Jedan

Ne bi trebalo da je ovoliko toplo i vlažno na Kejp kodu.Kesi je pročitala u vodiču:ovde bi sve trebalo da je savršeno,kao u Kamelotu.Osim što je u vodiču pisalo,onako uzgred,da ima i otrovnog bršljana,krpelja,zelenih muva,otrovnih ostriga i podvodnih struja u naizgled mirnoj vodi.Vodič je takođe upozoravao da se ne ide u šetnje po uskim poluostrvima,jer može da naiđe plima i da ostanete nasukani.Međutim,u ovom trenutku Kesi bi dala sve da bude nasukana na nekom poluostrvu,daleko u Atlantiku,samo da je Porša Beinbridž sa druge strane.Kesi nikada u životu nije bila toliko nesrećna.«...a moj brat,onaj što je u debatnom timu MIT-a(Tehnološkog Instituta u Masačusetsu),onaj koji je učestvovao na svetskom debatnom turniru u Škotskoj pre dve godine...»govorila je Porša.Kesi je osećala kako zuri u daljinu i ponovo se vraća u svoj bedni trans.Oba Poršina brata su pohađala MIT i obojica su bili strahovito uspešni,ne samo intelektualno,već i kao sportisti.Porša je takođe bila veoma uspešna,iako tek kreće u srednju šklu ove godine,kao i Kesi.Pošto je Poršina omiljena tema bila Porša,provela je poslednjih mesec dana pričajući Kesi o sebi.«...a onda,nakon što sam osvojila peto mesto i to nepripremljena na takmičenju Nacionalne retoričke lige prošle godine,moj dečko mi je rekao «Pa,naravno da si jedna od najboljih u Americi...»Još samo nedelju dana,Kesi je govorila sebi.Još samo nedelju dana i onda mogu da idem kući.Sama pomisao na to jispunjavala ju je takvom čežnjom da joj je dolazilo da zaplače.Kući,tamo gde su njeni prijatelji.Tamo gde se nije osećala kao stranac,neostvareno,kao dosadna i glupa osoba samo zato što nije znala šta je ledinka(vrsta jestive morske školjke).Tamo gde je svemu ovome mogla da se smeje kao svom veličanstvenom odmoru na istočnoj obali.«...a moj otac je rekao "Šta misliš o tome da ti ja to kupim?"Međutim ja sam rekla"Ne!Dobro,pa možda..."Kesi je zurila u more.Ne može da kaže da Kejp nije bio lepo mesto.Male drvene kuće,sa belim drvenim ogradama,velike ljuljaške na tremovima,cveće koje visi sa krovova,sve je bilo kao sa razglednice.Zelenilo,visoke crkve ,staromodne školske zgrade,sve je to uticalo da se Kesi oseća kao da je u nekom drugom vremenu.Međutim,tu je bila Porša,koju je svakodnevno morala da podnosi.Kesi je svako veče smišljala neki duhoviti komentar koji bi uputila Porši,ali nikako nije bilo prilike da to zaista i učini.Najgore što je Porša činila bilo je to da natera Kesi da se oseti kako tu ne pripada.Da se oseti kao stranac,na pogrešnoj obali,da nije na svom terenu.Mali stan u Kaliforniji joj je delovao kao raj."Još samo nedelju dana",mislila je."Da izdržim još samo jednu nedelju".Bila je tu i Morin,tako bleda u poslednje vreme i tako tiha.Kesi se na trenutak zabrinula,ali je brzo odbacila tu pomisao.Morin je dobro,rekla je sebi oštro.Samo je nesrećna ovde,kao i ti sama,iako je ovo njeno rodno mesto.Verovatno i ona odbrojava dane do polaska kući.

Naravno da je to u pitanju i da je to razlog zašto njena majka nije zvučala srećno kada joj je Kesi pričala da je hvata nostalgija.Njena majka je osećala krivicu što ju je ovde dovela i pričala o ovom mestu kao o raju za odmor..Sve će biti u redu kada se obe budu vratile kući.«Kesi!Slušaš li ti mene?Ili ponovo sanjariš?»«O,slušam te»,brzo je rekla Kesi.«Šta sam upravo rekla?»Kesi se zbunila.Momci,pomislila je očajna,debatni tim,koledž,Nacionalna retorička liga...Ljudi su joj ponekad govorili da je sanjalica,ali ne toliko često kao ovde.«Rekla sam,da takvim ljudima ne bi trebalo dozvoljavati da dođu na plažu»,rekla je Porša.»Naročito ne sa psima.Mislim,znam da ovo nije Zaliv ostriga,ali bar je čisto.A pogledaj sada!»Kesi se okrenula i pogledala u pravcu u kom je Porša pokazivala.Jedino što je mogla da vidi kako neki čovek šeta plažom.Zbunjena,pogledala je u Poršu.«On radi na ribarskom brodu»,rekla je Porša,raširivši nozdrve,kao da oseća neki neprijatan miris.»Videla sam ga jutros na pristaništu,kako istovaruje.Mislim da se čak nije ni presvukao.Kako je prljav i smrdljiv.»Kesi on nije delovao tako.Imao je tamnu crvenu kosu i bio je visok,a čak i sa ove udaljenosti mogla je da vidi da se smeši.Pord njega je bio pas.«Mi nikada ne pričamo sa ribarima.Čak ih ni ne gledamo»,rekla je Porša.Kesi je mogla da vidi da je to istina.Na plaži je bilo još devojaka u grupicama od po dve,tri,neke su bile sa mladićima,a većina je bila sama.Dok je mladić prolazio devojke su se okretale u suprotnom pravcu.Nije to bilo flertovanje.To je bilo nadmeno odbacivanje.Kada joj se približio Kesi je mogla da vidi da se njegov osmeh pretvara u ljutnju.Dve devojke koje su bile najbliže Porši i Kesi su se okrenule na drugu stranu,kao da hoće da zapuše nos.Kesi je videla da mladić sleže ramenima,kao da je to i očekivao.Ona i dalje nije mogla da shvati šta je to toliko odbojno na njemu.Na sebi je imao crveni šorts i majicu,koja nije bila baš u najboljem stanju,ali dosta mladića je tako izgledalo.Njegov pas je išao za njim,mašući repom,prijateljski raspoložen.Nije smetao nikome.Kesi je pogledala mladića želeći da vidi njegove oči.«Spusti pogled»,šapnula je Porša.Mladić je upravo prolazio ispred njih.Kesi je brzo spustila pogled,automatski poslušavši Poršu,iako je u srcu osećala da je žestoko protiv toga.To joj je delovalo prostački i nepristojno i nepotrebno i okrutno.Stidela se što je deo toga,ali nije mogla da s eodupre tome da posluša Poršu.Zurila je u tragove koje su njeni prsti ostavljali u pesku.Mogla je da vidi svako zrno peska na jakom svetlu.Iz daljine je pesak izgledao bele boje,međutim izbliza,bilo je tu tragova crno-zelenih liskuna,pastelnih ostataka školjki,komadići crvenog kvarca,kao sitan granit."Nije pošteno prema ovom mladiću,"pomislila je,ali on,naravno nije mogao da je čuje."Žao mi je,to jednostavno nije pošteno.Volela bih da mogu nešto da preduzmem,ali ne mogu."Osetila je dodir vlažnog nosa na ruci.Iznenađenje je izmamilo uzdah ,a u grlu joj je zastao kikot.Pas joj je ponovo prišao i tražio da ga pomazi.Kesi je to i učinila,prošla je prstima kroz kratku,sjajnu dlaku.Bio je to nemački ovčar,ili bar većim delom.Krupan,lep pas,sa inteligentnim očima braon

boje i nasmejanom njuškom.Kesi je osetila da njena maska popušta i glasno se nasmejala.Zatim je pogledala njegovog vlasnika,kratko,nije mogla da se obuzda.Pogledi su im se susreli.Kasnije će se Kesi sećati tog trenutka,kao trenutka kada je ona pogledala u njega,a on pogledao u nju.Njegove oči su bile plavo-sive,kao more.Lice je izgledalo čudno.Nije bio zgodan na uobičajen način,ali privlačan i zanimljiv,sa visokim jagodicama i odlučnim usnama.Ponosan i nezavisan,duhovit i osećajan,sve odjednom.Kada je pogledao u Kesi,njegov ljutit pogled je malo smekšao i nešto je zasijalo u tim plavo-sivim očima,kao sunce koje se presijava u talasima.Kesi je obično bila stidljiva u prisustvu mladića,naročito onih koje nije poznavala,ali ovo je bio samo neki siromašni radnik sa ribarskog broda,i bilo joj ga je žao i želela je da bude ljubazna prema njemu,a i nije mogla da se uzdrži a da ga ne pogleda.Kada je osetila da mu uzvraća sa istim sjajem u očima,nasmejala se.U tom trenutku delovalo je kao da njih dvoje dele neku tajnu koju noiko drugi na plaži nije mogao da razume.Pas je veselo poskakivao kao da je i on znao o čemu se radi.«Kesi», prosiktala je Porša.Kesi je osećala da crveni i morala je da skrene pogled.Porša je bila besna.«Radž!»uzviknuo je mladić,sada bez osmeha.»Dođi!»Pas se nevoljno odvojio od Kesi,mašući repom.Zatim je,razbacujući pesak na sve strane prišao svom gazdi."To nije fer,"ponovo je pomislila Kesi.Mladićev glas ju je uplašio.«Život nije fer!»rekao je.Šokirana, ponovo ga je pogledala.Njegove oči su bile tamne kao more u oluji.Videla je to i za trenutak se uplašila,kao da je bila svedok nečeg zabranjenog,nečega što nije mogla da razume.Nečeg moćnog.Nečeg moćnog i čudnog.Zatim se udaljio,a pas je poslušno išao za njim.Nije se osvrtao.Kesi je zurila u njega ,zapanjena.Nije glasno to rekla,bila je sigurna.Kako je onda mogao da je čuje?Njene misli prekinulo je siktanje.Kesi je tačno znala šta će Porša da kaže."Taj pas je verovatno pun buva i crva.Kesin peškir je sada verovatno prepun parazita."Međutim Porša nije to rekla.Ona je takođe zurila u dve figure koje su se udalaljavale,u mladića i psa.Iako je bilo očigledno da joj se gadi,nešto drugo se moglo videti na njenom licu-neka vrsta mračnog razmišljanja i sumnje,kakvu Kesi nikada ranije nije videla.«U čemu je problem Porša?»Poršine oči su se skupile.»Mislim»,rekla je polako kroz stisnute usne « da sam ga već srela».«Već si to rekla.Videla si ga na pristaništu.»Porša je nestrpljivo odmahnula glavom.»Ne,ne tamo.Ćuti i pusti me da razmislim.»Iznenađena,Kesi je ućutala.Porša je nastavila da zuri u jednu tačku,a zatim je počela da klima glavom,kao da sebi potvrđuje nešto.Lice joj se zajapurilo,ali ne od sunca.Iznenada,još uvek klimajući glavom,promrmljala je nešto i ustala.Disala je veoma ubrzano.

«Porša?»«Moram nešto da uradim»,rekla je Porša,mahnula Kesi i ne pogledavši je.»Ostani ovde.»«Šta se događa?»«Ništa!»Porša joj je uputila oštar pogled.»Ništa se ne događa.Zaboravi na to.Videćemo se kasnije.»Otišla je u žurbi u pravcu vikendice njenih roditelja.Pre deset minuta Kesi bi bila presrećna da je Porša ostavi na miru,iz bilo kog razloga.Međutim,sada se nije tako osećala.U glavi joj je bilo mutno,kao što je mutna voda pred oluju.Bila je uznemirena i skoro uplašena.Najčudnije je bilo ono što je Porša promrmljala pre nego što je ustala.Kesi nije bila sigurna šta je čula.Zvučalo je kao "krađa" ili "kučka" ili "bogat."Mora da je čula pogrešno.Sigurno da nije rekla da je mladić veštac,pobogu."Smiri se"rekla je sebi."Ne brini,budi sreća.Konačno si sama."Međutim,iz nekog razloga nije mogla da se opusti.Ustala je i uzela svoj peškir.Obmotala je peškir oko sebe i pogledala u pravcu u kom je mladić otišao.

Dva

Kada je stigla do mesta gde je mladić skrenuo,popela se na peščano brdašce,sa retkim busenima trave.Pogledala je okolo,ali nije mogla da vidi ništa osim borova i hrastova.Mladića nije bilo nigde na vidiku,a ni njegovog psa.Samo tišina.Bilo joj je vrućina.Dobro,u redu.Vratila se nazad ignorišući osećaj blagog razočaranja i praznine.Ući će u vodu i rashladiće se.Poršin problem je njena stvar.A što se tiče crvenokosog mladića-pa,verovatno ga nikada više neća videti,a ni to nije bila njena stvar.Osetila je blagi drhtaj,onaj koji se ne primećuje spolja,ali zbog koga pomisli čovek da je možda bolestan."Mora da je velika vrućina",pomislila je."Toliko vrućina,da mi postaje hladno.Potrebno mi je da se brčnem". Voda je bila hladna,jer je sa ove strane bilo otvoreno more.Ušla je u odu do kolena,a zatim nastavila da šeta plažom.Kada je stigla do pristaništa izašla je iz vode i popela se na dok.Tamo su bila usidrena samo tri čamca:dva čamca sa veslim i jedan motorni.Bilo je pusto.Upravo to joj je bilo potrebno.Otkačila je debeli pohabani konopac,koji je tu i bio postavljen da se ljudi ne bi peli na dok.Koračala je dokom,dok je drvo škripalo pod njenim nogama,a sa obe strane protezalo se vodeno prostranstvo.Kada se okrenula i pogledala ka plaži,primetila je da su ljudi na plaži daleko od nje.Povetarac joj je milovao lice,mrsio joj kosu,a još uvek mokre noge su je peckale.Odjednom je osetila nešto što nije mogla da objasni.Osetila se kao balon nošen vetrom u vis.Osetila je lakoću,širinu.Osetila se slobodnom.Želela je da raširi ruke ka okeanu i povetarcu,ali se nije usudila.Ona uopšte nije bila toliko slobodnaIpak,nasmejala se kada je stigla do kraja doka.Nebo i okean bili su iste boje,samo je nebo bilo malo svetlije nijanse na horizontu gde se spajalo sa okeanom.Kesi je mislila da može da vidi kako je Zemlja okrugla,ali to je verovatno samo njena mašta.Morske laste i galebovu su kružili visoko iznad.

"Trebalo bi da napišem pesmu",pomislila je.Imala je svesku,punu pesama,koja joj je stajala ispod kreveta kod kuće.Retko kad bi je nekome pokazala,ali je svako veče čitala svoje pesme.U ovom trenutku joj,međutim,nikakve reči nisu padale na pamet.Ipak,bilo je divno samo biti ovde,osećati miris slane vode i dodir toplih drvenih dasaka pod nogama i slušati kako voda zapljuskuje drvene stubove pristaništa.Bio je zvuk koji hipnotiše,kao ritam džinovskog srca ili disanje planete i delovao joj je neverovatno poznato..Sela je,gledala i slušala i osećala je kako joj se disanje usporava.Po prvi put otkako je došla u Novu Englesku osetila je da tu pripada..Osetila je da je deo nebeskog prostranstva i zemlje i mora; jedan delić u beskraju,ali ipak delić.Pomislila je da njena uloga možda i nije tako beznačajna.Bila je uvučena u ritam zemlje,ali sada joj se činilo da ona kontroliše taj ritam.Kao da svi elemni zajedno sa njom čine jedinstvo i to pod njenom kontrolom.Mogla je da oseti pulsiranje života na planeti i u sebi,tako jako,duboko i treperavo.Taj ritam je polako postajao napetiji,kao u iščekivanju,kao da čeka...nešto.Šta?Zureći u more,osećala je kako joj reči dolaze.Kao kratka pesmica koju biste pevali detetu.Nebo i more,čuvajte me.Čudno je bilo to što joj nije delovalo kao da je ona to izmislila.Činilo joj se kao da je to bilo nešto što je jednom negde pročitala – ili čula – nekad davno.Pred očima joj je proletela slika:bila je u nečijem zagrljaju,zagledana u okean.Zatim je bila podignuta visoko i čula je reči.Nebo i more,čuvajte me.Zemljo i vatro,ostvarite...Ne.Osetila je peckanje po čitavoj koži.Mogla je da oseti kao nikada do tada,nebeski svod i granitnu čvrstinu zemlje,kao i beskrajnu širinu okeana,talas za talasom,do horizonta i natrag.Delovalo je kao da sve to čeka,posmatra i sluša nju."Nemoj da završiš stih.Nemoj mi reći više ništa".Obuzeo ju je neki iracionalni strah.Ako ne sazna poslednje reči u pesmi biće bezbedna.Sve će biti kao i pre;vratiće se kući i živeti svojim mirnim uobičajenim životom.Sve dok bude mogla da se sačuva od tih poslednjih reči biće bezbedna.Međuti,pesma joj je i dalje bila u glavi,a poslednji stihovi su dišli na svoje mesto.Nije ih mogla zaustaviti. Nebo i more,čuvajte me.Zemljo i vatro,ostvarite...moju želju.Da.O šta sam učinila?Kao da puca žica.Kesi je shvatila da stoji i da besno zuri u okean.Nešto se dogodilo;osetila je to,a sada oseća da joj delovi celine izmiču,a vezu među njima je pokidana.Više nije osećala lakoću i slobodu,već je bila uznemirena i naelektrisana.Odjednom joj je okean delovao veći nego ikad i ne baš prijateljski raspoložen.Okrenula se naglo i krenula ka obali."Idiote",pomislila je dok se približavala belom pesku plaže,a osećanje straha je nestalo."Čega si se bojala?Da te nebo i more zaista slušaju?Da će te rči stvarno učiniti nešto?"

Skoro da je mogla da se nasmeje,stideći se same sebe i nervirajući se.Ta njena previše bujna mašta.Ponovo je bila bezbedna i svet je ponovo bio običan.Reči su samo reči.Međutim,kada je uočila pokret,duboko u sebi znala je da nije iznenađena.Nešto se zaista jeste događalo.Na obali se moglo uočiti neko kretanje.Bio je to onaj crvenokosi mladić.Izbio je između borova i trčao je ka podnožju peščanog brdašca.Iznenada,neobjašnjivo mirna,Kesi je ubrzala da bi ga susrela na plaži.Pas je lagano išao za njim,gledajući mladića u lice,kao da hoće da mu kaže da je to sjajna igra,a šta je sledeće?Međutim,po izrazu mladićevog lica i načina na koji je trčao,Kesi je shvatila da nije u pitanju igra.Tražio je pogledom nešto po praznoj plaži.Na stotinak jardi sa leve strane pružao se rt,tako da se nije moglo videti šta je ispod.Video je Kesi i pogledi su im se susreli.Onda se naglo okrenuo i krenuo ka kopnu.Kesino je srce je urzano kucalo.«Čekaj!» pozvala ga je.Okrenuo se i skenirao je svojim plavo-sivim očima.«Ko te juri?»pitala je,iako je mislila da zna.Glas mu je bio oštar,a reči jasne.»Dvojica koji izgledaju kao odbrambeni igrači Njujork Džajentsa.»Kesi je klimnula glavom,osećajući kako joj se puls ubrzava.Njen glas je,međutim bio miran.»Njihova imena su Džordan i Logan Beinbridž.»«Naravno».«Čuo si za njih?»«Ne,ali logično je da se zovu tako nekako.»Kesi se zamalo nasmejala.Sviđao joj se njegov izgled,tako razbarušen i oprezan,nije se zadihao iako je brzo trčao.Sviđala joj se i ta vragolasta iskra u njegovim očima i način na koji se šalio iako je bio u nevolji.«Radž i ja bismo mogli da ih sredimo,ali sa njima su i neki njihovi prijatelji»,rekao je ponovo se osvrćući iza sebe.Krenuo je unatraške i rekao»Bolje kreni na drugu stranu – ne bi volela da naletiš na njih.A bilo bi lepo i da se pretvaraš da me nisi srela.»«Čekaj!»povikala je Kesi.Ono što se događalo nije bila njena stvar...ali shvatila je da govori bez imalo okolišanja.Bilo je nečega u ovom momku,nečega zbog čega je žalela da mu pomogne.«To je slepa ulica-iza rta naići ćeš na stene i bićeš zarobljen.»«Ako krenem na drugu stranu,sve je otvoreno i lako će moći da me ugledaju.Nisam im mnogo umakao.»Kesin mozak je radio brzinom svetlosti i odjednom se setila.»Sakrij se u čamac.»«Šta?»«U čamac.U motorni čamac.Na doku.»Pokazala je u tom pravcu.»Možeš da uđeš u kabinu i neće te videti.»Pratio je njen pogled,ali je odmahnuo glavom.»Kad bi me tamo pronašli stvarno bih bio u zamci.A Radž ne voli da pliva.»

