ПОДЕЛА КЊИЖЕВНОСТИ 1. ВИЗАНТИЈСКО ПЕСНИШТВО - ЦРКВЕНО - ПРОФАНО 2. ТЕОЛОШКА КЊИЖЕВНОСТ - РАНОВИЗАНТИЈСКА - ТЕОЛОШКО-НАУЧНА - ТЕОЛОШКО-МИСТИЧНА 3. ИСТОРИОГРАФИЈА - ИСТОРИЈА - ХРОНИКА - ХАГИОГРАФИЈА 4. УЧЕНА ПРОЗА - ФИЛОЗОФИЈА - РЕТОРИКА И ЕПИСТОЛОГРАФИЈА - ПОЛИХИСТОРИ И ЕНЦИКЛОПЕДИСТИ 5. ВУЛГАРНО-ГРЧКА КЊИЖЕВНОСТ - ЉУБАВНЕ, ПРИГОДНЕ, ЛЕГЕНДАРНЕ, ИСТОРИЈСКЕ ПЕСМЕ - СИМБОЛИСТИЧНО-АЛЕГОРИЈСКИ ЖИВОТИЊСКИ ЕП

1) ВИЗАНТИЈСКО ПЕСНИШТВО - дуго се сматрало да Византија није имала своје песништво, због тога што се у поезији средњег века тражило присуство класичних мерила и врста -Византија је створила песму слободну од квантитета класичне метрике -Византијско песништво је једна сасвим нова категорија зато што је условљено религиозним песничким речником обогаћеним искреним и надахнутим уметничким изразом -песништво је поред историографије врста књижевног стваралаштва кроз које се најбоље може разумети византијска култура, дух и вредонсти А) црквено песништво -оно је једина нова творевина (не рачунајући народно песништво) византијског доба -у њему византијска књижевност достиже потпуно ОРИГИНАЛАН ДОМЕТ и не представља подражавање старих образаца → мада, почеци црквене поезије настају већ у химни Климента Александријског (†око 215) и у Методијевом

1

(†311) Симпосиону; али то су још хеленистички утицаји; није се могао одржати ни антички манир Григорија Назијанског (†390) који се служи хeксаметром и јамбом; немају следбеника ни Аполинарије Млађи (†390), Синесије (†око 413) и Нон (поч. V века); и мада ће се античке форме понекад срести и касније код Јована Дамаскина, Игњатија Ђакона, Лава Мудрог, Продрома, Манојла Фила и других, црквено песништво није могло бити изграђено на античким основама УЗРОК ТОМЕ: -новина религиозне инвенције

-старојеврејски односно ранохришћански утицаји (ПСАЛМИ) -потреба за другачијим изразом

-византијска црква није могла певати скандирајући кратке и дуге слогове јер то није допуштала ни нова мелодија грчког језика заснована на новим гласовним вредностима дифтонга и изједначивању дугих и кратких вокала али ни тип религијског надахнућа византијског човека -право византијско црквено песништво је песништво РИТМА, где се као главни принцип узима број слогова и акценат; слогови се броје без обзира на краткоћу и дужину, хијатус се занемарује, као и елизија, разлика између акута и циркумфлекса се не примећује; и то је разлог што се византијској црквеној песми тако дуго оспоравала поетска суштина и што се сматрало да је форма грчких црквених песама уствари – ПРОЗА -у црквеној поезији истичу се два вида као главна: ХИМНА и КАНОН ♣ ХИМНЕ (назив лансирао Мајер док се у византијској поетици употребљава назив кондак) су песме састављене из већег броја строфа (20 и више) исте конструкције, са рефреном и једним општим уводом; стофе се зову тропари ♣ КАНОНИ су песме сложеније него химне јер се састоје од 8 или 9 „ода“, а свака ода од више строфа (тропара); тема сваке оде садржана је у првој строфи, која се зове „ирмос“ и представља образац за прављење песама тематски узет из тзв. девет „библијских“ песама које су се певале још од најранијих времена хришћанства; сваки тропар у оди мора одговарати по броју слогова и акценту шеми ирмоса; нарочито у канонима примењује се акростих (први још код Методија, затим код Григорија Назијанског и у Акатисту, али највише у канонима), који је оријенталног и античког порекла; античког порекла је и рима – примењена често у химнама -прве песме ритмичког типа писао је Григорије Назијански, песник који је иначе поштовалац античких поетских норми; то није случајно → он је лирска природа, интровертан и субјективан песник – препушта се ритму језика молитве; његови стихови су дуги (14-16 сстихова) и као такви нису могли овладати -праве химне настају у V веку а врхунац достижу у VI и VII веку -проблем настанка овог облика ритмичке поезије остаје још неразјашњен; можда у његовој генези леже гностичке, а затим аријанске песме III-V века; како год било,

2

чињеница је да су велика духовна седишта Византије – Александрија и Кападокија прошириле обичај певања црквених химни, замењујући њима театар и мим -пети век има већ познате химнографе: Антим и Тимокле (око 457), затим Маркијан, Јован Монах, Сет и Авксентије -у следећем столећу (VI век) византијска химнографија долази до своје највеће величине – до РОМАНА МЕЛОДА – сматрају га „Пиндаром ритмичке поезије“ и „највећим византијским песником“; а црква га је наградила раном канонизацијом и убрајањем у знамените свеце Истока; рођен је свакако у Сирији, по народности Јеврејин, у бејрутској цркви Васкрсења био је ђакон, а у Цариград прелази за владе цара Анастасија I (491-518) где служи као свештеник и пише велики број химни – према легенди хиљаду; његово песништво одликује се свечаним али једноставним и елегантним изразом, богатим фигурама, ненамештеном, дискретном драматиком, никада не запада у патетичност или у вербалистичко фразирање позније византијске химнографије (VIII-XI век); нажалост, управо је та химнографија потиснула дело Романа Мелода које васкрсава тек у наше доба -Акатист, изузетно свечана химна, један је од врхунаца Богородичиног култа, али и византијске црквене песме уопште; приписиван цариградском патријарху Сергију, Георгију Писиди, па чак и патријарху Фотију, мада је Сергијево ауторство изгледало највероватније с обзиром на везивање уводне строфе Акатиста за историјски догађај разбијања аварско-словенске опсаде Цариграда 626. године; међутим, новија истраживања све више упућују на Романа као аутора; уводна строфа је касније вероватно заменила првобитни Романов текст -у VII веку врло добре химне певају јерусалимски патријарх Софроније (†638) и Максим Исповедник (†666) -у VII веку се јавља КАНОН; творац је архиепископ АНДРЕЈ КРИТСКИ (око 660-740); његов Велики канон има 250 строфа; у њему ритмичка црквена песма добија изузетно велике размере и сложену мада складну композицију, али њен песнички израз губи топлину и лирски карактер; у поезију почиње да се уплиће догматизам и то условљава развијање одређених стилских фигура (антитеза, поређење, игре речима) на рачун естетских и емоционалних вредности -много већу поетску вредност имају многобројни канони ЈОВАНА ДАМАСКИНА (†753), монаха палестинског манастира Св. Саве, чувеног теолога-иконофила; његова улога у формирању Октоиха, једне од главних литургијских књига византијске цркве, које су у исто време и велики песнички зборници, јесте одлучујућа, мада је Јован био само реформатор а не и први састављач Октоиха; уз то, Јован је не само реформатор Октоиха, него и редактор канона као песничке форме: скративши га на три до четири тропара уз ирмос као носиоца теме у свакој оди, дао му је коначну структуру

3

-он је био веома плодан песник; и данас су познати његови канони за празнике Христа и Богородице, као и важнијих византијских светаца укључујући и канон у част Романа Мелода; 3 канона (за Божић, Богојављење и Педесетницу) пише у јампском триметру, враћајући се тако античком начелу квантитета -његов савременик, епископ мајумски Козма (око 743) написао је такође неколико значајних канона, од којих је најлепши канон Цветне недеље; они обојица често користе акростих -химнографи каснијих векова, нарочито студитска школа IX века (Теодор Студит, браћа Грапти, Јосиф Студит, Георгије Никомидијски, Митрофан и теодор из Смирне, Антоније, Арсеније, василије, Гаврил, Никола и други), мада понекад достижу висину ранијих мелода, налазе се углавном на линији опадања – израз им се губи у опширности, извештаченим фугурама; патријарх Фотије и цареви Лав Мудри и Константин Порфирогенит слаби су као песници -у XI веку химнографско стваралаштво долази до краја, што је донекле условљено и потпуним оформљавањем литургијског комплекса и књига; песници XI века као што су Јован Зонара, Нићифор Влемид, Јован Мавроп и други, неће бити у стању да зауставе овај процес изумирања Б) профано песништво -за разлику од црквеног песништва, византијска профана поезија наслања се на антику; она је профана по својој нелитургијској намени, с једне стране, и по античкој форми, са друге стране; византијска профана поезија је песништво које није литургијско, нема литургијску мотивацију али је добрим делом и даље религиозно по својој тематици или бар колориту -у посебну групу, у односу на црквено ритмичко песништво, издваја га НЕДВОСМИСЛЕНО НАДОВЕЗИВАЊЕ НА АНТИЧКУ КЊИЖЕВНУ ТРАДИЦИЈУ, пре свега у формалном смислу; квантитативна метрика је полазни принцип, мада не сасвим доследно спроведен -и профана поезија, заправо, раскида своје везе са метричким нормама антике → она у Византији развија нову метричку форму: тзв. ПОЛИТИЧКИ СТИХ; он је грађен према акценту, и истоветни стихови се понављају један за другим, за разлику од ритмичке песме у којој се с периодом мења и стопа; порекло политичког стиха није сасвим разјашњено – мишљење да тај стих настаје у X веку кориговано је открићем овог стиха у пословицама наведеним у делима VII века (Лествици Јована Синајског и Лугу духовном Јована Мосха); могуће је да се у политичком стиху певало и пре VII века -ни ЕП ни ДРАМА, чак ни ЛИРИКА класичног периоода у Византији нису могли да опстану; епско стваралаштво оживеће у својој некадашњој слави тек у

4

народногрчкој литератури, док уметничка књижевност Византије епику наставља у виду РОМАНА, али је то најмање успели наставак хеленистичког епског стваралаштва; неуспех византијског романа објашњава се његовом *нестварношћу* – далек је од живота, извештачен; уосталом, све до појаве неколицине значајних романописаца у доба хуманистичке ренесансе Комнина (Продром, Манаса, Никита Евгенијан, Евстатије Макремболит) не пише се ништа на овом пољу већ се преписују и читају углавном романи хеленистичког раздобља -судбина ДРАМСКЕ ПОЕЗИЈЕ још мање је срећна; већ у позноримско доба потискивана је мимом и пантомимом а театар се компромитује; Византија заправо и не зна за театар -драмске елементе оживљава у извесном смислу литургија, као реминисценција сотериолошке драме, средишта хришћанског веровања; колико је у формирању литургијске драме поред култа Митре и дворског ритуса учествовало и аријанско коришћење хеленистичих мистерија у сврхе сопственог религиозног изражавања (Аријева Талија) још није сасвим објашњено; врло рано се јављају МИСТЕРИОЗНЕ ИГРЕ СА ТЕМАТИКОМ ИСКУПЉЕЊА; позоришне представе са таквом тематиком играју се почетком VIII и IX века, а у X веку чак и у цркви Св. Софије у Цариграду; једина сачувана византијска драма је Страдање Христово; настала вероватно у XI или XII веку → има све одлике византијске профане поезије: наслањање на антику не само по форми већ и по садржају (преко трећине стихова узето из Есхилових, Еурипидових, Ликофронових дела поред опширних навода из канонских и апокрифних библијскјох текстова) и тако је дошло до мешања елемената, извештачене представе појединих личности чак и до комичних ефеката -профано песништво и поред свог неуспеха у Византији ипак броји неколико значајних имена: ГЕОРГИЈЕ ПИСИДА за време цара Ираклија (610-641) био ђакон Св. Софије и хартофилакс у Цариграду; сматран најбољим профаним песником Византије; једноставан, течан и доследно веран јампском триметру; само једну једину песму пише хексаметром; оставио 3 историјске песме, једну веома обимну поему о стварању света Шестоднев, песму о таштини живота, химну Христовог васкрсења и друге песме међу којима чак и једну полемичку (против Севира Антиохијског) -међутим, тек са ТЕОДОРОМ СТУДИТОМ (†826) развија се у пуној мери; епиграмска поезија, најуспелија и најживља врста профаног песништва Византије; он пише оригиналне епиграме о манастирском животу, епиграме посвећене прослављању икона (полемичког карактера), појединим свецима и друге (епитафе, нпр); писао је и црквене песме -епиграмску и гномолошку поезију негује једина византијска песникиња КАСИЈА (IX век); оригинална, дубока, суптилна како у својим црквеним песмама тако и у профаним песмама састављеним у јамбу

5

-јампске триметре са религиозном садржином писао је и Ђакон Игњатије, касније митрополит никејски (поч. IX века); осим њих написао је и „први оглед Изгубљеног раја – Песму о Адамовом греху и Парафразу Езопа -у X веку епиграмска поезија постаје толико богата да се већ јављају и збирке епиграма као Аnthologia palatina зборник Константина Кефале (поч. X века) где су епиграми сређени по предмету; сличну антологију направиће крајем XIII века или почетком XIV Максим Плануд; Јован Геометар који је живео у Цариграду у X веку оставио је сопствену збирку епиграма и пригодних песама, једну збирку од 99 тетрастиха у елегијској стопи – РАЈ, енкомион великомученику Пантелејмону и 4 велике химне Богородици, тзв. Херетизме или Поздраве, опет у елегијској стопи са једним јампским поговором -*најчуднији* профани песник Византије је ТЕОДОР ПРОДРОМ из XII века; чувени „просјак“ византијске поезије, песник двора и улице, раскоши и крајње беде, био је необично плодан и разноврстан писац; његова прозна дела значајнија су од поетских али је ових последњих много; песме су му кратке или веома опсежне; најопсежнији је роман у стиховима РОДАНТА И ДОСИКЛЕЈ у 9 књига са 4616 стихова (јамб) чији су узор Хелиодорове Етиопике; друго важније дело Рат мачке и миша – драмска пародија у 384 стиха, такође инспирисана антиком; занимљива алегорија у Прогнаном пријатељству (јамб); алегорију даје у песми О слици живота као и у Стиховима о 12 месеци; као песник сатира дао је два дела: Сатиру против похотљивог старца и Сатиру против једног брадатог старца, обе са по 102 стиха у јамбу; највећи му је број пригодних песама, посвећених личностима двора у којима се приказује као просјачки песник који богоради и захваљује до изнемоглисти; у религиозним песмама и епиграмима је слаб; највећу вредност показаће у прози -за разлику од њега, типично дворски песник, угледни дипломата Манојло Фил (XIV век) бавио се искључиво поезијом; у својим природњачким песмама и дијалозима, песмама са црквеном садржином, пригодним песмама и песмама о делима ликовне уметности пише углавном у дванаестослоговном јампском триметру, ретко употребљава политички петнаестерац, иначе водећи стих тог доба закључак Профана византијска поезија оставља утисак о извесној стерилности и одсуству везе са животном истином, једино се можда истичу епиграми као песме у којима се препознаје човек; међутим, најдубљи естетски доживљај византијског песника остаје изражен не у профаној (чак ни у религиозно-профаној) него у црквеној поезији; химне Романа Мелода на пример, имају универзалне, општељудске квалитете, оне имају поруку

6

2) ТЕОЛОШКА КЊИЖЕВНОСТ -теологија је можда основно обележје византијског књижевног стварања уопште -византијску друштвену свест формирало је хришћанство и то онако како је постављено и разрађено у току првих догматских полемика и борбе за ортодоксију, у епохи васељенских сабора; одлучујућу улогу играла је литература настала у IV веку, који се назива „златни век патристике“; теолошка књижевност је тада у пуном смислу речи књижевност црквених отаца, патристичка књижевносст -њене основне теме биле су одређене потребом да се ортодоксија изрази и одбрани насупрот снажним утицајима остатака хеленистичке гностике (Ориген, Климент Александријски) и нових, хетеродоксних система – аријанства, семиаријанства, македонијанства, евномијанства и других (Атанасије, Василије, оба Григорија, Јован Златоусти) -тек пошто је у делима ових отаца и одлукама првих васељенских сабора постављен темељ ортодоксије, могла се развити византијска теологија у правом смислу речи

1. ТЕОЛОШКО-НАУЧНА (Кирил Александријски, Теодорит, Леонтије, Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Григорије Палама)

2. ТЕОЛОШКО-МИСТИЧКА (Евагрије, Псеудо-Макарије, Псеудо-Дионисије Ареопагит, Јован Лествичник, Симеон Нови Теолог)

А) рановизантијска теолошка књижевност -у настанку и даљем развоју византијске теолошке књижевности главну су улогу одиграла два центра, александријски и антиохијски; те две школе унеле су у византијкску теологију хеленистичке идеје (Александрија) и извесне оријенталне традиције (Антиохија); читава доктрина византијског православља, потом, представља резултанту ових утицаја *александријска школа – алегоријски приступ религији откривења *антиохијска школа – историјски приступ религији откривења -основни тон је, ипак, дат у александријској теологији с краја II века и прве половине III века Пантен, Климент, и нарочито Ориген, велики учитељи александријске школе, одредили су тип византијске теологије као научно систематизоване разраде откривења -битно обележје њиховог рада је једна рационална тежња да се ОТКРИВЕЊЕ – као ирационални пут сазнавања, као *ДАТО*, а не освојено сазнање – уклопи у систем

7

, ,

-

- (150- 215), ; ( , )

;

- (185-254), ,;

– ,- ;

- ; ( ),

; ;, ,

, ;

- (296-373), ;; ,

,; , ,

– ,, ,

; ,; ( . )

; ,

- . „ “( ) ( )

;

( ,, )

8

; -, , ,

- (330-379), ,, :

; , , ( )

- , ; ( 338-390);

; , , ;, ;

,

- (335- 394), ;;

, ,; : , ,

, – , ,

; ,,

,; ,

,,

* *

- (354-407), , ;

; ,, ;

; ,; -

; : ,(306-373)

,;

, ; ,, –

9

религиозну књижевност уопште; његове беседе су песнички непосредне, допадљиве, али у исто време сурове у свом моралистичком разголићавању Б) теолошко-научна књижевност окосницу византијског књижевног стварања на пољу теолошке науке, то јест систематике и разрађивања доктрине откривења, чине крупни догматски проблеми које су постављале јереси V-IX века као и комплекс „латинског спора“, укључујући у њега и исихастички спор IX-XIV века -крупна фигура несторијанског и монофизитског спора био је архиепископ КИРИЛ АЛЕКСАНДРИЈСКИ (око 370-444) у првом као непосредни учесник у другом као писац; написао Анатематизме и цео низ теолошких дела, нарочито библијске коментаре; међутим, одбранивши божански интегритет Христовог рођења, дао повода многим неспоразумима а кроз то и настанку једне нове литературе која ће третирати питање односа двеју природа у Христу; он је уман, образован, али мрачан, без топлине једног Златоустог; никада се није могао уздићи до песничких надахнућа, у свим својим делима остаје софист и немилосрдни полемичар -епископ кирски Теодорит (око 393-457), иако сиријски Грк, није се одликовао много инвентивнијом књижевном природом, мада је доста писао; велики као егзегет♥(називају га „кнезом егзегезе“) и као историчар (Црквена историја, Историја монаштва, Кратка историја јереси) -Леонтије Византијски, један од најватренијих дифизита (рођен крајем V века у Цариграду и монах Нове Лавре у палестини), наставља полемику против монофизита -у VI веку пише велики број писаца у духу халкедонске доктрине („неохалкедонци“): Нефалије, Максенције, Јован Скитопољски, чак и сам цар Јустинијан I, Леонтије Јерусалимски, Анастасије I Антиохијски -у следећем периоду, са настанком моноенергетског и монотелитског спора, истичу се велики ПОЛЕМИЧАРИ, Софроније Јерусалимски и Максим Исповедник: -СОФРОНИЈЕ ЈЕРУСАЛИМСКИ, јерусалимски патријарх (на катедри 634-638); пореклом из сиријског Дамаска, најпре учитељ реторике, затим палестински монах и сапутник Јована Мосха у обилажењу монашких колонија и пустињака Сирије, Палестине, Синаја и Египта, а потом јерусалимски патријарх, писао у облати догматике, хагиографије, известан број хомилија; познат као добар црквени песник (анакреонтске оде)

♥ егзегеза – излагање и тумачење Библије

10

-најзначајнији теолошки писац овог времена (VII век) је МАКСИМ ИСПОВЕДНИК (580-662); пореклом из угледне породице; био најпре у царској служби и постао први секретар цара Ираклија, али тај положај убрзо напушта и постаје монах у близини Хрисопоља; потом одлази у Африку, где га затиче појава монотелитске јереси; између 646. и 653. налази се у Риму, где се енергично бори против нове јереси; ухапшен и осуђен у Цариграду; протеран је у Тракију 655; идуће године му је одсечена руке и језик па је коначно депортован у Лазику, где је 662. и умро; као писац, испрва се посветио егзегетским питањима; користећи библијске и патристичке цитате, написао је 1. Питања и одговоре, намењене либијском монаху Таласију; пише и 2. догматичке тј. полемичке саставе у којима расправља христолошке проблеме и брани дителитску концепцију насупрот монотелитству; *НАРОЧИТО* га као теолошког писца карактерише његова мистичко-аскетска оријентација која прожима читаво његово дело и која се нарочито изразила у 3. Центуријама (Екатонтадама), збирци духовних сентенци у сто параграфа; ту се теологија Максима Исповедника приказује као права „теологија срца“ и ту се теолошка наука повлачи пред наступом мистичког богосазнања; веома значајно дело 4. Мистагогија у коме даје симболично објашњење литургије; Максимова 5. Писма су „прави теолошки и мистички трактати“ (Бек) -епоха ИКОНКЛАЗМА (VIII-IX век) изазвала је појаву извесног бројавеликих теолошких писаца; највећи ЈОВАН ДАМАСКИН (половина VII века-753); карактеристично: потпуна зависност од дотадашње црквене, ортодоксне традиције – он ништа своје неће рећи, већ само оно што су пре њега рекли мудри и свети људи; пореклом из богате хришћанске породице у дамаску; Јованов отац је био високи финансијски функционер Калифата; првих година VIII века Јован постаје монах у манастиру Светог Саве код Јерусалима, затим свештеник и теолошки саветник јерусалимског патријарха; ту развија богату књижевну делатност као песник догматичар и полемичар; пише против несторијанаца и јаковита, манихејаца, а најважнији апологетско-полемички спис уперен је против иконобораца; главно догматичко дело, и уједно и најзначајније Јованово дело уопште је ИЗВОР САЗНАЊА; оно се састоји од три мање целине филозофских глава, тзв. „Дијалектике“, која је нека врста „филозофско-терминолошке пропедеутике за теологију“, кратког прегледа историје јереси и, на крају, Тачног изложења православне вере – ово је најпотпунија ортодоксна догматима патристичког доба; ту је сакупљена целокупна патристичка традиција и ово дело се пореди са каснијом Сумом Томе Аквинског; велики је систематичар; писао и друге догматичке радове, етичко-аскетске, хагиографске и друге прозне саставе (Варлаам и Јоасаф), хомилије и друге -у IX веку, главни представник иконофилске књижевности је ТЕОДОР СТУДИТ (759-826); духовне склоности стекао још у породици, поред побожне мајке Теоктисте; читаво породично имање у Сакудиону било је претворено у манастир коме је Теодор ускоро стаао на чело; због опозиције према цару и патријарху Тарасију, био је протеран у Солун, али је враћен у Сакудион, да се 798. са целом заједницом пресели у манастир Студион у Цариграду; овај манастир са око

11

седамсто монаха, под Теодоровом управом постаје средиште ортодоксне партије ЗИЛОТА; у сукобу са државном и црквеном влашћу буде протеран, трећи пут због отвореног супростављања иконоборству (815); умро на Принчевским острвима не дочекавши повратак у Студион; Теодорова Писма су један од најважнијих докумената духовне историје Византије у IX веку; трактат Против иконобораца систематизује теологију иконе; његов највећи књижевни допринос јесу пре свега његова аскетска и монашка дела у којима разрађује киновитски идеал Василија Кесаријског; писао и хомилије, панегирике, катихезе, литургијске песме и епиграме -од теолошких писаца након победе ортодоксије у IX веку нарочито је битан цариградски патријарх Фотије (820-886); у теолошкој књижевности његов значај нарочито је велики у области библијских студија; у низу списа полемише са латинском теологијом (Мистагогија) а полемише и са павликијанцима; познати и његови правнички радови и кодификација Номоканона, а као енциклопедисту и полихистора приказује га чувена Библиотека; писао и црквене песме -следећи векови дају византијској литератури низ полемичара, коментатора, компилатора, прагматичних теолога; Евтимија Зигабена из IX века треба поменути једино због његове Паноплије, полемичког зборника против свих јереси који у свом уводу има својеврсну суму ортодоксне догматике -теолошка књижевност своје некадашње врхунце достиже тек са исихастичким спором у XIV веку са делом ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ (1296-1359), архиепископа солунског; пореклом из Мале Азије, рођен у Цариграду, после високих студија упознат са светогорском мистиком захваљујући Теолепту, филаделфијском митрополиту, у двадесет другој години живота посвећује се монаштву у манастиру ватопеду и исихастичком подвигу под руководством Григорија Синаита; устаје у одбрану исихаста, нападнутих од стране калабријског монаха Варлаама 1332-33, и пише своје ТРИЈАДЕ; његов став санкционисан одлукама сабора а сам је постављен за архиепископа солунског; у својим теолошким списима даје научну синтезу и догматско образложење исихастичке праксе која за собом има вишевековну историју, зачињући се у аскези египатских пустињака, а нарочито у пракси књижевних дела тзв. синајске школе; он успева да докаже традиционалистичку аутентичност и ортодоксију исихазма, у коме централно место заузимају идеја принципијелне могућности да се успостави контакт између божанског бића и човека и идеја „обожења“ као последице деловања „божанских енергија“ – ту, дакле, научна теологија опет прелази у мистичку, и традиција догматике се спаја с традицијом аскетике, рационална мисао са ирационалним дожиувљајем и екстазом

12

В) теолошко-мистичка књижевност -на њеном почетку леже дела „отаца пустиње“ IV и V века везана за апофтегматску♥ литературу Египта, Палестине и Сирије (Изреке отаца) и праксу великих зачетника монашког живота -Евагрије Понтијски (346-399), пријатељ и ученик великих Кападокојаца, василија и Григорија; први знаменитији византијски интелектуалац који је напустио светску каријеру и повукао се чак у египатску пустињу да живи као анахорет; тамо покушава да интегрира египатску подвижничку праксу, нарочито молитву, у једном метафизичком и антрополошком систему инспирисаном неоплатонизмом, у духу александријске традиције; плод тога је Евагријева концепција „чисте молитве“ (у делу Духовне главе), којом се постиже богосазнање у процесу дезинкарнације ума -Евагријевој крајње спиритуалистичкој доктрини супростављена је концепција Хомилија приписиваних Евагријевом ученику Макарију Египатском (†око 400), али насталих свакако тек у V веку; суштина ове концепције је у једној монистичкој антропологији која људско биће посматра као целину тела и духа, целину која као таква ступа у контакт с Богом, прожима се с њим и „уподобљава“ божанском бићу; аскеза је схваћена као пут очишћења и обожења читавог људског психофизичког бића, учешћем у мистерији Христа и сакраменталном животу цркве; пресудну улогу у обожењу има дејство божанске „благодати“ која се доживљава у „срцу“ – МОЛИТВА СРЦА упућена је личности Исуса Христа а не апстрактном божанском духу -учење Дијадоха, епископа Фотикије у Епиру (400-480) налази се на овој линији у његовим Главама о духовном усавршавању -исто учење се даље развија кроз дела аве Исаије (†488), Јована Мосха (540-619) и Антиоха Пандекта, јерусалимског монаха и писца из VII века -из V или најкасније VI века потиче један крупан и трајно утицајан споменик византијске мистике под именом ДИОНИСИЈА АРЕОПАГИТА – Ареопагитика; порекло овог зборника није разјашњено, али је несумњиво да се већ и у језику осећа жиг неоплатонизма; главни је извор неоплатонизма у средњем веку али и један од главних извора и теоријских основа византијске мистике – иза терминологије хеленских мистерија крије се ипак хришћанско мистично искуство; без овог дела остала би неразјашњена целокупна теорија средњовековне мистике и филозофије; Ареопагит уздиже монаштво на ниво „свете тајне“, гледајући у њему тајанствену енергију божанске и човекове воље -највеће дело ове теолошке оријентације у византијској књижевности јесте ЛЕСТВИЦА синајског игумана ЈОВАНА, прозваног ЛЕСТВИЧНИК (†после ♥ апофтегма – кратка и духовита изрека, мисао, пословица, сентенција

13

649); мада се о писцу не зна скоро ништа, осим да је још као шеснаестогодишњак дошао на Синај и тамо неких четрдесет година провео у пећинској усамљености пре него што је постављен за игумана синајског манастира, из самог његовог дела види се да је био широко образован; састављено од тридесет поука или „ступњева“, од којих свака поука разматра по правилу једну тему из духовног живота, било да се ради о врлини или пороку (страсти) → основна идеја: у постепеном духовном успињању према самом божанству како би се кроз синтезу врлина разбио ланац страсти и постигло уједињење са Ботом; основно средство је, при томе, осим одрицања, повлачења у пустињу, поста, итд, такозвана, „Исусова молитва“ – иста она молитва срца о којој говоре псеудомаркијанске Хомилије али сада у сасвим одређеној форми која ће овладати источним исихазмом и надживети чак и пропаст Византије; одржаваће се у свим монашким центима Истока све до данас; то учење постало веома популарно; с позивом на Лествичника пишу већ Анастасије Синаит (друга половина VII века) и Теодор Студит, а нарочито Симеон Нови Теолог -СИМЕОН НОВИ ТЕОЛОГ (око 949-1022); за његова дела се каже да представљају врхунац послепатристичке византијске мистике; рођен у Пафлагонији и под непосредним утицајем Лествице доживео духовни препород; у манастир Студион ступа 977, под руководством старца Симеона (Старијег 917-987), потом прелази у други манастир – Св. Маме, где постаје игуман (око 980); опозиција у братству успева да га обори с положаја игумана, а убрзо после тога мора данапусти Цариград (1009); писао 1. катихезе 2. теолошке и етичке беседе 3. писма; најзначајнији су му 4. химнички састави као и такозване 5. Практичке и теолошке главе – компоновано у виду „центурија“, то јест низова од по стотину афоризама; чувена му је и Посланица о исповедању, дуго приписивана Јовану Дамаскину; једно је од најважнијих сведочанстава о концепцијама византијског монаштва -Симеонов ученик Никита Ститат (†после 1054) познат по свом житију Симеона Новог Теолога, као и полемици против Латина, али још више по одлично написаним Центуријама које настављају са традицијом синајске школе и његовог непосредног учитеља; међутим, он никада неће достићи свог учитеља у ПОЕТИЧНОСТИ и ТАЛЕНТУ *Симеон није писао песме у стиху, али је његова м о л и т в е н а проза лирски распевана, сва у екстази доживљаја Љубави и Лепоте; Симеон пише у мистичком дијалогу с Богом; то је најсублимнија византијска лирика* -исту литерарну традицију, али без овог песничког тона, наставља Нићифор Исихаст (†1280) у спису О будности и чувању срца, а нарочито Григорије Синаит (1255-1346), Калист Ксантопул (око 1397) и коначно опет Григорије Палама у својим Тријадама тако се у исихастичкој књижевности врши синтеза византијске мистичке теологије са теолошком науком; две традиције, очигледно, никада нису могле да се одвоје у тој мери да забораве своје заједничко порекло – религију откровења

14

3) ВИЗАНТИЈСКА ИСТОРИОГРАФИЈА -за разлику од теолошке књижевности у којој је Византија показала значајан степен оригиналности у односу на античку религијску и етичку филозофију, византијска историографија у најширем смислу речи представља наставак и неговање старогрчких, класичних традиција; античка историографија (Херодот, Тукидид) била је неппосредан узор византијској историографији и она је све до Халкокондила настојала да одржи континуитет историјског приказивања, у истом духу, на истом нивоу; у томе је Византија дала своја најбоља, најлитерарнија прозна дела -историчари саопштавају грађу свог или непосредно протеклог времена; њихово подручје је, у ствари, савремена историја; публика којој су ова дела намењена састављена је од високо образованих људи византијског двора и цркве -мада византијски историчар пише да би своју публику упознао са чињеницама историјског збивања, он те чињенице саопштава на ЛИТЕРАРАН НАЧИН, свежим, пластичним језиком -ЛИЧНОСТ је у средишту историјског приказивања, а тиме и читаво то приказивање бива обојено литерарно-субјективном интерпретацијом њеног карактера, за византијског историчара, историја је пре свега историја људи, не друштва -ово обележје византијске историографије још јасније и потпуно долази до изражаја у хроникама а највише у хагиографији -хроничарски вид историјског приказивања развио се у Византији до савршенства, и постао карактеристичан за византијску књижевност уопште – због тога што хроника жели да да заокругљену историју света како би свет у свом динамичком процесу могао бити схваћен опет као једна целина што највише одговара византијској потреби да сопствену историјску стварност изведе из акта Божје воље и провиђења -у хроници се опет сусрећемо са оним што је изразито византијски, средњовековни колорит → са религиозном или историозофском интерпретацијом света; историја је драма, хроника је приручник са грађом која треба да омогући реконструкцију те драме и разумевање њене основне поруке; зато хроника најчешће настаје у црквеној средини и то управо у монашкој средини -византијска хронографија је по карактеру лектира за широке слојеве, која треба да поучи и да забви; зато је њен тон дидактичан, али и приступачан, читак; писана једноставним језиком; због тих особина, хроника је распрострањенија од „чистих“ историјских дела

15

-она је прешла границе грчког језика – преведена на латински, словенски и неке оријенталне језике и одиграла је значајну улогу у формирању историјске свести многих европских народа; на словенски су хронике једино и преведене, од читаве историјске књижевности, и њен културно-историјски значај далеко је већи од значаја „правих“ историјских дела А) историчари -већина византијских историчара заузимала је највиши положај и имала врло одговорне функције царских саветника, секретара, дипломата, правника, логотета, и слично, а њиховом збиру припадају и два цара (Константин VII Порфирогенит и Јован Кантакузин) -ПРИСК (415-472), ретор, односно филозоф и дипломата из трачког места Панион; његов највећи спис Византијска историја, сачуван само у одломцима, али довољно да се у његовом стилу и речнику препозна утицај Тукидида и Херодота; привржен хеленским традицијама, одличан стилист, објективан и либералан интелектуалац; снажан је његов утицај на каснију византијску историографију -ПРОКОПИЈЕ (†око 565), сјајни правник из Кесарије Палестинске, саветник и секретар стратега Велизара, кога прати на његовим ратним походима по Африци, Италији, Персији; један је од највећих врхунаца византијске историографије уопште; написао три крупна дела: О ратовима, у осам томова у којима описује главне догађаје Јустинијановог времена, посебно ратове против Персијанаца, Вандала и Гота (до 554); Тајну историју; постхумно дело написано око 550, о позадини многих важних историјских догађаја у Византији; О грађевинама Јустинијановим, око 554, карактеристично по свом панегиричком тону и реторском претеривању које ипак не умањује аутентичност историјског приказивања; Прокопије је истинољубив историчар; истиче да му је *истина* једини циљ и да неће прикривати грешке ни својих најбољих пријатеља; углавном успева, тако и да на рачун самог Јустинијана упућује оштре речи критике, нарочито у Тајној историји која је због тога названа „правом хроником скандала“; врло је образован; зна политику, гоеграфију, војску, законе и обичаје свог времена; веран античким узорима, код њега се осећа присуство хеленизма; сва збивања објашњава дејством судбине (τυχη); скептик је и агностик; психолошки врло противречан, као историчар уздиже се до праве уметности -Петар Патрикије (рођен око 500); савременик Прокопијев, рођен у Солуну; био је посланик, магистер официорум, патриције; у дипломатским мисијама и Италији (код Острогота) и у Персији код цара Хозроја учествовао у важним историјским догађањима о којима и пише; водио преговоре с папом Вигилијем 552, у Халекдону; његова Историја сачувана само у изводима; написао и дело О уређењу државе – нарочито су важни описи обреда крунисања у V и VI веку -нешто млађи његов савременик, Агатија, рођен 536 у малоазијској Мирини; права студирао у Александрији и Бејруту а у Цариграду потом радио као адвокат до

16

смрти 579-82; интересантно је да се најпре бавио песништвом и саставио збирку љубавних песама (изгубљено) и Зборник епиграма, али му је најзначајније историографско дело О Јустинијановом царству, у коме је обухватио период 552-559, надовезујући се и угледајући на Прокопија; пише реторички, али без чвршће композиције; осећају се утицаји Херодота, Тукидида, Полибија, али се не може поредити са Прокопијем; понекад наиван и склон фантастици -на њега ће се угледати и његово дело наставити Менандар Протектор, члан царске гарде и правник из друге половине VI века; и он се, као и Агатија, бавио поезијом -веома различит по стилу, пун фантастике, алегорије, сентенци, јесте ТЕОФИЛАКТ СИМОКАТА, рођен у Египту; царски секретар и префект за владе Ираклија (610-641); ни он се није бавио само историографијом; занимљиво му је дело у коме дијалошки разматра извесна природословна питања – алхемијска, окултна... којим је дао свој допринос Ираклијевој „обнови наука“; Писма са врло различитом садржином; али вредније му је дело Историја, о владавини цара Маврикија (582-602); и ту ће бити алегоричан, стављајући на почетак дијалог између персонификација Филозофије и Историје; као писац реторски изопачен, веома учен али неприродан и хронолошки збркан; његово познавање антике ипак површно -доба КОНСТАНТИНА VII ПОРФИРОГЕНИТА (913-959), сина цара Лава VI Мудрог, уноси извесне промене у репертоар византијске историографије, пре свега, извесну енциклопедијску тенденцију и изразито компилаторски метод; остаје питање колика је улога самог Константина у настанку дела која му се приписују; најчешће је он само организатор појединих књижевних састава; најважнија дела под Константиновим именом су Живот Василија I, спис О народима (De administrando imperio), две књиге О темама и дело О церемонијама византијског двора; на страну несумњива пристрасност када говори о владавини свог деде Василија I, остала три дела су веома драгоцена мада не и најбоље писана; за Василике, Стратегик и Тактик, као и за врло значајан енциклопедијски корпус Извода, познато је да су настали иницијативом цара Константина; збирке извода обухватају подручје историје, политике, дипломатије, етике, филозофије и дворских интрига -језички је доста тешка, пуна општих места, историјских и митолошких реминисценција Историја царева од Јосефа Генесија, историчара из литерарног круга Константина Порфирогенита -Теофилактов поетски маниризам оживеће поново у делу Лава Ђакона, писаном после 992; и он и Симоката труде се да свом историјском приповедању дају песничку црту, често замењујући обичне речи поетским необичним изразима; у том покушају су неуверљиви и њихов стил губи својства научног познавања а да не постаје поезија

17

-Хронографија МИХАЈЛА ПСЕЛА (1018-1078), најобразованијег човека XI века представља ремек дело средњовековне мемоарске литературе; живо и сликовито приповедање; Пселов спис је само по називу хронографија, а по садржини припада чистој историографској књижевности; настављајући се временски на Лава Ђакона и обухватајући време 976-1077 -његов савременик Михајло Аталијат даће такође врло добре историјске приказе и хронолошке податке, али квалитете Псела неће достићи -XI век има два значајна историјска дела; прво је Историја Нићифора Вријенија, рођеног око 1062. у Адријанопољу, унука претендента на византијски престо и мужа Ане Комнине; Историја је писана о Алексију Комнину и то као нека врста породичне хронике -АНА КОМНИНА, Вријенијева жена, дала је друго и знатно важније и боље историјско дело о свом оцу; била је веома образована, добар познавалац класичне књижевности и Библије; познавала митологију, географију, историју, владала реториком и дијалектиком, била упућена у платонску и аристотелску филозофију; Алексијаду написала у манастиру, након повлачења из јавног живота; без обзира на панегиричност и поетске тенденције, то је значајно дело; Ана Комнина је хуманистички оријентисана; има жељу да класичне великане грчке књижевности оживи у свом времену, што доводи до потпуног подређивања њеног језика идеалу атицизма; као писац, образовала се непосредно на античким аутоеима; њен језик је далек од народног, па чак и од оног језика којим пише Порфирогенит; због тог пуристичког атицизма и аристократске извештачености израза, Алексијада је претходник епохе у којој ће се – за време Палеолога – византијска књижевност још више удаљити од еволуције народног језика -следећа столећа даће још неколико великих имена, мада ништа квалитетно ново на пољу историографије; Јован Кинам, Никита Хонијат (XII век) и Георгије Акрополит (XIIIвек) одржавају традицију дотадашње историографије; Јован Кинам, рођен 1143, секретар цара Манојла I, написао је изврсно дело које се истиче јасноћом и концизношћу; Никита Хонијат је живописнији; његове стилистичке особине стављају га у ред најбриљантнијих средњовековних византијских историчара (Острогорски); Георгије Акрополит (†1282), истакнути научник и државник; историчар Никејског царства, са сличним особинама као и његови претходници -XIII и нарочито XIV век дају већи допринос византијској историографији; тада живе и пишу два највећа полихистора последњих столећа Византије – Пахимер и Нићифор Грогора -ГЕОРГИЈЕ ПАХИМЕР (1242-1310), рођен у Никеји; после 1261. живи у Цариграду у кругу угледних научника и политичара; за собом оставио, осим реторских састава, једног прегледа филозофије Аристотела, многобројних писама и неколико песама у хексаметру на теме из сопственог живота; још и велику

18

Историју (за период 1255-1308) у којој пише као савременик, уносећи у византијску историографију тон који је био познат само рановизантијским црквеним историчарима и хронистима – тон ТЕОЛОШКЕ ПОЛЕМИКЕ -НИЋИФОР ГРИГОРА (1295-1359), један од најзначајнијих и најплоднијих византијских научника XIV века и познати учесник исихастичког спора; бавио се теологијом и филозофијом, астрономијом, реториком и граматиком; написао велико дело Историја Ромеја (у 37 књига за период 1204-1359); за разлику од већине средњовековних историчара, поклања већу пажњу унутрашњој структури државе и економским приликама -неку врсту мемоара са апологетичким циљевима представља дело другог византијског цара приповедача – историчара ЈОВАНА VI КАНТАКУЗИНА (1341-1345) -последњем столећу Византије припадају Лаоник Халкондил, Дука и Георгије Сфранцес; њихова дела битно се разликују од ранијих историографских дела пре свега тематиком, затим композицијом, а онда и језиком; сви су савременици и сведоци пада Цариграда (1459), зато се код њих јавља као главна тема→ ширење и победа османлијске државе -ЛАОНИК ХАЛКОНДИЛ, једини Атињанин кога познаје историја везантијске литературе; био је већ и турски роб; ученик филозофа и хуманисте Гелиста Плитона; саопштења су му веродостојна, мада у хронологији није поуздан; у композицији уводи једну новину: то је претходни кратак преглед светске историје, од Асираца до XIII века; одликује се литерарном вештином и смислом за историју; језик је у духу Ане Комнине: имитирање Херодота и Тукидида, извештачено и у основи неуспело -ДУКА, приврженик уније и представник старе аристократске породице, пише Историју која излаже догађаје у вези са појавом и ширењем турске државе све до пропасти Бајазита 1402, када се враћа историји Византије у ужем смислу; и он, као и Халкондил, даје најпре кратак светскоисторијске преглед – од Адама до Палеолога; језик му је у основи димотика, оплемењена књижевном конструкцијом и лексиком; прилаз са историјским догађајем му је пун ДРАМАТИЗМА -ГЕОГИЈЕ СФРАНЦЕС, секретар цара Манојла II, стратег и дипломата, протовестијар, префект Спарте и велики логотет који је после емигрантског лутања по Италији, дошао поново на грчко тле да под именом Григорије заврши живот као монах у једном манастиру на Крфу; написао пред смрт историјско дело под именом Хроника (за период 1413-1477); Турска је и овде у центру пажње, а Латини предмет оштре полемике, у чему се потпуно разликује од Дуке; по катактеру историјских казивања, ово дело већ прелази у област хроника

19

Б) хронисти -ако не рачунамо црквене хроничаре IV века, нпр. Евсевија Кесаријског или Исихија са Милета који је живео вероватно средином VI века и оставио једну хроничарски писану Светску историју од које је сачуван један одломак као Оснивање Цариграда; први византијски хроничар у правом смислу речи, представник типа „хришћанско-византијске монашке хронике“ јесте ЈОВАН МАЛАЛА -о Малали се зна тек толико да је пореклом из сиријске Антиохије и да је вероватно грцизиран Сиријац, по позиву ретор; живео је, по свој прилици, у VI веку, за време цара Анастасија I, Јустина I, Јустинијана I и Јустина II; умро у Цариграду после 574; за период од египатске историје до епохе Јустинијана (до 573) написао хроничарско дело Хронографија; пошто је писана првенствено за монахе и просечно образоване лаике, са изразито хришћанском, скоро апологетском тенденцијом, на κοινη језику, прожетим димотичким елементима, постала је једна од најчитанијих књига свог доба, а уједно и зачетник великог низа хроника -није случајно што је утемељивач хронике као књижевне врсте био један странац, Сиријац; интерпретативна историографија хроничарског типа, у којој су историјски догађаји само моменти једног провиденцијалног процеса, заправо нека врста профане историјске библије, заснована је, у ствари, на оријентално-хришћанском схватању света и историје, на оријентално-хеленистичким, а не на грчко-хеленистичким традицијама → популарност и утицај који је на византијску историографију извршила Хронографија Сиријца Јована Малале симптом је дубоког продора оријенталног духа у византијски свет -Јован Антиохијски, други значајнији хроничар, припада кругу сиријско-палестинских књижевника VI односно VII века -у исто време настаје и УСКРШЊА ХРОНИКА, монументално хронографско дело (од Адама до 629) и то свакако у цариградској средини; она користи најбоље дотадашње изворе (Јулија Африканца, односно Библију за најстарије доба, Евсевијеве Каноне, Пандора, Анијана, Консуларна акта, дело Епифанија Кипарског О мерама, најзад, Јована Малалу), али је у стилистичком погледу доста примитивна -врхунац рановизантијске хронике јесте у делу ТЕОФАНА ИСПОВЕДНИКА (†око 818), састављена у другој деценији IX века; учесник је епохалних потреса у византијском друштву: страдао у иконокластичком сукобу као иконофил; његова Хронографија је својеврстан међаш између Малале и хронографије развијенијег типа (Амартол, Манаса, Скилица, Зонара); то је типична средњовековна хроника, без учености; писана популарно, језиком блиским народном; хроника је настављена, али не срећно: Теофанов настављач (до 961) је далеко мање поуздан као историјски извор, и не много добар у књижевном смислу, с обзиром на свој усиљени, панегирички тон када говори о представницима Македонске династије

20

-из IX века су још хроничарска дела патријарха Нићифора (†829) који је бољи као теолог него као историчар -такође и изузетно значајна хроника ГЕОРГИЈА МОНАХА познатијег под надимком АМАРТОЛ; он је за владе Михајла III (824-867) написао Кратку хронику, спис са чисто монашком нотом, полемички када је реч о иконоборству, ангажован као теолог; она ће бити преведена на словенски између 945. и 960. и пружиће Словенима прва озбиљнија историјска сазнања мимо Библије -ЈОВАН СКИЛИЦА (XI век) и његов компилатор ГЕОРГИЈЕ КЕДРИН (крај XI и почетак XII века), чине занимљиву појаву у области хронографије; Скилица, куропалат и протовестијар, замислио је и написао своју хронику као повест византијских царева; Историјски преглед Георгија Кедрина, вероватно монаха, враћа византијску хронографију њеном првобитном типу, он брише ову поделу и као и Амартол обухвата јеврејску и осталу оријенталну историју, затим римску и, на крају, византијску историју -зато је Сажета историја ЈОВАНА ЗОНАРЕ, испрва заповедника дворске гарде и царског секретара а потом монаха у манастиру Св. Гликерије, из средине XII века, формално самосталнија и литерарно вештија од претходних; Зонара непосредно користи старе изворе; и он почиње стварањем света а завршава доласком на престо Јована Комнина 1118. године -од ових хроника разликује се Историјски преглед КОНСТАНТИНА МАНАСЕ, из прве половине XII века јер је писан у политичком једанаестерцу и броји скоро 7000 стихова обухватајући време од стварања света до смрти Нићифора Вотанијата 1081; за нас је важно што је ова хроника у XIV веку преведена на словенски; писао је све у стиху – још и један роман О љубави Аристранда и Калитеје, затим Биографију Опијана и једну велику моралистичку центурију од преко 900 стихова -ништа ново неће дати ни Synopsis Sathas, венецијански рукопис назван по свом проналазачу К. Х. Сати, у ствари Хроника кизичког епископа Теодора Скутариота из друге половине XIII века (до 1261) -о последњим догађајима у Византији пред њен пад у турске руке, пише Михајло Панарет у Хроници Трапезунтског царства

21

Б) хагиографија -житија светих представљају мешавину историјске и религиозне књижевности; њихов основни смисао је чиста религиозна порука; она заправо припадају л и т у р г и ј с к о ј књижевности; историја није њихов основни задатак и смисао, ипак, хагиографија се сврставау групу историјских списа зато што код ње постоји потреба да укаже на историографску генезу и теолошко-дидактичку еволуцију овог књижевног рода као на једну карактеристичну појаву -хагиографија почиње као истинита прича о мучеништву и храбрости, о суђењу, тортури и смртној казни истинитих лица, мученика; понекад су то чак и сачувани судски записници, понекад је то сведочанство присутних, повест непосредног очевица; таква acta martyrum су аутентичан историјски извор; по угледу на ова историјска саопштења наслеђена из превизантијског римског периода црквене историје, рановизантијско житије је писано трезвено, о реалним историјским личностима у оквирима могућег; међутим, у даљој еволуцији житије као истроија појединих личности, дакле – као биографија, све више губи од своје веродостојности; историјска истина у њему бива одевена у рухо привлачно за машту средњовековног човека, оптерећена чудесима и празноверицом; у читавом свом постојању византијска хагиографија креће се између та два пола – између историје и легенде -колико год се „чисти“ историчари трудили да у својим историјским делима пруже само чињенице, то ни њима не успева у потпуности; хронографија је већ рађена у библијским оквирима – у њој историја и видљиво обележена као процес који почиње стварањем света и који води успостављању Царства Божијег; хагиографија је у томе отишла до краја; од историје у њој остало само језгро – извесна фактографска подлога; заправо, житије је, поред све своје евентуалне фантастике, у другом смислу историјски аутентично: оно је сведочанство времена и средине, у објективном смислу; а у субјективном, оно је симболично-алегоријско саопштавање неке идеје; ту, дакле, византијска историјска књижевност прелази у теолошку, а у исто време добија и обележја других књижевних врста, пре свега, песништва, етичке драме, реторике -византијска хагиографија би живнула кад год је неко велико збивање у цркви актуализирало било исповедничку смелост мученика или бизарност пустињачког подвига; у тим приликама се хагиографија увек враћа на своју полазну тачку, на темељ реалних историјских чињеница; хагиографска легенда или „роман“ настаје тек када се житије одвоји од актуелног збивања; тако се у овој књижевној врсти осећа стално осцилирање између историје и легенде -монашке биографије једног Кирила Скитопољског или Јована Мосха по својој историјској веродостојности не заостају за првобитним мученичким актима; они описују стварне људе и њихове доживљаје

22

-КИРИЛ СКИТОПОЉСКИ (рођен око 524) је у том погледу нарочито карактеристичан; његово Житије Светог Саве писано у религиозном, хагиографском духу, али историјски верно; он, пре свега, пише о лицима и догађајима чији је савременик; такав је и у свом другом великом хагиографском делу Житију Светог Евтимија, оснивача киновитског манастира чији је сабрат био Кирил, као и у осталим житијима: Житију Јована Исихаста и Светог Киријака; све је ту потпуно истинито -слично пише и ЈОВАН МОСХ, палестински калуђер (†619), који у свом Лимону или Лугу духовном даје читаву галерију стварних лица, пустињака и других које је Јован на својим путовањима у Палестини , Египту и на Синају срео -историјска аутентичност хагиографског приповедања долази још јасније до изражаја у житијима VII века из периода монотелитске кризе, а затим у многим делима VII-X века из доба иконоклазма, или верских ратова и крвопролића у вези са ширењем ислама; историјска истина преовлађује и у житијима IX и X века, у периоду чији завршетак чини велики подухват СИМЕОНА МЕТАФРАСТА на прикупљању и сређивању дотадашње хагиографске грађе; Симеон се родио свакако за време цара Лава VI (886-912) и био је логотет под царевима Нићифором Фоком, Јованом Цимискијем и Василијем II; живот је завршио као монах, а убрзо је добио и култ; био је и песник: писао црквене и нелитургијске песме; саставио је изводе из дела црквених отаца, сопствене аскетске поуке, беседе; главно дело му је хагиографски зборник Минологион (Месецослов) и то у десет књига за девет месеци (септембар-децембар нису обухваћени); у начелу, за сваки дан узима по једно житије и уноси га у зборник после извесне прераде, скраћења или проширења -крајем X или првих година XI века, независно од Метафрастовог зборника, настаје један нови хагиографски зборник, тзв. Минологион цара Василија II, подељен на два дела (на зимску и летњу половину године), са око 800 углавном кратких житија; грађа уједначена по обиму -нешто касније, у другој четвртини XI века, Цариграђанин Петар саставља други зборник, не користећи Василијев; Петров Синаксар је већи од Василијевог, житија нису исте величине -врло сличан овом синаксару је тзв. Сирмундов синаксар, из друге половине XI века -у другој половини XII цека на бази Петровог синаксара састављен је потпуно нови тип зборника тзв. СТИХОВНА (МЕТРИЧКА) РЕДАКЦИЈА, с неравномерним саставима и с кратким стиховима испред сваког житија; у овој редакцији учествовали су вероватно песник Христифор Митиленски, а и Мавркије, ђакон Велике цркве у Цариграду, и обе редакције су преведене на словенски -

23

4) УЧЕНА ПРОЗА -византијска учена проза, разноврсна по свом саставу, неуједначена по квалитету, није никада могла да достигне величину песништва, теолошке књижевности или историје; филозофија је занемарена зато што је теологија апсорбовала сву филозофску мисаоност Византинаца; зато ће се развити реторика, софистика, епистолографија, а читав низ писаца прославиће се као прави полихистори и енциклопедисти без којих би можда и сама антика остала заборављена и који су учинили много за рађање и победу хуманизма А) филозофија -византијска епоха неће бити епоха великих филозофских стваралаца нити система -филозофија је свуда присутна, али као инструмент помоћу кога се мисли теолошка мисао; нарочито је рановизантијска теологија користила заоставштину неоплатонизма и Академије (готовим решењима откривења се додаје колорит античке мисли), да обликује хришћанске догме у периоду тринитарних и христолошких полемика (Григорије Ниски и Назијански, Кирил Александријски...); самосталне филозофије нема, поготову не после затварања Академије 529. године -тек у XI веку појављује се човек који ће покушати да филозофију покрене из учмалости; то је КОНСТАНТИН ПСЕЛ (1018-1078), познатији по свом монашком имену МИХАЈЛО; у његовом образовању велику улогу одиграла мајка која је поседовала изузетно широку културу и која му је омогућила да допуни своје образовање и постане један од најумнијих, али и политички најмоћнијих људи свог времена; вероватно је пореклом из Никомедије, из виших друштвених слојева; студирао реторику и филозофију, а код Јована Ксифилина (потоњег патријарха цариградског) усавршавао се у правним наукама; каријеру започео као правник, да би за владе Михајла Пафлагона (1034-1041) био судија у Филаделфији, а под његовим наследником, Михајлом Калафатом (1041-1042) царски секретар, врло моћан и утицајан поготово за време Константина Мономаха (1042-4055); у то време пада оснивање „унивезитета“ у Цариграду где је Псел постављен за професора филозофије, али ту не остаје дуго; као конзул филозофа, а затим царски саветник, повлачи се на краће време у манастир, али се као монах Михајло враћа у јавни живот за владе Константина Дуке (1059-1067) и Михајла Парапинака (1071-1078), када је био први министар и најмоћнија личност у царству; околности његове смрти нису познате; по својој ерудицији, литерарним способностима, филозофском расуђивању био је ејдан од највећих људи XI века; његов значај је пре свега у томе што је за кратко време вођења цариградског „универзитета“ обновио интерес за студију и актуализирање *платонске филозофије*; схватио је да хришћанском доживљају света више одговара Платонова него Аристотелова филозофија; због тога је морао да се бори од оптужби да је хетеродоксан; писао је о темама из

24

области теологије и филозофије, природних наука, права, археологије, граматике, историје; оставио велики број говора, писама, чак и песничких покушаја -наследник Псела као „конзул филозофа“ био је његов млађи савременик ЈОВАН ИТАЛ; за разлику од Псела, вратио се Аристотеловој филозофији па је оставио и већи број коментара на поједине Аристотелове списе: коментар Топика, резиме Дијалектике, извод Реторике -после Итала, тек ће НИЋИФОР ВЛЕМИД (1197-1272) бити тако многостран и образован као Псел; и он је имао значајну каријеру и битан је по својим бројним делима из области филозофије, теологије, географије, реторике, поезије; његов Приручник логике и физике је врло употребљавана филозофска књига у последња два столећа Византије – у њој не даје ништа ново, али пружа известан преглед класичне филозофије; пише две аутобиографије и нешто епиграма -античку филозофију у правом, хуманистичком смислу речи обновиће ГЕОРГИЈЕ ГЕМИСТ ПЛИТОН (око 1355-1452); он је можда први Византинац који је више филозоф него теолог; окренут Платоновој и Аристотеловој филозофији; много утицао на италијанску ренесансу; његов позитиван однос према антици је политичког карактера → сматра да ће само помоћу хеленске идеје Византија моћи да одбије напад ислама и сачува слободу Б) реторика и епистолографија -на пољу реторике Византија не даје ништа ново, мада се може похвалити плодношћу; систем реторике који су још у римско доба фиксирали Хермоген и Афтоније никада није превазиђен; реторика је негована углавном захваљујући црквеном говорништву; епистолографија је била њен саставни део -највеће успехе и у једној и у другој страни реторског стварања достиже низ рановизантијских ретора; бриљантна дела Јована Златоустог (†407), ученика ретора Ливанија, најбољи су пример тог стварања које не заостаје за једним Демостеном -познија византијска реторика изгубиће драж ове ентузијастичке речитости; на профаној основи, реторика се исто тако везује донекле за песништво, донекле за софистички дијалог или чак само за теорију реторске вештине -паренетски говор неговаће нарочито Агапит (у доба Јустинијана I) а после њега тек цар Василије I (867-886) који се у поучном излагању свом сину Лаву VI пре свега угледа на Агапита, а затим на старије узоре – Исократа и друге -патријарх Никола Мистик (852-925) пише хомилије али је далеко важнији по свом ЕПИСТОЛАРУ од 163 писма; међутим и његова писма, као и писма и говори Теодора Дафнопата из X века имају више историјску него књижевну, уметничку вредност

25

-то важи и за Јована Доксопатра (прва половина XI века) с његовим хомилијама на Афтонијева Прогимназмата, док се писма ТЕОФИЛАКТА, архиепископа охридског (око 1084-1108) одликују, поред историјском вредношћу, и посебним литерарним вредностима; Теофилакт је Пселов ученик, а касније учитељ Константина Дуке, сина цара Михајла VIII; оставио велики корпус тумачења Светог Писма, преведен и на словенски; око 130 његових Писама, упућених разним црквеним и политичким личностима у раздобљу од 1084. до 1108. године, осликавају га као носталгичног византијског интелектуалца; Писма су драгоцен документ времена и средине; писана су живо и пластично -у времену од X до XV века јављају се извесна књижевна дела инспирисана Лукијаном; за време цара Нићифора Фоке (963-969) настао је Филопатрис, комбиновани дијалог и монолог са натегнутом распром између незнабоштва и хришћанства -много бољи је Тимарион – имитација Лукијана, аутор није познат; написан вероватно средином XII века на тему „силаска у ад“, непосредан узор је Лукијанова Некиомантија; овде преовлађује хумористичко-сатирични тон и слободан став у односу на хришћанство; у томе је сродан Филопатрису; због таквог тона наишао на осуду црквених кругова -силазак у ад јавиће се поново око 1415. године у Мазарисовом путу у ад који садржи врло интересантне појединости за историју византијске културе и политике; писац овог дела је можда монах Максимос (или Манојло) Мазарис; и његов тон је сатиричан, али је то најгора имитација Лукијана за коју се зна и уједно и најнижи домет ове врсте византијске књижевности -Михајло из Хоне (Фригија), брат познатог историчара Никите Хонијата и архиепископ атински (†1220), био је ретор и песник; саставио је катихетске хомилије, панегирике, плачеве и неке песме (у јамбу – Елегија о Атини, и хексаметру) -једноставношћу и наивношћу одликује се Аутобиографија Георгија Кипранина (цариградског патријарха Григорија, 1283-1289), класично образованог писца већег броја писама, снкомија, декламација, и сл. -његов ученик НИЋИФОР ХУМН (касније монах Натанаил) сматра се једним од претходника грчко-италијанског хуманизма, мада се он у својој филозофској оријентацији био окомио на Платона и неоплатоничаре, написавши и полемички спис против Плотиновог система; као реторичар, бавио се теоријским проблемима реторике; написао већи број писама -насупрот Хумну, ДИМИТРИЈЕ КИДОН, један од најталентованијих есејиста из доба Палеолога (XIV век), стилистички се угледа на Платона а и пише реторске саставе – Монодија палима у Солуну 1346, писма и теолошка дела

26

В) полихистори и енциклопедисти -од огромног значаја за историју византијске књижевности је Фотијева БИБЛИОТЕКА (МИРИОВИВЛИОН); то је најдрагоценија књига византијске учене прозе и пример стилског мајсторства и ерудиције; садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, филозофије, медицине, песништва, природних наука; прикази су сажети, критички и увек веродостојни; нарочито су важни подаци о историчарима до IX века; ипак, она није писана да буде историја књижевности, те многих крупних дела и имена нема -први покушај европске средњовековне енциклопедије представља дело Константина Порфирогенита; књиге о церемонијама, о народима и друге, замишљене су као тематске енциклопедије а и рад на њима је организован на лексикографски начин -потреба за врстом рекапитулације научног и књижевног стваралаштва античког, хеленистичког и византијског раздобља условила је настанак важног средњовековног лексикона СУИДЕ или СУДЕ, о чијем се аутору ништа не зна; састављен свакако средином X века; због своје богате грађе, ненадокандив је извор за реконструкцију појмова, знања, па и извесног броја изгубљених књижевних дела; то свакако није први лексикон на грчком језику и Суда користи већ постојеће речнике Харпократиона, Еладија, можда Евдема; остали извори су му глосари и схолијари, чланци из црквене и световне историје (највише Изводи Константина Порфирогенита и Хроника Георгија Амартола), Ономатолог исихија Милосија -веома опсежно, у правом смислу речи енциклопедијско образовање има ЈОВАН ЦЕЦЕС (1110-после1180); сиромах, заинтересован за поезију, али зависан од богатих покровитеља и тужан због своје неслободе; писао у прози и стиху; међутим, његово најкрупније дело (буквално најкрупније – 12 674 политичка стиха) јесте својеврсна филолошко-историјска енциклпедија под насловом Хилијаде, написана између 1140 и 1170. године → обухваћен разноврстан митолошки, историјски и књижевноисторијски материјал који се тематски везује за корпус његових Писама (107); студирао класичне ауторе и писао књижевноисторијске коментаре Хомерове Илијаде, Хесиода, Аристотела, Ликофрона, Опијанових Алеивтика; испевао две мање алегорије уз Илијаду и Одисеју у политичком стиху и један додатак Хомеру у хексаметру (Carmina Illiaca) -прозни пандан Цецесовим Хилијадама је зборник ТЕОДОРА МЕТОХИТА, једног од највећих полихистора XIII-XIV века; зборник садржи есеје о филозофским, историјским и класичним књижевним темама, о политици, естетици; и овде се налази песништво; Теодор би се могао посматрати као песник да није ове енциклопедијске тенденције у његовом делу; оставио преко 9000 стихова у хексаметру

27

-песништвом се бавио и један други полихистор позновизантијског доба, МАКСИМ ПЛАНУД (око1260-1310); написао једну идилу у хексаметру, многе стихове, каноне светом Димитрију, и др; бавио се и теологијом, историјом, сачинио једну драгоцену антологију епиграма и чувени зборник византијских пословица; оставио и неколико драгоцених списа из граматике (нарочито белешку о пореклу политичког стиха), схолија и писама; превео велики број списа на латински језик и приближио Византији латинске класике; у његовој личности и делу осећа се већ врло снажно дух новог доба 5) НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ -живи, говорни, народни грчки језик, тзв. димотика, кроз сву историју Византије углавном ниподаштаван као језик простог демоса, продро је у књижевност почев од XI века; на том језику никле су многе поучне и пригодне песме на новој етничкој подлози, романтичне песме са античком тематиком, европском тематиком, најзад, чувеним симболистичко-алегоријски животињски еп; све ове песме представљају нову византијско-грчку творевину; зраче свежином, искреношћу и скоро ни једна није извештачена нити крута -ТЕОДОР ПРОДРОМ („Птохопродром“), дворски песник чији су епиграми и сатире и алегорије писане књижевним језиком као и његових неколико „просјачких песама“ испевани димотиком, свежи и трајни -пародија из XIV века или можда XIII под називом Богослужење једног ћосе, духовита и оштра, помало и груба али свакако верна као израз византијское сатиричке комике -поучне песме (Спанеас, Алфавит и др) нису на великој висини, али нам је остала једна изврсна збирка љубавних песама, вероватно из XIV века, под називом Родске љубавне песме – састоји се од циклуса сређених по аритметичком акростиху; по садржају представља једну поетску љубавну новелу – спадају у најбоље поетске производе на вулгарногрчком језику -на другој страни су фантастична дела с метафизичким призвуком: Апокоп (Вечерњи одмор), као и дело Јована Пикатора с почетка XVI века, писани су на тему силаска у подземље -популарније су и бројније: ♣ легендарне и историјске поеме настале на грчко-византијској основи, ♣ романтичне поеме са античком, средњовековном, па чак и западноевропском грађом, ♣ алегорије животињског епа; то је уједно и најоригиналнији и највреднији део народног песништва → долази до изражаја епска инвенција грчког духа: Роман о Велизару, Андроников син, Морејска хроника, Освајање Цариграда, затим два плача о паду Цариграда 1453. и Атине 1458. године, читали су се са великим уживањем, али је врхунац ове нове грчке епике велика епска поема Василиос Дигенис Акрита – прави византијски национални еп, који је вероватно настао средином X века у Кападокији и који има

