MIEL FUKO1926-1984-2004

HRESTOMATIJAPriredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi

tekstove preveli: Milana Bokovi (engleski) Duka Dobrosavljev (engleski) Andrej Horvat (francuski) Vanja Mani (francuski) Ivan Milenkovi (francuski) Pavle Milenkovi (francuski) Vladimir Milisavljevi (francuski) Olja Petroni (francuski, srpski) Eleonora Prohi (francuski) Darko Rakin (srpski) struna redakcija prevoda sa francuskog: Pavle Milenkovi sa engleskog: Duan Marinkovi i Pavle Milenkovi Dizajn, prelom i tehnika priprema: Igor lli Prvo izdanje Izdava: Vojvoanska socioloka asocijacija Dr Zorana inia 2, Novi Sad Za izdavaa: Duan Marinkovi

MIEL FUKO1926-1984-2004 HRESTOMATIJAPriredili: Pavle Milenkovi i Duan Marinkovi

Novi Sad 2005. Vojvoanska socioloka asocijacija

UVOD

ivo interesovanjeza delo Miela Fukoa ini se da ne jenjava ni dve de cenije posle njegove smrti. Naprotiv, ono je toliko da poprima heterotopijske razmere, spajajui u okviru fukoovskog diskursa pisce sa razliitih kontinenata i sa raznorodnim disci plinarnim zaleem. Ako bi se, sledei uput samoga Fukoa, "delo" razmatralo nezavisno od "autora", onda bi se ova knjiga Fukoovih tekstova i tekstova Fukou mogla tretirati nesamo kao prikladno obeleavanje dvadesetogodinjice autorove smrti, ve i kao roendanska proslava jednog Del koje u ovoj, dvehiljadeietvrtoj, puni celih pedeset godina. Maladie men tale et Personnalit (Paris: PUF, 1954), oznailo je jedno roenje i ivot ija burna biografija, sada ve u domenu "dugog trajanja" ne prestaje da poprima dramatine uzlete. Dopusti li se jedno uoptavanje - imajui pri tom u vidu fukoovski nominalistiki

A great interest for Michel Foucault's work is still not subsiding nearly two decades after his death. On the con trary, the interest is so great that it assumes heterotopic proportions connecting authors under Foucault's discourse framework, from different continents with heterogeneous dis ciplinary backgrounds. If, following Foucault's directions, a "work" is to be scrutinized inde pendently of its "author", then this book of Foucault's texts and texts about Foucault could be treated not only as an appropriate mark ing of his death but as an anniver sary celebration of the work's fiftieth birthday. Maladie mentale et person nalit (Paris: PUF, 1954) has branded a birth and life whose turbulent bi ography (now only in the domain of "long-term") continues to dramati cally soar. If generalization is to be allowed - having in mind Foucault's nominalistic caution applied to any

Il semble que le vif intrt pour l'oeuvre de Michel Foucault n'affaiblisse pas ni deux dcennies aprs sa mort. Au contraire, il est si grand qu'il gagne des dimensions htrotopiques, en runissant, dans le cadre du discours foucauldien, les auteurs venant des continents diffrents et ayants des arrires disciplinaires divers. Si, suivant l'instruction de Foucault lui-mme, on considrait un 'oeuvre" indpendamment de son "auteur", ce livre des textes par Foucault et sur Foucault pourrait tre trait non seulement comme un geste convenable pour commmorer la vingtime anniversaire de le mort de l'auteur, mais aussi comme l'anniversaire de la mise au monde d'un Oeuvre qui cette anne, 2004, a cinquante ans. Maladie mentale et Personnalit (Paris: PUF, 1954) a marqu une naissance et une vie dont la biographie tumultueuse, qui est mainJ

7

HRESTOMATIJAoprez kod svakog uoptavanja - moglo bi se rei da Fukoovo delo svoje mladalake dane ivi tek posle smrti svoga autora, u jednoj zbilja optoj, i na raznim stranama gotovo euforinoj aklamaciji. Posredstvom tog del, Fuko je i dalje zvezda. I to pokretna, koja se na intelektualnom nebu sa jednakim sjajem da raspoznati u sazveima: filozofs kom, istoriografskom, sociolokom, pedagokom, psihijatrijskom, krivino-pravnom, knjievnom, antropolokom, verovatno i u onima koja se upravo raaju ili e se tek roditi. Protekle decenije pokazale su da je Fukoovo delo i dalje uslov i osnov za traganje, za novo otvaranje heterotopijskih polja onima koji ga slede, onima koji ga poriu. Nje gov ambivalentan, u mnogo emu neuhvatljiv i svakako fascinantan intelektualni i literarni legat stavio je prireivae ove knjige u dilemu: oma? obuhvat? odabir? delo? "Kome se obraate, ako se obraate?" Fukou nieancu? Fukou hajdegerijancu? Fukou istoriaru? Fukou ar heologu? Ciniku sopstvenog poststrukturalizma? Onome koji svim svojim srcem nervozno prokazuje parajuu prazninu sadanjosti. generalization - it seems that Fou cault's ingenious work has started living its early days after the author's death in a really broad and, in many aspects, euphoric acclamation. By virtue of his work, Foucault contin ues to be'a star. In fact, he is a roam ing star in the intellectual sky whose brightness can be easily recognized in philosophical, historiographical, sociological, pedagogical, psychiat ric, criminal and legal, literary, an thropological, and other newly born constellations and perhaps those in tellectual constellations that are yet to come. Recent decades have showed that Foucault's work is still a condition and a foundation for searching and opening new heterotopic fields for both his followers and those who deny him. His ambivalent, in many aspects fugacious, and most cer tainly fascinating intellectual and literary legacy, has put editors of this book in a real dilemma. Is it: a tribute? an envelopment? a selec tion? a work piece? With whom are you talking to, if you are talking to? Are you talking about Foucault as a "Nitze-ist", "Heidegger-ist"? Fou cault as a "Historian", "Archeologist"? or perhaps Foucault as a "Cynic of his own post-structuralism"? or to tenant dj dans le domaine d'une "longue dure", ne cesse pas de faire des envoles dramatiques. S'il est permis de faire une gnralisation - en tenant compte de la rserve nominaliste foucauldien envers toute gnralisation - on pourrait dire que l'oeuvre de Foucault ne vit sa jeunesse qu'aprs la mort de son auteur, et cela travers une acclamation vraiment gnrale et parfois presque euphorique. A travers cet oeuvre, Foucault est toujours un star. Le star mobile, dont l'clat est reconnaissable dans le ciel intellectuel, galement dans les constellations: philosophique, historiographique, sociologique, pdagogique, psychiatrique, pnale et juridique, littraire, anthropologique, et probablement aussi dans les constellation qui sont en train de natre ou vont natre un jour. Les dcennies passes ont montr que l'oeuvre de Foucault reprsente toujours une condition et une base pour la recherche, pour une nouvelle ouverture des champs htrotopes ceux qui le suivent, ceux qui le nient. Son patrimoine intellectuel et littraire ambivalent, qui est souvent insaisissable, mais certainement fascinant, a pos les rdacteurs de ce livre devant une dilemme: un

8

UVOD Ne treba, meutim, izgubiti iz vida da veliina slave, koja se delimino ogleda u oboavanju, a delimino u ritualnom izgovaranju imena, nije isto to i koliina sjaja koja potie od samog izvora. Bljetavilo ovog Del kadkad je toliko zaslepljujue da navodi na krivi put. Njegova slava pak, dovoljno je pokrie da te stranputice prou neopaeno. Jer, voleti Fukoa nije isto to i razumeti ga. Vaui, prireivai ove knjige imali su (moda neskromnu), time donekle verovatno i hrabru ambiciju: da (lino) intelektualno poklonitvo zdrue sa naporom razumevanja, koje, na tragu samog Fukoa, ne os taje tek kod razumevanja jednog Del, niti samo del uopte, ve odgovara obavezi obrade dogaaja miljenja. Nemasumnjedaje"dogaajFuko"jo uvek delatan za metodoloko-teorijska i epistemoloka promiljanja. No u kojoj je meri taj dogaaj bio, ili jo uvek jeste, igra sluaja, a u kojoj pak Fukoovo poigravanje sluajem? Do koje mere poigravanje strpljen jem onih koji ga svojataju? Moda se on jo uvek igra sa naim strpljen jem, nas koji nad njegovim rukopi som raitavamo iznova "nas". Ili nas samo, na granici izmeu misli, smrti i smrtnoj misli toj smrti, odnegde, someone who is nervously showing a ripping emptiness of reality with all his heart? However, it should not be over looked the fact that the amount of glory, which is partially manifested in worship and partially in ritual name pronunciation, is not the same as the amount of shine that radiates from the source. The brilliance of this book can be quite dazzling that might lead to sideways and dead ends. However, Foucault's reputation is more than enough assurance to make those sideways miniscule. By reason, "to love" Foucault does not mean "to understand" Foucault. The editors of this book have had an im modest and, perhaps, a brave ambi tion to merge (personal) intellectual offerings with their cognizance ef forts that, being on Foucault's path, serves the obligation of elaborating happenings of thought. Without doubt, "happening Fou cault" is still prevalent in method ological, theoretical, and epistemological cogitation. Now, in which proportion this "happening" has been and still is circumstantial, and in which proportion is Foucault's con scious play with the circumstance? Where is the patience breaking point hommage? un recueil? un choix? un ouvrage? "A qui vous adressez-vous, condition que vous vous adressez?" A Foucault nietzschen? A Foucault heideggerien? A Foucault historien? A Foucault archologue? Au cynique de son propre poststructuralisme? A celui qui dnonce de toute son me la vacuit dchirante du prsent. Cependant, il ne faut pas perdre de vue que la grandeur de la gloire, qui se reflte partiellement dans l'adoration et partiellement dans la pronociation rituelle de son nom, n'est pas tout fait comme la quantit de l'clat qui provient de la source mme. L'tincellement de cet Oeuvre est parfois si aveuglant qu'il nous fait prendre le faux chemin. Mais sa gloire suffit pour nous empcher d'apercevoir ces dtours. Car, aimer Foucault ne suffit pas pour le comprendre. En mesurant, les rdacteurs de ce livre ont eu une ambition (peuttre immodeste) qu'on pourrait appeler brave: runir (leur propre) l'idoltrie intellectuelle avec l'effort pour la comprhension, qui, suivant la trace de Foucault lui-mme, ne se satisfait pas de la comprhension d'un Oeuvre ni de l'oeuvre en gnral, mais correspond l'obligation de travailler l'vnement de la pense.

9

HRESTOMATIJAiza Janusove maske, radoznalo u tiini posmatra. Duan Marinkovi Pavle Milenkovi of those who usurp him? Through his ingenious work, Foucault is still playing with our patience and with Us who over his scripts are rediscov ering nobody else but Us again. Or, on a verge between thought, death, and deadly thought about death, from somewhere, behind the Janus mask, he is inquisitively watching us in silence. Sa srpskog preveo Darko Rakin "L'vnement Foucault" est, sans aucun doute, toujours agissant pour la pense mthodologique, tho rique et pistmologique. Mais, quelle mesure cet vnement tait, ou toujours est, un hasard, et quelle mesure c'tait le jeu de Foucault avec le hasard? A quelle mesure il jouait avec la patience de ceux qui se le approprient? Peut-tre joue-til toujours avec notre patience, avec nous, qui, encore une fois, lisons "nous" dans ses mots. Ou quelque part, la frontire entre la pense, la mort et la pense de cette mort, derrire le masque de Janus, il nous observe curieusement, en silence. Sa srpskog prevela Olja Petroni