«Neće te naći»,rekla je Kesi.»Neće ni prići tamo.Reći ću im da si otišao niz plažu u onom pravcu.»Gledao ju je,a osmeh mu je nestajao sa lica.»Ne razumeš»,rekao je tiho.»Ti momci znače nevolju.»«Baš me briga»,rekla je Kesi i skoro da ga je gurnula u pravcu doka."Požuri,požuri,požuri"nešto u njenoj glavi je govorilo.Njena stidljivost je nestala.Sve što je u tom trenutku bilo važno jeste da on pobegne.»Pa šta će da rade,da neće možda da me biju?Ja sam samo posmatrač»,rekla je.«Ali»-«O,molim te.Nemoj da se svađamo.Samo kreni!»Pogledao ju je još jednom,zatim se okrenuo i pozvao psa.»Hajde dečko!»Trčao je dokom i sa lakoćom uskočio u motorni čamac,nestajući sa vidika kada se savio i ušao u kabinu.Pas ga je sledio i zalajao."Ššš!"pomislila je Kesi.Sada su skriveni,ali da neko krene ka doku lako bi ih video.Pričvrstila je stari pohabani kanap za poslednji stub na pristaništu,proveravajući pogledom dok.Zatim je bacila pogled oko sebe i krenula ka vodi,prskajući.Savila se u uhvatila pune šake peska i školjki,a zarim ih propustila kroz prste,zadržavajući samo dve,tri školjke.Zatim je ponovo zaronila ruke.Čula je povike sa brdašca."Skupljam školjke.Ja samo skupljam školjke",pomislila je."Ne moram da podižem pogled baš odmah.Ne tiče me se."«Hej!»Kesi je podigla pogled.Bilo ih je četvorica,a dvojica napred s bila Poršina braća.Džordan je bio onaj iz debatnog tima,a Logan je bio član Streljačkog kluba.Ili je bilo obrnuto?«Hej,jesi li videla nekog momka kako trči ovuda?»pitao je Džordan.Gledali su u svim pravcima,uzbuđeni kao psi tragači,a Kesi je pao na pamet još jedan stih.Četiri mršava psa su čučnula i nasmejala se.Samo što ovi momci nisu bili mršavi;bili su mišićavi i znojavi.Takođu su bili bez daha,primetila je Kesi,čudno zadovoljna.«To je Poršina drugarica-Keti»,rekao je Logan.»Hej,Keti,jesi li videla nekog momka kako trči ovuda?»Kesi mu je polako prišla sa punim rukama školjki.Srce u grudima joj je snažno lupalo,toliko snažno da je bila sigurna da oni to mogu videti,a jezik joj se vezao.«Znaš li da govoriš?Šta radiš ovde?»Nema Kesi,ispružila je ruke ka njima i otvorila šake.Oni su se pogledali međusobno i Kesi je shvatila koliko im je delovala čudno,ovim momcima sa koledža – vižljasta devojka sa neupadljivom smeđom kosom i običnim plavim očima.Samo jedna pogubljena srednjoškolka iz Kalifornije,čija je ideja zabave sakupljanje bezvrednih školjki.«Da li si videla da je neko prošao ovuda?»pitao je Džordan,nestrpljivo,ali polako,kao da ona ima problema sa sluhom.Suvih usta,Kesi je klimnula glavom i pogledal niz plažu u pravcu rta.Džordan je preko majice imao vetrovku,što je izgledalo čudno po ovoj vrućini.Što je bilo još čudnije,bilo je ispupčenje ispod toga,ali kada se okrenuo Kesi je videla odsjaj metala.

Pištolj!"Džordan mora da je onaj koji je član streljačkog kluba",pomislila je.Sada kada je videla nešto čega se stvarno trebalo plašiti,ponovo je uspela da progovori i rekla hrapavim glasom «Momak i pas su otišli u tom pravcu pre nekoliko minuta.»«Naš je!Naići će na stene!»rekao je Logan.On i još dva momka koja Kesi nije poznavala krenuli su plažom,a Džordan se okrenuo ka Kesi.«Da li si sigurna?»Iznenađena,podigla je pogled ka njemu.Zašto l pita?Namerno je širom otvorila oči i pokušala da deluje što tupavije i detinjastije moguće.»Da...»«Zato što je jako važno. «Odjednom,on je zgrabio njen zglob.Kesi je pogledala iznenađena,šoljke su joj ispale iz ruke.Bila je previše iznenađena što ju je zgrabio da bi išta rekla.»Veoma je važno»,rekao je Džđordan i mogla je da oseti napetost u njegovom telu i oštar miris njegovog znoja.Zapljusnuo ju je talas odvratnosti i borila se da joj lice deluje bezizražajno,a oči širom otvorene.Bojala se da će je privući sebi,ali on joj je samo uvrnuo zglob.Nije želela da plače,ali nije mogla da izdrži.Bilo je to delimično zbog bola,a delimično zbog nečega što je videla u njegovim očima,nečega fanatičnog,ružnog i vrelog kao vatra.Shvatila je da dahće,uplašena kao nikad do tad,još od detinjstva.«Da,sigurna sam»,rekla je,bez daha,zureći u tu ružnoću.Nije mogla da skrene pogled.»Otišao je tuda i sa druge strane rta.»«Hajde Džordan,ostavi je na miru!» povikao je Logan.»Ona je samo klinka.Hajde!»Džordan je oklevao."On zna da lažem",pomislila je Kesi,radoznalo fascinirana."On zna,ali se plaši da poveruje u ono što zna,jer ne zna kako zna"."Veruj mi",pomislila je gledajući ga pravo u oči,ubeđujući ga."Veruj mi i idi.Veruj mi.Veruj mi."Pustio joj je ruku.«Izvini»,promrmljao je,okrenuo se i odjurio za ostalima.«U redu je»,prošaptala je stojeći skoro nepomično.Gledala ih je kako trče po mokrom pesku.Džordanova vetrovka je treperila.Osetila je slabost u stomaku i nogama,a odjednom su počela da joj klecaju i kolena.Ponovo je odjednom postala svesna zvuka okeana.Umirujućeg zvuka koji je delovalo kao da je obavija.Kada su četiri figure koje su trčale zašle za ugao i nestale sa vidika,vratila se na dok,sa namerom da kaže crvenokosom mladiću da sa da sme da izađe.On je već izašao.Polako,na svojim drhtavim nogama stigla je do doka.On je samo stajao,a zbog izraza njegovog lica osetila se čudno.«Bolje dođi ovamo – ili se sakrij ponovo»,rekla je oklevajući.»Možda se vrate..»«Mislim da neće.»«Pa...»Kesi je zamucala,gledajući ga,skoro uplašeno.»Pas ti je bio baš dobar»,rekla je konačno.»Mislim ,nije lajao.»«Zna on šta treba da radi.»«Oh»,Kesi je pogledala ka plaži razmišljajući šta da kaže.Njegov glas je bio blag,ne oštar,ali u očima je imao taj pronicljiv izraz,a usta su mu bila stisnuta.»Mislim da su do sad stvarno otišli»,rekla je.

«Zahvaljujući tebi»,rekao je.Okrenuo se ka njoj i pogledi su im se susreli.»Ne znam kako da ti se zahvalim»,rekao je, «što si to trpela zbog mene.Čak me i ne poznaješ.»Kesi se osetila još čudnije.Skoro da joj se zavrtelo u glavi zbog toga što ga je gledala pravo u oči,ali nije mogla da skrene pogled.U njegovim očima sada nije bilo one iskre,izgledale su kao plavo-sivi čelik.Neodoljiv – hipnotički.Privlačeći je bliže,sve bliže sebi."Ali ja te poznajem",pomislila je.U tom trenutku pred očima joj se pojavila čudna slika.Kao da je lebdela izvan sebe i mogla da vidi njih dvoje kako stoje na plaži.Mogla je da vidi kako se sunce presijava u njegovoj kosi i njeno lice nagnuto ka njemu.Bili su povezani srebrnom niti koja je pevala .Nit energije koja ih je povezivala.Delovalo je tako stvarno da je zamalo mogla da je dodirne.Ta nit je vezivala njihova srca jedno za drugo i pokušavala je da ih približi.Na pamet joj je pala jedna misao,kao je neki glas u njoj progovorio.Srebrna nit se nikada ne može pokidati.Ne možete izbeći jedno drugo,kao što ne možete izbeći sudbinu.Odjednom,kao što je došla,ta slika je nestala,kao i glas.Kesi je trepnula i odmahnula glavom,pokušavajući da se vrati u realnost.O n ju je i dalje gledao očekujući odgovor na svoje pitanje.«Bilo mi je drago da ti pomognem»,rekla je,osećajući kako to zvuči glupo i neadekvatno.»Nije mi smetalo – ono što se dogodila.»Pogled mu je pao na njen zglob,a oči su mu na trenutak dobile boju srebra.«Meni jeste smetalo»,rekao je.»Trebalo je ranije da izađem.»Kesi je odmahnula glavom.Posldnje što je želela je da su ga uhvatili i povredili.»Samo sam želela da ti pomognem»,ponovila je nežno,zbunjena.»Zašto su te jurili?»Skrenuo je pogled i duboko uzdahnuo.Kesi je imala osećaj da je prešla granicu.»U redu je,nije trebalo da pitam»,počela je.«Ne».Pogledao je u nju i osmehnuo se.»Ako iko ima pravo da pita,onda si to ti.Međutim,malo je teško objasniti.Ovde...nisam na svom terenu.Kod kuće se ne bi usudili da krenu za mnom.Ne bi se usudili ni da me popreko pogledaju.Ali,ja sam ovde.»I dalje nije razumela.»Oni ne vole ljude koji su – drugačiji»,rekao je,ponovo tiho.»Ja se razikujem od njih i to mnogo.»"Da,"pomislila je."Kakav god da je,on nije kao Džordan ili Logan.On ne liči ni na koga koga je poznavala."«Žao mi je.To i nije neko objašnjenje,znam»,rekao je.»Naročito posle onoga što si ti uradila.Pomogla si mi ,to neću da zaboravim.»Pogledao je sebe i nasmejao se.»Naravno,izgleda kao nemam mnogo toga da ponudim za uzvrat,zar ne?Ne ovde.Pa ipak...»Napravioje kratku pauzu.»Sačekaj minut.»Stavio je ruku u džep,tražeći nešto.U istom trenutku Kesi je pocrvenela.Da ne traži novac?Da ne misli možda da joj plati što mu je pomogla?Bila je ponižena,i višepogođena time nego što joj je Džordan uvrtao zglob,a ona nije mogla da sakrije suze.Međutim,iz džepa je izvadio kamen,kao deo stene,nešto što se moglo naći na morskom dnu.Bar je tako izgledalo na prvi pogled.Jedna strana je bila gruba i

siva,sa crnim spiralnim šarama kao male školjke.Druga strana je bila siva,ali sa kristalo plavkastim odsjajem na suncu,kao da je slatkiš.Bio je divan.Stavio je kamen na njen dlan i zatvorio joj šaku.Kada je dotakla kamen osetila je elektricitet.Kamen je delovao živo na način kojinije mogla da objasni.Iako joj je u ušima zujalo mogla je da čuje šta joj govori,brzo i tihim glasom.«To je kalcedon.On donosi sreću.Kada si u nevolji,u opasnosti,kada se osećaš usamljeno i niko ne može da ti pomogne,drži ga čvrsto –«čvrsto»-stisnuo je njene šake svojima –«i pomisli na mene».Zurila je u njega opčinjena.Jedva da je disala,ali pluća u joj bila puna vazduha.Bio joj je tako blizu,mogla je da mu vidi oči,bile su iste boje kao kristal,i mogla je da oseti njegov dah na svojoj koži i toplinu njegovog tela.Njegova kosa nije bila obične crvene boje,bilo je tu raznih boja,neke dlake su bile toliko tamne,skoro ljubičaste,druge bordo,kao vino,neke zlatne.Drugačiji,pomislila je.On je drugačiji od bilo koga koga poznajem.Neka topla struja joj je prošla telom,osećanje divljine i mogućnosti.Drhtala je i mogla je da oseti otkucaje srca u prstim,ali nije znala da li je njeno ili njegovo.On kao da je čuo njene misli,a sada je imala osećaj kao da joj je u glaviBio joj je tako blizu igledao ju je...«A šta se onda dešava?» prošaputala je.«Onda će se možda tvoja sreća promeniti».Odjednom se odmakao,kao da se setio nečega,i zvuk njegovog glasa se izmenio.Trenutak je prošao.»Vredi pokušati,zar ne?»rekao je.Pošto nije bila u stanju da odgovori samo je klimnula glavom.Izazivao ju je sada.To nije malopre radio.«Moram da krenem.Nije trebalo ovoliko da se zadržim»,rekao je.Kesi je rekla»Bolje se pazi.Mislim da Džordan ima pištolj».«To me ne bi iznenadilo».Podigao je ruke,sprečavajući je da bilo šta kaže.»Ne brini,odlazim sa Kejpa.Bar za sada.Vratiću se,možda.Videćemo se tada.»Spremao se da krene,a zatim se za trenutak zaustavio i ponovo uzeo njenu ruku.Kesi je bila toliko iznenađena onim što je osećala kada je njegova koža dodirnula njenu,da nije mogla da se mrdne.Okrenuo je njenu ruku i pogledao crvene tragove od uvrtanja zgloba,a zatim nežno prešao preko njih svojim prstima.Čelična svetlost u njegovim očima se ponovo pojavila kada je pogledao u nju.»Veruj mi»,prošaputao je.»Platiće jednog dana z a ovo.Grantujem ti.»Onda je uradio nešto što je Kesi šokiralo više nego išta tog dana.Podigao je njenu ruku,prineo je usnama i poljubio.Bio je to najnežniji,najlakši dodir,a u Kesi je izazvao vatru.Zurila je u njega,zbunjena i u neverici,očigledno nemoćna da progovori.Nije mogla ni da se pomeri ni da misli,mogla je samo da stoji i da oseća.Tada je on krenuo,zviznuo psu,koji je obilazio oko Kesi,dok konačno nije krenuo.Ostala je sama gledajući u njega,a prstima je čvrsto stegla kamen u svojoj ruci.Tek tada je shvatila da ga nije pitala kako se zove.

Tri

Samo trenutak kasnije Kesi se vratila u realnost.Bolje bijoj bilo da krene;Logan i Džordan bi se mogli vratiti svake sekunde.Ako budu shvatili da ih je namerno slagala...Trgla se kad je počela da se penje uz peščano brdašce.Svet oko nje joj je ponovo delovao uobičajeno,nije više bilo magije i misterije.Delovalo joj je kao da je bila u snu,a sada se ponovo probudila.O čemu je razmišljala?O nekim glupostima kao što je srebrna nit i sudbina i mladić koji nije bio ni nalik nekom drugom.Ali sve je to bilo smešno.Kamen u njenoj ruci je bio samo kamen.Reči su bile samo reči.Čak i taj mladić...Naravno da nije moguće da je čuo njene misli.Niko to nije u stanju da uradi,mora da postojineko razumno objašnjenje za to...Pojačala je stisak šake u kojoj je nosila mali kamen.Na ruci je i dalje osećala njegov dodir,kao da taj deo kože koji je on dodirnuo nije isti kao ostatak kože na njenom telu.Mislila je da će bez obzira na to šta joj se u budućnosti desi uvek osećati njegov dodir.Kada je ušla u vikendicu koju su ona i njena majka iznajmile,zaključala je vrata za sobom.Zatim je zastala.Mogla je čuti majčin glas iz kuhinje i po tonu je mogla da zaključi da nešto nije u redu.Gospođa Blejk je bila kraj telefona,leđima okrenuta pragu,glava joj je bila blago nagnuta na onu stranu na kojoj je držala slušalicu.Kao i svaki put Kesi je bila zapanjena vitkošću svoje majke.Tako vitka i sa dugom tamnom kosom,nemarno vezanom pozadi,gospođa Blejk je izgledala kao tinejdžerka.Kesi se zbog toga osećala zaštitnički prema njoj.Zapravo,ponekad je imala osećaj da je ona majka,a njena majka dete.Zbog toga je odlučila da ne prekida majčin telefonski razgovor.Gospođa Blejk je bila uznemirena i sa naporom je u intervalima izgovarala "Da" ili "Znam".Kesi se okrenula i uputila u svoju sobu.Gledala je kroz prozor i pitala se šta se događa sa njenom majkom.Međutim nije mogla da izbaci iz glave mladića sa plaže.Čak je i da Porša zna njegovo ime,nikada joj ne bi rekla,Kesi je u to bila sigurna.Kad ne zna njegovo ime,kako da ga ikad ponovo nađe?Ona i ne bi.To je bila surova istina,i bolje bi joj bilo da s eodmah suoči sa tim.Čak i da sazna njegovo ime,ona nije bila od onih koje jure mladiće.Ne bi znala kako."Ionako za nedelju dana idem kući"prošaputala je.Po prvi put ove reči joj nisu donele utehu i nadu.Spustila je komadić kalcedona na noćni stočić,kao da time stavlja tačku.«Kesi,jesi li rekla nešto?»Kesi se brzo okrenula u ugledala majku na pragu svoje sobe.»Mama!Nisam znala da si završila razgovor.»Pošto je majka nastavila da je ispitivački posmatra,dodala je «Samo sam glasno razmišljala.Rekla sam da idemo kući sledeće nedelje.»Lice njene majke dobilo je čudan izraz,kao da potiskuje bol.Ispod njenih krupnih crnih očiju bili su tamni kolutovi i uznemirenim pogledom prelazila je po sobi.«Mama,šta nije u redu?»pitala je Kesi.«Upravo sam pričala sa tvojom bakom.Sećaš se kako sam planirala da odemo kolima da je posetimo u toku sledeće nedelje?»