28

извесну историјску подлогу (акрита значи граничар, међаш) → Василиос Дигенис је син сиријског емира Мусура и ћерке Андроника Дуке коју је Мусур био отео; већ са дванаест година Василиос се упушта у велике пустоловине; заљубљен у лепотицу Евдокију из рода Дука, отима је и после измирења са родитељима долази до срећне свадбе; невеста од сада стално са њим и еп је пун прича о разним доживљајима; сусрет са царем Романом Лакапином (920-944) у Кападокији повод је да се Акритина слава потврди и царском почашћу; после многих пустоловина, Акрита се враћа са Евдокијом на Еуфрат и ту подиже дворац; у 33. години живота умире од тешке болести, а Евдокија од туге за њим; првобитна верзија није сачувана; Акрита оличава аутентичне особине византијског човека – све крајности у истом човеку – то је Дигенис, спој хеленских и оријенталних идеала грчког средњег века; овај еп у литерарном погледу је изнад свега што је у овом роду написано; превођен и на словенски, сродна му је, опет на народном језику, Песма о Армурису -међу романтичним песмама у којима се песнички обрађује античка грађа, поред Илијаде Контантина Ермонијака (почетак XIV века) и Тројанског рата, дословног превода познатог француског романа о Троји Беное д Сент Мора из XIV века, треба споменути Ахилеиду и Александриду, две повести у стиху; Ахилеида је повест о хомерским јунацима али одевена у ново, романтично рухо; ТЕМА: судбина Ахила – овде је он витез и сви догађаји су средњовековног типа: витешка романтична љубав и отмица, помирење са срећном свадбом, чак и витешки турнир, најзад смрт Ахилове драгане Поликсене; антика само у именима јунака и извесним моментима радње, док је све остало деформисано у руху новог доба; Ахилеида је чисто средњовековна витешка поема обојена локалним колоритом; за разлику од ње, Александрида се дубље корени у античкој традицији; апокрифна повест о Александру Великом, која је приписана Калистену, настала још у доба Птоломејевића, а почетком III века пне. претрпела даљу прераду -у низу поетских романа са грађом која припада средњем веку и у којој се често јављају и западноевропски (посебно француски) мотиви, налазе се Калимах и Хрисороа, Велтрандос и Хрисаница, Ливистрос и Родамна, три најкрупније поеме те врсте, а поред њих још и неколико спевова, као: Стари витез, Флориос и Плациофлора и Имбериос и Маргарона; у сва три спева стих је политички, без риме; прва два потичу из XIII века, док је Ливистрос и Родамна млађи – из XIV века -Калимах и Хрисороа је романтична поема с љубавним и фантастичним заплетом и срећним завршетком; јунак спасава лепотицу из тајанственог замка у коме она робује као плен страшног змаја; змај је убијен, лепотица спасена, али само првремено, јер се сад јавља један млади принц који помоћу чаролија једне вештице (златна јабука са магијским натписом) отима од Калимаха његову драгану; браћа оживе мртвог Калимаха и овај се као баштован увлачи у двор младог принца у коме чами Хрисороа, ту се састаје са њом, буде откривен, изведен на суд, али се ту оправда и све се срећно заврши

29

-Велтрандос и Хрисаница је фантастичнији: Велтрандос, син једног краља одлази у свет, у пустоловине; код Тарса у Малој Азији наилази на фабулозни замак Еротокастрон (Замак љубави), где открива тајну своје судбине; стицајем околности, долази и у стварности до лепотиве (Хрисанице) коју је изабрао у Еротокастрону на конкурсу лепоте, то је кћи антиохијског краља, чији је постао вазал; на љубавном састанку с Хрисаницом у дворском врту, Велтрандос је у опасности; Хрисаницина дружбеница Федроказа узима кривицу на себе, као да се то њој Велтрандос удварао; Велтрандос је ослобођен под условом да се ожени Федроказом; у привидном браку с њом, он наставља своју љубавну везу са Хрисаницом, да на крају побегне са Хрисаницом у своју земљу и тамо наследи оца на престолу; извесни француски утицај је неоспоран, али је роман ипак поникао на византијском тлу -фантастика и алегорија присутни су и у трећем, по обиму највећем спеву, Ливистрос и Родамна; ту су такође неки романско-феудални мотиви дошли до изражаја (вазалски однос, витешки двобоји, романска имена и слично), мада је основни утицај грчког романа ван сумње (алегоријска представа дванаест врлина и дванаест месеци као у роману Евстаатија Макремболита и др) -алегорије животињског епа, као што су Прича за децу о четвороношцима, Легенда о уваженом магарцу, Лепа повест о магарцу, вуку и лисици, Пулологос и Порикологос, а најпре чувени Физиолог, саопштавале су не само природњачка знања византијске средине у средњем веку него и основни став византијског односа према природи → природни космос је симбол духовног космоса, односи биолошког света садрже поуку о спиритуалним односима који леже у суштини бића -византијска прозна књижевност писана на народном језику није богата; настала је углавном путем прераде даљих оријенталних дела, посебно из Индије, тако да византијска књижевност овде није дала ништа оригинално; међутим, то не значи да су ова дела слаба; на пример, Варлаам и Јоасаф; богати индијски цар Авенир, уплашен астролошким предсказањем да ће му јединац син Јоасаф постати хришћанин који презире лепоту овог света, нареди да се он потпуно изолује од спољњег света и окружи искључиво уживањима сваке врсте; Јоасаф није задовољан својим раскошним затвором и када дозна за разлог, измоли од оца дозволу да изађе у свет не би ли упознао истину; без обзира на то што је град био тако подешен да царевић не види ништа ружно, Јоасаф сретне једног богаља, једног слепца и једног грбавог старца; растужен, почне да размишља о смрти, узроку беде, болести и зла у свету; тек пустињак Варлаам, кога потајно сретне, открије му библијску повест и Јоасаф постане хришћанин; Авенир покушава да помоћу многобожачког филозофа Нахора поколеба Јоасафа; али Нахор одбрани истину хришћанске вере; по наговору мага Тевде, Авенир доводи Јоасафа у искушења друге врсте, довевши му у двор привлачне и распусне жене; младић се бори против пожуде и постане испосник, разболи се, цар му коначно дозволи да буде хришћанин и да оде Варлааму, свом духовном оцу, пошто се најпре и сам крстио; порекло овог романа је данас разјашњено – то је, у ствари, хришћанска

30

прерада Живота Буде; проблем ауторства прераде, међутим, није са потпуном сигурношћу решен, иако преовлађује мишљење да је грчку верзију романа дао Јован Дамаскин; поуздано само да је настао у Палестини, у првој половини VII века и да се аутор звао Јован, сабрат јеруалимског манастира Св. Саве -још једна прерада оријенталног романа, на вулгарногрчком језику, јесте Синтипа (оријентална повест филозофа Синдбада) или у пуном наслову грчке верзије Најдивнија повест о филозофу Синтипи; један мудрац предсказује свом питомцу, сину једног краља, да ће избећи велику животну опасност ако буде умео да ћути седам дана; догоди се да маћеха овог принца покуша да заведе свог пасторка, али он одбије да задовољи њену пожуду, навуче на себе маћехинску мржњу и осветољубивост, и буде оклеветан код оца да је хтео да је силује; отац га осуди на смрт; да би га спасли, седморица мудраца причају сваког дана по једну причу о лукавству жена и безвредности једне такве предрасуде, донете без правих доказа; заузврат, маћеха сваки дан прича по једну причу са супротном тенденцијом, како би дошло до погубљења; за све то време принц ћути по савету свог мудрог учитеља, а када истекне рок ћутања – ткрије истину о свему што се десило и буде ослобођен као невин; тема је узета из индијске Панчатантре, и то сасвим посредно – преко сиријске прераде; у Синтипи су присутни и неки библијски мотиви (јосиф и Петефијева жена) -грчка прерада индијско-санскритског дела Кнежевско огледало (око 1080), уноси и у димотичку књижевност тему обрасца за владање; то је алегоријско-дидактичко дело које приказује моралне истине о људским одмосима, врлинама, пороцима -од осталих творевина на народном језику највише заслужују помен пословице, сачуваане у великом броју још од VI и VII века, нарочито у делима Јована Лествичника и Мосха; византијска пословица често напушта област прозе и прелази у поезију, изражавајући истине општег искуства кратким стихом, обично политичким петнаестерцем -

31

1

R A Z V O J V I Z A N T O L O G I J E Schola I Dabam Singiduni, die 29. mensis Octobris, a.d. MMI OSTROGORSKI: kako je došlo do vizantoloških studija. - Martiana- biblioteka u Veneciji kardinala Visiriona. - interes za klasičnu antiku. - Kako se menjaju odnosi na Zapadu, menja se i odnos prema Vizantiji. XVII v. Francuska- izdavanje vizantijskih tekstova u Pariskom korpusu- Dikanž -> Rečnik srednjovekovnog greciteta XVIII v. menja se odnos prema Vizantiji (doba prosvećenosti; kao mračna, epigonska); Gibbon- > History of the Decline of the Roman Empire (metodološki neispravna postavka). XIX v. Minhen- krajem veka počinje vizantologija - Kronbaher- Vizantijska književnost. Imao je svoj seminar i svoje studente. 1892. g. U Minhenu I vizantološki časopis U Parizu škola i časopis- Charles Dull 1933. g. U Beogradu Dragutin Anastasijević osnovao VIZANTOLOŠKU KATEDRU. 1947. g. U Beogradu VIZANTOLOŠKI INSTITUT. 1924. g. u Bukureštu I kongres.

u Atini u Beogradu (1927) na Ohridu (1961)

Do kraja 60-ih veliki poduhvat Corpus Fontium Historiae Byzantinae

Bonski korpus često preuzima pariski izdanje: Solun, Vašington težnja ka stalnom podražavanju antičkih pisaca (Hiperanticizam) -> problem stalnog

epigonstva i neepigonstva. Kod vizantijskih pisaca i istoričara- ratovi i dodiri sa ostalim narodima- daju se novi nazivi tih

naroda (Tribali/ Dalmate = Srbi); Skiti- svi nomadski narodi. Byzantinoturcica- mađarski vizantolog naveo sve nazive za narode turskog porekla.

Vizantija- moderan naziv za državu koja se direktno oslonila na rimsko carstvo i dobila naziv po prestonici- Vizantu odn. Konstantinopolisu (ili kako su ga Sloveni nazivali: Carigrad). Sami Vizantinci su sebe nazivali Romejima, što je ustvari bio grčki naziv za Rimljane (ali u savremenom jeziku se prevodi Romejima, a ne Rimljanima). Sve do pada ist. rimskog carstva 1453. god. Konstantinopolj se u tekstovima dvorske retorike najčešće naziva: Novi Rim. Strogi okvir istočnog rim. carstva: 330 - 1453. / \ Zvanično osnivanje Carigrada Pad Carigrada pod naletom Osmanlija Nepravilno je smatrati te godine naročito prelomnim. Ono što se događalo u IV v. u vizantijskoj književnosti je prirodan nastavak onoga što se događalo ranije u III v.

2

Konstantinovu vladu karakteriše: • prenošenje težišta na istok, • pojačan uticaj Orijenta na društvo, kulturu, a sa druge strane uticaj na religiju. • Staro i novo se odvijaju uporedo, prepliću se i stapaju. Taj period je od ogromne važnosti za vizantijsku književnost, kako profanu, koja je povezana sa IV v, još više u pogledu hrišćanstva (jer je hrišćanska književnost postojala i pre osnivanja Carigrada). IV v. se naziva Zlatnim vekom grčke patristike (književnosti crkvenih otaca). Ona teologija koja je dala osnove budućoj teologiji bila je najkreativnija u tom periodu. Uz druge postepene promene rani vizantijski period predstavlja direktan nastavak rimske države. L a t i n s k i j e z i k se dugo zadržao kao upravni jezik. Dugo je bio jezik državne uprave, sudstva… Pored uticaja Orijenta na vizantijske institucije, način života, pagansku religiju, paralelno s tim, možda i mnogo jače dolazi do h e l e n i z a c i j e i g r č k i postaje jezik države (od cara Iraklija 610-641). S druge strane ideja o univerzalnom carstvu prerasta u ideju o ekumenskom carstvu sa centrom u Carigradu. IV v. je nastavak paganske književnosti. Za razliku od prvog vremena, hrišćanska religija se svesno otvorila prema antičkoj kulturi i uticaju i antička helenistička kultura je postala čvrst oslonac vizantijske kulture, obrazovanja, poznavanja Svetog Pisma i druge teološke literature. Škola je bila zasnovana na nasleđu poznog helenističkog perioda. Na vlast je došao jedan od predstavnika cara Konstantina, Julijan (361-636), koji je, dok je još bio privatno lice bez funkcija kroz vaspitanje, interesovanja, bio naklonjen neoplatonizmu, po prirodi zatvorena ličnost, obojen orijentalnim učenjima, misticizmu. Kad je postao car vratio se paganskim verovanjima, što pokazuje koliko je antički način razmišljanja bio jak. Kratkotrajnost nove paganske reakcije sama po sebi je dokaz da je antika mogla da živi samo u onom vidu u kom je bila apsorbovana od hrišćanske kulture. Vizantijska književnost ima relativno malo vrhunska dostignuća. Novi pristup savremene istorije vizantijske književnosti je da treba voditi računa o onome o čemu su sami Vizantinci težili, šta su cenili, šta su očekivali od svojih dela. Interesovanje Vizantinaca za antiku ne treba shvatiti kao neko interesovanje za daleku prošlost, kao neku naučničku radoznalost proučavanja prošlosti. Poznavanje antičke književnosti i čuvanje je proisteklo iz duboko ukorenjenog osećaja da je paganska književnost deo književnosti rimskog naroda. Proučavanje ant. knjiž. je imalo praktičan cilj: da omogući vizantijskom piscu da se što više približi tom delu. Klasična filologija nije bila sama sebi cilj, već način sticanja književnog zanata. Ono što se očekivalo od jednog pisca bilo je: izvanredno poznavanje antičke književnosti , stalno vraćanje i variranje poznatim sredstvima i stvaranje novog. Novi jezik, različit od Platonovog, Tukididovog, često je bio rogobatan, zavisno od sposobnosti prilagođavanja i korišćenja prošlosti. Bez obzira na novi pristup vizantijskoj književnosti- to je u priličnoj meri eklektička i epigonska književnost. Sinteza se održava u spoju rimske kulture i države. Vizantijska država je uvek vodila računa da postoji jedan sloj obrazovanih ljudi.

Veliki broj žanrova i dalje postoji: NOVI ŽANROVI: • RETORIKA • EPISTOLOGRAFIJA • EPIGRAM • ISTORIOGRAFIJA

• HRONOGRAFIJA (novi način pisanja istorije- ne ciklično, nego u neprekinutom nizu od stvaranja sveta)

• GEOGRAFIJA • HIMNOGRAFIJA • HAGIOGRAFIJA

P O D E L A V I Z A N T I J S K E K N J I Ž E V N O S T I P O Ž A N R O V I M A 1.

VIZANTIJSKO PESNIŠTVO:

I CRKVENO (HIMNE I KANONI) II/III Kliment Aleksandrijski IV Меtodije, Grigorije Nazijanski, Apolinarije Mlađi V Sinesije, Non VI Roman Melod VII Sofronije, Maxim Ispovednik VIII Damaskin, Kozma Majumski II PROFANO (ROMANI, EPIGRAMI) VII Georgije Pisida (za Iraklija) * Teatra u Vizantiji nema! IX Teodor Studita (+826), Kasija, đakon Ignjatije X Konstantin Kefala, Jovan Geometar Kiriot XII Prodrom, Ptohoprodrom XIII Planud XIV Manojlo Fil

2.

TEOLOŠKA KNJIŽEVNOST:

I RANOVIZANTIJSKA - II/III Kliment Aleksandrijski, Origen IV – zlatni vek patristike (književnost crkvenih otaca): Atanasije, Vasilije, oba Grigorija, Zlatousti, Jefrem Sirin II NAUČNA - V Kiril Aleksandrijski, Teodorit Kirski “knez egzegeze” VI Leontije VII Sofronije Jerusalimski, Maxim Ispovednik VIII Jovan Damaskin (doba ikonoklazma) IX Teodor Studit, Fotije XII Evtimije Zigaben XIV Grigorije Palama III MISTIČKA – pustinjaci: Evargije, Pseudo-Makarije, Pseudo-Dionisije Areopagit, Jovan Lestvičnik, Simeon Novi Telog + isihasti (IX-XIV)

3.

ISTORIOGRAFIJA

I ISTORIČARI II HRONIČARI III HAGIGRAFIJA

4.

UČENA PROZA

I FILOZOFIJA - M. Psel (XI v) II RETORIKA I EPISTOLOGRAFIJA III POLIHISTORI I ENCIKLOPEDISTI

5.

VULGARNOGRČKA KNJIŽEVNOST – DIMOTIKA od XI v. p i s m e n o - ЉУБАВНЕ, ПРИГОДНЕ, ЛЕГЕНДАРНЕ, ИСТОРИЈСКЕ ПЕСМЕ - СИМБОЛИСТИЧНО-АЛЕГОРИЈСКИ ЖИВОТИЊСКИ ЕП

3

ПОДЕЛА КЊИЖЕВНОСТИ 1. ВИЗАНТИЈСКО ПЕСНИШТВО - ЦРКВЕНО - ПРОФАНО 2. ТЕОЛОШКА КЊИЖЕВНОСТ - РАНОВИЗАНТИЈСКА - ТЕОЛОШКО-НАУЧНА - ТЕОЛОШКО-МИСТИЧНА 3. ИСТОРИОГРАФИЈА - ИСТОРИЈА - ХРОНИКА - ХАГИОГРАФИЈА 4. УЧЕНА ПРОЗА - ФИЛОЗОФИЈА - РЕТОРИКА И ЕПИСТОЛОГРАФИЈА - ПОЛИХИСТОРИ И ЕНЦИКЛОПЕДИСТИ 5. ВУЛГАРНО-ГРЧКА КЊИЖЕВНОСТ - ЉУБАВНЕ, ПРИГОДНЕ, ЛЕГЕНДАРНЕ, ИСТОРИЈСКЕ ПЕСМЕ - СИМБОЛИСТИЧНО-АЛЕГОРИЈСКИ ЖИВОТИЊСКИ ЕП

1) ВИЗАНТИЈСКО ПЕСНИШТВО - дуго се сматрало да Византија није имала своје песништво, због тога што се у поезији средњег века тражило присуство класичних мерила и врста -Византија је створила песму слободну од квантитета класичне метрике -Византијско песништво је једна сасвим нова категорија зато што је условљено религиозним песничким речником обогаћеним искреним и надахнутим уметничким изразом -песништво је поред историографије врста књижевног стваралаштва кроз које се најбоље може разумети византијска култура, дух и вредонсти А) црквено песништво -оно је једина нова творевина (не рачунајући народно песништво) византијског доба

1

2

-у њему византијска књижевност достиже потпуно ОРИГИНАЛАН ДОМЕТ и не представља подражавање старих образаца → мада, почеци црквене поезије настају већ у химни Климента Александријског (†око 215) и у Методијевом (†311) Симпосиону; али то су још хеленистички утицаји; није се могао одржати ни антички манир Григорија Назијанског (†390) који се служи хeксаметром и јамбом; немају следбеника ни Аполинарије Млађи (†390), Синесије (†око 413) и Нон (поч. V века); и мада ће се античке форме понекад срести и касније код Јована Дамаскина, Игњатија Ђакона, Лава Мудрог, Продрома, Манојла Фила и других, црквено песништво није могло бити изграђено на античким основама УЗРОК ТОМЕ: -новина религиозне инвенције

-старојеврејски односно ранохришћански утицаји (ПСАЛМИ) -потреба за другачијим изразом

-византијска црква није могла певати скандирајући кратке и дуге слогове јер то није допуштала ни нова мелодија грчког језика заснована на новим гласовним вредностима дифтонга и изједначивању дугих и кратких вокала али ни тип религијског надахнућа византијског човека -право византијско црквено песништво је песништво РИТМА, где се као главни принцип узима број слогова и акценат; слогови се броје без обзира на краткоћу и дужину, хијатус се занемарује, као и елизија, разлика између акута и циркумфлекса се не примећује; и то је разлог што се византијској црквеној песми тако дуго оспоравала поетска суштина и што се сматрало да је форма грчких црквених песама уствари – ПРОЗА -у црквеној поезији истичу се два вида као главна: ХИМНА и КАНОН ♣ ХИМНЕ (назив лансирао Мајер док се у византијској поетици употребљава назив кондак) су песме састављене из већег броја строфа (20 и више) исте конструкције, са рефреном и једним општим уводом; стофе се зову тропари ♣ КАНОНИ су песме сложеније него химне јер се састоје од 8 или 9 „ода“, а свака ода од више строфа (тропара); тема сваке оде садржана је у првој строфи, која се зове „ирмос“ и представља образац за прављење песама тематски узет из тзв. девет „библијских“ песама које су се певале још од најранијих времена хришћанства; сваки тропар у оди мора одговарати по броју слогова и акценту шеми ирмоса; нарочито у канонима примењује се акростих (први још код Методија, затим код Григорија Назијанског и у Акатисту, али највише у канонима), који је оријенталног и античког порекла; античког порекла је и рима – примењена често у химнама -прве песме ритмичког типа писао је Григорије Назијански, песник који је иначе поштовалац античких поетских норми; то није случајно → он је лирска природа, интровертан и субјективан песник – препушта се ритму језика молитве; његови стихови су дуги (14-16 сстихова) и као такви нису могли овладати -праве химне настају у V веку а врхунац достижу у VI и VII веку -проблем настанка овог облика ритмичке поезије остаје још неразјашњен; можда у његовој генези леже гностичке, а затим аријанске песме III-V века; како год било, чињеница је да су велика духовна седишта Византије – Александрија и Кападокија прошириле обичај певања црквених химни, замењујући њима театар и мим -пети век има већ познате химнографе: Антим и Тимокле (око 457), затим Маркијан, Јован Монах, Сет и Авксентије

3

-у следећем столећу (VI век) византијска химнографија долази до своје највеће величине – до РОМАНА МЕЛОДА – сматрају га „Пиндаром ритмичке поезије“ и „највећим византијским песником“; а црква га је наградила раном канонизацијом и убрајањем у знамените свеце Истока; рођен је свакако у Сирији, по народности Јеврејин, у бејрутској цркви Васкрсења био је ђакон, а у Цариград прелази за владе цара Анастасија I (491-518) где служи као свештеник и пише велики број химни – према легенди хиљаду; његово песништво одликује се свечаним али једноставним и елегантним изразом, богатим фигурама, ненамештеном, дискретном драматиком, никада не запада у патетичност или у вербалистичко фразирање позније византијске химнографије (VIII-XI век); нажалост, управо је та химнографија потиснула дело Романа Мелода које васкрсава тек у наше доба -Акатист, изузетно свечана химна, један је од врхунаца Богородичиног култа, али и византијске црквене песме уопште; приписиван цариградском патријарху Сергију, Георгију Писиди, па чак и патријарху Фотију, мада је Сергијево ауторство изгледало највероватније с обзиром на везивање уводне строфе Акатиста за историјски догађај разбијања аварско-словенске опсаде Цариграда 626. године; међутим, новија истраживања све више упућују на Романа као аутора; уводна строфа је касније вероватно заменила првобитни Романов текст -у VII веку врло добре химне певају јерусалимски патријарх Софроније (†638) и Максим Исповедник (†666) -у VII веку се јавља КАНОН; творац је архиепископ АНДРЕЈ КРИТСКИ (око 660-740); његов Велики канон има 250 строфа; у њему ритмичка црквена песма добија изузетно велике размере и сложену мада складну композицију, али њен песнички израз губи топлину и лирски карактер; у поезију почиње да се уплиће догматизам и то условљава развијање одређених стилских фигура (антитеза, поређење, игре речима) на рачун естетских и емоционалних вредности -много већу поетску вредност имају многобројни канони ЈОВАНА ДАМАСКИНА (†753), монаха палестинског манастира Св. Саве, чувеног теолога-иконофила; његова улога у формирању Октоиха, једне од главних литургијских књига византијске цркве, које су у исто време и велики песнички зборници, јесте одлучујућа, мада је Јован био само реформатор а не и први састављач Октоиха; уз то, Јован је не само реформатор Октоиха, него и редактор канона као песничке форме: скративши га на три до четири тропара уз ирмос као носиоца теме у свакој оди, дао му је коначну структуру -он је био веома плодан песник; и данас су познати његови канони за празнике Христа и Богородице, као и важнијих византијских светаца укључујући и канон у част Романа Мелода; 3 канона (за Божић, Богојављење и Педесетницу) пише у јампском триметру, враћајући се тако античком начелу квантитета -његов савременик, епископ мајумски Козма (око 743) написао је такође неколико значајних канона, од којих је најлепши канон Цветне недеље; они обојица често користе акростих -химнографи каснијих векова, нарочито студитска школа IX века (Теодор Студит, браћа Грапти, Јосиф Студит, Георгије Никомидијски, Митрофан и теодор из Смирне, Антоније, Арсеније, василије, Гаврил, Никола и други), мада понекад достижу висину ранијих мелода, налазе се углавном на линији опадања – израз им се губи у опширности, извештаченим

4

фугурама; патријарх Фотије и цареви Лав Мудри и Константин Порфирогенит слаби су као песници -у XI веку химнографско стваралаштво долази до краја, што је донекле условљено и потпуним оформљавањем литургијског комплекса и књига; песници XI века као што су Јован Зонара, Нићифор Влемид, Јован Мавроп и други, неће бити у стању да зауставе овај процес изумирања Б) профано песништво -за разлику од црквеног песништва, византијска профана поезија наслања се на антику; она је профана по својој нелитургијској намени, с једне стране, и по античкој форми, са друге стране; византијска профана поезија је песништво које није литургијско, нема литургијску мотивацију али је добрим делом и даље религиозно по својој тематици или бар колориту -у посебну групу, у односу на црквено ритмичко песништво, издваја га НЕДВОСМИСЛЕНО НАДОВЕЗИВАЊЕ НА АНТИЧКУ КЊИЖЕВНУ ТРАДИЦИЈУ, пре свега у формалном смислу; квантитативна метрика је полазни принцип, мада не сасвим доследно спроведен -и профана поезија, заправо, раскида своје везе са метричким нормама антике → она у Византији развија нову метричку форму: тзв. ПОЛИТИЧКИ СТИХ; он је грађен према акценту, и истоветни стихови се понављају један за другим, за разлику од ритмичке песме у којој се с периодом мења и стопа; порекло политичког стиха није сасвим разјашњено – мишљење да тај стих настаје у X веку кориговано је открићем овог стиха у пословицама наведеним у делима VII века (Лествици Јована Синајског и Лугу духовном Јована Мосха); могуће је да се у политичком стиху певало и пре VII века -ни ЕП ни ДРАМА, чак ни ЛИРИКА класичног периоода у Византији нису могли да опстану; епско стваралаштво оживеће у својој некадашњој слави тек у народногрчкој литератури, док уметничка књижевност Византије епику наставља у виду РОМАНА, али је то најмање успели наставак хеленистичког епског стваралаштва; неуспех византијског романа објашњава се његовом *нестварношћу* – далек је од живота, извештачен; уосталом, све до појаве неколицине значајних романописаца у доба хуманистичке ренесансе Комнина (Продром, Манаса, Никита Евгенијан, Евстатије Макремболит) не пише се ништа на овом пољу већ се преписују и читају углавном романи хеленистичког раздобља -судбина ДРАМСКЕ ПОЕЗИЈЕ још мање је срећна; већ у позноримско доба потискивана је мимом и пантомимом а театар се компромитује; Византија заправо и не зна за театар -драмске елементе оживљава у извесном смислу литургија, као реминисценција сотериолошке драме, средишта хришћанског веровања; колико је у формирању литургијске драме поред култа Митре и дворског ритуса учествовало и аријанско коришћење хеленистичих мистерија у сврхе сопственог религиозног изражавања (Аријева Талија) још није сасвим објашњено; врло рано се јављају МИСТЕРИОЗНЕ ИГРЕ СА ТЕМАТИКОМ ИСКУПЉЕЊА; позоришне представе са таквом тематиком играју се почетком VIII и IX века, а у X веку чак и у цркви Св. Софије у Цариграду; једина сачувана византијска драма је Страдање Христово; настала вероватно у XI или XII веку → има све одлике византијске профане поезије: наслањање на антику не само по форми већ и по садржају (преко трећине стихова узето из Есхилових, Еурипидових, Ликофронових дела поред опширних навода из канонских и апокрифних библијскјох

5

текстова) и тако је дошло до мешања елемената, извештачене представе појединих личности чак и до комичних ефеката -профано песништво и поред свог неуспеха у Византији ипак броји неколико значајних имена: ГЕОРГИЈЕ ПИСИДА за време цара Ираклија (610-641) био ђакон Св. Софије и хартофилакс у Цариграду; сматран најбољим профаним песником Византије; једноставан, течан и доследно веран јампском триметру; само једну једину песму пише хексаметром; оставио 3 историјске песме, једну веома обимну поему о стварању света Шестоднев, песму о таштини живота, химну Христовог васкрсења и друге песме међу којима чак и једну полемичку (против Севира Антиохијског) -међутим, тек са ТЕОДОРОМ СТУДИТОМ (†826) развија се у пуној мери; епиграмска поезија, најуспелија и најживља врста профаног песништва Византије; он пише оригиналне епиграме о манастирском животу, епиграме посвећене прослављању икона (полемичког карактера), појединим свецима и друге (епитафе, нпр); писао је и црквене песме -епиграмску и гномолошку поезију негује једина византијска песникиња КАСИЈА (IX век); оригинална, дубока, суптилна како у својим црквеним песмама тако и у профаним песмама састављеним у јамбу -јампске триметре са религиозном садржином писао је и Игњатије Ђакон (око 770-после 845), ученик патријарха Тарасија и записиувао његове хомилије; када је почео иконоборски период изгледа је Игњатије прво био иконоборац, али се брзо покајао; касније митрополит никејски (поч. IX века); осим њих написао је и „први оглед Изгубљеног раја“ – Песму о Адамовом греху –поема од 143 стиха посвећена његовом болесном пријатељу и Парафразу Езопа; оставио више дела: житија патријарха Тарасија и Нићифора – изузетна реторичност за то време; језик му је учен, школски, понекад високопаран; надгробне епиграме, писма; нису сачувани, али знамо за његове јамбе на победу Томе; дело о Лазару и богаташу -у X веку епиграмска поезија постаје толико богата да се већ јављају и збирке епиграма као Аnthologia palatina зборник Константина Кефале (поч. X века) где су епиграми сређени по предмету; сличну антологију направиће крајем XIII века или почетком XIV Максим Плануд; Јован Геометар који је живео у Цариграду у X веку оставио је сопствену збирку епиграма и пригодних песама, једну збирку од 99 тетрастиха у елегијској стопи – РАЈ, енкомион великомученику Пантелејмону и 4 велике химне Богородици, тзв. Херетизме или Поздраве, опет у елегијској стопи са једним јампским поговором -*најчуднији* профани песник Византије је ТЕОДОР ПРОДРОМ из XII века; чувени „просјак“ византијске поезије, песник двора и улице, раскоши и крајње беде, био је необично плодан и разноврстан писац; његова прозна дела значајнија су од поетских али је ових последњих много; песме су му кратке или веома опсежне; најопсежнији је роман у стиховима РОДАНТА И ДОСИКЛЕЈ у 9 књига са 4616 стихова (јамб) чији су узор Хелиодорове Етиопике; друго важније дело Рат мачке и миша – драмска пародија у 384 стиха, такође инспирисана антиком; занимљива алегорија у Прогнаном пријатељству (јамб); алегорију даје у песми О слици живота као и у Стиховима о 12 месеци; као песник сатира дао је два дела: Сатиру против похотљивог старца и Сатиру против једног брадатог старца, обе са по 102 стиха у јамбу; највећи му је број пригодних песама, посвећених личностима двора у којима се приказује као просјачки песник који богоради и захваљује до изнемоглисти; у религиозним песмама и епиграмима је слаб; највећу вредност показаће у прози

6

-за разлику од њега, типично дворски песник, угледни дипломата Манојло Фил (XIV век) бавио се искључиво поезијом; у својим природњачким песмама и дијалозима, песмама са црквеном садржином, пригодним песмама и песмама о делима ликовне уметности пише углавном у дванаестослоговном јампском триметру, ретко употребљава политички петнаестерац, иначе водећи стих тог доба закључак Профана византијска поезија оставља утисак о извесној стерилности и одсуству везе са животном истином, једино се можда истичу епиграми као песме у којима се препознаје човек; међутим, најдубљи естетски доживљај византијског песника остаје изражен не у профаној (чак ни у религиозно-профаној) него у црквеној поезији; химне Романа Мелода на пример, имају универзалне, општељудске квалитете, оне имају поруку 2) ТЕОЛОШКА КЊИЖЕВНОСТ -теологија је можда основно обележје византијског књижевног стварања уопште -византијску друштвену свест формирало је хришћанство и то онако како је постављено и разрађено у току првих догматских полемика и борбе за ортодоксију, у епохи васељенских сабора; одлучујућу улогу играла је литература настала у IV веку, који се назива „златни век патристике“; теолошка књижевност је тада у пуном смислу речи књижевност црквених отаца, патристичка књижевносст -њене основне теме биле су одређене потребом да се ортодоксија изрази и одбрани насупрот снажним утицајима остатака хеленистичке гностике (Ориген, Климент Александријски) и нових, хетеродоксних система – аријанства, семиаријанства, македонијанства, евномијанства и других (Атанасије, Василије, оба Григорија, Јован Златоусти) -тек пошто је у делима ових отаца и одлукама првих васељенских сабора постављен темељ ортодоксије, могла се развити византијска теологија у правом смислу речи

1. ТЕОЛОШКО-НАУЧНА (Кирил Александријски, Теодорит, Леонтије, Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Григорије Палама)

2. ТЕОЛОШКО-МИСТИЧКА (Евагрије, Псеудо-Макарије, Псеудо-Дионисије Ареопагит, Јован Лествичник, Симеон Нови Теолог)

А) рановизантијска теолошка књижевност -у настанку и даљем развоју византијске теолошке књижевности главну су улогу одиграла два центра, александријски и антиохијски; те две школе унеле су у византијкску теологију хеленистичке идеје (Александрија) и извесне оријенталне традиције (Антиохија); читава доктрина византијског православља, потом, представља резултанту ових утицаја *александријска школа – алегоријски приступ религији откривења *антиохијска школа – историјски приступ религији откривења

- , , II III , , , ,

- – , * *, –

, ,

-

- (150- 215), ; ( , )

;

- (185-254), ,;

– ,-

; - ; () ,

;; , ,

, ;

- (296-373), ;; , ,

;, ,

– ,, ,

;, ;

( . );

,

- . „ “ ( ) ( )

;

( , , )

; -,

, ,

7

8

-ВАСИЛИЈЕ (330-379), архиепископ Кесарије Кападокијске, васпитаник пустиње колико и Академије, оставио је два крупна догматска списа: Против Евномија и О Светом Духу где прецизира учење о Тројици али и решава нека гносеолошка питања у теолошком смислу; затим, прераду Литургије и монашка Правила, хомилијарно тумачење Светог Писма (Шестоднев) и велики број писама -ГРИГОРИЈЕ НАЗИЈАНСКИ, његов пријатељ; епископ Назијанза а затим и кратко време архиепископ Цариграда (око 338-390); био је суптилна књижевна природа; изврстан беседник, надахнут песник, писац значајних писама; био је песнички узор Јовану Дамаскину, Козми и другима; своју теологију изразио кроз чиста књижевна остварења Беседе о Логосу, Песма о себи -ГРИГОРИЈЕ НИСКИ (335-после 394), рођени брат Василија и епископ Нисе; плоднији као писац и највећи је филозоф међу Кападокијцима; његова Велика катихеза, после Оригеновог дела О начелима, једна је од првих теолошких систематизација; пише списе: Против Евномија, Против Аполинарија, Против духобораца, епистоларни спис Авлавију – о томе да нема три бога, и најзад, Против судбине и дијалог О души и васкрсењу → развија у њима крупан теолошки систем обогаћен аутентичним Платоновим идејама; као и у делима Атанасија, Василија, Григорија из Назијанза и у писмима Григорија Ниског распознаје се један други тип теолошке књижевности, литература обузета моралним и психолошким проблемима аскетског преображаја људског бића; Григорије Ниски, заједно са првим Григоријем, уноси у теологију и неке појмове који ће битно утицати на развој концепција источне монашке мистике, као што је појам *ОБОЖЕЊА* и слично -ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ (354-407), представник друге струје у рановизантијској теологији, антиохијске струје; антиохијски ђакон и презвитер и архиепископ цариградски; антиохијска школа је трезвенија и хуманија од александријске, мање мистична, мање заплетена у алегоријске интерпретације откривења; она је развила већи смисао за историјски приступ религији откривења; непосреднија, топлија у свом изразу; антиохијци су неговали занимање за буквално-историјски смисао Библије; антиохијска теологија и није сасвим грчка: њен највећи песник, ЈЕФРЕМ (306-373) писао на сиријском језику али је његово религиозно песништво необично топло и сугестивно, одмах превођено на грчки и преко својих грчких превода утицало је на грчке теолошке писце; управо у Златоустом има нешто од јефремовске, сиријске топле лирике; Јован писао изванредно много, али највећи број његових списа чине Хомилије, бисер рановизантијске реторике – опседнут ликом Исуса Христа заљубљен у реч Библије постао је синоним за византијску религиозну књижевност уопште; његове беседе су песнички непосредне, допадљиве, али у исто време сурове у свом моралистичком разголићавању Б) теолошко-научна књижевност окосницу византијског књижевног стварања на пољу теолошке науке, то јест систематике и разрађивања доктрине откривења, чине крупни догматски проблеми које су постављале јереси V-IX века као и комплекс „латинског спора“, укључујући у њега и исихастички спор IX-XIV века -крупна фигура несторијанског и монофизитског спора био је архиепископ КИРИЛ АЛЕКСАНДРИЈСКИ (око 370-444) у првом као непосредни учесник у другом као писац; написао Анатематизме и цео низ теолошких дела, нарочито библијске коментаре; међутим, одбранивши божански интегритет Христовог рођења, дао повода многим неспоразумима а

9

кроз то и настанку једне нове литературе која ће третирати питање односа двеју природа у Христу; он је уман, образован, али мрачан, без топлине једног Златоустог; никада се није могао уздићи до песничких надахнућа, у свим својим делима остаје софист и немилосрдни полемичар -епископ кирски Теодорит (око 393-457), иако сиријски Грк, није се одликовао много инвентивнијом књижевном природом, мада је доста писао; велики као егзегет♥(називају га „кнезом егзегезе“) и као историчар (Црквена историја, Историја монаштва, Кратка историја јереси) -Леонтије Византијски, један од најватренијих дифизита (рођен крајем V века у Цариграду и монах Нове Лавре у палестини), наставља полемику против монофизита -у VI веку пише велики број писаца у духу халкедонске доктрине („неохалкедонци“): Нефалије, Максенције, Јован Скитопољски, чак и сам цар Јустинијан I, Леонтије Јерусалимски, Анастасије I Антиохијски -у следећем периоду, са настанком моноенергетског и монотелитског спора, истичу се велики ПОЛЕМИЧАРИ, Софроније Јерусалимски и Максим Исповедник: -СОФРОНИЈЕ ЈЕРУСАЛИМСКИ, јерусалимски патријарх (на катедри 634-638); пореклом из сиријског Дамаска, најпре учитељ реторике, затим палестински монах и сапутник Јована Мосха у обилажењу монашких колонија и пустињака Сирије, Палестине, Синаја и Египта, а потом јерусалимски патријарх, писао у облати догматике, хагиографије, известан број хомилија; познат као добар црквени песник (анакреонтске оде) -најзначајнији теолошки писац овог времена (VII век) је МАКСИМ ИСПОВЕДНИК (580-662); пореклом из угледне породице; био најпре у царској служби и постао први секретар цара Ираклија, али тај положај убрзо напушта и постаје монах у близини Хрисопоља; потом одлази у Африку, где га затиче појава монотелитске јереси; између 646. и 653. налази се у Риму, где се енергично бори против нове јереси; ухапшен и осуђен у Цариграду; протеран је у Тракију 655; идуће године му је одсечена руке и језик па је коначно депортован у Лазику, где је 662. и умро; као писац, испрва се посветио егзегетским питањима; користећи библијске и патристичке цитате, написао је 1. Питања и одговоре, намењене либијском монаху Таласију; пише и 2. догматичке тј. полемичке саставе у којима расправља христолошке проблеме и брани дителитску концепцију насупрот монотелитству; *НАРОЧИТО* га као теолошког писца карактерише његова мистичко-аскетска оријентација која прожима читаво његово дело и која се нарочито изразила у 3. Центуријама (Екатонтадама), збирци духовних сентенци у сто параграфа; ту се теологија Максима Исповедника приказује као права „теологија срца“ и ту се теолошка наука повлачи пред наступом мистичког богосазнања; веома значајно дело 4. Мистагогија у коме даје симболично објашњење литургије; Максимова 5. Писма су „прави теолошки и мистички трактати“ (Бек) -епоха ИКОНКЛАЗМА (VIII-IX век) изазвала је појаву извесног бројавеликих теолошких писаца; највећи ЈОВАН ДАМАСКИН (половина VII века-753); карактеристично: потпуна зависност од дотадашње црквене, ортодоксне традиције – он ништа своје неће рећи, већ само оно што су пре њега рекли мудри и свети људи; пореклом из богате хришћанске породице у дамаску; Јованов отац је био високи финансијски функционер Калифата; првих година VIII века Јован постаје

♥ егзегеза – излагање и тумачење Библије

10

монах у манастиру Светог Саве код Јерусалима, затим свештеник и теолошки саветник јерусалимског патријарха; ту развија богату књижевну делатност као песник догматичар и полемичар; пише против несторијанаца и јаковита, манихејаца, а најважнији апологетско-полемички спис уперен је против иконобораца; главно догматичко дело, и уједно и најзначајније Јованово дело уопште је ИЗВОР САЗНАЊА; оно се састоји од три мање целине филозофских глава, тзв. „Дијалектике“, која је нека врста „филозофско-терминолошке пропедеутике за теологију“, кратког прегледа историје јереси и, на крају, Тачног изложења православне вере – ово је најпотпунија ортодоксна догматима патристичког доба; ту је сакупљена целокупна патристичка традиција и ово дело се пореди са каснијом Сумом Томе Аквинског; велики је систематичар; писао и друге догматичке радове, етичко-аскетске, хагиографске и друге прозне саставе (Варлаам и Јоасаф), хомилије и друге -у IX веку, главни представник иконофилске књижевности је ТЕОДОР СТУДИТ (759-826); духовне склоности стекао још у породици, поред побожне мајке Теоктисте; читаво породично имање у Сакудиону било је претворено у манастир коме је Теодор ускоро стаао на чело; због опозиције према цару и патријарху Тарасију, био је протеран у Солун, али је враћен у Сакудион, да се 798. са целом заједницом пресели у манастир Студион у Цариграду; овај манастир са око седамсто монаха, под Теодоровом управом постаје средиште ортодоксне партије ЗИЛОТА; у сукобу са државном и црквеном влашћу буде протеран, трећи пут због отвореног супростављања иконоборству (815); умро на Принчевским острвима не дочекавши повратак у Студион; Теодорова Писма су један од најважнијих докумената духовне историје Византије у IX веку; трактат Против иконобораца систематизује теологију иконе; његов највећи књижевни допринос јесу пре свега његова аскетска и монашка дела у којима разрађује киновитски идеал Василија Кесаријског; писао и хомилије, панегирике, катихезе, литургијске песме и епиграме -од теолошких писаца након победе ортодоксије у IX веку нарочито је битан цариградски патријарх Фотије (820-886); у теолошкој књижевности његов значај нарочито је велики у области библијских студија; у низу списа полемише са латинском теологијом (Мистагогија) а полемише и са павликијанцима; познати и његови правнички радови и кодификација Номоканона, а као енциклопедисту и полихистора приказује га чувена Библиотека; писао и црквене песме -следећи векови дају византијској литератури низ полемичара, коментатора, компилатора, прагматичних теолога; Евтимија Зигабена из IX века треба поменути једино због његове Паноплије, полемичког зборника против свих јереси који у свом уводу има својеврсну суму ортодоксне догматике -теолошка књижевност своје некадашње врхунце достиже тек са исихастичким спором у XIV веку са делом ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ (1296-1359), архиепископа солунског; пореклом из Мале Азије, рођен у Цариграду, после високих студија упознат са светогорском мистиком захваљујући Теолепту, филаделфијском митрополиту, у двадесет другој години живота посвећује се монаштву у манастиру ватопеду и исихастичком подвигу под руководством Григорија Синаита; устаје у одбрану исихаста, нападнутих од стране калабријског монаха Варлаама 1332-33, и пише своје ТРИЈАДЕ; његов став санкционисан одлукама сабора а сам је постављен за архиепископа солунског; у својим теолошким списима даје научну синтезу и догматско образложење исихастичке праксе која за собом има вишевековну историју, зачињући се у аскези египатских пустињака, а нарочито у пракси књижевних дела тзв. синајске школе; он успева да докаже традиционалистичку аутентичност и ортодоксију исихазма, у коме централно место заузимају идеја принципијелне могућности да се успостави контакт између

11

божанског бића и човека и идеја „обожења“ као последице деловања „божанских енергија“ – ту, дакле, научна теологија опет прелази у мистичку, и традиција догматике се спаја с традицијом аскетике, рационална мисао са ирационалним дожиувљајем и екстазом В) теолошко-мистичка књижевност -на њеном почетку леже дела „отаца пустиње“ IV и V века везана за апофтегматску♥ литературу Египта, Палестине и Сирије (Изреке отаца) и праксу великих зачетника монашког живота -Евагрије Понтијски (346-399), пријатељ и ученик великих Кападокојаца, василија и Григорија; први знаменитији византијски интелектуалац који је напустио светску каријеру и повукао се чак у египатску пустињу да живи као анахорет; тамо покушава да интегрира египатску подвижничку праксу, нарочито молитву, у једном метафизичком и антрополошком систему инспирисаном неоплатонизмом, у духу александријске традиције; плод тога је Евагријева концепција „чисте молитве“ (у делу Духовне главе), којом се постиже богосазнање у процесу дезинкарнације ума -Евагријевој крајње спиритуалистичкој доктрини супростављена је концепција Хомилија приписиваних Евагријевом ученику Макарију Египатском (†око 400), али насталих свакако тек у V веку; суштина ове концепције је у једној монистичкој антропологији која људско биће посматра као целину тела и духа, целину која као таква ступа у контакт с Богом, прожима се с њим и „уподобљава“ божанском бићу; аскеза је схваћена као пут очишћења и обожења читавог људског психофизичког бића, учешћем у мистерији Христа и сакраменталном животу цркве; пресудну улогу у обожењу има дејство божанске „благодати“ која се доживљава у „срцу“ – МОЛИТВА СРЦА упућена је личности Исуса Христа а не апстрактном божанском духу -учење Дијадоха, епископа Фотикије у Епиру (400-480) налази се на овој линији у његовим Главама о духовном усавршавању -исто учење се даље развија кроз дела аве Исаије (†488), Јована Мосха (540-619) и Антиоха Пандекта, јерусалимског монаха и писца из VII века -из V или најкасније VI века потиче један крупан и трајно утицајан споменик византијске мистике под именом ДИОНИСИЈА АРЕОПАГИТА – Ареопагитика; порекло овог зборника није разјашњено, али је несумњиво да се већ и у језику осећа жиг неоплатонизма; главни је извор неоплатонизма у средњем веку али и један од главних извора и теоријских основа византијске мистике – иза терминологије хеленских мистерија крије се ипак хришћанско мистично искуство; без овог дела остала би неразјашњена целокупна теорија средњовековне

♥ апофтегма – кратка и духовита изрека, мисао, пословица, сентенција

12

мистике и филозофије; Ареопагит уздиже монаштво на ниво „свете тајне“, гледајући у њему тајанствену енергију божанске и човекове воље -највеће дело ове теолошке оријентације у византијској књижевности јесте ЛЕСТВИЦА синајског игумана ЈОВАНА, прозваног ЛЕСТВИЧНИК (†после 649); мада се о писцу не зна скоро ништа, осим да је још као шеснаестогодишњак дошао на Синај и тамо неких четрдесет година провео у пећинској усамљености пре него што је постављен за игумана синајског манастира, из самог његовог дела види се да је био широко образован; састављено од тридесет поука или „ступњева“, од којих свака поука разматра по правилу једну тему из духовног живота, било да се ради о врлини или пороку (страсти) → основна идеја: у постепеном духовном успињању према самом божанству како би се кроз синтезу врлина разбио ланац страсти и постигло уједињење са Ботом; основно средство је, при томе, осим одрицања, повлачења у пустињу, поста, итд, такозвана, „Исусова молитва“ – иста она молитва срца о којој говоре псеудомаркијанске Хомилије али сада у сасвим одређеној форми која ће овладати источним исихазмом и надживети чак и пропаст Византије; одржаваће се у свим монашким центима Истока све до данас; то учење постало веома популарно; с позивом на Лествичника пишу већ Анастасије Синаит (друга половина VII века) и Теодор Студит, а нарочито Симеон Нови Теолог -СИМЕОН НОВИ ТЕОЛОГ (око 949-1022); за његова дела се каже да представљају врхунац послепатристичке византијске мистике; рођен у Пафлагонији и под непосредним утицајем Лествице доживео духовни препород; у манастир Студион ступа 977, под руководством старца Симеона (Старијег 917-987), потом прелази у други манастир – Св. Маме, где постаје игуман (око 980); опозиција у братству успева да га обори с положаја игумана, а убрзо после тога мора данапусти Цариград (1009); писао 1. катихезе 2. теолошке и етичке беседе 3. писма; најзначајнији су му 4. химнички састави као и такозване 5. Практичке и теолошке главе – компоновано у виду „центурија“, то јест низова од по стотину афоризама; чувена му је и Посланица о исповедању, дуго приписивана Јовану Дамаскину; једно је од најважнијих сведочанстава о концепцијама византијског монаштва -Симеонов ученик Никита Ститат (†после 1054) познат по свом житију Симеона Новог Теолога, као и полемици против Латина, али још више по одлично написаним Центуријама које настављају са традицијом синајске школе и његовог непосредног учитеља; међутим, он никада неће достићи свог учитеља у ПОЕТИЧНОСТИ и ТАЛЕНТУ *Симеон није писао песме у стиху, али је његова м о л и т в е н а проза лирски распевана, сва у екстази доживљаја Љубави и Лепоте; Симеон пише у мистичком дијалогу с Богом; то је најсублимнија византијска лирика* -исту литерарну традицију, али без овог песничког тона, наставља Нићифор Исихаст (†1280) у спису О будности и чувању срца, а нарочито Григорије Синаит (1255-1346), Калист Ксантопул (око 1397) и коначно опет Григорије Палама у својим Тријадама тако се у исихастичкој књижевности врши синтеза византијске мистичке теологије са теолошком науком; две традиције, очигледно, никада нису могле да се одвоје у тој мери да забораве своје заједничко порекло – религију откровења

13

3) ВИЗАНТИЈСКА ИСТОРИОГРАФИЈА -за разлику од теолошке књижевности у којој је Византија показала значајан степен оригиналности у односу на античку религијску и етичку филозофију, византијска историографија у најширем смислу речи представља наставак и неговање старогрчких, класичних традиција; античка историографија (Херодот, Тукидид) била је неппосредан узор византијској историографији и она је све до Халкокондила настојала да одржи континуитет историјског приказивања, у истом духу, на истом нивоу; у томе је Византија дала своја најбоља, најлитерарнија прозна дела -историчари саопштавају грађу свог или непосредно протеклог времена; њихово подручје је, у ствари, савремена историја; публика којој су ова дела намењена састављена је од високо образованих људи византијског двора и цркве -мада византијски историчар пише да би своју публику упознао са чињеницама историјског збивања, он те чињенице саопштава на ЛИТЕРАРАН НАЧИН, свежим, пластичним језиком -ЛИЧНОСТ је у средишту историјског приказивања, а тиме и читаво то приказивање бива обојено литерарно-субјективном интерпретацијом њеног карактера, за византијског историчара, историја је пре свега историја људи, не друштва -ово обележје византијске историографије још јасније и потпуно долази до изражаја у хроникама а највише у хагиографији -хроничарски вид историјског приказивања развио се у Византији до савршенства, и постао карактеристичан за византијску књижевност уопште – због тога што хроника жели да да заокругљену историју света како би свет у свом динамичком процесу могао бити схваћен опет као једна целина што највише одговара византијској потреби да сопствену историјску стварност изведе из акта Божје воље и провиђења -у хроници се опет сусрећемо са оним што је изразито византијски, средњовековни колорит → са религиозном или историозофском интерпретацијом света; историја је драма, хроника је приручник са грађом која треба да омогући реконструкцију те драме и разумевање њене основне поруке; зато хроника најчешће настаје у црквеној средини и то управо у монашкој средини -византијска хронографија је по карактеру лектира за широке слојеве, која треба да поучи и да забви; зато је њен тон дидактичан, али и приступачан, читак; писана једноставним језиком; због тих особина, хроника је распрострањенија од „чистих“ историјских дела -она је прешла границе грчког језика – преведена на латински, словенски и неке оријенталне језике и одиграла је значајну улогу у формирању историјске свести многих европских народа; на словенски су хронике једино и преведене, од читаве историјске књижевности, и њен културно-историјски значај далеко је већи од значаја „правих“ историјских дела А) историчари -већина византијских историчара заузимала је највиши положај и имала врло одговорне функције царских саветника, секретара, дипломата, правника, логотета, и слично, а њиховом збиру припадају и два цара (Константин VII Порфирогенит и Јован Кантакузин)

14

-ПРИСК (415-472), ретор, односно филозоф и дипломата из трачког места Панион; бавио се реториком и филозофијом; из сачуваних фрагмената видимо да је време 448-453 провео као путујући дипломата; био је амбасадор у Александрији; од његових дипломатских путовања најинтересантније је оно из 448. када је као секретар и саветник Максимина, Теодосијевог посланика, пропутовао од Цариграда до Атилиног двора; опис тог путовања очуван у целости; следећих година ишао у Рим, Дамаск и Александрију; шта је било с њим после тога, не зна се; поред неких реторских расправа и писама највећи Присков највећи спис Византијска историја, сачуван само у одломцима, али довољно да се у његовом стилу и речнику препозна утицај Тукидида и Херодота; у списима уздизао моћ ромејског царства; сачувани фрагменти односе се на догађајњ између 434-472; привржен хеленским традицијама, атицизму (користи архаизме за варварске народе које описује); одличан стилист, објективан и либералан интелектуалац; показује се као оштар посматрач и добар познавалац људи; снажан и дуготрајан је његов утицај на каснију византијску историографију – његовом Историјом су се користили Прокопије, Малала, Теофан, Лав Ђакон, лексикограф Суида и највише Порфирогенит; извештај о Атини Excerpta delectionibus веома богат етнографским детаљима; као писац понекад превише реторичан, однос према варварима презрив; о догађајима у запасном делу царства много мање говори, али је био свестан пада Рима; важност Прискових фрагмената за нас велика јер се у њима налазе драгоцене и поуздане вести о судбини многих градова са наше територије у првој половини V века; од великог значаја његов извештај о становништву Војводине, која је тада била у саставу Атилине државе; извесни подаци упућују на закључак да је у Атилиној Војводини било Словена и то у не малом броју -ПРОКОПИЈЕ (†око 565), НАЈВЕЋИ ИСТОРИЧАР VI ВЕКА; сјајни правник из Цезареје Палестинске; каријеру почиње као адвокат; 527. постаје саветник и секретар стратега Велизара, кога прати у првом персијском (527-531) и вандалском рату у Африци (533-534); ту остаје уз војсковођу Соломона до 536. када прелази у Велизаров штаб у Италију; заједно са њим се враћа у Цариград 540; идуће године с њим је поново на персијском бојишту; од 542. живи стално у Цариграду и проводи време у литерарном раду; тада је добио титулу illustris; један је од највећих врхунаца византијске историографије уопште; написао три крупна дела: О ратовима, у осам томова у којима описује главне догађаје Јустинијановог времена, прве две књиге описују персијски, трећа и четврта вандалски, пета до седме готски рат, док је осма накнадна допуна претходник (сам писац је зове ποικιλη); писац је о многим догађајима до танчина обавештен, пошто је као члан Велизаровог штаба боравио скоро на свим фронтовима, због тога и због његовог свестраног образовања, то дело је неуопредиво најбогатији и најпоузданији византијски историографски документ овог доба; у уводу своје историје, Прокопије истиче је да му је *истина* једини циљ да неће прикривати ни грешке својих најбољих пријатеља што и остварује → упућује речи критике пријатељу и слављеном војсковођи Велизару, не штеди чак ни самог цара Јустинијана а уме да укаже на људски топле црте лика непријатељског владара Тотиле; у оквиру описиваљња ратних операција у Италији, осврће се на догађаје у Подунављу и упаде Словена; више је посматрач него аналитичар; упадљива већа заинтересованост за световне него религиозне догађаје; уносио разне екскурсе (под приличним утицајем историјско-географског материјала) – устанак Нике у Цариграду, војне побуне, куга 542, запажања о политици, обавештења о техници, о догађајима на двору; завршавајући Историју ратова Прокопије је саставио и једну тајну допуну познатију под именом Тајна историја (у оригиналу Ανεκδοτα); постхумно дело написано око 550; у уводу аутор истиче да ће приповедати о ономе што није смео да каже у О ратовима – док је у том делу цареву политику критиковао најчешће увијено, овде нештедимице износи све што је по његовом мишљењу било неразумно, неморално и по државу штетно у поступцима владајућих; то је права хроника скандала, документ о наличју Јустинијанове величине, као и о моралном лику његових најближих сарадника; овде је он огорчен и озлојеђен и као човек и као грађанин;

15

иако многоштошта хиперболише и понешто и прећуткује, он не лаже нити измишља; откривајући позадину и последице многих догађаја, писац се на неколико места, у оквиру својих напада на Јустинијанову политику према подунавским варваирма осврће и на упаде Словена; његов идеал је: моћан и мудар владар који се ослања на најмудрије људе из царства; око 554. године објављује дело О грађевинама Јустинијановим, у шест књига, карактеристично по свом панегиричком тону и реторском претеривању које ипак не умањује аутентичност историјског приказивања; ту набраја и описује све што је изграђено (цркве, водоводи, нови градови, утврђења, палате) за време Јустинијанове владе, односно, у времену 530-552; да ли је овим делом хтео да се додвори цару да би добио већи чин, или да га због нечег умилостиви (због критике у О ратовима?) још није разјашњено; овде му је тон хладан и извештачен; за нас је од посебног значаја четврта књига која описује Јустинијанову изградњу у Илирику; Прокопије много дугује античкој литератури врло је образован; зна политику, географију, војску, законе и обичаје свог времена; веран античким узорима, код њега се осећа присуство хеленизма; сва збивања објашњава дејством судбине (τυχη); скептик је и агностик; психолошки врло противречан, сложен; као историчар уздиже се до праве уметности -Петар Патрикије (око 500-565); савременик Прокопијев, рођен у Солуну; био је посланик, magister officiorum (539), патриције, адвокат у Цариграду – код царице Теодоре; у дипломатским мисијама и Италији (код Острогота) и у Персији код цара Хозроја учествовао у важним историјским догађањима о којима и пише; водио преговоре с папом Вигилијем 552, у Халекдону; његова Историја сачувана само у изводима – око двадесет фрагмената; написао и дело О уређењу државе – нарочито су важни описи обреда крунисања у V и VI веку -нешто млађи његов савременик, АГАТИЈА, рођен 536 у малоазијској Мирини у имућној породици; педесетих година VI века породица му осиромашила, па је зарађивао адвокатуром; књижевност студирао у Александрији, права у Бејруту а затим долази у Цариград; испочетка се бави само књижевношћу → изгубљена збирка љубавних песама ∆αφνιακα, прилично очувана збирка епиграма, потом је радио као адвокат до смрти 579-82; у слободним часовима посвећује се историји и као резултат тих бављења издаје историјски спис, своје најзначајније дело Историја, доцније названо О Јустинијановом царству, у коме је обухватио период 552-559, у пет књига, надовезујући се и угледајући на Прокопија; главни предмет су му походи генерала Нарзеса у Италији које шара разним занимљивим диграсијама – о обичајима Франака, однос између Лангобарда (аријанци) и Цариграда, персијски обичаји, прича о себи, описује један судски процес, земљотрес у Цариграду, реконструкција Свете Софије, куга; пише реторички, али без чвршће композиције; осећају се утицаји Херодота, Тукидида, Полибија, али се не може поредити са Прокопијем; понекад наиван и склон фантастици; своје површно или недовољно познавање чињеница често допуњује песничким конструкцијама или позајмицама из других, најчешће античких писаца; према паганским обичајима и веровањима заузима помирљив став; језик му се приближава народном говору -на њега ће се угледати и његово дело наставити МЕНАНДАР ПРОТЕКТОР, из друге половине VI века, рођен у Цариграду; и он се, као и Агатија, бавио поезијом; у младости се посветио студирању права али је ускоро напустио правничку праксу и почео да живи раскалашним животом; преокрет у његовом животу настаје када је на престо дошао Маврикије (582-602), пријатељ науке и уметности – постаје члан царске гарде (одатле му и надимак Протектор), материјално је обезбеђен и почиње да пише; његов историјски рад наставља се на Агатијин и обухвата време од 558 до 582. године; он је једини опширан извор за своје време и доцнији писци црпе од њега податке за тај период, међутим остали само фрагменти; по поузданости вести и по географским и етнографским подацима које даје, Менандар спада

16

међу најзначајније византијске изворе VI века и међу најдрагоценије византијске изворе уопште; како сам вели, више пазио на тачност података него на уметничку форму; интересовали га догађаји са истока, пише о преговорима са Хозројем; занимљив опис склапања мира, посланство Хагону – бисер међу описима; ; извори су му били: усмена причања, извештаји посланства и документи до којих је имао лак приступ захваљујући свом високом положају на двору; писао и стихове – сачувани о персијском свештенику који се покрстио и постао мученик; даје врло драгоцене податке, нарочито за Сремску Митровицу и Београд; највећу тешкоћу код њега представља хронолошко одређивање података, јер му фрагменти у делима у којима су очувани не иду хронолошким редом; језик му је учен, давао савремене латинске називе; маса детаља у његовом делу, занима га историја цивилизације -веома различит по стилу, пун фантастике, алегорије, сентенци, јесте ТЕОФИЛАКТ СИМОКАТА, рођен у Египту, образовао се у Александрији; царски секретар и префект за владе Ираклија (610-641); ни он се није бавио само историографијом; занимљиво му је дело Природнословна питања (Quaestiones physicae) у коме дијалошки разматра извесна природословна питања – алхемијска, окултна... којим је дао свој допринос Ираклијевој „обнови наука“; пише једну збирку песама у прози под насловом Писма са врло различитом садржином – оба ова списа у Византији више читана него његово најважније дело – Историја, о владавини цара Маврикија (582-602) у осам књига; наставља где је стао Менандар; и ту ће бити алегоричан, стављајући на почетак дијалог између персонификација Филозофије и Историје; тежња за миром основна у његовом делу – критикује цара Јустина II због рата ког је покренуо против Персијанаца – то је становиште генерације која је била уморна од ратова; као писац реторски изопачен, веома учен али неприродан и хронолошки збркан; његово познавање антике ипак површно; интересовао се и за природне науке, па је тако написао дијалог Quaestiones phisicae, дијалог О предестинацији, очигледно есеј из млађих дана о догматском проблему; дао прилог епистолографији: писао о моралним дилемама, причама везаним за село; фиктивна писма која су преведена и на латински; писма су му била омиљена јер су била вешто реторски састављена, посвећена познатим личностима из прошлости: Платону, Сократу, Музама; извори су му старија историјска дела, архивска документа и усмена традиција старијих живих савременика Маврикијеве владе; важан је извор за борбу Византинаца против Авара и Словена -доба КОНСТАНТИНА VII ПОРФИРОГЕНИТА (913-959), сина цара Лава VI Мудрог, уноси извесне промене у репертоар византијске историографије, пре свега, извесну енциклопедијску тенденцију и изразито компилаторски метод; остаје питање колика је улога самог Константина у настанку дела која му се приписују; најчешће је он само организатор појединих књижевних састава; најважнија дела под Константиновим именом су Живот Василија I, спис О народима (De administrando imperio), две књиге О темама и дело О церемонијама византијског двора; на страну несумњива пристрасност када говори о владавини свог деде Василија I, остала три дела су веома драгоцена мада не и најбоље писана; за Василике, Стратегик и Тактик, као и за врло значајан енциклопедијски корпус Извода, познато је да су настали иницијативом цара Константина; збирке извода обухватају подручје историје, политике, дипломатије, етике, филозофије и дворских интрига -језички је доста тешка, пуна општих места, историјских и митолошких реминисценција Историја царева Јосефа Генесија; био је члан угледне породице и висок дворски чиновник, припадао литерарном кругу Константина Порфирогенита, коме је посветио своје историјско дело у четири књиге; дело настало око 944-959, обрађује период 813-886; сам наводи да је писао на основу усмених предања и казивања старијих савременика догађаја а да се од писаних извора користио житијима, нарочито патријарха Нићифора и Игњатија и хроником Георгија