10

MILJENJE

SPOLJANJOSTI

Ja laem, ja govorimNekada je grka istina uzdrmana u jednoj jedinoj tvrdnji:"Ja laem"."Ja govorim"stavlja na ispit itavu modernu fikciju. Istini za volju, ove dve tvrdnje nemaju istu mo. Dobro je poznato da se Epimenidov argument moe savladati ako se, unutar jednog govora koji je lukavo sklupan u sebe, razlikuju dva stava, od kojih je jedan objekat drugoga. Uzalud gramatika forma paradoksa pokuava da izmakne (pogotovo ako je on uvijen u prosti oblik onoga "Ja laem") toj sutinskoj dvojnosti: ona ne moe da je ukine. Svaki stav mora po svom "tipu" biti vii od onog stava koji mu slui kao objekt. To to stav koji je objekt povratno utie na stav koji ga oznaava, to sadraj Krianinove tvrdnje ini sumnjivom nje govu iskrenost u trenutku kada on govori, to je mogue da on lae kada govori lai - sve je to manje nepremostiva logika prepreka nego konsekvenca jedne proste injenice: subjekt koji govori identian je sa onim kojem se govori. U trenutku kada sasvim prosto kaem "Ja gov orim", nisam izloen nijednoj od ovih opasnosti; dva stava koji se skrivaju u ovom jec; nstvenom is kazu ("Ja govorim" i "Ja kaem da ja govorim") ne ugroavaju se meusobno. Zatien sam u neosvo

jivoj tvravi, u kojoj jedna tvrdnja tvrdi sebe, tano se primeravajui sebi samoj, ne prelazei ni preko jednog ruba, otklanjajui svaku opasnost zablude -jer, ja ne izriem nita drugo do injenicu da gov orim. Stav koji je objekt i onaj koji ga iskazuje pove zani su bez prepreke ili ogluenja, i to ne samo na strani rei koja je ovde u pitanju, ve i na strani sub jekta koji tu re izgovara. Dakle, istina je, nepobitna istina da govorim kada kaem da govorim. Ali, mogue je da stvari nisu tako jednostavne. Ako formalno tvenje onoga "Ja govorim" ne post avlja probleme koji bi bili specifini za njega, nje gov smisao, uprkos svojoj prividnoj prozirnosti, otvara jedno podruje pitanja koje je moda neogranieno. Zaista, trebalo bi da se ono "Ja gov orim" odnosi na jedan govor koji mu, time to mu daje predmet, slui kao oslonac. Ali, taj govor ne postoji; ono "Ja govorim" polae svoju suverenost samo u odsutnost svakog drugog jezika; govor kojem govorim ne postoji pre nagote koja se izrie u trenutku kada kaem: "Ja govorim"; i on nestaje u trenutku kada uutim. itava mogunost jezika ovde je isuena tranzitivnou u kojoj se on dogaa. Njega okruuje pustinja. U kojoj bi krajnjoj tananosti, u kojoj singularnoj i suptilnoj taki mogao da se pribere jedan jezik koji bi sebe hteo da uhvati u ogoljenoj formi onoga "Ja govorim"? Sem ako up ravo praznina u kojoj se pokazuje besadrajna ne-

11

SPISI znatnost onoga "Ja govorim" nije upravo apsolutna otvorenost kroz koju jezik moe da se proiri u beskonanost, dok se subjekt - ono "ja" koje govori - rasparava, rasipa i rasejava sve dok ne nestane u tom ogoljenom prostoru. Ako jezik zaista ima svoje mesto samo u usamljenoj suverenosti onoga "Ja govorim", njega po pravu nita ne moe da ogranii - niti onaj kome se on obraa, niti istina onoga to on kae, niti vrednosti ili sistemi predstavljanja ko jima se on slui; jednom reju, on vie nije govor i saoptavanje nekog smisla, ve izlaganje jezika u njegovom sirovom biu, ista spoljanjost koja se iri; a subjekt koji govori vie nije toliko onaj koji je odgovoran za govor (onaj koji ga dri, koji u njemu tvrdi i sudi, i koji se ponekad u njemu predstavlja pod gramatikim oblikom koja je za to predvien), ve nepostojanje u ijoj se praznini bez poinka produava beskonano izlivanje jezika. Veruje se da se savremena literatura odlikuje udvostruavanjem koje joj dozvoljava da oznaava sebe samu; da je u toj autoreferencijalnosti ona pronala nain da se istovremeno interiorizuje do krajnosti (da bude jo samo iskazivanje sebe same) i da se pokae u svetlucavom znaku svog udaljenog postojanja. U stvari, dogaaj koji je po rodio ono to se u strogom smislu te rei naziva "literaturom" samo za povrinski pogled spada u red pounutranjenja; mnogo pre bi se moglo rei da se radi jednom prelazu u "spoljanjost": jezik izmie nainu bia govora - to znai, vlasti pred stave - i literarna re poinje da se razvija polazei od sebe same, oblikujui mreu ija je svaka taka, razliita od drugih, udaljena ak i od onih koje su joj najblie, smetena u odnosu prema svim dru gim takama u jedan prostor koji im istovremeno daje boravite i koji ih razdvaja. Literatura, to nije jezik koji se pribliava sebi samome sve do u taku svog kljualog pojavljivanja, to je jezik koji sebe postavlja najdalje od sebe samoga; i, ako u tom stavljanju "van sebe", on otkriva svoje pravo bie, ta iznenadna jasnoa otkriva pre jedan razmak nego neko presavijanje, rasipanje, pre nego neko vraanje znakova na sebe same."Subjekt" literature (ono to u njoj govori i ono emu ona govori), to nije toliko jezik u svojoj pozitivnosti, koliko prazni na u kojoj on nalazi svoj prostor kada se iskazuje u nagoti onoga "Ja govorim". Taj neutralni prostor danas odlikuje zapadnu fikciju (toje razlog zbog kojeg ona vie nije niti neka mitologija niti retorika). A ono to ini tako potreb nim promiljanje te fikcije - dok je nekada stvar bila u tome da se misli istina - jeste to to ono "Ja govorim" funkcionie tako kao da se suprotstavlja onome "Ja mislim". Zaista, ono "Ja mislim" vodilo je do nesumnjive izvesnosti onoga Ja i njegove egzis tencije; naprotiv, ono "Ja govorim" potiskuje, rase java, brie tu egzistenciju i puta da se od nje pojavi samo prazno mesto. itava jedna tradicija, koja je jo ira od filozofije, nauila nas je da nas "miljenje miljenja" vodi do najdublje unutranjosti. "Re rei" vodi nas preko literature, ali moda i drugim stazama, do one spoljanjosti u kojoj iezava sub jekt koji govori. To je, svakako, razlog zbog kojeg je zapadno miljenje tako dugo oklevalo da misli bie jezika: kao da je predosetilo opasnost kojoj bi golo iskustvo jezika izloilo oiglednost onoga "ja mislim".

12

MILJENJE SPOLJANJOST!

Iskustvo spoljanjostiProdiranje prema jednom jeziku iz kojeg je subjekt iskljuen, raskrivanje nespojivosti, koja je moda nepopravljiva, izmeu pojavljivanja jezika u njego vom biu i samosvesti u njenom identitetu sa so bom, to iskustvo danas se objavljuje na razliitim takama kulture: u samom gestu pisanja kao i u pokuajima da se jezik formalizuje, u prouavanju mitova i u psihoanalizi, isto tako i u istraivanju onog Logosa koji predstavlja neto poput rodnog mesta itavog zapadnog uma. Nalazimo se pred jednim ponorom, koji je za nas dugo bio nevidljiv: bie jezika pojavljuje se samo za sebe jedino u nestajanju subjekta. Kako da naemo pristup pre ma tom neobinom odnosu? Moda kroz jedan oblik miljenja iju je mogunost, jo uvek nesig urnu, zapadna kultura ocrtala na svojim rubovima. To miljenje koje se dri izvan svake subjektivnosti kako bi, kao izvana, uinilo da se pojave njene granice, kako bi izrekao njen kraj, uinilo da njeno rasipanje zasvetli i od nje dobilo samo njenu nepobedivu odsutnost, koja se istovremeno dri na pragu svake pozitivnosti, ne toliko da bi se pojmio osnov ili opravdanje te subjektivnosti, ve da bi se ponovo pronaao prostor u kojem se ona razvija, praznina koja joj slui kao mesto, razmak u kojem se ona konstituie i u kojem njene neposredne izvesnosti izmiu im se pogled usmeri na njih - to miljenje, u odnosu prema unutranjosti nae filozofske refleksije i u odnosu prema pozitivnosti naeg znanja, ini ono to bi se jednom reju mo glo nazvati "miljenjem spoljanjosti".

Jednog e dana biti potrebno da pokuamo da odredimo oblike i temeljne pojmove tog "miljenja spoljanjosti". Isto tako e biti potrebno da se potrudimo da pronaemo njegov put, da pogleda mo odakle nam ono dolazi i u kojem pravcu ide. Moe se pretpostaviti da je to ono roeno iz onog mistikog miljenja koje je, poev od tekstova Pseudo-Dionisija, lutalo na meama hrianstva; moda se ono odralo, tokom jednog hiljadulea ili neto manje, u vidu jedne negativne teologije. Pa ipak, nita nije manje sigurno od toga: jer, ako je u jed nom takvom iskustvu re izlaenju "izvan sebe", to je samo zato da bismo se naposletku pronali, da bismo se uvili i pribrali u zaslepljujuu unutranjost jednog miljenja koje je po punom pravu Bie i Re, i prema tome Govor, ak i ako je ta unutranjost s one strane svakog jezika - utanje, i s one strane svakog bia - nitavilo. Bilo bi manje pustolovno pretpostaviti da se prva pukotina kroz koju nam se miljenje spoljanjosti objavilo nalazi, na paradoksalan nain, u Sadovom repetitivnom monologu. U Kantovo i Hegelovo vreme, u trenutku kada je zapadna svest na najzapovedniji nain zahtevala pounutranjenje zakona istorije i sveta, Sad puta da govori, kao svetski zakon bez zakona, jo samo gola elja. U to isto vreme, u Helderlinovom pesnitvu objavljivalo se svetlucavo odsustvo bogova i izricala, kao novi zakon, obaveza da se iekuje, bez sumnje u beskonano, zagon etna pomo koja dolazi od "odsutnosti Boga". Da li bi se bez preterivanja moglo rei da su u istom tre nutku, jedan kroz ogoljavanje elje u beskonanom amoru govora, drugi kroz otkrie zaobilaznog puta bogova u raselini jednog jezika koji je na putu da se

13

SPISI izgubi, Sad i Helderlin u nae miljenje poloili, za vek koji e doi, iskustvo spoljanjosti, ali ifrirano na izvestan nain? Iskustvo koje e morati da os tane ne potisnuto, jer ono nije ni prodrlo u dubinu nae kulture, ve plutajue, strano, kao spoljanje u odnosu na nau unutranjost, za itavo vreme dok se oblikovao najzapovedniji zahtev da se svet interiorizuje, da se otuenja izbriu, da se prevazie lani momenat Entusserung, da se priroda humanizuje, da se ovek naturalizuje, i da se na zemlji ponovo ue u posed dobara koja su bila potroena na nebo. Ali, to iskustvo ponovo se pojavljuje u drugoj polovini 19. veka, i to u samom srcu jezika, koji je postao, i pored toga to je naa kultura uvek nastojala da u njemu nae svoj odraz, kao da on dri tajnu njene unutranjosti, samo iskrenje spoljanjosti: kod Niea, koji otkriva da je itava metafizika Zapada vezana ne samo za njegovu gramatiku (to se uglavnom pretpostavljalo jo od legela), ve i za one koji, drei govor, dre i pravo na re; kod Malarmea, kod kojeg se jezik pojavljuje kao raskidanje sa onim to on imenuje, ali jo vie - od Igitura pa sve do autonomne i aleatorne teatralnosti Knjige - k a o kretanje u kojem nestaje onaj ko govori; kod Artoa, kod kojeg je sav diskurziv ni jezik pozvan da se rasplete u nasilnost tela i krika, i kod kojeg miljenje, naputajui brbljivu unutranjost svesti, postaje materijalna energija, patnja puti, progon i cepanje samog subjekta; kod Bataja, kod kojeg miljenje, umesto da bude govor protivrenosti ili nesvesnog, postaje govor granice, slomljene subjektivnosti, prestupa; kod Klosovskog, sa iskustvom dvojnika, spoljanjosti i simulakruma, teatralnog i luakog umnoavanja onoga J a . Blano moda nije samo jedan od svedoka tog miljenja. Koliko se on u pojavljivanju svoga del povlai, toliko je on svojim tekstovima ne skriven, ve odsutan iz njihovog postojanja, i to odsutan sa mom udesnom snagom njihovog postojanja, on je za nas pre samo to miljenje - stvarna prisutnost, apsolutno udaljena, svetlucava, nevidljiva, nuna sudbina, neizbean zakon, mirna, beskonana sna g a , ija je mera to miljenje samo.