Kesi se vrlo dobro sećala.Rekla je Porši da će se ona i njena majka provozati primorjem,a Porša se brecnula i rekla joj da ovde ne kažu "primorje".Od Bostona do Kejpa je bila južna obala,a od Bostona do Nju Hempšira je bila severna obala,a ako ideš u Mejn to je na istoku,u svakom slučaju,gde živi njena baka?Kesi nije mogla da odgovori na to pitanje jer joj majka nikada nije rekla kako se zove grad.«Da»,rekla je .»Sećam se».«Upravo sam pričala sa njom.Ona je stara ,Kesi i ne oseća se dobro.Gore je nego što sam mislila.»«Oh,mama.Žao mi je.»Kesi nikada nije upoznala svoju baku,nikada je nije videla čak ni na slici,ali ipak joj je bilo žao.Njena majka i baka nisu bile u dobrim odnosima već godinama,još otkako se Kesi rodila.Radilo se delimično o tome što je njena majka otišla od kuće,to je sve što joj je rekla.U poslednjih nekoliko godina,bilo je nekoliko pisama i Kesi je mislila da se one i dalje vole i pored svega.Nadala se da je tako i radovala se što će videti baku po prvi put.»Stvarno mi je žao mama»,rekla je.»Da li će ona biti dobro?»«Ne znam.Potpuno je sama u toj velikoj kući i usamljena je...a sa ovom upalom vena teško joj je da se kreće.»Sunce se probijalo kroz prozor i senka je pala na majčino lice.Govorila je tiho,ali skoro ljutito,kao da sa teškoćom pokušava da sakrije neku jaku emociju.«Kesi,tvoja baka i ja se nismo baš najbolje slagale,ali i dalje smo porodica,a ona i nema nikog drugog.Vreme je da zakopamo ratne sekire.»Njena majka nikada ranije nije tako otvoreno govorila o njihovom neslaganju.»O čemu se radi mama?»«Nije bitno sada.Ona je htela živim životom kojim ja nisam želela da živim.Mislila je da postupa ispravno...a sada je potpuno sama i potrebna joj je pomoć.»Kesi je za trenutak bila zaprepašćena.Osetila je zabrinutost za baku koju nikada nije upoznala – i još nešto.Po izrazu majčinog lica shvatila je da majka ima neke loše vesti,ali ne može da nađe reči.«Kesi,mnogo sam razmišljala o ovome,i preostaje nam samo jednoŽao mi je,jer to znači ometanje tvog života i biće ti teško,ali ti si mlada.Prilagodićeš se.Znam da hoćeš.»Kesi se na trenutak uspaničila.»Mama,u redu je»,rekla je brzo.»Ostani ovde i uradi ono što moraš.Mogu sama da se spremim za školu.Biće lako.Pomoći će mi Bet i gospođa Frimen-«.Kesina majka je odmahivala glavom i Kesi je osećala da mora da nastavi da govori «Nije mi potrebno tako puno nove odeće...»Kesi se stišala»Mama, šta hoćeš da mi kažeš?»«Hoću da kažem da ne idemo kući,tj ne natrag u Resedu.Idemo da živimo sa bakom,tamo gde je nekada biomoj dom.Potrebne smo joj.Tamo idemo.»Prvi put majka okrenula od prozora ka Kesi.Oči su joj bile krupnije i tamnije nego ikad.«Nju Sejlem»,rekla je tiho.»Grad se zove Nju Sejlem.»

Satima kasnije Kesi je i dalje sedela pored prozora,praznog pogleda.Misli su joj se nekontrolisano vrtele u krug.Ostati ovde...Ostati u Novoj Engleskoj...

Kao da je doživela strujni udar.On.Znam da ćemo ga ponovo videti,nešto u njoj joj je govorilo i bila je srećna zbog toga.Međutim to je bio samo jedan od mnogih glasova koje je čula,a svi su joj se obraćali istovremeno.Ostati.Ne ići kući.Kakve veze ima to što je taj mladić negde ovde u Masačusetsu? Ona ne zna ni kako se on zove,niti gde on živi.Nikada ga neće naći.Međutim,postoji nada,pomislila je očajno.Ponovo je čula onaj najdublji glas,onaj zbog koga je bila radosna:Više od nade.To je tvoja sudbina.Sudbina!Javio se drugi glas.Ne budi smešna!Tvoja sudbina je da prvi razred srednje škole provedeš u Novoj Engleskoj,o tome se radi.Tu gde ne poznaješ nikoga.Gde si sama samcijata.Sama,sama,sama,svi glasovi su se složili.Onaj najdublji glas je nestao.Kesi je osetila da je napušta svaka nada da će ponovo sresti crvenokosog mladića.Osetila se očajnom.Neću čak moći ni da se oprostim sa mojim prijateljima u Kaliforniji,pomislila je.Molila je majku samo da ode da se pozdravi.Gospođa Blejk je rekla da nemaju dovoljno novca,a ni vremena za to.Avionske karte će unovčiti,a sve njihove stvari će do bakine kuće prevesti prijatelj njene majke.«Ako se vratiš2,rekla je majka nežno «samo će ti biti još teže.Ovako ćeš bar imati šansu za novi početak.A prijatelje možeš videti sledećeg leta.»Sledećeg leta?Sledeće leto je bilo tako daleko.Kesi je razmišljala o svojim prijateljicama: dobroćudnoj Bet, tihoj Klover i Mirijam,pametnici u odeljenju.Ako se tome doda stidljiva sanjarka Kesi eto njihove grupice.Možda nisu bile in,ali su se dobro zabavljale i družile su se još od osnovne škole.Kako će da izdrži bez njih do sledećeg leta?Međutim,majčin glas je bio tako mek i tako odsutan,ao či su joj lutale po sobi,odsutno,da Kesi nije imala srca da se buni i pravi scene onako kao što je želela.Zapravo,na trenutak Kesi je poželela da potrči majci u zagrljaj i kaže joj da će sve biti u radu.Ali nije mogla.Mali žar ljutnje u njenim grudima ju je u tome sprečio.Koliko god da je majka zabrinuta,ona nije morala da se suočava sa tim da kreće u novu školu u nekoj državi udaljenoj više od četiri hiljade kilometara,gde nije pripadala.Kesi je morala da se suoči sa tim.Novi hodnici,novi ormarići,nove učionice,nove klupe,pomislila je.Nova lica,umesto prijatelja koje je poznaval još od osnovne.O,nije moguće da je ovo istina.Kesi nije povisila ton,ali nije ni zagrlila majku.Umesto toga samo je nemo sedela kraj prozora,sve dok nije počeo da pada mrak,a nebo počelo da poprima prvo ružičastu,a zatim ljubičastu i na kraju crnu boju.Mnogo kasnije legla je u krevet.Tek tada se setila da je potpuno zaboravila na kamen za sreću.Uzela ga je sa noćnog stočića i stavila ispod jastuka.

Porša je svratila kada su Kesi i njena majka ubacivale stvari u iznajmljeni auto.«Idete kući?»pitala je.Kesi je još jednom pritisnula svoju torbu da bi je ugurala u gepek.Upravo je shvatila da ne želi da Porša sazna da ona ostaje u Novoj Engleskoj.Nije mogla da podnese da Porša sazna za njenu nesreću.Bio bi to Poršin trijumf.

Kada je podigla pogled uputila je Porši najprijatniji mogući osmeh.»Da»,rekla je i bacila pogled ka majci,koja je pakovala stvari na zadnje sedište.«Mislila sam da ostaješ do kraja sledeće nedelje.»«Predomislile smo se.»Pogledala je u Poršine oči boje lešnika i bila zaprepašćena hladnoćom koju je videla u njima.»Ne mogu da kažem da mi ovde nije bilo lepo.Bilo je zabavno»,dodala je Kesi brzo i nepromišljeno. Porša je sklonila kosu sa čela.»Možda je i bolje da od sada ostaneš na zapadu.Mi ovde ne volimo lažove»,rekla je.Kesi je otvorila usta da nešto kaže,a zatim ih zatvorila,dok su joj obrazi goreli.Znači znali su za njenu prevaru na plaži.Sada je bio trenutak da Porši odgovori onako kako je oduvek htela –ali,naravno,nije mogla da nađe reči.Skupla je usne.«Srećan put»,rekla je Porša,uputila joj još jedan hladan pogled i otišla.«Porša!»Kesi je osetila napetost u stomaku,poniženje i bes,ali nije mogla da propusti ovu šansu.»Pre nego što odem,hoćeš li mi nešto reći?»«Šta?»«Sada nema veze – ali ipak bih volela da znam... pitam se...znaš li kako se zove.»«Ko?»Kesi je osetila novi nalet rumenila u obrazima,ali je ipak nastavila.»On.Crvenokosi mladić.Onaj sa plaže.»Oči boje lešnika se nisu kolebale.Nastavile su da zure u Kesi.Zenice su se skupljale dok se nisu pretvorile u tačkice.Gledajuću u njene oči Kesi je znala da nema nade.Bila je u pravu.«Koji crvenokosi mladić sa plaže?»Pitala je Porša nezainteresovano,a zatim se okrenula na peti iotišla.Ovaj put Kesi ju je pustila da se izvuče.

Zelenilo.To je bilo ono što je Kesi primetila na putu severno od Kejpa.Šume su bile sa obe strane puta.U Kaliforniji si morao ići u nacionalni park da bi video ovako visoko drveće.«To je javor»,rekla je majka,praveći se da je raspoložena,dok je Kesi posmatrala drveće.»Ono malo niže drveće je crveni javor.U jesen će dobiti crvenu boju – divnu nijansu crvene,kao zalazak sunca.Videćeš.»Kesi nije odgovorila.Nije želela da vidi kako ovo drveće izgleda u jesen jer nije želela da bude ovde u jesen.Prošle su kroz Boston i vozile se primorjem – tj. severnom obalom,ispravila se Kesi namerno – a Kesi je gledala kako promiču čudni gradići,obale i kamenite plaže.Pomislila je da prolaze tuda radi panoramskog razgledanja i u sebi je besnela.Zašto jednostavo ne stignu tamo gde su pošle i završe sa tim?«Postoji li neki kraći put?»rekla je,otvorivši mapu.»Zašto ne idemo autoputem broj 1?Ili 95?Majka je gledala na put.»Odavno nisam prošla ovuda,Kesi.Ovaj put poznajem.»«Ali,ako skreneš ovde ka Salemu...»Kesi je gledala kako prolaze skretanje.»Dobro,ne moramo»,rekla je.Od svih mesta u Masačusetsu Salem je bio jedino mesto koje je želela da poseti.Njegova jeziva istorija je u ovom trenutku odgovarala njenom raspoloženju..»Tamo su spaljivali veštice,zar ne?»rekla je»Da li je i Novi Salem po tome dobio ime?Jesu li i tamo spaljivali veštice?»

«Niko nije spaljen,obesili su ih.To nisu bile veštice.Samo nevine žene koje njihovi susedi nisu voleli.»Majka je zvučala umorno i nestrpljivo.»Salem je bio uobičajeni naziv u kolonijalno doba;potiče od naziva Jerusalem.»Pred Kesinim očima mapa se zamutila.»Gde je to mesto uopšte?Nije čak ni obeležen na mapi.»rekla je.Posle kratke pauze majka je odgovorila.»To je malo mesto,pa zato često nije obeleženo na mapama.Zapravo,to je ostrvo.»«Ostrvo?»«Ne brini.Postoji most koji ga povezuje sa kopnom.»Međutim,jedino o čemu je Kesi mogla da misli u tom trenutku bilo je ostrvo.Živeću na ostrvu.U gradu koga nema čak ni na mapi.

Put nije bio obeležen.Gospođa Blejk je skrenula i prešla most i bili su na ostrvu.Kesi je očekivala malo ostrvce i oraspoložila sekada je videla da nije malo.Bilo je uobičajenih prodavnica,ne samo prodavnica suvenira.Sve su bile povezane u nizu,to mora da je bio centar grada.Bila je tu radnja Dankinove krofne i Međunarodna palačinkarnica,sa reklamnim banerom koji je najavljivao veliko otvaranje.Ispred radnje neko je plesao obučen kao džinovska palačinka.Kesi je osećala kako grč u njenom stomaku popušta.Grad u kome palačinka pleše i ne može biti tako loš,zar ne?Zatim je majka skrenula drugim putem koji je postajao sve pustiji i pustiji,a grad je ostao iza njih.Mora da idu do kraja rta,pomislila je Kesi.Mogla je da vidi kako sunce obasjava crvenom bojom krovove kuća na padini.Gledala je kako se približavaju,prvo polako,zatim nervozno,a na kraju sa zaprepašćenjem.Zato što su bile stare.Neverovatno stare,ne staromodne i graciozne,već prastare.Iako su neke bile očuvane,ostale su delovale kao da ih može srušiti jedno drvo ako padne na njih."Molim se da je ona,"pomislila je Kesi,gledajući u lepu žutu kuću.Međutim,majka je prošla pored te kuće,bez usporavanja.Kao i pored sledeće i još jedne.Ostala je samo još jedna kuća,poslednja na padini i auto je išao ka njoj.Tužna Kesi je zurila u kuću kada su joj se približile.Bila je u oliku izvrnutog slova T,jedno krilo je gledalo na put,a jedno pozadi.Kada su prišle iza kuće Kesi je mogla da vidi da zadnje krilo nije nimalo nalik prednjem.Imalo je strmi krov i male,nepravilo raspoređene prozore,napravljene od malecnih komadića stakla u obliku dijamanata.Nije čak bila ni okrečena,samo prekrivena sivim malterom.Prednje krilo je bilo okrečeno...nekada.Ono što je sada ostalo je boja koja se ljuštila.Dva dimnjaka su delovala trošno i nestabilno,i čitav krov je delovao uleglo.Prozori sa prednje strane su bili pravilno raspoređeni,ali većina je delovala kao da ih godinama niko nije očistio.Kesi je zurila bez reči.Nikada u životu nije videla depresivniju kuću.Nije moguće da je to kuća u kojoj će živeti.«Pa»,rekla je majka,opet onim tonom veštačkog raspoloženja «to je to,to je kuća u kojoj sam ja odrasla.Stigle smo.»Kesi nije mogla da progovori.Bila je užasnuta i besna i mislila je da će eksplodirati.Četiri

Majka je idalje govorila tim lažno veselim tonom,ali Kesi je mogla da čuje samo delove reči.»...ovaj deo iz perioda pre revolucije,jedan ipo sprat...prednje krilo je iz perioda posle revolucije...»Nastavila je tako da priča i priča.Kesi je otvorila vrata od kola i konačno pogledala kuću u celosti.Što je više gledala to joj je kuća gore izgledala.Majka je pričala nešto o poprečnoj gredi iznad ulaznih vrata,govorila je brzo i bez daha.»...pravougaonog oblika,ne kao ono što je bilo moderno kasnije...»«Mrzim je!»povikala je Kesi,upadajući majci u reč,a njen glas je bio suviše jak u ovoj tišini,iznenađujuće jak.Nije mislila na poprečnu gredu,šta god to bilo.»Mrzim je!»ponovo je uzviknula.Majka je ućutala,ali Kesi se nije okrenula da je pogleda,zurila je u kuću,u neoprane prozore,vrećaste nastrešnice,u svu grozotu i odmahivala je glavom.»Ovo je najružnija kuća kojusam ikada videla i mrzim je.Hoću da idem kući.Hoću kući!»Okrenula se,ugledala bledo lice svoje majke i njen pogled pun bola i briznula u plač.«Oh,Kesi»gospođa Blejk je krenula ka njoj.»Kesi,dušo».Njene oči su takođe bile pune suza i kada je pogledala ka kući Kesi je bila zapanjena izrazom njenog lica.Na njemu se videla mržnja pomešana sa strahom.«Kesi,dušo,slušaj me»,rekla je.»Ako stvarno ne želiš da ostaneš...»Stala je.Kesi je i dalje plakala,ali je čula neki zvuk iza sebe.Okrenuvši se,videla je da su se vrata kuće otvorila.Starica sede kose stajala je na pragu,pridržavajući se štapom.Kesi se okrenula.»Mama?»rekla je molećivim glasom.Međutim njena majka je zurila u vrata.Polako se pribrala.Kada se okrenula ka Kesi,ponovo je zvučala onako izveštačeno raspoložena.«To je tvoja baka,dušo»,rekla je.»Nemoj da nas čeka.»«Mama...»prošaputala je Kesi.Bilo je to očajničko preklinjanje.Međutim,majka je delovala prazno i nedodirljivo.«Hajde Kesi»,rekla je.Kesi je pala na pamet ludačka ideja da uđe u auto i da se zaključa,dok neko ne dođe da je spase.Međutim,tada je osetila da je iscrpljena isto kao i njena majka.Bile su tu.Ništa se nije moglo.Zatvorila je vrata automobila za sobom i krenula za majkom ka kući.Žena na pragu je delovala veoma staro.Dovoljno staro da joj bude bar prababa.Kesi je pokušala da uoči neku sličnost sa svojom majkom,ali je nije našla.«Kesi ,ovo je baka Hauard.»Kesi je uspela da promrmlja nešto.Starica sa štapom je prišla Kesi,fiksirajući je pogledom.U tom trenutku jedna bizarna misao proletela je kroz Kesinu glavu.Staviće me u rernu.Međutim tada je osetila zagrljaj,iznenađujuće čvrst.Mehanički je uzvratila.Baka se izmakla da bi je pogledala.»Kesi!Konačno.Nakon svih ovih godina».Kesi je bilo neprijatno,a starica je nastavila da je gleda sa mešavinom brige i nade.»Konačno»,prošaputala je,kao da govori sebi samoj.«Lepo je videti te,majko»,Kesina majka je rekla ,tiho i zvanično,a staričine oči su skrenula sa Kesi.