17

Монаха; дело му је често пристрасно – на штету иконобораца или у корист македонске династије – оно ипак има знатну историјску вредност; језик и стил показују да је класично образован, мада је доста површан; обавештава нас о малоазијским Словенима у IX веку и њиховом устанку у устанку Томе Словена -Теофилактов поетски маниризам оживеће поново у делу Лава Ђакона, писаном после 992; и он и Симоката труде се да свом историјском приповедању дају песничку црту, често замењујући обичне речи поетским необичним изразима; у том покушају су неуверљиви и њихов стил губи својства научног познавања а да не постаје поезија -Хронографија МИХАЈЛА ПСЕЛА (1018-1078), најобразованијег човека XI века представља ремек дело средњовековне мемоарске литературе; живо и сликовито приповедање; Пселов спис је само по називу хронографија, а по садржини припада чистој историографској књижевности; настављајући се временски на Лава Ђакона и обухватајући време 976-1077 (Псела видети међу УЧЕНОМ ПРОЗОМ – филозофи) -његов савременик Михајло Аталијат даће такође врло добре историјске приказе и хронолошке податке, али квалитете Псела неће достићи -XI век има два значајна историјска дела; прво је Историја Нићифора Вријенија, рођеног око 1062. у Адријанопољу, унука претендента на византијски престо и мужа Ане Комнине; Историја је писана о Алексију Комнину и то као нека врста породичне хронике -АНА КОМНИНА, Вријенијева жена, дала је друго и знатно важније и боље историјско дело о свом оцу; била је веома образована, добар познавалац класичне књижевности и Библије; познавала митологију, географију, историју, владала реториком и дијалектиком, била упућена у платонску и аристотелску филозофију; Алексијаду написала у манастиру, након повлачења из јавног живота; без обзира на панегиричност и поетске тенденције, то је значајно дело; Ана Комнина је хуманистички оријентисана; има жељу да класичне великане грчке књижевности оживи у свом времену, што доводи до потпуног подређивања њеног језика идеалу атицизма; као писац, образовала се непосредно на античким аутоеима; њен језик је далек од народног, па чак и од оног језика којим пише Порфирогенит; због тог пуристичког атицизма и аристократске извештачености израза, Алексијада је претходник епохе у којој ће се – за време Палеолога – византијска књижевност још више удаљити од еволуције народног језика -следећа столећа даће још неколико великих имена, мада ништа квалитетно ново на пољу историографије; Јован Кинам, Никита Хонијат (XII век) и Георгије Акрополит (XIIIвек) одржавају традицију дотадашње историографије; Јован Кинам, рођен 1143, секретар цара Манојла I, написао је изврсно дело које се истиче јасноћом и концизношћу; Никита Хонијат је живописнији; његове стилистичке особине стављају га у ред најбриљантнијих средњовековних византијских историчара (Острогорски); Георгије Акрополит (†1282), истакнути научник и државник; историчар Никејског царства, са сличним особинама као и његови претходници -XIII и нарочито XIV век дају већи допринос византијској историографији; тада живе и пишу два највећа полихистора последњих столећа Византије – Пахимер и Нићифор Григора: -ГЕОРГИЈЕ ПАХИМЕР (1242-1310), рођен у Никеји; после 1261. живи у Цариграду у кругу угледних научника и политичара; за собом оставио, осим реторских састава, једног прегледа филозофије Аристотела, многобројних писама и неколико песама у хексаметру на теме из сопственог живота; још и велику Историју (за период 1255-1308) у којој пише као савременик,

18

уносећи у византијску историографију тон који је био познат само рановизантијским црквеним историчарима и хронистима – тон ТЕОЛОШКЕ ПОЛЕМИКЕ -НИЋИФОР ГРИГОРА (1295-1359), један од најзначајнијих и најплоднијих византијских научника XIV века и познати учесник исихастичког спора; бавио се теологијом и филозофијом, астрономијом, реториком и граматиком; написао велико дело Историја Ромеја (у 37 књига за период 1204-1359); за разлику од већине средњовековних историчара, поклања већу пажњу унутрашњој структури државе и економским приликама -неку врсту мемоара са апологетичким циљевима представља дело другог византијског цара приповедача – историчара ЈОВАНА VI КАНТАКУЗИНА (1341-1345) -последњем столећу Византије припадају Лаоник Халкондил, Дука и Георгије Сфранцес; њихова дела битно се разликују од ранијих историографских дела пре свега тематиком, затим композицијом, а онда и језиком; сви су савременици и сведоци пада Цариграда (1459), зато се код њих јавља као главна тема → ширење и победа османлијске државе -ЛАОНИК ХАЛКОНДИЛ, једини Атињанин кога познаје историја везантијске литературе; био је већ и турски роб; ученик филозофа и хуманисте Гелиста Плитона; саопштења су му веродостојна, мада у хронологији није поуздан; у композицији уводи једну новину: то је претходни кратак преглед светске историје, од Асираца до XIII века; одликује се литерарном вештином и смислом за историју; језик је у духу Ане Комнине: имитирање Херодота и Тукидида, извештачено и у основи неуспело -ДУКА, приврженик уније и представник старе аристократске породице, пише Историју која излаже догађаје у вези са појавом и ширењем турске државе све до пропасти Бајазита 1402, када се враћа историји Византије у ужем смислу; и он, као и Халкондил, даје најпре кратак светскоисторијске преглед – од Адама до Палеолога; језик му је у основи димотика, оплемењена књижевном конструкцијом и лексиком; прилаз са историјским догађајем му је пун ДРАМАТИЗМА -ГЕОГИЈЕ СФРАНЦЕС, секретар цара Манојла II, стратег и дипломата, протовестијар, префект Спарте и велики логотет који је после емигрантског лутања по Италији, дошао поново на грчко тле да под именом Григорије заврши живот као монах у једном манастиру на Крфу; написао пред смрт историјско дело под именом Хроника (за период 1413-1477); Турска је и овде у центру пажње, а Латини предмет оштре полемике, у чему се потпуно разликује од Дуке; по катактеру историјских казивања, ово дело већ прелази у област хроника Б) хронисти ХРОНИКА: даје преглед историје од стварања света, брзим спомињањем догађаја египатске, месопотамске, грчке и римске историје, па све до времена живота аутора; КАРАКТЕРИСТИКЕ: историографија на ученом језику, хроника није – све више се приближава говорном језику, мада нема баш тако оштре црте између та два жанра; хроника је доиста хришћанска творевина са интересовањем за теолошка питања; хроника је више забавна литература; све више се удаљава представа хронике од монашког; једноставан језик; стереотипност лица и догађања; подсећају на начин изражавања мас-медија: оно што занима читаоце; доста садржаја о цркви, религији, али су то опет неки хагиографски материјали; такође, омиљене катастрофе, поплаве, земљотреси

19

-ако не рачунамо црквене хроничаре IV века, нпр. Евсевија Кесаријског или Исихија са Милета који је живео вероватно средином VI века и оставио једну хроничарски писану Светску историју од које је сачуван један одломак као Оснивање Цариграда; први византијски хроничар у правом смислу речи, представник типа „хришћанско-византијске монашке хронике“ јесте ЈОВАН МАЛАЛА -о Малали (мalal – ретор, адвокат) зна се тек толико да је пореклом из сиријске Антиохије и да је вероватно грцизиран Сиријац, по позиву ретор; живео је, по свој прилици, у VI веку, за време цара Анастасија I, Јустина I, Јустинијана I и Јустина II; када су Персијанци 540. заузели град преселио се у Цариград, где је и умро, после 574; за период од египатске историје до епохе Јустинијана (до 573) написао хроничарско дело Хронографија; првих седамнаест књига саставио вероватно још у Антиохији, док је последњу написао свакако у Цариграду; после Евсевијеве сасвим сумарне Хронике, Малала је аутор прве веће хришћанске хронике у Византији; пошто је писана првенствено за монахе и просечно образоване лаике, са изразито хришћанском, скоро апологетском тенденцијом, на језику, прожетим димотичким елементима, постала је једна од најчитанијих књига свог доба, а уједно и зачетник великог низа хроника; циљ му је да поучава кроз забаву, да ствара одане поклонике трона; превођена и на језике византијских суседа; у том погледу нарочито значајну улогу одиграла међу Словенима; служи се разноврсним изворима – песме, драме, чак и митови за њега су документи исте вредности; мит приказује као историју, а понеки крупан историјски догађај своди на фабулу; у целој хроници има око седамдесет личних описа; стил му је једноставан; речник и граматички склоп реченица одају говорни, народни језик, има подоста латинских израза; као историјски извор од осамнаест књига његове Хронике пажњу заслужују само две последње књиге у којима аутор говори као савременик није случајно што је утемељивач хронике као књижевне врсте био један странац, Сиријац; интерпретативна историографија хроничарског типа, у којој су историјски догађаји само моменти једног провиденцијалног процеса, заправо нека врста профане историјске библије, заснована је, у ствари, на оријентално-хришћанском схватању света и историје, на оријентално-хеленистичким, а не на грчко-хеленистичким традицијама → популарност и утицај који је на византијску историографију извршила Хронографија Сиријца Јована Малале симптом је дубоког продора оријенталног духа у византијски свет -Јован Антиохијски, други значајнији хроничар, припада кругу сиријско-палестинских књижевника VI односно VII века -у исто време настаје и УСКРШЊА ХРОНИКА (Chronicon paschale), монументално хронографско дело (првобитно од Адама до 629, мада се у очуваним рукописима завршава 627, пошто је крај изгубљен) и то свакако у цариградској средини; понекад се наводи као Chronicon Constantinopolitanum, Chronicon Alexandrinum, Fasti Siculi, а назив Ускршња дао јој византолог Диканж у XVII веку; састављена је између 630-640 – тих година се водила жива полемика око црквеног календара; једно од главних питања било је израчунавање тачног датума Ускрса (на Никејском сабору донета одлука да Ускрс никада не треба да се поклапа са Јеврејском Пасхом); она је израз тих полемика; она се, међутим, од осталих списа одваја по томе што су у њој спојене календарске расправе са хроничарским забелешкама; састављач, чије име није познато, припадао црквеном клиру; дело је : Јулија Африканца, односно Библију за најстарије доба, Евсевијеве Каноне, Fasti consulares за време римске републике, разна Acta martyrum, александријске и антиохијске Tabulae paschales; у садржај ове обимне хронике улазе: 1. набрајања библијских отаца, пророка, свештеника и краљева; асирско-вавилонских, персијских, александријских, римских и византијских владара,

20

римских конзула, свих познатих народа као Нојевих потомака, великих река, планина, градова 2. потреси, помрачења сунца, поплаве, епидемије куге, глад, јаке грмљавине, појаве комета, пожари 3. дворске сплетке и убиства, прогони хришћана, чуда мученика, борбе са јеретицима, побуне градских дема, јавне прославе, преноси светачких моштију, царске изградње цркава 4. мали број миракула, и наивних етимологија; у стилистичком погледу доста примитивна; примењен је византијски начин рачунања времена, иако са незнатном разликом од праве византијске ере; била је, као и Малалина, веома читана у византијском свету, била коришћена и код Јужних Словена – од велике важности опис аварско-словенске опсаде Цариграда 626. који се одликује конкретношћу и подробношћу; светска ера у Chronicon paschale почиње 21. марта 5507, док доцније права византијска ера почиње 1. септембра 5508. пне. -врхунац рановизантијске хронике јесте у делу ТЕОФАНА ИСПОВЕДНИКА; рођен око 760. у угледној цариградској чиновничкој породици; врло побожан, аскет; био је ожењен али рано је напустио световну каријеру и повукао се у манастир Кизика, који је сам основао; као ватрени противник иконоклазма за време Лава V затворен је и послат у прогонство на Самотраку где је и умро 818; православна црква га слави као светитеља; на жељу свог пријатеља Георгија Синкела, Теофан наставио његову светску хронику која је допирала до Диоклецијановог доба; Теофаново дело, Хронографија, настало између 810/11 и 814/15, обухвата период 284-813; извори, које аутор не наводи, многобројни су; за V век нарочито се служио црквеним историјама Сократа, Созомена, Теодорета, за Ираклијево доба употребио Малалу, Прокопија, Агатију, Јована из Ефеса, Теофилакта Симокату, Ускршњу хронику; ОСОБЕНОСТ: рачунање година по тзв. александријској ери, која почиње 1. септембра 5493; велики значај његовог дела лежи и у детаљно израђеном и доследно спроведеном хронолошком систему – што је јединствена појава у целој средњовековној историографији; за поједине временске одсеке даје таблице са годинама од створења света и Христовог рођења, са именима византијских царева, персијских, доцније арапских владара, папа и васељенских патријарха; типична средњовековна хроника → без учености, чак и без историјске објективности у посматрању; учесник је епохалних потреса у византијском друштву: страдао у иконокластичком сукобу као иконофил; његова Хронографија је својеврстан међаш између Малале и хронографије развијенијег типа (Амартол, Манаса, Скилица, Зонара); писана популарно, језиком блиским народном, имала великог утицаја на познију византијску хронографију – запад се с њом рано упознао преко латинског превода папског библиотекара Анастасија; веома добар извор за Арабљане, података има и о Хунима и о западним народима, мада штуре информације; за разлику од патријарха Нићифора користи незваничне извештаје; користио и говорни грчки језик, свакодневни говор, али онај који је био у употреби у цркви; хроника је настављена, али не срећно: ТЕОФАНОВ НАСТАВЉАЧ (до 961) је далеко мање поуздан као историјски извор, и не много добар у књижевном смислу, с обзиром на свој усиљени, панегирички тон када говори о представницима Македонске династије; то је хроника у 6 књига и обухвата период 813-961; у наслову стоји да је дело настало по налогу цара Константина Порфирогенита, а у заједничком уводу непознати писац каже даје само обрадио материјал који му је цар ставио на расположење да би он наставио хронику тамо где је стао Теофан; међутим, дело има бар три аутора и не припада цело Порфирогенитовом добу; прве четири књиге, од којих свака обухвата једног цара (Лава V, Михајла II, Теофила и Михајла III) саставио непознати редактор из круга Порфирогенитових сарадника; пету књигу, тзв. Vita Basilii, саставио сам Порфирогенит и она представља опширан, панегирички животопис његовог деде Василија I; шеста књига има два дела: први је обична копија хронике Симеона Логотета, док други део, као самостално дело неког савременика, има велику вредност; Теофанов настављач се од претходника разликује по приступању историјском материјалу → јавља се која је до тада била ретка

21

-из IX века су још хроничарска дела патријарха НИЋИФОРА (око 750/58-829) који је бољи као теолог него као историчар; члан угледне цариградске породице, једно време био, као и његов отац, царски секретар, (отац Теодор, мајка Евдокија); човек великог теолошког образовања, учествовао на VII васељенском сабору (787), затим се закалуђерио; између 806. и 815. био патријарх, представљајући умерену линију православне странке; када се под Лавом V разбуктала иконокластичка борба, Нићифор заузео енергичан став у борби против иконокласта због чега је послат у изгнанство у коме је и умро 829; један је од најважнијих теолога доба иконоклазма; сматрао да би победа иконоборства могла да уништи веру у Бога као и у византијски поредак; после победе православља прослављан је као велики патријарх; његов ученик Игњатије Ђакон саставио му житије; Нићифор написао већи број теолошких и два историјска дела; Историја или тзв. Breviarium, кратак је спис коју обухвата време 602-769, наставља се на Теофилакта Симокату; ово Нићифорово дело, поред Теофанове хронике, једина историја тог доба; Бревијар је популарно дело, намењено широком кругу читалаца; стил се одликује краткоћом и јасноћом; друго Нићифорово дело Χρονογραφικον συντοµον, хронолошки спис – од Адама до 829. године, има веома малу вредност; међу дела у вези са иконоклазмом убрајају се: 1. Аpologeticus Minor 2. Apologeticus Maior 3. три књиге Αντιρρητικοι, 4. побијање Еусебијевог учења о иконама, 5. 12 глава против иконокласта: Συµβολοι πιστεως; библиотекар Анастасије ју је превео и унео у своју Historia tripartita -такође и изузетно значајна хроника ГЕОРГИЈА МОНАХА познатијег под надимком АМАРТОЛ; он је за владе Михајла III (824-867) написао Кратку хронику, спис са чисто монашком нотом, полемички када је реч о иконоборству (фанатични борац против иконоклазма), ангажован као теолог; завршио ју је тек по царевој смрти; хроника допире до 842; изражава да није заинтересован за стил већ за истину; његово дело не нарочито образовано; отворено пише против пагансикх појава, начина живота, мишљења; веома оштар према свим јересима – једанаест редова погрда против манихејаца, против Јермена (монофизити), против иконобораца и ислама; дело пуно цитата, језик лак и једноставан; извори: Теофан, Малала и неке црквене историје; самосталну историјску вредност има само одељак 813-842. у коме се ослања на усмено предање; она ће бити преведена на словенски између 945. и 960. и пружиће Словенима прва озбиљнија историјска сазнања мимо Библије; настављена је у X веку под именом тзв. Георгијев настављач – од 842 до смрти Романа Лакапина 948. године -ЈОВАН СКИЛИЦА (XI век) и његов компилатор ГЕОРГИЈЕ КЕДРИН (крај XI и почетак XII века), чине занимљиву појаву у области хронографије; Скилица, куропалат и протовестијар, замислио је и написао своју хронику као повест византијских царева; Историјски преглед Георгија Кедрина, вероватно монаха, враћа византијску хронографију њеном првобитном типу, он брише ову поделу и као и Амартол обухвата јеврејску и осталу оријенталну историју, затим римску и, на крају, византијску историју -зато је Сажета историја ЈОВАНА ЗОНАРЕ, испрва заповедника дворске гарде и царског секретара а потом монаха у манастиру Св. Гликерије, из средине XII века, формално самосталнија и литерарно вештија од претходних; Зонара непосредно користи старе изворе; и он почиње стварањем света а завршава доласком на престо Јована Комнина 1118. године -од ових хроника разликује се Историјски преглед КОНСТАНТИНА МАНАСЕ, из прве половине XII века јер је писан у политичком једанаестерцу и броји скоро 7000 стихова обухватајући време од стварања света до смрти Нићифора Вотанијата 1081; за нас је важно што је ова хроника у XIV веку преведена на словенски; писао је све у стиху – још и један роман О

22

љубави Аристранда и Калитеје, затим Биографију Опијана и једну велику моралистичку центурију од преко 900 стихова -ништа ново неће дати ни Synopsis Sathas, венецијански рукопис назван по свом проналазачу К. Х. Сати, у ствари Хроника кизичког епископа Теодора Скутариота из друге половине XIII века (до 1261) -о последњим догађајима у Византији пред њен пад у турске руке, пише Михајло Панарет у Хроници Трапезунтског царства Б) хагиографија -житија светих представљају мешавину историјске и религиозне књижевности; њихов основни смисао је чиста религиозна порука; она заправо припадају л и т у р г и ј с к о ј књижевности; историја није њихов основни задатак и смисао, ипак, хагиографија се сврставау групу историјских списа зато што код ње постоји потреба да укаже на историографску генезу и теолошко-дидактичку еволуцију овог књижевног рода као на једну карактеристичну појаву -хагиографија почиње као истинита прича о мучеништву и храбрости, о суђењу, тортури и смртној казни истинитих лица, мученика; понекад су то чак и сачувани судски записници, понекад је то сведочанство присутних, повест непосредног очевица; таква су аутентичан историјски извор; по угледу на ова историјска саопштења наслеђена из превизантијског римског периода црквене историје, рановизантијско житије је писано трезвено, о реалним историјским личностима у оквирима могућег; међутим, у даљој еволуцији житије као истроија појединих личности, дакле – као биографија, све више губи од своје веродостојности; историјска истина у њему бива одевена у рухо привлачно за машту средњовековног човека, оптерећена чудесима и празноверицом; у читавом свом постојању византијска хагиографија креће се између та два пола – између историје и легенде колико год се „чисти“ историчари трудили да у својим историјским делима пруже само чињенице, то ни њима не успева у потпуности; хронографија је већ рађена у библијским оквирима – у њој историја и видљиво обележена као процес који почиње стварањем света и који води успостављању Царства Божијег; хагиографија је у томе отишла до краја; од историје у њој остало само језгро – извесна фактографска подлога; заправо, житије је, поред све своје евентуалне фантастике, у другом смислу историјски аутентично: оно је сведочанство времена и средине, у објективном смислу; а у субјективном, оно је симболично-алегоријско саопштавање неке идеје; ту, дакле, византијска историјска књижевност прелази у теолошку, а у исто време добија и обележја других књижевних врста, пре свега, песништва, етичке драме, реторике -византијска хагиографија би живнула кад год је неко велико збивање у цркви актуализирало било исповедничку смелост мученика или бизарност пустињачког подвига; у тим приликама се хагиографија увек враћа на своју полазну тачку, на темељ реалних историјских чињеница; хагиографска легенда или „роман“ настаје тек када се житије одвоји од актуелног збивања; тако се у овој књижевној врсти осећа стално осцилирање између историје и легенде -монашке биографије једног Кирила Скитопољског или Јована Мосха по својој историјској веродостојности не заостају за првобитним мученичким актима; они описују стварне људе и њихове доживљаје

23

-КИРИЛ СКИТОПОЉСКИ (рођен око 524) је у том погледу нарочито карактеристичан; његово Житије Светог Саве писано у религиозном, хагиографском духу, али историјски верно; он, пре свега, пише о лицима и догађајима чији је савременик; такав је и у свом другом великом хагиографском делу Житију Светог Евтимија, оснивача киновитског манастира чији је сабрат био Кирил, као и у осталим житијима: Житију Јована Исихаста и Светог Киријака; све је ту потпуно истинито -слично пише и ЈОВАН МОСХ, палестински калуђер (†619), који у свом Лимону или Лугу духовном даје читаву галерију стварних лица, пустињака и других које је Јован на својим путовањима у Палестини , Египту и на Синају срео -историјска аутентичност хагиографског приповедања долази још јасније до изражаја у житијима VII века из периода монотелитске кризе, а затим у многим делима VII-X века из доба иконоклазма, или верских ратова и крвопролића у вези са ширењем ислама; историјска истина преовлађује и у житијима IX и X века, у периоду чији завршетак чини велики подухват СИМЕОНА МЕТАФРАСТА на прикупљању и сређивању дотадашње хагиографске грађе; Симеон се родио свакако за време цара Лава VI (886-912) и био је логотет под царевима Нићифором Фоком, Јованом Цимискијем и Василијем II; живот је завршио као монах, а убрзо је добио и култ; био је и песник: писао црквене и нелитургијске песме; саставио је изводе из дела црквених отаца, сопствене аскетске поуке, беседе; главно дело му је хагиографски зборник Минологион (Месецослов) и то у десет књига за девет месеци (септембар-децембар нису обухваћени); у начелу, за сваки дан узима по једно житије и уноси га у зборник после извесне прераде, скраћења или проширења -крајем X или првих година XI века, независно од Метафрастовог зборника, настаје један нови хагиографски зборник, тзв. Минологион цара Василија II, подељен на два дела (на зимску и летњу половину године), са око 800 углавном кратких житија; грађа уједначена по обиму -нешто касније, у другој четвртини XI века, Цариграђанин Петар саставља други зборник, не користећи Василијев; Петров Синаксар је већи од Василијевог, житија нису исте величине -врло сличан овом синаксару је тзв. Сирмундов синаксар, из друге половине XI века -у другој половини XII цека на бази Петровог синаксара састављен је потпуно нови тип зборника тзв. СТИХОВНА (МЕТРИЧКА) РЕДАКЦИЈА, с неравномерним саставима и с кратким стиховима испред сваког житија; у овој редакцији учествовали су вероватно песник Христифор Митиленски, а и Мавркије, ђакон Велике цркве у Цариграду, и обе редакције су преведене на словенски - 4) УЧЕНА ПРОЗА -византијска учена проза, разноврсна по свом саставу, неуједначена по квалитету, није никада могла да достигне величину песништва, теолошке књижевности или историје; филозофија је занемарена зато што је теологија апсорбовала сву филозофску мисаоност Византинаца; зато ће се развити реторика, софистика, епистолографија, а читав низ писаца прославиће се као прави полихистори и енциклопедисти без којих би можда и сама антика остала заборављена и који су учинили много за рађање и победу хуманизма

24

А) филозофија -византијска епоха неће бити епоха великих филозофских стваралаца нити система -филозофија је свуда присутна, али као инструмент помоћу кога се мисли теолошка мисао; нарочито је рановизантијска теологија користила заоставштину неоплатонизма и Академије (готовим решењима откривења се додаје колорит античке мисли), да обликује хришћанске догме у периоду тринитарних и христолошких полемика (Григорије Ниски и Назијански, Кирил Александријски...); самосталне филозофије нема, поготову не после затварања Академије 529. године -тек у XI веку појављује се човек који ће покушати да филозофију покрене из учмалости; то је КОНСТАНТИН ПСЕЛ (1018-1078), познатији по свом монашком имену МИХАЈЛО; у његовом образовању велику улогу одиграла мајка која је поседовала изузетно широку културу и која му је омогућила да допуни своје образовање и постане један од најумнијих, али и политички најмоћнијих људи свог времена; вероватно је пореклом из Никомедије, из виших друштвених слојева; студирао реторику и филозофију, а код Јована Ксифилина (потоњег патријарха цариградског) усавршавао се у правним наукама; каријеру започео као правник, да би за владе Михајла Пафлагона (1034-1041) био судија у Филаделфији, а под његовим наследником, Михајлом Калафатом (1041-1042) царски секретар, врло моћан и утицајан поготово за време Константина Мономаха (1042-4055); у то време пада оснивање „унивезитета“ у Цариграду где је Псел постављен за професора филозофије, али ту не остаје дуго; као конзул филозофа, а затим царски саветник, повлачи се на краће време у манастир, али се као монах Михајло враћа у јавни живот за владе Константина Дуке (1059-1067) и Михајла Парапинака (1071-1078), када је био први министар и најмоћнија личност у царству; околности његове смрти нису познате; по својој ерудицији, литерарним способностима, филозофском расуђивању био је ејдан од највећих људи XI века; његов значај је пре свега у томе што је за кратко време вођења цариградског „универзитета“ обновио интерес за студију и актуализирање *платонске филозофије*; схватио је да хришћанском доживљају света више одговара Платонова него Аристотелова филозофија; због тога је морао да се бори од оптужби да је хетеродоксан; писао је о темама из области теологије и филозофије, природних наука, права, археологије, граматике, историје; оставио велики број говора, писама, чак и песничких покушаја -наследник Псела као „конзул филозофа“ био је његов млађи савременик ЈОВАН ИТАЛ; за разлику од Псела, вратио се Аристотеловој филозофији па је оставио и већи број коментара на поједине Аристотелове списе: коментар Топика, резиме Дијалектике, извод Реторике -после Итала, тек ће НИЋИФОР ВЛЕМИД (1197-1272) бити тако многостран и образован као Псел; и он је имао значајну каријеру и битан је по својим бројним делима из области филозофије, теологије, географије, реторике, поезије; његов Приручник логике и физике је врло употребљавана филозофска књига у последња два столећа Византије – у њој не даје ништа ново, али пружа известан преглед класичне филозофије; пише две аутобиографије и нешто епиграма -античку филозофију у правом, хуманистичком смислу речи обновиће ГЕОРГИЈЕ ГЕМИСТ ПЛИТОН (око 1355-1452); он је можда први Византинац који је више филозоф него теолог; окренут Платоновој и Аристотеловој филозофији; много утицао на италијанску ренесансу; његов позитиван однос према антици је политичког карактера → сматра да ће само помоћу хеленске идеје Византија моћи да одбије напад ислама и сачува слободу

25

Б) реторика и епистолографија -на пољу реторике Византија не даје ништа ново, мада се може похвалити плодношћу; систем реторике који су још у римско доба фиксирали Хермоген и Афтоније никада није превазиђен; реторика је негована углавном захваљујући црквеном говорништву; епистолографија је била њен саставни део -највеће успехе и у једној и у другој страни реторског стварања достиже низ рановизантијских ретора; бриљантна дела Јована Златоустог (†407), ученика ретора Ливанија, најбољи су пример тог стварања које не заостаје за једним Демостеном -познија византијска реторика изгубиће драж ове ентузијастичке речитости; на профаној основи, реторика се исто тако везује донекле за песништво, донекле за софистички дијалог или чак само за теорију реторске вештине -паренетски говор неговаће нарочито Агапит (у доба Јустинијана I) а после њега тек цар Василије I (867-886) који се у поучном излагању свом сину Лаву VI пре свега угледа на Агапита, а затим на старије узоре – Исократа и друге -патријарх Никола Мистик (852-925) пише хомилије али је далеко важнији по свом ЕПИСТОЛАРУ од 163 писма; међутим и његова писма, као и писма и говори Теодора Дафнопата из X века имају више историјску него књижевну, уметничку вредност -то важи и за Јована Доксопатра (прва половина XI века) с његовим хомилијама на Афтонијева Прогимназмата, док се писма ТЕОФИЛАКТА, архиепископа охридског (око 1084-1108) одликују, поред историјском вредношћу, и посебним литерарним вредностима; Теофилакт је Пселов ученик, а касније учитељ Константина Дуке, сина цара Михајла VIII; оставио велики корпус тумачења Светог Писма, преведен и на словенски; око 130 његових Писама, упућених разним црквеним и политичким личностима у раздобљу од 1084. до 1108. године, осликавају га као носталгичног византијског интелектуалца; Писма су драгоцен документ времена и средине; писана су живо и пластично -у времену од X до XV века јављају се извесна књижевна дела инспирисана Лукијаном; за време цара Нићифора Фоке (963-969) настао је Филопатрис, комбиновани дијалог и монолог са натегнутом распром између незнабоштва и хришћанства -много бољи је Тимарион – имитација Лукијана, аутор није познат; написан вероватно средином XII века на тему „силаска у ад“, непосредан узор је Лукијанова Некиомантија; овде преовлађује хумористичко-сатирични тон и слободан став у односу на хришћанство; у томе је сродан Филопатрису; због таквог тона наишао на осуду црквених кругова -силазак у ад јавиће се поново око 1415. године у Мазарисовом путу у ад који садржи врло интересантне појединости за историју византијске културе и политике; писац овог дела је можда монах Максимос (или Манојло) Мазарис; и његов тон је сатиричан, али је то најгора имитација Лукијана за коју се зна и уједно и најнижи домет ове врсте византијске књижевности -Михајло из Хоне (Фригија), брат познатог историчара Никите Хонијата и архиепископ атински (†1220), био је ретор и песник; саставио је катихетске хомилије, панегирике, плачеве и неке песме (у јамбу – Елегија о Атини, и хексаметру)

26

-једноставношћу и наивношћу одликује се Аутобиографија Георгија Кипранина (цариградског патријарха Григорија, 1283-1289), класично образованог писца већег броја писама, снкомија, декламација, и сл. -његов ученик НИЋИФОР ХУМН (касније монах Натанаил) сматра се једним од претходника грчко-италијанског хуманизма, мада се он у својој филозофској оријентацији био окомио на Платона и неоплатоничаре, написавши и полемички спис против Плотиновог система; као реторичар, бавио се теоријским проблемима реторике; написао већи број писама -насупрот Хумну, ДИМИТРИЈЕ КИДОН, један од најталентованијих есејиста из доба Палеолога (XIV век), стилистички се угледа на Платона а и пише реторске саставе – Монодија палима у Солуну 1346, писма и теолошка дела В) полихистори и енциклопедисти -од огромног значаја за историју византијске књижевности је Фотијева БИБЛИОТЕКА (МИРИОВИВЛИОН); то је најдрагоценија књига византијске учене прозе и пример стилског мајсторства и ерудиције; садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, филозофије, медицине, песништва, природних наука; прикази су сажети, критички и увек веродостојни; нарочито су важни подаци о историчарима до IX века; ипак, она није писана да буде историја књижевности, те многих крупних дела и имена нема -први покушај европске средњовековне енциклопедије представља дело Константина Порфирогенита; књиге о церемонијама, о народима и друге, замишљене су као тематске енциклопедије а и рад на њима је организован на лексикографски начин -потреба за врстом рекапитулације научног и књижевног стваралаштва античког, хеленистичког и византијског раздобља условила је настанак важног средњовековног лексикона СУИДЕ или СУДЕ, о чијем се аутору ништа не зна; састављен свакако средином X века; због своје богате грађе, ненадокандив је извор за реконструкцију појмова, знања, па и извесног броја изгубљених књижевних дела; то свакако није први лексикон на грчком језику и Суда користи већ постојеће речнике Харпократиона, Еладија, можда Евдема; остали извори су му глосари и схолијари, чланци из црквене и световне историје (највише Изводи Константина Порфирогенита и Хроника Георгија Амартола), Ономатолог исихија Милосија -веома опсежно, у правом смислу речи енциклопедијско образовање има ЈОВАН ЦЕЦЕС (1110-после1180); сиромах, заинтересован за поезију, али зависан од богатих покровитеља и тужан због своје неслободе; писао у прози и стиху; међутим, његово најкрупније дело (буквално најкрупније – 12 674 политичка стиха) јесте својеврсна филолошко-историјска енциклпедија под насловом Хилијаде, написана између 1140 и 1170. године → обухваћен разноврстан митолошки, историјски и књижевноисторијски материјал који се тематски везује за корпус његових Писама (107); студирао класичне ауторе и писао књижевноисторијске коментаре Хомерове Илијаде, Хесиода, Аристотела, Ликофрона, Опијанових Алеивтика; испевао две мање алегорије уз Илијаду и Одисеју у политичком стиху и један додатак Хомеру у хексаметру (Carmina Illiaca) -прозни пандан Цецесовим Хилијадама је зборник ТЕОДОРА МЕТОХИТА, једног од највећих полихистора XIII-XIV века; зборник садржи есеје о филозофским, историјским и класичним књижевним темама, о политици, естетици; и овде се налази песништво; Теодор би се могао

27

посматрати као песник да није ове енциклопедијске тенденције у његовом делу; оставио преко 9000 стихова у хексаметру -песништвом се бавио и један други полихистор позновизантијског доба, МАКСИМ ПЛАНУД (око1260-1310); написао једну идилу у хексаметру, многе стихове, каноне светом Димитрију, и др; бавио се и теологијом, историјом, сачинио једну драгоцену антологију епиграма и чувени зборник византијских пословица; оставио и неколико драгоцених списа из граматике (нарочито белешку о пореклу политичког стиха), схолија и писама; превео велики број списа на латински језик и приближио Византији латинске класике; у његовој личности и делу осећа се већ врло снажно дух новог доба 5) НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ -живи, говорни, народни грчки језик, тзв. димотика, кроз сву историју Византије углавном ниподаштаван као језик простог демоса, продро је у књижевност почев од XI века; на том језику никле су многе поучне и пригодне песме на новој етничкој подлози, романтичне песме са античком тематиком, европском тематиком, најзад, чувеним симболистичко-алегоријски животињски еп; све ове песме представљају нову византијско-грчку творевину; зраче свежином, искреношћу и скоро ни једна није извештачена нити крута -ТЕОДОР ПРОДРОМ („Птохопродром“), дворски песник чији су епиграми и сатире и алегорије писане књижевним језиком као и његових неколико „просјачких песама“ испевани димотиком, свежи и трајни -пародија из XIV века или можда XIII под називом Богослужење једног ћосе, духовита и оштра, помало и груба али свакако верна као израз византијское сатиричке комике -поучне песме (Спанеас, Алфавит и др) нису на великој висини, али нам је остала једна изврсна збирка љубавних песама, вероватно из XIV века, под називом Родске љубавне песме – састоји се од циклуса сређених по аритметичком акростиху; по садржају представља једну поетску љубавну новелу – спадају у најбоље поетске производе на вулгарногрчком језику -на другој страни су фантастична дела с метафизичким призвуком: Апокоп (Вечерњи одмор), као и дело Јована Пикатора с почетка XVI века, писани су на тему силаска у подземље -популарније су и бројније: ♣ легендарне и историјске поеме настале на грчко-византијској основи, ♣ романтичне поеме са античком, средњовековном, па чак и западноевропском грађом, ♣ алегорије животињског епа; то је уједно и најоригиналнији и највреднији део народног песништва → долази до изражаја епска инвенција грчког духа: Роман о Велизару, Андроников син, Морејска хроника, Освајање Цариграда, затим два плача о паду Цариграда 1453. и Атине 1458. године, читали су се са великим уживањем, али је врхунац ове нове грчке епике велика епска поема Василиос Дигенис Акрита – прави византијски национални еп, који је вероватно настао средином X века у Кападокији и који има извесну историјску подлогу (акрита значи граничар, међаш) → Василиос Дигенис је син сиријског емира Мусура и ћерке Андроника Дуке коју је Мусур био отео; већ са дванаест година Василиос се упушта у велике пустоловине; заљубљен у лепотицу Евдокију из рода Дука, отима је и после измирења са родитељима долази до срећне свадбе; невеста од сада стално са њим и еп је пун прича о разним доживљајима; сусрет са царем Романом Лакапином (920-944) у Кападокији повод је да се Акритина слава потврди и царском почашћу; после многих

28

пустоловина, Акрита се враћа са Евдокијом на Еуфрат и ту подиже дворац; у 33. години живота умире од тешке болести, а Евдокија од туге за њим; првобитна верзија није сачувана; Акрита оличава аутентичне особине византијског човека – све крајности у истом човеку – то је Дигенис, спој хеленских и оријенталних идеала грчког средњег века; овај еп у литерарном погледу је изнад свега што је у овом роду написано; превођен и на словенски, сродна му је, опет на народном језику, Песма о Армурису -међу романтичним песмама у којима се песнички обрађује античка грађа, поред Илијаде Контантина Ермонијака (почетак XIV века) и Тројанског рата, дословног превода познатог француског романа о Троји Беное д Сент Мора из XIV века, треба споменути Ахилеиду и Александриду, две повести у стиху; Ахилеида је повест о хомерским јунацима али одевена у ново, романтично рухо; ТЕМА: судбина Ахила – овде је он витез и сви догађаји су средњовековног типа: витешка романтична љубав и отмица, помирење са срећном свадбом, чак и витешки турнир, најзад смрт Ахилове драгане Поликсене; антика само у именима јунака и извесним моментима радње, док је све остало деформисано у руху новог доба; Ахилеида је чисто средњовековна витешка поема обојена локалним колоритом; за разлику од ње, Александрида се дубље корени у античкој традицији; апокрифна повест о Александру Великом, која је приписана Калистену, настала још у доба Птоломејевића, а почетком III века пне. претрпела даљу прераду -у низу поетских романа са грађом која припада средњем веку и у којој се често јављају и западноевропски (посебно француски) мотиви, налазе се Калимах и Хрисороа, Велтрандос и Хрисаница, Ливистрос и Родамна, три најкрупније поеме те врсте, а поред њих још и неколико спевова, као: Стари витез, Флориос и Плациофлора и Имбериос и Маргарона; у сва три спева стих је политички, без риме; прва два потичу из XIII века, док је Ливистрос и Родамна млађи – из XIV века -Калимах и Хрисороа је романтична поема с љубавним и фантастичним заплетом и срећним завршетком; јунак спасава лепотицу из тајанственог замка у коме она робује као плен страшног змаја; змај је убијен, лепотица спасена, али само првремено, јер се сад јавља један млади принц који помоћу чаролија једне вештице (златна јабука са магијским натписом) отима од Калимаха његову драгану; браћа оживе мртвог Калимаха и овај се као баштован увлачи у двор младог принца у коме чами Хрисороа, ту се састаје са њом, буде откривен, изведен на суд, али се ту оправда и све се срећно заврши -Велтрандос и Хрисаница је фантастичнији: Велтрандос, син једног краља одлази у свет, у пустоловине; код Тарса у Малој Азији наилази на фабулозни замак Еротокастрон (Замак љубави), где открива тајну своје судбине; стицајем околности, долази и у стварности до лепотиве (Хрисанице) коју је изабрао у Еротокастрону на конкурсу лепоте, то је кћи антиохијског краља, чији је постао вазал; на љубавном састанку с Хрисаницом у дворском врту, Велтрандос је у опасности; Хрисаницина дружбеница Федроказа узима кривицу на себе, као да се то њој Велтрандос удварао; Велтрандос је ослобођен под условом да се ожени Федроказом; у привидном браку с њом, он наставља своју љубавну везу са Хрисаницом, да на крају побегне са Хрисаницом у своју земљу и тамо наследи оца на престолу; извесни француски утицај је неоспоран, али је роман ипак поникао на византијском тлу -фантастика и алегорија присутни су и у трећем, по обиму највећем спеву, Ливистрос и Родамна; ту су такође неки романско-феудални мотиви дошли до изражаја (вазалски однос, витешки двобоји, романска имена и слично), мада је основни утицај грчког романа ван сумње

29

(алегоријска представа дванаест врлина и дванаест месеци као у роману Евстаатија Макремболита и др) -алегорије животињског епа, као што су Прича за децу о четвороношцима, Легенда о уваженом магарцу, Лепа повест о магарцу, вуку и лисици, Пулологос и Порикологос, а најпре чувени Физиолог, саопштавале су не само природњачка знања византијске средине у средњем веку него и основни став византијског односа према природи → природни космос је симбол духовног космоса, односи биолошког света садрже поуку о спиритуалним односима који леже у суштини бића -византијска прозна књижевност писана на народном језику није богата; настала је углавном путем прераде даљих оријенталних дела, посебно из Индије, тако да византијска књижевност овде није дала ништа оригинално; међутим, то не значи да су ова дела слаба; на пример, Варлаам и Јоасаф; богати индијски цар Авенир, уплашен астролошким предсказањем да ће му јединац син Јоасаф постати хришћанин који презире лепоту овог света, нареди да се он потпуно изолује од спољњег света и окружи искључиво уживањима сваке врсте; Јоасаф није задовољан својим раскошним затвором и када дозна за разлог, измоли од оца дозволу да изађе у свет не би ли упознао истину; без обзира на то што је град био тако подешен да царевић не види ништа ружно, Јоасаф сретне једног богаља, једног слепца и једног грбавог старца; растужен, почне да размишља о смрти, узроку беде, болести и зла у свету; тек пустињак Варлаам, кога потајно сретне, открије му библијску повест и Јоасаф постане хришћанин; Авенир покушава да помоћу многобожачког филозофа Нахора поколеба Јоасафа; али Нахор одбрани истину хришћанске вере; по наговору мага Тевде, Авенир доводи Јоасафа у искушења друге врсте, довевши му у двор привлачне и распусне жене; младић се бори против пожуде и постане испосник, разболи се, цар му коначно дозволи да буде хришћанин и да оде Варлааму, свом духовном оцу, пошто се најпре и сам крстио; порекло овог романа је данас разјашњено – то је, у ствари, хришћанска прерада Живота Буде; проблем ауторства прераде, међутим, није са потпуном сигурношћу решен, иако преовлађује мишљење да је грчку верзију романа дао Јован Дамаскин; поуздано само да је настао у Палестини, у првој половини VII века и да се аутор звао Јован, сабрат јеруалимског манастира Св. Саве -још једна прерада оријенталног романа, на вулгарногрчком језику, јесте Синтипа (оријентална повест филозофа Синдбада) или у пуном наслову грчке верзије Најдивнија повест о филозофу Синтипи; један мудрац предсказује свом питомцу, сину једног краља, да ће избећи велику животну опасност ако буде умео да ћути седам дана; догоди се да маћеха овог принца покуша да заведе свог пасторка, али он одбије да задовољи њену пожуду, навуче на себе маћехинску мржњу и осветољубивост, и буде оклеветан код оца да је хтео да је силује; отац га осуди на смрт; да би га спасли, седморица мудраца причају сваког дана по једну причу о лукавству жена и безвредности једне такве предрасуде, донете без правих доказа; заузврат, маћеха сваки дан прича по једну причу са супротном тенденцијом, како би дошло до погубљења; за све то време принц ћути по савету свог мудрог учитеља, а када истекне рок ћутања – ткрије истину о свему што се десило и буде ослобођен као невин; тема је узета из индијске Панчатантре, и то сасвим посредно – преко сиријске прераде; у Синтипи су присутни и неки библијски мотиви (јосиф и Петефијева жена) -грчка прерада индијско-санскритског дела Кнежевско огледало (око 1080), уноси и у димотичку књижевност тему обрасца за владање; то је алегоријско-дидактичко дело које приказује моралне истине о људским одмосима, врлинама, пороцима

30

-од осталих творевина на народном језику највише заслужују помен пословице, сачуваане у великом броју још од VI и VII века, нарочито у делима Јована Лествичника и Мосха; византијска пословица често напушта област прозе и прелази у поезију, изражавајући истине општег искуства кратким стихом, обично политичким петнаестерцем -

1

T E O L O Š K A K N J I Ž E V N O S T RANOVIZANTIJSKA HRIŠĆANSKA TEOLOŠKA KNJIŽEVNOST Teološka književnost se razvijala uporedo sa crkvenim pesništvom i religioznom “profanom”poezijom u Vizantiji kao njihov prozni pandan. Teologija je možda osnovno obeležje vizantijskog književnog stvaranja uopšte. Jedva da postoji u vizantiji književno delo koje ne bi bilo u bližoj ili daljoj vezi sa teologijom, sa umovanjem o “nebeskim stvarima”. Naime, vizantijsku svest je formiralo hrišćanstvo i to onako kako je postavljeno i razrađeno u toku prvih dogmatskih polemika i borbe za ortodoksiju u epohi vaseljenskih sabora. Tu su presudnu ulogu odigrali crkveni oci IV veka, zbog čega se on naziva zlatnim vekom pratristke. Teološka književnost je tada u punom smislu reči književnost crkvenih otaca, patristička književnost. Njene osnovne teme su bile određene potrebom da se ortodoksija izrazi i odbrani nasuprot jakim uticajima helenističke gnostike, što je bio zadatak Origena i Klimenta Aleksandrijskog, i novih heterodoksnih sistema- arijanstva, semiarijanstva, makedonijanstva, evnomijanstva i drugih jeresi kojima su se suprotstavljali veliki crkveni oci IV veka: Atanasije Veliki, Vasilije, Grigorije Bogoslov i G. Niski, Jovan Zlatousti. Tek pošto je u delima ovih otaca i odlukama vaseljenskih sabora postavljen temelj ortodoksije mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu reči: teološko-naučna (Kiril Aleksandrijski, Teodorit, Leontije, Maksim Ispovednik, Jovan Damaskin, Grigorije Palama i dr) i teološko-mistička (Evagrije, Pseudo-Makarije, Pseudo-Dionisije Areopagit, Jovan Lestvičnik, Simeon Novi Teolog i veliki br. isihastičkih pisaca). U nastanku i daljem razvoju viz. teološke knjiž. glavnu ulogu su odigrala dva centra: aleksandrijski i antiohijski. U viz. teologiju unete su helenističke ideje (Aleksandrija) i izvesne orijentalne tradicije (Antiohija). Osnovni ton dat je u aleksandrijskoj teologiji s kraja II i iz ½ III veka: Panten, Kliment i Origen, veliki učitelji aleksandrijske škole odredili su u stvari tip vizantijske teologije k a o n a u č n o s i s t e m a t i z o v a n e r a z r a d e o t k r i v e n j a . Naime, u njihovom radu se ogleda jedna racionalna težnja da se otkrivenje- kao iracionalni put saznavanja, kao d a t o, a ne osvojeno znanje, uklopi u sistem filozofskog znanja, da se donekle racionalizuje, opravda i potvrdi. Aleksandrijska teologija otkrivenja hoće da ostane u strogim okvirima date istine i zato filozofija postaje više njen izraz i rečnik nego njena suština. Najbolji primer je Klimet Aleksandrijski (150- oko 215), naslednik stoičara Pantena (+ o. 200) u katihetskoj školi. On je u svojoj Trilogiji pokušao da shvati filozofiju kao pripremu hrišćanske vere te da kroz teologiju otkrivenja opravda saznanja antičkih filozofskih sistema, posebno platonskog i stoičkog. Zbog toga je Klimet ne samo nedosledan ortodoksiji Novog zaveta nego i konfuzan u samoj strukturi svoga sistema. Slabe strane ovog filozofskog zasnivanja teologije otkrile su se i u delima i Klimentovog učenika, Origena (185-254), velikog poštovaoca neoplatoničara Amonija Sakasa, koji je aleksandrijske tradicije preneo u Palestinu.

1. Kliment Aleksandrijski (o. 150- 212/216) II/III vek Titus Flavus Climentus u crkvenom predanju poznat kao Kliment Aleksandrijski. JEDAN OD PRVIH UČITELJA CRKVE, koji su pokušali da formulišu puteve za postizanje “savršene gnose”, pravog potpunog saznanja večne i apsolutne istine u skladu sa kulturnim nasleđem antike. C.V. Rođen verovatno u Atini oko 150. g. Pripadnik bogatijeg i uglednijeg sloja atinske aristokratije. Imao je dobro i svestrano obrazovanje, poznavao je sve antičke nauke i umetnosti koje su ulazile u pojam helenističkog “enciklopedizma”. U svojim delima pouzdano navodi antičke mističke tradicije, ali i dela klasičnih pisaca: Homera, Sofokla, Euripida i dr. Hrišćanstvo je primio u zrelim godinama kao i većina grčko-rimskih intelektualaca koji su hrišćanstvu prilazili tokom II i III veka. Konvertit je postao možda već u Atini, a možda tek na svojim putovanjima po zemljama istočnog Sredozemlja oko. 170. g. Tu je posećivao mnoge hrišćanske “škole” zapravo katihitske centre, u kojima su “starci” (prezviteri, nosioci apostolskog učenja) upoznavali kandidate za krštenje, katihumene, sa istinama hrišćanske vere. Susret sa katihetom Pantenom bio je za Klimenta presudan i on oko 180. g. ostaje definitivno u Aleksandriji.

Danas u nauci postoji sumnja u tačnost Evsevijevih podataka, koji tvrdi da bi Kliment od 190. g. kao prezviter bio pomoćnik Pantenov, a oko 200. g. posle Pantenove smrti i njegov naslednik na čelu katihetske škole. Ali danas se smatra da Klimentova predavanja nisu imala zvaničan karakter, da je on poučavao aleksandrijske hrišćane privatno- pod uticajem aleksandrijske katihetske tradicije, ali više po uzoru na druge filozofe- eklektičare i pedagoge toga doba. Sumnja se i u to da je imao prezviterski čin. Za vreme gonjenja Septimija Severa 202-203. napustio je Aleksandriju i izbegao u Kesareju (Cezareju) Kapadokijsku, a odatle otišao u Antiohiju. Umro je između 212. i 216. g. van Aleksandrije.

OPUS Kliment je svoje učenje uvek pismeno fiksirao. Napisao je veći broj manjih i obimnijih sastava nastojeći uvek da svoju religioznu misao oblikuje i literarno. Mnogo je njegovih dela izgubljeno. I Izvesnu vrstu koncepta i građe predstavljaju:

1. IZVODI IZ TEODOTA 2. ODABRANA MESTA IZ PROROČKIH SPISA 3. A trag jednog većeg egzehetskog dela su HIPOTEZE (PRIMERI) u kome je bio primenjen alegorijski metod u tumačenju Biblije. Taj metod je Kliment prihvatio od helenističkog Jevrejina Filona Aleksandrijskog.

I I Drugi kratki sastavi poznati su samo po imenu. I I I 1. samo jedna grčka HOMILIJA “KOJI ĆE SE BOGATAŠ SPASTI? ” 2. jedno veće delo tzv. “VELIKA TRILOGIJA” 1. HOMILIJA je poznata pod naslovom “KOJI ĆE SE BOGATAŠ SPASTI? ” Pisana je odličnim stilom i sa dosta emocije. I sociološki je karakteristična i za Klimenta kao teologa i za trenutak u kome se hrišćanska crkva nalazila. U homiliji ustaje odlučno u odbranu teze da je bogatašu mesto u hrišćanskom bratstvu i da Hristos nikada nije osudio bogatstvo samo po sebi koliko jedan psihološki i moralan odnos prema materijalnim dobrima. Takav njegov stav je u vezi sa jačanjem uloge imućnijih klasa u crkvi II veka, u crkvi koja je pre toga bila uglavnom EVIONITSKA (?), SIROMAŠNA. Iako Isus kaže bogatome da se odrekne svoga bogatstva tj. da proda sve što ima i razda siromasima, Kliment sofistički prebacuje ovu zapovest na jedan čisto spiritualan plan: ne treba se odreći imovine, već samo osloboditi od strasne privezanosti za materijalna dobra. Po njemu bogataš ostaje bogataš, ali mora da izmeni svoj moralni lik. On propoveda etičku dobrotu, a ne društveni radikalizam. 2. Karakter intelektualističkog aristokratizma ima čitav ostali sistem Klimentove filozofije i teologije izložen uglavnom u “VELIKOJ TRILOGIJI”, koja se sastoji iz 3 posebna sastava u okviru jedne kompozicione ideje: 1. I sastav PROTREPTIK (PODSTICANJE)- trebalo je da obrati pagane u hrišćanstvo pozivajući ih na krštenje dobrim delom stilom i rečnikom klasičnih apologija. 2. II sastav PEDAGOG- trebalo je da konvertita, novog krštenog hrišćanina, obrati i u moralnom smislu, da u njemu odgaji hrišćansku ličnost. U tome je Kliment pod velikim stoičarskim uticajem. 3. III sastav STROMATE (ĆILIMI)- tu je izložio hrišćansko dogmatsko i filozofsko učenje. Stromate su veoma haotične i sasvim nedorečene i nedovršene kao sistematika hrišćanskog učenja. Najviše mesta dato je problemu logosa; bavi se pitanjima hrišćanstva i helenističke kulture, između vere i filozofije i između hrišćanske “pravde” i tzv. “lažne” gnose. • Dosta se do sada pisalo o njegovom racionalizmu i o nastojanjima i pokušajima da se “vera” i “razum”

tj. religija i nauka svedu na isti imenitelj, da postanu dva aspekta jedne jedinstvene gnose. • Njegovo učenje je u suštini veoma iracionalno i mističko bez obzira na sve pozive na gnosu (znanje) i

razum (logos). • Klimentova gnosa je, kao ideal ljudskog postojanja, gnosa mističkog preobražavanja ličnosti, akt

sjedinjenja sa bogom, “mističke unije”. Stoga se Klimentov odnos prema znanju i nauci gleda mnogo više kao etički nego kao intelektualni odnos: gnosa savršenog hrišćanina je zapravo saznanje boga, logosno

2

saznanje, doživljaj istine večnog logosa- kome služi individualni ludski “logos” (razum), ali tek u jednom egzistencijalnom preobražaju koji se ispoljava etički, kao vrlina, kao bestrašće i kao ljubav.

• U ljudskom logosu vidi odblesak božanskog logosa, ali predmet njegovog saznanja, cilj njegovog saznanja nije objektivna spoznaja činjenica o svetu koliko unutrašnja mistička spoznaja božanstva kao suštine sveta koja se već unapred zna jer je od boga samog otkrivena.

2. Origen (185-254/255) II/III vek

NA PRELAZU IZ II U III VEK ALEKSANDRIJSKA ŠKOLA DALA JE HRIŠĆANSKOJ TEOLOGIJI JEDNOG OD NAJVEĆIH CRKVENIH UČITELJA I NAUČNIKA SREDNJEG VEKA – ORIGENA. C.V. Rodio se u Aleksandriji oko 185. g. u hrišćanskoj porodici. Držao je predavanja iz gramatike. Posle očeve smrti (202/3) sa 18 god. izabran je za voditelja katihetske škole 204. g. i gramatiku prepušta učenicima, a on preuzima filozofiju i teološke discipline, pre svega Bibliju. Proširuje svoja znanja: oko 210. postaje učenik neoplatoničara Amonija Sakasa, čuvenog učitelja helenističkog filozofa Plotina. Uči hebrejski jezik. 212. odlazi u Rim da vidi “najstariju crkvu”. Tih godina živi veoma strogo u prekomernom postu, nespavanju, svakojakom mučenju tela, da je na kraju samog sebe kastrirao. Njegov rad u Aleksandriji bio je prekinut za kratko vreme Karakalinim progonom hrišćana od 210. do 218. Za to vreme je u Palestini (Jerusalim i Kesarija). Tamo su episkopi bili i Teoktist i Aleksandar. Nastavak rada u aleksandrijskoj crkvi obeležen je novom organizacijom škole. Bogati Aleksandrinac Ambrozije pomaže mu da zaposli dosta pisara koji su obavljali tehničke poslove u njegovoj širokoj naučnoj delatnosti, naročito u tekstološkim studijama Biblije. Ali oko 230. drugi put u Palestinu ga dovodi u sukob sa aleksandrijskim episkopom Dimitrijem: palestinski episkop Teoktist i Aleksandar nenadležno ga rukopolažu za sveštenika; sabor u Aleksandriji 231/232. ga je raščinio s pozivom na narušavanje kanona u pitanju jurisdikcije a i zbog njegove autokastracije koja ga je učinila nepodobnim za primanje svešteničkog čina. On tada prelazi trajno u Kesariju Palestinsku i uspešno nastavlja svoju naučnu delatnost. Veliki Dekijev progon 250-251. bacio ga je u tamnicu- mučen je, ali je pušten na slobodu. Ubrzo od mučenja umire 254/255. u Tiru (Fenikija).

OPUS NAUČNA DELATNOST- OGROMAN • U kesarijskog biblioteci učitelja Pamfila bilo je oko 2000 Origenovih naslova. • Pisao je brzo. Većina njegovih spisa bila je zapravo stenogram tahigrafa, koji nije ni stigao da bude

redigovan. Zato postoji nemarnost i konfuzija što se tiče kompozicije i stila pojedinih sastava. • Najveći je broj njegovih spisa nestao. • U grčkom originalu sačuvalo se samo nekoliko sastava, a nešto više u latinskim preradama (ne čak

ni prevodina). To je posledica osude koju je on zbog svojih nekih doktrinarnih zabluda posmrtno imao da podnese najpre u rasprama na području Egipta i Palestine krajem IV i poč. V veka, a konačno na carigradskim saborima 543. i 553. (V vaseljenski)

Ipak pored osuda uticao je na mnoge velike oce III i IV veka: 1. Grigorija Čudotvorca 2. Grigorija Niskog

3. Vasilija Velikog 4. Grigorija Bogoslova 5. Jovana Zlatoustog

• Vasilije i Grigorije Bogoslov sastavili su jednu antologiju Origenovih dela: FILOKALIJU

3

4

Najznačajniji radovi Origena pripadaju:

1. ISTRAŽIVANJIMA BIBLIJE 2. POKUŠAJIMA TEOLOŠKE SISTEMATIZACIJE 3. BIBLISTICI 4. DOGMATICI

• Biblija ga je interesovala kao izvor svekolikog hrišćanskog učenja. Stoga je pristupio ogromnom poslu tekstološkog istraživanja Biblije u nameri da se utvrdi izvorni autentični biblijski tekst.

• Za STARI ZAVET je tako sastavio tzv. HEXAPLU sa 6 uporednih verzija: 1. ORIGINALNIM HEBREJSKIM TEKSTOM 2. HEBREJSKIM U GRČKOJ TRANSLITERACIJI 3. I GRČKIM PREVODIMA AKILE, 4. SIMAHA,

•

5. SEPTUAGINTOM 6. I TEODOTIONOVIM PREVODOM

Za PSALME DAVIVODE načinio je OKTAPLU dodavši još 2 GRČKA PREVODA. Pored očiglednih razlika na štetu Septuaginte on se opredelio za autentičnost ovog grčkog prevoda Starog Zaveta. Hexapla nije sačuvana u svom integralnom obliku; najčešdošao u fragmentim

će je prepisivana kolumna Septuaginte, ostatak je do danas

• . a.

Novi Zavet nije proučavao ovom metodom

Veoma interesanti EGZEGETSKI RADOVI

3. Ialegorijski metod tumačenja Biblije i tako stvorio delo hermetičkog karaktera, nimalo popularno i

1. SHOLIJE (kratka filološko-teološka objašnjenja teksta), od sholija za Bibliju nijedna nije sačuvana u celini.

2. HOMILIJE (razgovori ili besede) – slobodnija improvizacija i od tahigrafa zabeležena tumačenja Svetog Pisma. voluminozmi KOMENTAR (sistematska tumačenja Biblije). Pogotovo u komentarima primenio je

tako osuđeno na zaborav. U PATRISTICI je Origen najznačajniji po svojim nastojanjima da sistematiše učenje hrišćanske teologije. Sistematizacijom teologije bavili su se i dr. pisci pre Origena, npr. Kliment Aleksandrijski, ali prvi ozbiljan pokušaj učinio je tek Origen sa svojim delom O n a č e l i m a (ΠΕΡΙ ΑΡΧΩΝ) napisanim u Aleksandriji oko 229/230. g. koje je postalo obrazac čitave kasnije teologije na Istoku. Delo, kao celina, je sačuvano

lokaliji. samo u Rufinovoj latinskoj preradi, dok su fragmenti grčkog originala, samo iz III i IV knj. u FiI knj. govori o Bogu kao Biću, o božanskim Licima i o anđelima; II knj. o čoveku kao vrhuncu stvaranja, o njegovom padu, o obnovi kroz ovaploćenje i o vaskrsenju;

i zlog načelaIII o moralnoj strani misterije ljudskog bića u borbi između dobrog ; IV o višeznačajnosti Biblije i metodima tumačenja Svetog Pisma.

! Origenovo delo je bogat izvor za upoznavanje dotadašnje crkvene tradicije, ali istovremeno puno nedostataka i ličnih naučnikovih spekulacija. Tvorac izraza “Bogočovek”, u primeni na Hrista, Origen je ipak heterodoksno učio o odnosu dveju priroda u Hristu. Delo je značajno zbog sistematizacije i logičkog povezivanja hrišćanske tradicije i nastojanja da se ta tradicija svede u okvir izvesnih filozoskih shema. Origen je u suštini neoplatoničar. Njegova predstava o svetu je ciklična: sve je u kruženju i meni bez prestanka. Svet prolazi kroz mene pada i uzdizanja, otuđenja i vraćanja. Primarna je duhovna egzistencija: otud i duše postoje oduvek, pre tela kroz koja ulaze u greh. Proces osećanja je zato ravan procesu spiritualizacije. Konačni efekt dramatike postojanja je trijumf Dobra: spasava se sve, i zlo se u jednom

5

toka preko katarze (očišćenja) do apokatastaze (obnove, stitucije svega). Upravo taj deo Origenovog učenja je osuđeno kao jeres, mada ga kasnije neki sveti oci

ka, neoplatoničarska deformacija apostolske adicije; ove Origenove heterodoksije rezultat su nastojanja da se tradicija vere podvrgne kategorijama

pologetski i filozofski

trenutku, na vrhuncu ciklusa, potire. Spasava se tako svaki čovek i svaki pali anđeo, svaki đavo do novog spoticanja, i novog greha, do ponovljenog kružnog reprihvataju sa izvesnom rezervom (Grigorije Niski). U delu O načelima došla je do izražaja jedna filozofstrfilozofskih doktrina (u jednom eklektičkom sinkretizmu). A je interesantna Origenova polemika Protiv Kelsa, platoničara koji je oko 178. napisao protiv hrišćanstva jedno veoma studiozno delo (Istina o hrišćanstvu - ΑΛΙΤΗΣ ΛΟΓΟΣ).

eđu dogmatskim delima M pominje se: kraći spis O vaskrsenju a za istoriju teologije važna je njegova rasprava O molitvi. Osim polemike sa Kelsom, ostali spisi su izgubljeni, a iz velikog broja pisama bi se mogao bolje upoznati Origenov lik. KNJIŽEVNOST POSLE OSNIVANJA CARIGRADA I PROGLAŠENJA HRIŠĆANSTVA KAO RAVNOPRAVNE VERE

AVET (glavni deo: POSLANICE I JEVANĐELJA) iv postojećih pravila književnosti:

iju sa novim određenim filozofskim prosedeima. U načinu mišljenja oseća e uticaj antičke filozofije. (Julijanovo shvatanje paganske religije- pod uticajem hrišćanstva. Prihvatio je vid

e crkvene službe, a nastala pod uticajem kiničko- stoičke dijatribe (određeni žanr iznošenja lozofskih stavova). Tokom vremena homilija predstavlja bilo koji crkveni govor, određeno čitanje

i

IV v. – HRIŠĆANSKI PISCI I dela o Hristovom učenju: NOVI ZKroz spise polemičkog, apologetskog karaktera prot esso / exo ε1χωθεν / θυ/ραθεν (opet, iznan) Razvojem vere počinje širenje hrišćanstva i različiti slojevi prihvataju religiju. Filozofska znanja hrišćani počinju da gledaju na religsneoplatonske filozofske religije.) U različitim vremenima menja se stav prema antici i razvija se hrišćanska književnost, pre svega zasnovana na jevrejskoj religiji. Prihvataju STARI ZAVET- to je kao jedna vrsta velike proročke knjige o svemu onome što će se desiti kada se Hrist pojavi. Veliki je uticaj jezika, psalmi proroka starozavetnih. Pojavljuje se NOVI ZAVET- osnovni hrišćanski spis, i polako se razvijaju razni književni oblici i žanrovi. Najznačajniji je PROPOVED- OMILIJA (ο9µιλι/α- razgovor) proistekla iz razgovora sveštenstva sa kastom za vremfiSvetog pisma. Negde od 2/2 II v. počinje otvarnje prema antičkim uticajima: filozofiji, retorici, poetic (Kliment

leksandrijski- iskazao stav prema antičkom nasleđu. Svojim delom prikazao hrišćantvo kao završnicu m hrišćaninom; Origen).

U I ju se dve škole u odnosu na interpretaciju Svetog pisma

Aantičke filozofije. Sa stanovišta crkve: preterao. Ne smatra se pravoslavni

II v. formira : 1. ALEKSANDRIJSKA ŠKOLA: pisci, teolozi su težili da svakoj rečenici Sv. Pisma daju alegorijsko

tumačenje. 2. ANTIOHIJSKA ŠKOLA: zastupala je bukvalno shvatanje onoga što je napisano u Starom zavetu i

insistirala na istoričnosti toga teksta. Masa pisaca je pripadala i jednoj i drugoj školi.

6

V v. - Strasti koje su postojale na liniji hrišćanstvo - paganstvo nisu više toliko aktuelne, ali su se razgorele ove strasti u okviru novog hrišćanskog bogoslovlja - raspre o prirodi, odnos čovečanskog i božanskog u

Inprirodi. Celo stanovništvo je obuzeto tim osećanjima. 2/2 IV v.- ZLATNI VEK PATRISTIKE Pob

isci su najčešće bili episkopi, monasi. Grigorije iz Nise (episkop Niski) u svojim pismima vrlo slikovito jašnjava kako je bogoslovska diskusij slojevima društva. a postala aktuelna u svim

3. Atanasije Veliki ( 0Αθανα/σιοϖ ) (295-373) IV vek Ugledno mesto među istočnim crkvenim ocima IV veka ima i sveti Atanasije, aleksandrijski arhiepiskop. S pravom nosi naziv „veliki“ i niz dr. epiteta: OTAC ORTODOKSIJE, STUB CRKVE, VELIKA TRUBA ISTINE.

gled je zadobio svojom borbom protiv arijanstva u trenu kada je ortodoksija bila u najslabijem položaju i

rčkom antičkom i helenističkom

odmah pobedila. Car Konstantin ga je „radi crkvenog mira“ prognao u Galiju u Trir oko 35, ali se kroz 2 godine vratio u Aleksandriju. Potom ga proganjaju carevi: Konstancije, Julijan i Valens. u

oglasi za neprijatelje. Nije bio itničar. Kad bi došlo do saglasnosti o bitnom bio je voljan da druge razlike sitnije prirode prenebregne.

an je za duhovni razvoj čoveka askezom.

ajenog načina života u

giptu) /

ΚΙ Σ (KINIČKO)

žitije- Vita Antonini- uslovni naziv za biografiju svetitelja, u hrišćanskom smislu.