Refleksija, fikcijaKrajnje je teko dati tom miljenju jezik koji bi mu bio veran.Svaki govor koji jeisto refleksivan u opas nosti je da svede iskustvo spoljanjosti na dimenziju unutranjosti; refleksija nezadrivo tei ka tome da to iskustvo vrati u dimenziju svesti i da ga razvije u jedan opis doivljaja, u kojem bi "spoljanjost" bila ocrtrana kao iskustvo tela, prostora, granica htenja, neizbrisive prisustnosti drugih. Renik fikcije pod jednako je opasan: u dubinu slika, ponekad u istu prozirnost najneutralnijih ili najuurbanijih figura, on moe da poloi ve gotova znaenja, koja, pod vidom neke zamiljene spoljanjosti, ponovo ispre daju staro tkivo unutranjosti. Otuda neophodnost da se refleksivni jezik preobrati. On se mora okrenuti ne prema nekom unutranjem overovljenju - prema nekakvoj sredinjoj izvesnosti iz koje vie ne bi mogao da bude izbaen - ve prema jednoj krajnosti, u ko joj on uvek treba da osporava sebe: kada je doao

14

MILJENJE SPOLJANJOSTI na granicu sebe samoga, pred njim se ne pojav ljuje pozitivnost koja mu protivrei, ve praznina u kojoj e se on izbrisati; i prema toj praznini on mora da ide, prihvatajui da se rasplete u amor, u neposrednu negaciju onoga to on kae, u utanje koje nije prisnost neke tajne ve ista spoljanjost, u kojoj se rei beskonano odvijaju. Z b o g toga se Blanoov jezik ne slui negacijom na dijalektiki nain. Dijalektiki negirati, to znai uiniti da ono to se negira ue u nemirnu unutranjost duha. Negirati svoj sopstveni govor onako kao to to ini Blano, to znai initi da taj jezik neprestano izlazi izvan sebe, stalno mu oduzimati ne samo ono stoje on upravo izrekao nego i mo da to iskae; to znai ostaviti ga tamo gde on jeste, daleko iza sebe, kako bi bio slobodan za jedan poetak - koji je isti iz vor, poto za svoje naelo ima samo sebe samoga i prazninu, ali koji je isto tako ponavljanje poetka, postoje proli jezik taj koji je, dubei sebe samoga, oslobodio tu prazninu. Ne refleksija, ve zaborav; ne protivrenost, ve osporavanje koje brie; ne pomirenje, ve beskonano ponavljanje; ne duh koji trudom osvaja svoje jedinstvo, ve beskonano osipanje spoljanjosti; ne istina koja konano zasvetli, ve uborenje i nesrea jednog jezika koji je uvek ve zapoeo. "Ne neka re, jedva neki apat, jedva neki drhtaj, manje nego utanje, manje nego ponor praznine; punina praznine, neto to se ne moe uutkati, to zauzima itav prostor, ono neprekinuto, neprestano, jedan drhtaj a ve neki apat, ne apat ve re, i to ne bilo kakva re, ve razgovetna, pogoena, koja m i j e na dohvat ruke" 1 . Simetrino preobraenje zahteva se od jezika fikcije. Ona vie ne srne da bude mo koja nezasito proizvodi slike i ini da one sijaju ve, naprotiv, mo koja ih rasplie, koja ih oslobaa od svakog suvinog naboja, koja ih nastanjuje unutranjom prozirnou koja ih postepeno pali, sve dok ne uini da se one ne rasprsnu i ne raseje ih u lakoi onoga nezamislivog. Kod Blanoa su fikcije, pre nego slike, preobraavanje, premetanje, neutralni posrednik, prostor meu slikama. Te fikcije su precizne, nji hove figure ocrtane su samo u sivilu svakodnevice i anonimnosti; a kada ustupaju mesto divljenju, do toga ne dolazi u njima samima, ve u praznini koja ih okruuje, u prostoru u koji su poloene bez korena i podloge. Ono fiktivno nikada nije u stvarima ili u ljudima, ve u nemoguoj verovatnosti onoga to se nalazi izmeu njih: susretanja, blizine onoga najudaljenijeg, apsolutne skrivenosti tamo g d e se nalazimo. Prema tome, fikcija se ne sastoji u tome da se pokae ono nevidljivo, ve u tome da se pokae koliko je nevidljiva nevidljivost onoga vidljivog. Otuda njena dubinska srodnost sa prostorom, koji je, ovako shvaen, u odnosu na fik ciju ono to je negativnost u odnosu na refleksiju (dok je dijalektika negacija vezana za bajku vre menu). Takva je, bez sumnje, uloga koju u gotovo svim Blanoovim priama igraju kue, hodnici, vra ta i sobe: prostori bez mesta, pragovi koji privlae, zatvorene, zabranjene prostorije koje su ipak ot vorene odasvud, hodnici na kojima udaraju vrata koja se na sobama otvaraju za nepodnoljive sus rete, razdvajajui ih ponorima preko kojih glasovi ne mogu da preu i u kojima i sami krikovi zaneme;

1

Celui qui ne m'accompagnait pas, str. 125.

15

SPISI prolazi koji se izvijaju u nove prolaze, u kojima preko noi jee, s one strane svakog sna, prigueni glas onih koji govore, kaalj bolesnih, hropac umiruih, zaustavljen dah onoga koji ne prestaje da prestaje da ivi; soba dua nego sto je iroka, uzana poput tunela, gde se razmak i pristup - pristup zaborava, razmak oekivanja - pribliavaju jedno drugome i udaljavaju u beskraj. Tako se refleksivna strpljivost, uvek okrenuta iz van sebe same, i fikcija koja se ponitava u praznini u kojoj rasplie svoje oblike, ukrtaju da bi sainile jedan govor koji izgleda bez zakljuka i bez slike, bez istine ili pozorita, bez dokaza, bez maske, bez tvrdnje, govor koji je lien svakog sredita, osloboen zaviaja, i koji ini svoj sopstveni pro stor, kao spoljanjost prema kojoj, izvan koje on govori. Kao govor spoljanjosti, koja u svoje rei prima onu spoljanjost kojoj se obraa, ovaj e gov or imati otvorenost komentara: ponavljanje onoga to vani nije prestajalo da amori. Ali kao re koja uvek ostaje izvan onoga to kae, ovaj govor e biti neprekidno pruanje prema onome ija svetlost, apsolutno tanana, nije nikada dobila jezik. Taj je dinstveni nain bia govora - vraanje u dvosmis lenu upljinu rasplitanja i izvora - svakako odreuje mesto koje je zajedniko Blanoovim "romanima" ili "priama" i njegovoj "kritici". Zaista, od trenutka kada govor prestaje da sledi nagib miljenja koje se ppunutranjuje i, obraajui se samom biu jezika, izokree miljenje prema spoljanjosti, i on sam jeste, i to u jednom komadu: briljiva pripovest iskustvima, susretima, neverovatnim znakovima2

- jezik spoljanjosti svakog jezika, govor nevi dljivoj strani rei; i panja prema onome to od jezi ka ve postoji, sto je ve reeno, tampano, pokaz ano - sluanje ne toliko onoga sto je u njemu dolo do rei, ve praznine koja krui izmeu njegovih rei, huanja koje ne prestaje da ga razgrauje, govor ne-govoru svakog jezika, fikcija nevidljivog prostora u kojem se on pojavljuje. Z b o g toga se ra zlika izmeu "romana", "prie" i "kritike" kod Blanoa neprestano smanjuje, kako bi dopustila da govori, kao u delu ekanje zaborav, jo jedino sam jezik - jezik koji nije niiji, koji ne pripada ni fikciji ni refleksiji, ni onome to je ve reeno, ni onome to nikada nije reeno, ve onome to se nalazi "izmeu njih, kao ono mesto, sa svojim znaajnim, nepominim izgledom, uzdranost stvari u stanju njihove skrivenosti" 2 .

Biti privuen i nemaranPrivlanost je za Blanoa svakako ono to je za Sada elja, za Niea sila, za Artoa materijalnost miljenja a za Bataja prestup: isto i najogoljenije iskustvo spoljanjosti. Ali, treba dobro razumeti ono to ta re ovde oznaava: privlanost, kako je Blano shvata, ne oslanja se ni na kakvu ljupkost, ne prekida nikakvu usamljenost, ne zasniva nikakvo pozitiv no optenje. Biti privuen, to ne znai biti pozvan privlanom snagom spoljanjosti, ve iskusiti, u praznini i u ogoljenosti, prisustvo spoljanjosti, kao i injenicu koja je vezana za to prisustvo - da se, nepovratno, nalazimo izvan spoljanjosti. Daleko od toga da bi pozivala unutranjost da se priblii nekoj

L'attente l'oubli, str. 162.

16

MILJENJE SPOLJANJOSTI drugoj unutranjosti, privlanost zapovedniki po kazuje da je spoljanjost tu, otvorena, bez intim nosti, bez zatite ili zadrke (kako bi ih ona mogla imati, kada ona nema unutranjosti, ve se iri u beskonano izvan svake zatvorenosti?), ali da samoj toj otvorenosti ne moemo da priemo, jer spoljanjost nikada ne daje svoju sutinu; ona ne moe da se ponudi kao neka pozitivna prisutnost - stvar koja je iznutra osvetljena izvesnou svog sopstvenog postojanja - ve samo kao odsutnost koja se povlai najdalje od sebe same, i ukopava se u znaku koji nam daje da krenemo prema njoj, kao da bi bilo mogue spojiti se sa njom. Privlanost, ta divna prostota otvorenosti, nema nita da ponudi sem praznine, koja se otvara u beskonano pod stopama onoga koji je privuen, sem ravnodunosti koja ga prima kao da on nije tu, sem muka koji je suvie nametljiv da bi mu se moglo odupreti, suvie dvosmislen da bi se mogao odgonetnuti i da bi mu se moglo dati konano tumaenje - nita da ponudi sem gesta neke ene na prozoru, sem nekih otvorenih vrata, sem osmeha nekog uvara na nedozvoljenom pragu, sem nekog pogleda koji je obean smrti. Privlanost za svoj nuni korelat ima nemar nost. Njihovi meusobni odnosi su sloeni. Da bi mogao biti privuen, ovek mora da bude nemaran - sutinskom nemarnou, koja smatra nitavnim ono to on upravo ini (Toma, u Aminadabu, prelazi prag famoznog zavoda samo zbog toga to nemar no proputa da ue u kuu s lica), kao i njegovu prolost, ljude koji su mu bliski, itav njegov drugi ivot, koji je tako odbaen u spoljanjost (ni u zavo du izAminadaba, ni u gradu IzSvevinjeg, ni u"sanatorijumu"iz Poslednjeg oveka, ni u stanu Izeljenog trenutka ne zna se ta se napolju dogaa, niti se tome brine: ovek se nalazi izvan te spoljanjosti, koja nikada nije prikazana, ali na koju neprestano upuuje belina njene odsutnosti, bledilo jednog izdvojenog seanja ili, najvie, bljeskanje snega kroz prozor). Istini za volju, takva nemarnost je samo nalije jedne revnosti - tog nemog, neoprav danog, tvrdoglavog nastojanja da se, uprkos svim nevoljama, bude privuen privlanou ili, tanije (poto privlanost nema pozitivnosti), da se, u praz nini, bude to kretanje same privlanosti, bez cilja i bez pokretaa. Klosovski je odlino pogodio kada je istakao da Anri, lik iz Svevinjeg, nosi prezime Sorge (Briga), koje se samo dva ili tri puta pojavljuje u tekstu. Ali, da li je ta revnost uvek budna, nije li ona odgovorna za jedno zaboravljanje - koje je naiz gled ispraznije, ali i m n o g o vanije od sveukupnog zaborava itavog ivota, svih ranijih ljubavi, svih srodnosti? Nije li kretanje koje ini da ovek koji je privuen napreduje bez predaha upravo kretanje rasejanosti i zablude? Nije li trebalo "zadrati se tamo, ostati tamo", kao to se to u vie navrata kae u Onome koji me nije pratio i u eljenom trenutku? Nije li revnosti svojstveno to da se zakruje svojom sopstvenom brigom, da preduzima i suvie toga, da umnogostruuje mere, da se zagluuje sopst venom tvrdoglavou, da tri ispred privlanosti, dok privlanost govori zapovedniki, sa dna svoje povuenosti, samo onome to se povuklo? Revnos ti sutinski pripada to da bude nemarna, da veruje da se ono s t o j e skriveno nalazi na drugom mestu, da e se prolost vratiti, da je se zakon tie, da se na

17

SPISI nju eka, da je se nadzire i vreba. Da li emo ikada znati da li je Toma - moda ovde treba misliti na "nevernog"Tomu - imao vie vere od drugih, kada je muio svoje sopstveno verovanje i traio da vidi i da dotakne? Da lije ono stoje on dotakao na telu od krvi i mesa to stoje on traio kada je hteo da vidi prisutnost koja je uskrsla? I nije li prosvetljenje, koje kroz njega prolazi, isto tako senka kao i svetlost? Lucija moda nije ta koju je on traio; moda je tre balo da upita onoga koji mu je bio nametnut kao pratilac; moda je trebalo, umesto to je hteo da se popne na vie spratove kako bi naao neverovatnu enu koja mu se osmehnula, da krene najprostijim putem, najblaim nagibom, da se prepusti biljnim moima odozdo. Moda on nije taj koji je bio poz van, moda se ekalo na nekog drugog. Tolika nesigurnost, koja od revnosti i nemarnos ti ini dve figure koje se u beskonano preokreu jedna u drugu, svakako potie od "nebrige koja vlada u kui" 3 . Ta nemarnost je vidljivija, skrivenija, dvosmislenija, ali i temeljnija nego svaka druga. U njoj se sve moe protumaiti kao namerni znak, kao tajno nastojanje, kao uhoenje ili zamka: lenja sluinad moda su skrivene sile, moda je toak sluaja podelio sudbine koje su odavno ispisane u knjigama. Ali, ovde revnost ne obuhvata nemarnost, kao svoj nezaobilazni deo senke, ve je nemarnost ta koja ostaje tako ravnoduna prema onome to moe da je pokae ili da je skrije, da s obzirom na nju svaki gest dobija vrednost znaka. Toma je poz van nemarnou: otvorenost privlanosti jedno je i isto sa nemarnou koja prima o n o g a koga je priv3

ukla; prisila koju ona vri (zbog toga je ona apsolut na, i apsolutno ne-reciprona) nije naprosto lepa: ona je iluzorna; ona ne vezuje nikoga, jer bi inae i ona sama bila vezana za tu vezu i vie ne bi mo gla da bude ista otvorena privlanost. Kako bi ona mogla da ne bude sutinski nemarna - kada je ona ta koja puta stvari da budu to to jesu, koja puta vreme da prolazi i da se vraa, koja puta ljude da se upuuju prema njoj - kada je ona beskonana spoljanjost, kada nema niega to ne pada van nje, kada ona rasplie u isto rasipanje sve figure unutranjosti? ovek je privuen u istoj meri u kojoj je zane maren; zbog toga se revnost i morala sastojati u tome da ovek bude nemaran prema tom nemaru, da i sam postane hrabro nemarna briga, da se uputi prema svetlu zanemarujui senku, sve do trenutka u kojem se pokazuje da je svetlost samo nemar nost, ista spoljanjost koja je jednaka noi', koja ra sipa, poput svece u koju se duva, nemarnu revnost koju je ona privukla.