«Aleksandra.O,draga moja,prošlo je tako puno vremena».Dve žene su se zagrlile,ali neka neodređena tenzija se osećala među njima..«Zašto stojimo ovde ispred?Hajde,uđite»,rekla je baka,brišući oči.»Kuća nije baš u najboljem stanju,ali odabrala sam najbolje sobe za vas.Hajde da pokažem Kesi njenu sobu.»Kako je sunčeva svetlost slabila i postajala crvena,unutrašnjost kuće je ličila na mračnu pećinu.Sve je izgledalo otrcano,od izlizanih tapaciranih sedala na stolicama do izbledelog tepiha sa orijentalnim šarama na podu od borovih dasaka.Popele su se stepenicama – polako,jer se Kesina baka oslanjala o gelender,a zatim su išle kroz dugačak hodnik.Daske su škripale pod Kesinim Ribok patikama,a lampe na zidu se bacale treperavu svetlost dok su one prolazile."Jedna od nas bi trebalo da nosi svećnjak",pomislila je Kesi.Očekivala je da će svakog trenutka videti Lurča ili rođaka Stvar kako im idu u susret.«Ove lampe – nih je nameštao tvoj deda»,izvinjavala se baka.»Insistirao je na tome da skoro sve radi sam.Evo tvoje sobe,Kesi.Nadam se da voliš roze boju.»Kesi je osetila da su joj se oči raširile kada je baka otvorila vrata.Soba je izgledala kao muzejski eksponat.U njoj se nalazio krevet sa baldahinom i zavesama koje su visile i sve su bile od istog materijala,sa cvetnim dezenom.Tu su bile i stolice sa visokim naslonom,presvučene damastom roze boje.Na visokom drvenom okviru kamina nalazio se kalajni svećnjak i i porculanski sat i bilo je nekoliko komada masivnog nameštaja sa visokim sjajem.Soba je bila lepa,ali nekako ogromna...«Ovde možeš da staviš stvari – kovčeg je od čvrstog mahagonija»,rekla je baka.»Napravljen je ovde u Masačusetsu – od svih kolonija,jedino se ovde proizvodio.»"Kolonija?"pomislila je Kesi,zureći u dekorativni poklopac kovčega.«Ovo je tvoj noćni wstočić i tvoj ormar...Jesi li pogledala kroz prozor?Mislila sam da će ti se dopasti soba na uglu jer gleda i na jug i na istok.»Kesi je pogledala.Kroz jedan prozor mogla je da vidi put.Drugi je gledao na okean.U ovom trenutku okean je bio olovno sive boje,kao i Kesino raspoloženje.«Ostaviću te ovde da se raskomotiš»,rekla je baka.»Aleksandra.Za tebe sam spremila zelenu sobu na drugom kraju hodnika...»Majka ju je stisnula za rame,brzo,gotovo stidljivo,a zatim je Kesi ostala sama u sobi.Sama sa masivnim crvenkastim nameštajem,hladnim kaminom i teškim draperijama.Polako je sela na stolicu jer se plašila kreveta.Razmišljala je o svojoj sobi kod kuće,sa nameštajem od bele iverice i posterima Fantom iz opere,novim kasetofonom koji je kupila novcem koji je sama zaradila kao bejbisiterka.Policu za knjige je ofarbala u svetlo plavu boju da bi se bolje videla njena klekcija jednoroga.Sakupljala je svakakve jednoroge-plišane,staklene,keramičke,kalajne.Tamo kod kuće Klover je jednom rekla da je i Kesi kao jednorog:plavih očiju,stidljiva i drugačija od ostalih.Sve to je sada delovalao kao da pripada nekom drugom životu.Nije bila svesna koliko je dugo tako sedela,ali posle nekog vremena shvatila je da u ruci drži komad kalcedona.Mora da ga je izvadila iz džepa,a sada se čvrsto drži za njega."Ako se ikada nađeš u nevolji ili u opasnosti" setila se i preplavio ju je talas čežnje,a zatim besa."Ne budi glupa",oštro je rekla sebi."Nisi u opasnosti i nikakav kamen ti

neće pomoći".Osetila je želju da ga baci,ali je umesto toga kamenom protrljala obraz,osećajući hladnoću glatkog kristala.Setila se njegovog dodira – koliko je bio nežan,kako joj je dotakao dušu.Smelo je protrljala usne kristalom i osetila da joj svaki deo tela koji je on dodirnuo pulsira.Ruka koju je držao – još uvek je mogla da oseti dodir njegovih prstiju na svom dlanu.Zglob koji je dotakao-osećala je kako se podižu dlačice od dodira hladnih prstiju.A tek druga strana...Zatvorila je oči i zadržala dah setivši se tog poljupca.Kakav bi osećaj bio ,pitala se,da su njegove usne dotakle ona mesta koja je sada dotakao kristal?Zabacila je glavu,prelazeći kamenom preko usana i vrata,sve do udubljenja na vrati gde se osećao puls.Skoro da je mogla da oseti kako je on ljubi,kao ni jedan mladić do tada,skoro da je bila u stanju da oseti ukus njegovih usana."Dozvolila bih ti",pomislila je "iako nikome do sada nisam...Verovala bih ti..."Ali on ju je ostavio.Odjednom se ,šokirana, setila toga.On ju je ostavio i otišao,kao i onaj drugi najvažniji muškarac u Kesinom životu.Kesi je retko mislila na oca.Retko je sebi dozvoljavala to.On ih je napustio kada je ona bila sasvim mala,ostavio nju i majku da se same staraju o sebi.Kesina majka je govorila ljudima da je umro,ali Kesi je priznala istinu:jednostavno je otišao.Možda je do sada i bio mrtav,ili je možda bio negde,sa nekom drugom porodicom,sa nekom drugom ćerkom.Ona i njena majka to nikada neće znati.Iako njena majka nikada nije govorila o njemu,osim ako je neko ne pita,Kesi je znala da je on slomio srce njenoj majci."Muškarci uvek odlaze",mislila je Kesi,a u grlo joj se stezalo."Obojica su me napustila.Sada sam sama...ovde.Kada bih samo imala sa kim da pričam...sestru,nekoga..."Zatvorenih očiju,pustila je da joj ruka u kojoj je bio kamen samo sklizne u krilo.Bila je toliko iscrpljena od snažnih emocija da nije imala snage da pređe u krevet.Samo je tako sedela u polumračnoj sobi,dok joj se disanje nije usporilo i dok nije utonula u san.

Te noći Kesi je usnila jedan san – ili to možda nije bio san.Sanjala je da su majka i baka ušle u sobu,tiho,kao da lebde.U snu ona ih je bila svesna,ali nije mogla da se pomeri,kada su je sa stolice prenele na krevet i skinule joj odeću.Zatim su stahale iznad kreveta i posmatrale je.Oči njene majke su bile čudne i tamne i nedokučive.«Mala Kesi»,rekla je baka sa uzdahom.»Konačno.Kakva šteta»«Ššš!»rekla je majka oštro.»Probudiće se.»Baka je ponovo uzdahnula.»Zar ne vidiš da je to jedini način...»«Da»,rekla je majka,a glas joj je zvučao prazno i rezignirano.»Vidim da se sudbina ne može izbeći.Nije trebalo ni da pokušavam.»"Isto sam i ja pomislila"shvatila je Kesi kada je san nestajao."Sudbina se ne može izbeći".Nejasno je mogla da vidi kako majka i baka odlaze ka vratima i mogla je da čuje njihov šapat.Nije mogla da razazna šta govore,osim jedne reči."...žrtva..."Nije bila sigurna koja je od njih dve to izgovorila,ali joj je reč odzvanjala u glavi.Čak i kada je u sobi bilo potpuno mračno i dalje je čula.Žrtva...žrtva...žrtva...

Bilo je jutro.Ležala je u krevetu sa baldahinom,a sunce se probijalo kroz prozor sa istočne strane.Zbog toga je ružičasta soba izgledala kao latica ruže na svetlosti.Nekako toplo i sjajno.Negde napolju čula se pesma ptica.Kesi je ustala.Nejasno se sećala sna.Nos joj je bio zapušen,verovatno od plakanja,osećala se malo bolje raspoloženom.Osećala se kao da se dobro naspavala posle duže bolesti:neobično mirna i spokojna.Kao što je mir posle oluje.Obukla se.Upravo kad je htela da izađe iz sobe primetila je svoj kamen-amajliju na podu.Podigla ga je i stavila u džep.Izgleda da je samo ona bila budna.Čak i na dnevnoj svetlosti dugi hodnik je bio mračan i hladan,svetlost je dobijao samo od prozora na suprotnim krajevim.Kesi je drhtala dok je išla hodnikom,a treperava svetla lampi na zidu kao da su saosećala sa njom.U prizemlju je bilo više svetlosti.Međutim,bilo je tako mnogo soba,da kada je htela da razgleda ona se izgubila.Na kaju je dospela do hodnika kod ulaznih vrata i odlučila da izađe napolje.Nije ni razmišljala o tome zašto – pretpostavljala je da želi da razgleda okolinu.Krenula je dugom,uskom stazom i prolazila kuću za kućom.Bilo je veoma rano,nikoga nije bilo napolju.Konačno je stigla do one lepe žute kuće.Na jednom od najviših prozora kuće blještala je svetlost.Kesi je posmatrala ,pitajući se zašto,kada je kroz prozor na prizemlju,koji je bio mnogo bliže njoj,primetila neko kretanje.Bila je to bioblioteka ili radna soba,a u njoj je stajala devojka.Bila je visoka i vitka,sa neverovatno dugo kosom,koja joj je prikrivala lice i savila se ka nečemu što se nalazilo na stolu kraj prozora.Ta kosa –Kesi nije mogla da skrene pogled sa nje.Bila je kao mesečina i sunčeva svetlost zajedno – i bila je prirodna.Bez izrastaka.Kesi nikada nije videla nešto tako lepo.Bile su tako blizu.Kesi iza žive ograde ispod prozora,a devojka unutra,okrenuta ka Kesi,ali pogleda uperenog u sto.Kesi je fascinirana,posmatrala šta devojka radi.Njene ruke su se graciozno kretale,dok je nekakvim tučkom mrvila nešto nalik malteru.Začini?Šta go da je bilo u pitanju,njeni pokreti su bili brzi i spretni,a njene ruke vitke i lepe.Kesi je imala čudan osećaj."Kada bi samo podigla pogled",pomislila je."Kada bi samo pogledal kroz prozor.Kada bi to učinila...nešto bi se desilo".Kesi nije znala šta,ali se naježila.Osećala je neku neverovatnu povezanost,srodstvo."Kada bi devojka samo podigla pogled..."Viči.Gađaj kamenom u prozor.Kesi je tražila kamen,kada je ponovo primetila pokret.Devojka sjajne kose se okrenula ,kao da se odaziva nekome u kući.Kesi je na trenutak videla obrise njenog lepog lica –ali samo na kratko.Onda se devojka okrenula i požurila,a kosa joj je lepršala kao svila.Kesi je uzdahnula."Ionako bi bilo glupo"rekla je sebi na povratku kući."Lep način da se upoznaš sa komšijama – da ih gađaš kamenjem.Međutim,bila je razočarana.Osećala je da ,nekako,neće imati drugu šansu –nikada neće skupiti dovoljno hrabrosti da se upozna sa tom devojkom.Neko ko je tolikolep,nesumljivo ima dosta prijatelja i bez Kesi.Verovatno je njeno društvo bilo daleko iznad Kesine lige.

Ravna,četvrtasta kuća njene bake izgledala je još gore,posle ove sunčane kuće u viktorijanskom stilu.Neutešna,Kesi otišla je do litice da posmatra okean.Plava.Toliko intenzivana nijansa da nije znala kako da je opiše.Gledala je kako voda udara o tamne stene i osetila neko čudno uzbuđenje.Vetar joj je duvao pravo u lice,dok je ona zadubljeno gledala kako se jutarnje sunce presijava na talasima.Ponovo je osetila...nekakvu povezanost,nalik srodstvu.Kao da se nešto obraćalo njenim korenima,nečemu duboko u njoj.Šta je to sa ovim mestom – sa tom devojkom?Osećala je kao da to skoro može da dokuči.«Kesi!»Kesi se trgla iznenađena i okrenula u pravcu iz kog je dopirao glas.Baka ju je dozivala sa kućnog praga,starog krila kuće.«Jesi li dobro?Pobogu,skloni se od ivice!»Kesi je pogledala dole i odjednom joj se zavrtelo u glavi.Toliko je stajala blizu ivice da su joj nožni prsti zamalo bili bez oslonca,u vazduhu.»Nisam shvatila da sam tiliko blizu ivice»,rekla je,zakoračivši unazad.Baka je napeto gledala u nju,a zatim je klimnula glavom.»Hajde sada,dođi,spremiću ti doručak»,rekla je.»Voliš li palačinke?»Pomalo postiđena,Kesi je klimnula glavom.Nejasno se sećala sna,zbog koga joj je bilo neprijatno,ali se svakako osećala bolje nego juče.Ušla je za bakom u kuću.«Ovo je prvo bio ulaz u kuću»,rekla je baka.Danas joj izgleda nije bio potreban štap,primetila je Kesi.»Čudno što ova vrata vode pravo u kuhinju,ali tako je nekad bilo.Sedi tu,dok ja spremim palačinke.»Kesi je iznenađeno rzgledala.Kuhinja nije bila nalik ni jednoj koju je do tada videla.Bio je tu šporet na plin i frižider – čak i mikrotalasna,gurnuta u kraj radne površine – dok je ostatak kuhinje delovao kao na filmu.Najupečatljivija stvar u prostoriji bio je ogroman kamin.Trenutno je bio ugašen,ali debeo sloj pepela u njemu značio je da je u upotrebi.Unutra je bio metalni lonac ,okačen o metalnu rešetku.Iznad kamina bilo je dosta suvog cveća koje je prijatno mirisalo.A što se tiče žene kraj šporeta...Bake bi trebalo da su nekako ružičaste i prijatne,sa mekim udobnim krilom i visokim jagodicama.Ova žena je bila povijena i gruba,sa sedom kosom i velikim mladežom na jednom obrazu.Kesi je sedela i razmišljala kako će će baka prići metalnom loncu,početi da meša ono što je u njemu i da izgovara neke magične reči.U istom trenutku se postidela zbog svojih misli."To je tvoja baka" rekla je sebi oštro."Tvoja jedina živa rođaka,osim tvoje majke.Nije ona kriva što je stara i ružna.Nemoj samo tu da sediš.Reci nešto lepo."«Oh,hvala»,rekla je,kada je baka isprd nje stavila tanjir sa palačinka ma koje su se još uvek pušile-Zatim je dodala.»Je li to suvo cveće iznad kamina?Divno miriše.»«Lavanda i miloduh»,rekla je baka.»Kada završiš sa jelom,pokazaću ti moju baštu,ako hoćeš.»«Volela bih»,rekla je Kesi iskreno.Kada ju je baka izvela napolje,pošto je završila sa jelo,ono što je ugledala bilo je mnogo drugačije od onoga što je očekivala.Bilo je malo cveća,ali je ostatak delovao potpuno zarastao u travu i žbunje.«Oh,baš je lepo»,rekla je Kesi.Možda je starica senilna.»Kakve neobične biljke.»

Baka joj je uputila lukav pogled.»To su lekovite biljke»,rekla je.»Evo,pomiriši,ovo je matičnjak.»Kesi je uzela list u obliku srca,nabrčkan kao liat nanae,ali nešto veći i pomirisala.Imao je miris sveže oljuštenog limuna.»Baš lepo»,rekla je iznenađena.«Ovo je kiseljak.Probaj.»Kesi je polako uzela mali,okrugli list i gricnula jedan kraj.Ukus je bio oštar i osvežavajući.»Dobro je – kao kisela trava!»rekla je gledajući u baku,koja se nasmejala.»Šta je ovo?»pitala je Kesi,pokazavši ka nekim jarko žutim cvetovima.«To je divlji pelin.Ono što izgleda kao bela rada je hrizantema.Njeno lišće je dobro za salatu.»Kesi je bila zainteresovana.»A ovo?»Pokazala je ka nekom belom cveću koje je bilo više od ostalih biljaka.«Orlovi nokti.Gajim je samo zato što lepo miriše.Pčele je vole,kao i leptiri.U proleće je ovde kao na glavnoj stanici u Njujorku.»Kesi je pružila ruku da uber cvet,a zati je stala.»Smem li – mislila sam da stavim u moju sobu.Mislim,ako ti ne smeta.»«O,pobogu,uzmi koliko god hoćeš.Zato i služi.»"Pa i nije tako stara i ružna",pomislila je Kesi,otkidajući stabljike cveća."Samo je – drugačija.Drugačije nije uvek i loše."«Hvala – bako»,rekla je,dok su ulazile u kuću.Zati je htela da pita za žutu kuću i ko živi u njoj.Međutim,baka vadila nešto iza mikrotalasne.«Evo,Kesi.Ovo je juče stiglo pošto m za tebe.»Dla je joj je dve knjižice,umotane u poštanski papir,jedna crvena,jedna bela.Priručnik za učenike i roditelje srednje škole Novi Salem pisalo je na jednoj.Na drugoj je pisalo Plan i program srednje škole Novi Salem."O,bože"pomislila je Kesi."Škola."Novi hodnici,novi ormarići,nove učionice,nova lica.Između dve knjige bio je papir,na kome je podebljanim slovima pisalo raspored časova.Isod toga,bilo je njeno ime i adresa Krauheven roud 12,Novi Salem.Baka možda i nije tako loša kao što je mislila,čak i kuća možda nije tako grozna.Ali škola?Kako da se suoči sa školomovde u Novom Salemu?

Pet

Sivi džemper od kašmira ili plavo-beli kardigan sa ornament šarom,šta obući.Kesi je stajala ispred igledala sa pozlaćenim ramom,prislanjajući na sebe jedan,pa drugi odevni predmet.Plavi kardigan,odlučila je.Plava je bila njena omiljena boja i isticala joj je oči.Mali bucmasti anđeli na staromodnom ogledalu kao da su se složili sa njom,osmehujući se.Sada kada je prvi dan škole zaista došao Kesi je bila uzbuđena..Bila je i nervozna,ali nije bilo onog straha i užasa koji je očekivala da će osetiti.Bilo je nečeg interesantnog u tom početku nove školske godine u novoj sredini.Bilo je to kao početak novog života.Možda će postati sasvim drugačija ličnost.Kod kuće bi je prijatelji verovatno opisali kao «finu ,ali stidljivu» ili kao «zabavnu,ali

tihu».Ovde,međutim,to niko njie znao.Možda će ove godine ona biti ekstrovertna Kesi,ili Kesi devojka koja voli žurke.Možda će čak biti dovoljno dobra za devojku sjajne kose.Kesino srce je počelo ubrzano da kuca,pri ovoj pomisli.Sve je zavisilo od prvog utiska.Bilo je od ključne važnosti da dobro startuje.Obukla je plavi džemper i još jednom nervozno odmerila svoj izgled u ogledalu.Volela je da je mogla drugačije da namesti kosu.Bila je meka i blago talasasta,sa lepim svetlim pramenovima,ali volela bi kada bi mogla sa njom da učini nešto više.Kao devojka na ovoj reklami – bacila je pogled na magazin,koji je stajao otvoren na toaletnom stočiću.Kupila ga je kada je išla u grad prošle nedelje,tako da bi mogla da vidi koji su aktuelni modni trendovi ove sezone.Nikada nije skupila dovoljno hrabrosti da ponovo ode do žute viktorijanske kuće,iako je uvek usporavala kada bi prolazila pored u bakinom starom folksvagenu,potajno se nadajući da će «kao slučajno» sresti onu devojku."Da,sutra će zalizati kosu,kao ovaj model na slici",odlučila je.Upravo kada je htela da krene,nešto na narednoj strani magazina joj je privuklo pažnju.Horoskop za njen znak,rak,kao da je zurio u nju.Automatski je počela da čita.Čudno osećanje nesigurnosti vas je opet obuzelo.Vreme je da razmišljate pozitivno!Ako to ne uspete,zapamtite da ništa ne traje večno.Pokušajte da ne talasate u ličnom odnosima ovog meseca.Već imate dovoljno toga o čemu morate da razmišljate.Horoskopi su totalna glupost,pomislila je Kesi,zatvorivši magazin sa treskom.Njena majka je to uvek govorila i bila je u pravu.»Čudno osećanje nesigurnosti» - samo reći nekome da je nesiguran dovoljno je da mu pokvari raspoloženje!Nije bilo ničeg natprirodnog u tome.Međutim,ako ne veruje u natprirodno,šta je onda amajlija od kalcedona radila u zadžepku njenog ranca?Izvadila ga je i stavila u kutiju sa nakitom,a zatim sišla u prizemlje da se pozdravi.