(U slikarstvu čest motiv: Iskušenje sv. Antonija)

Uuspehom koji je zadobio na Nikejskom saboru 325. g. izborivši se za dogmatsku formulu „jednobitnosti“ ili „jednodušnosti“ „οµοουσιος„ u tekstu simbola vere. C.V. Egipćanin, rođen u paganskoj porodici oko 295. g. Rano je primio krštenje i postao đakon aleksandrijskog episkopa Aleksandra oko 318. g, pa Aleksandrov sekretar i Aleksandar ga bira za naslednika. Pre toga je prošao kroz aleksandrijsku katihetsku školu i upoznao se sa gfilozofijom, sa gramatikom i retorikom i sa crkvenim tradicijama i tumačenjima. Veliki Arijev neprijatelj. Teolog koji je svojim delima boreći se protiv Arija doprineo učvršćivanju hrišćanske dogme. Što se tiče obrazovanja delimično ograničen, ne tako široko kao kasniji crkveni pisci. Posle sabora i smrti episkopa Aleksandra, on 328. postaje aleksandrijski arhiepiskop. Tada nastupaju teške godine i izgnanstvo. Bio je pet puta u izgnanstvu. Sabor u Nikeji, koji je utvrdio simbol vere insistira na sledećem: SIN HRISTOS JEDNOSUŠTAN, odn. IMA ISTU SUŠTINU KAO BOG OTAC (ο9µοου∼σιοϖ). Nikejska dogma nije3progonstvu je proveo 17 godina. Ali poslednje godine života je ipak proveo na svojoj katedri u Aleksandrji u miru. Umro je 373. Car Julijan je dozvolio da se prognani episkopi vrate, međutim nije dozvolio da se vrate u Egipat (aktivno žarište nemira). Tek posle Julijanove smrti car Jovijan je vratio Atanasija u Aleksandriju. Kao čovek Atanasije je bio impulsivan i hrabar, zainteresovan za duhovni razvoj čoveka. Kad bi dolazilo do pitanja vere nije bio političar, već beskrupulozan. Uvek je bio spretan da svoje protivnike prsOsnova njegovih dogmatskih shvatanja počivala je na dubokom poimanju i praktikovanju biblijske egzegeze. Zainteresov

Askeza- vežbanje uzdržavanjem. Vezana je za monaški život, za odvajanje od uobičdruštvu, povlačenje.

Dv ovna načina: (IV v. naročito razvijena u

a osn E \ ΝΟ PUSTINJAŠTVO ŽIVOT U ZAJEDNICI STALNA BORBA SA SOPSTVENOM PRIRODOM 1. POSTULAT: POSLUŠNOST (POVLAČENJE U PEĆINU, SAMOTNIŠTVO)

koji Prvi takav asketa pustinjak je bio anahoreg (onaj se povukao) Antonije, a Atanasije mu je sastavio

7

OPUS VEOMA PLODAN PISAC Sve što je napisao podvrgnuto je potrebama teološke i crkvenopolitičke polemike. Zato njegova dela nose

iše jasno i sažeto, terminološki precizno više nego stilistički doterano. Ipak poseduje dobar književni talenat stalo prototip svih

rišćanskih opširnih žitija kroz ceo srednji vek.

obeležje spora, slučajnosti i nečega što je izazvano spoljnim okolnostima crkvene doktrine i politike s ne unutrašnjom potrebom pisanja. Pšto se vidi iz žive plastične biografije: iz Žitija sv. Antonija Velikog, koje je poh I APOLOGETSKA DELA PRE POLEMIKE SA ARIJANCIMA NAPISAO JE 2 SPISA: 1. CONTRA GENTES (PROTIV HELENA / PROTIV PAGANA) spis protiv neznabožaca; pokazuje prednosti i uzvišenosti hrišćanstva u odnosu na paganske antičke religije. PORUKA: Hrist nije bio čovek koji je kasnije postao bog, nego bog koji je kasnije postao čovek sa ciljem da

dne str. i vraćanje ljudske duše bogu s dr. str. spasi čovečanstvo. Svojim grehom čovek je izgubio sposobnost da spozna boga. Dolazak Hrista na zemlju omogućava spasenje ljudskog roda i pobeđivanje smrti s je 2. DE INCARNATIONE (O OVAPLOĆENJU LOGOSA) - razvija argumentaciju protiv judaizma u prilogu ideje o univerzalnom značenju misterije spasenja. II DOGMATSKO-POLEMIČKI SPISI, među kojima su najvažnije 4 KNJIGE PROTIV ARIJANACA. Utvrdio je novi odnos hrišćanske literature prema originalnim dokumentima. Osnovna ideja je da samo u slučaju da Hrista shvatimo kao pravoga boga (a ne kako je Arije tvrdio) spasenje ljudskog roda ima pravi smisao. U I knjizi pobija Arijevo negiranje da je Hrist pravi bog i govori o Nikejskoj definiciji.

II i III daje kao potvrdu njegovih tvrđenja Svetog pisma. Nije originalan filozofski sistem, nego jasno i o

Usvesno potčinjavanje razuma veri. Veoma je elokventan, ali u terminologiji nije uvek sasvim precizan i takgubi na jačini. III ISTORIJSKO-POLEMIČKI SPISI- brojni su i dragoceni za rekonstrukciju događaja u toku borbe za nikejsku ortodoksiju. To su uglavnom njegove lične polemičke apologije u sporu sa arijancima i njihovim čnim optužbama i kletvama. li

IV BIBLIJSKO-EGZEGETSKI SPISI– brojni.

KOMENTARI PSALTIRA- naročito značajni 1. . EGZEGETSKI TEKSTOVI na teme Pesme nad pesmama, Knjige o Jovu i nekih novozavetnih knjiga

svojevrsnu odu monaškom onaštva, bio je duhovni otac i učitelj sv. Atanasija.

23. ŽITIJE SV. ANTONIJA- posvećeno postanku monaštva i predstavlja

asketizmu. Antonije, osnivač m V Sačuvan je izvestan br. važnih poslanica, pisama među kojima su: 1.

NIH PISAMA či Uskršnjeg Posta episkopi su imali običaj da se

sasta agoveštavao datum očetka posta i praznika, Uskrsa.

4 ENCIKLIKE (OKRUŽNICE); 2. VIŠE PASHALNIH (USKRŠNJIH) POSLANICA 3. NEKOLIKO LIČNO ADRESOVA

PRAZNIČNA PISMA- (vezuju se za Aleksandriju) uoju u svojoj kasti, što je bila prilika da se diskutuje o tekućim problemima. Tada se n

pSačuvane prepiske većinom se bave dogmatskim pitanjima.

RASPRAVE O BEZBRAČNOSTI (u prevodima kod Kopta, Sirijaca i Jermena) OSNOVNA ATANASIJEVA PREOKUPACIJA- t r i n i t a r n i i h r i s t o l o š k i d o g m a t – p o s e b n o p r o b l e m o v a p l o ć e n j a B o g a S i n a, L o g o s a. L t om. To je sin „jedne s i.

OGOS je drugo lice Svete Trojice, jedinstvenog Boga sa jednom i nedeljivom suš inuštine“ „jednog bića“ (οµοουσιος) sa Ocem, Bog u potpunom, savršenom smislu reč

1Αρειοϖ ο. 250 - o. 336. III/IV vek Rođen verovatno u Libiji, popularan propovednik u Aleksandriji. Proglašen za jeretika.

, nego njegova tvar (slovenski teološki termin: κτη/σιϖ). On je oboženi čovek. Da bi se ovaj problem carstva rešio Konstantin je 335. god. sazvao I sabor, ali ga je kroz 3 godine

Njegove PROPOVEDI ukazuju na izvesne probleme i neke dogmatske postulate izlaže na drugačiji način nego što je bilo opšte prihvaćeno. Oko 318. njegovo učenje počinje da pobuđuje kontraverze- ARIJEVSKA JERES. Učenje: odnos Hrista prema Bogu ocu, pre svega odnos božanske i čovečije prirode: Hrist nije večan ravan Bogu Ocu

opozvao. Aleksandrijski patrijarh, Aleksandar, odnosno episkop aleksandrijski, njegov prijatelj, bio je proteran.

OPUS Teško je suditi o književnim delima jer su propala zbog osude. Sačuvani su samo fragmenti.

. PISMA

I KOPNU.

je oštro napadao i ocrnio na svaki mogući način trini (javni WC)- kasniji podatak.

Znamo za: 12. Φαλι/α (GOZBA), nastala pre 320. god., delimično u metrima, i tu je izneo svoju doktrinu. 3. Imao je sklonosti i ka poeziji: PESME RADNICIMA U RIMU/ PUTNICIMA NA MORU Njegov najveći protivnik: Atanasije Aleksandrijski, koji ga(raskalašan život i feminizirano ponašanje). Umro je u la

VELIKA TROJICA KAPADOKIJACA Grupa tzv. “velikih Kapadokijaca” VASILIJA VELIKOG CEZARIJSKOG, njegovog brata GRIGORIJA NISKOG i njegov školskog druga GRIGORIJA BOGOSLOVA još su bliža vizantijskoj teologiji u užem smislu i više utiče na njeno oblikovanje nego delo Atanasija Aleksandrijskog. Oni nastavljaju da pišu u duhu osnovnih koncepcija Atanasijeve neoaleksandrijske škole, ali su u razvijanju orodoksnog učenja ispoljili i

eke druge crte verovatno podstaknuti novim jeresima: makedonijanstvom, evnomijanstvom i ke metodologije (dijalektički pristup) u

napolinarijanstvom. Dolazi do većeg prodiranja klasične filozofsteološko rasuđivanje. 4. Βασι/λειοϖ 329 - 1. I 379. VELIKI MISLILAC RANOHRIŠĆANSKE CRKVE I BORAC PROTIV ARIJANSTVA veoma značajan za istoriju crkve i crkvene književnosti C.V. Rođen u Cezareji, glavnom gradu maloazijske provincije Kapadokije oko 329. god. Preci i roditelji uživali ugled kao vatreni hrišćani, mučenici i ispovednici. Posle osnovnog obrazovanja iz palestinske Cezareje je išao u Carigrad, pa u Atinu (Platonova Akademija), gde se bavio hrišćanskim i klasičnim studijama. Upoznao je Julijana. Pokazao je interes za retoriku. Opredeljuje se za monaški život i anahoretsko monaštvo (pustinjaštvo). Oko 358. je primio krštenje, posvećen za anagnosta (čteca) u cezarijskoj crkvi, ali ne ostaje već putuje u Egipat, Palestinu, Siriju i Mesopotamiju radi upoznavanja crkvenog života i istočnih monaških kolonija. Palestinski i egipatski monasi utiču na njega, zato se sa školskim drugom, Grigorijem Nazijanskim Bogoslovom, povlači na Pont i tamo blizu sela Anesi na reci Iris osniva manastir. Tu je proveo oko 3 god. u strogoj askezi. U dogmatskim polemikama u Carigradu u vezi sa arijanizmom učestvuje oko 360. god. pa se vraća u Cezareju , prima đakonski, pa prezviterski čin (hijeromonah), a posle smrti kap

8

adokijskog mitropolita Evsevija 370. god. hirotonisan je za episkopa ove katedre. Na cezarijskoj

pada u zlatni vek grčke patristike. Kada je došao na vlast Valens, arijevski nastrojen, vršio je na Vasilija pritisak. Što se tiče dogmatike, on je doprineo pojmu trojstva na osnovu termina ο9µοου∼σιοϖ (svi su

katedri kao mitropolit kapadokijske dijeceze ostao je do svoje smrti 1. januara 379. Bio je u neprestanoj borbi za očuvanje crkvenog jedinstva na planu teologije (protiv jeresi) i na planu crkvene politike protiv shizme tj. raskola. S

jednakosušni).

9

OPUS Mlađi savremenik Atanasija Velikog. Rešavao je kao i on uglavnom iste probleme. Aktuelnost arijanskog spora dolazi do izražaja i u praktičnom i u književnom radu Vasilija Cezarijskog. Mnogo je temeljnije od

tansija iskoristio klasično obrazovanje. I u literarnom smislu on se više stara za lepotu izraza, za poz

iževnu delatnost počinje od Origena izradom jedne antologije najboljih tekstova pod

Akom iciju i stil. I Svoju knjnazivom FILOKALIA = DOBROTOLJUBLJE. Delo sastvavlja sa Grigorijem Bogoslovom za vreme boravka na Irisu. Srodnost sa Origenovim pogledima ogleda se u asketskoj motivizaciji teologije. Teologija je bogosaznanje, a bogosaznanje moguće je po njemu samo na osnovu duhovnog očišćenja, katarze čovekova duha u askezi. Intelektualni dodir čoveka sa Bogom moguć je u procesu duhovnog preobraženja čoveka. Zato

ema prave teologije bez askeze, bez podvižništva, niti je moguće približiti svoju misao Bogu bez moralnog

ilozofskom smislu asnivaju svoj teološki pogled na sistemu neoplatonizma koji dobija biblijski ortodoksni sadržaj, ali sa

PAGANSKIH NJIGA ("Mladim ljudima ili kako koristiti antičku književnost"), gde preporučuje čitanje klasičnih

nduhovnog približavanja božijem biću putem ispunjavanja Božjih Zapovesti. Sa Origenom ga vezuje i opšti helenistički okvir intelektualnog obrazovanja. Obojica u fztragovima neoplatonskih sistema, naročito sistema aleksandrijskog filozofa Plotina (III v). Bio je vrlo obrazovan, čak i iz prirodnih nauka (što tada nije bio redak slučaj). Ima pozitivan odnos prema tradicijama grčke antike što se jasno vidi u HOMILIJI MLADIĆIMA O ČITANJUKfilozofa i pisaca kao pripremu za proučavanje Svetog Pisma i hrišćanskog teološkog učenja. Nasleđe grčke antike i helenizma prisutno je u HOMILIJAMA O ŠESTODNEVU gde pišući u tumačenju o biblijskoj kosmogonskoj povesti unosi mnoga saznanja prirodnih nauka helenističkog perioda. ŠESTODNEV (Tumačenje Geneze) knjiga postanja- 9Εξα/µερον (stvaranje sveta za 6 dana). Ovo delo je u vidu 9 homilija (crkvene besede) i čitao ih je u svojoj crkvi tokom Uskršnjeg Posta. Nastojao je da reči

tarog zaveta usaglasi sa antičkom naukom.

se s ž irio nepisanom tradicijom crkve i zato prvi odlučno ističe značaj usm u crkve. Sve je to izraženo u nekim njegovim čisto dogmatskim delima:

. Duhu Svetom (375)

, dok je u pogledu bića, suštine apsolutno nesličan α)νο/µιοϖ. o njemu se Bog u potpunosti može saznati- klasična Evnomijeva teza: ”Znam Boga kao što Bog zna

S I I DOGMATSKI SPISI Za istoriju hrišćanske dogme veoma važan uticaj helenističke filozofije na njegove teološke formulacije u razrešavanju problema dogme o Svetoj Trojici. Uticaj se ogleda u težnji da se kategorije crkvenog predanja ugrade u jedan čvršći sistem, da se otkloni svaka dvosmislenost izraza i pojmova. Helenističko filozofsko nasleđe se u njegovoj teologiji ogleda prelomljeno kroz prizmu biblijskih sadržaja. Oslanja se na Bibliju i na nju se poziva kao na merilo svega. Ali on shvata da Biblija ne sadrži sve formulacije hrišćanskog učenja, da

adr aj biblijskog teksta obogatio i prošenog predanja za teologij1. Spis protiv Evnomija (364. god) 23. i u nešto manjem i starijem spisu O Duhu

Evnomije je zastupnik arijanskog ekstremizma sa tezom da je sin kao rođen sličan ocu samo u moralnom pogleduPsebe”. Vasilije mu se suprotstavlja tezom o nesaznajnosti Božjeg bića i o nužnosti moralnog preobražaja radi bogosaznanja. Za odnos sina prema ocu utvrdio je tačnu formulaciju “triju ipostasi” u jednom jedinstvenom supstancijalno identičnom božanskom biću. Sin je potpuno isti kao Bog kao i otac, a sa njima i Sveti Duh. I obrnuto Sin je kao i duh apsolutno “svoj” kao ipostas, kao lice. Za lice koristi izraz “ipostasis”, a za biće tj. suštinu ili suštastvo zadržava izraz “usia”. Razlike između sina duha i oca su “ipostasne”- čime Vasilije želi da istakne njihovu stvarnost.

10

I I I

2. 3. kraćih paragrafa)

onaškom, manas IKA onaškom životu i

1. ji se s

Moralnoj strani teologije posvetio je nekoliko dela: ETIKA- njegov rani spis ko astoji od 155 stihova- navoda iz Novog zaveta, sastavljen u vidu jedne antologije sa predgovorima “O sudu božjem” i “O veri”. molitve, pisma, prerade liturgije Veliki spev ASKETIKONA koji se sastoji od “velikih” (55) i “malih” pravila (313

tirskom životu(κοινοβι/ον- zajednički život): VELALA KATEHEZA o svakodnevnom životu.

o zajedničkom mKATEHEZA M o m

Sačuvana dela: 1. Protiv Evnomija 2. Spis Svetom Duhu 3. Nekoliko beseda 4. Spis o krštenju 5. Pisma svojim potčinjenima Poznat je po monaškoj delatnosti zbog sposobnosti organizacije. U Kapadokiji je osnovao manastire. Njegov uticaj je bio ogroman. U zapadnoj literaturi se istočno monaštvo naziva basilijansko, ali je to pogrešno

je uticao na Teodora Studitu (studetski manastir) (VIII - IX v.). Svaki jer redovi nisu postojali. Vasilijemanastir je imao svoja pravila (sinodik?). Na Zapadu je sv. Benedikt koristio Vasilija.

5. Grigorije Nazijanski (329/30- posle 390) Bogoslov Sa Vasilijem, Atanasijem i Jovanom Zlatoustim cenjen je kao jedan od četvorice “vaseljenskih učitelja crkve”. Jedan je od trojice Kapadokijaca i njegovo učenje je označilo epohu u istoriji istočne teologije i uticalo je veoma na dogmatiku vaseljenskih sabora. Za razliku od Grigorija Niskog i Vasilija Velikog on je

eoma jasan i nedvosmislen u svojoj ortodoksiji. Bio je mistička i pesnička priroda, povučen i kontemplativan

vrhom piramide hrišćanske na Istoku). Podržavao je nikejsko pravoslavlje.

sabor, posle čega se povukao iz Carigrada sa episkopskog trona.

vi prilično škrt na rečima i na peru. Vasilije je u crkvenom pogledu bio uvek iznad njega. C.V. Rodio se oko 329. god. u Arijanzu blizu Nazijansa (Kapadokija) u hrišćanskoj porodici. Sin episkopa. Rastao je u svešteničkoj porodici i bio veoma introvertan. Bio je vrlo posvećen hrišćanstvu, ali je sve činio pod pritiskom i asistirao je ocu. Otac ga je naterao da se zamonaši. U njegovom životu veliku i presudnu ulogu odigrala je njegova majka sv. Nona. Školovao se u najznamenitijim centrima helenističkih naučnih tradicija: u Cezareji palestinskoj, Aleksandriji i Atini. Tu se i sprijateljio sa Vasilijem. U Kapadokiju se vratio sa Vasilijem 356. Povlači se sa njim na Iris. Predan je askezi i kontemplaciji. 361. se vraća u Nazijans (gde mu je otac već bio episkop) i rukopoložen je za prezvitera. Kada je Vasilije postao arhiepiskop Cezareje kapadokijske (370), on Grigorija hirotoniše za episkopa Sasime, ali on to ne prihvata i beži ponosno u pustinju. Smrt Vasilija i borba sa arijanstvom vraća ga u svet. Na poziv iz Carigrada odlazi tamo 379. i postiže veliki uspeh svojim besedama O Bogu Logosu, u kojima je razrađivao dogmat o svetoj Trojici.

ran je za carigZbog tog uspeha izab radskog arhiepiskopa 381. god. i na II vaseljenskom saboru je zbog opozicije egipatskih i makedonskih episkopa podneo ostavku i pre nego što je sabor završio sa radom. U zavičaju je ostao do smrti 390. god. 3c

79. postaje episkop (tada nije bilo patrijarha) Carigrada (tada Carigrad postajerkve

381. je održao

OPUS Epitet “teolog” (Bogoslov) dobio je zbog beseda o Bogu Logosu (Teos Logos)- one su odigrale presudnu ulogu u ideološkom razračunavanju sa arijancima u Carigradu u trenutku kada je arijanska frakcija imala u

kama sve carigradske hramove i ogroman politički uticaj, a mala grupa ortodoksnih sledbenika nikejske dogme zadržala samo jednu manju bogomolju Vaskrsenja Anastasije.

gzegetska:

čenje Geneze) m

.

Pored monaških sačuvana su i moralna dela i e 1. ŠESTODNEV (Tuma2. Egzegeza na psal e i na proroka Isaiju Sačuvana su i pisma

ru

11

Izlažući doktrinu Nikejskog simbola vere (325. god) on je uneo red u nesređenu terminologiju tzv. “ličnih svojstava” - “idiotites”- Oca, Sina i Svetog Duha. Termini koje je on tada upotrebio zadržali su se u pravoslavnoj teologiji do danas. Priroda tj. suština i Oca i Sina i Svetog Duha je jedna: to je božanstvo, jedinstveno, nedeljivo, jer je apsolutno i kao biće po sebi nije ni u kakvim odnosima (“relacijama”). Svet božanstva je zaokrugljen i u sebi apsolutan i autarhičan. Ali “lica” kao posebna kategorija božanskog postojanja “trojičnog” u svojoj jedinstvenoj suštini žive u međusobnom odnosu i taj odnos se izražava Grigorijevim terminima: “nerođenost” za Oca; “rođenost” za Sina; “ishođenje” za Duha. Ovo razlikovanje je bilo značajno za ishod teološke diskusije o Svetom Duhu. Episkop carigradski, Makedonije, osporavao je savršenu i pravu božansku prirodu ne samo Sina nego i Duha; Duha i više nego Sina. Grigorije se odlučno protivi toj doktrini ističući istovetnost prirode u sva tri lica. Sveti Duh je savršeni Bog, ali i samostalno lice. Njegov odnos prema Ocu definiše se kao “ishođenje”. U

cu se sučeljavaju ipostasi.

i soteriološki smisao ove celovitosti: samo je “totalno sjedinjenje” moglo dovesti do totalog pasenja.

venski jezik. Jedan d najstariji slovenskih rukopisa je upravo jedan zbornik Grigorijevih beseda iz XI veka.

egove BESEDE,

teološkoj retorici Grigorije je ostao obrazac za mnoge potonje vekove „hrišćanski Demosten“.

O Grigorije je sistematski polemisao i sa shvatanjima jeretika Apolinarija, razrađujući tako hristološku doktrinu. Apolinarije tvrdi da je na mestu uma u Isusu bio božanski Logos- spojen sa dušom i telom. Ali suprotno tome Grigorije insistira na potpunosti ljudske prirode u Hristu. Sav Logos je sjedinjen sa celim čovekom u Isusu. Otuda je u Isusu ljudska priroda predstavljena potpuno kao telo, kao duša i kao um tj. duh- nus, pnevma. To je dosledna primena trinitarne ortodoksije u oblasti hristologije: ako je Logos savršeni Bog, onda je u Hristu- savršenome Bogu Logosu mogao odgovarati samo savršeno umni čovek. Grigorije tu naslućuje s Grigorijeva teološka doktrina je najviše izražena u korpusu njegovih beseda kojih je sačuvano 44. Taj zbornik je često prepisivan i prevođen na koptski, etiopski, jermenaski, arapski i starosloo Pesme, koje su danas manje poznate iako su obimnije od oratorskog opusa. Ima preko 16.000 sačuvanih stihova od kojih su mnogi pravljeni po klasičnim prosodijskim zakonima. Veći je talenat izražen u izvorno napisanim i često inspirisanim stihovima O svome životu. To je pesnički opus sastavljen u heksametru, troheju i jambu, ali nije stekao popularnost. Na vizantijske pesnike su mnogo više uticale njpisane besprekornim retorskim stilom i prebogate izvornim figurama duboke religiozne misli. U Bio je vrlo plodan pisac, pesnik i stilista. Pisao je epigrame u antičkoj formi. Pisao je i himne (tada- ona poezija koja se čitala u crkvi) posvećene raznim svetiteljima i praznicima. Pored toga osetio je potrebu da piše drugačijim stihom, u drugačijem ritmičkom metru, ali to nije bilo za crkvenu upotrebu. Do VI v. do Romana Meloda, liturgijska poezija nema svoju stalnu metričku formu.

skoncentrisan na svoj doživljaj: rišćanske pisce.

I Dok je Vasilije želeo da prenese drugima doživljaje vere, dotle je Grigorije 1. Ει3ϖ ε9αυτο/ν (Samom sebi) - uticalo je na druge hZanimljiva su njegova pisma i značajne su njegove besede 2. homilije: 16 homilija “Besede na praznike”, koje su u XI v. počele da se prepisuju. Čitale su se početkom crkvene godine (1. sept.). U jednom trenutku počinju da se prave ilustracije tih beseda.

rnost. Nekad strašno suđuje retore- pagansku književnost, a nekad prihvata antičku suštinu (lepotu izraza).

3. Napisao je i nekoliko posmrtnih beseda prijateljima, rođacima (na smrt Vasilija Velikog). Njemu su posvećena žitija u VII v, a u X Nikita Paflagonac piše žitija Grigorija Nazijanskog. Od Halkedonskog sabora dobija nadimak Grigorije Bogoslov. Najtalentovaniji je kao retor i pesnik. Fizički rad je u okviru sistema poslušnosti- način da se služi bogu. Nikada nije imao porodicu. Iskreno je verovao u zagrobni život (hrišćanstvo je shvatao kao učenje za budući život). Imao je bogat leksički fond. Njegovi stihovi puni klasičnih metafora nisu pogodni za liturgiju, ali su kasnije stekli populao

12

II Egzegetska dela i pisma (teološkog karaktera): 1. Pismo Nikobulu, u kom je izneo svoj pogled o pravilima pisanja pisma (epistolografija). 2. Pripisivan mu je spev Ξρι/στοϖ πα/σξη, od stihova iz antičke književnosti, ali se sve više smatra da je to

delo iz XII veka. 3. Veliki govor Apologeticus, apologija na Šestodnev- kombinacija antičkih i hrišćanskih elemenata sa

odlikama sofističkog stila. Uz filozofska tumačenja svojstvena Grigoriju predstavlja korak dalje u razvijanju hrišćanske filologije.

Bio je najveštiji hrišćanski pisac i pesnik suo tempore i bila su mu dobro poznata sva retorska sredstva. Sačuvana dela:

1. 45 govora povodom raznih prigoda i među njima čuveni govor O BEKSTVU (od episkopske dužnosti), Λο/γοϖ περι∴ φυγη∼ϖ u kome daje idealnu sliku duhovničke službe.

2. Pesme- delimično teološke, delimično autobiografske. Osim 2 pesme sve ostale su napisane još u staroj kvantitativnoj metrici.

3. Njegovi epigrami sačinjavaju VIII knjigu zbirke Anthologia Palatina 4. Pisma su bogata sentencijama i duhovitim izrekama. Sačuvano ih je 245.

787. na II IKONOBORSKOM SABORU proglašen je Ocem očeva. Želeo je da u svoju hrišćansku filologiju ugradi izvesna Platonova učenja. Omogućio je dalji razvoj teologije. Dozvolio je da se hrišćanstvo razvije u skladu sa obrazovanjem nasleđenim iz antike. Otvorio je vrata hrišćanskoj propovednoj književnosti. Vasilije Veliki, praktičar; Grigorije Nazijanski pesnik; Grigorije Niski, filozof, teolog. Kod G. Niskog hrišćanski platonizam doživeo je vrhunac, čovekova percepcija boga.

6. Grigorije Niski, episkop grada Nise (335/40- posle 394) Zauzima važno mesto u istoriji patristike. Nijedan od crkvenih otaca niije bio prožet u toj meri filozofskim duhom kao on. Njegova teološka misao je istovremeno filozofska misao. Maloazijsku teologiju IV veka dovodi na veoma visok nivo teologije stvaralački oplođene filozofskom tradicijom antičke misli. Ali nije ubrojen među 4 vaseljenska učitelja crkve (Vasilije, G. Bogoslov, J. Zlatousti i Atanasije Aleksandrijski) i to zbog snažnog teološkog slobodoumlja kojim je branio ortodoksiju, ali je i prelazio granice onoga što se pouzdano moglo saznavati preko apostolske tradicije. C.V. Rodio se u Cezareji oko 335. god. Od 20-te god. određen za anognosta, život u crkvi, ali odlučuje se za svetovni život. Iz prepiske sa Vasilijem vidi se da je izneverio brata jer mu Vasilije zamera što se ne snalazi u svešteničkom poslu. Čita Libanija, studira retoriku. Vraća se crkvenom životu. Bio je pod pritiskom brata Vasilija Velikog. Nastavlja Vasilijevu misiju. Postoji mišljenje da on i nije studirao, nego da je učio sam, možda uz pomoć brata Vasilija. Radi se o jednoj izuzetno intelektualnoj prirodi. Karijeru je počeo kao lektor i rektor. Bio je ženjen i posle smrti žene Teosevije povlači se u manastir svoga brata na Irisu i tu dožvljava svoja prva mistička iskustva, koja će ostaviti trag na ceo njegov život i na književno-teološki rad. Crkvena politika ga ne privlači. Hirotonisan je za episkopa malog mesta Nise, kao sufragan kapadokijskog mitropolita (brata Vasilija). Ne snalazi se u crkvenopolitičkim intrigama i 5 godina posle hirotonije 376. doživljava poraz u sukobu sa arijancima. Vraćen je na svoju katedru s pobedom ortodoksne struje. Posvećuje se borbi za ortodoksiju pogotovo posle smrti Vasillija 379. Uzeo je učešća ne samo na saboru u Antiohiji iste god. nego i na II vaseljenskom saboru 381. god. gde je stekao ugled “oca otaca” i takvog jerarha i bogoslova koji je merilo ortodoksije i “stub crkve”. Nema podataka o vremenu njegove smrti. Poslednji put se pominje u vezi sa sa saborom u Carigradu 394. god. Umro je možda ubrzo posle te godine ili baš te u Carigradu.

Smatrao je da treba da napiše Apologiju na Vasilijevih 9 homilija Šestodnev (obuhvata stvaranje sveta do onog trenutka kada se stvara čoveka). Piše i delo O stvaranju čoveka, posvećeno bratu Petru).

OPUS Bio je vrlo plodan pisac Ogleda se u: I dogmatsko-polemičkoj vrsti traktata; II biblijskoj egzegezi; III asketskim spisima- oslobađa svoju misao u duhu monaško-asketske teologije III i IV veka; IV sačuvano je i nešto beseda i pisama. I Dogmatsko- polemički spisi Među njima jednu grupu sačinjavaju spisi a) protiv Arijanaca:

1. Protiv Evnomija 2. Simpliciju o Svetoj Veri 3. Govor o Svetom Duhu protiv duhoboraca 4. Evstatiju o Svetoj Trojici 5. Avlaviju (da nema tri boga), upućen Helenima

b) druga grupa je manja: 1. Polemika protiv Apolinarijevaca (sledbenika jeretika Apolinarija)

Za sebe stoje:

1. VELIKA KATEHEZA- jedna od prvih sistematskih dogmatika na sredokraći između Origena i Jovana Damaskina, ali još uvek nepotpuna kao sistem

2. O DUŠI I VASKRSENJU- dijalog pisan po ugledu na Platonov Fedon, a povodom smrti Grigorijeve sestre Makrine, na temu večnog života (asketsko-hagiografski spis Život sv. Makrine (Razgovor sa Makrinom o duši i vaskrsenju))

3. Protiv Fatuma- o slobodi volje II Biblijska egzegetska dela: Kao egzeget nastavlja rad svog brata na tumačenju Šestodneva i posvećuje posebnu pažnju stvaranju čoveka i antropološkom aspektu hrišćanske religije. Veći broj egzegetskih radova, služeći se alegorijskom metodom, nije posvećen ni biblijsko-istorijskim ni doktrinarno, dogmatsko- spekulativnim problemima, već problemima “praktične filozofije”, mističkih zakona usavršavanja duha. To su spisi: 1. KOMENTAR o Pesmi nad pesmama 2. O životu Mojsijevom. Za te dve homilije postoji dilema da li su Vasilijeve ili Grigorijeve. 3. O blaženstvima Ta grupa spisa vezuje se i za njegove asketske spise u užem smislu, gde važno meto zauzimaju i spisi:

1. O devičanstvu (= mladalački traktat: O trezvenosti ?) 2. O životu Makrine 3. O savršenstvu

III Besede: 1. PRAZNIČNE- Na Bogojavljanje 2. NADGROBNE- Bratu Vasiliju 3. POHVALNE- Svetom Stefanu- imala moralni karakter (dvema ili trima osobama iz carske porodice) IV Sačuvana su i njegova pisma.

13

14

On je PRE SVEGA FILOZOF. Otišao je najdalje u prihvatanju antičke filozofije za tumačenje hrišćanskog učenja. U njegovom delu neoplatonizam doživljava vrhunac. Najviše se bavio čovekovom percepcijom Boga (kako Bog može da se sagleda)- θεογνωσι/α, kontemplacija božije lepote, moguća zahvaljujući božijoj tvari, stvaranju; sve to omogućava čoveku da pojmi božiju energiju i suštinu. U njegovom celokupnom teološkom delu dolazi do izražaja snažan uticaj helenističke filozofije, naročito neoplatonizma i to uglavnom posredstvom Origena jer je bio njegov veliki poštovalac. Jezik kojim se služi je filozofski jezik. Ali i on podvlači presudnu ulogu tradicije svetog predanja. Sveto pismo, zapisano božansko otkrivenje, zapisana tradicija jeste za njega merilo istine i izvor čitavog religijskog saznanja. Filozofija mora tražiti oslonac u veri, a vera u Bibliji i crkvenom predanju. Otuda jasna razlika po njemu između hrišćanske i paganske, nehrišćasnske filozofije. On je razvio teoriju mističkog bogosaznanja, čiji se izvori nalaze u monaškim sredinama Istoka (Palestina, Sirija). Čovek ne može saznati suštinu Božju jer je Bog apsolutno nesaznajan u ljudskim kategorijama. Bogosaznanje je saznanje “slike”, a ta “slika” je u stvari u samom čoveku. Čovek je stvoren bogolikim, u njemu se “ogleda” tj. “odražava” vidljivi aspekt božanstva. Saznanje Boga je rezultat posmatranja Boga u sebi, a to je moguće samo “očišćenjem” (katarzom) svoje duše. Tada bogosazananje postaje “viđenje” blažena vizija besmrtnog života, posledica “mističkog sjedinjenja” čovekove duše sa Bogom u moralnom aktu potpune ljubavi prema Bogu i ljudima. U delu Protiv Evnomija razradio je ideju apofatičke teologije. Čovek kao čulno biće je osnova apofatičke teologije. 0Αποφα/σιϖ, bog ne može da se shvati, negativna filologija. Čovekovo poznavanje boga je ograničeno. Učenje o Svetoj Trojici- njegova formulacija ovog dogmata je pravoslavna: JEDINSTVO PRIRODE, RAZLIKE LICA. Insistirajući na “ličnim svojstvima” u Svetoj Trojici (između Oca, Sina i Svetoga Duha) bio je u stalnoj opasnosti da pređe granicu monoteizma. Jedinstvo božanske prirode upoređivao je sa jedinstvom ljudske prirode. Jedinstvo ljudske prirode u platonističkom smislu došlo je do izražaja i u njegovom učenju o ovaploćenju Sina Božijeg u hristologiji. U Hristu je pravi Bog i pravi čovek (otuda je Marija Bogorodica i Čovekorodica). Između svojstava božanskog i ljudskog u Hristu postoji izvesno “opštenje” i jedna i druga priroda jedna drugoj “saopštavaju” svoja bitna obeležja. Što se tiče ishoda egzistencijalne drame tu je prihvatio Origenovo učenje o Apokatastazi, o obnavljanju prvobitne harmonije bića. Zlo nije “biće” ono je nebiće i zato po logici Grigorija ne može postojati večno čak ni u paradoksu večite kazne. Ekstaza- psihološki proces koji može da dovede do sagledavanja božanstva (ISIHIZAM U XIV v). Aleksandrijska škola- alegorijsko tumačenje biblijskih tekstova. Antiohijska škola- bukvalno tumačenja. Grigorije je skloniji alegorijskom (filozofskom) tumačenju biblijskog teksta. Težio je da se pridržava bukvalnog tumačenja Knjige Postanja.

7. Jefrem Sirin (306 –373) Patristička književnost na sirijskom jeziku nije toliko poznata jer nije sačuvana u dovoljnoj meri. Ali sirijska crkvena literatura ipak je od ugleda zahvaljujući Jefremu iz Nibize poznatijeg pod nadimkom “Sirijac” (među Slovenima prema grčkom obliku “Sirinos”=>”Sirin”).

C.V. Rođen oko 306. god. u mestu Nizibis u Mesopotamiji- na etničkom području Sirije u paganskoj porodici. U zrelim godinama kršten sa 18 ili 28 god. (324 ili 334. god). Posvetio se mlad asketskom životu i povlačio se u samoću. Na njega je uticao episkop Nizibijski Jakov, a posle Jekovljeve smrti episkop Vologez, koga je podražavao i koji mu je bio veliki uzor. Dok je Jakov bio živ Jefrem je u Nizibi postao učitelj teološke škole. 363. Niziba je data Persijancima i on odlazi u Edesu i usklađuje i dalje askezu i učenost; provodi vreme u pustinjskoj okolini Edese radi podviga, ali i dalje neguje intelektualni rad i vodi računa o hrišćanskom obrazovanju vernika. Edeska škola živela je i posle njega. Ta škola je biblijska, egzegetska škola. On je razvio literarno istorijski metod tumačenja Svetog Pisma- pretežno u poznim komentarima. Dozvoljavao je i otkrivanje metafizičkog smisla istorijskih poruka što odlikuje njegove stihovane komentare- homilije.

OPUS I Nisu sačuvani svi njegovi komentari, a izgleda da je protumačio celo Sveto Pismo. Tumačenja je davao prema sirijskom prevodu Biblije tzv. Pešito. Na sirijskom jeziku je sačuvan komentar I i II knjige Mojsijeve, na jermenskom komentar Četvorojevanelja prema Tatijanovoj verziji- Dijatosaronu i komentar Poslanica apostola Pavla i Dela Apostolskih. Umro je 373. g. u Edesi u đakonskom činu. II Jefrem je poznatiji kao pesnik. Sačuvano je relativno dosta njegovih himni. Himne su na sirijskom jeziku, ali sačuvane su i u prevodu na grčki, latinski i dr. U obliku himne pisao je o raznim stvarima: dogmatskim, etičkim, mistilnim. Polemisao je u stihu. U 50 himni protiv jeretika Markiona, Vardesana, Manesa, a u 80 himni protiv jerestika koji su pogrešno učili o Svetoj Trojici i o tajni ovaploćenja. Himne su uticale na pesničko stvaranje Romana Meloda, najvećeg vizantijskog pesnika iz VI veka, tvorca velikih kondaka i verovatno prvobitne verzije Akatista Bogorodice. Himne se odlikuju posebnom metrikom- nisu na kvalitativnom principu (razlikovanje dugih i kratkih slogova) već po kvalitaivnom i to isključivo prema broju slogova. Stih je sedmerac- sastoji se od 7 slogova. 7 stihova čini strofu. Takve himne su “madraše”, himne u užem smislu. U njima ima i refrena i akrostiha. Homilije ili besede sastojale su se od sedmeraca u neograničenom nizu i zvale su se “mimre”. Tu se pre može govoriti o ritamskoj poeziji. Modršama pripada i niz Jefremovih molitava koje su prevođene i na grčki, staroslov. i dr. Njihova sadržina je pokajanje. Život hrišćanina treba da bude aktivno preobražavanje svoje lilčnosti- Preobražavanje ličnosti počinje samopoznanjem tj. saznanjem svoje grešnosti. Molitva: “Gospode i Vladiko Života Mojega”. Mimre- poučnog su karaktera i predstasvljaju poziv na pokajanje. Zbirke ovih beseda su vrhunac hrišćanske pokajničke književnosti. Odigrao je značajnu ulogu u razvijanju kulta Bogorodice. Daje u delima potanko i teze za istoriju dogme.

8. 0Ιω/αννηϖ Ξρισο/στοµοϖ 340/50-407. 398-404. Predstavnik druge, antiohijske struje u ranovizantijskog književnosti jeste i antiohijski đakon i prezviter i arhiepiskop carigradski s kraja IV i poč. V veka. Antiohijska škola je trezvenija i humanija od aleksandrijske, manje mistična i manje zapletena u alegorijske interpretacije otkrivenja. Ona je rsazvijla veći smisao za istorijski, humani pristup religiji otkrivenja. Neposrednija je i toplija u svom izrazu. Antiohijska škola i nije

15

sasvim grčka: njen najveći pesnik, Jefrem (306-373), pisao je na sirijskom jeziku. Njegovo religiozno pesništvo prevođeno je odmah na grčki i preko svojih grčkih prevoda uticalo je na grčke teološke pisce. Upravo u Jovanu Zlatoustom ima nešto od jefremovske sirijske tople lirike. Jovan je pisao mnogo, a najveći broj njegovih spisa čine njegove homilije- biser ranovizantijske retorike. Opsednut likom Isusa Hrista, zadubljen u reč Biblije, Jovan je postao sinonim vizantijske religiozne kjiževnosti. Zauzima posebno mesto u ranovizantijskoj patristici. Bio je najpopularniji od svih crkvenih otaca Istoka i Zapada toga doba. On i kasnije ostaje pojam hrišćanske pravoslavne rečitosti i jedne sasvim sveže teološke misli i ortodoksije. Po svom intelektualnom karakteru i temperamentu veoma se razlikuje od drugih otaca tog vremena. C.V. Po poreklu pripada sirijskom krugu. Rođen je u Antiohiji 344. god, u bogatoj porodici. Rastao i školovao se pored majke udovice veoma pobožne i posvećene svome sinu. Imao je izvrsno retorsko obrazovanje koje je dobio od filozofa Andragatija i retora Libanija (i Diodora iz Tarse). Ipak se nije posvetio retorskom pozivu. Asketske potrebe bile su jače. Dane je provodio sa pobožnom majkom Antusom u molitvi i postu. Neko vreme se podvizavao u planinama blizu Antiohije. Onda se vratio u grad i primio prvo đakonski, pa onda prezviterski čin. U Antiohiji služi kao prezviter 386-397. i brzo je postao poznat po oratorskom daru i proročkoj oštrini i ubedljivosti svoje reči. Postao je popularan propovednik i pročulo se za njega i u Konstantinopolju. I tako odlazi u prestonicu posle smrti arhiepiskopa Nektarija 397. U Carigradu ga aleksandrijski arhiepiskop Teofil hirotoniše za episkopa i tako postaje arhiepiskop carske metropole.. U njegovo vreme oseća se rastuća moć gotskih najamnika, mahom arijanaca. Aleksandrijska crkva je imala jak uticaj. Boravak u prestonici bio je veoma buran. Zbog govorničke oštrine stekao je velike i moćne neprijatelje. Izazavao je i samu caricu Evdokiju i zato je dva puta bio prognan: I put 403. Zbačen je sa trona, a zatim opozvan zahvaljujući velikoj popularnosti. II put je prognan od 403-407. g. na insistiranje carice Evdokije (naziva je Iridom). Umro je u progonstvu 407. g. u jermenskom selu Koman na Pontu (pisma). U XI v. praznik Trijerarha - Vasilije Veliki, Grigorije Nazijanski i Jovan Hrisostom Liturgija J. Hrisostoma i liturgija Vasilija V (mnogo ređa) - smatra se da ni jedan ni drugi nisu autori. - Homilije, egzegetske na Stari i Novi zavet, gde je insistirao na istorijskom smislu. U okviru tumačenja

Svetog Pisma insistira na moralnim uputstvima. - Jevanđelje po Mateju, 90 homilija, upućene Evnomiju (božija priroda nedostižna) Pre svega je obdareni govornik, a ne teolog. Παραι/νησιϖ- hrišćanski moral, čiji je ideal asketski život i bezbračnost. Kritikovao je suviše popularističke zabave svetovnog života: javne zabave, naročito cirkus i pozorište.

OPUS Ostavio je iza sebe najveće književno nasleđe u patristici. Veliki broj verodostojnih spisa Jovana Zlatoustog prati ogroman broj sumnjivih nepouzdanih ili pokazano tuđih tekstova. I Malo je njegovih sastava koji nisu propoved ili homilija: 1. 6 KNJIGA O SVEŠTENSTVU

2. IZVESNA PISMA KAO ŠTO SU ĐAKONISI OLIMPIJADI 3. TRAKTAT O DEVIČANSTVU

- Traktati- rad o poređenju cara i monaha

U knjigama O sveštenstvu razvija uzvišeno gledanje na sveštenički poziv koje je karakteristično za pravoslavlje: sveštenstvo je “anđelska služba”, ono je u funkciji sadejstvenika božanskog iskupljenja i spasa koji se daje u svetoj tajni evharisteje i drugim tajnama.

16

17

II Najviše je sačuvano njegovih h o m i l i j a ( b e s e d a ) kao komentar na pojedine knjige Svetog Pisma, ili govori (slova) na pojedine teme ili praznike. Od govora su čuveni: 1. 21 homilija O STATUAMA (grč. naziv “ANDRIJANAT”). Govori su držani u Antiohiji 387. na jednoj službi- povod: stanovnici Antiohije su srušili carske statue u Carigradu zbog poreza, za vreme Teodosija I. 2. SLOVO NA ROĐENJE HRISTOVO- oko 396. god. 3. HOMILIJE : Kao tumač Svetog Pisma u homilijama je postigao veliku virtuoznost. Dajući komentar skoro celoj Bibliji Starog i Novog Zaveta primenio je metod tumačenja sakralne biblijske reči. To je kombinacija gramatičko-istorijskog i alegorijsko-mističkog metoda, iako je sa Istoka iz Antiohije gde prevagu ima istorijski metod egzegeze. Kod njega preovlađuje i svojevrstan naučni pristup biblijskom tekstu i u egzegezi. Nastoji da utvrdi izvesni “gramatički” smisao pa tek onda i duhovno-teološki, religiozni sadržaj napisanog teksta. Njegove homilije i govori su emocionalne i racionalne, trezvene i gramatički precizne. Najviše ima egzegetskih homilija: 90 homilija na Matiju, HOMILIJE EVNOMIJU, De principi dei natura- O božijoj prirodi. Ima i niz PARANETIČKIH HOMILIJA= SAVETODAVNE BESEDE koje se odnose na hrišćanski moral: - 2 pareneze o mladiću koji se spremao za monaški život i odustao - Protiv neprijatelja monaškog života- o roditeljima koji brane svojoj deci da se povuku u monaški život - O iskušenjima - O udovicama - O sujeti - O vaspitanju dece-obaveza roditelja je da vaspitaju decu svojim primerom. Treba da misle na moralni lik

svoje dece. Pisao je PANEGIRIČKE O PRAZNICIMA I SVETITELJIMA; POLITIČKO-DOGMATSKE PROPOVEDI: “PROTIV JEVREJA”. BESEDNIŠTVO je obeleženo izrazitom profetskom crtom. Polazi od shvatanja da religiozni govor ima određenu funkciju pa je to reč koja mora da uči, “kara” i teši. Jovanova reč je govor istine, otkrivenja. Ona služi i misionarima. On je zaokupljen imperativom promene jer reč mora da uzdrma i probudi uspavane, pokrene na delo, menja naravi. Jovan želi da sprovede jevanđelje u život. Stoga se i obreo u neprilici zbog društva koje je počivalo na izrabljavanju, nepravdi i oholosti moćnih. Teži moralnom etičkom društvu. U njegovom delu se jednako tretiraju problemi siromaštva i pitanja sakramentalne teologije. Poznate su njegove BESEDE O LAZARU u kojima se jasno oseća radikalizam. Ali taj radikalizam nije geocentričan: ne svodi se sva sreća na zemne oblike čovekove egzistencije. Milosrđe, delatna ljubav, deoba suviška- sve je to izraz religiozne preokupacije i usmereno je ka religioznim ciljevima. U njegovom komunizmu krije se istančana mistika prahrišćanskih zajednica, klisija, sva u očekivanju drugog dolaska Hristovog i sjedinjenja s njim. Jovana nazivaju doktorom evharisti je- On je u toj svetoj tajni video oblik realnog sjedinjenja sa Bogom i čoveka sa čovekom. Sačuvano je 17 pisama Olimpijadi (udovici). Jovan Hrisostom je n a j v e ć i h r i š ć a n s k i b e s e d n i k . Njegov učitelj Libanije je rekao da bi trebalo da ga nasledi. Smatrao je da elokvencija može da vodi spasenju ako je koriste dobri ljudi, ali i izvor opasnosti u rukama pogrešnih ljudi. Osuđuje vernike koji ne shvataju propovednike kao učitelje. Sredstva je koristio iz antičke književnosti.

VIZANTIJSKA NAUČNA TEOLOŠKA KNJIŽEVNOST IV-V vek

1. Kiril Aleksandrijski (370 - 444) za careva Valensa, Teodosija, Arkadija, Teodosija II Posle Atanasija Velikog aleksandrijska teologija najviši domet dostigla je u ličnosti sv. Kirila, arhiepiskopa aleksandrijskog 412-444. On je pravoslavnoj teologiji ostavio u nasleđe osnovnu shemu one hristološke doktrine koja je ostala neizmenjena do danas. Njegova ličnost nije mnogo privlačna. Nije se ustručavao da protiv ideoloških protivnika upotrebi sva sredstva pa čak i nasilje. Možda je u tome na njega uticao njegov ujak Teofil Aleksandrijski, koji je bio poznat kao vlastoljubiv i beskrupulozan crkveni knez i on je iz čisto političkih razloga predvodio kampanju protiv Jovana Zlatoustog i zato se on našao u progonstvu, gde je i umro. Na saboru “pod hrastom” 403. g. Teofila je izgleda pratio Kiril . Kirilovo nepoverenje prema delu i ličnosti Jovana Zlatoustog trajalo je sve dok ga jedan crkveni otac sv. Isidor Pelusiot nije ubedio u neosnovanost njegovog podozrenja prema Zlatoustovoj veri. C.V. Rodio se oko 370-375 g. u Aleksandriji. U mlađim godinama je proveo izvesno vreme u pustinjama Egipta kao monah. To je verovatno uticalo na njegov otpor prema tradiciji origenizma. On je pripadao antiorigenovskoj struji i mistiku egipatskog monaštva doživljavao je u okvirima strogog crkvenog predanja, a ne slobodnih filozofskih konstrukcija na neoplatonskim osnovama. Njegova politika na katedri aleksandrijskog arhiepiskopa koju je preuzeo 412. g. nakon smrti ujaka Teofila bila je oštra, surova protiv idejnih neprijatelja ortodoksije što se pokazalo u razračunavanju sa novacijanima i zlostavljanju aleksandrijskih Jevreja, a bio je optužen da je podstakao masu na ubistvo aleksandrijske filozofkinje neoplatoničarke Ipatije. Sve to nije poslužilo slavi njegovog imena. Ali bila je korisna njegova borba protiv carigradskog patrijarha Nestorija, koji je formulisao svoju istinu o odnosu dveju priroda u Hristu tvrdeći da su to ne samo božansko i ljudsko sjedinjeni u jednome, nego su to i dve različite ličnosti ostale u kontaktu, ali nesjedinjeno, pa je i Majka Hristova Marija samo “Hristorodica”, a ne “Bogorodica”. Kiril je oštro ustao protiv Nestorijevog učenja najpre u svojoj Uskršnjoj Poslanici 429. god, a potom u svojim čuvenim anatematizmima u 12 tačaka 430 god. dokumentu koji je usvojio i sabor što ga je sazvao u Aleksandriji tim povodom. Nestorije je zahvaljujući njemu i rimskom papi na III vaseljenskom saboru u Efesu 431. god. osuđen, a dogmatske formulacije sv. Kirila usvojene su tada kao doktrina pravoslavlja. Posle ovog sabora nastavio je da prolazi kroz druge političke peripetije i hapšenje. Polemike su nastavljene sa drugim crkvenim ocima i učiteljima Istoka kao što su Diodor Tarsijski i Teodor Mopsuestijski. Kroz to se provlačilo političko neprijateljstvo između raznih centara poznorimskog odn. vizantijskog carstva: Egipta, Sirije, samog Carigrada. Sukobi su trajali sve do Kirilove smrti 444. god. ali nastaviće se i posle i dostići će kulminaciju u izbijanju Evtihijeve jeresi i monofizitskog spora.

OPUS Kirilovi tekstovi poslužili su kao povod krupnim nesporazumima u teološkom, dogmatskom smislu i oni su bili jedan od glavnih izvora za jeres monofizitizma iako su pogrešno interpretirani. On je i kao pisac bio prevashodno polemičar. Nije se mnogo trudio za lepotu književnog izraza, nisu mu bila važna ni pravila helenističke retorike kao što su bila važna crkvenim ocima sirijske i carigradske škole. Osnovna odlika njegovih brojnih tekstova jeste logična i veoma razvijena argumentacija doktrine. Stil nejasan, ima vulgarizama, ali veoma oštrouman.

1

I On je pisao i protiv ostataka paganizma tj. protiv nastojanja da se oživi i obnovi helenističko-neoplatonska filozofija i religija u poznatom spisu cara Julijana “Protiv Galilejaca”- Kirilov spis “Protiv cara Julijana”. I I Veoma su važni polemički spisi protiv hrišćanskih jeretika naročito protiv nestorijanske jeresi. Anatematizme je branio u knjizi Apologetika u polemici sa Teodoritom Kirskim i u drugim sastavima apologetskog karaktera. I I I Polemisao je i protiv apolinarijevaca i pelagijanaca, o trinitarnom dogmatu. I V Piše i mnoge homilije takođe obojene polemičkim tonom. V Jednini spisi lišeni polemičnosti i koji danas zaslužuju najveću pažnju jesu komentari Svetog Pisma Starog i Novog zaveta. Kao egzeget primenjuje alegorijsko-simbolički metod aleksandrijske tradicije. Najznačajniji doprinos pravoslavnoj teologiji dao je sv. Kiril u oblasti hristologije. INSISTIRA NA SJEDINJENJU A PORIČE MEŠANJE H. PRIRODA Podstaknut nestorijanstvom, on je razradio pojmove tradicionalnog učenja crkve kada je reč o sjedinjenju dveju priroda, božanske i ljudske u Hristu. On s jedne strane insistira na stvarnosti sjedinjenja gledajući u inkarnaciji Logosa pravo istinsko spajanje božanskog i ljudskog u jednoj “fisis” (priroda, ali i biće u smislu jedinstvene ličnosti). S druge strane Kiril poriče slivanje i mešanje ovih priroda. U Hristu je jedna ličnost, jedna “ipostas” ( mada u tome značenju- i jedna “fisis”) ali se božanskoi ljudsko u njemu ne slivaju. Jedinstvo ipostasi je ipak tako snažno i toliko stvarno, da se po Kirilu s pravom može govoriti kako je “Bog stradao” u Hristu. To će kasnije biti razrađeno u svetootačkoj literaturi kao “opštenje svojstava”.

2. Teodorit Kirski (393 – posle 453. (466?)) „knez egzegeze“ za careva Teodosija, Arkadija, Teodosija II, Markijana, Lava I Bio je učenik Teodora iz Mopsuestije i prijatelj Nestorija (patrijarh i jeretik). Mogao je imati veću slavu i sačuvati veći ugled kao teolog i crkveni otac, da spor oko nestorijanske jeresi, sukob sa Kirilom Aleksandrijskim i crkvena politika cara Justinijana nije bacila senku osude na njega i njegovo delo. Zato se možda i ne daje dovoljna pažnja Teodoritu, mada je on po svojoj učenosti nadmašio Jovana Zlaoustog i on je nastavljač “oca crkvene istorije” Evsevija Cezarijskog. C.V. Sirijac, rođen u Antiohiji oko 393. god. Proveo je 7 godina u manastiru Niserti. 423. je izabran za episkopa Kira, malog grada u istočnoj (eufratskoj) Siriji. Istorija hrišćanske književnosti teško mu može oprostiti uništavanje velike količine prepisa Tatijanovog “Dijatesarona” prve harmonije četvorojevanđelja novozavetnog teksta mada u prilično proizvoljnom Tatijanovom izboru. 449. god. na “razbojničkom” saboru u Efesu osuđen je. Na IV vaseljesnkom saboru u Halkidonu 451. potvrdio je svoju ortodoksiju i rehabilitovao je. Polemički spisi protiv Kirila čitav jedan vek kasnije poslužili su kao osnov za osudu kojom su na V vaseljenskom saboru 553. god. u Carigradu odbačena neka Teodoritova dela kao heterodoksna. Ali je izbegao anatemu i nije proglašen jeretikom.

OPUS Njegovo protivljenje Kirilovim formulacijama bilo je upereno protiv izvesne ideje o slivanju i sjedinjenju priroda koja se implicitno nalazila u aleksandrijskoj doktrini o “jednoj ovaploćenoj prirodi Boga Logosa”.

2

I POLEMIČKI SPISI Teodorit se plašio za ortodoksiju da se ne pojavi neka jeres kao monofizitizam pa da je ugrozi. To se vidi u spisima: 1. PROSJAK (447) – protiv monofizita, gde monofizitizam tretira kao sintezu svih jeresi- jeretički sinkretizam. 2. O SVETOJ I ŽIVOTVORNOJ TROJICI 3. O OVAPLOĆENJU GOSPODNJEM 4. PENTALOGIJU O OVAPLOĆENJU II APOLOGETSKI SPISI – značajniji- poslednji ali i sjajni predstavnik stare hrišćanske apologetike. 1. U delu “Lečenje helenskih bolesti” u 12 knj. (Ελληνικω∼ν θεραπευτικη∴ πατηµα/των daje sintezu ranijih apologetskih tradicija oslanjajući se naročito na Klimenta Aleksandrijskog i Evsevija Cezarijskog. U delu rezimira argumentaciju najbolje klasične apologije hrišćanstva. Upoređuje neznabožačke i hrićanske odgovore na glavna pitanja filozofije. Stil mu je jasan, jezik aticistički. 2. U spisu “O promislu” daje apologetski dokaz o Božjoj mudrosti. III BIBLIJSKA EGZEGEZA Sačuvana opsežna tumačenja mnogih knjiga Svetog Pisma Starog i Novog zaveta: Tumačenja Pentateuha (Petoknjižja Mojsijevog) nekih istorijskih i poučnih i proročkih knjiga. Najvažniji su komentari 1. Psalama, 2. Proroka i 3. Poslanica apostola Pavla. Smatran je za jednog od najvećih egzegeta na Istoku. IV ISTORIJSKA DELA Ostavio je 3 veoma važna i korisna istorijska dela:

1. ISTORIJA CRKVE- obuhvata period 323-428 2. ISTORIJA MONAŠTVA- tu se nalazi životopis najslavnijih monaha na Istoku, sažeto izložen u

vidu apoftegmatskih zapisa i anegdota. To je jedna od prvih i najpouzdanijih izvora za istoriju istočnog monaštva. Veoma je važno žitije Simeona Stolpnika. Uz to je napisao jednu vrstu apologije monaštva u manjem prilogu: o božanstvenoj i svetoj ljubavi. Ljubav prema Bogu je inspirator askeze.

3. ISTORIJA JERESI- tu je dao sažet pregled heterodoksije (u izvornoj verziji bez Nestorija) kao neki priručnik. Tu je važna poslednja knjiga- kratak pregled božanstvenih dogmata- u njemu neka vrsta dogmatskog priručnika. To je poslednje delo, napisano 453. god. Ubrzo posle tog je umro.

VII vek 3. Sofronije Jerusalimski C.V. Jerusalimski patrijarh na katedri 634-638. Poreklom iz sirijskog Damaska, najpre učitelj retorike, pa otuda njegov nadimak Sofist. zatim palestinski monah i saputnik Jovana Mosha u obilaženju monaških kolonija i pustinjaka Sirije, Palestine, Sinaja i Egipta, a potom jerusalimski patrijarh. Jedan je od prvih p r o t i v n i k a m o n o e n e r g e t i z m a .

OPUS iz oblasti : 1. DOGMATIKE, 2. HAGIOGRAFIJE, 3. IZVESTAN BR. HOMILIJA , 4. poznat je i kao dobar CRKVENI PESNIK (ANAKREONTSKE ODE) 1. niz homilija, pohvala u čast crkvenih praznika i svetaca, npr. pohvalu i izveštaj o čudima sv. Kira i Jovana 2. posle Moshove smrti dovršio je Žitije Jovana Eleemona 3. Pevao je anakreontske ode o religioznim temama 4. epigrame

3

4

4. Maksim Ispovednik (580 –662) carski sekretar na dvoru Iraklija1 (610-641) zvani Confessor,

jedan od najznačajnijih teologa viz. crkve C.V. Bio je veoma obrazovan. Napustio je političku karijeru koja mu je bila osigurana položajem carskog sekretara na dvoru Iraklija i posvetio se monaškom životu i borbi za ortodoksiju. Do 626. g. boravi u manastirima Hrisopolja i Kizika, zatim odlazi u Afriku i vodi pravoslavnu opoziciju. To je vreme monotelitske jeresi, kojo je prethodilo učenje monoenergetizma o jednom “dejstvu” tj. jednoj energiji u Hristu. Na planu ove jeresi razvija se crkvenopolitički sukob Istoka i Zapada. Maksim je pružio podršku ortodoksnim otporima Zapada i pod njegovim uticajem niz sabora u Africi (646) i Rimu (Lateranski 649. na kome papa Martin osuđuje i Ektesis2 i Tipos) utvrđuju ortodoksiju. Vrhunac te borbe: jeretički car Konstans II (641-668) ustao je protiv najvećeg pobornika pravoslavlja na Zapadu, pape Martina, koji nije pristao na potpisivanje njegovog “Tiposa” u kome zabranjuje svaku diskusiju i o energiji i o volji, i protiv monaha Maksima. Martin je deportovan u Herson i tamo je i umro. Maksim je doveden u Carigrad, osuđen i mučen, proteran u Trakiju, a onda sa odsečenom rukom i odrezanim jezikom deportovan u Laziku (Gruzija). Tamo je i umro 662. god.

OPUS Napisao je veliki broj teoloških spisa raznovrsne sadržine. U njegovom velikom književnom delu zastupljene su:

1. BIBLIJSKA EGZEGEZA 2. DOGMATIKA 3. ASKETIKA 4. MISTIKA 5. LITURGIKA

I EGZEGETSKI RADOVI - ΕΡΟΤΑΠΟΚΡΙΣΙΣ su najraniji radovi Maksima Ispovednika. Napisani su uglavnom u obliku pitanja i odgovora. U taj književni žanr spadaju:

1. PITANJA I NEDOUMICE sa 79 kratkih pitanja i odgovora na biblijske teme i na one probleme dogmatskog karaktera koji se tada javljaju.

2. TUMAČENJE PSALAMA 59 3. TUMAČENJE OČENAŠA 4. PITANJA TEOPEMPTU SHOLASTIKU 5. PITANJA TALASIJU, LIBIJSKOM JEROMONAHU- tu ima 65 pitanja i odgovora =>

„EROTAPOKRISIS“ – u njima se tumačenje težih biblijskih mesta potkrepljuje navodima iz Patristike (Grigorija Bogoslova i Dionisija Areopagita)

6. NEJASNA MESTA u 2 knjige, napisane u Africi 7. SHOLIJE na dela Grigorija Bogoslova odn. na Dionisija Areopagita

II TEOLOŠKA I POLEMIČKA DELCA (lat. “opuscula”) od kojih je samo 28 sastava zaista maksimovih. “Delca” otvaraju dogmatički krug njegovog književnog rada. Kratki sastavi posvećeni su raspravi sa monofizitskom, monoenergetističkom i monotelitskom doktrinom. Tu se ističu SASTAVI O DVEMA PRIRODAMA U HRISTU, gde se pokušava definisati hristološki dogmat. Maksim je pobornik pravoslavnog shvatanja ovog dogmata i ustaje protiv onih koji to nisu. Nasuprot monofizitizmu koje je tvrdilo da u Hristu postoji samo jedna božanska priroda; nasuprot monoenergitimu, koji priznajući dve prirode u Hristu pretpostavljaju u njemu jedinstvo “dejstva” (božanske energije); nasuprot monotelitskoj doktrini “jedne volje” u Hristu i to božanske, Maκsim je formulisao učenje o Hristu KAO SAVRŠENOM (potpunom) BOGU I SAVRŠENOM ČOVEKU u kome su te dve celosne integralne prirode n e d e l j i v e a l i i n e s l i v e n o s j e d i n j e n e p u t e m j e d n e “ i p o s t a s i ” t z v . “ i p o s t a s n o j e d i n s t v o ” . Hristos je jedna ličnost ili ipostas i to ipostas Logosa (drugog lica svete Trojice), a u isti mah i čovek i Bog.

1 prihvata monoenergetizam shvativši da bi nove verske nesuglasice potpomogle arabljansku invaziju 2 Sergije ublažava prvobitno učenje stavljajući po strani pitanje energije, a uči da Hrist ima pored 2 prirode jednu volju (θε/ληµ), što postaje osnova edikta EKTESIS-a koga je Sergije sastavio, a Iraklije obnarodovao 638.

5

Uz činjenicu o dvojstvu priroda i uz to da su te prirode, svaka u sebi savršene i integralne, tu je i dvojstvo energije i dvojstvo volje, što znači da je Hristos dejstvovao i kao Bog i kao čovek i hteo i kao Bog i kao čovek.