Gde je zakon, ta radi zakon?Biti nemaran, biti privuen, to je nain da se pokae i da se sakrije zakon - da se pokae povlaenje u kojem se zakon skriva i, prema tome, da se zakon privue u neko svetio koje ga skriva. Kada bi srcu bio oigledan, zakon vie ne bi bio zakon, ve blaga unutranjost svesti. Kada bi, naprotiv, bio prisutan u nekom tekstu, kada bi se

Aminadab, str. 235.

18

MILJENJE SPOLJANJOSTI mogao odgonetnuti meu redovima neke knjige, kada bi bilo mogue posluiti se njegovim zapisom, zakon bi imao vrstinu spoljanjih stvari: on bi se mogao slediti ili ne; g d e bi tada bila njegova mo, koja bi ga sila ili ugled inili dostojnim potovanja? U stvari, prisutnost zakona jeste njegovo skrivanje. Zakon suvereno nastanjuje gradove, institucije, postupke i del; ta god da uinimo, koliko god da su velilki nered i nebriga, zakon je ve utvrdio svoju vlast: "Kua je uvek, u svakom trenutku, u stanju koje joj odgovara" 4 . Slobode koje sebi doputamo ne mogu da prekinu zakon; moemo da verujemo da se odvajamo od njega i da njegovu primenu posmatramo spolja; ali u trenutku kada mislimo da izdaleka itamo propise koji vae samo za druge, najblii smo zakonu, mi ga stavljamo u opticaj,"do prinosimo primeni jednog javnog propisa" 5 . Pa ipak, to stalno pokazivanje nikada ne osvetljava ono to se kae, ili ono to zakon hoe: pre nego naelo ili unutranji propis vladanja, zakon je spoljanjost koja ih obuhvata, i koja ini da ona izmiu svakoj unutranjosti; on je no koja ih ograniava, prazni na koja ih okruuje, i koja pretvara, a da to niko ne zna, njihovu pojedinanost u sivu jednolinost onoga univerzalnog, i otvara oko njih prostor nela gode, nezadovoljstva, umnogostruene revnosti. Zakon isto tako otvara prostor prestupa. Kako bi se zakon mogao zaista saznati i iskusiti, kako bi se on mogao prinuditi da sebe uini vidljivim, da na jasan nain vri svoju vlast, da govori, kada ga ne bismo izazivali, kada ga ne bismo pritiskali uza4 s

zid, kada ne bismo odluno ili sve dalje prema spoljanjosti, u koju se on sve vie povlai? Kako bi se njegova nevidljivost mogla videti, sem preokre nuta u nalije kazne, koja, naposletku, nije nita drugo do zakon koji je prekoraen, razdraen, z a kon koji je izvan sebe? Ali, kada bi kazna mogla biti izazvana samom voljom onih koji kre zakon, on bi im stajao na raspolaganju: oni bi mogli da ga dodir nu i da uine da se on pojavi po njihovoj volji; oni bi bili gospodari njegove senke i njegove svetlosti. Z b o g toga prestup, dodue, moe da pokua da prekorai zabranu nastojei da privue zakon sebi; ali on se, u stvari, uvek preputa privlaenju koje dolazi od sutinske povuenosti zakona; on se tvr doglavo upuuje u otvorenost jedne nevidljivosti koju nikada ne pobeuje; prestup ludo pokuava da uini da se zakon pojavi kako bi mogao da ga potuje i da ga zaseni svojim svetlim licem; ali, on ne postie nita drugo sem to ojaava zakon u nje govoj slabosti - u toj nonoj lakoi koja je njegova nepobediva, neopipljiva supstanca. Zakon je ta senka prema kojoj se nuno upuuje svaki gest, jer je on sama senka gesta koji se upuuje. Na obe strane nevidljivosti zakona, Aminadab i Svevinji ine diptih. U prvom od ova dva roma na, neobini zavod u koji je Toma uao (privuen, pozvan, moda izabran, ali svakako prisiljen da prekorai mnotvo zabranjenih pragova) izgleda potinjen jednom nepoznatom zakonu: na nje govu blizinu i na njegovu odsutnost neprestano podseaju nedozvoljena i otvorena vrata, veliki

Aminadab, str. 122. Le Trs Haut, str. 81.

19

SPISI toak koji deli sudbine koje se ne mogu odgon etnuti ili neispisane listove, uzvienje gornjeg sprata, sa kojeg je poziv doao i sa kojeg padaju anonimni recepti, ali na koji niko nije imao pris tupa; na dan kada su neki pokuali da potisnu za kon u njegovo pribeite, oni su se sreli, u isti mah, sa jednolinou mesta na kojem su ve bili, i sa nasiljem, sa krvlju, smru, slomom i, konano, sa rezignacijom, oajanjem i dobrovoljnim, fatalnim nestajanjem u spoljanjosti: jer, spoljanjost zako na tako je nepristupana da smo, kada elimo da je pobedimo i da u nju prodremo osueni ne na kaznu, koja bi bila zakon koji je konano savladan, ve na spoljanjost same te spoljanjosti - na zabo rav koji je dublji od svih drugih zaborava. Kada je re "posluzi" - onima koji, za razliku od "gostiju", pripadaju "kui", i koji, kao uvari \ kao sluge, moraju da predstavljaju zakon kako bi ga primenjivali i tiho mu se potinjavali - niko ne zna kome oni slue (za konu kue ili volji gostiju), pa ak ni oni sami; ne zna se ak ni to nisu li oni gosti koji su postali sluge; oni su ujedno revnost i nebriga, pijanstvo i panja, san i nezasita delatnost, blizanaka figura zlobe i brinosti: ono u emu se skrivaju skrivanje i ono to ga pokazuje. U Svevinjem, sam zakon (u izvesnom smis lu, gornji sprat iz Aminadaba, u svojoj dosadnoj slinosti, u svojoj potpunoj jednakosti sa dru gim spratovima) jeste taj koji se pokazuje u svo joj sutinskoj skrivenosti. Sor ("brinost" zakona: brinost koja se osea u odnosu prema zakonu, i brinost zakona prema onima na koje se on primenjuje, ak i ako, i pogotovo ako oni hoe da mu umaknu), Anri Sor je funkcioner; zapo slen je u optini, u odeljenju za matine poslove; on je samo jedan toak, svakako siuan, u tom neobinom organizmu koji od pojedinanih eg zistencija ini instituciju; on je prvobitni oblik z a kona, jer preobraava svako roenje u arhivu. Ali, on naputa svoj zadatak (ali, da li je to naputanje? on je na odsustvu, i produava to odsustvo, bez doputenja, svakako, ali u dosluhu sa upravom, koja mu preutno obezbeuje tu sutinsku doko licu); to povlaenje dovoljno je - da li je ono uz rok, da li uinak? - da rasulo zahvati sve ivote, i da smrt uspostavi svoju vladavinu, koja vie nije razvrstavajua vladavina matinih knjiga, ve poremeena, zarazna, anonimna vladavina epi demije; to nije prava, utvrena i zavedena smrt, ve bezoblino gomilanje leeva, u kojem se ne zna ko je bolesnik a ko lekar, ko je uvar a ko rtva, ta je zatvor a ta bolnica, zatiena oblast ili tvrava zla. Pregrade su sruene, sve se preliva: vladaju vode koje nadolaze, sumnjiva vlanost, eksudati, irevi, izbljuvci; individue se raspadaju; znojava tela ras tapaju se u zidovima; beskonani krici urliu kroz prste koji ih gue. Pa ipak, kada naputa dravnu slubu, u kojoj je trebalo da uredi egzistencije dru gih, Sor se ne stavlja izvan zakona; naprotiv, on ga prisiljava da se pokae na tom praznom mestu koje je tek napustio; u kretanju kojim brie svoju pojedinanu egzistenciju i izuzima je iz univezalnosti zakona, on velia taj zakon, slui mu, poka zuje njegovo savrenstvo, on "obavezuje"zakon, ali time to ga vezuje za svoj nestanak (to u izvesnom smislu predstavlja suprotnost prestupnikoj egzis tenciji, kakva je Buksova ili Dortova); prema tome, on vie nije nita drugo do sam zakon.

20

MILJENJE SPOLJANJOSTI Ali, na ovaj izazov zakon moe da odgovori jedino svojim sopstvenim povlaenjem: ne time to bi se zatvorio u jo dublje utanje, ve zbog toga to on ostaje u svojoj identinoj nepokretnosti. Moemo se baciti u otvorenu prazninu: mogu se kovati zavere i praviti sabotae, poari i ubistva mogu doi na mesto najceremonijalnijeg poretka; pa ipak, poredak zakona biesuvereniji nego ikada, jer on sada obuhvata i ono to hoe da ga pore meti. Onaj ko protiv zakona hoe da osnuje neki novi poredak, da organizuje neku drugu policiju, da ustanovi neku drugu dravu, uvek e kod njega naii samo na utljiv i neodreeno ljubazan prijem. Zakon se, zapravo, ne menja: on je jednom zauvek siao u grob, i svaki od njegovih oblika bie jo samo metamorfoza tog umiranja koje se nikada ne zavrava. Pod preuzetom maskom grke tragedije - sa preteom i kukavnom majkom kao to je to Klitemnestra, sa poginulim ocem, sa sestrom pomamnom u alosti, sa svemonim i podmuklim ouhom - Sor je potinjeni Orest, Orest koji brine da umakne zakonu kako bi mu se bolje potinio. On koji se zainatio da ivi u kunoj etvrti isto tako je onaj bog koji prihvata da umre meu ljudima, ali koji, poto mu to ne uspeva, ostavlja obeanje za kona praznim, oslobaajui tiinu koju para najdu blji krik: gde j zakon, ta radi zakon? I kada g a , u novoj metamorfozi ili u novom prodiranju u sopstveni identitet, ena koja neobino lii na njegovu sestru prepoznaje, imenuje, potkazuje, optuuje i ismeva, on, vlasnik svih imena, pretvara se u stvar koja se ne moe imenovati, u odsutnu odsutnost, u bezoblinu prisutnost praznine i u nemi uas te prisutnosti. Ali, moda je ta smrt Boga suprotnost smrti (grdoba neke mlohave i ljigave stvari koja veito podrhtava); a gest koji se prua da bije ubio najzad oslobaa njen jezik; taj jezik nema da kae nita vie do ono "Ja govorim, sada ja govorim" koje pripada zakonu, koji se odrava u beskonano, sa mim iznoenjem tog jezika u spoljanjost njegovog utanja.