Školska zgrada je bila impresivna trospratnica od crvene cigle.Toliko impresivna,da kada se Kesi parkirala ispred,bilo ju je gotovo strah da uđe.Bilo je nekoliko uzanih staza koje su vodile uzbrdo,i konačno se osmelila da krene jednom.Kada je došla do kraja staze grlo joj se steglo i samo je zurila.Bože,izgleda kao koledž ili nešto slično.Kao istorijska znamenitost.Veliki kamenim slovima iznad ulaza pisalo je SREDNJA ŠKOLA NOVI SALEM,ispo toga je bio grb sa natpisom grad Novi Salem,osnovan 1693.Da li je ovaj grd bio toliko star?Tri stotine godina?Kod kuće u Resedi najstarija zgrada je imala oko pedeset godina."Nisam stidljiva"rekla je Kesi sebi,primoravajući se da krene napred."Ja sam Kesi koja je sigurna u sebe."Neverovatno glasan zvuk naterao ju je da se okrene i instiktivno je odskočila u stranu,na vreme da izbegne da je neko pregazi.Srce joj je ubrzano lupalo,stajala je i zurila u ono što ju je umalo oborilo.Bio je to motocikl na stazi za bicikle.Još veće zaprepašćenje je bilo to što je vozač bila devojka.Nosila je uske crne farmerke i motociklističku jaknu,a njeno zategnuto telo bilo je u dobroj formi.Međutim kada se okrenula pošto je parkirala motocikl,pored stalka za bicikle,Kesi je videla da je njeno

lice zadivljujuće lepo.Bilo je sitno i ženstveno,uokvireno crnim loknama,narušeno jedino zlovoljnim ratobornim izrazom.«Šta gledaš?» napadno je rekla.Kesi je zurila.Pretpostavljala je da zuri.Devojka je zakoračila ka njoj,a Kesi je zakoračila unazad.«Žao mi je – nisam htela»,pokušala skrene pogled,ali to je bilo teško.Devojka je ispod jakne imala oskudan prugasti top,i Kesi je primetila nešto nalik na tetovažu.Tetovažu mladog meseca.»Žao mi je»,ponovila je bespomoćno Kesi.«Bolje bi ti bilo da ti je stvarno žao.Skloni mi sa sa očiju,kapiraš?»"Ti si mene skoro pregazila",pomislila je Kesi.Brzo je klimnula glavom i na njeno veliko olakšanje devojka se okrenula i otišla."Bože,kako grozan način da se započne školska godina"pomislila je Kesi žureći ka ulazu."Kako grozna osoba da sa njom započneš svoj prvi razgovor.Pa,nakon takvog početka,stvari mogu ići samo na bolje."Svuda okolo tinejdžeri su se pozdravljali,govorili zdravo jedno drugom,devojke su se kikotale igrlile,a dečaci glupirali.Bila je to jedna uzbuđena gomila i delovalo je kao das se svi međusobno poznaju.Osim Kesi.Stajala je gledajući sveže pošišane dečake,novu odeću devojčica,osećajući preveliku količinu parfema i i bespotrebnog losiona posle brijanja,usamljenija nego ikad."Nastavi da hodaš" govorila je sebi."Nemoj samo da stojiš i da tražiš pogledom onu devojku – prvo nađi svoju učionicu.Možda ćeš tamo videti još nekoga ko je sam i možete da pričate.Moraš da deluješ kao otvorena osoba ako želiš da ljudi imaju takvo mišljenje o tebi."Njen prvi čas toga dana bilo je pisanje publikacija,izborni predmet i bilo joj je drago zbog toga.Volela je kreativno pisanje,a u planu i programu škole je pisalo da taj predmet pruža mogućnost pisanja publikacija za školski književni magazin i novine.Radila je za školske novine u svojoj staroj školi,možda bi mogla i ovde.Naravno,u planu i programu je takođe pisalo da je potrebno biti prijavljen za pisanje publikacija još prethodnog proleća i Kesi još uvek nije mogla da shvati kako je baka uspela da je upiše pre početka školske godine.Možda je baka imala nekakve veze i uticaj kod školske administracije.Pronašla je učionicu bez problema i sela na neupadljivo mestu u zadnjem delu.Učionica se punila i izgledalo je da svako ima nekoga sa kim priča.Nju niko nije ni primetio.Počela je da škraba nešto po korici sveske,pokušavaju da deluje u potpunosti okupirana time,pokušavajući da deluje kao da ona nije jedina u učionici koja nema sedi sama.«Ti si nova,zar ne?»Dečko koji je sedeo ispred nje se okrenuo.Njegov osmeh je delovao iskreno i prijateljski,ali je istovremeno bio i zaslepljujući i imala je osećaj da je on toga u potpunosti svestan.Kosa mu je bila kestenjasta i kovrdžava i bilo je očigledno da je veoma visok.«Ti si nova»,ponovio je.«Da»,rekla je Kesi i bila je besna što je osetila da joj glas drhti.Ali o vaj mladić je bio tako zgodan...»Ja sam Kesi Blejk.Upravo sam se doselila iz Kalifornije.»

«Ja sam Džefri Lovdžoj»rekao je.«Oh»,rekla je Kesi,pokušavajući da zvuči kao da je to prezime već ranije čula,pošto je delovalo kao da on to i očekuje.«Centar košarkaškog tima»,rekao je.»Kapiten,takođe.»«O,pa to je sjajno». "O,kako sam glupa.Mogla sam i bolje od ovoga.Zvučala sam kao glupača." «Mislim – to mora da je veoma zanimljivo.»«Da li te zanima košarka?Možda bismo mogli o tome da popričamo nekada.»Odjedno Kesi mu je bila veoma zahvalna.On se pravio da ne primećuje njenu zbunjenost i smotanost.Dobro,možda je voleo da mu se dive,ali kakve to veze ima?Bio je ljubazan,i definitivno bi doprinelo njenom ugledu da bude viđena sa njim.«To bi bilo sjajno»,rekla je,želeći da može da smisli da kaže još nešto.»Možda - možda za vreme ručka...»Senka je pala na nju.Bar je imala takav osećaj.U svakom slučaju ,odjednom je postala svesna još nečijeg prisustva,prisustva nekoga zbog koga je njen glas nestao kada je podigla pogled.Pored nje je stajala devojka,najupadljivija devojka kojuje Kesi ikada videla.Krupna,lepa devojka,visoka i poželjna.Imala je gustu crnu kosu,kao griva,a na njenoj svetloj koži sijalo je samopouzdanje i puder.«Zdravo Džefri»,rekla je.Njen glas je bio dubok za jednu devojku,treperav i goovo ljutit.«Fej» Džefrijev glas je nasuprot njenom bio potpuno neupadljiv.Delovao je napeto.»Ćao.»Devojka se nagla ka njemu,jedna ruka joj je bila na njegovoj kosi i Kesi je osetila miris nekog opojnog parfema.»Nisam te viđala često tokom letnjeg raspusta»,rekla je.»Gde si bio?»«Svuda po malo» rekao je Džefri nehajno.Njegov osmeh je ,međutim,bio izveštačen,a čitavo telo mu je bilo napeto.«Ne bi trebalo da se kriješ.Nevaljalče.»Fej se nagla još više ka njemu.Nosila je top sa golim ramenima.Veliki deo kože se video,baš u pravcu Džefrijevog pogleda.Kesi ,međutim,nije mogla da prestane da zuri u njeno lice.Imala je senzualna,napućena usta i neverovatne oči boje meda.U njima je blistao čudesan zlatasti sjaj.»Znaš,daje se novi horor film u Kapriju ovog vikenda»,rekla je.»Ja volim horor filmove,Džefri».«Ja ne mogu da ih podnesem»rekao je Džefri.Fej se nasmejala,pomalo iritirajuće.»Možda nisi gledao sa pravom devojkom»,promrmljala je.»Pod odgovarajućim okolnostim ti filmovi umeju da budu veoma... stimulativni.»Kesi je bilo neprijatno i osetila je da crveni,iako nije znala zašto.Džefri je ovlažio usne,delujući fascinirano,uprkos samom sebi,ali je takođe delovao i uplašeno.Kao zec uhvaćen u zamku.«Hteo sam da vodim Sali u Gločester ovog vikenda» - počeo je usiljeno.«Pa,jednostavno ćeš morati da kažeš Sali da... je nešto iskrslo»,rekla je Fej probadajući ga pogledom.»Možeš da me pokupiš u subotu uveče u sedam».«Fej,ja...»«O,i nemoj da kasniš,znaš?Mrzim kad momci kasne.»

Sve vreme crnokosa devojka nije ni primetila Kesi.Sada,međutim,kada se ispravila da krene,pogledala je.Pogled koji je uputila Kesi bio je lukav i tajanstven,kao da je bila u potpunosti svesna toga da je Kesi slušala njen razgovor sa Džefrijem,i to joj se dopadalo.Zatim se ponovo okrenula ka Džefriju.«O,i znaš šta još»,rekla je podižući ruku na takav način da su se mogli videti njeni dugi lakirani nokti.»Ona je takođe iz Krauheven rouda.»Džefriju je pala vilica.Zurio je u Kesi na trenutak sa izrazom šokiranosti i odbojnosti,a zatim se brzo okrenuo ka tabli.Fej se smejala dok je odlazila da bi sela skoz pozadi."Šta se događa?"mislila je Kesi ubrzano."Kakve veze ima gde živi?"Jedino što je sada mogla od Džefrijevog zaslepljujućeg osmeha bilo je njegovo kruto naličje.Nije više imala vremena za razmišljanje jer je nastavnik govorio.Bio je to čoveg blagog izgleda,prosede brade,sa naočarima.Predstavio se kao gospodin Hamfris.«Pošto ste svi imali prilike da pričate na letnjem raspustu,sada ću vam pružiti priliku da pišete»,rekao je.»Želim da svako od vas sada napiše pesmu,spontano.Posle ćemo neke od njih pročitati glasno.Pesma može biti o bilo čemu,ali ako ne možetew da smislite o čemu biste pisali,pišite o svojim snovima.»U učionicu se čuli uzdasi,koji su postepeno utihnuli i pretvorili se u žvakanje olovke.Međutim,Kesi otvorila svesku,a srce joj je ubrzano kucalo.Javilo joj se nejasno sećanje na san koji j eimala prošle nedelje.Onaj u kome majka i bajka stoje iznad nje.Nije želela da piše o tome.Želela je da piše o njemu.Nakon nekoliko minuta pribeležila je prvi stih.Kada je gospodin Hamfris rekao da je vreme isteklo ona je imala pesmu iI čitajući je,osetila je uzbuđenje.Bila je dobra – bar je ona tako mislila.Šta ako je nastavnik prozove da pročita pesmu glasno?Nije to želela,naravno,ali šta ako bude morala,šta ako još neko u odeljenju pomisli da je pesma dobra i želi da priča sa njom o tome posle časa?Možda bi je pitali nešto o mladiću koji se pominje u pesmi i onda bi mogla da im ispriča romantičnu i misterioznu priču o njemu.Možda će i nju prozvati romantičnom i misterioznom.Možda će devojka u viktorijanskoj kući čuti za nju...Gospodin Hamfris je prozivao dobrovoljce.Naravno,niko se nije javljao...dok se jedna ruka nije podigla.Nastavnik je oklevao.Kesi se okrenula i videla da je to ruka sa dugim crvenim noktima.«Fej Čemberlejn» konačno je rekao gospodin Hamfris.Seo je na ivicu katedre,a visoka,upečatljiva devojka je stala pored njega,ali Kes je imala osećaj da bi se on najradio pomerio da može.Gotovo opipljiva tenzija je ispunila prostoriju i sve oči su bile uprte u Fej.Zabacila je svoju veličanstvenu kosu i slegnula ramenima,a tako je njen top još malo skliznuo sa ramena.Zabacivši glavu unazad,nasmejala se odeljenju i podigla svoj papir.«Ovo je moja pesma» rekla je lenjo,hrapavim glasom..»Radi se o vatri.»Šokirana Kesi je pogledal u svoju pesmu.Fejin glas joj je privukao pažnju.

Sanjam vatru –Plameni jezici me ližu.Moja kosa gori kao baklja;

Moje telo gori za tobom.Dodirni moju kožu i prsti će ti se zalepiti –Pocrnećeš kao ugarak.Ali umrećeš sa osmehom;Onda ćeš i ti biti deo vatre.

Dok je celo odeljenje gledalo kao ukopano,Fej je odnekud izvadila šibicu i –Kesi nije uspela da vidi kako –zapalila je.Prinela je šibicu papiru i vatra je uhvatila papir.Zatim je polako se krećući stala direktno ispred Džefrija Lavdžoja,mašući mu zapaljenim papirom pred očima.Urlici,zvižduci i udaranje po klupama čuli su se iz publike.Mnogi su izgledali uplašeno,ali većina mladića je bila uzbuđena.Neke od devojaka su izgledale kao da bi volele da one imaju smelosti za tako nešto.Čuli su se povici «Vidiš Džefri,to dobiješ kad si tako sladak!Hajde čoveče!Pazi se Sali će čuti za ovo!»Džefri je samo sedeo,a vrat mu je dobio jarko crvenu boju.Kad aje pretilo da će joj papir izgoreti prste Fej ga je otresla i ostatke bacila u kofu pord katedre.Gospodin Hamfris se nije iznenadio kada je nešto u kofi bljesnulo i Kesi mu se divila zbog toga.«Hvala Fej»,konačno je rekao.»Deco,mislim da sm svi imali prilike da vidimo jedan primer...konkretne poezije.Sutra ćemo se baviti nekim tradicionalnijim metodama.Čas je završen.»Fej je izašla iz učionice.Za trenutak je zavladala tišina,a onda kao da su svi odahnuli.Džefri je zgrabio svoju svesku i nestao.Kesi je gledala u svoju pesmu.Vatra.Ona i Fej su pisale o istoj stvari...Odjednom je iscepala list,zgužvla ga u lopticu i ubacila u ranac.Toliko o njenom sanjarenju da će biti romantična i misteriozna.Pored takve devojke,ko će još primetiti Kesi?Delovalo je kao je se svi plaše.Čak i nastavnikZašto je nije kaznio ili nešto slično?Ili je palenje normalan pojava u Novom Salemu?Zašto joj je Džefri dozvolio da mu se onako nabacuje?I zašto mu je bilo bitno gde ja živim,pobogu?U hodniku je skupila hrabrosti da zaustavi nekoga i pita gse je učionica C310.«Na trećem spratu»,rekla je devojka.»Tamo su svi kabineti za matematiku.Idi uz stepenicwe»«Ej!Pazi!Glave gore,svi!»čula se galama.Nešto je prozujalo hodnikom,rasterujući sve đake levo ili desno.Dva takva.Zapanjena Kesi je videla da su to dva momka na rolerima,koja su se smejala i vikala dok su išla kroz gužvu.Kesi je uspela da vidi razbarušenu plavu kosu do ramena i bademaste plavo-zelene oči dok je jedan prolazio –a zatim je videla to isto samo sekundu kasnije kadaje drugi prošao.Dečaci su bili identični,osim što je jedan imao majicu sa natpisom Megadet,a drugi Motli kru. Pravili su haos dok su prolazili,obarajući deci knjige,hvatajući devojčice-Kada su došli do kraja hodnika uhvatio je jednu lepu crvenokosu devojku za njenu mini suknju i povukao je na dole .Devojka je vrisnula i bacila ranac da namesti suknju«Zašto neko nešto ne preduzme? Izletelo je Kesi.»Jesu li svi u ovoj školi ludi?Zašto ih neko ne zaustavi – ili ih prijavi- ili bilo šta...»

«Jesi luda?To su braća Henderson» rekla je neka devojka u prolazu,prišavši drugoj devojci.Kesi je čula samo deo rečenice «... nije ni čula za Klub...» obe devojke su bacile pogled ka njoj ,a zatim otišle.Kakav Klub?Devojka je to rekla kao da je nešto veoma važno.Kakve veze ima Klub sa kršenjem školskih pravila?Kakvo je ovo mesto?Zvonilo je i Kesi je shvatila d akasni na čas.Podigla je ranac i pojurila uz stepenice.

Do ručka i dalje nije još nisakim razmenil «čao» niti «zdravo»,bez obzira koliko se trudila.A devojku sjajne kose nigde nije videla – ne da je to bilo nešto iznenađujuće,uzimajući u obzir veliki broj spratova i hodnika u ovoj školi.U svom trenutnom stanju nesigurnosti Kesi se ne bi usudila da joj priđe ni kad bi je videla.U stomaku je imala onaj bedni olovni osećaj.Samo jedan pogled na zastakljenu školsku kantinu u kojoj su se đaci smejali,učinio je da joj kolena zaklecaju.Nije mogla da se suoči sa tim.Jednostavno nije imala hrabrosti.Obgrlila se rukama,izašla i nastavila da hoda tako.Izašla je na glavni ulaz.Nije znala kuda ide – možda kući.Tada je ugledala bujnu zelenu travu brda."Ne" odlučila je "samo ću jesti ovde".Na delu puta niz brdo bilo je površinskih stena i pronašla je udubljenje u jednoj gde je mogla da sedi u senci drveta.Stena ju je zaklanjala od škole,kao da škola nije ni postojala.Mogla je da vidi krivudave stepenice koje su vodile do podnožja brda i mogla je da vidi put,ali niko nije mogao da vidi nju.Dok je tako sedela i gledal u maslačak,napetost u njoj se polako stišala."Pa šta ako jutro nije bilo baš sjajno?Popodne će biti bolje."Vedro plavo nebo kao da joj je to govorilo.Stena iza nje –čuveni crveni granit Nove Engleske – davala joj je osećaj sigurnosti.Čudno,ali skoro da je mogla da čuje zujanje u steni,kao otkucaj srca neverovatno ubrzan.Puls života."Ako priljubim obraz na stenu,pitam se šta će se dogoditi?"pomislila je radoznalo.U razmišljanju su je prekinuli glasovi.Užasnuta,Kesi je kleknula i pogledala preko stene.U trenutku je postala napeta.Bila je to ona devojka,Fej.Sa njom su bile još dve devojke,a jedna od njih je bila ona koja je jutros zamalo nije pregazila svojim motorom.Druga je bila plavuša tananog struka i razvijenih grudi,kakve Kesi nikada nije videla na jednoj tinejdžerki.Smejale su se i teturale silazeći niz stepenice – išle su pravo prema Kesi."Samo ću ustati reći zdravo"pomislila je Kesi,ali nije to uradila.Sećanje na te uznemirujuće oči boje meda je još uvek bilo jako.Ostala je da sedi u tišina nadajući se da je neće primetiti,već da će samo proći pored nje.Međutim,one su zastale na zaravni,baš iznad Kesi,spustile noge na stepenice i počela iz rančeva da vade svoj ručak.Bile su toliko blizu da je Kesi mogla da vidi sjaj Fejine crvene ogrlice.Iako je stajala u senci,ako se mrdne,videće je.Bila je u zamci.«Da li nas je neko pratio Debra?»pitala je Fej lenjo dok je preturala po svom rancu.Bajkerka je frknula «Niko ne bi bio toliko glup da pokuša.»

«Dobr.Pošto je ovo stroga tajna.Ne želim da,znaš ko,čuje bilo šta o ovome.»rekla je Fej.Izvadila je blokče za beleške sa crvenim koricama i stavila ga u krilo.»Da vidimo,čime ćemo započeti ovu školsku godinu?Volela bih da to bude nešto stvarno opako.»