Veliku pažnju je posvetio hristološkom dogmatu. Hristos je središte svega i Maksimova teologija se javlja kao izrazita “hristocentrička teologija”. HHHrrriissstttooosss jjjeee uuu sssrrreeedddiiiššštttuuu iiissstttooorrriiijjjeee,,, ccceeennntttaarrr sssvvveeekkkooolll iiikkkoooggg bbbiiići a ććaaa : sve što je bilo ranije usmereno je ka Hristu, sve što je posle meri se Hristom. Smisao te hristocentričke filozofije jeste u oboženju čoveka: Bog se očovečuje da bi se čovek obožio. To je postignuto ipostasnim sjedinjenjem dveju priroda u Hristu, a za svaku pojedinu ljudsku ličnost to se dešava učešćem u misteriji Hrista putem krštenja i drugih svetih tajni. III Po Maksimu duhovni život hrišćanina ima ne samo moralni nego i ontološki smisao. To je izraženo u posebnoj grupi tekstova koji pripadaju žanru “CENTURIJA”- u zbirovima po 100 izreka- sentenci ili rasuđivanja:

1. 4 CENTURIJE O LJUBAVI 2. 2 CENTURIJE O BOGOSAZNANJU 3. ASKETSKA KNJIGA ILI KNJIGA O ASKEZI pisana u obliku dijaloga 4. MISTAGOGIJA- pisana kao egzegeza liturgije. U delu je došla do izražaja mistička suština liturgijske

svesti pravoslavne crkve. Njegov hristocentrizam se ispoljio u oblasti asketike i mistike kao TEOLOGIJA LJUBAVI (α)γα/πη)- ona se sastoji u t e ž n j i č o v e k a d a s e s j e d i n i s a H r i s t o m u d u h o v n o m s m i s l u , da se identifikuje sa njim. To je moguće u potpunom samozaboravu i samoodricanju tj. u poricanju samoga sebe radi potpunog podređivanja Bogu. Suština njegove mistike je u ljubavi koja je delatno izvršavanje volje Hristove. Sjedinjenost sa Hristom ispoljava se kao bestrašće. VII-VIII vek 5. Jovan Damaskin (645 –753)ikonofil, redaktor Oktoiha, redaktor kanona, sistem. bogoslovlja epoha ikonoklazma (za Konstantina VI oslepljenog i Irine) Doba posle velikog teološkog spora oko ikona obeleženo i nastojanjima da se celokupna tradicija pravoslavne teologije svede u jednu naučnu sintezu. To je učinio Jovan Damaskin i stoga u istoriji crkvene učenosti važi kao najzaslužniji sistematičar bogoslovlja i pisac čije je delo riznica ortodoksije. C.V. Rođen je u Damasku 645. u uglednoj i politički moćnoj porodici (otac i deda bili najviši državni časnici i ministri na ). Kao i otac i on se prvo posvetio državnoj službi, ali progoni hrišćana za vreme kalife Abdula Meleka naveli su ga da napusti službu i da sa prijateljem Kozmom (Majumskim), već monahom, ode u jerusalimski manastir Sv. Save Osvećenog, gde postaje, monah, sveštenik i teološki savetnik jerusalimskog patrijarha. Tu se posvetio monaškom podvigu, kontemnplaciji i književnom radu. 754. ga je ikonoborački sabor osudio i anatemisao (Konstantin V Kopronim, sin Lava III, ukida kult ikona i Bogorodice) 787. VII vas. sabor u Nikeji- ikonofilski (*poslednji priznat kao vaseljenski u istočnoj crkvi) 753. umro u Jerusalimu.

OPUS Njegovo delo broji 150 naslova koji su pouzdano dokazani kao njegovi. Književni i naučni rad kretao se u oblasti: 1. DOGMATIKE 2. EGZEGEZE 3. HAGIOGRAFIJE 4. HIMNOGRAFIJE (PESNIŠTVA)

6

7

5. ASKETIKE I Najznačajniji je DOGMATIČKI OPUS: Od igrajne vrednosti je delo IZVOR SAZNANJA- TRILOGIJA FILOZOFSKO-ISTORIJSKO-TEOLOŠKOG SASTAVA: 1. I deo „FILOZOFSKA POGLAVLJA“ (ili „DIALECTIKA“) je neka vrsta filozofsko-terminološke propedevtike

za teologiju. Tekst ovog dela je sačuvan u 2 redakcije, široj i užoj, ali u oba slučaja sastoji se iz patrističkih i filozofskih navoda u kojima se razmatraju problemi bića, suštine, supstancije, hipostaze itd.

2. II deo „O JERESIMA“ (kkkrrraaatttkkkiii ppprrreeegggllleeeddd iiissstttooorrriiijjjeee jjjeeerrreeesssiii) u najvećoj je zavisnosti od Epifanija Kiparskog i njegovog Panariona. Damaskin ovde daje pregled stotinu jeresi. U novije doba sumnja se u verodostojnost triju „prekobrojnih“ poglavlja- o islamu, ikonoborstvu i aposhitima.

3. III deo je najvažniji: „DOGMATIČKA POGLAVLJA“ ILI „TTT AAAČČČNNN OOO III ZZZ LLL OOO ŽŽŽ EEE NNN JJJ EEE PPP RRR AAA VVV OOO SSS LLL AAA VVV NNN EEE VVV EEE RRR EEE “ p r v a s i s t e m a t s k a i n a j p o t p u n i j a o r t o d o k s n a d o g m a t i k a p a t r i s t i čk o g d o b a . Tu je sakupljena celokupna svetootačka tradicija i delo se poredi sa Sumom Tome Akvinskog. Jovan je zaslužan za objedinjavanje crkvene tradicije. Njegova deviza je- Sveto Predanje. Poznate su mu reči: „„„JJJaaa nnniiiššštttaaa sssvvvooojjjeee nnneeećććuuu rrreeeććć iii ,,, vvveeeććć::: sssaaammmooo ooonnnooo ššštttooo sssuuu ppprrreee mmmeeennneee rrreeekkklll iii mmmuuudddrrriii iii sssvvveeettt iii lll jjjuuudddiii“““ . U ovom delu trilogije sistematski izlaže: 1. pravoslavno učenje o Bogu

2. o stvaranju sveta 3. o čoveku 4. o spasenju 5. o poslednjim stvarima (eshatologiji) Izloženje ne obuhvata sve oblasti pravoslavne dogmatike. Jovan Damaskin je na neki način kodifikovao pravoslavnu dogmatsku tradiciju. Dogmatici su posvećena i druga dela: 1. Pouka o osnovnim stvarima 2. Rasprave protiv ikonoboraca- glavni polemički spis 3. Ispovedanje vere 4. Rasprave protiv jeresi: nestorijanaca, Jakova, monotelita, manihejaca i Muslimana Izdvajaju se 3 RASPRAVE PROTIV IKONOBORACA u kojima do izražaja dolazi Damaskinova teologija ikone: Ikona je lik, slika, čije se opravdanje nalazi u načelnoj mogućnosti da božanska svetost bude u određenom vidu saopštena i prikazana. Ikona je moguća zato što je moguće ovaploćenje, utelovljenje Boga, ona prikazuje zemaljski, telesni lik Hristov, Bogočoveka u onome što je vidljivo. Ikona ima sveštenu, mističku funkciju: ona je simbol jedinstva duhovnog i materijalnog, božanskog i ljudskog, nebeskog i zemaljskog kao dokaz očovečenja Boga koliko i oboženja čoveka. Ona je simbolična istina, simbolična i apstraktna stvarnost i predstavlja manifestaciju božanskih energija i izraz božanske svetosti. Ikona je po Jovanu s v e š t e n i i č u d o t v o r n i p r e d m e t p r e k o k o g a s e v r š i b o ž a n s k o d e j s t v o . Učenje o presvetoj Bogorodici (pravoslav. ΘEΩTOKOΛOΓIA = lat. MARIOLOGIA) izložio u propovedima o uspeniju i rođenju Bogorodice. III Hagiografija - Izvestan niz hagiografskih tekstova dat je U VIDU ENKOMIJA (POHVALA) određenim svetima; od toga se izdvaja ŽITIJE VARLAAMA I JOASAFA. U drugim propovedima posvetio je pažnju pitanjima svete liturgije. IV Asketika - Damaskin je dao inicijativu d a s e p r i k u p i p r e d a n j e p r a v o s l a v n e a s k e t i k e što je urađeno u vidu jedne monumentalne antologije pod nazivom SVEŠTENE POUKE- zbirka načela i maksima za hrišćanski život iz Svetog Pisma i Predanja sa oko 6000 navoda. Ima i drugih sastava na asketske teme: 1. O POSTU 2. O VRLINAMA I STRASTIMA 3. O DUHOVIMA ZLA i dr. 4. Svoj asketski duh izrazio je i kroz molitve koje su i danas u upotrebi pravoslavne crkve. Organizaciji i poretku manastirskog života poverio je izvestan REDAKTORSKI RAD na Tipiku Save Jerusalimskog.

V Himnografija –. On je redaktor OKTOIHA = OSMOGLASNIKA - zbornika najvažnijih crkvenih pesama, a uz to i redaktor kanona kao pesničke forme. Veoma je plodan pesnik: ispevao je veliki broj kanona, naročito u čast Hrista i Bogorodice. Himne su mu pretežno misao pesme.

IX vek 6. Teodor Studit (759-826) C.V. On je u IX veku glavni predstavnik ikonofilske književnosti. Duhovne sklonosti stekao je još u porodici, pored pobožne majke Teoktiste. Čitavo porodično imanje u Sakudionu, bilo je pretvoreno u manastir kome je Teodor stao na čelo 794. god. Zbog opozicije prema caru patrijarhu Tarasiju proteran je u Solun, ali je vraćen u Sakudion. 798. god. sa celom porodicom seli se u manastir Studios u Carigradu. Ovaj manastir pod Teodorovom upravom postaje središte ortodoksne partije zilota. U sukobu sa državnom i crkvenom vlašću ponovo je proteran- tri puta zbog otvorenog suprotstavljanja ikonoborstvu 815. god. Umro je na Prinčevskim ostrvima.

OPUS 1. Njegova PISMA su jedan od najvažnijih dokumenata duhovne istorije Vizantije u IX veku. 2. TRAKTAT PROTIV IKONOBORACA sistematizira teologiju ikone. 3. NNN aaa jjj vvv eee ććć

L

iii kkk nnn jjj iii žžž eee vvv nnn iii ddd ooo ppp rrr iii nnn ooo sss - AAASSSKKKEEETTTSSSKKKAAA iii MMMOOONNNAAAŠŠŠKKKAAA DDDEEELLLAAA- razrađuje kinovitski ideal Vasilija Cezarijskog. 4. HOMILIJE 5. PANEGIRIKE 6. KATIHEZE 7. LL III TTT UUU RRR GGG III JJJ SSS KKK EEE PPP EEE SSS MMM EEE 8. EEE PPP III GGG RRR AAA MMM EEE

7. Fotije Φω/τιοϖ (820-886) J E D A N O D N A J Z N A Č A J N I J I H V I Z A N T I J S K I H T E O L O G A i u j e d n o J E D A N O D N A J S J A J N I J I H P R E D S T A V N I K A V I Z A N T I J S K O G H U M A N I Z M A C.V. Rođen 820. g. u plemićkoj porodici, stekao je široko obrazovanje: bio učitelj 1. LOGIKE 2. DIJALEKTIKE 3. FILOZOFIJE 4. MATEMATIKE 5. TEOLOGIJE u isto vreme je bio protasekretis cara Mihajla III (pokrštio Bugare), a od 858. carigradski patrijarh posle svrgavanja Ignjatija, kao njegov naslednik. Papa ga je zbacio, Fotije sa svoje strane nije priznao papu, ali je 867. bio osuđen i prognan. Vratio se tek 877. g. posle Ignjatijeve smrti i ponovo postao patrijarh da bi presto ponovo napustio 886.

OPUS I POLEMIKE PROTIV RIMA1. ΜΥΣΤΑΓΩΓΙΑ3 - glavno teološko delo protiv Latina (Λο/γοϖ περι∴ τη∼ϖ του∼ α(γι/ου πναυ/µατοϖ µυσταγωγι/αϖ) 2. Postoji i jedna EPITOMA 3. Verovatno autor spisa Προ/ϖ του∼ϖ λε/γονταϖ ω∼ϖ η( Ρ(ω/µη πρω∼τοϖ Θρο/νοϖ Onima koji govore da je Rim

prestonica 4. Συναγωγαι∴ και∴ α)ποδει/χειϖ α0κριβει∼ϖ περι∴ ε0πισκο/πων και∴ µητροπολιτω∼ν Sabrana dela i tačni prikazi o

episkop. i mitropolit.

83 priprema za uvođenje u crkveno učenje

9

5. ZBIRKA DELA PROTIV PAVLIKIJANACA gde polemiše protiv njih. II EGZEGETSKA DELA 1. tzv. AMPHILOCHIA zbirka od oko 300 erotapokrisisa 2. SHOLION uz delo KLIMAX Jovana Sinajskog III PROPOVEDI 1. ostao je samo specijalni PANEGIRIK sa 17 (ili 18) homilija, u kojima treba istaći 2 besede održane

povodom upada Rusa (pisao verovatno kad je I put bio patrijarh) IIIVVV KKKAAANNNOOONNNIII Kao pesnik je slab. Ubraja se među vizantijske teološko-naučne književnike. 1. napisao je i KANONE ZA SINODE 861. i 879/80 . 2 . KANONISTIČKA PISMA 3. Pisao je i crkvene pesme. V U teološkoj književnosti njegov značaj je naročito veliki u oblasti biblijskih studija (katene). VI PRAVNIČKI RADOVI i KODIFIKACIJA NOMOKANONA, učestvovao u redakciji EPANAGOGE VII Mnogobrojna PISMA sadrže zanimljive podatke kako o teološkim pitanjima tako i o politilkoj istoriji VIII U mlađim godinama LEXICON (ΛΕΞΕΩΝ ΣΥΝΑΓΟΓΗ), koga je sastavio da bi olakšao čitanje antičkih autora i Sv. Pisma. Otkriven je potpun rukopis pre nekoliko godina. IX „POPISI I POBROJAVANJA“- zbirka beležaka o privatnoj lektiri- 158 hrišćanskih naslova, 152 antička, dragocena jer je veliki broj dela izgubljen, na kraju on daje i svoj sud pa se tako bavio i književnom kritikom. X ZBIRKA OD 214 IZREKA (ΠΑΡΑΙΝΕΣΙΣ ∆ΙΑ ΓΝΩΜΟΛΟΓΙΑΣ) Kao enciklopedistu i polihistora prikazuje ga čuvena BBB iii bbb lll iii ooo ttt eee kkk aaa (((ΜΜΜΥΥΡΡΡΙΙΙΟΟΟΒΒΙΙΙΒΒΒΛΛΛΙΙΙΟΟΟΝΝΝ)))--- Υ ΒΝΝΝAAAJJJDDDRRRAAAGGGOOOCCCEEENNNIIIJJJAAA KKKNNNJJJIIIGGGAAA VVVIIIZZZAAANNNTTTIIIJJJSSSKKKEEE UUUČ ČČEEENNNEEE PPPRRROOOZZZEEE. Sadrži prikaze 280 književnih dela iz raznih oblasti: teologije, istorije, retorike, filozofije, medicine, prirodoslovlja i pesništva. Prikazi su sažeti, kritični i uvek verodostojni. Naročito su važni podaci o istoričarima do IX veka. Biblioteka nije pisana da bi bila istorija književnosti. Bibliotekom Fotije želi da nas upozna sa raritetima na tadašnjem antikvarskom tržištu. Postoji pretpostavka kako je i zašto Biblioteka nastala: želi da dâ sadržaje onih knjiga koje nije pročitao njegov brat Tarasije. Fotije u posvetnom pismu Tarasiju tvrdi da je on, želeći da tog svog brata uteši zbog rastanka jer je Fotije išao na diplomatski put u Kalifat, naložio svom sekretaru da zabeleži plodove lektire na tom putovanju, kako bi Tarasije bar naknadno uzeo učešća u tome. Pa se iz teksta naslućuje da je Fotije ove knjige čitao na putu. Moguće je da je on te knjige koje navodi u svom spisu, pročitao u Bagdadu, gde je tada postojala jaka grčka kolonija sa čuvenim pisarima i prevodiocima i povelika grčka biblioteka. Među codices nalaze se i jeretički spisi, a do takvih tekstova se u Bagdadu moglo mnogo lakše doći nego u užoj Vizantiji. Ona je prvoklasan izvor za istoriju starohrišćanske i ranovizantijske teološke književnosti kao i profane pismenosti Vizantije do IX veka. Iznosi karakteristične odlike antičkih i ranovizantijskih autora, od kojih mnogi nisu sačuvani. Dati su bibliografski podaci i delimično su i sami autori ekscerpirani.

10

Još pre nego što je postao patrijarh sakupio je oko 3000 „Notices et excerptes“ – codices o autorima i iz autora koje je čitao i koji su živeli između Herodota i patrijarha Nićifora. Njegovi fragmenti su od prvorazredne pomoći za rekonstrukciju rane viz. istoriografije. Zahvaljujući Biblioteci do nad su došli: 1. fragmenti iz Olimpiodora iz Tebe u Egiptu 2. fragmenti iz ΒΥΖΑΝΤΙΑΚΑ sofiste Malha iz palestinske Filadelfije 3. odlomci pravovernog Kandina Isavrijanca 4. fragmenti iz ΙΣΤΟΡΙΑΚΑ od Teofana iz Vizanta za VI vek sa izveštajima o počecima gajenja svilene bube u

Carigradu 5. istorijski dosta važno delo VITA (žitije) ISIDORI iz Damaska, poslednjeg upravitelja neoplatonske škole. BIBLIOTEKA JE KAMEN TEMELJAC VIZANTIJSKE ISTORIJE NASLEĐA . Na BIBLIOTECI su kasnije radili: 1. Areta iz Cezareje 2. autor dela Etymologicum Magnum 3. Mihajlo Italik 4. Evstatije Solunac Fotije je jedna od najvećih figura vizantijske civilizacije uopšte. Uloga manja u invenciji, a veća u obnavljanju grčke kulture. On se vraća izvorima jednog helenizovanog hrišćanstva. Smatralo se da je uticao na Ćirila i Metodija. Iako je bio laik, zbog svog uticaja izabran je za patrijarha, a papa se bunio protiv toga. Fotijeva shizma- I zvanični rascep među crkvama vezan je za njegovo ime i vreme.

8. Evtimije Zigaben XII vek Kaluđer u Carigradu, poverljiva ličnost cara Aleksija I Komnina (1081-1118), koji mu je poverio pisanje 1. Dogmatske oružnice ΠΑΝΟΠΛΙΑ ∆ΟΓΜΑΤΙΚΗ- polemički zbornik protiv svih jeresi, u uvodu ima sumu ortodoksne dogmatike. 2. Važni su njegovi egzegetski radovi: komentar uz Psalme, komentar uz 4 jevanđelja i komentar uz Pavla. 3. Zigabenove sholije uz G. Nazijanskog su uglavnom prepisi dela Elije sa Krita. Sumnja u autentičnost njegovih homilija i pisama.

XIV vek 9. Grigorije Palama (1296 –1359) Jedan od najvećih teologa, koga je Vizantija imala. U njegovom delu celokupna paristika Istoka dobija svoju sintezu. C.V. Poreklom iz M. Azije, rođen 1296. g. u uglednoj aristokratskoj porodici u Carigradu. Najpre svetogorski monah, a potom solunski arhiepiskop. Čitava porodica pokazivala je sklonosti prema monaškom životu i mistici. Grigorije je u manastir poneo solidno dvorsko obrazovanje i učenost. Zahvaljujući Teolemptu, filadelfijskom mitropolitu, upoznaje se sa svetogorskom mistikom. Svoj asketski put započeo je sa 22. god. na Svetoj Gori. Želeći da živi još strožije napušta Atos i u blizini Verije nastavlja da živi kao potpuni pustinjak.

1331. g. se vraća na Sv. Goru. Te godine kalabrijski grčki monah Varlaam, koji se tada nalazio u Solunu, saznaje za isihastičku askezu Svetogoraca, ustaje protiv njih i napada ih kao primitivne jeretike. Palama brani svetogorski isihazam i u polemici sa Varlaamom odnosi pobedu. O isihazmu se raspravljalo i saborno 1347, 1351, 1352 i 1368. kada je on kanonizovan kao svetitelj. Glavne odluke donete su 1351. i 1352. kada je Palamina doktrina proglašena pravoslavnom. Solunski arhiepiskop postaje 1347. god. i na položaju ostaje do smrti 1359. god.

OPUS nije još izdat u celini-pravoslavna ruska patrologija je dala najveći doprinos za poznavanje ovog viz. crkvenog oca. I TEOLOŠKI SPISI Tu ima dosta dela u kojima se raspravljaju opšta dogmatska pitanja, ali ipak u vezi sa problemima „latinske jeresi“: 1. APODIKTIČKI TRAKTATI- raspravlja se o pitanju ishođenja Sv. Duha UPUŠTA U POLEMIKU SA NEPRIJATELJIMA ISIHAZMA U SPISIMA: 2. PROTIV VEKA 3. PROTIV AKINDINA 4. PROTIV VARLAAMA 5. protiv Grigorasa 6. Glavno Palamino delo: TRIJADE (3 po 3 traktata) u odbranu svetih isihasta- III trakt.II trijad. je tzv. „SVETOGORSKI TOMOS“- manifest svetogorskog monaštva u odbranu isihazma

II DUHOVNA DELA Među spisima duhovne grupe ističu se:

1. ŽITIJE SV. PETRA ATONSKOG 2. GLAVE O MOLITVI I ČISTOTI SRCA su od većeg značaj 3. i neke MOLITVE

III HOMILIJE Veći broj homilija rasturen je u raznim grčkim i slovenskim rukopisnim zbornicima. Osnovi njegove teologije nalaze se u mističkoj tradiciji vizantijskog patrističkog helenizma, posebno u tradiciji Makarijevskih homilija i delima Pseudo Dionisija Areopagita, Jovana Lestvičnika, Jovana Damaskina. U odbranu isihazma razvio je doktrinu koja razlikuje božansku suštinu od netvorenih božanskih energija, pa suštinu (usiju) smatra nesaznajnom i čoveku potpuno nepristupačnom, dok energiju ili “dejstvo“ tretira kao ono božansko što se saopštava preporođenoj i preobraženoj ljudskoj prirodi. Opet se javlja problem čovekovog odnosa prema božanskome, pitanje mogućnosti stvarnog oboženja čoveka. Palama premošćava ontološki jaz između Boga i čoveka, jer u božanskoj energiji vidi sredstvo kojim se uspostavlja antinomična (?) veza i komunikacija. Da bi isihasti imali viziju božanske svetlosti izgovarali su molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me!“

11

KNJIŽEVNOST ASKEZE I MISTIKE Književnost hrišćanske askeze i mistike počela je na Istoku kao zabeleženo predanje koje se najpre usmeno prenosilo s jednog naraštaja podvižnika na drugi počev od III veka. Iako je cela tradicija nastala u istoj sredini- u pustinjama Egipta i Palestine- postoje razlike između pojedinih shvatanja. Na jednoj strani oseća se snažniji uticaj filozofije i helenizma, a na drugoj je preteglo živo duhovno iskustvo posmatranja i samoposmatranja. Predstavnik prve struje je Evagrije. Predstavnik II struje je Makarije, iako se i kod njega zapaža prisustvo nekih elemenata evgrijevskog intelektualizma porekom iz aleksandrijskih učenih sredina. IZREKE OTACA- APOFTEGME Apoftegmatska literatura uticala je na stvaranje posebne grane žitijne književnosti, u kojoj se iznose biografije svetih stanovnika pustinje, čiji su predstavnici dela Paladija Elenopoljskog, Jovana Mosha, Sofronija Jerusalimskog i dr. Pouke pojedinih otaca pustinje izdvojile su se svojom književnom individualnošću i postala su posebna dela u sopstvenoj književno-istorijskoj tradiciji.

IV vek 1. Evagrije Pontijski (346 –399) otac viz. mistike “ČISTA MOLITVA”HRIŠĆANIN, MISTIČKI PISAC. u Duhovnim glavama C.V. Prijatelj i učenik Velikih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija. Iz Ponta. Grigorije Nazijanski ga je položio za đakona, sa kojim je išao u Carigrad i tamo propovedao njegova učenja. Tu je izbio neki skandal (verovatno ljubavni), pa je na kraju otišao u Egipat i živeo kao pustinjak među monasima. On je prvi znamenitiji vizantijski intelektualac koji je napustio svetsku karijeru i povukao se u egipatsku pustinju da živi kao anahoret. Sredstva za život je sticao pišući knjige. Glavna preokupacija: duhovno usavršavanje (uzdizanje ka božanstvu askezom). Pokušao je da integriše egipatsku podvižničku praktiku, naročito molitvu, u jedinstveni metafizički i antropološki sistem inspirisan neoplatonizmom u duhu aleksandrijske filozofske tradicije. Plod ovog pokušaja je Evagrijeva “čista molitva” u delu Duhovne glave, kojom se postiže bogosaznanje, osnovni cilj hrišćanske gnose. Njemu je svojstvena krajnja spiritualizacija. Ali takva ekstremna i samouverena duhovnost, u kojoj se oseća i uticaj origenizma nije opstala. Bio je otvoreni pristalica Origena (koji je proglašen za jeretika), zbog čega je bio osuđivan, što je uticalo na sudbinu njegovih dela. U priličnoj meri su izgubjena, a mnoga dela su sačuvana pod tuđim imenom. Odigrao je važnu ulogu u razvoju mistično-asketske književnosti. Smatra se ocem viz. mistike.

OPUS Zbog anateme koja je bačena na njega (553. je zajedno sa Origenom anatemisan), sačuvano je nešto malo od njegovog dela na grčkom jeziku, a više u sirijskom i jermenskom prevodu:

I OGLEDALO ZA MONAHE I OGLEDALO ZA MONAHINJE na grčkom II SPIS ANTIRRHETIKOS (OPOVRGAVANJE) na sirijskom i jermenskom

III Od njegove zbrke sentencija ΜΟΝΑΧΙΚΟΣ (spis o monaštvu) I deo koji je namenjen za „PRAXIS“ tj. za početnike u mistici, sačuvan je na grčkom, a II deo „GNOSTIKOS“ koji se obraća pravim misticima, sačuvan je na sirijskom.

1

Većina autora drugih asketskih pouka koje su se javljale kad i Evagrijeve i ranije, uključuje i svoj pogled na svet, elemenat fizičkog kao elemenat koji ima svoje punopravno mesto u idealnom čoveku, samo pod uslovom da se preobrazi, da se zajedno sa čovekovom dušom “oboži”. Proces preobražavanja odnosi se na celog čoveka, zahvata čitavo njegovo biće koje je od Boga stvoreno- duševno i telesno u isti mah. U skladu s takvom monističkom antropologijom koja posmatra čoveka kao celosno biće, razvija se književno predanje otaca: Pahomije (IV v), Antonije (IV v), Makarije (V v), Dijadoh (V v), Isaija (V v), Antioh Pandekt (VII vek) i dr.

Iz V ili VI veka potiče jedan veoma osoben spomenik ranovizantijske mistike pod imenom Dionisija Areopagagita- AREOPAGITIKA. I on je kao i Evagrije živeo pod uticajem neoplatonizma, ali je u njemu prisutno i preovlađuje sopstveno hrišćanko iskustvo. Delo je pokušaj učene sinteze ranovizantijske mistike. Ali vizantijska književnost asketike i mistike dostiže vrhunac u sinajskoj školi i njenom najboljem predstavniku Jovanu Lestvičniku (VII vek), potom u delu Simeona Novog Bogoslova (XI vek) i grupe vizantijskih isihasta u XIV veku.

2. Makarije Egipatski Veliki (300 –389/400) Predstavnik je II struje, u kojoj je preovladao uticaj živog duhovnog iskustva promatranja i samopromatranja, iako se i kod njega može osetiti prisustvo nekih elemenata evargijevskog intelektualizma. U slučakju Makarija, kao i mnogih njegovih savremenika i sledbenika u egipatskoj pustinji- počev od njegovog učitelja i praoca svekolikog monaštva, Antonija Velikog- susrećemo jednu karakterističnu pojavu ranoviz. patristike: autora bez književnog dela, čija se zabeležena usmena reč ugradila u jednu književnost utičući na njen ideološki razvoj, pa čak i na njeno formalno oblikovanje. Nije napisao nijednu reč, ali je njegova usmena reč bila jedan od glavnih pokretača i usmerivača književnog žanra i bila prisutna u pismenoj tradiciji sve do kasnoga srednjeg veka. Bez Makarija Velikog se ne može zamisliti ne samo književnost poznoviz. isihazma u IV v.nego ni knj. ruskog „staračestva“. Evagrijevoj krajnje spiritualističkoj doktrini ≠ koncepcija “makarijevskih i pravoslavnih”homilija pripisivanih Evagrijevom učeniku Makariju Egipatskom (†oko 400), ali nastal ih svakako tek u V veku; suština ove koncepcije je u jednoj monističkoj antropologiji i soteriologiji koja ljudsko biće posmatra kao celinu tela i duha, celinu koja kao takva stupa u kontakt s Bogom, prožima se s njim i „upodobljava“ božanskom biću. AAAssskkkeeezzzaaa je shvaćena kao pppuuuttt oooč čč iiišššććć eeennnjjjaaa iii ooobbbooožžžeeennnjjjaaa ččč iii tttaaavvvoooggg lll jjjuuudddssskkkoooggg pppsssiiihhhooofffiiizzziiičččkkkoooggg bbbiiićććaaa , uuučččeeešššćććeeemmm uuu mmmiiisssttteeerrriii jjj iii HHHrrriiissstttaaa iii sssaaakkkrrraaammmeeennntttaaalllnnnooommm žžžiiivvvoootttuuu cccrrrkkkvveee. Presudnu ulogu u oboženju ima dddeeejjjssstttvvvooo bbbooožžžaaannnssskkkeee „„bbblllaaagggooodddeeetttiii“““ koja se dddooožžiiivvvlll jjjaaavvvaaa uuu „„„sssrrrcccuuu“““--- „„„MMMOOOLLLIIITTTVVVAAA SSSRRRCCCAAA“““ uuupppuuuć

v „ž ććeeennnaaa jjjeee lll iiiččč rnnnooosssttt iii IIIsssuuusssaaa HHHrriiissstttaaa,,, aaa nnneee aaapppssstttrrraaakkktttnnnooommm bbbooožžžaaannnssskkkooommm

ddduuuhhhuuu... C.V. Rodio se u Egiptu oko 300. god. Pominje ga više izvora: Rufinova Istorija monaštva, Paladije u Lavsaiku kao svog starijeg savremenika, koji je ipak umro godinu dana pre njegovog dolaska u pustinju, pa ga nije mogao lično upoznati, Sokrat i Sozomen u svojim Istorijama →→→ Dosta rano, u 30-oj godini života došao je u skitsku pustinju (zapadno od delte Nila) i tu se posvetio strogoj askezi. Zbog podvižničkog ugleda je u 40-oj god.udostojen je „časnog svešteničkog čina“ (Paladije). I pored usamljeničkog života u kome su ga pratila i dva poslušnika održavao je kontakte sa širim krugom skitskih pustinjaka, ermita, alužeći za njih svetu liturgiju i poučavajući ih kako da žive duhovnim životom. Bio je i prezviter. Predpostavlja se da je slušao dvojicu znamenitih ideologa monaštva Sv. Antonija Velikomučenika ( 354, kome je Sv. Atanasije Veliki posvetio Vita Antonini, i Evargija Pontijskog ( 399). Oko 374. arijanski arhiepiskop aleksandrijski, Lucije, prognao ga je sa grupom pustinjaka na jedno nilsko ostrvo zbog izraženog antiarijanskog stava, ali je uskoro vraćen u pustinju. Umro je oko 389. Paladije kaže da je živeo „punih 90 god“.

OPUS Za sobom je ostavio dosta obimno književno delo. I Na I mestu su njegove IZREKE prikupljene u Izrekama Otaca zapravo u Pateriku. I I HOMILIJE ILI DUHOVNE BESEDE “makarijevske i pravoslavne” Nije pisao ništa i nije imao škole. Njegove izreke su verodostojne, ali homilije u tekstu koji je do nas došao nisu njegove. One se u osnovi mogu smatrati – m a k a r i j e s v k i m i p r a v o s l a v n i m . One su kasnijeg datuma.

2

3

Suština njegovog učenja je u monističkoj antropologiji i soteriologiji: Čovek nije samo duh, nego je i telo i stvoren je da bi bio duhovnotelesna ličnost, ne radi kazne već radi blagodeti. Gospodarstvo duha- vođenje tela, saobražavanje tela zakonima božanskog poretka u kome je duhovna stvarnost bitna i osnovna, a fizičko je instrument duhovnog bića i života. Čovek stupa u odnos sa Bogom, prožima se Bogom i upodobljava božanskom biću. Čovekova priroda gleda se i u svetlu dogme vaskrsenja: ne treba čoveka svesti na duhovno biće, jer se i sudbina tela večna, nerazdvojna od duhovnog u čoveku. Čovek će vaskrsnuti sa svojim telom- preobraženim i oboženim. Tu se od presudnog značaja vera u Hrista kao potpuno savršeno ovaploćenog i očovečenog Boga Logosa. Polazeći od hristološke dogme o istinskom ovaploćenju i očovečenju Logosa Makarije to vezuje za ciljeve i suštinu askeze. Nju gleda kao put očišćenja (katarze) i oboženja (teoze) čitavog ljudskog psihofizičkog bića, učešćem u tajni Hrista i u sakramentlnom životu crkve, u svetim tajnama. On ne zaboravlja božansku blagodat kao silu neophodnu za spasenje, kao energiju bez koje je nemoguća askeza očišćenja i osvećenja. Blagodat se doživljava “u srcu”. Ona putem unutrašnjeg osvećenja vodi u ekstazu, u opštenje s Bogom u kome sam Bog otkriva sebe. Vid te komunikacije ljudskog i božanskog, njen uslov i glavno sredstvo jeste molitva i to po Makariju “molitva srca”. Makarijeva “molitva srca” postaće u sinajskoj školi osnova tzv. “molitve Isusove”, koju će naročito negovati isihastičko monaštvo Svete Gore od XIV veka.

V vek

3. Dijadoh (400-pre 486) Na istoj liniji gde je i Makarije; što se molitve tiče, nalazi se u učenju Dijadoha, episkopa Fotikije u Epiru, u njegovim Glavama o duhovnom usavršavanju- nacrt duhovnog života : „100 glava o duhovnom savršenstvu“. Napisao je i propoved o Hristovom vaznesenju. Mistiku je preuzeo od mesalijanaca i odomaćio je u pravoslavlju.

4. isto shvatanje provlači se kroz dela Ave Isaije (V v), Jovana Mosha (VI i VII vek) i Antiohija Pandekta (VII vek), jerusalimskog monaha i pisca. V –VI vek 5. Dionisije Areopagit Areopagitika Iz V veka ili kasnije VI veka potiče jedan krupan i trajno uticajan spomenik viz. mistike pod imenom D. Areopagita: AREOPAGITIKA – PPP OOO KKK UUU ŠŠŠ AAA JJJ UUUČČČEEE NNN EEE SSS III NNN TTT EEE ZZZ EEE RRR AAA NNN OOO VVV III ZZZ ... MMM III SSS TTT III KKK EEE Poreklo ovog zbornika nije razjašnjeno, ali je nesumnjivo da se već u jeziku oseća žig neoplatonizma. Iza terminologije helenskih misterija krije se ipak hrišćansko mističko iskustvo. Areopagitika su glavni izvor neoplatonizma u srednjem veku, ali i JJJ EEE DDD AAA NNN OOO DDD GG LLL AAA VVV NNN III HHH III ZZZ VVV OOO RRR AAA III TTT EEE OOO RRR III SSS JJJ KKK III HHH OOO SSS NNN OOO VVV AAA VVV III ZZZ ... MMM III SSS TTT III KKK EE .

GE Bez ovog dela ostala bi nerazumljiva celokupna istorija

srednjovekovne mistike i filozofije. Dramatična predstava sveta preduslov je za asketski pokušaj da se aktivno učestvuje u božanskoj drami. Areopagit zato uzdiže monaštvo na nivo „svete tajne“, gledajući u njemu tajanstvenu sinergiju božanske i čovekove volje. D. A. je u stvari pseudonim za jednog od najznačajnijih hrišćanskih pisaca, autora jedne dogmatike. U 4 knjige se raspravlja o: 1. „nebeskoj hijerarhiji“ 2. „crkvenoj hijerarhiji“ 3. „mističkoj teologiji“ 4. „božjim imenima“

4

VII vek 6. Jovan Lestvičnik (Klimakos) (579 –650/70) Zvani i Sholastik. Živeo je u drugoj polovini VI do oko 670. god. 40 god. je bio pustinjak u podnožju Sinaja. Naposletku iguman Sinajskog manastira. Po glavnom delu napisanom na podsticaj Jovana od Rajtua, koje se naziva NNN EEE BBB EEE SSS KKK EEE LLL EEE SSS TTT VVV III CCC EEE ((( ))) dobio je nadimak. U delu se u vidu 30 stupnjeva (što predstavlja 30 skrivenih godina Hristovog života) daju uputstva za borbu protiv poroka i za sticanje vrlina prema sistemu Evagrija Pontika i ostalih otaca kao i prema pišćevom ličnom iskustvu. Pored toga treba spomenuti i PPPRRRIIIRRRUUUČČČ RNNNIIIKKK ZZZAAA IIIGGGUUUMMMAAANNNAAA MMMAAANNNAAASSSTTTIIIRRAAA ((( ))) ... Jedan je od najvećih predstavnika vizantijske teološko-mistične književnosti. NNNaajjjvvveeećeee dddeeelllooo ooovvveee ttteeeooollloooššškkkeee a ćć ooorrriiijjjeeennntttaaaccciiijjjeee uuu vvviiizzz... kkknnnjjjiižžž... jjjeee LLLeeessstttvvviiiccaaai c . O piscu ovog dela ne zna se skoro ništa sem da je kao 16-godišnjak otišao u Sinaj i 40 god. proveo u pećinskoj usamljenosti, pa onda postao iguman sinajskog manastira. Ali iz dela se vidi da je bio široko obrazovan čovek. Lestvica je sastavljena iz 30 pouka ili „stupnjeva“, od kojih svaka pouka razmatra po pravilu jednu temu iz duhovnog života, bilo da se radi o vrlini ili o poroku (“strasti“). Osnovna ideja u metodičkom, gradulanom duhovnom uspinjanju prema samom božanstvu, kako bi se kroz sintezu vrlina razvio lanac strasti i postiglo s j e d i n j e n j e s a B o g o m . OOOsssnnnooovvvnnnooo sssrrreeedddssstttvvvooo je pored odricanja, udaljenja u pustinju, posta, poslušnosti duhovnom ocu, tzv. „„„ III sss uuu sss ooo vvv aaa mmm ooo lll iii ttt vvv aaa “““ --- iii sss ttt aaa ooo nnn aaa „„„ mmm ooo lll iii ttt vvv aaa sss rrr ccc aaa “““ o kojoj govore pseudomakarijanske homilije, ali sad u jednoj sasvim određenoj formi koja će ovladati istočnim isihazmom i održati se sve do danas u istočnim monaškim centrima. Jovanovo delo postalo je ubzo po nastanku veoma popularno, ali dobrim delom zahvaljujući i svojim stilističkim vrednostima, svom jednostavnom književnom jeziku i mnoštvu figura i aforizma, sentencija i anegdota. Delo je izvršilo veliki uticaj na viz. mističku književnost uopšte!!! Već Anastasije Sinait (2.2 VII veka) piše s pozivom na Lestvičnika. To će ućiniti i Teodor Studit, a naročito Simeon Novi Bogoslov. Njegova mistika je u osnovi evagrijanska, ali on oko toga nije pravio veliku galamu, kao Evagrije i zato ga je anatema mimoišla. Uz to on je živeo u ono vreme kada je u monaškim krugovima već bila zaboravljena anatema bačena na mističare. Osim toga, liturgijski tipici su propisivali da se u vreme posta čita Lestvica, što je ovoj knjizi donelo sreću. Njegovu Lestvicu preveo je prof. Dimitrije Bogdanović. Jovan se nije mnogo bavio teološkom spekulacijom, već psihologijom monaha. Ne ističe pustinjaštvo kao vrhovno monaštvo. S dr. str. dozvoljava da se svetovni čovek približi božanstvu.

7. Anastasije Sinait (2.2 VII veka) Piše sa pozivom na Lestvičnika što će činiti i Teodor Studit, a naročito Simeon Novi Bogoslov. Anastasije je bio kaluđer na Sinaju, putovao je u Egipat i Siriju zbog javnih rasprava protiv jeretika. Glavno delo- PPPUUUTTTOOOVVVAAANNNJJJAAA - ppprrriiirrruuuččč v i Fnnniiikkk zzzaaa bbbooorrrbbbuuu ppprrroootttiiivv mmmooonnnooofffiiizzziitttaaa . Tu je i FFlllooorrriii llleeegggiiijjj--- zzzbbbiiirrrkkkaaa ooodddaaabbbrrraaannniiihhh ttteeekkkssstttooovvvaaa ppprrroootttiiivvv mmmooonnnooofffiiizzziii tttaaa . Autor je DDD ooo ccc ttt rrr iii nnn aaa eee ppp aaa ttt rrr uuu mmm ddd eee iii nnn ccc aaa rrr nnn aaa ttt iii ooo nnn eee vvv ee rrr bbb iii - zbirke u vidu eflorilegija važne za poznavnje starijih teologa.

X-XI vek

8. Simeon Novi Bogoslov (949 –1022)Paflagonijac, „PARKTIČKE I TEOLOŠKE GLAVE“ (himnički sastavi u vidu centurija) Patristika na Istoku ne prestaje posle Jovana Damaskina, što pokazuje ličnost Simeona Novog Bogoslova iz X /XI veka. Bio je vizantijski crkveni pisac i Sveti otac. Vremena patristike na Istoku ne prestaju sve do XV veka. Menja se samo preokupacija crkvene književnosti. Nastupa nova epoha u kojoj se teološka misao vraća svojim praizvorima. Pažnja se posvećuje mističnoj teologiji. C.V. Poreklom iz Male Aziije. Rodio se u Paflagoniji oko 949. U 30-oj god. posvetio se duhovnom životu. 977. je stupio u carigradski manastir Studios, a već je pre toga bio duhovni sin starca Simeona (Starijeg), studitskog monaha. Iste godine napušta Studios i ide u drugi manastir. U II manastiru Sv. Mamanta 980. postaje iguman. Zbog starca Simeona stradaće posle njegove smrti (987. g) Posle njegove smrti odmah uvodi njegov kult, kao svetome u svom manastiru. Zbog toga dolazi u sukob sa sinkelom carigradskog patrijarha, a onda i sa svojim bratom. 1005. god. napušta manastir i 1009. dolazi u Carigrad. Potom je živeo u u samljenosti i umro 1022. god.

OPUS Njegov književni opus nije sistematski izdat i proučen. Osim onih spisa uključenih u Filokaliju tj. Dobrotoljublje, njegovi ostali spisi su bili po strani od ozbiljnog naučnog interesovanja i to zato što je njegovo delo pripadalo prevashodno isihastičkoj lektiri koja je na Zapadu bila zanemarena kao „primitivna“ i „dekadentna“ u odnosu na ranovizantijske patrističke tradicije. Najznačajniji su mu himnički sastavi kao i tzv. „„„PPPRRRAAAKKKTTTIIIČČČKKKEEE III TTTEEEOOOLLLOOOŠŠŠKKKEEE GGGLLLAAAVVVEEE“““ - one su komponovane u vidu „centurija“ tj. nizova od po stotinu aforizama. Poznata su mu uglavnom ona dela koja pripadaju retorskim i poetskim žanrovima: 1. 34 KATIHEZE 2. 2 EVHARISTIJE 3. 3 TEOLOŠKA GOVORA 4. 12 ETIČKIH GOVORA („SLOVA“) 5. 5 PISMA 6. Značajne su njegove HIMNE, kojih ima 57 7. značajno i jedno PISMO U STIHU Stefanu Nikomedijskom 8. Za istoriju vizantijske duhovnosti značajno PISMO O ISPOVEDANJU 9. Spis Metod Molitve Simeonova teologija je mistička teologija zaokupljena je i pitanjima duhovnog savršenstva i bogosaznanja- bogoviđenja i božanske blagodatne svetlosti. Po svom duhovnom sklopu i svojoj ideologiji on je isihast, učenik je sinajske lestvice. „Praksa“ je pretpostavka „teorije“- podvig unutrašnjeg preobražaja- preduslov i sredstvo duhovnog otkrivenja sveta u mističkom doživljaju. Centralno mesto u tom doživljaju ima „UUUMMMNNNAA MMMOOOLLLIIITTTVVVAAA . Simeonova molitva je lirski raspevana i govorljiva ekstaza neposrednog viđenja Boga, Hrista, sva u komunikaciji sa Hristom.

A

Duhovni osnov prakse je „pokajanje“ koje se ispoljava kroz tugu i suze- merilo istinskog pokajanja. Cilj i plod prakse jeste teoria, što znači- sozercanje, posmatranje viđenja Boga. Cilj je doživljaj božanskog dobra i blaženstva još u ovozemaljskom postojanju ljudi. Simeon se upušta u dokazivanje mogućnosti da se vidi božanska svetlost i Hristos. Hrista je moguće videti jer se on dao videti kao ovaploćeni Bogočovek.

5

6

XI vek

9. Nikita Stitat ( posle 1054) ( - prsa, srce → ΣΤΗΘΑΤΟΣ- Srčani) Simeonov učenik. Poznat po svom Žitiju Simeona N. Teologa (njegovo glavno delo), kao i polemici Protiv Latina, ali još više po odlično napisanim Centurijama, koje nastavljaju sa tradicijom sinajske škole. Nikita Simeona nikada nije dostigao u poetičnosti. Bio je kaluđer Studijskog manastira u Carigradu. Žitije Simeonovo je. Od mističkih spisa: 1. TRAKTAT O DUŠI; 2. RASPRVA O RAJU. XIII vek 10. Nićifor Atonit ISIHAST ( 1280) Nastavlja istu literarnu tradiciju, ali bez pesničkog tona u spisu O budućnosti i čuvanju srca. On je iz Italije, ali je prešao u pravoslavlje, postao kaluđer na Atosu i postao čuven kao duhovni otac

. Protivnik unije. Njegova rasprava O budućnosti i čuvanju srca je jedan od glavnih spisa za isihastičku praksu molitve. U isihastičkoj književnosti vrši se sinteza viz. mističke teologije sa teološkom naukom.

11. Za njim slede i Grigorije Sinait, (XIII/XIV vek) kaluđer na Kipru, na Sinaju; dolazi na Atos da upozna isihastičku mistiku. Njegovo glavno delo je ZZZ BBB III RRR KKK AAA DD UUU HHH OOO VVV NNN III HHH AAA FFF OOO RRR III ZZZ AAA MMM AAA . Kalist Ksantopul D

(XIV vek) i Grigorije Palama u svojim Trijadama.- manifest isihastičkog monaštva u III trakt. II trijade.

1

VIZANTIJSKA POEZIJA Počinje da se razvija u IV veku. Sasvim je drugačija od antičke prozodije, jer se jezik menjao. Dužine vokala su se izjednačavale (η= ε; ω=ο ) α, ι, υ. Došlo je do fonizacije diftonga ιυ...To nam je poznato sa papirusa od Hristovog rođenja. Kvantitet sloga gubi značaj (a bio je osnov prozodijske poezije). Zamena daktil: spondej. Spondej gubi smisao. Ustanovljen je NOVI RITAM, nova pravila. Insistira se na kontinuitetu helenske kulture, ne samo u IV veku, nego sve do 1453. i duže. Prisutna je težnja za podražavanjem, što je odraz nesposobnosti za originalnim stvaralaštvom. To je dovelo do dva toka: 1) CRKVENE HOMILIJE 2) ANTIČKI ŽANROVI: ISTORIOGRAFIJA, POHVALNI GOVORI (PANEGIRICI) Svetovna poezija ne isključuje religiozni sadržaj. Pisana je da bi se čitala, a crkvena u biblijsku svrhu. C R K V E N A I L I L I T U R G I J S K A P O E Z I J A Koristi se svakodnevno prilikom liturgija u crkvi. Bilo je raznih pokušaja liturgijske poezije. Uklapaju se novi sadržaji u stare. Počeci u pogledu izraza i jezika i u metričkom smislu leže u: 1. himni KLIMENTA ALEKSANDRIJSKOG (III v), gde dolazi do izražaja

klasični anapest. 2. i u Metodijevom Simposionu (IV v)- horska odn. dramska kompozicija pesme i

jampska stopa, mada sa mnogo odstupanja. Međutim, to su još helenistički uticaji. I ove pesme nikada nisu dobile pravo građanstva u široj crkvenoj liturgijskoj upotrebi. Metodije je bio grčki hrišćanski pisac, možda i episkop u Olimpu u Likiji. Od njegovih mnogobrojnih spisa sačuvana je samo GOZBA DEVIČANSTVA (ΣΥΜΠΟΣΙΟΝ Η ΠΕΡΙ ΑΓΝΕΙΑ Celomudrije): spis rađen prema Platonu. Završava se u čast mističnog braka Hrista i crkve: ι3οϖ ευ1ξαριστιοϖ. Devica se obraća vrlini i svaka od njih drži pohvalu. Sastoji se od 24 strofe i refrena (hor odgovara na svaku strofu)- to je imitacija Platonove Gozbe, koja se završava himnom u čast Hrista i njegove neveste crkve. Prvi je upotrebio aaakkkrrrooossstttiiihhh .

3. APOLINARIJE MLAĐI iz Laodikeje u Siriji (IV v) piše Stari i Novi Zavet u

hexametru; kabinetska poezije- nije to mogao u crkvi da interpretira. 4. GRIGORIJE BOGOSLOV IZ NAZIJANSA (IV v)

Grigorije Nazijanski je pisao i crkvene pesme i religiozne himne, koje su predznaci buduće crkvene poezije, gde se antička prozodija zaboravlja i gde novi jezik nameće melodiju stiha (koji su bili dugački).

2

Njegov antički manir se nije mogao održati. Služi se bez uspeha hexametrom, trohejom i jambom. Piše prve pesme ritmičkog tipa (samo 2). Kao pesnik dospedan je poštovalac antičkih poetskih normi. Njegovi stihovi su dugi (14-16 slogova) i takvi nisu mogli ovladati. HOMILIJE- duboka osećanja lične usamljenosti, razočaranja (u svoje lično ponašanje u odnosu na traženo od vernika), što ne bi trebalo da se sretne kod vernika. Ne sumnja u smisao života, već u svoju ispravnost kao vernika prema religiji (ne u kolebljivosti u verovanju, već u nepoverenje u lični moral).

V v. - OŽIVLJAVANJE POEZIJE Jedan monah se bunio protiv lupkanja i cupkanja ruku. Bilo je mnogo onih koji su smatrali da se na taj način Sveto Pismo preinačava i nisu priznavali druge tekstove, samim tim ni nove ideje, nego samo sakralne. Uvek je postojala opasnost da kroz novi tekst uđe neka nova opasnost- neka jeres. 5. SINESIJE (V v) iz Kirene (obarzovan, pokrenut osećanjem duga da vrši građansku dužnost) pisao je govore posvećene caru. Kada je njegov grad ostao bez episkopa, ubedili su ga da postane hrišćanin. Bio je i paganin (u refleksivnom i religioznom smislu). I Sinesije je pisao himne, koje su s početka bile posvećene paganskim bogovima. Pisao je o sopstvenom pozivu, da se posveti filozofiji (superiornost božanskog znanja nad zemaljskim), a ne ovozemaljskim poslovima. Sadržina: u tome što je filozofska refleksivnost mnogo važnija od svakodnevnih pojava. Ali ova himna se ne upotrebljava u liturgijske svrhe. Njegove himne sačuvane su u 20 rukopisa. Bio je episkop u gradu Ptolemais. Od dela tu su: 1. Dion ili O životu prema njegovom uzoru 2. Beseda o kraljevstvu 3. 9 himni- pisao ih je u antičkim stihovima i na dorskom dijalekstu svog zavičaja- u njima povezuje neoplatonska shvatanja sa hrišćanskim učenjem. 4. sač. 156 pisama- služila su za uzor i primer stila u pisanju pisama.

6. Νο/ννοϖ (V v) iz Panoplisa u Egiptu- njegovo ime ovekovečio je Veliki ep –

∆ΙΟΝΥΣΙΑΚΑ- spev o Dionisu u 48 pevanja- (uzor Hom. I&O). Radnja: Dionisijev put u Indiju i dogodovštine. Kompozicija: svaka epizoda se nastavlja na prethodnu i u prostoru i u vremenu: stalno nagomilavanje slika. Ima sposobnost razvijanja metafora (jednu iz druge : baroknim pesnicima). Nagomilava metafore i stvara utisak enigmatičnog sveta, a posmatranog u njegovom vidu šarolikosti, promenljiv, nestabilan (opšta karakteristika V veka). V vek Non epski pesnik (EP DYONISIAKA) je reformisao: pisao u heksametru i uneo u njega izmene: U hom. hex. bilo je 32 kombinacije, a Non koristi samo 9 => veća metonimija u stihu nego ranije. I daktilski hexametar Priklanja se daktilu i izbegava spondeje- izveštačen i deformisan. II jambski trimetar, koji se pretvara u viz. jedanaesterac Postoje i drugi antički metri. (U III v. Stari i Novi Zavet iskazani su u antičkom metru da bi se privukla pažnja učene populacije). Non(ije) je verovatno napisao i spev Hexametarska Parafraza Jevanđelja Po Jovanu. Non(ije) je možda napisao i PINDARSKE HRIŠĆANSKE HIMNE. Ima čak nekih hrišćanskih tema u stilu tragičara i komediografa. Apolinarije, Sinesije i Non nemaju sledbenike.

2. ROMAN MELOD (VI v)- Početkom VI veka javlja se najveći pesnik Vizantije: crkveno-liturgijske poezije (koja traje dok kanon ne preovlada) zahvaljujući kome viz. himnografija dostiže vrhunac.

Retko je koji viz. pesnik dobio tako krupne epitete kao Roman. Smatraju ga „Pindarom ritmičke poezije“ i najvećim crkvenim pesnikom svih vremena. Crkva ga je rano kanonizovala i uvrstila u znamenite svece Istoka. Donekle legendarni podaci njegova Minejskog Žitija omogućavaju da se rekonstruišu bar neke osnovne okolnosti bibliografije: C.V. Rođen u Siriji, po narodnosti Jevrejin, đakon u bejrutskoj crkvi Vaskrsenja, prelazi u Carigrad za vlade Atanasija I (491-518), gde služi kao sveštenik i piše veliki broj himni tj. kondaka. Njegovo pesništvo odlikuje se s v e č a n i m , a l i j e d n o s t a v n i m i e l e g a n t n i m i z r a z o m , b o g a t i m f i g u r a m a , d i s k r e t n o m d r a m a t i k o m . Nema patetičnosti.

OPUS Pripisuje mu se autorstvo Akatista. To je izuzetno svečana himna. Akatist je jedan od vrhunaca Bogorodičinog kulta, ali i viz. crkvene pesme uopšte. Pripisivan je carigradskom patrijarhu Sergiju, Georgiju, Pisidi, Fotiju. Sergijevo autorstvo je izgledalo najverovatnije s obzirom na vezivanje uvodne strofe Akartista za istorijski događaj razbijanja avarsko-slovenske opsade Carigrada 626. g. Ali novija istraživanja formalnih i sadržinskih elemenata ove himne upućuju na Romana kao autora. Uvodna strofa je verovetno zamenila Romanov tekst. Ostavio je za sobom Božićnu pesmu, Pesmu o Strašnom Sudu, O Judinoj izdaji.

3. U VII veku- himne pevaju: jerusalimski patrijarh Sofronije ( ) i Maksim Ispovednik ( ) 4. VVVIIIIIIIII vvveeekkk jjjeee nnnaaajjjppplllooodddnnniiijjjiii zzzaaa cccrrrkkkvvveeennnuuu pppoooeeezzziiijjjuuu--- tttaaajj vvveeekkk ooobbbeellleeežžžaaavvvaaa pppooojjjaaavvvaaa kkkaaannnooonnnaaa j e

arhiepiskop

propovednik

tvorac kanona C.V. Rođen oko 660. u Damasku. Kaluđer i klerik u manastiru Sv. groba u Jerusalimu, potom mitropolit na Kritu. Jedan od najznačajnijih propovednika i pesnika viz. crkve. Život je završio kao episkop grada Gortina na Kritu. Zamonašio se veoma mlad i sa 25 god. ide u Carigrad i zadržan je sa zadatkom da organizuje prihvatilište za siromahe. Važi kao pronalazač liturgijskog kanona.

OPUS Njegov čuveni Veliki Kanon ima 250 strofa. Osim toga napisao je: 4 manja kanona, jednu jampsku pesmu u 158 stihova i 50 homilija i panegirika, koji su samo delimično objavljeni. U Velikom Kanonu ritmička crkvena pesma dobija izuzetno velike razmere i složenu i skladnu kompoziciju, ali njen pesnički izraz gubi toplinu i lirski karakter!!! U poeziju se počinje uplitati dogmatička logistika i to uslovljava razvijanje određenih lirskih figura (antiteze, poređenja, igre rečima) na račun estetskih i emocionalnih vrednosti. U delu Velikoposni Veliki Kanon neprekidno je varirana ista topika pokajanja.

3

4

Kao teolog prilično je indeferentan. Interesovala ga je ličnost Bogorodičina. Najznačajniji je zbog kanona- posebna vrsta crkvene pesme od 9 oda- svaka ima svoj irmos- „strofa mustra“, strofe- tropare, zamišljena je tako da su na neki način u vezi sa 9 pesama Sv. Pisma koje su se čitale na Jutrenju. 5. Mnogo veću poetsku vrednost imaju KANONI Jovana Damaskina (VIII v), monaha

palestinskog manastira Sv. Save, čuvenog i proslavljenog teologa-ikonofila. Njegova uloga u formiranju Oktoiha, jedne od glavnih liturgijskih knjiga viz. crkve, koje su u isto vreme i veliki pesnički zbornici- je odlučujuća, iako je Jovan bio samo reformator. On je redaktor kanona kao pesničke frome, skrativši ga na 3 do 4 strofe (tropara) uz irmos kao nosioca teme u svakoj odi, dao mu je konačnu strukturu. Bio je veoma plodan pesnik. Poznati su i danas njegovi kanoni ZA PRAZNIKE HRISTA I BOGORODICE KAO I VAŽNIJIH VIZ. SVETACA, uključujući i KANON ISPEVAN U ČAST ROMANA MELODA. TRI KANONA- ZA BOŽIĆ, BOGOJAVLJANJE I PEDESETNICU piše u jampskom trimetru (tako se na tren vraća antičkom načelu kvantiteta).

6. KOZMA MAJUMSKI (VII-VIII vek ) HAGIOPOLIT ILI

MELOD Savremenik Damaskina. Episkop grada Majume blizu Gaze. Napisao je nekoliko značajnih kanona, koji ne zaostaju za Damaskinovim. Najlepši od kanona je KKKAAANNNOOONNN CCCVVVEETTTNNNEEE NNNEEEDDDEEELLJJJEEE . E LI Jovan i Kozma često primenjuju figuru akrostiha. Kozma je iz Jerusalima. Nazvan je takođe i HAGIOPOLIT ili MELOD. Prema legendi vaspitao ga je Jovan Damaskin, sa kojim je bio kaluđer lavre Sv. Save kod Jerusalima pa kasnije majumski episkop. Zajedno sa Damaskinom komponovao je P E S M E Z A P R A Z N I K E G O S P O D N J E I B O G O R O D I C E .

5

IV v. SSS VVV EEE TTT OOO VVV NNN AAA PPP OOO EEE ZZZ III JJJ AAA

Svetovna poezija ne isključuje religiozni sadržaj. Pisana je da bi se čitala, a crkvena u biblijsku svrhu. Profano je zbog neliturgijske namene i antičke forme. Nema liturgijsku motivaciju ali je religiozno po svojoj tematici.

Oslanja se na antiku. Nadovezuje se na antičku književnu tradiciju pre svega u formalnom

smislu- forme se zadržavaju: ep (V- daktilom), epigram (jambi). U V v. Nonnus iz Aleksandrije- pisac epa (reformisani jezik). VI vek- EPIGRAMI - religiozne sadržine, ali ne za čitanje u crkvi.

I ova poezija raskida veze sa metričkim normama antike. Razvija novu metričku formu

tzv. „politički stih“- takav stih je građen prema akcentu i istovetni stihovi se javljaju jedan za drugim, za razliku od ritmičke pesme u kojoj se s periodom menja i stopa. Politički stih je nastao u VII veku. Ima ga u poslovicama navedenim u delima VII veka- Lestvici Jovana Sinajskog i „Lugu duhovnom“ Jovana Mosha. Postao je stih epske poezije.

Razvoj jambskog trimetra → vizantijski dvanaesterac.

Hexametar- zbog gubljenja dužine vokala nameće se pravilo ISTI BR. SLOGOVA (ISOMETRIJA). ITACIZAM

Iz odnosa prema imitiranju stare forme poezije=> težnja za igrarijom:

κακι/νοι- palindrom- stihovi mogu da se čitaju sa obe strane na isti način: : νι∼ψον α0νοµνη/µατα µη∴ µο/ναν ο1ψιν − "operi greh a ne samo lice" npr " "

Παλλαδα∼ϖ - simpatije na strani prošlosti. - stih je posvećen Heraklovim srušenim statuama. Svetovna poezija se trudi da sačuva formu i metriku. S obzirom na daktilski hexametar leksika je homerovska, čak homerovskija od samog Homera. Što se tiče sadržaja, ne znači da je isključivo svetovnog karaktera, može biti i religioznog, ali nije ušao u crkvene knjige. Profano pesništvo u Vizantiji i pored svog principijelnog neuspeha ipak broji nekoliko značajnih imena.

6

1. ϖ ϖ / VII vek C V. Iz Pisidije, đakon i hartofilaks Svete Sofije, uuučččeeessstttvvvooovvvaaaooo uuu pppooohhhoooddduuu ppprrroootttiiivvv PPPeeerrrsssiiijjjaaannnaaacccaaa 666222222///333... Postao prijatelj i poverljiv čovek cara Iraklija. Jedan od najznačajnijih viz. pesnika; kasnije generacije su ga čak stavljale iznad Homera. Njegove PANEGIRIČKE PESME spadaju m e đ u n a j v a ž n i j e i z v o r e z a p r o u č a v a n j e v l a d a v i n e c a r a I r a k l i j a .

Prvi je ujedno i savršeni predstavnik novog oblika stiha- dvanaesterca. esme. 619/20-629/30 pisao je epsko-pohvalne, a kasnije teološko-moralne p

OPUS Sačuvano je dosta. Ne zna se tačno kada je šta napisao:

epska panegirika, od kojih su 3 istorijske pesme: rad - kada je došao iz Afrike tj. oko 610. g.

2. obedničkog pohoda protiv Persijanaca - Expeditio

3. Avara i Slovena na Carigrad 626. god. - Bellum Avaricum elja

Pesma u čast pronalaženja svetog krsta - Restitutio cruci- 628. g. Persijanci su oteli krst za

4 1. Pesma posvećena Iraklijevom dolasku u Carig

Iraklije došao iz Egipta i zbacio Foku Pohvala povodom Iraklijevog pPersica- Iraklijev pohod 622. Pesma o odbijanju napada

4. Iraklijada- (471 stih) uzdiže i slavi Iraklija, podstaknut vešću o smrti njegovog neprijatHozroja u 2 akroaze (epska pevanja)

5.

koji se smatalo da je na njemu bio razapet Isus Hrist, vraćen je u Jerusalim - spev posvećen Patrikiju Nomu

mnogobrojni epigrami o duhovnim i svetovnim temama

. dskom životu

7. aštini života

. himna posvećena Hristovom vaskrsenju i dr. pesme

Dogmatska didaktička polemička pesma protiv jeretika Severa Antiohijskog- atak na

10. d njegovih radova u prozi sačuvano je Žitije sv. Anastasija.

11. ri kraju života veliki spev (1800 stihova) o stvaranju sveta od

n ima svoj raspored- u njemu je čovek u središnjem delu speva- sav svet je stvoren radi čoveka. Ovaj spev

Epigrami- poetsko razmatranje o lju6

Epigrami -pesma o t

8

9.

monofizitu Severa

O

p - veoma popularan -(Šest nev)-

najopširnije delo ! ! filozofsko-teološko-didaktička pesma posvećena stvarnju sveta s mnogobrojnim istorijskim osvrtima; od tog dela je načinjen jedan slovenski prevod. Osnovna Pisidina ideja bila je da je sagledavanje Boga nemoguće. Ne piše egzegetska dela.

Oje posvetio patrijarhu Sergiju. Na samom početku oštra invektiva protiv Prokla. Opisuje nebo, govori o anđelima (4 osnovna elemnta: vazduh voda, sunce, mesec- ta teorija ušla je u hrišćansku dogmu bez

razmatranja); govori o zemlji i njenim potresima, prihvata geocentrizam; govori o moru, atmosferskim pojavama, o energiji (emanacija božanstva, ono što se vidi) i o suštini (ono što se ne vidi). Mnogi biološki procesi i pojave su mu primeri za vaskrsenje. Zaključak mu je teleološki: govori o proviđenju-cilj. (teleologija- teorija o svrsishodnosti svega stvorenog. Bog je sve stvorio po planu, nema suvišnog). Primer: pesak, tako sitan, a zadržava more. Problem zla- Hrist svojom žrtvom preuzima; Bog je podmitljivi sudija zato što je milostiv. Svet sam po sebi nije savršen. Negativna teleologija: bog se ne može spoznati, samo delimično kroz stvoreni svet→ oximoron: - vidljivo skriveno. Tekst Biblije je za njega više poetski nego što pruža činjenice. Veoma je obrazovan- poznavao je prirodne nauke, često se nailazi na medicinsku terminologiju i u drugim tekstovima primeri za vaskrsenje: zarastanje rana i razorenog tkiva. Bio je zadužen za crkvene sasede- rizničar, veoma obrazovan. Psel ga u jednom svom delu poredi sa Euripidom. Ne može se reći da je bio genijalan pesnik, ali najveći svog vremena i najveći svetovni pesnik. Sadržina se ne odnosi na Sv. Pismo, ali može biti o verskim temama- kao Šestodnev. Jednostavan je, tečan i dosledno veran jampskom trimetru. Hexametrom piše samo jednu jedinu pesmu. Značaj: uveo je jamb u epsku poeziju. Uglavnom je pisao EPSKE PANEGIRIKE koji su uglavnom posvećeni uzdizanju cara Iraklija i njegovim pohodima. Uzdiže i patrijarha Sergija. Kroz stih se dodvorava caru, ali ipak mu se iskreno divio (izraz opšte klime Iraklijevog vremena), iskazivao veru u božansku misiju Iraklija i carstva uopšte. Nije bio toliko značajan stvaralac koliko inovator. Uloga u metrici- kod njega imamo pravi vizantijski jedanaesterac.