Euridika i Sireneim ga pogledamo, lice zakona odvraa se i povlai u senku; im hoemo da ujemo njegove rei, nailazimo na pevanje koje nije nita vie do smrtonosno obeanje nekog budueg pevanja. Sirene su neuhvatljivi i zabranjeni oblik glasa koji privlai. One su sve od pevanja. Prosta srebrnkasta brazda u moru, udubljenje meu talasima, pilja otvorena meu stenama, belina ala, ta su one u samom svom biu ako ne isti zov, srena praznina sluanja, praznina panje, poziva na predah? Njihova muzika suprotnost je himni: ni kakva prisutnost ne svetluca u njihovim besmrtnim recima; samo obeanje nekog budueg pevanja proima njihovu melodiju. Sirene ne zavode toliko onim to daju da se uje, ve onim to sija u daljini njihovih rei, budunou onoga to upravo kau. Opinjenost se ne raa iz njihovog sadanjeg pe vanja ve iz onoga to se to pevanje obavezuje da e biti. Ali, ono to sirene obeavaju da e pevati Uliksu,to je prolost njegovih sopstvenih poduhva ta, preobraenih za budunost u pesmu:"Mi znamo zla, sva zla koja su bogovi u poljima Troade naneli ljudima Argosa i Troje". Ponueno kao naprazno, pevanje je samo privlanost pevanja, ali ono j u naku ne obeava nita drugo do kopiju onoga

2 1

SPISI to je on doiveo, saznao, propatio, nita drugo sem onoga to on sam jeste. To obeanje lano je i istinito u isti mah. Ono lae, jer e se svi oni koji se prepuste zavoenju i uprave svoje lae prema alu sresti samo sa smru. Ali ono govori istinu, jer e kroz smrt pevanje moi da se uzdigne i da u beskonano pria pustolovine junaka. Pa ipak, to isto pevanje - tako isto da ne kae nita sem svog unitavajueg povlaenja - treba da se odreknemo njegovog sluanja, treba da zapuimo ui, treba da proemo kroz njega kao gluvi da bismo nastavili da ivimo i, prema tome, poeli da pevamo; ili, radi je, da bi se rodila pria koja nee umreti, treba da sluamo, ali u podnoju jarbola, vezanih lanaka na rukama i nogama, treba da pobedimo svaku elju lukavstvom koje vri nasilje nad samim sobom, da podnesemo svaku patnju ostajui na pragu ponora koji privlai, i da se konano naemo s one strane pevanja, kao da smo proli ivi kroz smrt da bismo je povratili u nekom drugom jeziku. Preko puta je Euridikin lik. Ona je naizgled sas vim suprotna, jer ona mora da bude dozvana iz senke melodijom jednog pevanja koje je sposobno da zavede i da uspava smrt, jer junak nije umeo da se odupre moi arolije koju ona ima, arolije ija e najjadnija rtva biti ona sama. Pa ipak, ona je bliska roaka Sirena: kao to ove pevaju samo budunost jednog pevanja, tako i Euridika daje da se vidi samo obeanje jednog lica. Orfej je uspeo da umiri lajanje pasa i da zavede zlokobne sile: na putu povratka, trebalo je da bude isto tako oko van kao i Uliks, ili ne manje neosetljiv nego njegovi6

mornari; u stvari, on je u jednoj osobi bio junak kao i njegova posada; bio je obuzet zabranjenom eljom i oslobodio se svojim sopstvenim rukama, putajui da u senci iezne nevidljivo lice, kao to je Uliks pustio da pevanje koje nije uo nestane u talasima. Tada se za jednog kao i za onog drugog oslobodio glas: za Uliksa, to je, sa njegovim spasen jem, mogua pria udesnoj pustolovini; za Orfeja, to je apsolutni gubitak, jadikovka koja nee imati kraja. Ali mogue je da ispod Uliksove pobednike pripovesti neujno vlada jadikovka to nije bolje i due sluao, to nije zaronio blie prekrasnom gla su u kojem je pevanje moda trebalo da se dovri. A ispod Orfejevog jadikovanja probija blaenstvo to je video, u magnovenju, nepristupano lice, u samom trenutku kada se odvratilo i ponovo ulo u no: himna svetlosti bez imena i mesta. Ova dva lika dubinski se prepliu u Blanoovom delu 6 . Postoje prie koje su posveene, kao Smrtna presuda, Orfejevom pogledu: tom pogledu koji, na nestalnom pragu smrti, polazi da trai odbeglu prisutnost, pokuava d a j e dovede, sliku, na svetlost dana, ali od nje zadrava jedino nitavilo, u kojem upravo pesma moe da se pojavi. Ovde, meutim, Orfej nije video Euridikino lice u kretanju koje ga odvlai i ini ga nevidljivim: on je mogao da ga posmatra suelice, on je svojim oima video otvoren pogled smrti, "najstraniji pogled koji se jednom ivom biu moe uputiti". A taj pogled ili, pre, po gled pripovedaa na taj pogled, oslobaa udesnu mo privlanosti: on je taj koji, u sred noi, ini da se pojavi jedna druga ena, u preneraenosti koja

Upor. L'espace littraire, str. 174-184; Le livre venir, str. 9-17.

22

MILJENJE SPOLJANJOSTI je ve zatoenika, i koji e joj konano staviti gip sanu masku, u kojoj se moe posmatrati'Ono to je ivo, licem u lice, za itavu venost". Orfejev pogled dobio je ubilaku mo koja je pevala u glasu sirena. Isto tako, pripoveda iz eljenog trenutka dolazi da trai Juditu na zabranjenom mestu na kojem je ona zatvorena; suprotno svakom oekivanju, on je pro nalazi bez tekoa, kao neku suvie blisku Euridiku, koja dolazi da se ponudi u nemoguem i srenom povratku. Ali iza nje, figura koja je uva, i od koje on hoe da je otrgne, nije nepopustljiva i mrana boginja, ve isti glas, "ravnoduan i neutralan, za tvoren u neku glasovnu oblast u kojoj se on tako potpuno oslobaa svih svojih suvinih divota, da se ini kao da je lien sebe samoga: pravedan, ali na nain koji podsea na pravednost kada je ona izruena svim negativnim pogubnostima" 7 . Taj glas koji"peva naprazno", i koji daje da se tako malo toga uje, nije li to glas sirena, ija je sva zavodljivost u praznini koju one otvaraju, u zaaranoj nepokretnosti kojom one vezuju one koji ih sluaju? dvojnik na razdaljini, slinost koja se ispreuje. U trenutku kada je unutranjost privuena izvan sebe same, jedna spoljanjost dubi ono mesto na kojem je unutranjost navikla da nae svoje sklonite i mogunost tog sklonita: iskrsava jedan oblik - manje nego oblik, neka vrsta bezobline i uporne anonimnosti - koji subjekta liava njego vog prostog identiteta, koji ga prazni i deli na dva blizanaka ali nepodudarna lika, koji ga liava nje govog neposrednog prava da kae "ja", i koji nje govom govoru suprotstavlja jednu re koja je na nerazluiv nain odjek i poricanje. Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena, okrenuti se pre ma zabranjenom licu koje se ve skrilo, to ne znai samo prekoraiti zakon da bi se suoilo sa smru, to ne znai samo napustiti svet i rasejanost privida, ve iznenada osetiti kako u nama raste pustinja, na ijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se moe odrediti, jedan zakon bez boga, lina zamenica bez lica, neko lice bez izraza i bez oiju, neko drugi koji je onaj isti. Da li u toj pocepanosti i u toj vezi tajno poiva naelo privlanosti? U tre nutku kada mislimo da nas nepristupana daljina izvodi izvan nas, nije li to bilo naprosto to gluvo prisustvo koje pritiska u senci svog neizbenog narastanja? Prazna spoljanjost privlanosti moda je jedno i isto sa sasvim bliskom spoljanjou dvo jnika. Pratilac bi tada bio privlanost na vrhuncu skrivanja: privlanost koja je skrivena jer se daje kao isto, blisko prisustvo, tvrdoglavo, izlino, kao neki suvini oblik; privlanost koja je isto tako skrivena, poto odbija pre nego to privlai, poto je treba

PratilacOd prvih znakova privlanosti, u trenutku kada se povlaenje eljenog lica jedva ocrtava, kada se u preplitanju amora jedva razabire vrstina usam ljenog glasa, ima neto poput blagog i nasilnog kretanja koje prodire u unutranjost, koje, izvrui je, izbacuje tu unutranjost iz nje same, i ini da se pored nje - ili ispod nje - pojavi pozadinski lik jednog pratioca, koji je uvek skriven, ali koji se namee sa oiglednou koja nikad ne poputa;7

Le moment voulu, str. 68-69.

23

SPISI odmaknuti od sebe, jer nam bez prestanka preti da nas usie i pomea sa sobom u konfuziju bez mere. Z b o g toga pratilac istovremeno vai kao zahtev na koji nikada ne moemo da odgovorimo i kao teret od kojeg bismo hteli da se oslobodimo; za njega smo neotklonjivo vezani jednom bliskou koju je teko podneti - pa ipak, trebalo bi da mu se jo vie pribliimo, da sa njim pronaemo neku vezu koja nee biti ta odsutnost veze kojom smo vezani za njega prema obliku odsutnosti, koji nema lica. Ova figura preokree se u beskonano. Pre svega, da li je pratilac nepriznati vodi, zakon koji je oigledan ali koji je nevidljiv kao zakon, ili je on samo masa koja pritiska, inercija koja sputava, san koji preti da obuhvati svaku budnost?Tek stoje uao u kuu u koju g a j e privukao jedan ovlaan gest, je dan dvosmislen pogled, Toma dobija udnog dvo jnika (da li je on taj koga je, u skladu sa znaenjem naslova, "Gospod dao"?): njegovo lice, koje je po svoj prilici povreeno, samo je obris lika koji je istetoviran na njegovom sopstvenom liku, i ono, uprkos grubim grekama, zadrava neto poput "odsjaja neke stare lepote". Ne poznaje li on tajne ove kue bolje nego bilo ko drugi, kao to e to nadmono tvrditi na kraju romana, i nije li ono to izgleda kao njegova glupost samo nemo iekivanje pi tanja? Da li je on vodi ili zatvorenik? Pripada li on nepristupanim silama koje vladaju kuom, ili je samo sluga? On se zove Dom. Nevidljiv i utljiv kad god Toma govori sa treim licima, on ubrzo sasvim iezava; ali iznenada, kada je, kako izgleda, Toma konano uao u kuu, kada misli da je naao lice i glas koje je traio, kada se sa njim postupa kao sa slugom, Dom se ponovo pojavljuje kao onaj koji uva, ili tvrdi da uva, zakon i re: Toma je pogreio stoje bio tako maloveran, to nije pitao njega, koji je bio tu da odgovori, to je rasipao svoju revnost na pokuaje da se probije do viih spratova, dok je bilo dovoljno da se prepusti silaenju. I, kako seTomin glas gui, Dom govori, istiui svoje pravo da govori, i da govori za njega. itav jezik se iskree i, kada se Dom slui prvim licem, i sam Tomin jezik poinje da govori bez njega, iznad te praznine koja ostavlja, u jednoj noi koja se spaja sa danom koji izbija, brazdu svoje vidljive odsutnosti. Pratilac je takoe, na nerazluiv nain, najblie i najdalje; u Svevinjem, njega predstavlja Dort, ovek "odozdo"; stran zakonu, izvanjski u odnosu na pore dak grada, on je bolest u nepripitomljenom stanju, sama smrt koja je rasejana kroz ivot; nasuprot Svevinjem, on je onaj Ninji; pa ipak, on se nalazi u napasnoj blizini; prisan je bez zadrke, iroke je ruke kada se poverava, prisutan je umnogostruenom i neiscrpnom prisutnou; on je veiti sused; njegov kaalj prolazi kroz vrata i kroz zidove, njegov hropac jei kroz itavu kuu i, u tom svetu u kojem vlaga prokapava, u kojem voda odasvud nadolazi, i sama Dortova put, njegova groznica i njegov znoj probi jaju kroz pregradni zid i prave mrlju sa druge strane, u Sorovoj sobi. Kad naposletku umire, urliui, u poslednjem prestupu, da nije mrtav, njegov krik prolazi kroz aku koja ga gui, i beskonano e zvuati meu Sorovim prstima; Sorova put, nje gove kosti, njegovo telo, bie zadugo ta smrt, sa krikom koji je istovremeno osporava i tvrdi. Bez sumnje se u tom kretanju kojim se jezik okree oko sebe najtanije pokazuje sutina ne-