Šest‚‚Pa,tu je Džefri...'rekla je plavuša.‚‚To je već počelo' rekla je Fej sa osmehom ‚‚Ja brzo radim,Suzan'Suzan se nasmejala.Kada se smejala njeno neverovatno poprsje se mrdalo tako da je Kesi bila sigurna da ispod džempera boje kajsije nije imala ništa.‚‚Još uvek mi nije jasno to sa Džefrijem Lovdžojem'rekla je bajkerka mrko.‚‚Ti ne vidiš u čemu je pojenta kada je bilo koji momak u pitanju,Debra.To je tvoj problem'rekla je Suzan.‚‚A tvoj problem je u tome što ti ne vidiš ništa drugo'uzvratila je Debra.‚‚Džefri je gori nego ostali.Ima više zuba nego moždanih vijuga.'‚‚Mene na zanimaju njegovi zubi'rekla je Fej zamišljeno.‚‚Sa kim ćeš ti početi Suzan?'‚‚o,pa ne znamTeško je odlučiti.Tu je Mark Fleming i Brant Hegervud i Dejvid Dauni – ide sa mnom na dopunsku iz Engleskog i preko leta je doveo telo do savršenstva.Tu je uvek i Nik...'Debra je zviznula.‚Naš Nik?Jedini način da te on primeti je da ideš na četiri točka i da imaš kvačilo.'‚‚Osim toga,on je zauzet' rekla je Fej,a njen osmeh je Kesi podsećao na divlju mačku spremnu za skok.‚‚Upravo si rekla da želiš Džefrija'‚‚Obojica se mogu upotrebiti.Neka ti bude jasno Suzan,Nik i ja imamo...dogovor.Zato o'ladi i nađi sebi nekog autsajdera,važi?'Na trenutak se osetila napetost,a onda je plavuša slegla ramenima ‚Dobro,ja ću Dejvida Daunija.Ionako nisam ni želela Nika.On je kao iguana.'Debra je pogledala ‚‚On je moj rođak!''‚I dalje je iguana.Poljubio me je na maloj maturi i to je bilo kao poljubac reptila.''‚‚Možemo li da se vratimo na stvar?''pitala je Fej.‚‚Ko je na listi mržnje?''‚‚Sali Voltmen''rekla je Suzan kao iz topa.‚‚Ona misli sko je predsednik odeljenja da može da nam se suprotstavlja,a ako joj preotmeš Džefrija,biće besna.''‚‚Sali...''razmišljala je glasno Fej.‚Da,moraćemo da smislimo nešto stvarno posebno za dobru staru Sali...U čemu je problem Debra?''Debra se ukočila i gledala ka vrhu brda u pravcu školskog ulaza.‚‚Upozorenje,uljez,u stvari,čitava delegacija uljeza.''Kesi ih je takođe videla,grupa mladića i devojaka je izašla na glavni ulaz i krenula niz brdo.Osetila je tračak nade.Možda će Fej i njene dve drugarice biti zaokupljene ovima što dolaze,a ona će za to vreme uspeti da se iskrade neprimećena.Srce joj je ubrzano lupalo,gledajući kako se nova grupa približava.Napred je išao momak širokih ramena,koji je izgleda bio vođa.‚‚Pogledajte,u kafiću kod Fej je gužva.Zato ćemo jesti ovde,može?''Njegov glas je isprva zvučao borbeno,,a zatim je gubio sigurnost,da bi na kraju ono što je rekoa više zvučalo kao pitanje,nego kao izjava.

Fej ga je pogledala bez oklevanja,a zatim mu je uputila svoj lepi osmeh.‚‚Ne'',rekla je,kratko i slatko ‚‚ne može''.Zatim se okrenula ka svom društvu i nastavila sa ručkom.‚‚Kako to?''brecnuo se mladić,pokušavaju da deluje samouvereno.‚‚Nisi nas sprečila prošle godine.''‚‚Prošle godine smo bile mlađe.Ove godine smo najstarije – i opake smo.Opake kako nam se prohte.'' Debra i Suzan su se smejale.Frustrirana Kesi je prebacila težinu sa jedne na drugu nogu.Do sada nije uspela da uhvati trenutak kada sve tri devojke gledaju na drugu stranu.‚Hajde,okreni se,mislila je moleći u sebi.Grupa mladića i devojaka je tako stajala neko vreme razmenjujući ljutite poglede.Na kraju su se okrenuli i vratili ka školi – svi osim jedne.‚‚Fej?Da li to znači da i ja moram da idem?''rekla je.Bila je lepa,ruenog lica i mlada.Verovatno druga godina,pretpostavljala je Kesi.Kesi je očekivala da će se i ona spakovati i otići kao i ostali,ali na njeno iznenađenje Fej je podigla obrve i potapšala mesto pored sebe,pozivajući je da se pridruži.‚‚Zašto Kori?''rekla je‚‚naravno da možeš da ostaneš.Samo smo mislile da ćeš jesti u kafiću sa Princezom Čednom i ostalim dobricama.''Kori je sela.‚‚Previše dobrote može da dosadi.''rekla je.Fej je pomazila po glavi i nasmejala se.‚‚A ja mislila ti si neka mamina maza čistunica.Baš sam glupa'',rekla je.‚‚Znaš da si ovde uvek dobrodošla.Ti si skoro kao jedna od nas,zar ne?''Kori je savila glavu.‚‚Punim petnaest za dve nedelje.''‚‚Eto vidiš'',rekla je Fej ostalima.‚‚Ona je skoro punoletna.O čemu smo ono beše pričale?O onom novom horor filmu,zar ne?''‚‚Tako je'',rekla je Debra pokazujući zube.‚‚O onom u kom neki lik seče ljude na komadiće i oni mu služe kao začin za salatu.''Suzan je upravo otvarala čokoladnu torticu .‚‚O,Debra,nemoj.Muka mi je.''‚‚Pa meni je muka od toga'',rekla je Debra.‚‚Ne prestaješ to da jedeš.Od toga su ti tolike'',pokazala je ka Suzaninim grudima.‚‚Dve ogromne čokoladne tortice.Čak i da domaćica ostane bez posla,nosila bi najveći broj.''Fej se smejala svojim pospanim grlenim smehom,a čak se i Suzan zakikotala.Kori se takođe smejala,ali je delovala kao da joj je neprijatno.‚‚Kori!Ne stidiš se valjda od nas?''uzviknula je Fej,širom otvorivši oči.‚‚Ne budi smešna.Nije mene tako lako postideti'',rekla je Kori.‚‚Pa kad neko ima braću kao što su tvoja,onda i nije.Ipak'',nastavila je Fej ‚‚ti deluješ tako mlado,kao...da si devica.Međutim to je samo pogrešna pretpostavka,jel' tako?''Kori je pocrvenela.Tri maturantkinje su je gledale i smešile se.‚‚Pa da,naravno,mislim,to je pogrešna pretpostavka,nisam ja baš toliko mlada'' rekla je Kori zbunjeno.‚‚Zabavljala sam se sa Džimijem Klarkom celo prošlo leto'',dodala je kao da se brani.‚‚Zašto nam ne pričaš o tome?''promrmljala je Fej.Kori je delovala još više zbunjeno.‚‚Pa,ja mislim da je bolje da krenem.Imam fizičko sledeći čas i moram da stignem čak do istočnog krila škole.Vidimo se,društvo.''Ustala je brzo i nestala.

‚‚Čudno,zaboravila je ručak'' rekla je Fej nežno se namrštivši.‚‚O,pa dobro''.Izvadila je pakovanje kolačića iz Korine torbice za ručak i bacila ih Suzan,koja se kikotala.Debra se mrštila.‚‚To je glupo Fej.Biće nam potrebna kasnije,za jedno dve nedelje.Jedno prazno mesto,jedan kandidat,sećaš se?''‚‚Tako je'',rekla je Fej.‚‚Pa dobro,nadoknadiću joj to.Ne brini,kad dođe vreme za to,ona će biti na našoj strani.''‚‚Mislim da bi trebalo da krenemo'',rekla je Suzan,a iza stene Kesi je zatvorila oči odahnuvši.‚‚Moram da se penjem čak na treći sprat,imam algebru.''‚‚Što može potrajati satima'',rekla je Debra zlobno.‚‚Nemoj da se naprežeš.Još društva dolazi.''Fej je uzdahnula ogorčena,ne okrenuvši se.‚‚Ko sad?Šta treba da radimo da bismo imale malo mira ovde?''‚‚To je gospođica predsednica odeljenja lično.Sali.Na uši joj izlazi para.''Fej je promenila izraz lica.Ogorčenje je nestalo,pretvorivši se u nešto mnogo lepše i bezopasnije.I dalje je sedela leđima okrenuta školi,sa osmehom na licu i razmrdavala je svoje duge prste sa crveno namazanim noktima,kao mačka koja razmrdava kandže.‚‚A ja mislila da će danas biti dosadno'',promrmljala je,cokćući.‚‚Nikada se ne zna.Pa,zdravo Sali'',rekla je glasno,ustala i jednim veštim pokretom se okrenula ka njoj.‚‚Kakvo prijatno iznenađenje.Kako si provela letnji raspust?''»Batali Fej»,rekla je devojka marširajući stepenicama.Bila je za glavu niža od Fej i sitnije građe,ali ruke i noge su joj bile mišićave,apesnice stisnute,kao da je bila spremna za borbu.»Nisam došla ovde da ćaskamo.»«Ali odavno se nismo ispričale...Da li si to nešto uradila sa kosom?Tako je –ineresantna.»Kesi je pogledala Salinu kosu.Bila je boje rđe i izgedala je izgorelo.Kada je devojka podigla ruku i dotakla svoju kosu kao da se brani Kesi se umalo nij enasmejala – kao da već nije bilo dovoljno grozno.«Nisam došla ni da pričamo o mojoj kosi!»brecnula se Sali.Imala je piskav glas koji je postajao sve pisaviji sa svakom rečenicom.»Došla sam da pričamo o Džefriju.Ostavi ga na miru!»Fej se nasmejala.»Zašto?»promrmljala je,a za razliku od Salinog glasa njen je zvučao još niži i senzualniji.»Bojiš se šta bi on mogao da uradi ako ti nisi tu da ga držiš za ruku?»«Ti ga ne zanimaš!»«Jel ti on to rekao?Hmm.Jutros je delovao baš zainteresovano.Izlazimo u subotu uveče.»«Jer si ga ti naterala.»«Naterala ga?Da li ti kažeš da veliki dečko kao što je Džefri ne ume da kaže ne?»Fej je odmahnula glavom.»Zašto on nije ovde da govori u svoje ime?Reći ću ti nešto,Sali»,dodala je,tonom kao da joj govori nešto u poverenju.»Nije se baš opirao jutros.Uopšte se nije mnogo opirao.»Salina ruka je zamahnula nazad,kao da je želela da udari,a nije.»Ti misliš da možeš da radiš šta ti se prohte,Fej-ti i ostatak tvog Kluba!Vreme je da vam neko pokaže da to ne može tako.Nas je više – mnogo više – i dosta nam je vašeg šikaniranja.Vreme je da neko zauzme stav.»

«Je li to ono što imaš u planu?pitala je Fej.Sali je kružila oko nje kao buldog,čekajući priliku i našla se na ivici zaravni leđima okrenuta ka stepenicama.«Da!» uzviknula je Sali prkosno.«Čudno»,promrmljala je Fej «zato što će ti biti teško da to uradiš izvrnuta na leđa»Izgovorivši poslednje reči uperila je svoje duge crvene nokte u Salino lice.Ona zapravo nije ni dotakla Sali.Kesi,koja je sve to pažljiv gledala očajnički čekajući priliku da umakne,bila je sigurna u to.Međutim,delovalo je kao da je nešto udarilo Sali.Nešto nevidljivo i teško.Njeno telo je odskočilo unazad i ona je očajnički pokušala da uspostavi ravnotežu.Ruke se lepršale u vazduhu,ona se zateturala,a zatim pala.Kesi nikada nije mogla da se seti šta se posle toga desilo.U jednom trenutku bila je iza stene,u čučnju i bezbedna,a u sledećem ona je preprečila put devojci koja je padala i oborila je u travu.U jednom trenutku Kesi je pomislila da će se obe skotrljati nizbrdo,ali nekako nisu.Završile su tako što je Sali pala preko Kesi.«Pusti me!Pocepala si mi košulju» piskavi glas je vikao i pesnica je završila u Kesinoj dijafragmi.Kesi je zutila u nju širom otvorenih usta.Toliko o zahvalnosti...«A što se tiče tebe Fej Čemberlejn – pokušala si da me ubiješ!Ali dobićeš ti svoje!Samo čekaj!»«Dobiću i tvoje,Sali»,obećala je Fej sa osmehom,međutim ovaj put ona mirnoća u njenom osmehu i glasu je bila veštačka.Delovalo je kao da škripi zubima.«Samo čekaj»,ponovila je Sali žestoko.»Možda te jednog dana nađu u dnu onih stepenica polomljenog vrata.»Rekavši to gotovo je odmarširala uz stepenice,kao da svakim korakom gazi Fejino lice.Nije se ni osvrnula,niti je uopšte primetila Kesino prisustvo.Kesi je polako ustala i bacila pogled na dugačke vijugave stepenice,koje su vodile u podnožje brda.Nije mogla da uradi ništa drugačije,shvatila je.Sali bi bila srećna kad je polomila samo vrat pre nego što stigne do podnožja.Sada međutim...Okrenula se ka tri maturantkinje koje su stajale iznad nje.I dalje su tu stajale bezbrižno elegantne,ali iza njihovog opuštenog stava bilo je nasilje.Kesi ga je primetila u sumornoj tami Debrinih očiju,kao i u zlobnom krivljenju Suzaninih usana.Najviše ga je ,ipak,videla u Fej.Palo joj je na pamet,sasvim slučajno,da su ovo možda tri najlepše devojke koje je ikada videla.Ne samo da je svaka od njih imala savršen ten,bez i najmanjeg traga tinejdžerskih bubuljica.Ne samo da su sve imale sjajnu kosu:Debrine tamne nepravilne lokne,Fejina crna griva i Suzanin crvenkasto-plavi oblak kose.Nije to bilo ni zbog nihovog držanja.Nešto drugo je bilo u pitanju,nešto što je dolazilo izbutra.Nekakvo samopouzdanje i svest o sebi,kakvu ni jedna šesnaestogodišnjakinja ili sedamnaestogodišnjakinja ne bi trebalo da ima.Nekakva unutrašnja snaga,energija Mo.To je prestravilo.«Vidi,vidi,koga to imamo ovde)»rekla je Fej grleno.»Špijun?Ili mali beli miš?»"Beži"pomislila je Kesi.Ali noge su je izdale.«Videla sam je jutros»rekla je Debra.»Stajala je ispred parkinga za bicikle i buljila u mene,»«O i ja sam je videla pre toga,Debi»,rekla je Fej.»Videla sam je prošle nedelje u broju dvanaest.Ona je komšinica.»

«Hoćeš da kažeš ona je-« Suzan je uzviknula.«Da.»«Šta god da je,sad jr gotova» rekla je Debra.Njeno sitno lice se iskrivilo.«Polako» promrmljala je Fej.»Čak i miševi nečemu služe.Inače,koliko dugo se već kriješ ovde?»Postojao je samo jedan odgovor na ovo pitanje i Kesi se borila da ga ne da.Ovo nije bio trenutak za duhovite opaske.Na kraju se predala,jer je to bila istina, i zato što nije mogla da smisli ništa drugo.«Dovoljno dugo»,rekla je i zatvorila oči.Fej joj je polako prišla i stala ispred nje.»Da li uvek špijuniraš ljude i njihove privatne razgovore?»«Bila sam ovde pre nego što ste vi stigle»,rekla je Kesi,hrabro kolik je mogla.Ka bi samo Fej prestala tako prodorno da je gleda.Te oči boje meda su gotovo jezivo sijale nekom natprirodnom svetlošću.Bile su usmerene ka Kesi kao laserski zrak,isisavale njenu volju i snagu iz nje.Delovalo je kao da Fej želi da ona nešto učini – ili je želela nešto od nje.Zbog toga je bila dezorjentisana – tako bez oslonca i slaba...A onda je odjednom osetila nalet snage koji je dolazio od stopala.Ili bolje rečeno iz zemlje ispod njih,iz crvenog granita Nove Engleske,u kome je malopre osetila pulsiranje života.To ju je umirilo i ispravilo držanje,tako da je podigla bradu i zagledala se u te zlatne oči ne uzmičući.«Prva sam stigla ovde»,rekla je prkosno.«Dobro»,promrmljala je Fej,a u očima joj je bio čudan izraz.Zatim se okrenula.»Ima li nečeg interesantnog u njenom rancu?»Kesi je videla,na njenu sramotu,da Debra pretura po njenom rancu i izbacuje jednu po jednu stvar iz njega.»Nema bogznašta» rekla je bajkerka prosipajući sadržaj ranca na zemlju,tako da se ono što je unutra ostalo rasulo i otkotrljalo nizbrdo.«Dobro» Fej se ponovo nasmejala,prijatnim osmehom zbog koga su njene usne izgledale okrutno.»Mislim da si bila u pravu Debra.Gotova je2.Pogledala je u Kesi.»Ti si ovde nova,verovatno ne razumeš šta si pogrešila.A ja nemam vremena da ti objašnjavam.Shvatićeš.Shvatićeš –Kesi.»Uhvatila je Kesinu bradu svojim dugačkim prstima sa crveno lakiranim noktima.Kesi je želela da se izmakne,ali mišići su joj se skamenili.Osetila je snagu u tim prstima i oštrinu dugih,blago zakrivljenih noktiju.Kao kandže,pomislila je.Kandže ptice grabljivice.Po prvi put je primetila da se u crvenom kamenu koji je visio oko Fejinog vrata nalazi zvezda,kao safir.Treperila je na sunčevoj svetlosti i Kesi nije mogla da skine pogled sa nje.Fej je počela da se smeje i pustila je.«Hajde»,rekla je svojim drugaricama.Njih tri su se okrenule i krenule uz stepenice.Kesi je ispustila vazduh iz grudi kao da će eksplodirati.Osećala se kao balon koji je upravo uboden.Tresla se iznutra.To je bilo...To je bilo apsolutno....Saberi se!Ona je samo vođa tinejdžerske bande,rekla je sebi.Bar je misterija Kluba rešena.One su banda.Čula si i ranije za bande,iako nikada nisi išla u školu sa nekom od njih.Sve dok ih ne diraš i sklanjaš im se s'‚puta biće sve u redu.

Međutim to joj j ezvučalo nekako prazno.Fejine poslednje reči zvučale su kao pretnja.Pretnja za šta?Kada se Kesi vratila kući tog popdneva,njena majka nije bila u prizemlju.Pošto ju je dozivala i tražila po sobama,na stepeništu se konačno pojavila baka.Zbog izraza njenog lica Kesin stomak se zgrčio.«Šta nije u redu?Gde je mama?»«Na spratu je,u svojoj sobi.Ne oseća se baš najbolje.Nema razloga da brineš...»Kesi je požurila škripavim starim stepenicama ka zelenoj sobi.Majka je ležala na velikom krevetu sa baldahinom.Oči su joj bile zatvorene,a njeno bledo lice bilo je pomalo oznojeno.«Mama?»Krupne crne oči su se otvorile.Progutala je i bolno se osmehnula.»Mislim da me je uhvatio neki grip»,rekla je,a glas joj je bio slab i dalek,slagao se sa izrazom njenog lica.»Biće mi dobro za dan ,dva,srce.Kako je bilo u školi?»Kesi se borila sa željom da majci ispriča svoje muke.Majka je udahnula i zažmurila,kao da joj je svetlo smetalo.Izborila se.Kesi je zarila nokte u dlanove i rekla ravnodušno «O,dobro je bilo» rekla je.«Da li si upoznala nekog zanimljivog?»«Pa,moglo bi se reći».Nije želela da sikira ni baku.Međutim za vreme večere,kada ju je baka upitala zašto je tako tiha,reči su same izlazile iz nje.«U školi ima jdna devojka – zove se Fej i ona je grozna.Ženski Atila Han.I moj prvi dan u školi se završio tako da me ona zamrzi...»Ispričala je celu priču.Pri kraju priče baka je gledal au kamnin okupirana nečim.«Biće bolje Kesi»,rekla je.A šta ako ne bude?mislila je Kesi.»O,sigurna sam da hoće» rekla je.Onda je baka uradila nešto što ju je iznenadilo.Pogledal aje okolo kao da proverava da ih niko ne čuje i nagla se napred ka Kesi.»Ne,ja to stvarno mislim Kesi.Ja znam.Vidiš,ti imaš – prednost.Nešto posebno...»Njen glas se pretvorio u šapat.Kesi se nagla ka njoj.»Šta?»Baka je otvorila usta,a zatim je njen pogled odlutao.Vtra je počela da pucketa i ona je ustala da prodžara drva.«Bako,šta?»«Otkrićeš.«Kesi je bila u šoku.Bio je to drugi put danas da čuje te reči.»Bako»«Imaš dobar osećaj ,recimo»rekla je baka,novim žustrim tonom.»I dve dobre noge.Evo odnesi ovu čorbu majci.Ništa nije jela ceo dan.»Te noći Kesi nije mogla da spava.Njen strah ju je držao budnu,pa je tako još više čula svaki šum i škripanje stare kuće,ili je bilo više zvukova nego inače.Nije znala šta je u pitanju,a nije ni bilo važno:zaspivala je i budila se naizmenično.Nekoliko puta je zavukla ruku pod jastuk da dotakne kamen od kalcedona.Kad bi samo mogla čvrsto da zaspi....pa da sanja njega...Sela je uspravo na krevet.