2. Teodor Studit 759-826. IX vek

Tek se sa njim razvija u punoj meri epigramska poezija, najuspelija i najživlja vrsta profanog pesništva Vizantije. Teodor piše originalne epigrame o manastirskom životu, epigrame posvećene proslavljanju ikona (polemičkog karaktera), pojedinim svecima i dr. (epitafe). Pisao je i crkvene pesme: himne i kanone. Potiče iz otmene porodice. Sa majčinom porodicom stupio je u manastir Sakudion u Bitiniji, gde je 794. g. postao iguman. 795. je prognan i 798. g. se, bežeći od Arapa, preselio u studijski manastir u Carigradu. 808. g. je sa ujakom Paltonom i bratom Josifom prognan na Prinčevska ostrva i posle 815. g. po izbijanju borbe protiv ikona ponovo je prognan. Jedan je od najznačajnijih teologa borbe za ikone. Posle uspostavljanja ortodoksije bio je kanonizovan.

OPUS 1. Zbirka pisama- vrlo važan dokument za duhovnu istoriju toga doba 2. 3 govora protiv neprijatelja ikona

Teodor je reformator grčkog monaštva. Pokušao je da oživi kinovitski ideal Sv. Vasilija. 3. 2 zbirke kateheza 4. homilije

7

5. panegirici 6. liturgijske pesme 7. epigrami o ikonama, delovima crkve, u čast svetitelja

3. / / IX vek Takođe zvana i Ikasija, Kasijana. Jedina viz. pesnikinja vredna pomena. Proigrala je krunu prilikom izbora neveste cara Teofila (oko 830. g) jednim slobodoumnim odgovorom, pa je posle toga stupila u manastir koji je sama osnovala. Za sobom je ostavila više pesama, koje pokazuju iskrena osećanja i originalne misli. Radila je i na polju crkvene poezije. Pisala je sentence i epigrame o najraznovrsnijim temama. Jedina je negovala epigramsku i gnomološku poeziju. Originalna je, duboka i suptilna, kako u svojim crkvenim pesmam, tako i u profanim pesmama, sastavljenim u jambu. Kod Simeona Logoteta zabeležena je legenda o njoj- upravo ona o Teofilovom izboru neveste. Ona je jedna od najlepših, on joj dade jabuku, ali ona odgovori previše drsko, te se on oženi Teodorom.

OPUS 1. Pretpostavlja se da je pisala i himne. 2. epigrame 3. niz gnoma u jambima 4. o ljudskoj gluposti: delo „O glupacima i prostacima“ 5. akrostihe od sentencija koji su počinjali sa rečju = mrzim

Sklona je retorskim ukrasima. Bila je pod uticajem antičke književnosti. Smatra se da je njeno delo posvećenu uspenju; uplašena je za ljudsku sudbinu i moli boga da ne bude pravedan nego milosrdan.

4. / posle IX vek

Đakon i skevofilaks, kasnije mitropolit u Nikeji.

OPUS 1. ŽITIJA 2 PATRIJARHA ( ) Tarasija i Nikifora I ŽITIJE Georgija Dekapolita 2. POETSKA DELA 3. PRVI OGLED „IZGUBLJENOG RAJA“ - RAZGOVOR O PRVOM (ISTOČNOM) GREHU

( ) IZMEĐU ADAMA, EVE I ZMIJE 4. PARAFRAZU EZOPOVIH BASNI

( ) 5. ZBIRKU OD 24 ALFABETSKI SREĐENIH JAMPSKIH SENTENCIJA RELIGIOZNE SADRŽINE 6. NADGROBNE EPIGRAME * NIJE SAČUVANO 7. 5 PISMA * NIJE SAČUVANO 8. Znamo za njegove JAMBE NA POBEDU TOME 9. POEMA OD 143 STIHA posvećena njegovom bolesnom prijatelju 10. DELO O LAZARU I BOGATAŠU

8

9

Bio je učenik patrijarha Tarasija i zapisivao je njegove HOMILIJE. Kada je počeo ikonoborski period, izgleda da je Ignjatije bio prvo ikonoborac, ali se brzo pokajao. Jezik je učen, školski, ima dosta citata iz Svetog Pisma. Kod njega se sreću i antičke forme.

5. Anthologia Palatina, Konstantin Kefala X vek U X veku epigramska poezija postaje toliko bogata da se već javljaju i zbirke epigrama, kao ANTHOLOGIA PALATINA- zbornik Konstantina Kefale- poč. X veka, gde su epigrami sređeni po predmetu. Sličnu antologiju epigrama napraviće krajem XIII veka i poč. XIV Maksim Planud, a u X v. sopstvenu zbirku epigrama Jovan Geometar. ANTHOLOGIA PALATINA- zbornik Konstantina Kefale- poč. X veka: zbirka grčkih epigrama, sačuvana u jednom jedinom rukopisu u biblioteci Palatina u Hajdelbergu. Zbirku je sastavio K. Kefala na temelju ranije zbirke Meleagra iz Gadare, Filipa Solunjanina i Agatija. U Grčkoj su veoma rano nastale zbirke epigrama. Temelj tradiciji antologija postavio je neki Meleagar i Gadare pred samu smenu stoleća. Jedan vek kasnije ona je dopunjena. Ona je ušla i u vizantijsko doba i mi saznajemo da je istoričar Agatija (VI vek) razaslao cirkular, u kome se poziva da mu se šalju poznati epigrami, koje je on onda prikupio i objavio pod naslovom ΚΥΚΛΟΣ. Novina u odnosu na ranije zbirke epigrama bila je podela prema materiji. Agatija je u ovu zbirku uneo pesme ranoviz. pesnika. Možda su tada ušli u antologiju pesnici kao što su Julijan, prefekt Egipta; pravnik Julijan, episkop Diogen iz Amisosa, prefekt Kir iz Panoplisa i Pavle Silencijar, kao i sam Agatije. Ovaj ΚΥΚΛΟΣ je bio neobično omiljen.. On je jedan od najvažnijih beočuga između antičke i vizantijske literature. Veliki korak dalje predstavlja u prenošenju epigrama predstavlja zbirka Konstantina Kefale, starešine carskog dvorskog sveštenstva. Ni ona nije sačuvana u originalu! Kefala se koristio starim antologijama. Organizovao je i nova prikupljanja npr. natpisa i možda je prvi pripojio ovoj antologiji ranoviz. autore kao što su Paladije, Tiberije Ilustrios, car Julijan i dr. O n a j e n a v e ć a z b i r k a e p i g r a m a v i z . d o b a ; o b u h v a t a 3 7 0 0 p e s a m a . K e f a l i n a a n t o l o g i j a n i j e s a č u v a n a u o r i g i n a l u . P r o š i r e n o i p o b o l j š a n o i z d a n j e o v e a n t o l o g i j e j e A n t h o l o g i a P a l a t i n a . Nastala je oko 980. To je prošireno, novo izdanje Kefale. U zbirku od 3 knj. ušli su: U I knjizi:

1. epigrami Grigorija Nazijanskog 2. jedna antologija hrišćanskih pesnika sa Klaudijanom iz Aleksandrije (V vek), Nilom Sholastikom

(V vek), Grigorijem iz Nazijansa, Agatijom, Menandrom Protektorom, Ignjatijem Magistrom iz IX veka, Mihajlom Hartofilaksom, patrijarhom Sofronijem.

U II knj. je opis statua u Zeuksipu, u Carigradu od Hristodora iz Kopta. III knj. sadrži epigrame iz jednog hrama u Kiziku Antologije epigrama i Georgije Kiriot u X, i Maxim Planud u XIV v- Anthologia Planudea (skraćeni Kefala)

6. oko X vek

C.V. Rođen je u palestinskoj porodici, dobro obrazovan. Bio najpre u državnoj službi, odakle ga je car Jovan Cimiskije otpustio. Otišao je u manastir i postao naposletku mitropolit u Mitileni. Jedan je

od najznačajnijih pesnika (epigramatičara) srednjovizantijske epohe. Nazvan prema manastiru u Carigradu (

je porodično ime ili oznaka profesije). Postoji i mišljenje da je bio veoma pobožan laik.

OPUS Među njegovim delima treba na I mestu spomenuti ZBIRKU MNOGOBROJNIH SOPSTVENIH EPIGRAMA I PRIGODNIH PESAMA i s t o r i j s k e i l i l i t e r a r n e s a d ž i n e , a i t e o l o š k e , u m e t n i č k o - i s t o r i j s k e ... Kiriot je najpoznatiji po epigramima- u elegijskom distihu i dvanaestercu- u kojima je veoma PESIMISTIČAN: sa uzdahom se seća prošlih vremena. zbirka od 99 epigrama monasima posvećena asketskom životu ( ), koji se ponekad pripisuju i Neilu. Svaki se odnosi na neku od izreka svetih otaca. Ima i mitoloških reminiscencija i geografskih podataka.1952. g. jedan nemački autor izrazio je sumnju u Geometrovo autorstvo, pa se i danas o tome raspravlja. Njegov junak bio je Nićifor Foka, Cimiskiju za mnoge stvari odaje priznanje, ali mu ne oprašta Fokino ubistvo.

Pored poezije pisao je i prozu: ENKOMION HRASTU *6 kratkih sastava – PRVI: ENKOMION HRASTU- sadrži čitav niz tema, ima i erotskih opisa sa

alegorijskom konotacijom; ostali u obliku kitnjastih pisama.

Sastavljao je i HIMNE I HOMILIJE: 4 dugačke himne u čast Bogorodice tj. Marije ( tzv. Pozdravi) u

elegičnoj stopi tj. pohvalna pesma velikomučeniku sv. Pantelejmonu, Grigoriju

Nazijanskom

Parafraza biblijske pesme Cantica (Pesma nad P esmama) spisi egzegetičkog sadržaja uz profanu retoriku i duhovno govorništvo Jedan od velikih epigramatičara srednjovizantijskog doba i njegove pesme treba ceniti ne samo sa formalne strane nego i kao izraz pravog osećana. Sa epigramima je imao manje uspeha nego sa religioznokonvencionalnim pesmama. Njegova himna mučeniku Pantelejmonu stalno je prepisivana kao i njegova himna Bogorodici i asketske pesme. Epigrami su imali veoma loše nasleđe.

7. / XII vek

(ΠΤΟΧΟΠΡΟ∆ΡΟΜΟΣ ) najčudniji profani pesnik Vizantije, a rodio se tek u XII veku, za careva Aleksija, Jovana i Manojla Komnina, čuveni „prosjak“ vizantijske poezije, pesnik dvora i ulice, raskoši i krajnje bede, sluga aristokratije i večni pripadnik demosa.

C.V. Rodio se u Carigradu. Tu se pripremao za vojničku službu, a živeo je od predavanja gramatike. Nakon smrti Jovana Komnina 1043. g. gubi položaj i imovinu i povlači se u crkvu sv. Apostova- umro je kao monah Nikola. Poetski panegirik- žanr u kojem se najviše ogledao- uglavnom hvali vojne osobine careva i uticajnih generala, pisao je epitalame, ode. Panegirici su puni emocija, lirizma, blage ironije, ponekad čak i samoironije. Pisao je i epilion, spev KATAMYOMAXIA: junaci su miševi. Pisao je parodije i u manjima oblicima. Pisao je i u prozi i u stihu.

OPUS 10

11

Značajan viz. pisac iz ½ XII veka, čija je književna aktivnost bila veoma plodna i raznovrsna. Pesme su mu kratke ili veoma opsežne.

Najopsežniji je roman u stihovima ΚΑΤΟΜΥΟΜΑΧΙΑ - BORBA MAČKE SА MIŠЕVIМА dramska parodija u 384 trimetra inspirisana antikom.

roman u stihu ΤΑ ΚΑΤΑ ’ΡΟ∆ΑΝΘΗΝ ΚΑΙ ∆ΟΣΙΛΕΑ u 9 knj. po ugledu na Heliodorove Etiopske Priče

Zanimljivu alegoriju razvija u „Prognanom prijatelju“ (jamb), kao i u pesmi „O smislu života“ i u stihovima o 12 meseci ΣΤΙΧΟΙ ’ΕΙΣ ΤΟΥΣ ∆Ω∆ΕΚΑ ΜΗΝΑΣ, koji su kulturno-istorijski važni sa podacima o pravilima za lov i vreme itd.

Kao pesnik satira dao je 2 dela, oba sa po 102 stiha u jambu:

1. satiru protiv pohotljivog starca ΚΑΤΑ ΜΑΚΡΟΓΕΝΕΙΟΥ ΓΕΡΟΝΤΟΣ 2. satiru protiv jednog bradatog starca.

Najveći mu je broj prigodnih pesama, posvećenih ličnostima dvora, u kojima se prikazuje kao prosjački pesnik koji bogoradi i zahvaljuje do iznemoglosti- delimično povodom istorijskih događaja ili s namerom da za nešto moli

suvoparnu astrološku pesmu o moći i značenju planeta religiozne pesme i epigrami dijalozi u Lukijanovom stilu humoreska o mišu ΣΧΕ∆Η ΜΥΟΣ

Svoju najveću vrednost pokazaće u prozi.

1. filozofski, teološki i gramatički traktati 2. pisma

Nerazjašnjeno je još pitanje da li jedna ZBIRKA (CORPUS) NARODNIH PESAMA , koja je poznata pod imenom , a koju su svakako pogrešno pripisivali nekom literati otmenog jezika, ne predstavlja možda neku obradu ili čak ismevanje autentičnog Prodroma?Osnovu tog korpusa sačinjava 5 tužbalica i prosjačkih pesama, kojima su kasnije pridodate i druge pesme.

ΠΤΟΧ Oznaka ΟΠΡΟ∆ΡΟΜΟΣ postala je na neki način zajednički pojam za ovu vrstu književnosti.

Što se tiče tog zbornika narodne poezije ptohoprodroma- problemi sa nasleđem ovih pesama su veoma zapleteni i najtešnje su povezani sa pitanjima o nastanku ovog dela. Osnov ove zbirke obuhvata 5 jadikovki i prosjačkih pesama koje se obeležavaju kao ABCDE. Pesma A se žali na pesnikovu džandrljivu ženu i zove u pomoć cara Jovana II Komnina. Pesma B se obraća jednom sevastokratoru i traži milostinju za poboljšanje jelovnika. Pesma C upućena je caru Manojlu predstavlja žalbu jednog mladog monaha na skandalozne prilike u njegovom manastiru. Pesma D je paralela pesme C. Pesma E slika jade nekog viz. literate. Sve se ove pesme izdaju za Prodromova dela. Ali dokazano je da ni monaška satira ni satira o literatu ne mogu da se dovedu u sklad sa životnim prilikama Teodora Prodroma.

8. Manojlo Maksim Planud (1255-1305) XIII/poč. XIV veka ***slavni vizantijski naučnik* *polihistor**p r e t e č a z a p a d n o g h u m a n i z m a *** Za profanu poeziju bitan je zbog Antologije epigrama.

C.V. Rodom iz Nikomedije. Od 1283. g. kaluđer (monah). Rano je prešao u Carigrad; bio pisar na dvoru brzo se zamonašio- Manojlo mu je bilo svetovno ime. Bio je iguman, predavao je u manastirskoj školi. 1274. g. je aktivno učestvovao u sklapanju lionske unije. Sastavio je i *autobiografiju (koja je u Viz. bila retka: osim M.

Planuda autobiograf. pisali i filozof Nićifor Vlemid iz XIII v. i Georgije Kipranin, carigradski patrijarh s kraja XIII v). On je polihistor poznoviz. doba. Bavio se i pesništvom. Napisao je *jednu idilu u heksametru, *mnoge stihire (ortodox. crkvena pesma sa više stihova), *kanon sv. Dimitrija. Bavio se i teologijom, istorijom. Sačinio je jednu dragocenu *antologiju epigrama i *čuveni zbornik viz. poslovica. Ostavio je *nekoliko dragocenih spisa iz gramatike- belešku o poreklu političkog stiha; *sholije i pisma. Idilu je sastavio u Teokritovom maniru. Neka vrsta izvoda iz Kefale je ANTHOLOGIA PLANUDEA- njegova zbirka epigrama, koja je skraćeni Kefala; sadrži 388 pesama nazvanih Appendix Planudea. Iz jednog Planudovog pisma saznajemo da je želeo da izda svoj Commercium Epistolae- „Prepiska“ sa generalom Aleksijem Filantropenom, ali je odustao od te namere zbog nemilosti u koju je Filantropen pao.

OPUS I Napisao MNOGOBROJNA DELA ZA NASTAVU U ŠKOLAMA kao npr: 1. RASPRAVE O GRAMATICI; 2. O SINTAXI; 3. DEKLAMACIJE; 4. SHOLIJE uz Hesiodovo delo ’ΕΡΓΑ, uz Tukidida, Ariftofana, Teokrita i Hermogena; 5. BIOGRAFIJU ESOPA; 6. PROZNU OBRADU BASNI; 7. mnogobrojne pesme; 8. KANON U ČAST SV. DIMITRIJA; 9. IDILU OD 270 HEXAMETARA; 10. RAČUNICU... I I Priređivao je I Z D A N J A: Pindara, tzv. VIZANTIJSKE TRIJADE Sofokla i Euripida, ZBIRKU ISTORIJSKIH I GEOGRAFSKIH EKSCERPATA, kao i ZBIRKE EPIGRAMA- ANTHOLOGIA PLANUDEA, POSLANICE. I I I Kao poznavalac latinskog jezika P R E V E O J E N A G RČK I: Zbirku Izreka Katona Starijeg, Ovidijeve Metamorfoze i Heroide; Ciceronov Somnium Scipionis, zajedno sa komentarom Makrobija, Malu Donatovu Gramatiku, Boetijevu De Consolatione Philosophiae, Augustinov spis De Trinitate i dr. IV Među njegovim teološkim spisima treba spomenuti: 1. ΚΕΦΑΛΑΙΑ o ishodu Sv. Duha 2. ΛΟΓΟΣ ΠΕΡΙ ΠΙΣΤΕΩΣ o istoj temi 3. pohvale Petru i Pavlu 4. liturgijske pesme i molitve

9. Manojlo Fil XIV vek C.V. Rodom iz Efesa, živeo u Carigradu. Pisao pesme s temama iz prirodnih nauka npr. o osobinama životinja, biljaka, kao i iz teologije. Ostavio je oko 25000 stihova epigramskih prigodnih pesama o najrazličitijim predmetima.

OPUS Tipično dvorski pesnik, ugledni diplomata. Bavio se i s k l j u č i v o p o e z i j o m. U svojim delima piše uglavnom u dvanaestoslogovnom jampskom trimetru, a retko upotrebljava politički petnaesterac, inače gospodareći stih tog doba. Ima obilno nasleđe. 12

13

1. prigodnjačke pesme 2. dijalozi 3. pesme sa crkvenom sadržinom 4. prigodne pesme 5. pesme o delima likovne umetnosti

1

V I Z A N T I J S K A I S T O R I O G R A F I J A (prema Bogdanoviću) Viz. istoriografija u najširem smislu predstavlja nastavak i negovanje starogrčkih klasičnih tradicija. Antička istoriografija (Herodot, Tukidid) bila je neposredni uzor viz. istoriografiji, i ona je sve do Halkokondila nastojala da održi kontinuitet istorijskog prikazivanja u istom duhu i na istom nivou. U tome je Vizantija dala svoja najbolja prozna dela, koja se mogu meriti samo sa ostvarenjima u crkvenoj poeziji i nekim delima teološke literature. Istoričari saopštavaju građu svog ili neposredno proteklog vremena. Njihovo područje je u stvari savremena istorija. Njihova publika pripada sloju visokoobrazovanih ljudi vizantijskog dvora i crkve. Ličnost je u središtu istorijskog prikazivanja. Za viz. istoričara istorija je pre svega istorija ljudi, a ne društva, zbog čega ličnost daje osnovni ton. To je jasnije i potpunije izraženo u hronikama, najviše u hagiografiji. Hroničarski vid ist. prikazivanja razvio se u Viz. do savršenstva i postao karakterističan za viz. istoriografsku knjiž. uopšte. Hronika želi da da zaokrugljenu istoriju sveta, što odgovara vizantijskoj potrebi da sopstvenu istorijsku stvarnost izvede preko božanske kosmogonije- iz akta Božje volje i dejstva Božjeg promisla (religiozna istoriozofska interpretacija sveta). Zato hronika najčešće nastaje u crkvenoj monaškoj sredini. Viz. hronografija je po svom osnovnom karakteru lektira za široke slojeve, koja treba da pouči i zabavi, zbog čega je pisana jednostavnim jezikom i rasprostranjenija je od čisto istorijskih dela, pa se prevodila i na latinski, staroslovenski i orijentalne jezike i odigrala je značajnu ulogu u formiranju istorijske svesti mnogih evropskih naroda. I Prema Ostrogorskom ZA PERIOD OD 324-610.

1 . Vizantijska istoriografija počinje sa Evsevijem iz Cezareje (265-339/40). Kao autor jedne kratke hronike u 2 knjige do 325. god. - RODONAČELNIKOM VIZANTIJSKE HRONOGRAFIJE. Napisao je opširnu crkvenu istoriju u 10 knjiga do 324. g. - udario je temelj n o v o j v r s t i h r i š ć a n s k e i s t o r i o g r a f i j e . Napisao je po poznato p a n e g i r i č k o ž i t i j e K o n s t a n t i n a V e l i k o g .

2. Najznačajniji istoričar IV veka je Amijan Marcelin- pripadnik paganske vere, poreklom iz Antiohije. RES GESTAE pisane su na latinskom jeziku i bile su zamišljene kao nastavak Tacitove istorije, sačuvane su samo knjige 14-31. i obuhvataju period od 353-378. Već u ovo vreme grčki pisci dominiraju u istoriografiji. Ističu se dela trojice paganskih istoričara:

3. Evnapije iz Sarda, za vreme od 270-404. g. samo u fragmentima

i za 407-425. 4. Olimpiodor iz Tebe- fragment5. Zosim- od Avgusta do 410. g. 6.

po Evsevijevom 3 istoričara:

.

agrije Sholastik

13.

ijuma i Singidunuma (VI v)

a i Slovenima (VI-

19. votu) i Novele 0. spisi Petra Patrikija gmentima

21. ikon Mavrikija tj.

Prisk za period od 433-468. (V v) Sa pisanjem crkvene istorije uzoru nastavljaju sl.

7. Sokrat za 306-439ozomen 8. S

9. Teodorit iz Kira 10. Na njih se nadovazuje Ev

11. Prokopije VI vek 12. +Petar Patrikije (VI v)

Agatija nastavlja Prokopija (VI v) 14. Menandar Protektor nastavlja Agatiju, važan je

zbog nas, jer prikazuje borbe Vizantije sa Avarima oko Sirm

15. Teofilakt Simokata, nadovezuje se na Menandra- izvor za viz. borbe sa AvarimVII v) Jovan Malala- h16. roničar

17. Jovan Antiohijski- hroničar 18. Teodosijev kodeks- o pravnom životu i o upravi

ranoviz. države Justinijanov kodeks (o pravnom ži

2 u fraPoč. VII v. spis StrategPseudo-Mavrikija- govori o vojnoj organizaciji Vizantije i o Avarima i Slovenima.

II za period od 610-711. 1. Pisida- Iraklijada- panegirik

3. ke“- taskođe Iraklijev

4. eofan- hroničar 5. atrijarh Nićifor- hroničar i najvažniji izvor za

nova hronika nastavlja

2. Beseda o avarsko-slov. opsadi Carigrada- Georgije Sinkel autor „Uskršnje hronisavremenik TpIraklijevo vreme. Teofahroniku Georgija Sinkela

6. Miracula S. Demetrii

2

III za period od 711-843. Hronika patrijarha Nićif1. ora

a eta

4. a II period ikonoborstva prve 3 knj. Josifa enesija

5. a II period ikonoborstva prve 3 knj. eofanovog nastavljača

2. onahHronika Georgija M3. Hronika Simeona Logot

zGzT

6. 7. Studit- pisam i spisi

Monemvasijska hronika

8. Ekloga Lava III iz 726. IV za period od 843-1025. Hronika Simeona Logoteta- vre1. me do smrti

3. roničar Jovan Skilica- hronika nastavlja eofana- period od 811-1057.

4. roničar Georgije Kedrin- prepisao Skilicu 5. 6. onstantin VII Porfirogenit (X v) + Josig

Romana I Lakapina- 948. 2. I knj. Pselova- o Vasiliju II

hThJovan Zonara- hronika do 1118. g. KGenesije (X v) + Lav đakon (X v)

7. Taktika Lava VI- bavi se ratnom veštinom 8. Prohiron i Epanagoge Vasilija I

V vladavina civilnog plemstva 1025-1081.

1. ronografija Mihajla Psela (XI v) 2. storija Mihajla Atalijata (XI v) 3. avršni deo hronike Skilice- dolazak na presto

saka Komnina 4. ekavmenov Strategikon

HIzIK

VI vladavina vojnog plemstva – epoha Komnina- zlatni vek viz. istoriografije zbog

ne Komnine, J. Kinama i Nikite Honijata

)

5. an Kinam o epohi Manojla I (XII v) ina i Anđela (XII

e Prodroma 9. isma i spisi Mihajla Honijata

10. ulturnu istoriju ove epohe- filozofsko delo ovana Itala

A

1. Ana Komnina- Aleksijada (XI v) 2. Nićifor Vrijenije (XI v) 3. Hronika Konstantina Manase (Aleksije I4. Hronika Mihajla Glike

Jov6. Nikita Honijat- epoha Komn

v) 7. Pisma Teofilakta Ohridskog 8. Prigodne pesm

pkJ VII latinska vladavina i restauracija viz. carstva- 1204-1282.

1. og carstva- Gepravi istoričar nikejsk orgije

kutariota III-XIV v)

IV v) 5. orejska hronika 6. lemid 7. 8.

Akropolit (XIII v) Teodora S2. Hronika

3. istorija Georgija Pahimera (X4. Nićifor Grigora (X

MVpisma Teodora II Laskarisa Mihajlo Panaret VIII opadanje i propast viz. carstva- 1282- 1453.

v)

3 istoričara koji pišu posle propasti viz. carstva

4. Laonik Halkokondil (XV v) 5. Duka (XV v) 6. Sfrances (XV v)

1. Pahimer (XIII-XIV v) 2. N. Grigora (XIV3. Jovan Katakuzin (XIV v)

I S T O R I O G R A F I J A - (OSTROGORSKI - IZVORI itd.....) Poznavanje istorije Vizantijskog carstva zasniva se na vizantijskim i nevizantisjkim izvorima različite vrste. Polaznu tačku čine DELA VIZ. ISTORIČARA I HRONIČARA . Njih dopunjuju, a ponekad i ispravljaju vesti zapadnih i istočnih, kasnije i slovenskih izvora . Razni prigodni spisi , izveštaji , pisma i besede dopunjuju podatke hronika i istorijskih dela. Budući da crkva ima veliku ulogu u vizantijskom životu, istoričar vodi računa o TEOLOŠKIM SPISIMA I O AKTIMA CRKVENIH SABORA . Žitija svetaca ponekad imaju veliku izvornu vrednost. Ali svi ovi spisi nas slabo obaveštavaju o privrednom, pravnom i upravnom sistemu carstva. O tome saznajemo VIŠE iz specijalnih rasprava o dvorskom životu, vojnoj organizaciji , državnoj administraciji i privrednom poretku . Saznajemo IZ ZAKONODAVNIH DELA , PAPIRUSA, A KASNIJE IZ POVELJA. Većim brojem povelja raspolažemo tek od 2/2 XI veka, dok su povelje iz vremena Makedonske dinastije retke, a iz starijeg doba nisu sačuvane. Posebna grupa izvora jeste ARHEOLOŠKA GRAĐA : napisi, novac, pečati, umetnički spomenici pružaju dragocene istoriske podatke. III-IV vek Ευ0σε/βιοϖ ο. 260/65 - o. 339/40.SPADA U HRONIČARE UČITELJ, SVEŠTENIK iz Cezareje palestinske. PRVI I NAJZNAČAJNIJI CRKVENI ISTORIČAR. C.V. Rođen oko 265. Bio je prezviter i saradnik origeniste Pamfila sa kojim formira cezarejsku školu po uzoru na aleksandrijski “Didaskalion”, na temeljima Origenove naučne tradicije. U vreme progonstva, tetrarhije (pre 310.) Evsenije je pobegao iz Cezareje. Posle Milanskog edikta (313) postao je episkop Cezareje palestinske i dolazi u dodir sa Konstantinom Velikim i postaje njegov miljenik. Učestvovao je u arijanskom sporu. Umro je 339. ili 340.

OPUS ISTORIOGRAFIJA 1. HRONIKA- u 2 knj. gde izlaže svetsku istoriju do 325. god. Time postaje rodonačelnik vizantijske hronografije (viz. carske ideologije). Udario je temelje i crkvenoj istoriji (događaji u društvu sa stanovišta crkve). U Hronikama prati Julija. Donosi liste egipatskih, grčkih, jevrejskih, rimskih vladara i u kratkim crtama iznosi biblijsku i nebiblijsku istoriju. Interesuje ga razvoj hrišćanstva, koga smatra iskonskim i da je postojalo pre Hristovog rođenja. 2. CRKVENA ISTORIJA u 10 knj. do 324. god. sačuvana u dve rukopisne tradicije. Od V v. poznata nam je skraćena verzija. Sam Evsevije je dosta menjao u svom delu u vezi sa političkom situacijom pre edikta i posle. Daje brojne informacije, citira ranija dela i dokumente. Istoriju vidi kao polje u kom pastir -> spasitelj vodi čovečanstvo ka cilju -> teološkoj budućnosti. OVIM DELOM JE UDARIO TEMELJ NOVOJ VRSTI HRIŠĆANSKE ISTORIOGRAFIJE. 3. ISTORIJSKI SPISI: 1. O PALESTINSKIM MUČENICIMA 2. O STARIM MUČENICIMA 4. Piše 4 SPISA O GEOGRAFIJI PALESTINE, od kojih je sačuvan poslednji ONOMASTIKON - - „BIBLIJSKI IMENIK“

3

U vreme kad je Evsevije bio u naponu književne delatnosti još je veliki deo populacije bio paganski. Da bi pridobio publiku sastavio je : 5. APOLOGETSKA DELA 1. PRAEPARATIO EVANGELICUM (PRIPREMA ZA JEVANĐELJE)- razmatra se odnos

hrišćanstva prema grčkoj književnosti i religiji i filozofiji. Zastupa se mišljenje da je starojevrejska religija u mnogome starija od grčke.

2. DEMONSTRATIO EVANGELIUM- objašnjava odnos judaizma i grčkog religioznog sistema, odnosno judaizma i hrišćanstva, gde je judaizam samo oklop, a hrišćanstvo svešteničko jezgro. Objašnjava da je jevrejska religija priprema za dolazak Hrista i da se posle dolaska gubi razlog postojanja.

Evsevije je bio sklon Ariju (proarijevskim tendencijama), njegovom učenju- osećanje za vezu između crkve i države. Nije razmišljao samo o dogmama i crkvenoj organizaciji, nego o velikoj ulozi državne organizacije za samu hrišćansku ideju. Monarhiju (>< tetrarhije- 2 avgusta i 2 cezara) u državi poredi sa monoteizmom u nebeskoj državi. 6. Zainteresovanost za monarhiju se odrazila u njegovom poznatom žitiju Konstantinovu –PANEGIRIČKO ŽITIJE KONSTANTINA VELIKOG- " V i t a C o n s t a n t i n i "- nastalo odmah posle Konstantinove smrti s a t e n d e n c i j o m u t v r đ i v a n j a h r i š ć a n s t v a .Slične ideje o ovozemaljskoj monarhiji (državna ideologija hrišćanskog carstva) izlaže u 7. govoru: TRICENALIA. - posvećena 30-o-godišnjici vladavine cara Konstantina. Tendenciozni način pisanja: proarijevski. Konstantinovog sina Krista nema kod Evsenija (Konstantin je dao da mu se likvidiraju žena i najstariji sin Krist). 8. JEVANĐELSKI KANONI 9. DOGMATSKO-POLEMIČKA DELA: 2 SPISA PROTIV MARKELA ANKIRSKOG: 1. O CRKVENOJ TEOLOGIJI 2. PROTIV MARKELA Sa pisanjem crkvene istorije ugledajući se na Evsevija nastavili su Sokrat, Sozomen, Teodorit Kirski. Na njih se nadovezuje Evagrije Sholastik. IV vek Najznačajniji istoričar IV veka je Amijan Marcelin- pripadnik paganske vere, poreklom iz Antiohije. RES GESTAE pisane su na latinskom jeziku i bile su zamišljene kao nastavak Tacitove istorije, sačuvane su samo knjige 14-31. i obuhvataju period od 353-378. Već u ovo vreme grčki pisci dominiraju u istoriografiji. Ističu se dela trojice paganskih istoričara: Evnapija, Olimpijadora i Zosima. IV/V vek Ευ0να/πιοϖ 345-420. iz Sarda (oko 1/2 IV v. važan centar) od 270-404. u fragmentimaIz bogate porodice, obrazovan, paganin, pristrasan u odnosu na istočnjačke mističke kultove. Širok u pogledu sve šarolikosti paganske kulture raznih naroda imperije. Pored humanističkih nauka poštovao je i prirodne. Budući paganin, osećao je poštovanje prema hrišćanstvu. Bio je pisac različitih žanrova.

OPUS (Υπομνη/ματα ι9στορικα/ (Istorijske reminiscencije, prisećanja), sačuvane u odlomcima u preradi od 270. god. (od Klaudija II) do 414. Evagrijevo delo je bilo važno i za

4

političku istoriju . Nastavlja istoriju Deksipa Atinskog. Već književni pisac, patrijarh Fotije (IX v), zna da su postojale 2 verzije (II je manje antihrišćanska, jer je u stavovima bio otvoreno protiv hrišćana). Blizak po kompoziciji i unutrašnjoj strukturi poznoantičkim piscima. Istina- osnovni zadatak istoričara, ali može nekad biti opasna. Dužnost istoričara je da lepo predstavi događaje za budućnost: suštinu događaja prikazati, a ne pobrojavanje istorijskih činjenica. Među carevima IV v. koje je posebno hvalio govoreći o istorijskim događijima pisao je teoretske stavove o carskoj vlasti, koja je neophodna za društvo i samo u dobrim rukama može biti od koristi. ŽIVOT SOFISTA- opisuje živote i slavi jatrosofiste, retore, neoplatoničare- antihrišćanski spis.

Olimpiodor V vek iz Tebe- fragmenti za 407-425. Rodom iz etiopske Tebe. Grk, paganin, pisac, pesnik i istoričar. U svoje vreme bio je veoma poznat. Mnogo je putovao. U Atini se upoznao sa filozofskom školom 420. god. je u diplomatskoj misiji kod Kuna. Bo je u Carigradu i tamo je dovršio svoje istorijsko delo koje nije u celosti sačuvano Ι(στορικοι∴ λο/γοι- period od 407-425. Fotiju se ne sviđa njegov jezik - suviše je običan, stil je bez ukrasa, mada mu priznaje jasnoću. Podaci koje je dao su verodostojni.

Zosim IV vek– 500. od Avgusta do 410. g.Bio je izvanredno obrazovan paganin, ideološki zaštitnik rimske imperije. Bio je istoričar. Veliko delo Ι(στορια νε/α- počinje od davnina od Avgusta do 498/50. Prvo daje kratak pregled grčke istorije od Troje do Dioklecijana. Od Avgusta do 270. god. sumarno izlaže, a od 270 do 410. nešto podrobnije. Malo je koristio poznate izvore. Gleda sebe kao Polibijevog naslednika. Događajima prilazi sa pozicije misticizma i mračnog fanatizma. Ni uspon ni pad ne zavisi od ljudi već su sudbinom predodređeni- rezultat volje bogova. Ipak smatra da u okviru opšteg fatalizma sudbina naroda i države zavisi i od morala ljudi. Božanstvo kažnjava. IDEAL: Justinijan, jedini mudar car, energičan protiv varvara. Konstantina I smatra za prekretnicu od koga sve kreće nizbrdo. Bio je daleko od novoplatonizma i mnogo bliži tradicionalnom paganstvu. Bio je i protiv hrišćanskog klera. Nada se da će se bogovi vratiti u novi Rim. U svom delu pruža podatke i o Hunima i Gotima, koji su veoma vredni. Crkvena istorija Jovana Efeskog, delimično sačuvana, s kraja VI veka, pisana na sirijskom jeziku, pruža podatke o doseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo . Veliki značaj za istoričara imaju AKTI VASELJESNKIH SABORA.

ISTORIČARI (prema Bogdanoviću, viz. izvorima za narode Yuge, Tusculumu i predavanja prof. Nine) Većina viz. istoričara zauzimala je najviši položaj i imala je odgovorne funkcije carskih savetnika, sekretara, diplomata, pravnika, logoteta do carskog trona (Konstantin VII Porfirogenit i Jovan Kantakuzin). Bez njihovih dela imali bismo nepotpunu sliku o istoriji Vizantije. Niz ovih pisaca počinje Priskom. V vek 1. PRISK (V vek)fragmenti 433-68. g. Retor odn. „sofist“ (filozof), diplomata iz Paniona, tračkog mesta. Živeo između 415. i 472.

5

Njegov najveći spis je Vizantijska istorija, sačuvan samo u odlomcima. Nastavlja Zosima 411-472.U stilu i rečniku se oseća uticaj Herodota i Tukidida. Privržen je helenskim tradicijama; odličan stilist, objektivan i liberalan intelektualac. Snažno je uticao na kasniju vizantijsku istoriografiju. Dragocen je veoma njegov izveštaj o poslanstvu na Atilin dvor u kome je on lično učestvovao i taj izveštaj je najsadržajniji izvor za istoriju hunskog carstva. Izveštaj o Atili je bogat etnografskim detaljima. Kao pisac mnogo je retoričan. Beše i retor i pisac. Odnos prema varvarima je prezriv. Budući da je bio u carevoj službi, mnogo je putovao. U svojim spisima uzdizao je moć Romejskog carstva. Smatra da je Bog izvor pravde na zemlji. O događajima u zapadnom delu carstva mnogo manje govori. VI vek 2. PROKOPIJE (500-560/70) NAJVEĆI ISTORIČAR VI VEKA Ranovizantijska istoriografija dostiže vrhunac sa Prokopijem iz Cezareje palestinske. Veliki istoričar Justinijanovog doba.

OPUS 1. ISTORIJU RATOVA sa Persijancima, Vandalima i Gotima u 8 knjiga (De bello Persico, -II- Galico, -II- Vandalico) Bio je savetnik Velizarov i lično je učestvovao u njegovim velikim pohodima. 2. TAJNU ISTORIJU 0Ανη/γδοτα − Historia arcana )dajući najteže optužbe protiv cara Justinijana i carice Teodore daje oduška svom nezadovoljstvu i neslaganju sa Justinijanovom politikom, što se oseća u Istoriji Ratova. 3. značajni spis o Justinijanovim građevinama De aedificiis Kao panegiričar u delu De aedificiis hvali javne radove i vredno je za istoriju arhitekture. Izvorna vrednost Prokopijevih dela je neosporna. Bio je veoma književno talentovan, oštrouman i imao je veliku moć zapažanja. Pruža bogata obaveštenja o istorijskim zbivanjima svog vremena. Daje i mnogo važnih podataka o Slovenima i prvim fazama njihovog nadiranja na Balkansko Poluostrvo. Za najstariju istoriju Južnih Slovena njegova dela su najvažniji i najsadržajniji izvor. C.V. Sirijski Grk, veoma obrazovan, poliglota. Odrasli život proveo u Carigradu, bavio se pravima. Prateći Velizara u pohodima vodio je dnevnik sa tih putovanja, koji je posle iskoristio za svoje delo: De bello Persico, -II- Galico, -II- Vandalico. Ima visoko mišljenje o dužnosti istoričara: sine ira et studio = glavno načelo Upadljiva je njegova veća zainteresovanost za svetovne, nego za religiozne događaje. Unosio je u delo razne exkurse: ustanak NIKH u Carigradu, kuga 542, vojne pobune. Obaveštava nas o politici, o događajima na dvoru, intrigama, korupciji. Vrlo tendenciozno opisuje Velizara- „štogod kaže on ne laže, on samo prećutkuje“. Koristio je antičke topose, ali iza njih verodostojni podaci. Ubacuje govore i pisma. Jezik mu po stilu podražava Herodota. Interesovala su ga predanja i legende. Prokopija je nastavio Agatija (prvo pesnik- zbirka ljubavnih pesama- izgubljeno i zbornik epigrama)- on je u svom delu O caru Justinijanu prikazao ukratko razdoblje od 552-558. g. Na njega se nadovezuje Menandar Protektor- njegovo delo je u fragmentima došlo do nas. Teofilakt Simokata- veoma učen, u antičkom duhu školovani retor, u svom hronološki zbrkanom delu opisao

6

je doba cara Mavrikija (VI/VII vek). Ovo delo je osnovni izvor i za velike borbe Vizantije protiv Avara i Slovena. VI vek 3. PETAR PATRIKIJE (500-565) C.V. Patrikije i magistar, rođen u Solunu, bio prvo advokat u Carigradu, čuven po poznavanju zakona, veoma rečit i visoko obrazovan. 543. vodio je carsko izaslanstvo gotskoj kraljici Amalasunti i 550. i 562. bio na persijskom dvoru. Od njegovog istorijskog dela samo fragmenti isto kao i od njegovog dela o državnim ceremonijama- opisi obreda krunisanja u V i VI veku, koje je Konstantin Porfirogenit uključio u svoju knjigu o ceremonijama. Njegova SPOMENICA O PUTU IZASLANSTVA IZ 562. pisana je narodnim jezikom tog vremena i sačuvana je u odlomcima u preradi. Bio je činovnik, diplomata, pisac, advokat kod carice Teodore. 539. postaje magister officiorum. 561/2. u Persiji pregovara sa carem Hozrojem. Sastavio je i delo ΠΕΡΙ ΠΟΛΙΤΙΚΗΣ ΕΠΙΣΤΗΜΗΣ- O POLITIČKOJ NAUCI. Istorija Rima od smrti Cazara do smrti Konstancija I u fragmentima. VI vek 4. AGATIJA (532-580) C.V. Iz Mirine u Maloj Aziji, studirao u Aleksandriji i Carigradu, gde je postao advokat. Izgubljene su knjige ΔΑΦΝΙΑΚΑ u 9 knjiga – kratki prikazi erotskih mitova u epičkom stihu. Od zbirke savremenih i sopstvenih epigrama u 7 knjiga ( ) sačuvano je oko 100 u Anthologia-i Palatina-i. One spadaju u najbolje pesničke tvorevine onog vremena. U Sudi se pominju i druge njegove pesme i prozni spisi, od kojih je poznato samo nekoliko napomena uz Pausanijin PERIEGETA. U svom istorijskom delu

u 5 knjiga obrađuje događaje od 552-558, ali ono je ostalo nedovršeno. Nastavlja delo Prokopija, ali ne dostiže ga ni u temeljnom poznavanju događaja, niti u kritičkom sudu. Glavni predmet njegovih spisa su ratovi protiv Gota, Vandala, Franaka i Persijanaca. Za pers. ratove koristi se i prevodom pers. hronika. kasni VI vek 5. MENANDAR PROTEKTOR (KASNI VI VEK) fragmenti 558-582. Nastavlja Agatiju i ugleda se na njega. Član je carigradske garde i pravnik iz II polovine VI veka. I on se kao Agatija bavio poezijom. C.V. Rođen je u Carigradu; bio advokat i državni službenik- protector domesticus→ nadimak Protektor. Otac ga je pripremao za pravnika, ali zahvaljujući caru Mavrikiju ostavlja se advokature. U njegovoj Istoriji ima grešaka u hronologiji. Više su ga interesovali događaji sa Istoka.

7

Posle lakomislenog života posvetio se istorijskim studijama, nastavlja Agatijino delo koga podražava u

jeziku. SAVREMENU ISTORIJU u kojoj obrađuje god. 558-582. Trezvenost prikazivanja, korišćenjem raznih izveštaja izaslanstava (opisuje Zenarhov put u turski han)- mnogobrojni geografski i etnografski podaci- čine delo izvrsnim izvorom kojim su se kasnije istoričari služili kao jedinim opširnim izvorom toga doba. Sačuvano samo: fragmenti Savremene Istorije i to u ekscerptima Konstantina Porfirogenita i u Sudi. Od njegovih pesama sačuvan je samo epigram u Palatinskoj antologiji. Veoma je uravnotežen i objektivan prema Justinijanovom nasledniku Tiberiju. Mavrikija hvali. Biser među opisima- poslanstvo Haganu. Podvlači težnju za istinom- ono što ljudi govore treba slušati, ali treba paziti i na pozadinu. Pisao je i stihove. Sačuvani su o persijskom svešteniku koji se pokrstio i postao mučenik. Ne ide za preterano retoričkim, nego za realnim pripovedanjem. Pod uticajem Tukidida koristi dual. Jezik mu je učen. VI-VII vek 6. TEOFILAKT SIMOKATA (VI/VII VEK)vreme od -582-602.

C.V. Poreklom iz Egipta, sekretar, prefekt i savetnik cara Iraklija. Obrazovaao se u Aleksandriji, možda je bio sudija u Maloj Aziji, bio je činovnik u Carigradu. Kanije 1. U svom istorijskom delu u 8 knjiga- obrađuje nastavljajući Menandra Protektora vreme od 582-602. g. o vladavini cara Mavrikija. I tu je alegoričan pa na početak stavlja dijalog između personifikacija Filosofije i Istorije.. Pisao ju je nakon Fokine strahovlade. Justina II kritikovao je zbog rata koji je započeo sa Persijom, jer je pripadao generaciji umornoj od ratova te je težnja za mirom osnovna u njegovom delu. Stil- retorski prenatrpan; hronologija zbrkana, ali se oslanja na verodostojne izvore, korišćeno kasnije mnogo, njime se koristio Teofan. 2. U spisu „O raznim problemima prirodih nauka i njihovom rešavanju“

koji se obično citira kao „Quaestiones physicae“ bavi se problemima alhemije. Pun je fantastike, alegorije, sentenci. Dijaloški razmatra prirodoslovna pitanja- alhemijska, kultna i sl. kojim je dao svoj doprinos Iraklijevoj „obnovi nauka“. 3. su različite sadržine i dobar primer viz. epistolografije; prevedena su na latinski. Bila su omiljena jer su u retorskom pogledu vešto sastavljena, posvećena su poznatim ličnostima prošlosti: Platonu, Sokratu, Muzama,... Njegovo delo je bitno za književnu istoriju. X vek 7. KONSTANTIN VII PORFIROGENIT (905-959) Bio je više književnik i naučnik, nego državnik. I viz. car-istoričar C.V. Jedini sin cara Lava VI (886-912), krunisan 911. stvarno vladao od 945. jer su se u međuvremenu na carskom tronu izređali njegovi punoletni savladari, budući da je ostao bez oca sa nepunih 7 godina.

8

Od svog vaspitača Teodora mladi car je primio ljubav prema literaturi, umetnosti i nauci. Ljubitelj knjiga, istraživač sa jakim interesovanjem za istoriju. Za politička pitanja i vojnu nauku interesovao se samo u teoriji. Posvetio se studiranju nakon dugih godina nametnute dokolice i razvio je živu delatnost u književnosti, kao pokretač i kao autor. Okružen naučnicima nastavlja delo Fotija i Arete- skupljanje i održavanje antičkih i ranijih viz. književnih spomenika- spremanje materijala za pisanje dela enciklopedijskog karaktera. Podstakao je rad Tenesija i Teofanovog nastavljača. 1) Enciklopedijska zbirka ekscerpata, podeljena na 53 stručne oblasti (većim delom izgubljena)- postoje još samo odlomci iz spisa O izaslanstvima - - De legationibus O vrlinama i porocima -

tj. De insidiis O sentencijama - ! - De sententiis O ratnoj veštini - - De strategematis O javnim govorima - ! - De contionibus militaribus Tu postoje veoma dragoceni fragmenti izgubljenih spisa! 2) Biografija dede Vasilija I -

3) Spis „Mom sinu Romanu“ - koji se obično citira kao De administrando imperio ili O narodima. To je spoljno-politički traktat. Daje uputstva u vezi sa spoljnom politikom. Tu je skupio izveštaje o stranim zemljama i narodima. I o Srbima i Hrvatima tj. Slovenima- Konstantinov najznačajniji spis za našu istoriju. Za vreme napada Slovena na Balkansko Poluostrvo u VI v. raspolažemo sa dosta podataka zahvaljujući relativnom procvatu tadašnje viz. istoriografije. Takvo stanje traje samo do prvih god. VII veka tj. do 602. god. dokle dopire poslednji istoričar ove epohe Teofilakt Simokata. Od tog vremena nastaje velika praznina u viz. istoriografiji, koja traje sve do početka IX veka, tako da nema izvora o konačnom doseljavanju Slovena na Balkan i o prvim vekovima njihovog života u novim zemljama. Spis DAI pored nekih starijih viz. spisa spada u osnovne izvore za tu „mračnu“ epohu, jer njegovih 8 glava 29-36 donose podatke o seobi Srba i Hrvata, kao i o njihovoj najstarijoj istoriji do Konstantina. 4) Traktat „O temama“ - - De thematibus- istražuje, na starijim izvorima, poreklo viz. uređenja tema, i u suštini daje sliku geografije carstva u VI veku. Za taj spis crpe građu iz dela starijih pisaca, naročito iz Hijerokla. 5) Obimna enciklopedija, puna raznih podataka i od najveće izvorne vrednosti: O ceremonijama na viz. dvoru- De ceremoniis aulae Byzantinae. U tu knjigu ušao je i Filotijev KLITEROLOGION koji nas obaveštava o viz. činovničkom aparatu iz vremena oko 900. g. i opisi obreda krunisanja u V i VI veku Petra Patrikija. 6) Pravni zbornik VASILIKE- novo izdanje; Strategik i Taktik nastali su na njegovu inicijativu- kao enciklopedijski korpus izvoda. 8. JOSIF GENESIJE X VEK

9

Član ugledne viz. porodice i visok dvorski činovnik. Istoričar iz literarnog kruga Konst. VII Porfirogenita, kome je i posvetio svoje istorijsko delo u 4 knj. ISTORIJA CAREVA. Delo je prema tome nastalo izm. 944-959. Obrađuje period od 813-886. Ne daje potpune biografije svakog cara, ali daje glavne karakteristike. U prve 3 knj. govori o II periodu ikonoborstva, kao i Teofanov nastavljač. U poslednjoj o Vasiliju. Njegov nastavljač je Teofan Homologet. Genesije sam navodi da je pisao na osnovu usmenog predanja i kazivanja starih savremenika događaja, a da se od pisanih izvora koristio žitijima, naročito patrijarha Nićifora i Ignjatija i hronikom Georgija Monaha Armatola. Podudarnost mnogih njegovih podataka sa onima kod nastavljača Teofana je dokaz da su se obojica služila istim izvorima. Iako je Genesijevo delo često pristrasno – na štetu ikonoboraca ili u korist makedonske dinastije – ipak ima istorijsku vrednost. Jezik i stilJJeezziik i sk i sttiill pokazuju da je pisac klasičnog obrazovanja, mada površnog: jezik je težak i izveštačen: opštenarodni sa primesama aticizma. Koristi razne ukrase. U tekst se često upliću razna opšta mesta iz Homera i istorijske mitološke reminiscencije. Što se tiče stila čas se služi antičkim uzvišenim stilom, čas koristi narodne reči, a upotrebljava i strane reči. Što se tiče gramatike često umesto konstrukcije sa upotrebljava + G i D koji je iščezavao. D upotrebljava tamo gde mu u kl. j. nije mesto. Iako su Genesijeve vesti o Slovenima oskudne, ipak su od značaja. Obaveštavaju o maloazijskim Slovenima u IX veku i njihovom učestvovanju u građanskom ratu 821-823. (ustanak Tome Slovena), za koji je Genesije najopširniji izvor. Autori Tusculuma smatraju da autor Istorije careva nije poznat, nego da je dodatak

dodat u jednom potpuno sačuvanom rukopisu iz kasnijeg vremena. 9. LAV ĐAKON 2/2 X VEK Nazvan takođe i Lav Azijat i Lav Karijac. Rodom iz Kaloe u M. Aziji. Došao u mlađim godinama u Carigrad. Pratio kao đakon cara Vasilija II u ratovima i kao jedini savremeni istoričar napisao je posle 922. g. istorijsko delo u 10 knj. u kome opisuje doba 959-976. g. najuspešniji period viz. istorije. Njegovo delo sadrži i nekoliko epizoda iz života Vasilija II. Opisuje i ekspediciju protiv Bugara. Njegove simpatije su na strani porodice Foka. Prema Vasiliju II ima kritički stav. Sačuvan je jedan enkomij, što bi se moglo smatrati promenom stava. Istorija Lava Đakona sadrži dragocene podatke za istoriju Južnih Slovena i Rusa. U stilu se pored Agatija ugleda na Teofilakta Simokatu. I on se kao i Simokata trudi da svom istoričarskom pripovedanju da pesničku crtu zamenjujući često obične reči poetskim neobičnim irazma. U tom pokušaju obojica ne uspevaju, jer su neuverljivi i njihov stil gubi svojstva naučnog izražavanja, a ni ne postaje poezija. Njegov pogled na svet je nihilističan- je kriva za poraze i nepravdu. Etnografija mu je arhaična. XI VEK 10. MIHAJLO PSEL (1018-1078) C.V. Kršteno ime mu je Konstantin. JEDAN OD NAJVEĆIH POLIHISTORA VIZANTIJE. Rodio se 1018. NAJOBRAZOVANIJI ČOVEK SVOG VEKA i pravi umetnik. Kao prof. na novoosnovanom carigradskom univerzitetu uveo je platonizam i uzdigao Platona na carskom dvoru. U kasnijim godinama se zakaluđerio. Književni rad mu je vrlo opsežan i mnogostran. Savršeno je vladao klasičnim jezikom i retoričkom stilistikom.

10

1. brojna filozofska dela 2. filološke spise 3. istorijsko delo „Hronografija“- po sadržini: čista istoriografska književnost. Njegova „Hronografija“- remek delo srednjovekovne memoarske literature: živo slikovito prikazivanje—umetnik u portretisanju. poltičar na najvišim položajima. Stvarao je kao svedok istoriju svoga vremena. Zato je negde pristrasan i negde nešto prećutkuje. Hronografija se sastoji iz 2 dela: I deo napisan na podsticaj nekog prijatelja, verovatno Konstantina Lihuda; obuhvata vreme od Vasilija II do pada Isaka Komnina (976-1059). Sa svakom novom vladom prikaz je detal jni ji , naročito od vremena Mihajla V (1041-1042) kada je Psel došao na dvor kao carev sekretar. II deo opisuje epohu dinastije Duka. Pisan po nalogu i za života Mihajla VII Duke (1071-1078). Od istorijske vrednosti su i: 4. brojna Pselova pisma 5. govori... Bio je veoma talentovan i kao govornik. On je NAJVEĆI VIZ. FILOZOF I PRVI VELIKI HUMANISTA. XI VEK 11. MIHAJLO ATALIJAT (1020/30-posle 1085 ili 1079) Iz Ataleje u Pamfiliji, XI vek. Advokat u Carigradu, pod carevima Romanom IV i Mihajlom VIII predsednik ratnog suda, kasnije patricije, proedar i magister.

1. veoma popularan pravni compendium 2. istorijsko delo posvećeno caru Nićiforu III Votanijatu. U delu obrađuje period od 1034-1079/80. pretežno na osnovu sopstvenih doživljaja i iskustava; ono je ostalo nedovršeno. Arhaistično u stilu i izveštačeno, ali predstavlja verodostojan izvor. 3. dokument o osnivanju ( )doma za siromašne, što je njegova zasluga; interesantan za kulturnu istoriju XI veka kao i za lične odnose i prilike samog Mihajla. Bio je pravno obrazovan. Sačinio je 4. zbornik zakona od rimskog prava do Vasilika. Pselov savremenik. Atalijatovo delo nije steklo više od 2 rukopisa. U svojim zrelim godinama bio je veoma bogat zemljoposednik, a počeo je veoma skromno. Uspeo je da izgradi dobru karijeru, te je bio senator i sudija. Svoja imanja opisao je u svojim delu – neka vrsta tipika. Takav dokument su sastavljali ktitori manastira i objašnjavali su kakav su red nametali tom imanju. Delo Istorija obuhvata vreme 1034-1079/80.- otprilike je to ono vreme koje obuhvata i Pselova Istorija, pa ih često porede. Atalijat je mnogo mnogo manje ličan nego Psel. Ono što pada u oči je da je njegov junak car Niifor III → panegirik. Ali sada ima istraživača koji smatraju da je delo nastalo kasnije i da Nićifor III nije više na vlasti i da to više nije pitanje ulagivanja već lični stav pisca. Prikazuje vrline cara i ratničko umeće.

11

Ono što on ima, a ne sreće se baš kod drugih istoričara jeste veliko interesovanje za sudbinu gradova, posebno u unutrašnjosti. Mnogo govori o vezi Nićifora III i urbne populacije. Sa određenim poštovanjem se odnosi prema nauci, mada nije toliko okrenut visokoj književnosti kao Psel. Mnogo insistira na ratničkim vrlinama pa su ga neki vezivali za vojnu aristokratiju kao predstavnika vojne feudalne aristokratije. Njegova karijera počinje za vlade Romana IV Diogena i od tog vremena je njegov prikaz detaljniji i ujedno subjektivniji. Leksika i terminologija su mu iz savremenog jezika, ali u opštim crtama podržava antičku istoriografiju.

12

XI/XII VEK XI vek ima značajna istorijska dela- Nićifora Vrijenija i Ane Komnine (bračnog para). 12. NIĆIFOR VRIJENIJE (1062- 1136/7)

( # materijal) Istorijska građa Nićifor je rođen u Adrijanopolju. Unuk ili sin istoimenog dračkog stratega i uzurpatora, neuspešnog. 1070. g. porodica Komnina je i dalje uticajna. Suprug Ane Komnine. Pripadnik je veoma značajne vizantijske porodice i veoma uticajne. Od cara Aleksija I Komnina (1081-1118) dobio titulu cezara. Odlikovao se izuzetnim strateškim i administrativnim sposobnostima. Aleksije I ga je prilično uzdigao i oženio kćerkom Anom (verenicom Konstantina Duke, koji je umro pre 20. godine). Ana je terala Nićifora da zauzme presto i potisne njenog brata Jovana Komnina. Nićifor je bio veoma obrazovan čovek. Na molbu tašte, carice Irine, počeo je da piše o vladavini svog tasta (1070-1079). Ukratko prikazuje istoriju Komnina počev od dolaska na presto Isaka I. Postaje detaljniji od vremena Romana IV Diogena, ali se zaustavlja već usred vlade Nićifora III Votanijata. Hteo je da opiše dela Aleksija I, ali ga je sprečila smrt. On je, kao i Ana prikazao porodičnu istoriju prvih Komnina .

Istorijska građa (Istorijske beleške, Materijal za istoriju ) u 4 knj. To nije samo skup materijala, već napisana istorija. Ono što odvaja njegovu istoriju od ranijih je to što više nije istorija pojedninih careva, već PRIKAZ BORBE, NADMETANJA I INTERESA NAJUTICAJNIJIH VIZ. PORODICA: KOMNINA, DUKE, VRIJENIJA. (Duke su bili veoma cenjeni→ carevi su od XIII v. sebi pridodavali uz svoje ime i ime “Duka”; čak je postojalo i “Komnino-Duka”). To je nnneeekkkaaa vvvrrrssstttaaa pppooorrrooodddiiičččnnneee hhhrrrooonnniiikkkeee : čitav niz životnih scena, dinamično prikazivanje situacija, izvesna romanesknost: u to vreme se pojavljuju romani→ uvodi čitav niz novih lica, nije samo nizanje imena koja opterećuju čitaoca; insistira na osobinama koje su na neki način viteške osobine. Ranije se hvalila pobožnost, pravednost, a od ovog vremena važna je ratna veština. Nije samo Aleksije jedini junak, tu je i njegov deda ili otac. Ono što je romaneskno: viteške vrline, brak između Aleksija i Irine. Daje i kritike na račun tasta. Ističe njegove mane. Osim pisanih izvora, koristio je i zvanične izveštaje i pripovedanja starijih savremenika. Njegova istorija predstavlja delo literarne renesanse doba Komnina. Tendencija za arhaiziranjem kod njega nije tako jaka kao kod Ane Komnine. Njegovo delo zaostaje daleko iza njegove supruge. Stil: hhhaaarrrmmmooonnniii jjjaaa iii eeellleeegggaaannnccciii jjjaaa sssttt iii lllaaa. U tonu i ritmu rečenice prepoznaju se Xenofont i njegova Anabaza. 13. ANA KOMNINA (1083- posle 1147) Aleksijada - dopuna i nastavak Vrijenijeve Istorijske građe Epoha Komnina može se smatrati zlatnim vekom viz. istoriografije i to pre svega zbog dela Ane Komnine, Jovana Kinama i Nikite Honijata. Opisala je istoriju svoga oca u delu tzv. Aleksijada u 15 knj. kao dopunu i nastavak dela svoga muža. Aleksijada je I veliko literarno delo književne renesanse doba Komnina.

13

C.V. Najstarija kći cara Aleksija I Komnina (1081-1118) i Vrijenijeva supruga. U detinjstvu je verena za Konstantina Duku, prestolonaslednika, ali on je umro pre 20. god. i Aleksije je udaje za Vrijenija. Zbog pokušaja atentata na svog brata Jovana II Komnina ( jer se nikako nije mirila sa tom sudbinom želeći da za muža stekne carsku krunu) zatvorena je u manastir, gde se odala naučnim studijama i tada je napisala Aleksijadu, u kojoj sebe stalno prikazuje kao veliku mučenicu. U Aleksijadi je prikazala život i vladavinu svoga oca. Ovo znamenito delo obrazovane i pametne princeze, verzirane u stgrč. istoriji, poeziji i filozofiji, predstavlja ne samo značajan spomenik viz. humanizma, već i prvorazredni istorijski izvor, jer daje podroban prikaz ponovnog jačanja Viz. carstva, I krstaškog rata, ratova sa Normanima i turskim nomadskim plemenima na severu i istoku kao i prvih borbi sa Raškom. Anino obožavanje oca, njena porodična gordost i predubeđenje prema Latinima čine da je, pored toga što ističe svoju objektivnost, ipak u mnogim stvarima puna predrasuda. Panegirički ton ovog dela i drugi njegovi nedostaci, naročito hronološka nesigurnost nadoknađeni su bogatstvom i raznovrsnošću podataka, do kojih je učena princeza dolazila zahvaljujući svom položaju, koji joj je omogućavao da se služi građom iz carske arhive kao i izveštajima carevih vojskovođa i sličnim dokumentima, ali i zahvaljujući svojoj pameti i radoznalosti. Pošto je pisala dosta kasno, za vreme svog bratanca Manonjla I, udaljenost od događaja izaziva hronološku nepreciznost. Ana se obrazovala neposredno na antičkim uzorima: bila je dobar poznavalac antičke književnosti (Homera, Herodota, Tukidida, Aristofana, Polibija) i Biblije. Poznavala je mitologiju, geografiju i istoriju, vladala je retorikom i dijalektikom, bila je upućena u platonsku i aristotelsku filozofiju. Pokazuje se kao humanista. Jezik podređuje idealu aticizma. Zato izbegava upotrebu vulgarnih imena i oblika i piše izveštačenim klasičnim jezikom, što često otežava pravilno tumačenje. Njen jezik je dalek od narodnog jezika. Njeni uzori su Tukidid i Polibije. XII/XIII VEK 14. JOVAN KINAM (posle 1143- oko 1230) (“Izvod”) 1118-1176. Ono što Aleksijada znači za doba Aleksija I, to delo Kinama znači za epohu Manojla I (1143-1180). Poreklom iz otmene porodice. Dobio je u mladosti retorsko obrazovanje. Bio je sekretar i poverljiv prijatelj cara Manojla I, koga prati na mnogobrojnim ratnim pohodima. U svom istorijskom delu (“Izvod”) ukratko raspravlja o vladavini Jovana II i o kasnijoj vladavini njegovog sina Manojla I. U delu govori o periodu od 1118-1176. g. kada ga prekida verovatno zbog nekog nedostatka u predanju. Nesekventnosti koje se nalaze u delu dovele su do pretpostavke da nije sačuvan originalni tekst, već skraćeni izvod nekog prepisivača odn. da pisac nije konačno obradio svoje delo. Kinamovo delo poznato je samo iz jednog rukopisa iz XIII veka, oštećenog na kraju i iz kasnijih prepisa u XVI i XVII veku. Kinam je svoje izvore veoma brižljivo koristio. Za doba Manojla I bio je većim delom i sam svedok. Njegovi podaci su uglavnom tačni.

14

Jezik je štur, stil pomalo arhaičan, naročito u upotrebi antičkih imena naroda. Posebno valja istaći njegovo vojničko interesovanje.

15

XII/XIII VEK 15. NIKITA HONIJAT (sred. XII v. do 1213) 1118-1206. poč. lat. vladavine Epoha Komnina može se smatrati zlatnim vekom viz. istoriografije i to pre svega zbog dela Ane Komnine, Jovana Kinama i Nikite Honijata. C.V. Rodom iz Hone. Mlađi brat Mihajla Honijata. Studirao u Carigradu pod njegovom kontrolom, zatim stupio u državnu službu i stugao do položaja logoteta . Posle 1204. g. pobegao u Nikeju, gde gde takođe stiče vodeći položaj na dvoru.

OPUS U svom istorijskom delu u 21 knj. prema vladavini pojedinih vladara obrađuje vreme od 1118. do 1206. nastavljajući Anu Komninu i Jovana Zonaru. U dodatku obično nazvanom DE SIGNIS ili DE STATUIS govori o umetničkim delima glavnog grada koje su uništili Latini. Delo je sačuvano u opširnoj i kraćoj verziji. Nikita je delo svakako nanovo obradio posle 1204. ali ga nije dovršio. Među njegovim izvorima su Evstatije Solunski i Jovan Kinam, kao i usmeni izveštaji. Sačuvane su i: 1. razne njegove besede i nekoliko pisama 2. a Isaka Anđela sa Margaretom Mađarskom pesma povodom svadbe car3. Panoplia- nazvana obično u kojoj raspravlja u 27

knj. o raznim jeresima sve do dogmatskih sporova svoga vremena. Honijat je za sobom ostavio i prigodne spise koji pružaju važne podatke 4. o događajima ovog perioda npr. o postanku II Bugarskog carstva i prilikama posle latinskog osvajanja.

XIII VEK 16. GEORGIJE AKROPOLIT (1217-1282) istorijski spis 1203-1261. od poč. lat. vladavine do restauracije Viz. carstva

e asnije bio vaspitač. ZZZaaa vvvrrreeemmmeee TTTeeeooodddooorrrooovvveee vvvlllaaadddeee zauzimao je VISOKE POLOŽAJE U DRŽAVNOJ SLUŽBI I VOJSCI.