24

MILJENJE SPOLJANJOSTI popustljivog pratioca. On stvarno nije privilegovani sagovornik, neki drugi subjekt koji govori, ve bezimena granica u koju jezik udara. Ali ta granica u sebi nema niega pozitivnog; ona je pre bezmerna dubina u kojoj jezik ne prestaje da se gubi, ali kako bi se vratio kao identian sa sobom, kao eho nekog drugog govora koji kazuje isto, istog govora koji kazuje neto drugo."Onaj koji me nije pratio" nema imena (i eli da se odri u toj sutinskoj anonimnos ti); to je neki on bez lica i bez pogleda, on moe da vidi samo kroz jezik nekog drugoga, kojeg stavlja u red svoje sopstvene noi; on tako dolazi najblie on ome Ja koje govori u prvom licu, i ije rei i reenice on preuzima u jednu prazninu koja nema granica: pa ipak, on nema veze sa tim Ja, on je od njega odvojen bezmernom daljinom. Z b o g toga onaj ko kae Ja mora neprestano da mu se pribliava, da bi se na kraju sreo s tim pratiocem koji ga ne prati, ili da bi sa njim uspostavio vezu koja je dovoljno pozi tivna da bi mogao, razreujuije, d a j e pokae. Njih ne vezuje nikakav ugovor; pa ipak, oni su snano vezani jednim stalnim ispitivanjem (opiite ono to vidite; da li sada piete?) i neprekinutim govorom koji pokazuje nemogunost da se odgovori. Kao da se u tom povlaenju, u tom udubljenju koje moda nije nita vie do nezadrivo osipanje lica koje govori, oslobaa prostor jednog neutralnog jezika; izmeu pripovedaa i nerazdruivog pratioca koji ga ne prati, du te tanke linije koja ih razdvaja, kao to razdvaja ono Ja koje govori od onoga On koje to Ja u svom govorenom biu jeste, taloi se itava pria, koja iri jedno mesto lieno mesta, koje je spoljanjost svake rei i svakog pisanja, i koje ini da se oni pojave, koje ih razvlauje, namee im svoj zakon, i pokazuje, u svom beskonanom od vijanju, njihovo trenutno iskriavo nestajanje. svetlucanje, njihovo

Ni jedno ni drugoUprkos mnogim slinostima, ovde se nalazimo jako daleko od onog iskustva u kojem neki imaju obiaj da se izgube da bi se ponovo pronali. U kretanju koje joj je svojstveno, mistika nastoji da se spoji pa makar morala proi i kroz no - sa pozitivnou egzistencije, sa kojom uspostavlja tegobnu vezu. I onda kada ta egzistencija osporava sebe samu, kada se udubljuje u rad svoje sopstvene negativnosti da bi se beskonano povlaila u jedan dan bez svetlosti, u jednu no bez senke, u jednu istotu bez imena, u jednu vidljivost koja je osloboena svakog oblika, ona zbog toga ne prestaje da bude sklonite, u kojem iskustvo moe da otpoine. Z a kon jedne Rei prua to sklonite podjednako kao i otvoreno prostranstvo utanja; jer, u saglasnosti sa oblikom iskustva, utanje je neujni, prvobitni, prekomerni dah, iz kojeg moe da doe svaki ob javljeni govor, dok je re gospodstvo koje ima mo da se uzdri u privremenosti utanja. Ali u iskustvu spoljanjosti ne radi se tome. Kretanje privlanosti i povlaenje pratioca otkrivaju ono to prethodi svakoj rei, i to se nalazi iznad svake utnje: neprekinuto uborenje jezika. Taj jezik niko ne govori: svaki subjekt u njemu ocrtava samo gramatiki nabor. Taj jezik se ne razreava ni u kojem utanju: svaki prekid pravi samo belu mrlju na tom platnu bez avova. On otvara jedan neutralni prostor, u kojem nijedna egzistencija ne moe da se ukoreni: jo od Malarmea je poznato

25

SPISI da re jeste objavljeno nepostojanje onoga to ona oznaava; sada se zna da je bie jezika vidlji vo brisanje onoga ko govori: "time to bih rekao da ujem ove rei ne bih sebi razjasnio opasnu neobinost mojih odnosa sa njima... One ne gov ore, one nisu unutranje, one su, naprotiv, liene prisnosti, poto se nalaze sasvim spolja, a ono to one oznaavaju uplie me u tu spoljanjost svake rei, koja je prividno skrivenija i jo vie unutranja od rei savesti; ali ovde, spoljanjost je prazna, taj na nema dubine, ono to se ponavlja jeste prazni na ponavljanja, to ne govori, pa ipak, to je oduvek bilo reeno."8 Upravo u tu anonimnost jezika koji je osloboen i koji gleda na svoju sopstvenu lienost granice vode iskustva koja je ispriao Blano; u tom amoreem prostoru ona ne nalaze toliko svoj cilj koliko mesto, bez geografije, njihovog mogueg ponovnog poetka: takvo je pitanje, koje je najzad vedro, sjajno i neposredno, koje Toma postavlja na kraju Aminadaba, u trenutku kada se ini da mu je svaka re oduzeta; isto rasprskavanje praznog obeanja - "sada ja govorim" - u Svevinjem; ili jo, na poslednjim stranicama Onoga koji me nije pra tio, pojavljivanje osmeha, koji je bez lica, ali koji konano nosi jedno neizgovoreno ime; ili, prvi do dir sa recima potonjeg ponovnog poetka na kraju Poslednjeg oveka. Jezik se tada otkriva kao osloboen od svih starih mitova u kojima se oblikovala naa svest recima, govoru, literaturi. D u g o se verovalo da jezik gospodari vremenom, da je vredan pod jednako kao budua veza u rei koja je data, i kao8

pamenje i pria; verovalo se da je on proroanstvo i istorija; isto tako se verovalo da u toj suverenosti on ima mo da uini da se pojavi vidljivo i veno telo istine; verovalo se da njegova sutina lei u ob liku rei ili u dahu koji ih oivljava. Ali, jezik je samo bezoblini amor i uborenje, a njegova snaga lei u skrivanju; zbog toga on ini jedno i isto sa osipan jem vremena; on je zaborav bez dubine i prozirna praznina iekivanja. U svakoj od svojih rei, jezik se zaista usmerava prema sadrajima koji mu prethode; ali u samom svom biu, i ako se dri u najveoj blizini svog bia, on se otvara jedino u istoti iekivanja. Samo iekivanje nije usmereno ni prema emu: jer, predmet koji bi ga ispunio mogao bi samo da ga izbrie. Pa ipak, ono samim tim nije rezignirana nepokretnost; ono ima izdrljivost jednog kretanja koje nema svretka, i koje sebi nikada ne obeava neki odmor kao nadoknadu; ono se ne moe obuh vatiti nikakvom unutranjou; svaki od njegovih najmanjih delia pada u nepovratnu spoljanjost. Iekivanje ne moe da iekuje sebe samo na svretku svoje sopstvene prolosti, da se ushiuje svojom strpljivou, niti da se jednom zauvek os loni na hrabrost, koja mu nikada nije nedostajala. Njega ne sabira pamenje, ve zaborav.Taj zaborav ne treba, meutim, meati niti sa rasejanou ra zonode niti sa snom, u kojem bi budnost bila uspa vana; on je sainjen od bdenja koje je tako budno, tako svetio, tako jutarnje da se ono pre moe sh vatiti kao otpust noi, i kao ista otvorenost prema jednom danu koji jo nije doao. U tom smislu,

Celui qui ne m'accompagnait pas, str. 136-137.

26

MILJENJE SPOLJANJOSTI zaborav je iekivanje koje je dovedeno do kra jnosti - iekivanje koje je tako zaotreno da brie svako pojedinano lice koje moe da mu se ponu di; im je utvren, neki oblik je istovremeno suvie star i suvie nov, suvie udan i suvie blizak da ne bi odmah bio odbijen istotom iekivanja, i tako posveen neposrednosti zaborava. U zaboravu se iekivanje odrava kao iekivanje: napregnuta panja prema onome to bi bilo radikalno novo, bez veze slinosti ili kontinuiteta sa bilo im (novost iekivanja koje se i samo prua izvan sebe, i koje je osloboeno od svake prolosti), i panja prema on ome to bi bilo najtemeljnije staro (poto u svojoj osnovi iekivanje nije prestalo da iekuje). U svom iekujuem i zaboravnom biu, u toj moi skrivanja koja brie svako odreeno znaenje i samo postojanje onoga ko govori, u toj sivoj neu tralnosti koja ini sutinski oklop svakog bia, i koja tako oslobaa prostor slike, jezik nije ni istina ni vreme, ni venost ni ovek, ve uvek rasuti ob lik spoljanjosti; on povezuje ili, pre, puta da se vide, u bljesku njihovog beskonanog njihanja, iz vor i smrt - njihov trenutni dodir koji se odrava u bezmernom prostoru. ista spoljanjost izvora, ako je stvarno ona ta koju jezik paljivo prihvata, ni kada se ne ustaljuje u neku nepokretnu i dokuivu pozitivnost; i uvek iznova zapoeta spoljanjost smrti, ako je zaborav, koji je sutinski za jezik, nosi prema svetlu, nikada ne postavlja granicu polazei od koje bi se konano ocrtala istina. Oni se odmah preokreu jedno u drugo; izvor ima prozirnost onoga to je bez kraja, smrt se beskonano otvara prema ponavljanju poetka. A ono to jezik jeste (ne ono to on hoe da kae, ne oblik kojim on to kae), ono to on jeste u svome biu, to je taj glas koji je tako tanan, to povlaenje koje je tako neprimetno, ta slabost u sri svake stvari i oko svake stvari, svakog lica, koja je sva u jednoj i istoj neu tralnoj jasnoi - dan i no u isti mah - zakasneli na por izvora, jutarnje osipanje smrti. Orfejev ubilaki zaborav, Uliksovo okovano iekivanje, to je samo bie jezika. Kada se jezik definisao kao mesto istine i kao veza vremena, za njega je bilo apsolutno pogubno to to je Epimenid Krianin tvrdio da svi Kriani lau: povezanost ovog govora sa samim sobom razreavala ga je od svake mogue istine. Ali, ako se jezik otkriva kao uzajamna prozirnost izvora i smrti, ne postoji ni jedna egzistencija kojoj, kroz samo tvrenje onoga Ja govorim, nije dato pretee obeanje njenog sopstvenog ieznua, njegovog budueg pojavljivanja. Sa francuskog preveo Vladimir Milisavljevi Naslov izvornika: "La pense du dehors", Critique, jun 1966, n 229, str. 523-546.

27

DRUGA STA*

Velika napast koja je opsedala XIX vek bila je, moe se rei, istorija tem razvoja i stagnacije, tem krize i ciklusa, taloenja prolosti, vika mrtvih, hlaenja koja prte svetu. U drugom z a konu termodinamike devetnaesti vek pronaao je sutastvo svojih mitskih izvora. Sadanja epoha verovatno je moda vie epoha prostora. Mi smo u veku istovremenog, mi smo u epohi naporednog, epohi bliskog i dalekog, susednog, ratrkanog. Nalazimo se u asu u kome je svet na kunji, verujem, ne toliko kao jedan veliki ivot koji se razvija tokom vremena, ve kao mrea koja vezuje take i koja stvara sopstveni nered. Moglo bi se moda rei da se izvesni ideoloki sukobi koji pobuuju rasprave dananjice odvijaju izmeu pobonih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika pro stora. Strukturalizam, ili ono to je objedinjeno pod tim poprilino uoptenim nazivom, jeste na por da se ustanovi, izmeu elemenata koji su to kom vremena bili razdvojeni, jedan skup odnosa koji se predoava kao slaganje, sueljavanje, podrazumevajui i jedno i drugo, i koji iskrsava kao jedna vrsta konfiguracije; uistinu, nije re tome da se porekne vreme; to je izvestan nain da

se razmotri ono to se zove vremenom i ono to se zove istorijom. Valja u meuvremenu napomenuti da prostor koji se sada pomalja na obzorju naih briga, naih teorija, naih sistema nije neka novost; sm prostor, u zapadnom iskustvu, ima istoriju, i nije moguno prenebregnuti sudbinsku ukrtenost vremena sa prostorom. Moe se rei da je, u jednom krajnje grubom ocrtavanju te istorije prostora, u srednjem veku postojao hijerarhijski sistem mest: mesta svetih i mesta profanih, mesta tienih, i zauzvrat, mesta otvorenih i nebranjenih, urbanih mesta i selita (svakako namenjenih stvarnom ivotu ljudi); u kosmolokoj teoriji, postojala su nadnebeska mesta sueljena mestu nebeskom; nebesko mesto se pak, sa svoje strane, razlikovalo od zemaljskog; bilo je mesta u koja su se stvari smetale dospevi tamo nasilno, i mesta g d e su one, naprotiv, nale svoje utoite i prirodni poinak. Sva ta hijerarhija, ta sueljenost, to proimanje mest inili su ono to bi se krajnje uopteno moglo nazvati srednjovekovnim prostorom: prostorom i lokalizacijom.

* Ovaj tekst predstavlja osnovu za predavanje koje je Miel Fuko odrao 14. marta 1967. godine u Tunisu, u okviru ciklusa Cercle d'tudes architecturale. Tekst je prvi put objavljen nekoliko meseci posle njegove smrti, oktobra 1984, u asopisu Architecture, Movement, Continu, bez njegove autorizacije, a potom je uvrten i u kritiko etvorotomno izdanje njegovih radova Dits et crits, Paris: Gallimar (prim. ur.).