Zatim je ustala,bosonoga sitno koračala po drvenom podui uzela svoj ranac da ga otšnira.Izvadila je ono što je uspela da skupi na brdu,jedno po jedno,olovku,po lolvku,knjigu po knjigu.Konačno je pogledala u mnoštv koje se nalazilo na krevetu.Bila je u pravu.Nije to odmah primetila,bila je previše uplašena Fejinom pretnjom.Pesma koju je napisala tog jutra,a zatim je zgužvala besna nije bila tu.

Sedam

Prva osoba koju je Kesi srela u školi sledećeg jutra bila je Fej.Visoka devojka je stajala sa svojom grupicom ispred bočnog ulaze škole,koji je Kesi koristila da bi bila neupadljiva.U grupi su bile Debra bajkerka i Suzan plavuša.Tu su bila i dvojica palvokosih momaka koji su juče kroz školu vozili rolere.Bila su tu još dva momka.Jedan je bio nizak,neodlučnog potuljenog držanja i prikrivenog osmeha.Drugi je bio visok,tamne kose i lepog,hladnog lica.Nosi je majicu zavrnutih rukava,crne farmerke kao Debra i pušio je cigaretu.Nik?pomislila je Kesi,setivši se njihovog jučerašnjeg razgovora.Reptil?Kesi se priljubila uz zid od crvene cigle i vratila se unazad najbrže inajtiše što je mogla.Ušla je kroz glavni ulaz,a zatim požurila na čas Engleskog.Gotovo sa osećajem krivice poipnula je svoj džep.Biloje glupo što ga je ponela,ali mali komad kalcedona je zaista činio da se oseća bolje.Naravno da je bilo smešno verovati da joj može doneti sreću – ali opet,uspela je jutros da uđe u školu ,a da izbegne Fej,zar ne?Pronašla je praznu krlupu u zadnjem delu učionice,na suprotnoj strani od one gde je Fej juče sedela.Nije želela da Fej u svojoj blizini,niti iza sebe.Ovde je bila zaštićena grupom ljudi.Čudno,ali čim je sela,oko nje je počelo neko komešanje.Podigla je glavu i videla neke devojke kako ulaze.Iza njih je išao mladić.Na trenutak je bila sasvim mirna,nije čak ni disala."Ne budi paranoična.To što se ljudi mrdaju nema nikakve veze sa tobom".Međutim,sada je mogla da primeti,da je nekoliko klupa oko nje prazno. Fej je ušla pričajući sa Džefrijem Lavdžojem.Kesi ju je ugledala,a onda brzo skrenula pogled.Nije mogla da se skoncentriše na nastavnikovo predavanje.Kako je mogla da razmišlja kada je oko nje bilo toliko praznog prostora?Možda je to bila samo slučajnost,ali ipak ju je pogodilo.Po završetku časa,kada je ustala ,osetila je pogled na sebi.Okrenula se i videla da je Fej posmatra i smeje se.Polako Fej joj je namignula.Kada je izašla iz učionice Kesi se uputila ka svom ormariću.Dok je okretala kombinaciju da otvori ormarić osetila je da neko stoji pored nje i zadrhtala je kada je ugledala onog niskog,potuljenog momka koji j ejutros bio u društvu Fej.

Njegov ormarić je bio otvoren i mogla je da vidi nekoliko reklamna iz brošura za bodibilding,koje su bile zalepljene za vrata ormarića.Kezio se.Kopča njegovog kaiša bila je srebrne boje,sa sjajnim kamenčićima,i na njoj je bilo ugravirano Šon.Kesi ga je ravnodušno pogledala i otvorila svoj ormarić.Vrisnula je.Bio je to više prigušen vrisak,jer joj se grlo osušilo i zatvorilo.U njenom ormariću je visila lutka obešena o kanap.Glava joj je bila iskrivljena na jednu stranu,delimično iščupana.Jedno plavo oko bilo je otvoreno,a drugo poluzatvoreno.Delovalo je kao da joj lutka namiguje.Niski mladić je zurio u nju,sa čudnim,radoznalim izrazom lica.Kao da je pio u čast toga što se ona uplašila.Kao da ga je to opijalo.«Zar nećeš to da prijaviš?Zar ne bi trebalo da odeš kod direktora?»rekao je.Ton njegovog glasa bio je visok i uzbuđen.Kesi je samo zurila u njega,ubrzano dišući.Zatim je rekla «Da ,hoću».Zgrabila je lutku,povukla je i konopac se odvezao.Zalupila je vrata ormarića i krenula ka stepeništu.Direktorova kancelarija je bila na drugom spratu.Kesi je mislila da će morati da čeka,ali na njeno iznenađenje sekretarica ju je uvela unutra čim je rekla svoje ime.«Mogu li vam pomoći?»Direktor je bio visok,oštrog,pretećeg izraza lica.U njegovoj kancelariji bio je kamin,primetila je Kesi, a on je stajao ispred kamina sa rukama sklopljenim na leđima.«Da»,rekla je.Glas joj je drhtao.Sada kada je stigla ovde,nije više bila sigurna da je ovo dobra ideja.»Ja sam nova u školi;zovem se Kesi Blejk-»«Znam ko si ti».Glas mu je bio odsečan i grub.«Pa...» Kesi je nastavila.»Samo hoću da prijavim...Juče,videla sam tuču između dve devojke,i jedna je gurnula drugu...» O čemu ona to priča?Ona brblja.»Videla sam i ona mi je pretila.Ona je u nekakvom klubu – ali stvar je u tome što mi je pretila.Nisam htela da preduzimam ništa,ali danas sam ovo našla u ormariću.»Uzeo je lutku držeći je sa dva prsta.Gledao je kao da mu je dala nešto što je pas iskopao iz dvorišta.Iskrivio je usne na način koji je Kesi podsetio na Poršu.«Veoma zabavno»,rekao je .»Vrlo zgodno.»Kesi nije imala pojma šta to znači.Zgodno znači prikladno,zar ne?Bilo je prikladno da neko besi lutke u njenom ormariću?«To je bila Fej Čemberlejn»rekla je.«U to ne sumnjam»,rekao je.»Znam da gospođica Čemberlejn ima problema u odnosima sa drugim učenicima.Čak mi je neko prijavio i onaj incident od juče kada ste Vi pokušali da gurnete niz stepenice Sali Voltman.»Kesi je zurila izneneđena,a zatim je izustila «Ja,šta?Ko Vam je to rekao?»«Mislim da je to bila Suzan Vitier.»«To nije istina!Ja nikada ne bih...»«Kako god da je bilo»,prekinuo je direktor ,»mislim da bi te stvari trebalo da rešavate među sobom,zar ne?A ne da se oslanjate na –pomoć sa strane.»Kesi je nastavila da zuri zaprepašćena i bez reči.«To bi bilo sve.»Direktor je bacio lutku u kantu za smeće,i čuo se odzvanjajući udarac plastike.

Kesi je shvatila da bi trebalo da krene.Ne može više ništa da uradi osim da se okrene i izađe.Kasnila je na sledeći čas.Kada je ušla u učionicusvi pogledi su bili uprti ka njoj,i na trenutak je osetila paranoju.Ovoga puta bar niko nije ustao i otišao kada je ona sela.Gledala je primer koji je nastavnik objašnjavao na tabli kada se njen ranac mrdnuo.Bio je na podu pored nje i krajičkom oka je videla kako je poskoćio.Mislila je da je videla.Kada se okrenula da se uveri,ranac je bio miran.Mašta...Kad se okrenula ka tabli desilo se opet isto.Okrene se.Ranac stoji na mestu.Okrene se ka tabli.Ranac skoči.Kao da se nešto mrdalo unutra.Mora da je zbog toplog vazduha ili nešto nije u redu sa njenim očima.Veoma polako i oprezno Kesi je nogom zgazila jedan kraj ranca.Gledala je u tablu kada je podigla nogu,a zatim je ponovo spustila kada joj se učinilo da je poskočio.Sve što je osetila pod nogom bio je udžbenik Francuskog jezika.Nije bila svesna da je zadržavala dah dok nije izdahnula.Sklopila je oči sa olakšanjem...Onda se nešto zgrčilo pod njenom nogom.Osetila je to kroz svoje Ribok patike.Skočila je i ustala prodorno vrisnuvši.«U čemu je problem?»povikala je nastavnica.Sada su svi gledali u nju.«Nešto – nešto je u mom rancu.Mrda se.»Kesi se borila sa tim da skoči nastavnici u zagrljaj.»Ne,ne – nemojte da..»Pomerivši je u stranu,nastavnica je otvorila ranac.Onda je uvukla ruku u ranac i izvadila dugačku gumenu zmiju.Guma.«Jel bi ovo trebalo da bude smešno?»pitala je nastavnica.«To nije moje»,naivno je rekla Kesi.»Ja to nisam stavila u ranac.»Gledala je hipnotisana u vijugavu gumenu glavu i crni gumeni jezik.Delovala je kao prava,ali nije bila.Nije bila živa.Mrtva?«Jese se mrdalo» prošaputala je Kesi.»Osetila sam...Mislila sam.Mora da sam je ja pomerila nogom.»Celo odeljenje je u tišini posmatralo.Podigavši pogled Kesi se učinilo da je na licu nastavnice videla nešto nalik sažaljenju,ali sledećeg trenutka to je nestalo.«U redu je,deco.Hajde da nastavimo sa radom»,rekla je nastavnica,spustivši zmiju na sto i vrativši se tabli.Kesi je do kraja časa gledala u oči gumene zmije.Nije se ni mrdnula.

Kesi je gledala kroz staklo kako se u školskoj kantini učenici smeju,pričaju.Čas francuskog je protekao u magnovenju.Paranoja da je ljudi gledaju,a zatim namerno skreću pogled,postajala je sve veća."Trebalo bi da izađem napolje"pomislila je,ali naravno to je bilo glupo.'Pogledaj samo šta se desilo juče kada si izašla napolje.Ne,danas će uraditi ono što je trebalo da uradi juče:prići će nekome i pitati da li može da sedne pored njega.""Dobro. Hajede,uradi to."Bilo bi lakše da joj se nije toliko vrtelo u glavi.Mora da je u pitanju nedostatak sna,pomislila je.

Stala je sa punim poslužavnikom u rukama pored dve devojke koje su sedele za četvrtastim stolom za četvoro.Delovale su fino i što je još važnije delovale su kao da su prvi razred.Trebalo bi da im bude drago da starija učenica sedi sa njima.«Ćao»,čula je sebe kako kaže,beživotno,ali učtivo.»Mogu li da sednem ovde?»One su se pogledale.Kesi je mogla da primeti njihovo panično sporazumevanje bez reči.Jedna od njih je progovorila.«Naravno...ali mi upravo krećemo.Izvoli slobodno.»Uzela je svoj poslužavnik i krenula ka kanti.Druga devojka je užasnuta gledala u svoj poslužavnik.Krenula je za svojom drugaricom.Kesi je stajala kao da je zalepljena za pod."U redu,to nije dobro prošlo.Izabrala si nekoga ko se spremao da krene.To nije razlog da se sikiraš."Čak iako je njihov ručak bio pojeden do pola?Uspela je nekako da natera sebe da priđe ka još jednom stolu.Ovoga puta bio je to okrugli sto za šestoro.Jedno mesto je bilo prazno."Nemoj da pitaš"pomislila je."Samo sedi."Spustila je poslužavnik na sto,skinula ranac sa leđa i sela.Pogled joj je bio prikovan ta poslužavnik,skoncentrisan na jedan komadić ljute papričice na na parčetu pice.Nije želela da izgleda kao da traži dozvolu da sedne.Razgovor za stolom je zamro.Ztim se čulo škripanje stolica."O bože,ne verujem da mi se ovo dešava,ne verujem da je ovo istina..."Ali,bila je.Njena najgora noćna mora.Nešto mnogo gore od obešene lutkice ili gumene zmije u rancu.Sa nevericom je gledala kako svi koji su sedeli za tim stolom ustaju.Nosili su i svoj ručak.Odlazili su.Međutim,oni nisu pokušali da izgledaju kao da su završili sa ručkom.Oni su se jednostavno premestili za druge stolove,gde god su našli slobodna mesta.Dalje od nje.Bilo gde,samo da je daleko od nje.

«Mama...?»Pogledala je u njene zatvorene oči sa gustim crnim trepavicama i njeno bledo lice.Nije bila svesna toga kako je izdržala do kraja nastave danas,a kada se vratila kući,baka joj je rekla da je mami lošije.Ne mnogo lošije,nema razloga za brigu,ali lošije.Potrebni su joj mir i tišina.Popila je neki lek za spavanje.Kesi je posmatrala tamne kolutove ispod njenih očiju.Majka je izgledala bolesno.Čak krhko.Ranjivo.Tako mlado.«Mama...»Njen glas je bio molećiv,ali prazan.Majka se promeškoljila,a na licu joj se video bol.Onada se ponovo umirila.Kesi se osećala otupelo.Ovde nije bilo nikoga ko bi mogao da joj pomogne.Okrenula se i izašla iz sobe.

U svojoj sobi stavila je kalcedon u kutijicu sa nakitom i nije ga više dirala.Toliko o sreći.Škripanje i zujanje kuće joj i tu noć nije dalo mira.

U četvrtak ujutru u njenom ormariću je bila ptica.Punjena sova.Buljila je u nju svojim sjajnim žutim očima.Domar je prolazio tuda i ona mu je drhtavom rukom pokazala sovu.On ju je uzeo.Popodne je bila uginula zlatna ribica.Napravila je levak od parčeta papira i izvadila ribicu.Nije više prilazila ormariću tog dana.Nije prilazila ni kantini.Provela je pauzu za ručak u najudaljenijem uglu biblioteke.Tamo je ponovo videla onu devojku.Devojku sjajne kose,za koju je izgubila nadu de će je ponovo sresti.Iznenadila se kako je tak sad vidi u školi.Ovih dana Kesi je išla okolo kao senka,išla je kroz hodnike pogleda uprtog u pod,ni sa kim nije razgovarala.Nije znala ni zašto je uopšte došla u školu,osim da nije imala gde drugo da ide.Čak i da je videla ovu devojku,verovatno bi pobegla.Pomisao da je i ona odbaci,kao i svi ostali,bila je nepodnošljiva.Međutim,Kesi je podigla pogled i ugledala nešto nalik sunčevoj svetlosti.Ta kosa.Bila je baš kao što je Kesi i pamtila,nevorovatno duga,neverovatne boje.Devojka je bila okrenuta prijemnom šalter,smejala se i pričala sa bibliotekarkom.Kesi je mogla da oseti kako njeno prisustvo zrači,čak na drugom kraju prostorije.Osetila je neverovatnu želju da skoči i potrči ka devojci.A onda...šta?Nije znala.Skoro da nije mogla da s ekontroliše.Grlo joj se steglo,oči su joj bile pune suza.Shvatila je da je ustala.Potrčaće ka toj devojci,a onda – onda...Slike su počele da joj se vrte po glavi,kako je majka grlila kada je bila mala,kako joj je čistila izgrbano koleno,ljubila da prođe.Uteha.Spas.Ljubav.«Dajana!»Još jedna devojka je žurila ka šalteru.»Dajana,zar ne znaš koliko je sati?Požuri!»Povukla je devojku sjajne kose za ruku,smejući se i mašući bibliotekarki.Bile su na vratima,otišle su.Kesi je ostala da stoji sama.Devojka nije ni bacila pogled u njenom pravcu.

U petak ujutru Kesi je stala ispred svog ormarića.Nije želela da ga otvori.Međutim,obuzela ju je neka čudna radoznalost.Nije mogla da stoji tu,a da ne vidi šta je unutra.Okrenula je kombinaciju veoma sporo.Ormarić se otvorio.Ovoga puta nije mogla čak ni da vrisne.Osetila je kako širom otvara oči,kao ina punjena sova.Usta je otvorila,ali bila je bez glasa.U stomaku je osetila mučninu.Taj smrad...Njen ormarić je bio pun hamburgera.Sirovih i crvenih,kao meso sa odranom kožom,koje je postajalo ljubičasto,jer nije bilo u frižideru.Gomila toga.Smrdelo je kao...Meso.Pokvareno meso.Kesi je zalupila vrata ormarića,ali su se ona odbila o jedan od hamburgera koji je curio sa dna.Zavrtelo joj se u glavi,vid joj se pomutio,zateturala se unazad.Neka ruka ju je zgrabila.Na trenutak je pomislila da joj neko pomaže.Zatim je osetila kako joj neko vuče ranac sa ramena.