On je pravi istoričar Nikejskog carstva. Bio je istaknuti naučnik i državnik. Rodio se u Carigradu, pa je 1233. g. prešao u Nikeju. Studirao je zajedno sa prestolonaslednikom Teodorom II Laskarisom, kome jk Posle restauracije 1261. g. vratio se u Carigrad i vršio uuu sssllluuužžžbbbiii MMMiiihhhaaajjjlllaaa VVVIIIIIIIII PPPaaallleeeooolllooogggaaa

jlo VIII ga je posle ponovnog osvajanja Carigrada postavio i za EKTORA REORGANIZOVANOG UNIVERZITETA.

(osnivač dinastije i obnovitelj Viz. carstva; vlada od 1259-1282) VAŽNE DIPLOMATSKE MISIJE. 1274. g. predvodio je kao VELIKI LOGOTET viz. delagaciju na saboru u Lionu. Car MihaR

OPUS Ovaj odlično obavešteni savremenik daje U SVOM ISTORIJSKOM SPISU 111... jasan i sažet prikaz događaja ooo ddd kkk rrr sss ttt aaa ššš kkk ooo ggg nnn aaa ppp aaa ddd aaa nnn aaa CCC aaa rrr iii ggg rrr aaa ddd 111 222 000 333 ... ddd ooo rrr eee sss ttt aaa uuu rrr aaa ccc iii jjj eee VVV iii zzz ... ccc aaa rrr sss ttt vvv aaa 111 222 666 111 ...

16

2. đu ostali spisima veći istorijski značaj ima NADGROBNA BESEDA (epitaf) Jovanu

a.

Me m njegovimIII Vatacu.

3. Za sobom je ostavio i manje retorske i teološke spise.

XIII i naročito XIV vek daju veći doprinos viz. istoriografiji. Tada žive i pišu dva najveća polihistora poslednjih stoleća Vizantije: Georgije Pahimer i Nićifor Grigor

17. GEORGIJE PAHIMER (1242-1310) ISTORIJA 1255-1308.

Pahimer je dete Nikejskog carstva. Rodio se u Nikeji. Živi u Carigradu u krugu uglednih naučnika i političara: Georgija Akropolita, Georgija Kipranina i dr. Bio je viz. filozof i istoričar. Zauzimao je visoke

a koje opisuje. Njegovo delo predstavlja jedino opširno ist . delo grčkog

e podatke i o Srbiji toga vremena, ali govori o Srbima, kao i uopšte o Južnim Slovenima, sa

t antici. Jezik je težak, ima puno neologizama i već u XIV veku izašla je skrać P

A )

. egzegetski pregled Aristotelove filozofije

crkvene i državne položaje. Bio je najveći političar svoga doba i napisao je Istoriju u 13 knj. u kojoj posle uvoda, gde piše o godinama od

1255. do 1261. (nastavljajući Georgija Akropolita) govori o razdoblju od 1255-1308.

avremenik je događajSIstoka toga doba . Pošto je pod snažnim uticajem teoloških gledišta unosi u delo ton teološke polemike, koji je bio poznat samo ranovizantijskim crkvenim istoričarima i hronistima i ono dobija veliku vrednost i za istoriju crkvene unije.

aje važnDoholim potcenjivanjem i prezirom, što je uostalom karakteristično i za druge viz. pisce ove epohe. U odnosu prema Zapadu Pahimer ima naglašen grčko-pravoslavni stav. Oštro odbija uniju sa rimskom crkvom. Njegovo delo nas obaveštava o vizantijsko-srpskim odnosima u doba uspona Srbije za vreme kralja Milutina. Daje dragocene podatke o turskom osvajanju M. Azije; pruža detaljan opis pohoda i pustolovina

atalanske kompanije. K N gje ov stil je arhaizirajući, okrenu

rije. ena verzija njegove Isto

ored Istorije piše: 1. retorske sastave (deklamacije) 2. PROGYMNASMAT3. spis o quadrivium-u (

45. parafraze uz govore i pisma Dionisija Areopagita 6. mnogobrojna pisma 7. nekoliko pesama- autobiografija u hexametru na teme iz sopstvenog života

18. NIĆIFOR GRIGORA (1242-1310) ISTORIJA 1204-1359. u 37 knj.

JEDAN OD NAJVEĆIH POLIHISTORA (naučnik koji poznaje sve nauke) XIV veka Jedan od najznačajnijih i najplodnijih naučnika XIV v. Bavio se teologijom, filozofijom, astronomijom, retorikom i gramatikom. Poznat je učesnik isihastičkog spora.

17

RMs iji igrao je veliku ulogu. Kao nepomirljivi Palamin protivnik držan je zatvoren u manastiru Hora od 1351-1355. g.

pažnju unutrašnjoj strukturi države i ekonomskim prilikama. Nastavlja i dopunjuje ahimera pišući o periodu od 1204-1359.

3. do restaurac. iz. c. 1261) i Georgije Pahimer ( 1255-1308). Kao stilistički

odom iz pontske Herakleje. Došao u Carigrad sa 20 god. gde je bio učenik Jovana XIII Glikisa i Teodora etohita. 1326. g. bio je poslanik na srpskom dvoru, 1328. pao je u nemilost i od tog vremena posvetio se

vojim studijama. Prilikom pregovora o un

Nićifor Grigora je napisao Istoriju Romeja u 37 knj. gde za razliku od većine srednjovekovnh istoričara poklanja veću P Od 1351. ona je dokumentovano memoarsko delo i predstavlja istoriju palamitske kontroverze. Glavni izvori za ranije doba, pored izgubljenih dela, su Georgije Akropolit (ist. spis os krstaš. napada 120

vuzor- Platon. U svom istorijskom delu Nikejskog carstva i prvih decenija posle viz. restauracije Grigora izlaže kratko, ali

jegov sažeti prikaz sadrži veoma važne vesti i bitno dopunjuje Akropolitovo i Pahimerovo delo. Period do

). Naročito treba taći podatke o unutršnjoj strukturi države i ekonomskim prilikama

n1320. sažet je u 7 knj. dok je epoha u kojoj je Grigora sam delovao detaljno opisana u 20 knj. Delo je bogato raznovrsnom građom (budući da se bavio svim granam tadašnje naukeis . Mnogo mesta posvećuje odnosima sa

u njegovo vreme postaje najveća sila na Balkanu. V sporove oko isihazma u kojima je sam učestvovao k prenatrpanu citatima. Obaveštava nas o isihazmu. Pored Teodora Metohita bio je najbliži saradnik Andronika Ii. N i

ija interesantna je za istoriju i istoriju teologije.

5. 6. 7. 8. reformi izračunavanja uskršnjih praznika Computus Paschalis

. filološke egzegeze

Srbijom, koja

esti su mu uglavnom verodostojne. Tek kada prelazi na ao antiisihast, delo gubi objektivnost i pretvara se u tendencionalnu raspravu,

ap sao je i: 1. Disputacija sa Varlaamom- donela mu je veliki ugled. 2. HETIKOI PROTIV PALAME I i II tzv. ANTIRR

. 3 Njegova obimna korespodenc4. govori

školske deklamacije biografije nekrolozi podsetnik o

910. gramatički i astronomski spisi 11. Grigorijevi hagiografski spisi- POHVALNE HAGIOGRFIJE brzo su počele da se čitaju u crkvama.

Verovatno su skupljane u jedanom specijalnom panegirikonu (kao zbirka njegovih žitija). Ali kada se zbog rasprave o Palami i isihastičkoj mistici sukobio sa patrijarhom Filotijem i bio osuđen kao jeretik, ovog privilegiji je došao kraj. Ono što je od njegove hagiografske delatnosti spaseno ne nalazi se ni u jednoj liturgijskoj knjizi.Dostupni su nam sada samo još u neliturgičnom predanju i to u pojedinačnim ostacima.

19. JOVAN VI KANTAKUZIN (1259-1383) ISTORIJA u 4knj. 1320-1356. II CAR-ISTORIČAR

347-1354.god. kada je bio pr u otišao na At I S T O R I J E dane podatke i opis vremena

kasnije događeje sve do 1362. g. Delo počinje posle pišćeve abdikacije. Predstavlja neku vrstu

liki domestik. Car od 1Ve

manastiru Mangani u Carigradu, a kasnije jeeudonimom Hristodulos napisao 4 K N J .

imoran da se odrekne prestola. Zakaluđerio seos. Kaluđersko ime mu je bilo Joasaf. Tamo je pod , u kojima pruža pouzps

između 1320. i 1356, a s vremena na vreme osvrće se i naizbijanjem građ. ratova (1320) a završava se nekoliko godina

18

memoara prema tome ima apologetičke ciljeve. Veliki značaj ima o ono što Kantakuzin priča o svom boravku u Srbiji o svojim susretima i pregovorima sa carom Dušanom. Dok je bio car napisao je: 1. PARAFRAZA PRVIH 5 KNJ. ARISTOTELOVE

NIKOMAHOVE E

3. SPISI U ODBRANU PALAMIZMA PROTIV PROHORA KIDONA, ISAKA A4. APOLOGIJU HRIŠĆANSTVA U POREĐENJU SA TIKE

RGIRA ISLAMOM

oslednjem stoleću viz. carstva pripadaju Laonik Halkokondil, Duka i Georgije Sfrances, koji pišu tek

se

2. NIZ TEOLOŠKIH SPISA 5. SPIS PROTIV JEVREJA

XV VEK Pposle propasti viz. carstva. Njihova dela bitno se razlikuju od ranijih istoriografskih dela pre svega tematikom, zatim kompozicijom i jezikom. Svi su savremenici i svedoci pada Carigrada (1459), zato kod njih javlja kao glavna tema Š I R E N J E I P O B E D A O S M A N L I J S K E D R Ž A V E . 20. LAONIK HALKOKONDIL (1425-1490) u 10 knj. 1298-1463.

sa Krita, prvim izdavačem Homerove Batrahomiomahije (Venecija 1486).

koncepciju istorije

Jedini istoričar Atinjanin. Bio učenik Georgija Gemista Plitona u Mistri. Napustio Peloponez oko 1460. g. Možda je identičan sa Lonikom Napisao 10 knj. PRIKAZA IZ ISTORIJE u kojima obrađuje period od 1298. do 1463. g. U centru dela dela su Turci, što je sasvim novo gledište u viz. istoriografiji i podseća na Herodotovu , ije se podražavanje može primetiti i u samom delu. npr. mnogobrojni exkursi.

jeziku i stilu kao uzor mu služi Tukidid. Laonik se koristio i turskim izvorima. Delo sadrži zanimljive

io je i turski rob. U komnpoziciji uvodi jednu novinu: prethodni kratki pregled svetske istorije- od

je obilno.

delu daje kratak pregled od starih Asiraca do postanka Osmanlijskog carstva, a zatim detaljno . Delo se završava zauzećem Lemnosa 1463.

napisano je izgleda tek 80-ih god. XV veka.

č Ueksurse o Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj. Njegovo delo je pouzdan izvor, ali su hronološki podaci veoma oskudni. BAsiraca do XIII veka. Odlikuje se literarnom veštinom i nesumnjivim smislom za istoriju. Rukopisno nasleđe Laonika Uprikazuje epohu osmanlijskih osvajanja i propasti Vizantijea Prikazuje borbe balkanskih naroda sa Osmanlijama. Ne ispoljava prema tim narodima ono oholo prezrenje koje su prema njima pokazivali raniji viz. pisci, već govori o Južnim Slovenima sa simpatijom kao o sapatnicima Vizantinaca. 21. DUKA (oko 1400-1470) ISTORIJA 1341-1462. Njegovo kršteno ime nije poznato. Rođen verovatno u M. Aziji. Privrženik unije i predstavnik stare

diranje Osmanlija i vladavinu poslednja 3 viz. cara iz porodice Paleologa (od 1391. g). Delo se avršava opisom zauzimanja Lezbosa od strane Mehmeda II 1462. g.

aristokratske porodice. Naklonjen Zapadu. Oko 1421. bio sekretar Đenovljana Adorna i kasnije u službi porodice Gateluci na Lezbosu. Njegovo istorijsko delo je sačuvano bez naslova. I on kao i Halkondil daje najpre kratak svetsko-istorijski pregled. Govori prvo o stvaranju sveta od Adama, pa do 1204. samo nabraja vladare, zatim opisuje naz

19

Izlaže d o g ađa j e u v e z i s a p o j a v o m i š i r e n j e m t u r s k e d r ž a v e sve do propasti Bajazita

delu prvo ima osvrt na svetsku istoriju, a glavno izlaganje počinje sa Kantakuzinovim proglašenjem

A J S A D R Ž A J N I J I I N A J P O U Z D A N I J I ZA RAZLIKU OD SFRANCESA I HALKONDILA.

a razli od humaniste

1402. kada se vraća istoriji Vizantije u užem smislu. U1341. za cara. Postaje detaljniji od Bajazitovog dolaska na vlast 1389. i završava sa zauzećem Lezbosa 1462. g. N Z ku Halkondila, Duka piše narodnim jezikom. U osnovi je dimotika oplemenjena knjiž.

onstrukcijom i leksikom. Prikaz istorijskih događaja mu je pun dramatizma. k Dukino istorijsko delo, koje, kao i Sfrancesovo, već zadire u poznovizantijsko doba, očuvano je samo u 2 rukopisa. Delo je sačuvano i u savremenom italijanskom prevodu. 22. GEORGIJE SFRANCES (1401-posle 1478) CHRON. MINUS (1413-1478)

& CHRON. MAIUS (1258-1478)

gotet. (1449-1453) g i

141464.mona NapisLatin

1. CHRONICON MINUS na narodnom jeziku

risteći Akropolitov uvod za njegovu istoriju, kao i Grigorino izlaganje.

aius je kasnija proširena akcija. Počinje sa uzdizanjem dinastije Paleologa. Kao intimni prijatelj carske porodice i visoki

dostojanstvenik na dvoru poslednjih Paleologa, on zadržava tradicionalno gledanje usredsređujući svu svoju pažnju na carski dvor u Carigradu i despotski dvor u Mistri. Ogorčeni je protivnik Latina i crkvene unije. Njegovo delo ima karakter hronike, koja uglavnom ređa činjenice i naročito polaže na tačnost hronoloških podataka. Po mišljenju Beka Mitropolit Makarije Melisin iz Mistre falsifikovao je Maius.

Bio sekretar cara Manojla II (1391-1425), strateg i diplomata, protovestijar, prefekt Sparte i veliki lo

rao je veliku ulogu na dvoru cara Konstantina XI Paleologa Dragaša , despota PeloponeskoIgposlednjeg viz. cara. Bio je namesnik u gradovima: Patrasu, Selimbriji i Mistri.

51. postao veliki logotet u Carigradu. Vodio je mnogobrojna izaslanstva na istok i na zapad. i na kraju g. posle emigrantskog lutanja po Italiji došao je ponovo na grčko tlo da pod imenom Grigorije kao h završi život u jednom manastiru na Krfu.

ao je istorijsko delo pod nazivom Hronika. U njegovoj Hronici opet je Turska u središtu pažnje, a i su predmet opšte polemike. Delo je sačuvano pod njegovim imenom u vidu dva istorijska dela:

I delo nazvano manjeg je obima, pisano . Raspravlja o događajima od 1413-1478. po hronološkom redu zbivanja i predstavlja vrlo dragocen izvor za doba vladavine Paleologa i to zbog stvarne hronološke tačnosti. Naučnici u ovom delu gledaju autorove zabeleške u vidu dnevnika.

2. II delo nazavno CHRONICON MAIUS – obrađuje u 4 knj. vremenski period od 1258-1478. g. Zaperiod između 1413. i 1478. oslanja se, osim na ostale izvore, uglavnom na Chron. Minus, čiji je tekst aticistički prestilizovan i sačuvan u potpunosti u Maius-u. U osnovi Maius-a leži Minus. Izlaganje vodi unazad do 1258. ko

Chron. Minus je originalna kratka redakcija njegovog dela. Chron. Mred

20

ХРОНИСТИ

1

ХРОНИКА: даје преглед историје од стварања света, брзим спомињањем догађаја египатске, месопотамске, грчке и римске историје, па све до времена живота аутора; КАРАКТЕРИСТИКЕ: историографија на ученом језику, хроника није – све више се приближава говорном језику, мада нема баш тако оштре црте између та два жанра; хроника је доиста хришћанска творевина са интересовањем за теолошка питања; хроника је више забавна литература; све више се удаљава представа хронике од монашког; једноставан језик; стереотипност лица и догађања; подсећају на начин изражавања мас-медија: оно што занима читаоце; доста садржаја о цркви, религији, али су то опет неки хагиографски материјали; такође, омиљене катастрофе, поплаве, земљотреси...

IV век 1. Ако не рачунамо црквене хроничаре IV века, нпр. Евсевија Кесаријског или

VI век 2. Исихија са Милета који је живео вероватно средином VI века и оставио једну хроничарски

писану Светску историју од које је сачуван један одломак као Оснивање Цариграда 3. ЈОВАН МАЛАЛА ( V Iвек ) први византијски хроничар у правом смислу речи,

представник „хришћанско-византијске монашке хронике“

биограф. О Малали (мalal – ретор, адвокат) зна се тек толико да је пореклом из сиријске Антиохије и да је вероватно грцизиран Сиријац, по позиву ретор. Можда идентична личност са цариград. патријархом Јованом. Живео је, по свој прилици, у VI веку, за време цара Анастасија I, Јустина I, Јустинијана I и Јустина II. Када су Персијанци 540. заузели град преселио се у Цариград, где је и умро, после 574.

1. ХРОНИКА СВЕТА у 18 књига- за период од египатске историје до епохе Јустинијана (до 573). Првих седамнаест књига саставио вероватно још у Антиохији, док је последњу написао у Цариграду. После Евсевијеве сасвим сумарне Хронике, Малала је аутор прве веће хришћанске монашке хронике у Византији. Пошто је писана првенствено за монахе и просечно образоване лаике, са изразито хришћанском, скоро апологетском тенденцијом, на језику, прожетим димотичким елементима, постала је једна од најчитанијих књига свог доба, а уједно и зачетник великог низа хроника. циљ му је да поучава кроз забаву, да ствара одане поклонике трона; превођена и на језике византијских суседа; у том погледу нарочито значајну улогу одиграла међу Словенима. Словенски превод из X/XI века пружа потпунији текст. Сам каже да је његово дело засновано на многим изворима (песме, драме, чак и митови за њега су документи исте вредности) али сви су из друге руке, а користио је и усмену традицију. Мит приказује као историју, а понеки крупан историјски догађај своди на фабулу. Грчку културу и филозофију приказао је у христијанизованом облику. Користио је Енеиду и Тита Ливија и давао им хришћанска тумаченња и обележја. стил му је једноставан; речник и граматички склоп реченица одају говорни, народни језик, има подоста латинских израза . У целој хроници има око седамдесет личних описа. Као историјски извор од осамнаест књига његове Хронике пажњу заслужују само две последње књиге у којима аутор говори као савременик (поуздан је само за 6. век)

2.. библијску историју 3. обраду грчке митологије 4. историју источних народа 5. Грчке 6. хеленизма 7. Рима

ХРОНИСТИ

2

VI век није случајно што је утемељивач хронике као књижевне врсте био један странац, Сиријац; интерпретативна историографија хроничарског типа, у којој су историјски догађаји само моменти једног провиденцијалног процеса, заправо нека врста профане историјске библије, заснована је, у ствари, на оријентално-хришћанском схватању света и историје, на оријентално-хеленистичким, а не на грчко-хеленистичким традицијама → популарност и утицај који је на византијску историографију извршила Хронографија Сиријца Јована Малале симптом је дубоког продора оријенталног духа у византијски свет

4. ЈЈЈОООВВВАААННН АААНННТТТИИИОООХХХИИИЈЈЈСССКККИИИ , други значајнији хроничар, припада кругу сиријско-палестинских књижевника VI односно VII века

5. УСКРШЊА ХРОНИКА (VI век) Chronicon paschale - монументално хронографско дело. Наводи се и као CCChhhrrrooonnniiicccooonnn CCooonnnssstttaaannntttiiinnnooopppooollliiitttaaannnuuummm,,, CCChhhrrrooonnniiicccooonnn AAAllleeexxxaaannndddrrriiinnnuuummm,,, FFFaaassstttiii SSSiiicccuuullliii , а назив Ускршња дао јој византолог Диканж у XVII веку.

C

Првобитно обрађује период од Адама до 629, мада се у очуваним рукописима завршава 627, пошто је крај изгубљен. Настала у цариградској средини. Састављена је између 630-640. год. Тих година се водила жива полемика око црквеног календара; једно од главних питања било је израчунавање тачног датума Ускрса (на Никејском сабору донета одлука да Ускрс никада не треба да се поклапа са Јеврејском Пасхом). Од осталих списа одваја се по томе што су у њој спојене календарске расправе са хроничарским забелешкама. Састављач, чије име није познато, припадао црквеном клиру; дело је кккоомммппииилллааацццииијјјааа кккооојјјааа пппрррееепппииисссууујјјеее рррааазззнннеее ииизззвввоооррреее :

о пЈулија Африканца, односно Библију за најстарије доба,

Евсевијеве Каноне, Fasti consulares за време римске републике, разна Acta martyrum, александријске и антиохијске Tabulae paschales. Примењен је византијски начин рачунања времена, иако са незнатном разликом од праве византијске ере. Светска ера у Chronicon paschale почиње 21. марта 5507, док доцније права византијска ера почиње 1. септембра 5508. пне. Била је, као и Малалина, веома читана у византијском свету, била коришћена и код Јужних Словена – од велике важности опис аварско-словенске опсаде Цариграда 626. који се одликује конкретношћу и подробношћу. У садржај ове обимне хронике улазе: 1. набрајања библијских отаца, пророка, свештеника и краљева; асирско-вавилонских, персијских, александријских, римских и византијских владара, римских конзула, свих познатих народа као Нојевих потомака, великих река, планина, градова 2. потреси, помрачења сунца, поплаве, епидемије куге, глад, јаке грмљавине, појаве комета, пожари 3. дворске сплетке и убиства, прогони хришћана, чуда мученика, борбе са јеретицима, побуне градских дема, јавне прославе, преноси светачких моштију, царске изградње цркава 4. мали број миракула, и наивних етимологија. СТИЛ- доста примитивна.

ХРОНИСТИ

3

VIII/IX век 6. ТЕОФАН ИСПОВЕДНИК VIII/IX век - в р х у н а ц р а н о ви з а н т и ј с к е х р о ник е

биограф. Рођен око 760. у угледној цариградској чиновничкој породици; врло побожан, аскет; био је ожењен али рано је напустио световну каријеру и повукао се у манастир Кизика, који је сам основао. Као ватрени противник иконоклазма за време Лава V затворен је и послат у прогонство на Самотраку где је и умро 818. Православна црква га слави као светитеља.

По жељи свог пријатеља Георгија Синкела, Теофан наставио његову светску хронику која је

допирала до Диоклецијановог доба. Теофаново дело, ХХХрррооонннооогггрррааафффииијјјааа , настало између 810/11 и 814/15, обухвата период 284-813;

Извори, које аутор не наводи, многобројни су; за V век нарочито се служио црквеним

историјама Сократа , Созомена , Теодорита , за Ираклијево доба употребио Малалу , Прокопија , Агатију , Јована из Ефеса , Теофилакта Симокату , Ускршњу хронику .

ОСОБЕНОСТ: рачунање година по тзв. александријској ери, која почиње 1. септембра 5493; велики значај његовог дела лежи и у детаљно израђеном и доследно спроведеном хронолошком систему – што је јединствена појава у целој средњовековној историографији. За поједине временске одсеке даје таблице са годинама од стварања света и Христовог рођења, са именима византијских царева, персијских, доцније арапских владара, папа и васељенских патријарха.

Типична средњовековна хроника → без учености, чак и без историјске објективности у

посматрању; учесник је епохалних потреса у византијском друштву: страдао у иконокластичком сукобу као иконофил; његова Хронографија је својеврстан међаш између Малале и хронографије развијенијег типа (Амартол, Манаса, Скилица, Зонара).

Писана популарно, језиком блиским народном, имала великог утицаја на познију

византијску хронографију – запад се с њом рано упознао преко латинског превода папског библиотекара Анастасија. Веома добар извор за Арабљане, података има и о Хунима и о западним народима, мада штуре информације. За разлику од патријарха Нићифора користи незваничне извештаје; користио и говорни грчки језик, свакодневни говор, али онај који је био у употреби у цркви; хроника је настављена, али не срећно:

X век 7. ТЕОФАНОВ НАСТАВЉАЧ (до 961) је далеко мање поуздан као историјски извор,

и не много добар у књижевном смислу, с обзиром на свој усиљени, панегирички тон када говори о представницима Македонске династије.

То је хроника у 6 књига и обухвата период 813-961; у наслову стоји да је дело настало по налогу цара Константина Порфирогенита, а у заједничком уводу непознати писац каже да је само обрадио материјал који му је цар ставио на располагање да би он наставио хронику тамо где је стао Теофан. Међутим, дело има бар три аутора и не припада цело Порфирогенитовом добу; ПРВЕ 4 књ. од којих свака обухвата једног цара (Лава V, Михајла II, Теофила и Михајла III) саставио непознати редактор из круга Порфирогенитових сарадника; V књ. тзв. Vita Basilii, саставио сам Порфирогенит и она представља опширан, панегирички животопис његовог деде Василија I. VI књ. има 2 дела: I- обична копија хронике Симеона Логотета, док II део, као самостално дело неког савременика, има велику вредност.

ХРОНИСТИ

4

И

Теофанов настављач се од претходника разликује по приступању историјском материјалу → јавља се СТОРИЈСКА КРИТИКА која је до тада била ретка!

IX век 8. Из IX века су још хроничарска дела патријарха НИЋИФОРА (око 750/58-829) који је

бољи као теолог него као историчар.

биограф. Члан угледне цариградске породице, једно време био, као и његов отац, царски секретар, (отац Теодор, мајка Евдокија). Човек великог теолошког образовања, учествовао на VII васељенском сабору (787), затим се закалуђерио. Између 806. и 815. био патријарх, представљајући умерену линију православне странке. Када се под Лавом V разбуктала иконокластичка борба, Нићифор заузео енергичан став у борби против иконокласта због чега је послат у изгнанство у коме је и умро 829. Један је од најважнијих теолога доба иконоклазма. Сматрао да би победа иконоборства могла да уништи веру у Бога као и у византијски поредак. После победе православља прослављан је као велики патријарх. Његов ученик Игњатије Ђакон саставио му житије.

Нићифор написао и :

. Бревијар је у читалаца.

краткоћом и јасноћом

II ΟΟΟΝΝΝ ΣΣΣΥΥΥΝΝΝΤΤΤΟΟΟΜΜΜΟΟΟΝΝΝ од Адама до 829..

III ста:

ΣΥΜΒΟΛΟΙ ΠΙΣΤΕΩΣ; библиотекар Анастасије ју је превео и унео у своју Historia tripartita IX к

већи број теолошких 2 историјска дела

I ИИИссстттооорррииијјјааа или тзв. BBBrrreeevvviiiaaarrriiiuuummm , кратак је спис који обухвата време 602-769, наставља се на Теофилакта Симокату. Поред Теофанове хронике, једина историја тог добапопуларно дело, намењено широком кругТИЛ се одликује . С

ΧΧΧΡΡΡΟΟΟΝΝΝΟΟΟΓΓΓΡΡΡΑΑΑΦΦΦΙΙΙΚΚΚ - хронолошки спис – године, има веома малу вредност

дела у вези са иконоклазмом: 1. Аpologeticus Minor 2. Apologeticus Maior 3. 3 књиге ΑΝΤΙΡΡΗΤΙΚΟΙ 4. побијање Еусебијевог учења о иконама, 5. 12 глава против иконокла

ве

9. ИЗУЗЕТНО ЗНАЧАЈНА ХРОНИКА ГЕОРГИЈА МОНАХА познатијег под надимком

АМАРТОЛА

орац против иконоклазма. Завршио ју је тек по царевој смрти.

пуно цитата језик лак и .

амо одељак 813-842. у коме се ослања на усмено предање.

веку под именом – од 842 смрти Романа Лакапина 948. године

За владе Михајла III „Пијанице“ (824-867) написао КККррраааттткккууу хххрррооонннииикккууу , спис са чисто монашком нотом, полемички када је реч о иконоборству: ангажован као теолог- фанатични б Хроника допире до 842; изражава да није заинтересован за стил већ за истину. Његово дело није нарочито образовано; отворено пише против пагансикх појава, начина живота, мишљења; веома оштар према свим јересима – једанаест редова погрда против манихејаца, против Јермена (монофизити), против иконобораца и ислама. Дело , дноставан је

ИЗВОРИ: Теофан, Малала и неке црквене историје. Самосталну историјску вредност има с Преведена на словенски између 945. и 960. и пружиће Словенима прва озбиљнија историјска сазнања мимо Библије. Настављена је у X тзв. Георгијев настављачдо

ХРОНИСТИ

5

ЈЈЈОООВВВАААННН СССКККИИИЛЛЛИИИЦЦЦААА (((XXXIII вввеееккк))) и његов компилатор ГГГЕЕЕОООРРРГГГИИИЈЈЈЕЕЕ КККЕЕЕДДДРРРИИИННН (((кккрррааајјј XXXIII иии пппооочччееетттаааккк XXXIIIIII вввееекккааа))) , чине занимљиву појаву у области хронографије; Скилица, куропалат и протовестијар, замислио је и написао своју хронику као повест византијских царева; Историјски преглед Георгија Кедрина, вероватно монаха, враћа византијску хронографију њеном првобитном типу, он брише ову поделу и као и Амартол обухвата јеврејску и осталу оријенталну историју, затим римску и, на крају, византијску историју.

XI век 10. ЈОВАН СКИЛИЦА (XI век) 811-1057.

биограф. О његовом животу мало се зна. Високи дворски достојанственик, куропалат и протовестијар у Цариграду, аутор историјског дела

оу коме

наставља ТТТеееооофффаааннноовввууу ХХХрррооонннииикккууу и обрађује време од 888111111---111000555777 ... Теофана хвали као најпоузданијег историчара. Пореди и Псела са њим и критикује га као

недоследног, необјективног и површног. Поред занимљиве критике Псела помиње и неке др. историчаре. Генесија осуђује због краткоће података, Лава Ђакона због пристрасности и тенденциозности. Сматра да је важно користити изворе , као и да је важан начин излагања догађаја. Његово дело подељено је по царевима. Разне епизоде излаже хронолошки.

За време до пада Романа Лакапина (948) Скилица се користио Теофановим настављачем одн. Генесијем. За време до смрти Јована Цимискија (976) истим извором као и Лав Ђакон и неким изгубљеним извором црквеног порекла. Његов даљи приказ претежно се заснива на изворима који нису сачувани.

Највећи значај његове хронике има она партија која се односи на владавину Василија II. Скилица је најважнији извор за историју Самуиловог царства и његових борби са Византијом.

У ПРЕДГОВОРУ даје важан преглед и карактеристике виз. историјских дела, која су

делимично изгубљена. Његова Хроника у којој се о грађи расправља према времену владавине појединих царева представља један од најдрагоценијих извора за историју XXXIII века.

Његово дело ни до данас није издато у оригиналу и Бонски корпус се задовољио

објављивањем Хронике Георгија Кедрина, који је преписао главни део Скиличине хронике. Под Скиличиним именом штампан је у Бонском корпусу само наставак његове хронике за 1057-1079, који се налази у неким Скиличиним рукописима и које Кедрин није преузео. Међутим, нова истраживања су показала да тај наставак не припада Скилици, већ представља компилацију непознатих аутора, која нема никакву вредност.

XII век 11. ГЕОРГИЈЕ КЕДРИН (крај XI и почетак XII в) ХХХрррооонннииикккааа оооддд ссстттвввааарррааањњњааа сссвввееетттааа дддооо 111000555777 ... Вероватно калуђер. Млађи Скиличин савременик. Написао

од стварања света до 1057. Као што сам аутор каже, реч је о једној компилацији из старијих дана. ГЛАВНИ ИЗВОРИ су Хроника тзв. Псеудо-Симеона, Георгије Монах и др. За период 811-1057. готово дословно преписано дело Јована Скилице. Дело обухвата 1. јеврејску и осталу оријенталну историју 2. римску 3. и на крају византијску.

ХРОНИСТИ

6

Хроника самог Кедрина је дело крајње несамостално и заступљeно је у више од 12 рукописа. Није издат првобитни текст, него само једна интерполирана1 верзија- 2 пута филтровани Скилица.

XII vеk 12. JOVAN ZONARA ½ XII v- 1159?

Bio je visoki viz. dostojanstvenik. Veliki drungarije careve telesne garde i upravitelj kancelarije (protosekretis), posle čega se zakaluđerio na jednom od Prinčevakih ostrva , danas Nijandro, u manastiru Hagije Glikerije, gde je na navaljivanje svojih prijatelja napisao H r o n i k u s v e t a koja dopire do 1118. g. i koja zauzima prvo mesto među sličnim viz. istoriograf. delima, kako zbog bogatstva građe koju obrađuje, tako i zbog bogatstva građe. Često se služio delima koja su za nas izgubljena (Dio Kasije ...) Hronika je kasnije mnogo prepisivana (Manas, Glika,....). Prevedena je za vreme renesanse na latinski, francuski i italijanski jezik. Pa i na naš. Koristio se Skilicom, Pselom, u manjoj meri i Atalijatom.

Najvažnija hronika XII v. ma naročitu vrednost jer se zasniva na proučavanju izvora.

Zonara je jedan od najvažnijih svedočanstava rukopisnog nasleđa za izvesne partije Diona Kasija. Izgubljeni dragoceni izvori stajali su mu na raspolaganju i za vreme od 322-450. i od 457-565. g. isto kao i za istoriju rimskih careva. Zonara je istovremeno i najobimnija viz. hronika- 18 knj. Bio je hroničar i teolog. Na dvoru Aleksija I, ali ima i kritičan stav prema njemu. Preveden je na slovenski jezik. Zamera Aleksiju sklonost prema novotarijama, što uvodi promene i što se ne ponaša kao osoba kojoj je carstvo povereno na čuvanje već kao despot. Zonara je najstariji od tri velika kanonista XII veka (Aristen i Valsamon). Njegov VELIKI KOMENTAR apostolskih kanona, sinoda i crkvenih otaca predstavlja jedan od najznačajnijih radova viz. kanonistike. Pored manjih kanonističkih radova (O braku među rođacima...): 1) kanon u čast Bogorodica 2) Objašnjenja uz pesme Grigorija iz Nazijansa 3) Izgubljene pesme o ishodu Sv. Duha

delo u vezi sa objašnjenjem crkveno-poetskih stručnih izraza ( ) sa objašnjenjima

Jovana Damaskina. 5) Jovanu pripisuju i jedan leksikon

koji se pominje i kao delo nekog nepoznatog Antonija Monaha.

Njegova istorija je formalno samostalnija i literarno načinjena veštije od prethodnih.

1 интерполација- уметање дела текста

ХРОНИСТИ

7

13. K O N S T A N T I N M A N A S A 1130-1187. Mitropolit u Navpaku. Pisac iz dvorskih krugova cara Manojla I.

1. Autor svetske Hronike u obliku romana, koja dopire do 1081. g. u 6799 11-erca. Delo je nastalo na podsticaj svastike cara Manojla I i čitano je mnogo u Vizantiji, delimično u proznoj obradi, a 1337. g. prevedeno je i na neke slovenske j. Među autorovim izvorima nalazi se i hronika kojom su se služili Jovan Zonara i Teodor Skutariot, ali je ona izgubljena.

XII vеk Versifikovana Hronika Manase, koja se završava proglašenjem za cara Aleksija I nema stvarne

istorijske vrednosti. Hronografija sa njim ulazi u nov stadijum. U istoriografiju uvodi 15-erac, viz. polit. stih. Od svih

hronika razlikuje se Manasin istorijski pregled iz ½ XII v. jer je pisan u političkom petnaestercu (7000 stihova) obuhvatajući vreme od stvaranja sveta do smrti Nićifora Votanijata 1081. g. Hronika prati Hroniku Jovana Zonare.

Njegov roman nije sačuvan u celini. Poznati su samo odlomci iz jedne velike antologije Hrisokefalove (XIV v) i iz jedne anonimne antologije.

2. Od romana 9 knj. O ljubavi Aristandra i Kaliteje poznati su samo fragmenti. 3. Među njegovim najmnogobrojnijim manjim spisima Konstantina Manasa treba spomenuti: besedu

u čast cara Manojla I, posmrtni govor Nićiforu Komninu (oko 1173), biografiju pesnika Opijana u 52. petnaesterca, monodiju prilikom smrti Teodore, žene Jovana Kontostefana, utešni govor njenom suprugu, i tzv. HODOIPORIKON- itinerer putovanja izaslanstva u Jerusalim prilikom traženja neveste za cara Manojla I, ekfraze npr. lova na ptice- aluzija na Andronika Komnina.

4. Napisao je još i jednu veliku moralističku centuriju preko 900 stihova. Glavni predstavnici viz. Homera su: Malala, Ceces, K. Manasa. Oni su usvojili one glavne crte tzv. „antehomerica“ i „posthomerica“ u kojima se nataložila romantičarska radoznalost potomaka za predistoriju i kasnije udese Homerovih junaka. Po romanu Aristandar i Kalisteja vidi se da je voleo da morališe..

XIII vеk 14. T E O D O R S K U T A R I O T 2/2 XIII v.

Pripadao je krugu prijatelja Teodora II Lakarisa. Podržavao je politiku unije, koju je vodio Mihajlo VIII. Postao je mitropolit u Kiziku i 1227. g. došao u Rim kao izaslanik. Kasnije su ga kao pristalicu unije prognali i smenili. Pored dopuna uz istorijsko delo Jovana Skilice i Georgija Akropolita, sačinio je kompilaciju svetske istorije koja je nastala posle 1282. god. (ΣΥΝΟΨΙΣ ΙΣΤΟΡΙΩΝ) i koja dopire do 1261. (ponovno zauzeće Carigrada). Delo je bilo poznato pod imenom Synopsis Sathae. On je možda autor knjiga 17-22 dela

Nikite Honijata, a možda je samo pronalazač dela.

Njegova Hronika ima kompilativni karakter.

ХРОНИСТИ

8

XV vеk

15. M I H A J L O P A N A R E T XV v. iz Trapezunta. HRONIKA TRAPEZUNTSKOG CARSTVA – za careve u razdoblju od 1204-1426. g. o poslednjim događajima u Vizantiji pred njen pad u turske ruke. Delo je značajno jer o Trapezuntskom carstvu postoje oskudni podaci.

XII vеk 16. MIHAJLO GLIKA XII v. sa nadimkom Sikidit „ZATVORENIK“ ( zatvoriti,

zaključati) NAJORIGINALNIJI EGZEGET XII v. sa Krfa

L i t e r a t u r a n a n a r o d n o m j e z i k u , datirana i sa oznakom autentičnog autorovog imena postoji od XII v. Najstarije pouzdano ime je M. Glika. Njemu je život doneo više nesreće nego sreće. Došao je u sukob sa Manojlom I Komninom, a kasnije i sa crkvenim sudom oko pitanja euharistije. Kad ga je car zatvorio napisao je Pesmu o svojim patnjama u tamnici služeći se raznim elementima narodnog jezika. Njegova Hronika i njegovi teološki spisi pisani su „literarnim jezikom“. Kod njega preovladava parataksa.

Poseban ton u pisanju hronika uvodi Glika, takođe predstavnik doba Komnina. On ovu materiju rastresa na drugi način: Fiziologom (alegorija životinjskog epa) i teološkim objašnjenjima.

biografija Sikidit. Bio je sekretar na carskom dvoru. Umro je nešto pre 1204. g. Uhapšen 1159. g. zato što je kritikovao astrološke sklonosti cara Manojla I i oslepljen je. Obratio se iz tamnice caru s molbom u vidu Pesme koja predstavlja jedan od najstarijih spomenika grčkog narodnog jezika (pisana političkim stihom tj. viz. petnaestercem koji će potisnuti sve ostale).

1. U svojim ostalim delima služi se literarnim jezikom i uzvišenim stilom. Prilikom pobede cara Manojla I nad Ugrima (1164/65) Glika je uputio caru jednu pesmu s posvetom kao i zbirku narodnih poslovica. 2. U svojoj Hronici sveta ( ) koja zahvata vreme do 1118. g. često izostavlja važne događaje, ali zato umeće u pripovedanje ekskurse prirodnoistorijske ili teološke vrste, pri čemu se koristi Fiziologom i crkvenim piscima. Citira Elijana i roman o Varlaamu i Joasafu, ali i Psela i Žitije patrijarha Ignjacija. Kad koristi izvore preuzima ih doslovno. Za istorijski deo koristio se Skilicom, Kedrinom, Pselom, Zonarom, Manasom. 3. Nameravao je da napiše istoriju sveta za mlade. U velikoj zbirci teoloških pisama O teškim mestima u Sv. Pismu uz Aporije (pitanja) Sv. Pisma, javlja se kao najoriginalniji i najvažniji egzeget XII v. u Vizantiji. Ovih 95 rešenja ( ) pripisuju se u mnogim rukopisima neopravdano Jovanu Zonari jer je Glika svojim učenjem o euharistiji došao u sukob sa crkvom.

XIV vek 17. MOREJSKA HRONIKA XIV V.

ХРОНИСТИ

9

v

Napisana u I pol. XIV v. i to u stihovima- više od 9000 političkih stihova. Obrađuje vreme od fffrrraaannnaaačččkkkeee vvvlllaaassstttiii nnnaaa PPPeeelllooopppooonnneeezzzuuu oooddd 111222000444... dddooo 111222999222 . a u uvodu se ukratko govori i o I i IV krstaškom ratu. Nepoznati autor, helenizovani Franak, pokazuje mnogo predubeđenja prema Grcima. Hronika predstavlja nnn aaa jjj vvv aaa žžž nnn iii jjj iii iii zzz vvv ooo rrr zzz aaa iii sss ttt ooo rrr iii jjj uuu fff rrr aaa nnn aaa čččkkk iii hhh ooo sss vv aaa jjj aaa nnn jjj aaa nnn aaa PPP eee lll ooo ppp ooo nnn eee zzz uuu . Povrh toga, ona je i spomenik zapadne i viz. mešavine kulture i grčkog narodnog jezika, koji je pod snažnim uplivom franačkog. Ona nam pruža prvi primer za primenu petnaesterca u narodnom jeziku prilikom prikazivanja istorijskih izveštaja. Izvodi se nalaze i u Hronici Doroteja iz Monemvasije. Morejska hronika je sačuvana u 2 verzije: 1. na narodnom grčkom jeziku i 2. u prevodima na starofrancuski, italijanski i aragonski. Po novijim teorijama autor ove hronike je neki Peloponežanin, po narodnosti Francuz. Nacionalista, koji je za svoje tamošnje sunarodnike, koji su takođe govorili samo grčki, preradio polemički i propagandistički staru francusku hroniku o Moreji, kako bi ih podstakao da čuvaju nacionalni posed na ovom poluostrvu.

18. Miracula s. Demetrii Solunskog Postoji više obrada- najstarijа iz VII v. Životopis sv. Dimitrija, zaštitnika grada Soluna, predstavlja opisom slovenskih napada na Solun, važan izvor za istoriju upada Slovena na Balkan. Bio je običaj da mitropoliti grada u kome stoluju sastave tekst o patrionu grada: tako postoje 2 žitija Klimenta Ohridskog od Teofila Ohridskog. Anastasije je napisao životopis (pasiju) Dimitrija Solunskog- najbliži originalu nego bilo koji drugi prerađivač. Mnogi viz. knjiž. su sastavljali Dimitrijevo žitije: Teodor Metohit, Nićifor Grigora, Grigorije Palama. Tekst je vezan za VII vek- Miracula 1 i 2. Prvi deo je sastavio solunski episkop Jovan, a oko 680. anonimni pisac napisao Miracula 2. Čudesno ozdravljenje* prefekt Markijan paralizovan; prenoćio u crkvi Sv. Dimitrija, imao viziju svetitelja i ozdravio. *Niz potresnih scena kuge u Solunu gde je Dimitrije intervenisao. *Crkvenjak Sv. Dimitrija krao je sveće, svetac se pojavio u crkvi i opalio mu šamar. *Glad zavlada Solunom, Sv. Dimitrije brod pun žita (nenamenjen Solunu) zaokrenu ka gradu. *Poslednja 3 čuda govore o avarsko-slovenskim napadima na Solun oko 620. god- Dimitrije prvog varvarina koji se popeo na bedeme, strmoglavio u more. U II delu se govori o događajima od opšteg značaja i najezdi Avara i Slovena, gde Dimitrije štiti grad, gde je prisutan jak uticaj retorike i još jači istoriografije (hronike) nego u I delu. Pisac I dela nastupa pre svega u pastoralnom svetlu, koristi retorske figure zarad uticaja na vernike. Glavne odlike:

ХРОНИСТИ

10

u ikonografiji predstavljan kao: svetac- sveti ratnik, a u čudima uglavnom ima neki štap kao simbol dostojanstva. Nigde se ne spominje njegovo čuditvorno miro-tečnost koja ističe iz moštiju svetaca. Translatio- prenos moštiju svetaca iz jednog mesta u drugo.

1

хагиографија Житија светих представљају мешавину историјске и религиозне књижевности; њихов основни смисао је чиста религиозна порука; она заправо припадају л и т у р г и ј с к о ј књижевности; историја није њихов основни задатак и смисао, ипак, хагиографија се сврстава у групу историјских списа зато што код ње постоји потреба да укаже на историографску генезу и теолошко-дидактичку еволуцију овог књижевног рода као на једну карактеристичну појаву.

Хагиографија почиње као истинита прича о мучеништву и храбрости, о суђењу, тортури и смртној казни истинитих лица, мученика; понекад су то чак и сачувани судски записници, понекад је то сведочанство присутних, повест непосредног очевица; таква

1. aaa ccc ttt aaa mmm aaa rrr ttt yy rrr uuu mmm су аутентичан историјски извор. y По угледу на ова историјска саопштења наслеђена из превизантијског римског периода црквене

историје, рановизантијско житије је писано ТРЕЗВЕНО , О РЕАЛНИМ ИСТОРИЈСКИМ

ЛИЧНОСТИМА у оквирима могућег. Међутим, у даљој еволуцији житије као истрија појединих личности, дакле – као биографија, све

више губи од своје веродостојности; историјска истина у њему бива одевена у рухо привлачно за машту средњовековног човека, оптерећена чудесима и празноверицом; у читавом свом постојању византијска хагиографија креће се између та два пола – између историје и легенде. Колико год се „чисти“ историчари трудили да у својим историјским делима пруже само чињенице, то ни њима не успева у потпуности; хронографија је већ рађена у библијским оквирима – у њој историја и видљиво обележена као процес који почиње стварањем света и који води успостављању Царства Божијег; хагиографија је у томе отишла до краја; од историје у њој остало само језгро – извесна фактографска подлога; заправо, ЖИТИЈЕ је, поред све своје евентуалне фантастике, У ДРУГОМ СМИСЛУ ИСТОРИЈСКИ АУТЕНТИЧНО: оно је СВЕДОЧАНСТВО ВРЕМЕНА И СРЕДИНЕ, У ОБЈЕКТИВНОМ СМИСЛУ; А У СУБЈЕКТИВНОМ, ОНО ЈЕ СИМБОЛИЧНО-АЛЕГОРИЈСКО САОПШТАВАЊЕ НЕКЕ ИДЕЈЕ; дакле, ту византијска историјска књижевност прелази у теолошку, а у исто време добија и обележја других књижевних врста, пре свега, песништва, етичке драме, реторике. Византијска хагиографија би живнула кад год је неко велико збивање у цркви актуализирало било исповедничку смелост мученика или бизарност пустињачког подвига; у тим приликама се хагиографија увек враћа на своју полазну тачку, на темељ реалних историјских чињеница; хагиографска легенда или „роман“ настаје тек када се житије одвоји од актуелног збивања; тако се у овој књижевној врсти осећа стално осцилирање између историје и легенде. Монашке биографије једног Кирила Скитопољског или Јована Мосха по својој историјској веродостојности не заостају за првобитним мученичким актима; они описују стварне људе и њихове доживљаје.

VI век 2. КИРИЛ СКИТОПОЉСКИ најзначајнији хагиограф VI в. (рођен око 524) калуђер из

Палестине (Скитополис) који је отишао у велику лавру Св. Саве од. „освеђеног“. Написао је збирку житија палестинских калуђера. Најзначајније за унутрашњу историју палестинског монаштва је његово Житије Светог Саве писано у религиозном, хагиографском духу, али историјски верно; он, пре свега, пише о лицима и догађајима чији је савременик; такав је и у свом другом великом Житију Светог Евтимија, оснивача киновитског манастира чији је био сабрат, као и у осталим житијима: Житију Јована Исихаста и Светог Киријака; све је ту потпуно истинито.

2

VI/VII век- слично пише и 3. ЈОВАН МОСХ са над. ЕУКРАТА, палестински калуђер, луталица и аскета. 604. због

Персијанац бежи из Јерусалима у Антиохију, па са пријатељем Софронијем у Рим, где је и умро(†619). У свом главном делу Духовна ливада (или Лимону или Лугу духовном) даје читаву галерију стварних лица, пустињака и других, које је Јован на својим путовањима у Палестини , Египту и на Синају срео. Са Софронијем је написао прво житије Јована Милосрдног. Историјска аутентичност хагиографског приповедања долази још јасније до изражаја у житијима VII века из периода монотелитске кризе, а затим у многим делима VII-X века из доба иконоклазма, или верских ратова и крвопролића у вези са ширењем ислама.

IX/X век историјска истина преовлађује и у житијима IX и X века, у периоду чији завршетак чини 4. велики подухват СИМЕОНА МЕТАФРАСТА на прикупљању и сређивању дотадашње

хагиографске грађе. Симеон се родио за време цара Лава VI (886-912) и био је логотет под царевима Нићифором Фоком, Јованом Цимискијем и Василијем II; живот је завршио као монах, а убрзо је добио и култ свеца. Главно дело- хагиографски зборник МИНОЛОГИОН (МЕСЕЦОСЛОВ) Симеона Метафраста и то у 10 књ. за 10 месеци (септембар-децембар нису обухваћени); у начелу, за сваки дан узима по једно житије и уноси га у зборник после извесне прераде, скраћења или проширења. Садржи 148 текстова посв. светитељима. Празници Господњи су изостављени. Био је и песник: писао црквене и нелитургијске песме; саставио је изводе из дела црквених отаца, сопствене аскетске поуке, беседе. *Идентичан је са Симеоном Магистром Логотетом, хроничарем из средине X в- Хроника од стварања света до Јустинијана ИИ (крај VI века)- сачувана под разним именима*

XI век

5. крајем X или првих год. XI века, независно од Метафрастовог зборника , настаје један нови хагиографски зборник, тзв. Минологион цара Василија II, подељен на два дела (на зимску и летњу половину године), са око 800 углавном кратких житија; грађа уједначена по обиму.

6. нешто касније, у 2/4 XI века, Цариграђанин Петар саставља други зборник, не користећи

Василијев; Петров Синаксар је већи од Василијевог, житија нису исте величине.

7. врло сличан овом синаксару је тзв. Сирмундов синаксар , из 2/2 XI века.

XII век 8. у 2/2 XII века на бази Петровог синаксара састављен је потпуно нови тип зборника тзв.

СТИХОВНА (МЕТРИЧКА) РЕДАКЦИЈА, с неравномерним саставима и с кратким стиховима испред сваког житија ; у овој редакцији учествовали су вероватно песник Христифор Митиленски, а и Мавркије, ђакон Велике цркве у Цариграду, и обе редакције су преведене на словенски.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

1

ВИЗАНТИЈСКА УЧЕНА ПРОЗА

разноврсна по свом саставу, неуједначена по квалитету, није никада могла да достигне величину песништва, теолошке књижевности или историје; филозофија је занемарена зато што је теологија апсорбовала сву филозофску мисаоност Византинаца; зато ће се развити реторика, софистика, епистолографија, а читав низ писаца прославиће се као прави полихистори и енциклопедисти без којих би можда и сама антика остала заборављена и који су учинили много за рађање и победу хуманизма

1) филозофија - византијска епоха неће бити епоха великих филозофских стваралаца нити система филозофија је свуда присутна, али као инструмент помоћу кога се мисли теолошка мисао; нарочито је рановизантијска теологија користила заоставштину неоплатонизма и Академије (готовим решењима откривења се додаје колорит античке мисли), да обликује хришћанске догме у периоду тринитарних и христолошких полемика (Григорије Ниски и Назијански, Кирил Александријски...); самосталне филозофије нема, поготову не после затварања Академије 529. године

1. МИХАИЛО ПСЕЛ крштено КОНСТАНТИН (1018-1078), тек је у XI в., ппооззннааттиијјии ппоо ссввоомм ммооннаашшккоомм ииммееннуу,, покушао да покрене филозофију из учмалости.

биограф. у његовом образовању велику улогу одиграла мајка која је поседовала изузетно широку културу и која

му је омогућила да допуни своје образовање и постане један од најумнијих, али и политички најмоћнијих људи свог времена; вероватно је пореклом из Никомедије, из виших друштвених слојева; СТУДИРАО РЕТОРИКУ И ФИЛОЗОФИЈУ, а код Јована Ксифилина (потоњег патријарха цариградског) усавршавао се у правним наукама;

каријеру започео као правник, да би за владе Михајла Пафлагона (1034-1041) био судија у Филаделфији, а под његовим наследником, Михајлом Калафатом (1041-1042) царски секретар, врло моћан и утицајан поготово за време Константина IX Мономаха (1042-1055); у то време пада оснивање „унивезитета“ у Цариграду где је Псел постављен за професора филозофије, али ту не остаје дуго; као конзул филозофа, а затим царски саветник, повлачи се на краће време у манастир, али се као монах Михајло враћа у јавни живот з а в л а д е К о н с т а н т и н а Д у к ез а в л а д е К о н с т а н т и н а Д у к е (( 11 00 55 99 -- 11 00 66 77 )) и Мих а ј л а П а р а п и н а к аи Ми х а ј л а П а р а п и н а к а ( 1 0 7 1 - 1 0 7 8 )) , када је био п р в и ми н и с т а р и н а ј м о ћ н и ј а л и ч н о с т у ц а р с т в у ; ( 1 0 7 1 - 1 0 7 8 п р в и м и н и с т а р и н а ј м о ћ н и ј а л и ч н о с т у ц а р с т в у

околности његове смрти нису познате; по својој ерудицији, литерарним способностима, филозофском расуђивању био је један оодд ннаајјввеећћиихх љљууддии XXII ввееккаа; његов ЗЗННААЧЧААЈЈ је пре свега у томе што је за кратко време вођења цариградског „универзитета“ обновио ииннттеерреесс зз аа ссттууддии јјуу ии ааккттууааллииззиирраањњее **ппллааттооннссккее ффииллоо ззооффиијј ее** ; сматрао да ххрриишшћћааннссккоомм ддоожжииввљљаа јј уу сс вв ееттаа ввиишшее оодд ггоо вваарраа ППллааттоонноовваа ннее ггоо ААррииссттооттееллоовваа ффииллоо ззооффии јј аа ; због тога је морао да се бори од оптужби да је хетеродоксан;

о темама из области ттееооллооггиијјее ии ффииллооззооффиијјее,, ппрриирроодднниихх ннааууккаа,, ппрраавваа,, ааррххееооллооггиијјее,, ггррааммааттииккее,, ииссттоорриијјее; ооссттааввииоо велики број ггооввоорраа,, ппииссааммаа, чак и ппеессннииччккиихх ппооккуушшаајјаа

2. наследник Псела као „конзул филозофа“ био је његов млађи савременик ЈОВАН ИТАЛ; за разлику од Псела, вратио се Аристотеловој филозофији па је оставио и већи број коментара на поједине Аристотелове списе: коментар Топика, резиме Дијалектике, извод Реторике

3. после Итала, тек ће НИЋИФОР ВЛЕМИД (1197-1272) бити тако многостран и образован као Псел; и он је имао значајну каријеру и битан је по својим бројним делима из области филозофије, теологије, географије, реторике, поезије; његов Приручник логике и физике је врло употребљавана филозофска књига у последња два столећа Византије – у њој не даје ништа ново, али пружа известан преглед класичне филозофије; пише две аутобиографије и нешто епиграма

4. античку филозофију у правом, хуманистичком смислу речи обновиће ГЕОРГИЈЕ ГЕМИСТ ПЛИТОН (око 1355-1452); он је можда први Византинац који је више филозоф него теолог; окренут Платоновој и Аристотеловој филозофији; много утицао на италијанску ренесансу; његов позитиван однос према антици је политичког кар ктера → сма ра да само моћу хеленске идеје Византија моћи да одби напад ислама и сачува а т ће по јеслободу

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

2

XI vestantina IX Monomaha. Prestoničko činovništvo-

t carstva. Presto okružuju Konstantin Lihud, I carev ministar, istaknuti pravnik

k AETAS PHILOSOPHIAE MIHAILO PSEL

življava novi polet za vreme Kon

Vizantijska kultura donajobrazovaniji elemenJovan Xifilin i mladi filozof Mihailo Psel- najmarkantnija ličnost ove epohe po plodnom radu na kulturnom polju, političkoj delatnosti i potpunom odsustvu svakog moralnog osećanja. Nije bio lišen pobožnosti, čak se i zamonašio zajedno sa Jovanom Xilfilinom u trenutku razoračanja, kad su pred kraj vlade Konst. IX on i njegovi ljudi privremeno izgubili uticaj. Kao piscu i govorniku nije mu bilo ravna, često je to i zloupotrebljavao. Njegovo znanje zahvatalo je sve grane tadašnje nauke i njegovim savremenicima je ulivalo strahopoštovanje. Strasno je voleo antičku književnost i pesništvo. Proučavao je i tumačio Platonova dela. Bio je najveći vizantijski filozof i I veliki humanista. Iz njegovog kruga (kruga carevih učenih savetodavaca) proistekla je ideja o osnivanju nove visoke škole u Carigradu i 11004455. osnovani su u Carigradu PPPrrraaavvvnnniii iii FFFiiilllooosssooofffssskkkiii fffaaakkkuuulllttteeettt . Filozofske studije uređene su po sistemu triviuma i quadriviuma: niži stupanj: gramatika, retorika i dijalektika, a viši: aritmetika, geometrija, muzika i astronomija, a filosofija je važila kao sinteza svih nauka. Psel je bio na čelu Filozofskog sa titulom konzula (ipata) filozofa, a Jovan Xifilin na čelu Pravnog fakulteta sa titulom čuvara prava νομοφυλαξ → stvoren novi centar za proučavanje grčke kulture i rimskog prava (čije negovanje predstavlja jednu od najvećih tekovina Vizantije) spremajući buduće sudije i drž. činovnike.

Od kada su viši carigrad. činovnici, senatori, postali vladajući stalež u državi, zvanje senatora prestalo je da bude mo počasna titula. Sada se povećava br. senatora, jer njima postaju i širi slojevi carigradskog gradskog sa

stanovništva. Prevlast carigrad. civilnog plemstva ne znači jačanje centralne vlasti u odnosu na feudalce, naprotiv feudalno veleposedništvo stalno raste i dobija sve veće povlastice. Svetovni i duhovni veleposednici se oslobađaju izvesnih poreza, a najmoćniji i najuticajniji dobijaju potpuni poreski i pravni imunitet. Pojava feudalne rente: feudalac prikuplja poreze i dr. dažbine od svojih parika ne za državu već za sebe. Isto tako sada dobija pravo da sam sudi svojim paricima → feudalci se sve više osamostaljuju od državne vlasti. Feudalna dobra sa potpunim imunitetom sasvim su izdvojeni iz državne nadležnosti (činovnicima čak zabranjen pristup njihovim teritorijama). Centralna vlast jedino ne prestaje da kontroliše broj parika na feud. posedima i striktno određuje u svakom pojedinačnom slučaju određeni broj. Još jednom se jasno vidi da se borba ne vodi oko malog poseda, već oko njenih vlasnika-seljaka. U ovo doba javlja se I put SISTEM PRONIJE. Kao nagradu za službu viz. velikaši dobijaju na upravu (εις προνοιαν) posed na izvestan rok, obično do pronijarove smrti. Za razliku od baštine pronija je USLOVNO VLASNIŠTVO, koja prvobitno nije bila nasledna. STVARA SE UPRAVNI APARAT FEUDALNIH VELEPOSEDNIKA (PRONIJARI I KRUPNI BAŠTINICI) I PRIVATNIH PEDUZIMAČA (ZAKUPCI POREZA), koji deluje mimo drž. aparata, što prouzrokuje povećanje tereta stanovništva, a država ima od toga samo ograničenu korist→ NAGLA DESTABILIZACIJA SOLIDUSA, OPADANJE VOJNE SNAGE CARSTVA. STRATIOTSKA IMANJA NESTAJU jer vlada im omogućava plaćanje poreza u zamenu za nevršenje vojne obaveze. TEMATSKO UREĐENJE IZGUBILO VOJNI KARAKTER: vlast tematskih stratega se ograničava, a sve se više ističu PPRREETTOORRII kao predstavnivi civilne provinc. uprave. Sve veći značaj opet dobija NAJAMNIČKA VOJSKA. Kao za Teodosija Goti, sada su NORMANI NAJJAČI ELEMENT U VOJSCI. VAREZI sačinjavaju carsku gardu. Pod zastavom Georgija Manijakisa ratuje varego-ruska garda, koju od 70-ih god. XI veka zamenjuje varego-engleska garda. Manijakis je vratio Siciliju Vizantiji (kao da je hteo da ispuni Vasiliju II posl. želju). MM ee nn jj aa ss ee ss ii tt uu aa cc ii jj aa ii uu ss pp oo ll jj nn oo jj pp oo ll ii tt ii cc ii :: UUmmeessttoo AArraabblljjaannaa NNAA IISSTTOOKKUU-- TTUURRCCII--SSEELLDDŽŽUUCCII,, NNAA ZZAAPPAADDUU-- NNOORRMMAANNII,, NNAA SSEEVVEERRUU uummeessttoo BBuuggaarraa ii RRuussaa-- PPEEČČEENNEEZZII,, UUZZII II KKUUMMAANNII ((NNOOMMAADDSSKKAA PPLLEEMMEENNAA))..

RASKOL 1054. Poslednja godina slabe vladavine Konstantina IX Monomaha obležena je epom crkava. Posle svega što se zbivalo poslednjh vekova konačni raskid

CRKVENIdogađajem svetskog značaja: rascCarigrada i Rima bio je samo pitanje vremena. Suprotnosti su odveć bile velike da bi se duhovna i verska zajednica mogla održati. Raskid nije izazvao vizantijski cezaropapizam, jer su se Vasilije I i njegovi naslednici, protiv volje vlastite crkve, borili za jedinstvo crkava i za univerzalizam Rima, kako bi ojačali svoju vlast u Italiji.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

3

XI vek

2. JOVAN ITAL (1025- posle 1082) ZZNNAAČČAAJJNNII VVIIZZ.. FFIILLOOZZOOFF II HHUUMMAANNIISSTTAA,, PPSSEELLOOVV UUČČEENNIIKK II NNAASSLLEEDDNNIIKK KKAAOO KKOONNZZUULL FFIILLOOZZOOFFAA

biograf. Ro en oko 1025. n . Došao u Carigrad oko 1049. i postao Pselov učenik i naslednik kao

1. ZBIRKA od 93 odgovora na pitanja visokih ličnosti-

ici- u suštini samo kratki rezimei odgovarajućih Aristotelovih spisa.

XIII vek

đ u juž oj Italiji

na univerzitetu u Carigradu. Za razliku od Psela on se vratio Aristotelovoj filozofiji. Njegov filozofski impetus (naklonost) bio je snažniji nego Pselov, a opreznost manja. Zato je došao u sukob sa crkvenim sudom, iako su iza toga verovatno stajali izvesni porodično-politički razlozi carske kuće, tj. Komnini (Aleksije): nisu hteli da mu oproste odanost porodici Duka i oko 1082. anatemisan je od crkvenog sinoda i proglašen jeretikom. Njegova dela su spaljena kao paganska. Greh: suviše se bavio knjigom negirajući hrišćansku dogmu kao platoničar. On je u stvari pokušao da objasni dogmu uz pomoć logičnih kategorija. Ušao je u tzv. sinodik- nedelja pravoslavlja gde se nabrajaju oni koje je crkva osudila.

2. KOMENTAR uz Aristotelovu Topiku II-IV 3. TRAKTATI o silogizmima, dijalektici i retor

3. NIĆIFOR VLEMID (1197- 1272) ČČUU VV EE NN II NN AA UUČČNN II KK NN II KK EE JJ SS KK OO GG PP EE RR II OO DD AA ,, UUČČ II TT EE LL JJ GG .. AA KK RR OO PP OO LL II TT AA && TT .. II II LL AA SS KK AA RR II SS AA

biograf. Iz Carigrada. Studirao medicinu, filozofiju i teologiju u Nikeji. Stupio u patrijaršijski kler i postao učitelj i

I TEOLOŠKI SPISI :

poverenik kasnijeg cara Teodora II Laskarisa. Oko 1235. se zakaluđerio i osnovao manastir Ematiju kod Efesa. Jedan je od retkih autobiografa viz. vremena.

2. 1 KNJ. O ISPOVEDANJU VERE

1. 2 KNJ. O ISHODU SV. DUHA ZA NJEGOVE KALUĐERE ( )

II FILOZOFSKA DELA :

3. KOMENTARI UZ PSALME 4. RASPRAVA O VRLINI 1. UDŽBENIK LOGIKE I FIZIKE veoma upotrebljavana u posl. 2 veka Vizantije. Nema ničeg novog,

III 1. O RETORICI I POEZIJI 2. NIZ PISAMA

ali pruža uopštenij i pregled klasične f i lozof ije . 2. UDŽBENIK GEOGRAFIJE

IV DELO HRIŠĆ. ETIKE : 1. KNJIIGA O TOME K A K O T R E B A D A S E V L A D A N J E G O V UČE N I K TE O D O R I I L A S K A R I S

V MEDICINSKI TRAKTATI

VI 2 AUTOBIOGRAFIJE: pune samohvalisanja; malo vode računa o savremenom istorijskom

zbivanju, ali su ipak značajne za crkvene i dvorske prilike u Nikejskom carstvu. Viz. autobiografija ima samo malo predstavnika. Biografija u prozi, koju je Vlemid posvetio samom sebi u stilu hagiografskih enkomija i koju je dva puta otpočinjao, ostala je sačuvana u jednom rukopisu.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

4

XIV-XV vek

4. GEORGIJE GEMIST PLITON (1355- 1452) FFIILLOOZZOOFF II HHUUMMAANNIISSTT.. MMOOŽŽDDAA II VVIIZZ.. FFIILLOOZZOOFF VVIIŠŠEE NNEEGGOO TTEEOOLLOOGG OOBBNNOOVVIIĆĆEE AANNTTIIČČKKUU FFIILLOOZZOOFFIIJJUU UU PPRRAAVVOOMM HHUUMMAANNIISSTTIIČČKKOOMM SSMMIISSLLUU RREEČČ II ..