29

SPISI Ovaj prostor lokalizacije otpoinje sa Galilejem, jer prava sablazan Galilejevog del nije toliko bilo otkrie, ili ponovno otkrie, da se Zemlja okree oko Sunca, koliko vaspostavljanje jednog beskonanog prostora, beskrajno otvorenog; takvog da su se mesta srednjeg veka obrela u svojevrsnoj rasplinutosti, da mesto neke stvari nije nita vie nego taka u njenom kretanju, da odmorite neke stvari nije nita do beskonano usporeno kretanje. Drugim recima, poev od Galileja, od sedamnaestog veka naovamo, lokalizaciju je zamenilo prostiranje. Danas, rasporeivanje dolazi na mesto prostiranja, koje je zamenilo lokalizaciju. Rasporeivanje se moe odrediti odnosima bliskosti izmeu taaka ili elemenata: formalno, oni se mogu opisati kao ni zovi, stabla, mree. S druge strane, dobro je poznat znaaj prob lema rasporeivanja u savremenoj tehnologiji: pothranjivanje podataka ili pojedinanih rezultata nekog prorauna u memoriju maine, kruenje dis kretnih elemenata, proizalih nasumino (kao to je kretanje automobila ili ponajpre zvukova koji se prenose telefonskim linijama); poloaj elemenata, obeleja ili kodova, unutar jednog nasumino podeljenog skupa, svrstanog u jednoglasnu klasu, ili u klasu vieglasnog, itd. Na mnogo odreeniji nain, problem smetanja i premetanja postavlja se povodom ljudi u domenu demografije; taj krajnji problem rasporeivanja oveanstva nije jednostavni upit da bi se saznalo hoe li biti mesta za oveka na svetu - problem koji je svakako od prvorazrednog znaaja - to je takoe problem spoznaje kojim odnosima blizine, kakvoj vrsti pohranjivanja, kretanja, oznaavanja i razvrstavanja ljudi se mora dati prvenstvo, u ovoj ili onoj situaciji, u zavisnosti od cilja ka kojem se tei. Mi smo u dobu u kojem nam se prostor predoava u obliku odnosa rasporeivanja. U svakom sluaju, verujem da se uznemireno st dananjice sutinski tie prostora, bez sumnje mnogo vie negoli vremena; vreme se verovatno predoava jedino jo kao jedna od igara moguih rasporeda izmeu elemenata rasutih u prostoru. No, uprkos svim tehnikama koje ga opsedaju, uprkos svoj mrei znanja koja doputa da ga se odredi i formalizuje, sadanji prostor moda jo nije sasvim desakralizovan - za razliku od vremena desakralizovanog u devetnaestom veku. Svakako, postoji jedna izvesna teorijska desakralizacija pro stora (ona kojoj je Galilejevo delo dalo podsticaj), ali izgleda da jo uvek nismo dospeli do jedne praktine desakralizacije prostora. I mogue je da naim ivotima ponovo upravlja odreen broj protivreja koja se ne m o g u dotai, na koje instituci je i praksa nemaju hrabrosti da udare; suprotnosti koje podrazumevamo kao sve stoje dato: na prim er, suprotnost izmeu javnog i privatnog prostora, izmeu porodinog i drutvenog prostora, izmeu kulturnog i utilitarnog prostora, izmeu prostora dokolice i prostora rada; sve su one potaknute zarad jedne prikrivene sakralizacije. Balarovo velianstveno delo, opisi pojavnog nauili su nas da ne ivimo u jednom homogenom i praznom prostoru, ve, naprotiv, u prostoru koji je

30

DRUGA MESTA sav napunjen svojstvima, u prostoru koji je moda ak obavijen fantazmom; prostor nae primarne percepcije, naih snova, naih strasti rastoenih u njemu samom odlikama koje su mu gotovo svojst vene: to je prostor lak, eterian, proziran, ili pak pro stor mraan, hrapav, pretrpan; to je prostor visina, prostor vrhova, ili naprotiv prostor dna, blata, pro stor koji tee kao izvorska voda, prostor koji moe biti nepomian, stamenit kao kamen ili kao kristal. Ipak, ove se analize, ma kako znaajne za savremenu misao, odnose prvenstveno na unutranji prostor. 0 prostoru spoljanjosti bih, pak, eleo da govorim. Prostor u kojem ivimo, kojim smo zave deni da u njega izaemo iz sebe, u kojem se odvija erozija naih ivota, naeg vremena i nae istorije, taj prostor koji nas slama i troi i sam je isto tako raznorodan. Drugaije reeno, mi ne ivimo u nekoj vrsti vakuuma, u unutranjosti u kojoj se mogu razluiti osobe i stvari. Mi ne ivimo u unutranjosti kakve praznine oslikane raznolikim bljetavilom, mi ivimo unutar jednog skupa odnosa koji odreuje poloaje nesvodive jedne na druge, apsolutno nenadreene. Naravno, moglo bi se, bez sumnje, posegnuti za opisom tih razliitih razmetanja, u potrazi za sku pom odnosa kojima se ona m o g u objasniti. Na pri mer, opisati skup odnosa koji odreuju razmetanje prelaza, puteva, vozova (izvanredno klupko odnosa sadrano je u vozu, jer predstavlja stvar kroz koju se prolazi, pomou koje se moe prei s jedne take na drugu, i koja je i sama sposobna da prelazi). Moe se opisati, preko klupka odnosa koji doputaju da ih se opie, rasporeivanje privremenih odmorita: kafea, bioskopa, plaa. Mogli bi se isto tako odredi ti, preko njihovih mrea odnosa, rasporedi odmora, zatvorenih ili polu-otvorenih, od kojih se sastoji kua, spavaa soba, krevet itd. No ono to me zan ima, to su, meu svim ovim rasporeivanjima, ona meu njima koja imaju neobino svojstvo da budu povezana sa svim ostalim rasporeivanjima, ali na takav nain da ukidaju, obesnauju ili preokreu skup odnosa koje sami oblikuju i koji se u njima oituju, oznaeni, odraeni i odraavajui. Ovi pro stori koji su, na neki nain, povezani sa svima ostali ma, a ipak protivreni sa ostalim rasporeivanjima, dele se na dva glavna tipa.

HeterotopijePre svega utopije. Utopije, to su rasporedi bez stvarnog mesta. To su rasporedi koji stupaju u o d nos direktne ili obrnute analogije sa stvarnim pros torom ili drutvom. Oni su samo drutvo dovedeno do savrenstva, ili pak nalije toga drutva, tek, u svakom sluaju, utopije su prostori koji su u svojoj sutini nestvarni. Postoje takoe, i to verovatno za sve kulture i civilizacije, mesta stvarna, zbiljska, mesta iji se obrisi naziru u svakoj ustanovi drutva, i koja su svojevrsni protiv-rasporedi, svojevrsne utopije uprostorene posredstvom stvarnih rasporeda, svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronai unutar kulture istovremeno kao predstavljeni, osporeni i preokrenuti, mesta koja su izvan svih mesta, no iji se poloaj ipak da stvarno odrediti. Ova mesta, budui apsolutno druga u odnosu na sva rasporeivanja koja odraavaju i kojima gov-

31

SPISI ore, nazvau, za razliku od utopija, heterotopijama; verujem da izmeu utopija i ovih rasporeivanja apsolutno drugih, heterotopija, postoji nesum njivo svojevrstan doivljaj meanja, granienja svojstvenog ogledalu. Ogledalo je, na koncu, isto tako utopija, budui da je mesto bez mesta. U ogledalu, vidim sebe tamo g d e nisam, u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza povrine, ja sam tamo, tamo g d e me nema, kao kakva senka koja daje meni samom moju vlastitu vidljivost, koja mi doputa da se gledam tamo g d e sam odsutan: utopija ogledala. Ali to je jednako tako heterotopija, u meri u kojoj ogledalo zaista postoji, i u kojoj ima, spram mesta koje zauzimam, neku vrstu povratnog dejstva; krenuvi ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na mestu na kojem sam, zato to se vidim tamo. Poav od tog pogleda koji mi se u izvesnoj meri vraa, iz dubine tog virtuelnog prostora koji je s onu stranu stakla, ja se okreem sebi, iznova upuujui moj pogled ka sebi samom, rekonstituiui se tamo g d e stvarno jesam; ogledalo funkcionie kao heterotopija u znaenju da, kad g o d obuhvatim to mesto koje zauzimam u asu kada vidim sebe u staklu, ono zapravo post aje potpuno stvarno, u povezanosti sa celokupnim prostorom koji ga okruuje, i potpuno nestvarno, jer je nuno, da bi bilo primeeno, da proe kroz tu virtuelnu taku koja se nalazi tamo, u ogledalu. to se tie heterotopija u pravom smislu rei, kako ih moemo opisati, kakvo je njihovo znaenje? Mogla bi se pretpostaviti, neu rei jedna nauka - zato stoje ta re odve rabljena - ve neka vrsta sistematskog opisa koji bi imao za predmet, u odnosu na jedno odreeno drutvo, prouavanje,32

analizu, opis, "itanje" kako se danas rado veli, tih razliitih prostora, tih drugih mesta, u nekoj vrsti mitskog i, u isto vreme, stvarnog nadmetanja sa prostorom u kome ivimo; takav opis bi se mogao nazvati heterotopologijom.

Prvo naelo je da, verovatno, ne postoji nijednakultura u svetu koja nije sainjena od heterotopi ja. One su konstanta svih ljudskih grupa. No heterotopije poprimaju, oigledno, oblike koji su veo ma promenljivi, te verovatno ne postoji jedan jedini oblik heterotopije koji bi bio univerzalan. Mogu se ipak razluiti dva glavna tipa. U drutvima zvanim "primitivna", javlja se odreena vrsta heterotopije koju bih nazvao heterotopijom krize, to e rei da sadri povlaena ili sveta mesta, mukla, rezervisana za pojedince koji se nalaze, u odnosu na drutvo ili okolinu unutar koje ive, u stanju krize. Adoles centi, ene tokom menstrualnog perioda, trudnice, starci itd. U naem drutvu ove heterotopije krize lagano iezavaju, mada su im se zadrali neki ostaci. Na primer, kolei, u obliku kakav su imali u devetn aestom veku, ili vojna obuka za deake igrali su istu takvu ulogu, da se prvi znaci muke seksualnosti ispolje "drugde", izvan porodice. Za mlade devojke je, do sredine devetnaestog veka, postojala tradicija koja se zvala "voyage de noces"; ta je tema drevna. Defloracija devojke morala se dogoditi "nigde", i, u to vreme, voz ili hotel bili su to mesto-nigde, het erotopija bez geografskih koordinata. No ove heterotopije krize danas nestaju i bivaju zamenjene, kako mi se ini, heterotopijama koje

DRUGA MESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci ije ponaanje odstupa od uobiajenog proeka ili propisane norme. To su prihvatilita, psihijatrijske klinike; to su, razume se, i zatvori, a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i staraki domovi, koji su u izvesnom smislu na granici izmeu heterotopije krize i heterotopije odstupanja, zato to, na kraju krajeva, starost pred stavlja krizu, jednako kao i odstupanje, i zato to u naem drutvu, u kojem je uivanje pravilo, neak tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. jednostavna mermerna ploa ili grobnica sa stat uama. Groblje, smeteno u sveti prostor crkve, poprima sasvim drugaije obeleje u modernoj civilizaciji. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo odreuje kao "ateistiko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. U osnovi, bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnue tela i besmrtnost due posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika panja. Naprotiv, poev od asa u kojem nije vie bilo izvesno postojanje due, niti da telo vaskrsava, posveuje se izgleda mnogo vea panja posmrt nim ostacima, koji su, konano, jedini trag naeg postojanja u svetu, i u reima. U svakom sluaju, poev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje; no, s druge strane, tek od de vetnaestog veka poinje premetanje grobalja na periferiju grada. Uporedo sa ovom individualizaci jom smrti i buroaskim prisvajanjem groblja raa se jedna opsednutost smru kao "boleu". Mrtvi su, veruje se, ti koji prenose bolest na ive; prisus tvo, blizina mrtvaka tik uz kue, uz crkve, bezmalo nasred ulice, to je ta blizina koje seje smrt. Ova ve lika tema o irenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajae do kraja osamnaestog stolea; ali tek tokom devetnaestog veka otpoinje postu pak razmetanja grobalja ka predgraima. Groblja ne ine vie sveti i besmrtni dah grada, ve "drugi grad", u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom.

Drugo naelo u opisu heterotopija, jeste da, tokom svoje istorije, neko drutvo moe na veoma razliite naine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji, i koja nikada ne prestaje da postoji; zapravo, svaka heterotopija ima jasnu i odreenu funkciju unutar drutva, i jedna ista heterotopija, u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi, moe imati razliitu funkciju. Uzeu za primer neobinu heterotopiju gro blja. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobiajene kulturne prostore, ali je to prostor povezan sa skupom svih podruja grada ili drutva ili sela, budui da svaki pojedinac, svaka porodica na groblju ima ponekog svog. U zapadnoj kulturi, groblje praktino postoji oduvek. Ali je pretrpelo znaajne promen, jer je do kraja osamnaes tog veka groblje smeteno u samo srce grada, tik do crkve. Tu je postojala itava jedna hijerarhija mogunih grobova. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti, bilo je pojedinanih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obino podizani prema dva modela:

33

DRUGA M ESTA bi se mogle nazvati heterotopije odstupanja: one koje nastanjuju pojedinci ije ponaanje odstupa od uobiajenog proeka ili propisane norme. To su prihvatilita, psihijatrijske klinike; to su, razume se, i zatvori, a ovom spisku moraju se bez sumnje dodati i staraki domovi, koji su u izvesnom smislu na granici izmeu heterotopije krize i heterotopije odstupanja, zato to, na kraju krajeva, starost pred stavlja krizu, jednako kao i odstupanje, i zato to u naem drutvu, u kojem je uivanje pravilo, neak tivnost starosti predstavlja svojevrsno odstupanje. jednostavna mermerna ploa ili grobnica sa stat uama. Groblje, smeteno u sveti prostor crkve, poprima sasvim drugaije obeleje u modernoj civilizaciji. Zanimljivo je da je u doba koje se veoma grubo odreuje kao "ateistiko" u zapadnoj kulturi nastao takozvani kult mrtvih. U osnovi, bilo je prirodno da u epohi u kojoj se verovalo u uskrsnue tela i besmrtnost due posmrtnim ostacima ne pridaje prevelika panja. Naprotiv, poev od asa u kojem nije vie bilo izvesno postojanje due, niti da telo vaskrsava, posveuje se izgleda mnogo vea panja posmrt nim ostacima, koji su, konano, jedini trag naeg postojanja u svetu, i u recima. U svakom sluaju, poev od devetnaestog veka svako ima pravo na svoju malu kutiju za svoje malo raspadanje; no, s druge strane, tek od de vetnaestog veka poinje premetanje grobalja na periferiju grada. Uporedo sa ovom individualizaci jom smrti i buroaskim prisvajanjem groblja raa se jedna opsednutost smru kao "boleu". Mrtvi su, veruje se, ti koji prenose bolest na ive; prisus tvo, blizina mrtvaka tik uz kue, uz crkve, bezmalo nasred ulice, to je ta blizina koje seje smrt. Ova ve lika tema o irenju bolesti zarazom poteklom sa grobalja ustrajae do kraja osamnaestog stolea; ali tek tokom devetnaestog veka otpoinje postu pak razmetanja grobalja ka predgraima. Groblja ne ine vie sveti i besmrtni dah grada, ve "drugi grad", u kojem je svaka porodica imala svoj sumorni dom.

Drugo naelo u opisu heterotopija, jeste da, tokom svoje istorije, neko drutvo moe na veoma razliite naine primenjivati jednu heterotopiju koja postoji, i koja nikada ne prestaje da postoji; zapravo, svaka heterotopija ima jasnu i odreenu funkciju unutar drutva, i jedna ista heterotopija, u zavisnosti od sinhronije kulture u kojoj se nalazi, moe imati razliitu funkciju. Uzeu za primer neobinu heterotopiju gro blja. Ono je svakako "drugo mesto" u odnosu na uobiajene kulturne prostore, ali je to prostor povezan sa skupom svih podruja grada ili drutva ili sela, budui da svaki pojedinac, svaka porodica na groblju ima ponekog svog. U zapadnoj kulturi, groblje praktino postoji oduvek. Ali je pretrpelo znaajne promen, jer je do kraja osamnaes tog veka groblje smeteno u samo srce grada, tik do crkve. Tu je postojala itava jedna hijerarhija mogunih grobova. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i poslednje tragove individualnosti, bilo je pojedinanih grobova i grobova u samoj crkvi koji su obino podizani prema dva modela:

33

SPISI

Tree naelo. Heterotopija ima mo da na jednom stvarnom mestu sueli vie prostora, vie razmetanja koja su meusobno nespojiva. Tako se u pozoritu, na pravouglu pozornice, smenjuje itav jedan niz mesta koja su jedna drugima strana; isto tako je i bioskop veoma neobina pravougla prostorija, iz ije se pozadine, na dvodimenzionalni ekran, projektuje trodimenzionalni prostor; no moda je jedan od najdrevnijih primera ovih het erotopija, u obliku nespojivih lokacija, drevni prim er bate. Ne treba zaboraviti da je bata, ta udesna, sada ve hiljadugodinja tvorevina, imala na Istoku veoma duboka znaenja, veoma slojevita. Tradicio nalni persijski vrt bio je sveto mesto koje je imalo da objedini unutar svog pravougla etiri strane, koje su predstavljale etiri strane sveta, jednim prostorom svetijim od svih ostalih, koji je bilo nalik uvali, pupku sveta na njegovoj sredini (ovde behu bazen i vodoskok); sva vegetacija vrta bila je oku pljena oko tog prostora, oko tog svojevrsnog mikrokosmosa. to se tie ilima, oni su bili, izvorno, re produkcija vrta. Vrt, to je bio ilim u kojem je svet u svojoj ukupnosti dostigao simbolino savrenstvo, a ilim neka vrsta pokretnog vrta u prostoru. Vrt, to je najsitniji deli sveta i u isto vreme sveukup nost sveta. Vrt je, od poetka Antike, vrsta srene i univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni nai zooloki vrtovi).

tradicionalnim vremenom; ovde se moe uoiti da je groblje mesto izrazito heterotopijsko, budui da groblje poinje s tom udnom heterohronijom koja je, za pojedinca, okonanje ivota, te navodna venost u kojoj ono ipak ne prestaje da se rastae i iezava. Uopte uzev, u drutvima poput naeg, heterotopija i heterohronija su organizovani i rasporeeni na relativno sloen nain. Ima ponajpre heterotopija vremena akumuliranih u beskonanosti, kao to su muzeji, biblioteke; muzeji i biblioteke su heterotopije kod kojih vreme ne prestaje da se gomila i uspinje ka sopstvenom vrhu, iako su, do kraja sedamnaestog stolea, muzeji i biblioteke bili izraz pojedinanog izbora. Zauzvrat, ideja sakupljanja svega, ideja da se sazda svojevrsna opta arhiva, elja da se zatoe na j e d nom mestu sva vremena, sva razdoblja, svi oblici, svi stilovi, zamisao da se saini jedno mesto za sva vremena no koje je, pak, van vremena, zatieno od sveopteg propadanja, nastojanje da se organizuje najzad svojevrsno neprekinuto i neogranieno sakupljanje vremena na mestu nepokretnom, sve je to, dakle, pripadajue naem modernitetu. Muzeji i biblioteke su heterotopije svojstvene zapadnoj kulturi devetnaestog stolea. Naspram ovih heterotopija, vezanih za akumu laciju vremena, ima heterotopija koje su povezane, naprotiv, sa vremenom najpovrnijim, najprolaznijim, najnestalnijim, onim u obliku svetkovine. To su heterotopije ne vie venujue, ve apsolutno prolazee.Takva su vaarita, ti udesni prazni pros tori smeteni na izmaku gradova, oljueni, jednom

etvrto

naelo.

Heterotopije

su

skopane,

najee, sa fragmentima vremena, one takorei otpoinju onim to se moe nazvati, po istoj simetriji, heterohronijama; heterotopija u potpu nosti obavlja svoju funkciju od trenutka kad se ljudi nau u svojevrsnom potpunom prekidu sa svojim

34

DRUGA MESTA ili dvaput u godini, barakama, tezgama, neobinim predmetima, rvaima, enama-zmijama, gatarama. Nedavno je izumljena jedna nova heterotopija pro laznog, sela za odmor; polinezijska sela koja nude stanovnicima gradova tri tanune nedelje vene i primitivne nagote; moete videti da se, uostalom, ova dva tipa heterotopije, svetkovine i venog vre mena koje se akumulira, pribliavaju jedna drugoj, da su kolibe Derbe u izvesnom smislu srodne bib liotekama i muzejima, te da se, ponovnim otkrivan jem polineanskog ivota, vreme ukida, ali to je isto tako vreme iznova naeno, u kojem je sadrana sva istorija humanizma koja see do svojih prapoetaka kao do kakvog velikog, neposredovanog znanja. ta nisu vodila u glavni deo kue u kome je ivela porodica, i svako ko bi tuda prolazio, svaki putniknamernik imao je pravo da otvori ta Vrata, stupi u sobu i u njoj prenoi. Dakle, te sobe behu takve da onaj ko bi uao nije nikada mogao da dopre do sredita porodinog ivota, on bee vazda sluajni prolaznik, nikada pravi gost. Ovaj tip heterotopije, koji je danas praktino iezao iz nae civilizacije, mogao bi se moda prepoznati u uvenim sobama amerikih "motela", u koje se ulazi sa automobilom i partnerom i g d e je nezakoniti seks istovremeno potpuno skriven i potpuno zatien, skrajnut, bez da bude, uzasve, pod vedrim nebom.

Peto naelo. Heterotopije pretpostavljaju uvek jedan sistem otvaranja i zatvaranja koji ih, istovreme no, izoptava i ini prohodnim. Uopteno uzev, na heterotopijsko mesto ne dospeva se dragovoljno. Ili bolje, postoji prisila, to je sluaj sa kasarnom, za tvorom, ili se pak mora podvri obredima oienja. Ne moe se ui izuzev uz dozvolu ili po izvrenju izvesnog broja radnji. Postoje isto tako heterotopije koje su u potpunosti posveene tim aktivnostima oienja, oienja polu-religioznih, polu-higijenskih kao kod muslimanskih amama, ili pak oienja oigledno isto higijenskih, kao kod skandinavskih sauna. Ima onih drugih koje su, naprotiv, prividno ista i jednostavna otvaranja, no koje, uopteno, kr iju udna iskljuenja; svako moe da ue u neku od ovih heterotopijskih lokacija, no, pravo govorei, to nije nita doli iluzija: verujete da ste uli, no u asu kada ste unutra, iskljueni ste; mislim, na primer, na one uvene sobe kojih je bilo na velikim farmama u Brazilu, i, naelno, u Junoj Americi. Ulazna vra

esto naelo. Poslednja odlika heterotopija jesteda su one, u odnosu na ostatak prostora, jedna funkcija, koja se ostvaruje izmeu dva suprotna pola. Ili bolje, one imaju ulogu da stvore jedan pro stor privida koji razobliava iznova svu iluzornost stvarnog sveta, sva ta razmetanja unutar kojih je ljudski ivot izpregraivan. Moe biti da je uloga, koju imaju da odigraju tokom dugog vremena sve te uvene javne kue, da prue ono ega se liava. Ili pak, naprotiv, da stvore drugi prostor, stvaran, isto tako savren, besprekoran i dobro ureen ko liko je ovaj na u neredu, loe zamiljen i manjkav. Ovo nije heterotopija privida ve kompenzacije, i pitam se nije li traak od ovoga prisutan i u funkcionisanju izvesnih kolonija. U izvesnim sluajevima one su, na nivou opte organizacije zemljinog prostora, igrale ulogu heterotopija. Imam na umu, na primer, u trenut ku prvog talasa kolonizacije, u sedamnaestom stoleu, puritanska drutva koja su Englezi os-

35

SPISI novali u Americi i koja behu druga mesta, apso lutno savrena. Mislim takoe na one izvanredne jezuitske kolonije koje su osnivane u Junoj Americi: divne, potpuno ureene, u kojima je ljudsko savrenstvo bilo stvarno dostignuto. Jezuiti Paragvaja osnovali su kolonije u kojima je ivot bio ureen do najsit nijih pojedinosti. Selo je graeno prema strogom pravilu, oko pravouglog trga u ijoj osnovi bee crkva, na jednom kraju kola, na drugom groblje, i, naspram crkve, ulica koja se sa drugom ukrtala pod pravim uglom; porodice su imale svaka svoju malu brvnaru du jedne od tih dveju osa, obrazujui tako tanu reprodukciju Hristovog znaka. Hrianstvo je, tako, sutinski oznailo svojim znakom prostor i geografiju amerikog sveta. Svakidanjicom pojedinaca upravljae ne pitaljka, ve zvono. Buenje bee utvreno za sve u isti as, posao je poinjao za sve u isto vreme; obroci u podne i u est sati; potom se ide na spa vanje, a u pono, odigravalo se ono to se zvalo brano buenje, to e rei da se, kad manastirsko zvono zazvoni, svako bacao na ispunjenje svojih dunosti. Javne kue i kolonije, to su dva ekstremna tipa heterotopije, i ako se pomisli, nakon svega, bro du, tom komadu plivajueg prostora, mestu bez mesta, koje ivi samo za sebe, koje je zatvoreno u sebe i koje istovremeno pluta po beskonanom moru te koji, od luke do luk