Okrenut je Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji. Mnogo je uticao na italijansku renesansu. Plitonov pozitivan

odnos prema antici jeste političkog karaktera, jer je smatrao da će VViizzaannttiijjaa ssaammoo ppoommooććuu hheelleennsskkee iiddeejjee mmooććii ddaa ooddbbiijjee nnaappaadd iissllaamm

spaljuju njegovi spisi, aa i sačuva svoju slobodu. On je bio pokretač i oživljavanja paganstva.

Bio je protiv pravoslavlja, te je patrijarh Genadije Sholarije naredio da se svuda pronalaze i1. naročito glavno delo: „ „ „Spis o

zakonima“. Patrijarh je imao uspeha, pa je rukopisno nasleđe ovog paganina i platoniste iz XV v. ostalo fragmentarno. Sačuvani fragmenti postoje zahvaljujući njegovom učeniku Dimitriju Kabaku. Najveći fragment : „O sudbini“ „ „

2. Plitonovo ostalo f i lozofsko-političko delo nije ni taknuto, iako npr. Memoari o prilikama na Peloponezu

odaju njegov aannttiikklleerriikkaallnnii ssttaavv

. Sačuvan je i njegov odgovor na Sholarijeve zamerke njegovom spisu o razlici između Platona i Aristotela -

.

3

Plitonova I svojeručna skica tj. primedbe koje je pisao na margini Sholarijevog teksta. Postoji sačuvan i autograf (prepis). Veliku ulogu u pogledu Plitonovog nasleđa odigrao je Visarion, kardinal rimske crkve, jer su zahvaljujući njemu sačuvani ti i drugi autografi ovog neoplatoničara i paganina.

. On je dakle sanjao o obnovi antičkog grčkog duha na Peloponezu , pa je čak napisao i jednu 4

UTOPIJU, u kojoj je proricao obnovu helenskog duha na Peloponezu skicirajući idealnu sliku novog državnog uređenja po uzoru na Platonovu Državu.

. Neoplatonik. Profesor u Mistri. Bio je pristalica unije. 1438. učestvovao na koncilima u Ferari i Firenci. Svojom

Pored glavnog političkog dela - Spisa o zakonima-

DELO O RAZLIKAMA PLATONA I ARISTOTELA

STRABONOVU GEOGRAFIJU IMA O POJEDNOSTAVLJENJU

5

rečitom odbranom platonizma pridobio je Kozmu de Medičija da u Firenci podigne Platonsku Akademiju, i tu je ostao sve dok se nije pred smrt vratio na Peloponez.

1) 2) RASPRAVU O SREĆI 3) DVA TRAKTATA O FIRENTINSKOJ UNIJI 4) GEOGRAFSKO DELO SA ISPRAVKAMA UZ5) SPOMENICE CARU I DESPOTU TEODORU SA PRAKTIČNIM SAVET

PORESKOG SISTEMA ILI O STVARANJU NACIONALNE VOJSKE

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

5

2 . . . .реторика и епистолографија .... . ... . . . . . . . . . 1. 2.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

6

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

7

Po Julijanovom shvatanju osnovni princip svega je p a g a n s k a k u l t u r a. Bogovi postoje i dalje, ali je iznad svih bog Sunce Helije- jedno transcedentno božanstveno jedinstvo→ pa se praktično radi o monoteizmu. Julijanovo obnovljeno paganstvo je drugačije od ranijeg: preobražaj politeizma po hrišćanskom verovanju. Pokazao je da jedna ličnost može da bude istovremeno i vladar i filozof i retor. U svom poznavanju antike bio je širok i sve je to koristio.

OPUS MISTIČKE HIMNE U PROZI su bile tanane kao i CARU SUNCU i MAJCI BOGOVA. SATIRIČNI DIJALOZI: dijalog „Cezar“ u kome se podsmevao Konstantinu jer je prihvatio hrišćanstvo. MISOPOGON (BRADOMRZAC)/ANTIOHIJAC- daje svoj autoportret, koji treba primiti sa izvesnom rezervom, gde se prikazuje kao ne tako lepo obrijan, sveže kože kao antiohijski kicoši, već sa groznom neobrijanom bradom.

To pokazuje osnovni problem neadaptacije prosečnoj društvenoj sredini. Izražava i prezir prema pozorištu kao i hrišćanski pesnici. EPIDEIKTIČKE BESEDE: 1. 2 govora posv. caru Konstanciju, od kojih je I pravi školski primer vasilikos logos-a (kako su retorski

teoretičari naveli uputstvo-konvencionalna forma je ispoštovana, da se izloži opasnosti da kaže mnogo iskreno). II piše u Galiji- pokušao da iskaže svoje ideje o filizofiji kraljevanja (o filozofu na prestolu) i kralju koji se bavi filizofijom. Govor počinje aluzijom na opis sukoba između Agamemnona i Ahila→ zategnutost odnosa između njega i Konstancija.

2. 1 Evseviji, koja je svojim ponašanjem izazvala kod njega veliku zahvalnost i izvesnu nežnost. Njegova dela su u velikoj meri obojena mitološkim alegorijama. POLEMIČKI SPIS PROTIV GALILEJACA su uništili hrišćani, ali možemo da ga rekonstruišemo na osnovu dela hrišćanskog pisca iz V veka Kirila Aleksandrijskog, alex. arhiepiskopa (412-444).

Osnovna teza u spisu Protiv Galilejaca je da stari zavet ne najavljuje hrišćanstvo; sve ono na čemu se dobar deo hrišćanske teologije zasnivao, na proročkim vizijama- to nije tačno.

U polemičkim raspravama se dešavalo da kad jedna strana pobedi druga dela nestanu. Refutationes, pobijanja protivnika, su zahtevala i citiranje, pa možemo pravilno analizirati mnoga izgubljena dela. Uništena dela iz perioda ikonoborstva možemo rekonstruisati na osnovu ikonofilskih spisa, kao i odluke ikonoborskih sabora.

~317-~388. retor-političar Obrazovan u retorici (kao i njegov otac i deda), filozofiji i pravima. Pisao je komentare na filozofe. Klasično sukobljavanje retorike i filozofije. Bio je na strani retorike. Slično Libaniju nije bio fanatik u pogledu paganske filozofije i retko religije. Bio je tolerantan premahrišćanima. Umeo je da nađe zajednički jezik sa hrišćanima., pa se omilio caru Konstantinu. 19 GOVORA posvećenih carevima Vizantije od Konstantina do Teodosija I. Govori su zanimljivi jer nisu prazni panegirici i prigodne deklamacije, većsadrže političku notu- glavna odlika Temistija. Mogu da služe kao ilusrtracije političkih previranja i situacije u carstvu u 2/2 IV veka. Bio je veoma popularan. Cenili su ga i Julijan i Grigorije Nazijanski. Izabran je za senatora; išao je u poslanstvo u Rim, gde je držao svečane govore sa političkoim tendencijama. Bio je potpuna suprotnost Himeriju, koji je bio vezan za školu. Temistije je bio onaj retor vezan za politiku. Svoj govornički dar je iskoristio da bi sproveo svoje političke ideje.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

8

ХРИШЋАНСКИ РЕТОРИ И ЕПИСТОЛОГРАФИ На пољу реторике Византија не даје ништа ново, мада се може похвалити плодношћу. Систем реторике који су још у римско доба фиксирали Хермоген и Афтоније никада није превазиђен. Реторика је негована углавном захваљујући црквеном говорништву. Епистолографија је била њен саставни део. Највеће успехе и у једној и у другој страни реторског стварања достиже низ рановизантијских ретора.

IV-V век 1. Бриљантна дела Јована Златоустог (†407), ученика ретора Ливанија, најбољи су пример

тог стварања које не заостаје за једним Демостеном. Познија византијска реторика изгубиће драж ове ентузијастичке речитости. На профаној основи, реторика се исто тако везује донекле за песништво, донекле за софистички дијалог или чак само за теорију реторске вештине.

VI век 2. Паренетски говор неговаће нарочито Агапит (у доба Јустинијана I), који пише дело у

жанруу кнежевског огледала. X век

3. а после њега тек цар Василије I (867-886) који се у поучном излагању свом сину Лаву VI пре свега угледа на Агапита, а затим на старије узоре – Исократа и друге

X-XI век

4. патријарх Никола Мистик (852-925) пише хомилије али је далеко важнији по свом ЕПИСТОЛАРУ од 163 писма, која имају више историјску него књижевну, уметничку вредност

5. као и писма и говори Теодора Дафнопата X век

6. и за Јована Доксопатра ½ XI векa с његовим хомилијама на Афтонијева Прогимназмата; ................................................................................................................................................................................

XII vek еpoha literarne renesanse Komnina Profesor Lečeri smatra da je sredinom XI v (druga polovina) podela visoke škole na filozofski i pravni fakultet dokaz da je obrazovanje služilo za formiranje visokog činovnika, za šta je pravo bilo neophodno. Visoka škola bila je organizovana za određene ciljeve i određeni društveni sloj- nije bio univerzitet u današnjem smislu reči (ne vide se toliko institucije koliko ličnosti). IX, X v. pripremaju XI vek: tada se odnos prema antici menja: ANTIKA POČINJE DA ZADIRE U NAČIN MIŠLJENJA, a to odvaja XI vek u odnosu na ranija vremena, tako da je manje više postojao antagonizam sa dogmatskim postavkama crkve. XI vek AETAS PHILOSOPHIAE XII vek AETAS RHETORICAE Vizantijsku školu karakteriše: SHEDOGRAFIJA- disciplina zasnovana na principu da se klasični jezici mogu lakše proučavati preko tekstova ad hoc sastavljenim specijalno za školu, a ne preko antičkih pisaca. Shede- osnov školskog programa. U XII v. sa jačanjem crkve dolazi do toga da je školstvo u rukama crkve i do toga da visoki predstavnici klera budu veoma obrazovani (Evstatije Soliunski). Škola pri crkvi sv. Apostola u Carigradu: izučavala se gramatika, retorika, aritmetika i medicina. Medicina je vrlo važna u školskom programu (Psel je sastavio spise sa stručnim medicinskim znanjima).

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

9

Nikola Mesarit (XII-XIII v) govori o školi sv. Apostola- kako je bila organizovana: jedan dan se organizuju rasprave lekara, drugi dan patrijarh odlučuje šta je ispravno, a šta nije. kraj XI-XII v. KULTURNI KRUŽOCI: najčešće oko ličnosti iz visokih carskih krugova. Mogle su im pripadati i žene (sevastokratisa Irina, snaja Aleksija I, visoko obrazovana, verovatno mentor, pa su je zbog toga hvalili. KONZERVATIZAM: neki pisci koji nisu vezani za crkvu, kao što je bila Ana Komnina, pokazuju konzervatizam u odnosu na društvene pojave. Njena Istorija je izvanredno delo, kao i delo njenog muža. REAKCIONARNO VREME STVORILO IZUZETNE PISCE XII vek je vek kada možemo govoriti o OBIČNOM GOVORNOM JEZIKU U KNJIŽEVNOSTI (ranije su to bili samo odrazi ovog jezika) koji dobija svoje pravo građanstva u književnosti. Na učenom jeziku, koji imitira klasični, antičke dijalekte, zasniva se VISOKA KNJIŽEVNOST, a književnost koja se zasniva na govornom jeziku ima od XII v. svoj posebni tok. Od Aleksija, naročito Manojla I došlo je do upoznavanja sa zapadnim narodima (krstaški ratovi) i sa istokom . Prevode se brojna dela- č i tav niz dela inspirisan istočnjačkom književnošću- Jovanu Damaskinu se pripisuje vizantijski roman→ hrišćanski roman zasnovan na legendi o Budi, mada ovaj roman verovatno datira iz XII veka. Simeon Set (kraj XI poč. XII v) znao istočnjačke jezike, arapski- nije se prevodilo direktno sa istočnjačkih jezika, već prvo na arapski i sirijski. PINČATARU- basne, ilustracije odnosa u ljudskom društvu (poznato delo). SINTIPA- sa istoka, vezana za XII v. Pripovesti su didaktičke i ima više elemenata erotike nego u viz. književnosti. DIDAKTIKA je prilično zastupljena u XII veku, ima svoj poseban razvoj.

čitav niz ASTROLOŠKIH POEMA dosta su rašireni PUTOPISI, neka vrsta purist ičkih vodiča kroz Siri ju i Palest inu.

*Poezija je prisutna u različitim žanrovima* VIZANTIJSKI ROMAN imamo 4 romana i svi su iz XI veka . Svi se ugledaju ma poznoantičke ljubavne romane i nema ničeg hrišćanskog u njima. STIH U EPILIONU (mali ep, pesmica ) – poznoantička pojava „Boj mački i miševa“ po uzoru na antička dela DIJALOG U LUKIJANOVOM STILU Timarion, silazak u donji svet *povećano interesovanje za narodne umotvorine* ZBORNICI IZREKA* VIZANTIJSKI PETNAESTERAC širi se i na narodnu i na učenu poeziju i potiskuje vizantijski dvanaesterac (poreklo proučavao Maksim Planud poznoviz. polihistor s kraja XIII i poč. XIV veka)

Σ

- pravo građanstva narodnog jezika u okviru književnosti - petnaesterac- stih i u poznoantičko vreme, stih grčke književnosti - novi žanrovi (obnavljanje starog): roman, epilion, parodijski ep, lukijanovski dijalog. - nova prozna dela su veoma visokog dometa, naročito u oblasti istoriografije

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

10

XI- XII 7. писма ТЕОФИЛАКТА, архиепископа охридског (око 1084-1108) одликују, поред историјском вредношћу, и посебним литерарним вредностима. Теофилакт је Пселов ученик, а касније учитељ Константина Дуке, сина цара Михајла VIII; оставио велики корпус тумачења Светог Писма, преведен и на словенски; око 130 његових Писама, упућених разним црквеним и политичким личностима у раздобљу од 1084. до 1108. године, осликавају га као носталгичног византијског интелектуалца; Писма су драгоцен документ времена и средине; писана су живо и пластично.

о ohridski arhiepiskop (pre 1055. posle 1126) poreklom iz Ureje, dosta rano dođao u Carigrad, Pselov učenik. Bio je pisac; veoma obrazovan čovek, veoma rano se vezao za crkvu. Postao je, što je došlo prirodno (1090-1118). 1081. Aleksije I Komnin, dinastija koja će se zadržati ceo jedan vek- vreme izvesne stabilnosti u dinastičkom smislu. Teofilakt je jedna od najistaknutijih figura u to vreme. U kliru sv. Sofije je imao zaduženje zvaničnog retora.. Bio je učitelj mladog Konstantina Duke (sa njim je Aleksije verio svoju kćerku Anu Komninu).

OPUS Retorske spise karakteriše izvanredna stilistička veština i izvanredno poznavanje antičkih pisaca. Teofilakt je sastavio govor, sa jedne pohvalno slovo, enkomion, a sa dr. „Prinčevsko (kneževsko) ogledalo“ *Konstantinu Duki. Kao retor *Aleksiju I je posvetio enkomion: istaknuti pisci su bili zaduženi da vladajućem caru sastavljaju pohvalne govore za vreme velikih praznika (tada su se sastavljali na Bogojavljanje, praznik epifanije). Pohvala *Simeonu Novom Bogoslovu tj. njegovim himnama. Bavio se i poezijom, pisao dvanaesterce, čiji kvalitet nije bio visok. Postoji više njegovih pesama nego što je sačuvano. Za vreme bolesti u postelji piše kratkeprigodne stihove, čije su teme njegovo trenutno duševno stanje, svakodnevne teme, bolesti. Piše stihove i o svojoj lektiri. Sa dogmatske strane bio je potpuno u redu, što mu ne smeta da koristi profane izvore, koristi fraze iz klasičnih izvora. Prednosti njegovih stihova su u tome što se na neki način dopunjuju sa njegovim prepiskom, tako da preko njih upoznajemo osobe iz njegovog okruženja. *Cezaru Nićiforu Vrijeniju upućen epigram, poslat iz Ohrida. Ideje karakteristične za njegovu epistolografiju: osećanje progonstva, udaljenost od centra Carigrada. II epigram upućen je *lekaru Mihailu, gde se žali kako ga je prevario i nije došao da ga leči. Napisao je 2 epigrama u kojima se zahvaljuje *samom Galenu. Parenetsko-didaktički spisi: opomena kako da se čovek ponaša u nevolji. Insistira na tome da nevolje nose vaspitni element, lek za budućnost (*na greškama se uči*errare humanum est*) Čitav niz prigodnih kratkih pesama Teološki mislilac: egzegeze, hagiografije, himne, liturgijski tekstovi Egzegeza: tumačio Novi Zavet, tumačenje jevanđelja veoma je važno za slovensku rukopisnu tradiciju. Prolozi (monolog) imaju posebno mesto u vizantijskoj književnosti. Jevanđelistar- zbirka tekstova iz jevanđelja koji se čitaaju na određene praznike. Hagiografija: vezana za slovensku književnost. Sastavio je 2 žitija za svoju eparhiju: žitije Klimenta Ohridskog i žitije petnaestorice tiberijanskih mučenika- TIBERIJADA- STRUMICA Pisma: glavnina prepiske nastala je u periodu kada je bio arhiepiskop 1090-1118; pisao je najrazličitijim ljudima, prijateljima, sufraganima (potčinjenima), visokim vojvodama, članovima carske porodice.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

11

*OHRIDSKA ARHIEPISKOPIJA* Kada su Bugari došli na Balkan, veoma davno, mešali su se sa Slovenima. U IX v i X veku Simeo se proglasio carem imajući ideju da osvoji Carigrad. Krajem X v. oko sebe sakuplj jače snage. Samuil, Prespa, njegova prestonica, proglasio se carem. U Prespi je sagradio ogromnu baziliku Sv. Ahiliju, preneo njegove mošti iz Larise u Prespu u Tesaliji (gde se poštovao kult sv. Ahilija). Jovan Cimiskije se borio protiv uticaja Bugara. Vasilije II uspeo je da pobedi Bugare- Bugaroubica. Uspeo je da sačuva crkvenu organizaciju uz vremena Samuila. Nije stavio Bugare pod carigradsku patrijaršiju da ne bi suviše ojačali- ova teritorija dobila je autokefalnu crkvu, što znači da nije zavisna od carigradske patrijaršije- deo oblasti gde su živeli Bugari, Srbi i slovenski živalj.

Pisma: književni žanr u kome se ispoljava učenost pisaca i njihova sposobnost primene epistolografskih pravila. *Glavni problem* odnos sa poreznicima (fiskom), određeni deo stanovnika plaćao je crkvi porez, a ne državi. *Teofilakt se žali najviše na jednog poreznika i na parika Lazara- pobunjivao stanovništvo, rovario protiv crkve i stigao i do cara i uspeo da mu iznese problem. Lazar, parik, zavisni seljak, bio je Bugarin, loša narav, zla ćud. *Pritužbe da živi među varvarima koji smrde na kožuhe (*III ton Viz. Izvoda- za čitanje o životu među varvarima). Ihor Ševčenko Teofilakta optužuje u rasistu. Otročina-porez- samo se koristi kod Teofilakta. Tu se pominje bez objašnjenja. Kako bi pokazao prezir prema varvarima koristi grč. partikulu - za varvarske toponime.. Njegova pastva je bio grčki i slovenski živalj. To nije tačno jer je to bila odlika žanra. I Mihajlo Honijat se žali kako je u Atini okružen varvarima.

8. У времену од X до XV века јављају се извесна књижевна дијалози инспирисани Лукијаном:

1) у X в. за време цара Нићифора Фоке (963-969) настао је Филопатрис, комбиновани дијалог и монолог са натегнутом распром између незнабоштва и хришћанства. 2) Много бољи је Тимарион на тему „силаска у ад“– имитација Лукијана, аутор није познат; написан вероватно средином XII века, непосредан узор је Лукијан. Некиомантија. Овде преовлађује хумористичко-сатирични тон и слободан став у односу на хришћанство (у томе је сродан Филопатрису) због чега наишао на осуду црквених кругова. 3) Силазак у ад јавиће се поново око 1415. године у Мазарисовом путу у ад који садржи врло интересантне појединости за историју византијске културе и политике. Писац овог дела је можда монах Максимос (или Манојло) Мазарис; и његов тон је сатиричан, али је то најгора имитација Лукијана за коју се зна и уједно и најнижи домет ове врсте византијске књижевности.

XII- XIII век

9. (Фригија) брат познатог историчара Никите Хонијата и архиепископ атински (†1220), био је ретор и песник. Karijera mu je bila vezana za crkvu; veoma obrazovan. Evstatijev učenik u Carigradu, a kasnije zaposlen u patrijarhovoj kancelariji. 1182. postao arhiepiskop Atine, gde se veoma zauzimao i za duhovno i za svetovno blagostanje svojih vernika. Padom Atine 1204. emigrirao na Keos, pa se posle vraća na grčko tle. 1217. se povukao u manastir Prodromos kod Mutinice.

OPUS саставио је катихетске хомилије, панегирике, плачеве и неке песме (у јамбу – Елегија

о Атини, и хексаметру). Po pismima je najpoznatiji, veoma su bila čitana. *126 katiheza o razl. temama; *homilije za nedelje i praznike; *pohvale svetiteljima; *nekrologe visokim ličnostima među kojima i bratu Nikiti i učitelju Evstatiju; *izvode uz Apokalipsu Andreje iz Cezareje i Arete; *razgovor o telu i duši, koji je kružio pod imenom Grigorija Palame; *mnogobrojna pisma imaju veliki istorijski značaj kao i *panegirik iz 1186. u čast cara Isaka II Anđela. Treba istaći i *spomen spis Aleksiju

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

12

III ( ) o nevaljalstvima carskih činovnika, kao i jednu *jampsku elegiju posvećenu gradu Atini.

Njegova pisma govore o unutrašnjim prilikama i o žalosnom stanju u kome se nalazila Vizantija uoči latinskog osvajanja. Po njima je najpoznatiji, veoma su bila čitana. Njegovo obimno klasično obrazovanje nije mu smetalo da se u potpunosti preda ugledanju na velike crkvene oce i njihove spise. Broj rukopisa sa retorskim delima Mihajla Honijata je jako mali: 6 rukopisa sačinjava neku vrstu zbornika njegovih izabranih spisa, a drugih 16 sačuvano je po jedno ili po više ovih dela. Uz to tradicija doseže skoro do doba kada je autor živeo. U Laurentianusu postoji celokupno izdanje Honijatovih neteoloških spisa koje je postalo merodavno za kasnije prepise. Pošto je predgovor, koji obrazlaže raspored, napisao sam Mihajlo, izdanje potiče od njega lično. Posvećeno je njegovom bratu, istoričaru Nikiti i priređeno je pre arhiepiskopskog progonstva (oko 1994/5). Drugom izdanju su pridodati kasniji govori i pisma, pri čemu na vremenski raspored nije više obraćana ista pažnja. Treće izdanje je dometnulo još neke manje retorske spise i pesme. Verovatno su se ovim spisima naročito bavili u Epiru, gde su se nalazili najbolji Mihajlovi prijatelji.

XIII век 10. Георгије Кипранин чија се Аутобиографија (цариградског патријарха Григорија (1241-

1289)одликује једноставношћу и наивношћу- класично образованог писца већег броја писама, eнкомија, декламација, и сл.

Rođen na Kipru. Carigradski patrijarh od 1283-1289.Učenik Georgija Akropolita u Carigradu, uskoro zatim pripadnik klera na dvoru. Najpre je energično zastupao uniju, a pod carem Andronikom II postaje odlučni protivnik unije crkava. Posle 1289. g. povukao se u manastir pošto se odrekao časti patrijarha i umro je ubrzo posle toga. Bogato je literarno obrazovan i veoma vešt stilista.

OPUS Treba spomenuti: *autobiografiju koju je napisao u starosti, *zbirku od 200 pisama, koje je pisao on ili primao od drugih, *pohvale u čast cara Mihaila VIII i Andronika II, * niz škol. deklamacija, * škol. udžbenik koji sadrži i parafrazu u prozi Ezopovih basana, * teološki radovi: Rasprava i prepirka sa Jovanom XI Bekosom, pohvale i žitija svetaca, pohvala u čast episkopa Evtimija od Madite, koja je interesantna i kao istorijski izvor. Čuveni je humanista sa svojom književnom autobiografijom

(Nepotpuna istorija). Imao više sreće u pogledu njenog prenošenja, jer ju je kao Introductio stavio ispred zbirke svojih retorskih spisa i pisama.

XIV век 11. Нићифор Хумн(1250-1327) ученик Георгија Кипранина у Цариграду (касније монах

Натанаил). За време царева Михајла VIII и Андроника I заузимао је високе положаје у држави. Сматра се једним од претходника грчко-италијанског хуманизма, мада се он у својој филозофској оријентацији био окомио на Платона и неоплатоничаре, написавши и полемички спис против Плотиновог система; као реторичар, бавио се теоријским проблемима реторике; написао већи број писама. Писао је још и проповеди и један трактат против латинске догме. Био је из угледне породице. Око 1275. г. посланик је монголском кану; 1293. је - секретар. 1295. има функцију Касније је посредник између цара и поданика. Своју кћер је удао за деспота Јована Палеолога. 1309/10. Са тог положаја га је отерао Теодор Метохит.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

13

XIV век 12. Хумну ≠ Димитрије Кидон, (1324-1398) један од најталентованијих есејиста из доба Палеолога

(XIV век), стилистички се угледа на Платона а и пише реторске саставе – Монодија палима у Солуну 1346, писма и теолошка дела.

Učenik Neila Kavasile, mitropolita solunskog i palamiste. Posle sjajnih humanističkih studija u Solunu zauzimao je visoke položaje u državi pod više careva, putovao nekoliko puta u Italiju, gde je otišao takođe u dobrovoljno izgnanstvo- Venecija 1390-1396. Umro je na Kritu. Preveo je delo Summa contra gentiles, na čijem je tekstu naučio latinski jezik, i delo Summa Theologica Tome Akvinskog. Oko 1360. g. prešao je u katolučku veru, ali se priča da se pred smrt vratio pravoslavlju. Kada je prešao u katoličanstvo, napisao je neke spise u odbranu latinskog učenja, protiv Kefalije Maksima, O ishodu sv. Duha i najvažniji spis- u odbranu sholastičke metode i Tome protiv Neila Kavasile. Postoje mnogobrojni zapisi i pisma u odbranu brata Prohora i protiv palamizma, *filozofsko-asketska rasprava De contemnenda morte, *2 apologije*- u kojima objašnjava zašto se preobratio. *religiozni testament*, 2 besede upućene Jovanu VI Kantakuzinu, 2 opomene u kojima poziva na otpor protiv Turaka i ujedinjenje s Latinima, propovedi. Naročitu vrednost kao istorijski izvori ima njegova obimna korespondencija i retorički spisi: 2 besede posv. J. VI Kantakuzinu, beseda Jovanu V Paleologu, govor o vladavini zilota u Solunu i 2 govora u kojima poziva viz. narod da se ujedini sa Latinima radi borbe protiv Turaka, a pri tom daje vrlo impresivnu sliku o žalosnom stanju Viz. carstva oko 1370. g. Iz njegovog pera potiču i retorski uvodi nekih povelja cara Jovana V Paleologa. Kidon sam objavljuje svoja pisma. Pred kraj života počeo da vrši korekturu tekstova svojih pisama i da im daje adrese. Ovaj rad nije dovršio, a odatle je objavljivao manje zbirke. Dao manuskript učeniku Manojlu Kalika, pri čemu su izostavljene adrese. Posle njegove smrti sastavljene su u XIV veku sa novim materijalom.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

14

3) полихистори и енциклопедисти

IX в. 1. од огромног значаја за историју византијске књижевности је Фотијева БИБЛИОТЕКА (МИРИОВИВЛИОН); то је најдрагоценија књига византијске учене прозе и пример стилског мајсторства и ерудиције; садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, филозофије, медицине, песништва, природних наука; прикази су сажети, критички и увек веродостојни; нарочито су важни подаци о историчарима до IX века; ипак, она није писана да буде историја књижевности, те многих крупних дела и имена нема

X в. 2. први покушај европске средњовековне енциклопедије представља дело Константина Порфирогенита; књиге о церемонијама, о народима и друге, замишљене су као тематске енциклопедије а и рад на њима је организован на лексикографски начин

X в. 3. Потреба за врстом рекапитулације научног и књижевног стваралаштва античког,

хеленистичког и византијског раздобља условила је настанак важног средњовековног ЛЕКСИКОНА СУИДЕ или СУДЕ, о чијем аутору се ништа не зна; састављен свакако средином X века; због своје богате грађе, ненадокандив је извор за реконструкцију појмова, знања, па и извесног броја изгубљених књижевних дела; то свакако није први лексикон на грчком језику јер већ и Суда користи постојеће речнике Харпократиона, Еладија, можда Евдема; остали извори су му глосари и схолијари, чланци из црквене и световне историје (највише Изводи Константина Порфирогенита и Хроника Георгија Амартола), Ономатолог Исихија Милосија.

XII в. 4. веома опсежно, у правом смислу речи енциклопедијско образовање има ЈОВАН ЦЕЦЕС

(1110-после1180); сиромах, заинтересован за поезију, али завистан од богатих покровитеља и тужан због своје неслободе; писао у прози и стиху; међутим, његово најкрупније дело (буквално најкрупније – 12 674 политичка стиха) јесте својеврсна филолошко-историјска

енциклoпедија под насловом Хилијаде, написана између 1140 и 1170. године → обухваћен разноврстан митолошки, историјски и књижевноисторијски материјал који се тематски везује за корпус његових Писама (107); студирао класичне ауторе и писао књижевноисторијске коментаре Хомерове Илијаде, Хесиода, Аристотела, Ликофрона, Опијанових Алеивтика;

испевао две мање алегорије уз Илијаду и Одисеју у политичком стиху и један додатак

Хомеру у хексаметру (Carmina Illiaca) XIII-XIV век

5. прозни пандан Цецесовим Хилијадама је ЗБОРНИК ТЕОДОРА МЕТОХИТА, једног од највећих полихистора XIII-XIV века; зборник садржи есеје о филозофским, историјским и класичним књижевним темама, о политици, естетици; и овде се налази песништво; Теодор би се могао посматрати као песник да није ове енциклопедијске тенденције у његовом делу; оставио преко 9000 стихова у хексаметру

. 6. песништвом се бавио и један други полихистор позновизантијског доба, МАКСИМ ПЛАНУД (око1260-1310); написао једну ИДИЛУ У ХЕКСАМЕТРУ, многе стихове, КАНОНЕ св. Димитрију, и др;

бавио се и ТЕОЛОГИЈОМ, ИСТОРИЈОМ, сачинио једну драгоцену АНТОЛОГИЈУ ЕПИГРАМА и чувени ЗБОРНИК ВИЗАНТИЈСКИХ ПОСЛОВИЦА; оставио и неколико драгоцених СПИСА из ГРАМАТИКЕ (нарочито белешку о пореклу политичког стиха), схолија и писама; превео велики број списа на латински језик и приближио Византији латинске класике; у његовој личности и делу осећа се већ врло снажно дух новог доба.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

15

ENCIKOPEDIJSKI LEXICON X veka X vek Oblik SUIDA S predstavlja verovatno učenu konjekturu Evstatija iz Soluna. SUDA je naslov velikog viz.

enciklopedijskog leksikona i leksikona realija iz X veka. Sadrži mnogobrojne izgubljene fragmente antičkih i vizantijskih pisaca, te tako predstavlja neprocenjivu riznicu znanja. Izvori su antički leksikoni, antički i viz. istoričari i gramatičari korišćeni najvećim delom prema vizantijskim ekscerptima, zatim Onomatolog Hesihija iz Mileta, Fotijev lexicon i dr. Članci su poređani prema tzv. antistoihejskom principu , se može naći posle iza

itd. Nastao u X veku. Dugo se smatralo da je u pitanju neko ime→ Evstatije Solunski. Lexicon ima 30.000 pojmova-

etimologija, semantika, objašnjenja teških gramatičkih oblika, ličnosti, institucije. Potreba za izvesnom vrstom rekapitulacije naučnog i književnog stvaralaštva antičkog, helenističkog i vizantijskog

razdoblja, kao i nagomilavanje znanja i dela iz raznih oblasti uslovila je nastanak leksikona Sude ili Suide iz sredine X veka. Zahvaljujući bogatoj i raznovrsnoj građi SUDA je nenadoknadiv izvor za rekonstrukciju pojmova, znanja i izvesnog broja izgubljenih književnih dela. Zanimljiv je i u tehničkom pogledu, jer nasuprot strogo alfabetskom principu sistematiše građu i članke po fonetskom principu „antistoihije“ spajanjem slova i diftonga istoga glasa tj. spajanjem isofonema. To svakako nije prvi leksikon na grčkom jeziku. I Suda je već koristio postojeće rečnike: Harpokrationa, Eladija. Ostali izvori su glosari i sholijari pravnog, teološkog i književnog karaktera (4 zbirke sholija uz Aristofana, Sofokla, Homera, Tukidida); članci iz svetovne i crkvene istorije (najviše izvodi Konstantina Porfirogenita i Hronika Georgija Amartola); Onomatolog Isihija iz Mileta- jedan od glavnih izvora Biblioteke, Teodotinovi komentari psalama i dr.

SUDA kao naslov jedan je od najinteresantnijih problema istorije rukopisnog nasleđa. Pretpostavlja se da se iza toga

skriva jedan latinski imperativ, koji bi otprilike odgovarao jednom VADEMECUM-u. Evstatija Solunca su okrivljavali da je pokušao da jedan nejasan naslov protumači kao ime nekog autora, nekog jako arhaičnog Suidas, dok je kod SUDE u pitanju ime jednog predmeta, jednog utvrđenja od palisada, tvrđave znanja, najzad je ovom delu za kolevku određena donja Italija ili Sicilija, a na njegovoj naslovnoj strani je grčkim slovima ispisana italijanska reč GUIDA (ΓΟΥΙΔΑ), odakle je Γ postala Σ i otuda ΣΟΥΙΔΑ. Ovde su rasparčani Polibije, Hronika Jovana Antiohijskog, Evnapije, Menandar Protektor, Malh i Prisk; juristički i teološki glosari i sintaktički rečnici. Suda donosi brojne citate iz Piside, zatim ima i neki materijal iz Julijanovih pisama koji do danas nije stigao.

JOVAN CECES encikopedist i „viz. Homer“ XII veka XII vek Svestrano encikloped. obrazovan. Savremenik Prodroma i kao i on zainteresovan za poeziju i zavistan od bogatih

pokrovitelja i tužan zbog svoje neslobode. Piše i u prozi i u stihu. Čak više u stihu i mogao bi se posmatrati s pravom kao pesnik. Njegovo najkrupnije delo je filološko-istorijska enciklopedija u 12674 politička stiha – HILIJADE- raznovrsna po građi: mitološki, istorijski i književno-istorijski materijal, koji se tematski vezuje za korpus njegovih PISAMA.

Ceces je studirao klasične autore i književno-istorijske komentare Homerove Ilijade, Hesioda, Aristofana, Likofrona, Opijanovih Alievtika (spis o ribolovu) i dr.

On je pored Malale glavni predstavnik vizantijskog Homera. Oni su usvojili one glavne crte tzv. „ante- i posthomerica“ u kojima se nataložila romantičarska radoznalost potomaka za predistoriju i kasnije udese Homerovih junaka.

Voleo je alegoriju, te je dao nekoliko alegorijskih sastava. Ispevao je u političkom stihu 2 manje alegorije uz Ilijadu i Odiseju i 1 dodatak Homeru u heksametru Carmina Iliaca.

Preradio je Porfirijev uvod u Kategorije Aristotela (delimično u stihu). U stihu teorijsko razmatranje o raznim pesničkim stopama kao i „O razlikama pesničkim“.

U maloj dramskoj pesmi u jambu Ceces se u licu Mudraca suprotstavlja pohvalnom mišljenju Seljaka, Hora i Muza o životu učenih ljudi i oplakuje mudrace tvrdeći da njima sreća otkazuje svoju naklonost, dok su neuki srećni.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

16

Sam je sređivao svoja i objavio ih je u 2 knjige. Za svoju knjigu pisama u političkom stihu komentariše 660 teško razumljivih mesta u .

XIII-XIV vek (~1270-1332)

ENCIKOPEDIST XIII/XIV VEKA, preteča humanizma NAJISTAKNUTIJI NAUČNIK I DRŽAVNIK NA DVORU ANDRONIKA II PALEOLOGA (1282-1328) ČUVEN PO SVOJOJ ENCIKLOP.

ZBIRCI ESEJA I POSLANIČKOM SLOVU POSV. N. HUMNU U VEZI SA BRAKOM SRPSKOG KRALJA MILUTINA (1282-1321) & 5-GOD. VIZ. PRINCEZE SIMONIDE

Jedan od najznačajnijih polihistora kasne Vizantije, preteča humanizma. Iz veoma ugledne i imućne

porodice. Sin Georgija Metohita. Dva puta je proterivan iz Carigrada. I put sa ocem, koji je bio za lionsku uniju, ali posle sedam god. vraća se u Carigrad. Zadobio je veliko carevo poverenje→ veliki logotet (nešto kao premijer) i mesazon (posrednik između cara i podanika) na dvoru cara Andronika II Paleologa. 1328. g. posle zbacivanja Andronika II biva proteran u Trakiju ili se povlači u manastir u Carigradu, čiji je bio ktitor (različiti izvori).

*GLAVNO DELO Miscellanea ( )- prozni pandan Cecesovim Hilijadama- zbirka eseja o filozofskim, istorijskim i klasičnim književnim temema, o politici i estetici. To je u stvari zbornik kratkih sastava, beležaka i brzih utisaka, pun učenosti. Zamišljen je kao zbirka o pojedinostima, a ne kao enciklopedija. Pisana je bez stilističkih ambicija.

*Posebnu pažnju zaslužuje čuveno Poslaničko slovo Teodora Metohita- izveštaj o njegovom putovanju u Srbiju kao izaslanik vizantijski, u kome se opisuju pregovori o miru i sklapanja braka između Milutina i careve kćerke Simonide- veoma bitan dokument o političkim zbivanjima. Metohit je u Srbiji pregovarao sa Milutinom o braku između 5-god. viz. princeze Simonide (pošto je Evdokija, udovica trapezuntskog cara Jovana, prethodno odbila brak sa Milutinom, koji je iza sebe imao već tri braka).

Zanimljivo je da je Metohit svoje Poslaničko slovo pisao baš dok se iščekivala princeza Simonida. Posvetio

ga je Nićiforu Humnu, koji je bio mesazon (posrednik izm. cara i podanika) i u žiži događanja; mentor i ne baš najiskreniji Metohitov prijatelj. Sukob između Humna i Metohita opisan je kao čisto intelektualni.

1289. Metohit ugovara venčanje izm. Milutina i Simonide, a svadba je bila verovatno 1219. Posl. slovo je napisano u vidu putopisa. Metohit na svom putu sreće jednog srpskog poslanika. Smatra Srbe

varvarima. Divi se fizičkoj snazi saputnika, ali ga naziva čovečuljkom (čova) u moralnom smislu. Srbe naziva Tribalima (široko rasprostranjeno pleme koje živi u oblasti Srbije, dakle naziv nije vezan specijalno za Srbe).

M. je iznenađen raskošnim srpskim dvorom. OPIS PREGOVORA- kraljica majka Jelena Anžujska, Milutinova žena, protivi se ovom venčanju kao katolkinja.

Vizantija je postavila ciljeve: bila je potrebna zakletva kraljice majke, koju je ona izbegla. Milutin je princezu Anu dao Vizantincima, tako da Jelena Anžujska neće morati da polaže zakletvu, a on je izbegao teritorijalne ustupke. Dao je ipak neke beznačajne gradove. Metohit je dao šest viz. talaca za mnoge srpske velmože.

STILSKE ODLIKE: predugačko, jezik težak, mnogo umetnutih rečenica; živo kazivanje, veoma interesantno,

bogati opisi.

& razne filozofske, astronomsko-matematičke i retoričke spise, pisma i pesme, koji često sadrže značajne istorijske podatke:

*parafraze uz Aristotelove prirodnjačke spise *2 komentara uz Ptolemejeva astronomska dela i još jedan astronomski spis

( )

*mnogobrojne retoričke spise među kojima: pohvalnice Nikeji i Vizantiji- njegova retorska dela sačuvana su u potpunosti u jednom jedinom rukopisu.

В И З А Н Т И Ј С К А У Ч Е Н А П Р О З А

17

*pohvale raznim svecima *nekrologe (tzv. ) *niz *20 pesama u preko 9000 stihova u heksametru- predstavljaju jedan raskošan ep

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

1

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ Живи, говорни, народни грчки језик, тзв. димотика, кроз сву историју Византије углавном ниподаштаван као језик простог демоса, продро је у књижевност почев од XI века; на том језику никле су многе поучне и пригодне песме на новој етничкој подлози, романтичне песме са античком тематиком, европском тематиком, најзад, чувени симболистичко-алегоријски животињски еп; све ове песме представљају нову византијско-грчку творевину; зраче свежином, искреношћу и скоро ни једна није извештачена нити крута.

ТЕОДОР ПРОДРОМ („Птохопродром“), дворски песник „просјак“ чији су епиграми и сатире и алегорије писане књижевним језиком као и његових неколико „просјачких песама“ испевани димотиком, свежи и трајни.

Пародија из XIV века или можда XIII под називом Богослужење једног ћосе, духовита и оштра, помало и груба али свакако верна као израз византијске сатиричке комике.

Поучне песме (Спанеас, Алфавит и др) нису на великој висини, али нам је остала једна изврсна збирка љубавних песама, вероватно из XIV века, под називом Родске љубавне песме – састоји се од циклуса сређених по аритметичком акростиху; по садржају представља једну поетску љубавну новелу – спадају у најбоље поетске производе на вулгарногрчком језику.

На другој страни су фантастична дела с метафизичким призвуком: Апокоп (Вечерњи одмор), као и дело Јована Пикатора с почетка XVI века, писани су на тему силаска у подземље.

популарније су и бројније: ♣ легендарне и историјске поеме настале на грчко-византијској основи, ♣ романтичне поеме са античком, средњовековном, па чак и западноевропском грађом,

♣ алегорије животињског епа- уједно и најоригиналнији и највреднији део народног песништва → долази до изражаја епска инвенција грчког духа: Роман о Велизару, Андроников син, Морејска хроника, Освајање Цариграда, затим 2 плача о паду Цариграда 1453. и Атине 1458. године, читали су се са великим уживањем, али

врхунац ове нове грчке епике: велика епска поема Василиос Дигенис Акрита – прави византијски национални еп, вероватно настао средином X века у Кападокији и који има извесну историјску подлогу (акрита значи граничар, међаш) → Василиос Дигенис је син сиријског емира Мусура и ћерке Андроника Дуке коју је Мусур био отео; већ са дванаест година Василиос се упушта у велике пустоловине; заљубљен у лепотицу Евдокију из рода Дука, отима је и после измирења са родитељима долази до срећне свадбе; невеста је од сада стално са њим и еп је пун прича о разним доживљајима; сусрет са царем Романом Лакапином (920-944) у Кападокији повод је да се Акритина слава потврди и царском почашћу; после многих пустоловина, Акрита се враћа са Евдокијом на Еуфрат и ту подиже дворац; у 33. години живота умире од тешке болести, а Евдокија од туге за њим;

Првобитна верзија није сачувана; Акрита оличава аутентичне особине византијског човека – све крајности у истом човеку – то је Дигенис, спој хеленских и оријенталних идеала грчког средњег века; овај еп у литерарном погледу је изнад свега што је у овом роду написано; превођен и на словенски, сродна му је, опет на народном језику, Песма о Армурису

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

2

међу романтичним песмама у којима се песнички обрађује античка грађа, поред Илијаде Контантина Ермонијака (почетак XIV века) и Тројанског рата, дословног превода познатог француског романа о Троји Беное д Сент Мора из XIV века, треба споменути Ахилеиду и Александриду, две повести у стиху:

Ахилеида је повест о хомерским јунацима али одевена у ново, романтично рухо; ТЕМА: судбина Ахила – овде је он витез и сви догађаји су средњовековног типа: витешка романтична љубав и отмица, помирење са срећном свадбом, чак и витешки турнир, најзад смрт Ахилове драгане Поликсене; антика само у именима јунака и извесним моментима радње, док је све остало деформисано у руху новог доба; Ахилеида је чисто средњовековна витешка поема обојена локалним колоритом; за разлику од ње, Александрида се дубље корени у античкој традицији; апокрифна повест о Александру Великом, која је приписана Калистену, настала још у доба Птоломејевића, а почетком III века пне. претрпела даљу прераду.

у низу поетских романа са грађом која припада средњем веку и у којој се често јављају и западноевропски (посебно француски) мотиви, налазе се Калимах и Хрисороа, Велтрандос и Хрисаница, Ливистрос и Родамна, три најкрупније поеме те врсте, а поред њих још и неколико спевова, као: Стари витез, Флориос и Плациофлора и Имбериос и Маргарона; у сва три спева стих је политички, без риме; прва два потичу из XIII века, док је Ливистрос и Родамна млађи – из XIV века Калимах и Хрисороа је романтична поема с љубавним и фантастичним заплетом и срећним завршетком; јунак спасава лепотицу из тајанственог замка у коме она робује као плен страшног змаја; змај је убијен, лепотица спасена, али само првремено, јер се сад јавља један млади принц који помоћу чаролија једне вештице (златна јабука са магијским натписом) отима од Калимаха његову драгану; браћа оживе мртвог Калимаха и овај се као баштован увлачи у двор младог принца у коме чами Хрисороа, ту се састаје са њом, буде откривен, изведен на суд, али се ту оправда и све се срећно заврши Велтрандос и Хрисаница је фантастичнији: Велтрандос, син једног краља одлази у свет, у пустоловине; код Тарса у Малој Азији наилази на фабулозни замак Еротокастрон (Замак љубави), где открива тајну своје судбине; стицајем околности, долази и у стварности до лепотиве (Хрисанице) коју је изабрао у Еротокастрону на конкурсу лепоте, то је кћи антиохијског краља, чији је постао вазал; на љубавном састанку с Хрисаницом у дворском врту, Велтрандос је у опасности; Хрисаницина дружбеница Федроказа узима кривицу на себе, као да се то њој Велтрандос удварао; Велтрандос је ослобођен под условом да се ожени Федроказом; у привидном браку с њом, он наставља своју љубавну везу са Хрисаницом, да на крају побегне са Хрисаницом у своју земљу и тамо наследи оца на престолу; извесни француски утицај је неоспоран, али је роман ипак поникао на византијском тлу Фантастика и алегорија присутна је и у трећем, по обиму највећем спеву, Ливистрос и Родамна; ту су такође неки романско-феудални мотиви дошли до изражаја (вазалски однос, витешки двобоји, романска имена и слично), мада је основни утицај грчког романа ван сумње (алегоријска представа дванаест врлина и дванаест месеци као у роману Евстаатија Макремболита и др)

алегорије животињског епа, као што су Прича за децу о четвороношцима, Легенда о уваженом магарцу, Лепа повест о магарцу, вуку и лисици,

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

3

Пулологос и Порикологос, а најпре чувени Физиолог, саопштавале су не само природњачка знања византијске средине у средњем веку него и основни став византијског односа према природи → природни космос је симбол духовног космоса, односи биолошког света садрже поуку о спиритуалним односима који леже у суштини бића

византијска прозна књижевност писана на народном језику није богата; настала је углавном путем прераде даљих оријенталних дела, посебно из Индије, тако да византијска књижевност овде није дала ништа оригинално; међутим, то не значи да су ова дела слаба; на пример, Варлаам и Јоасаф; богати индијски цар Авенир, уплашен астролошким предсказањем да ће му јединац син Јоасаф постати хришћанин који презире лепоту овог света, нареди да се он потпуно изолује од спољњег света и окружи искључиво уживањима сваке врсте; Јоасаф није задовољан својим раскошним затвором и када дозна за разлог, измоли од оца дозволу да изађе у свет не би ли упознао истину; без обзира на то што је град био тако подешен да царевић не види ништа ружно, Јоасаф сретне једног богаља, једног слепца и једног грбавог старца; растужен, почне да размишља о смрти, узроку беде, болести и зла у свету; тек пустињак Варлаам, кога потајно сретне, открије му библијску повест и Јоасаф постане хришћанин; Авенир покушава да помоћу многобожачког филозофа Нахора поколеба Јоасафа; али Нахор одбрани истину хришћанске вере; по наговору мага Тевде, Авенир доводи Јоасафа у искушења друге врсте, довевши му у двор привлачне и распусне жене; младић се бори против пожуде и постане испосник, разболи се, цар му коначно дозволи да буде хришћанин и да оде Варлааму, свом духовном оцу, пошто се најпре и сам крстио; порекло овог романа је данас разјашњено – то је, у ствари, хришћанска прерада Живота Буде; проблем ауторства прераде, међутим, није са потпуном сигурношћу решен, иако преовлађује мишљење да је грчку верзију романа дао Јован Дамаскин; поуздано само да је настао у Палестини, у првој половини VII века и да се аутор звао Јован, сабрат јеруалимског манастира Св. Саве Синтипа -још једна прерада оријенталног романа, на вулгарногрчком језику (оријентална повест филозофа Синдбада) или у пуном наслову грчке верзије Најдивнија повест о филозофу Синтипи; један мудрац предсказује свом питомцу, сину једног краља, да ће избећи велику животну опасност ако буде умео да ћути седам дана; догоди се да маћеха овог принца покуша да заведе свог пасторка, али он одбије да задовољи њену пожуду, навуче на себе маћехинску мржњу и осветољубивост, и буде оклеветан код оца да је хтео да је силује; отац га осуди на смрт; да би га спасли, седморица мудраца причају сваког дана по једну причу о лукавству жена и безвредности једне такве предрасуде, донете без правих доказа; заузврат, маћеха сваки дан прича по једну причу са супротном тенденцијом, како би дошло до погубљења; за све то време принц ћути по савету свог мудрог учитеља, а када истекне рок ћутања – ткрије истину о свему што се десило и буде ослобођен као невин; тема је узета из индијске Панчатантре, и то сасвим посредно – преко сиријске прераде; у Синтипи су присутни и неки библијски мотиви (јосиф и Петефијева жена) Кнежевско огледало -грчка прерада индијско-санскритског дела (око 1080), уноси и у димотичку књижевност тему обрасца за владање; то је алегоријско-дидактичко дело које приказује моралне истине о људским одмосима, врлинама, пороцима. Од осталих творевина на народном језику највише заслужују помен пословице, сачуваане у великом броју још од VI и VII века, нарочито у делима Јована Лествичника и Мосха; византијска пословица често напушта област прозе и прелази у поезију, изражавајући истине општег искуства кратким стихом, обично политичким петнаестерцем.

1

POJAVA ROMANA U XII VEKU U Vizantiji se jako podražavala grčka antika. PATRIJARŠIJSKA ŠKOLA U CARIGRADU- neka vrsta teološkog fakulteta, kao žarište školstva bila je u centru kulture XII veka (XII vek školstva). Iz ove škole izrastaju mnogi književnici, visoki crkveni dostojanstvenici. Evstatije Solunski, mitropolit, bio je profesor u toj školi. Najverovatnije je u V veku ustanovljena (?), a u VII je I put posvedočena (Stefan Aleksandrijski se spominje kao dekan te škole); Evstatije Solunski sa katedre nastavnika prelazi na katedru mitropolita. CARIGRADSKI UNIVERZITET- svetovna škola; FILOZOFSKI I PRAVNI FAKULTET u XI veku. OBRAZOVANJE U XII VEKU profesor za jevanđelja apostolskih poslanica za psaltire (Stari zavet) stručnjak za govorništvo i retoriku- daje savetovno znanje potrebno za teologiju POJAVA ROMANA U XII VEKU Helenistički i poznoantički romani su bili veoma čitani→ npr. Fotije je u svojoj Biblioteci davao prikaze i neko svoje mišljenje o onome što je pročitao. Kod njega srećemo podatke o knjigama, o Heliodoru, o Ahilu Ticiju. Neki Vizantinci su interpretirali antički roman kao put ka spasenju (na početku romana: patnje, muke ljubavnog para, koji je posle niza dogodovština i prepreka na kraju ipak zajedno). Simeon Metafrast, pisac iz X veka, koji je sredio postojeća žitija, rasporedio ih po crkvenim godinama→ pri tom su mnoga žitija izgubila od svoje svežine. U XII veku u okretanju prema antici javlja se težnja za novim izrazom. Najedanput ima 4 vizantijska romana u antičkom stilu, toliko dobra da u prvi mah nemaju veze sa hrišćanstvom i Vizantijom. Jedan je prozni, a ostala 3 su u stihu. Jezik je učen, korišćeni su retorski elementi, ima mnogo ekfrasisa. Krajem XIII veka i u XIV imamo novi talas romana. Roman je pisan u političkom stihu, vizantijskom 15-ercu, koji će postati stih postvizantijskog perioda. Jezik je manje učen, bliži govornom, udaljava se od purističkog jezika romana XII veka. Veliki broj rukopisa i rukopisnih varijanti govori da je veoma čitan. Uglavnom svi su anonimni- mnogi stihovi i polustihovi se ponavljaju npr. „Trojanski rat“- direktno prevod sa francuskog jezika zapadnog romana o Troji ili slobodni prevod „Imberije i Margarona“. U XIII veku od 1204. god. društvo je postalo franačko-grčko. I.......................................... Evmatije Makrembolt XII vek HISMINA I HISMINIJE (u naslovu je uvek ime devojke i mladića) Do skoro je smeštan u kraj XII v. ali jedna Šveđanka (I. Nikson) smatra da je on nastao od ova 4 romana. Učen je jezik, ali je sintaksa veoma jednostavna zbog čega je bio kritikovan u XIX i XX veku. *Roman je ipak jedan celovit tekst. Na prvi pogled deluje dosadno- pun je ponavljanja, retorski preukrašen, bez sadržaja, ali roman je svesno tako pisan. Stalno je prisutan intertekstualni dijalog sa antikom. Npr. Nemac Ervin Rode je sahranio antički,

2

pogotovo viz. roman, jer je gledao s naše tačke gledišta (savremena kritika) *veza sa romanom Ahila Ticija * ovaj roman je veoma čitan * 43 rukopisa sačuvana od kojih je dobar deo renesansnih rukopisa * u XVII veku je doživeo uspeh i uticao je na francuski roman Gradovi su potpuno izmišljeni. Junak Hisminije je ujedno i pripovedač. On kao glasnik u službi paganskog kulta stiže u L. gde je svečano dočekan kod uglednog domaćina koji ima raskošnu kuću, vrt i kćerku Hisminu. Devojka preduzima prve korake, a on je malo zzdržan. Ponavljanje je često- on sedi u vrtu: ekgrasis vrta i umetničkih predmeta u njemu. U vrtu se nalaze i razni natpisi koje Hisminije i njegovi prijatelji komentarišu. Uveće opet susret sa Hisminom. Noću je sanjao kako je Eros ljut na njega što se uzdržava d devojke. Erotski snovi. U snovima se pojavljuje i potencijlna tašta koja ga proganja. Sad svi idu u Hisminijev grad E. Otac je devojku obećao i nema ništa od njegovog prošenja. Oni pobegnu......bura............mornari..........Na brodu su i mornari bacaju devojku u more kao žrtvu Posejdonu...........On je kukao plakao...iskrcali su ga na prvu obalu.... Opet je praznik u jednom mestu i Hisminijev gospodar koji vodi i svoga roba, odlazi kao glasnik i tu stiže pismo od neke robinje, a to je u stvari Hismina, koja kada je bačena u more, spasao je delfin i postala je robinja.Gospodarica Rodopa koristi Hisminu kao posrednicu da bi videla Hismina i tako par može malo da se ispriča o svemu šo se dogodilo. U romanu XII v. nema hrišćanstva uopšte iako su hrišćani pisali, jer je to mimeza jednog književnog dela- zato je preuzet paganski panteon. Kod Apolonovog para 2 para oplakuju sudbinu dece- Hisminini i Hisminijevi roditelji- tu dolazi do opšteg prepoznavanja i na kraju svadba. Osnovna tehnika kompozicije: ponaljanje epizoda. II.........................................Teodor Prodrom ~1100. RODANTA I DOKSIKLE Slično prethodnom romanu. Ovde gradovi nisu imaginarni, već se spominje Rodos, Kipar kuda mladić i devojka lutaju. Devojka je obećana drugome, oni beže i budu razdvojeni. Roman počinje u sred radnje, pa se početak vidi kroz pripovedanje. Početak r: gusari su napali Rodos, na koji su ovo dvoje pobegli. Jedan gusar se jako zainteresovao za Rodantu. Na kraju ih roditelji spasavaju i prave svadbu. Ima puno ekfrasisa. (SKZ prevod na srpski- u stihu, zanimljiv predgovor; prof. Miroslav Marković, kl. filolog) III....................................Nikita Evgenijan XII vek DROSILA I HARIKLE u 12-ercu, stihu koji se razvio iz jamba. Upoznali su se na nekoj Dionisijevoj svečnosti, zaljubili se i pobegli. Predstavljali su se kao brat i sestra (biblijski motiv)......... Prepopoznaju se u kući neke seljanke. Ugleda se u prvom redu na Prodroma. Ima puno detalja iz svakodnevnog pogotovo deljačkog života. Zastupljeni su i dijalozi. U svečanijim delovima javlja se i heksametar. Prijatelj Harikla, neki K. udvara se jenoj devojci i peva niz pesama. Jezik je arhaizirajući. Roman ima određenu originalnost. Poslednja glava je najdeblja, udaljava se od antičkog romana.

3

IV........................................Konstantin Manasije XII vek ARISTANDAR I KALITEA u 15-ercu Pisac iz dvorskih krugova. Postaje mitropolit Navpaka (epirska obala prekoputa Peloponeza). Veoma morališe u romanu. Ima mitoloških eksursa. Pisao je i druga dela: Sačuvano je *nekoliko panegirika, carevih govora upućenih Manuelu, koji je pobedio našeg Nemanju, pa se na taj način veliča Manuel. Ekfrasis lova na ptice- možda neka aluzija na Andronika Komnina veoma omraženog- ptica koja uništava celo jato ptica. Posle Manojla I vlada Andronik I Komnin, surov čovek, carigradska svetina ga je linčovala. * - spev o putovanju- Manasa je učestvovao u poslanstvu u Palestinu. *Hronika u stihovima „Pregled hronografski“ Obuhvata vreme od Adama do 1081. (Alex. Komnin). Prati hroniku Jovana Zonare, ali izostavlja Aleksija I. Zauzima kritički stav prema Nićiforu III koji je dopustio da se uzdignu neki trgovci i zanatlije. Insistira na erotskom elementu između carice Zoje i Mihajla V. Jezik je dosta blizak govoru. Preveden je u XIV v. na Balkanu, U vreme cara Dušana hronika je prevedena na srednjobugarski. ................................................................................................................................................................

*najveći viz. ep* nastao krajem XIII poč. XIV v. *sadržina se odnosi na X vek* Spev je sastavljen od 8 pevanja i napisan je u viz. 15-ercu (poilitički stih koji će preživeti viz. epohu i preovladati u postviz. periodu). Sačuvano je 6 verzija od kojih su 3 najznačajnije. Jedna potiče s poč. XIV v. i čuva se u

. II verzija XVI-XVII v, iz Trapezunta, velika bliskost sa rukopisom iz Androsa. Jezik je umereno učen. Eskorijalski rukopis (Eskorijal u Španiji) u manastiru sv. Lavrentija (stradao na ražnju) 2/2 XV v. Verzija je dimotička. Pored ovih verzija postoji ruski prevod iz XV veka DEVGENIJEVO DEJANIJE (dela Devgenija junaka) I, II, III knj. I knj. o jednom Emiru, koji je u M.A. napao zamak viz. velikana i zarobio Irinu, njegovu kćerku. Braća jure Emira, sukob sa Emirovim ljudima. Brat rešio slučaj u sukobu sa Emirom. Ukoliko pobedi u dvoboju Emir će vratiti sestru. Najmlađi brat pobeđuje. Plastični opis logora. Emir prelazi u hrišćanstvo, ženi se Irinom. U II knj. rođenje sina Vasilija. Mući ga pomisao na majku koja mu zamera što ih je sve napustio. Odlazi kod majke. Tamo ih sve pokrsti i vraća se ženi. I deo naziva se još i Pesma o Emiru, a II Pesma o Digenisu.

4

IV knj. predstavlja rekapitulaciju prva 3 pevanja. Ime Digenis- poreklom od dva roda: arabljanskog i grčkog; Akritis- graničnik: sve se dešava na granicama i to istočnim granicama Romejskog carstva. U IV knj. je opisamo njegovo detinjstvo. U 12. god. je snažan kao odrasli muškarac. Vidi devojku na prozoru, otima je, zatim se svi izmire i dolazi do velike svadbe. Detaljno su opisani svadba i miraz koji devojka visokog roda nosi sa sobom u novi dom. V i VI knj. su u prvom licu. Digenis spasava jednu devojku (koja je spomenuta samo kao

) od razbojnika. VI knj. ima čitav niz njegovih bitki i sukoba sa apelatima (ljudi koji su veoma obučeni u ratnoj veštini, koji nisu bili regularni vojnici, nego na granici vojnika i junaka, nešto kao naši hajduci). Filopak, Kinam i Janakis bili su najveći Digenisovi neprijatelji koji sa sobom vode čuvenu Amazonku Maksimo- ljubavna epizoda sa njom (švaleranski duh). Vraća se da ubije Maksimo kako bi se rešio griže savesti prema ženi i povlači se sa odredom na Eufrat u Kapadokiju u usamljeništvo gde podiže dvorac. VII pevanje posvećeno je ekfrazisu velelpnog dvorca (korišćen opis iz nekog izvora). VIII knj. Digenis se okupao, razboleo i rekao ženi da nađe nekog. Tada je imao 33 godine. Žena je preminula nad njegovim mrtvim telom. Smatra se da je ep nastao na osnovu usmenog predanja. IX v- epizoda sa carem. Prva 3 pevanja- epopeja Emirova bliska X veku. Drugi deo kasnije- epopeja Digenisova, kasnije XII vek.

izuzetan poznavalac viz. administracije i admin. terminologije. Emir (I deo) administrativni nazivi odgovaraju X veku. Digenis (II deo) nazivi pre na konkretnosti, ni dvor ne liči na građevinu tog vremena, opis prirode je bezličan. Dosta povezivanja sa drugim književnim žanrovima. Romani su tesno povezani sa hel. romanom II i III veka Heliodora i Ahila Ticija- II deo konkretno upućuje na žanrove toga vremena. Odsustvo viz. provincijalne administracije u poemi je odlučujuće da se to zaključi- apelati- mogli su biti i Vizantinci (Grci) i Arabljani. U II delu stav prema neprijatelju je veoma neostrašćen što je nemoguće za X vek, dok je to moguće za XII jer Arabljani više nisu bitni. Sada su Turci-Seldžuci. Ikonomidis smatra da I deo odražava probleme pokrštenih Arabljana koji su se iz raznih razloga uklopili u viz. društvo i novu veru- donose svoje običaje→ prodor orijentalnih elemenata II deo nema razumevanja prema tim problemima koje su imali ljudi u pograničnim krajevima. Spev ima ~4000 stihova, nastao je u centru carstva, ne na Eufratu jer tamo već odavno nema intelektualnog života. Digenis je postao narodni junak. Akritske pesme su pevane do našnjih dana. ................................................................................................................................................................ PESMA O MARMURIKU ANDRONIKOV SIN

5

PESMA O VELIZARU- dugo se smatralo, a smatra se i smatraće se, da je ova poema nacionalni ep. Međutim pažljivijom analizom i drugačijim pristupom došlo se do zaključka da je II deo nastao iz istog poriva viz. književnosti, da se roman ugleda na helenistički roman.

( ono što se nekome dogodi, doživljaj, iskustvo, ono što neko pretrpi, sudbina, nesreća, nevolja) Interes za satiričnom književnošću. Delo je anonimno: pseudo-Lukijan, nađeno među Lukijanovim rukopisima. Pripisuje je Teodoru Prodromu i Nikoli Kamiklu (?) , koji je bio renomirani lekar i pesnik. Početak: Timariona sreće njegov prijatelj Kidion, čija je uloga da postavlja pitanja. Počinje Timarionovim rečima: „E šta se meni sve desilo od poslednjeg viđenj...“ opisuje dolinu Vardara u blizini Soluna i vašar u Solunu (vašari-panđuri, vezani za neki praznik Solun, Sv. Dimitrije); crkvena procesija, opis Duke, oblast Paleologa, posl. viz. dinastije. Na povratku u nekom svratištu javljaju se dvojica psihopompta i nasilno mu odvajaju dušu od tela: detaljan opis silaska u had. Pojavljuje se i epizoda sa grč. filozofima na jednoj livadi. Tu se pojavljuje Mihail Ital, Pselov učenik, koji je preterao u interesovanju za antičku filozofiju, pa su mu sva dela spaljena. Pojavljuje se i sam Psel. Timarion sreće učitelja retorike iz Antiohije, kome se žali da je nasilno doveden u had, a učitelj mu kaže da će na sud. Na sudu: Esrh, Minoj, car Teofilo, posl. ikonoborski car, dok je njegova žena Teodora poštovala ikone i 843. obnovila kult ikona. Pozivaju se Hipokrat i Asklepije. Galen je odsutan jer sprema novo delo. Timarion dobija na sudu: odlučeno je da on nije umro Timarion II Nekija Autoru Timariona su poznati Lukijanovi spisi, zatim apokrifni Kozmin silazak u had. Odražava stanje vizantijske kulture toga vremena, stanje koje je dozvoljavalo da ne samo paganska već i hrišćanska kultura postane predmet satire i parodije. Psihopompti ( - koji (pokojne) duše prevodi ili prati) su baratali naučnim teorijama- ukoliko organizam nema tečnosti, onda je mrtav. Epohe su pomešane. Kada je Timarion došao na sud, bilo je u toku suđenje Brutu i Kasiju-KOMIČNOST- stavljanje realnih detalja u nerealne situacije: Kerber maše repom novodošlicama. Prenebregava se hrišćanski pijetet u antički autoritet. Autor je bio odličan poznavalac književnosti. - retorska tradicija Umetnut enkomion solunske oblasti 1204. I pad Carigrada