Okrenula se ugledala lepo zlovoljno lice.Zlobne tamne oči.Motociklističku jaknu.Debra je bacila ranac pored Kesi i Kesi se automatski okrenula ka njemu.Sa druge strane videla je plavu kosu do ramena.Pomalo ljutit pogled palvo-zelenih očiju.Usta koja se smeju.Bio je to jedan od roleraša –jedan od braće Henderson.«Dobrodošla u džunglu»,pevao je.Bacio je ranac Debri,ona ga je uhvatila,pevajući sledeći stih.Kesi je gledala čas u jedno,čas u drugo,ako mačka koja juri veštačkog miša na uzici.Oči su joj se napunile suzama.Smeh i pevanje su joj odzvanjali u ušima sve glasnije i glasnije.Odjednom ugledala je tamnu ruku.Ruka je uhvatila ranac u vazduhu.Smeh je prestao.Okrenula se i kroz suze ugledala hladno,zgodno lice crnokosog momka koji je stajao sa Fej tog jutra pre dva dana...da li je moguće da je to bilo pre samo dva dana?Nosi je još jednu majicu zavrnutih rukava i iste iznošene crne farmerke.«O,Nik»,žalio se jedan od braće Henderson.»Upropastio si nam igru.»«Bežite odavde»,rekao je Nik.«Beži ti»,rekla je Debra režeći iza Kesi.»Dag i ja smo samo...»«Da,mi smo samo...»«Umuknite».Nik je pogledao u Kesin ormarić,iz koga je i dalje curelo meso.Zatim je bacio ranac ka njoj.»Ti beži odavde»,rekao je.Kesi ga je pogledala u oči.Bile su tamno braon,kao mahagoni nameštaj njene bake.Kao i nameštaj delovalo je kao da reflektuju svetlost ka njoj.Nisu bile neprijateljske.Bile su bez strasti.Kao da ovog momka ništa nije mnogo doticalo.«Hvala « rekla je,trepćući od suza u očima.Nešto je zatreptalo u tim tamnim očima boje mahagonija.»Nemaš za šta da mi se zahvaljuješ»rekao je.Glas mu je bio kao hladan vetar,ali Kesi to nije bilo važno.Prigrlivši ranac,pobegla je.Na času fizike dobila je poruku.Devojka po imenu Tina joj je spustila poruku na sto,nemarno,trudeći se da deluje kao da ne radi ništa.Nastavila je da hoda i sela na drugi kraj učionice.Kesi je gledala u četvrtast presavijen papir,kao da će je spržiti ako ga dotakne.Njeno ime je bilo napisano sa prednje strane,rukopisom koji je istovremeno bio pompezan i uredan.Polako je otvorila papir.Kesi,pisalo je.Hajde da se nađemo u staroj zgradi kabineta fizike i hemije,na drugom spratu,posle škole.Mislim da možemo pomoći jedno drugom.Prijatelj.Kesi je gladala u papir dok slova nisu počela da joj se mute .Posle časa saterala je Tinu u ćošak.«Ko ti je ovo dao da mi daš?»Devojka je gledala u poruku i pravila se kao da ne zna o čemu se radi.»O čemu ti pričaš?Ja nisam...»«Da,jesi.Ko ti je dao?»Tina je bacila pogled okolo.Zatim je prošaputala.»Sali Voltman.Ali,rekla mi je da ne kažem nikome.Moram da idem sada.»Kesi je blokirala.»Gde je ta zgrada starog kabineta fizike i hemije?»«Slušaj...»«Gde je ?»

Tina je siktala.»Na drugom kraju E krila.Iza parkinga.A sad me pusti da idem!»Odgurnula je Kesi i požurila."Prijatelj",mislila je Kesi sarkastično.Da je Sali stvarno prijatelj ona bi razgovarala sa Kesi javno.Da je stvarno prijatelj,ostala bi taj dan na stepenicama,umesto što je otišla ostavljajući Kesi samu sa Fej.Rekla bi «Hvala ti što si mi spasila život».Možda se sada pokajala.Stara zgrada je delovla kao da nije korišćena neko vreme,na vratima je bio katanac,ali je bio pokidan.Kesi je gurnula vrata i ona su se otvorila.Unutra je bilo mračno.Nije mogla ništa da vidi jer joj se oči nisu još uvek navikle na mrak.Međutim,mogla je da vidi stepenice.Popela se,jednom rukom se pridržavajući za zid.Tek kada se popela na vrh stepenica primetila je nešto čudno.Njeni prsti su dodirivali nešto... mekano.Gotovo kao krzneno.Pogledala je u svoje prste.Garež?Nešto se kretalo u prostoriji.«Sali?»Koraknula je napred.Zašto nema više svetlosti,pitala se.Mogla je da vidi samo po neki zaračak tu i tamo.Krenula je još malo napred i još malo...«Sali?»Čim je to izgovorila,shvatila je da to nije bila Sali.Ko god ili šta god da je,nije Sali."Okreni se idiote.Izađi odavde.Odmah."Zateturala se nespretno,izoštravajući pogled,jer su joj se oči navikle na mrak,tražeći stepenice.Iznenada je bljesnula svetlost,pravo njoj u lice.Čula se škripa i još svetla je ušlo u prostoriju.Kroz prozor koji je sada bio otvorenKesi je shvatilaNeko je stajao pored prozora,drćžeći komad drveta u rukama.Ponove s eokrenula ka stepeništu.Neko je stajao i tamo.Sada je bilo dovoljno svetlosti da je mogla da razazna figuru devojke koja joj je prilazila.«Zdravo Kesi»,rekla je Fej.»Bojim se da Sali nije mogla da dođe.Možda bismo ti i ja mogle da pomognemo jedna drugoj.»

Osam

«Ti si poslala poruku»,rekla je Kesi ravnodušno.Fej se nasmejala onim svojim sporim,groznim osmehom.»Nekako sam mislila da nećeš doći ako se potpišem»,rekla je."A ja sam na to nasela"pomislila je Kesi.Mora da je rekla onoj devojci Tini šta da kaže- i ja sam na to nasela..«Kako ti se sviđaju mali pokloni koje stalno dobijaš?»Kesine oči su se ispunile suzama.Nije mogla da odgovori.Osećala se tako iscrpljeno,tako bespomoćno – kada bi samo mogla da razmišlja.«Zar ne spavaš dovoljno?»nastavila je Fej,naivnim tonom.»Izgledaš očajno.Možda te tvoji snovi drže budnom.»Kesi se okrenula i na kratko bacila pogled iza nje.Tamo je bio izlaz,ali ispred njega je stajala Suzan.«O,pa još ne možeš da ideš»,rekla je Fej.»Ne bih ni sanjala da te pustim.»Kesi je zurila u nju.»Fej,samo me ostavi na miru...»

«Samo ti sanjaj»,rekla je Debra i nevaljalo se nasmejala.Kesi ništa nije mogla da shvati.Onda je videla da Fej drži parče papira u ruci.Bilo je ispravljeno,ali očigledno da je prethodno bilo zgužvano.Njena pesma.Obuzeo ju je bes,iako je bila iscrpljena.Toliko ju je obuzeo da se na trenutak osetila puna energije.Bacila se na Fej vičući «To je moje!»Fej je bila iznenađena.Ustuknula je,uspela da je izbegne,držeći pesmu visoko,tako da Kesi nije mogla da je dohvati.Onda je neko uhvatio Kesi za ruke otpozadi.«Hvala ti Debra»,rekla je Fej,pomalo zadihano.Pogledala je u Kesi.»Izgleda da i mali beli miš ume da uzvrati.Moraćemo to da zapamtimo.Sada,međutim» nastavila je «imaćemo jedno pravo čitanje poezije.Žao mi je što atmosfera nije baš- prikladna – ali šta se tu može?Ovo je nekada bilo odeljenje za nauku,ali niko više ovde ne dolazi.Ne otkako su Dag i Kris Henderson napravili mali grešku u eksperimentu na času hemije.Verovatno si videla braću Henderson – njih je teško ne primetiti.Fini momci,mada malo neodgovorni.Slučajno su napravili bombu.»Sada kada su se Kesine oči prilagodile tami,mogla je da primeti da je prostorija nekada gorela.Zidovi su bili crni od čađi.«Naravno neki ljudi misle da ovde nije bezbedno»,nastavila je Fej «pa držeovo mesto zaključanim.Nas ,međutim takva sitnica nikada nije mogla da spreči.Ovde ima dosta privatnosti.Možemo da pravimo buku do mile volje i niko nas neće čuti.»Debin stisak je boleo Kesi,ali ponovo je pokušala da s eotrgne kada je Fej pročistila grlo i podigla papir.«Da vidimo...-Moji snovi-od Kesi Blejk.Inače veoma originalan naslov.»«Nemaš prava-« počela je Kesi,ali Fej je ignorisala.Počela je teatralno da čita,melodramatičnim glasom:«Svake noći kad legnem da spavam ja sanjam tog jednog-««To su privatne stvari!»povikala je Kesi.«Koji me ljubi i budi moju želju-««Ostavi me na miru!»«Provela sam sa njim nasamo jedan sat-««To nije fer!»«Od tada,osećam vatru».Fej je podigla pogled.»To je to.Šta misliš,Debra?»«Bljak»,rekla je Debra,a zatim blago iskrivila Kesinu ruku,kada je ova pokušala da se oslobodi.»Gluposti.»«O,pa ne bih baš rekla.Sviđa mi se to maštanje.Na primer o vatri.Voliš li vatru Kesi?»Kesi je ćutala.Taj lenji,promukli glas imao je novi prizvuk,prizvuk koji je osetila odmah.Opasnost.«Razmišljaš li o vatri Kesi?Sanjaš li je?»Suvih usta Kesi je zurila u Frj.Te oči boje meda su sijale toplim sjajem.Uzbuđene.«Želiš li da vidiš jedan trik sa vatrom?»Kesi je odmahnula glavom.Bilo je i gorih stvari od poniženja,shvatila je.Po prvi put ove nedelje ona se uplašila,ne za svoj ponos,već za svoj život.Fej je zgužvala parče papira u ruci,napravivši od njega šišarku.Iz nje je bljesnuo plamen.

«Zašto nam ne kažeš o kome je ova pesma Kesi?Mladić koji te je probudio – ko je on?»Kesi se izvila unazad pokušavajući da zaštiti lice od plamena .«Polako»,rekla je Debra rugajući se iza nje.»Nemoj da prilaziš suviše blizu njenoj kosi.»«Misliš ovoliko blizu?»rekla je Fej .»Ili ovoliko blizu?»Kesi je morala da izvije vrat da bi izbegla plamen.Užareni komadi papira leteli su na sve strane.Mogla je da oseti vrelinu na svojoj koži.«Uf,to je bilo blizu.Mislim da su joj trepavice ionako preduge,Debra,zar ne?»Kesi se borila,ali Debrin stisak je bio jak.Što se Kesi više opirala to je stisak više boleo.«Pusti me»-jedva je uspela da izgovori.«Mislila sam da voliš vatru,Kesi.Pogledaj u vatru.Šta vidiš?»Kesi nije želela da posluša,ali nije mogla da se odupre.Papir bi trebalo da je izgoreo do sada.Međutim i dalje je blještao.Žuto,pomislila je.Vatra je žuta i narandžasta.Nije crvena kao što kažu.Sva čula bila su joj usmerena ka plamenu.Vrelina joj je golicala obraze.Mogla je da čuje zvuk papira koji gori,mogla je da oseti miris.Nije mogla da vidi ništa drugo.Sivi pepeo i žuti plamen.Plav na početku,kao gas.Vatra je svake sekunde menjala oblik,a njena svetlost je beskrajno svetlela na gore.Rasipajući svoju energiju...Energija."Vatra je moć",pomislila je.Skoro da je mogla da oseti naboj energije u zlatastom plamenu.Nije to bila mirna energija ,kao energija nebeskog ili morskog prostranstva,ili postojana energija čvrstih stena.Ovo je bila aktivna enargija.Moć koju treba uzeti...«Da»,prošaputala je Fej.Zvuk njenog glasa prenuo je Kesi iz transa."Ne budi luda",rekla je sebi.Njeno maštanje i plamenu je prestalo.To se događa kada je čovek neispavan..Kada stres postane nepodnošljiv i iscrpiš sve svoje snage.Počela je da ludi.Oči joj se napuniše suzama,koje su počele da se slivaju niz obraze.«O,pa ona je ipak beba»,rekla je Fej,a u njenom glasu se osećalo divljačko gađenje.Gađenje i nešto kao razočaranje.»Hajde bebo,umeš li ti bolje da plačeš?Ako se dovoljno potrudiš možda uspeš da izbaciš sve iz sebe.»I dalje jecajući Kesi je pomerala glavu napred-nazad da bi izbegla papir koji gori.Bio joj je toliko blizu da su suze pale na njega i ugasile ga.Kesi više nije razmišljala,bila je jednostavno preplašena.Kao zarobljena životinja,očajna,patetična životinja.Gotova gotova gotova gotova....«Šta to radite?Pustite je – odmah!»Glas je došao niotkuda i na trenutak Kesi nije čak ni pokušala da vidi odakle dolazi.Čitavo njeno biće bilo je skoncentrisano na vatru.Vatra se ugasila iznenada,pretvarajući se odjednom u mekani sivi prah.U Fejinoj ruci ostala je samo ugljenisana šišarka od papira.«Rekla sam da je pustite!»Nešto blistavo prišlo je Debri.Ne blistavo kao vatra,već kao sunčeva svetlost ili mesečava svetlost,kada je mesec pun i tako svetli da se može čitati pod njegovom svetlošću.To je bila ona.

Devojka,devojka iz žute kuće,devojka sjajne kose.Potpuno zapanjena Kesi je zurila kao da je vidi prvi put.Bila je visoka skoro kao Fej,ali ni nalik njoj.Fej je imala obline,o avo devojka je bila tanka,Fej imala crvenu odeću,a ova belu.Umesto Fejine crne grive,kosa ove devojke bila je duga,ravna i blistava – boje svetlosti koja se prelama na prozoru.Naravno,bila je lepa,čak još lepša izbliza nego iz daleka.Ta lepota bila je mnogo drugačija od Fejine.Fej je bila izuzetno lepa ,ali zastrašujuća.Njene neobične zlataste oči bile su fascinantne,ali zastrašujuće.Ova devojka je izgledala kao slika sa vitraža.Po prvi put Kesi je videla njene oči.Bile su zelene i bistre,briljantne,kao da iz njih izvire svetlost.Obrazi su joj bili rumeni,bilo je to prirodno rumenilo,ne šminka.Iz nje je izbijalo ogorčenje,a u glasu,čistom i melodičnom,osećao se bes.«Kada mi je Tina rekla da je prenela poruku za vas,znala sam da se nešto dešava»,rekla je.»Ovo je neverovatno.Poslednji put kažem,Debra,pusti je!»Polako i nevoljno stisak na Kesinim rukama je popustio.«Pogledaj ovo...mogle ste da je povredite»,nastavila je devojka besno.Izvadila je maramicu i počela da briše pepeo i suze sa Kesinog lica.»Jesi li dobro?»pitala je nežno.Kesi je samo mogla da je gleda.Ova sjajna devojka je došla da je spase.Bilo je kao u snu.«Na smrt je preplašena»,rekla je devojka okrenuvši se ka Fej.»Kako si mogla Fej?Kako si mogla da budeš tako okrutna?»«Meni je to tako prirodno»,promrmljala je Fej,zlovoljno.Takav je bio i izraz Debrinog lica.«A ti Suzan – iznenađena sam.Zar ne shvataš koliko je ovo pogrešno?»Suzan je promrmljala nešto gledajući u stranu.«Zašto biste želele da je povredite?Ko je ona?»Zaštitnički je zagrlila Kesi,gledajući devojke.Ni jedna nije odgovorila.«Ja sam Kesi»,rekla je Kesi.Glas jeoj je zadrhtao i pokušala je da ga smiri.Jedino što je mogla da oseti bila je ruka ove devojke na njenom ramenu.»Kesi Blejk»,uspela je da završi rečenicu.»Doselila sam se ovde pre petnaestak dana.Gospođa Hauard je moja baka.»Devojka je delovala iznenađeno.»Gospođa Hauard?U broju dvanaest?Ti živiš sa njom?»Strah je obuzeo Kesi.Setila se Džefrijeve reakcije kada je čuo gde ona živi.Umrla bi kada bi ova devojka reagovala na isti način.Užasnuta,potvrdno je klimnula glavom.Plavokosa devojka se okrenula ka Fej.»Pa ona je jedna od nas!Komšinica»,dodala je oštro,a Fej je podigla obrvu.«O,teško»,rekla je Fej.«Samo delimično»,počela je Suzan.«Umukni!» rekla je Debra.«Ona je komšinica»,tvrdoglavo je ponovila plavokosa devojka.Pogledala je Kesi.»Žao mi je,nisam znala da si se doselila.Da sam znala – ljutito je pogledala Fej – svratila bih.Ja živim na kraju ulice Krauheven roud,u broju jedan.»Još je jednom je zaštitnički stisnula Kesino rame.»Hajde.Ako želiš,otpratiću te do kuće.»

Kesi je potvrdno klimnula glavom.Rado bi poslušala ovu devojku i d ajoj kaže da skoči kroz prozor.«Zaboravila sam da se predstavi»,rekla je devojka,zastajući na stepeništu.»Moje ime je Dajana.»«Znam».Devojka je je vozila plavi Ford.Stala je ispred njega i pitala Kesi da li joj je nešto potrebno iz ormarića.Drhteći Kesi je odmahnula glavom.«Zašto?»Kesi je oklevala.A zatim joj je rekla.Sve.Dajana je slušala,skrštenih ruku,tapkajući nogom sve brže kako je priča odmicala.Njene zelene oči su počele da sijaju od besa.«Ne brini»,bilo je sve što je na kraju rekla.»Pozvaću domara da očisti tvoj ormarić.Za sada,hajde da te odvedemo odavde.»Vozeći,rekla je Kesi da ostavi zeca.«Pobrinućemo se za njega kasnije».Kesi joj je verovala.Ako Dajana kaže da će to biti sređeno,znači da će tako biti.U kolima Kesi je jedino mogla da zuri u dugu,sjajnu kosu koja je padala na ručnu kočnicu.Bila je kao svila boje sunčeve svetlosti.Ili kao sunčeva i mesečeva svetlost zajedno.Na trenutak Kesi je pomislila na još nekog u čijij je kosi bilo više od jedne boje,ali kada je pokušala da o tome razmišlja,misao je pobegla.Nije se usudila da dodirne kosu,iako je želela da oseti da li je i na dodir tako svilenkasta.Umesto toga pokušala je da sluša ono što Dajana priča.«...ne znam šta se desi sa Fej ponekad.Ona jednostavno ne razmišlja.Ne shvata šta radi.»Kesi je oprezno pogledala Dajanino lice.Po njenom mišljenju Fej je tačno znala šta radi.Međutim ništa nije rekla – stigle su do lepe viktorijanske kuće.«Hajde»,rekla je Dajana.»Hajde da se malo umiješ i središ pre nego što te otpratim do kuće.»Da se umije?Kesi je shvatila o čemu Dajana priča kada je ušla u staromodno kupatilo na drugom spratu.Njen sivi džemper bio je pun pepela,a i njene ruke,farmerke.Kosa joj je bila u haosu.Lice joj je bilo umrljano od suza i crnila.Izgledala je kao ratno siroče.«Daću ti nešto moje odeće dok ne očistiš tvoju.Možeš ovde da se središ.»Dajana je išla tamo-ovamo pokupatilu,sipala toplu vodu u kadu,dodalo nešto slatko misrisa sa mehurićima.Donela je peškire,sapun,šampon i sve to tako brzo da je Kesi bila zbunjena.«Izbaci odeću ispred kupatila kada je svučeš.Možeš ovo da ogrneš kada završiš»,rekla je,kačeći mekani beli bade-mantil na vrata.»Dobro,sad imaš sve.»Nestala je,a Kesi je ostala da zuri u zatvorena vrata.Pogledala je u blago zamagljeno ogledalo,a zatim u kadu.Bilo joj je hladno i osećala je da je sve boli.Mišići su joj drhtali od napetosti.Topla,mirišljava voda je delovala savršeno i kada je ušla u kadu ispustila je uzdah zadovoljstva.Bilo je divno.Taman kako treba.Ležala je i uživala neko vreme,dok joj toplkota vode nije ugrejala kosti,a sladak miris ispunio pluća.Potpuno se osvežila i oporavila.

Uzela je krpu i istrljala lice i telo da skine garež.Šampon je takođe mirisao slatkasto.Kada je konačno izašla iz kade i umotala se u veliki beli frotirni bade-mantil bila je čista i bilo joj je toplo i bila je opuštenije neko ikad u poslednjih nekoliko nedelja.Jedva da je mogla da veruje da se ovo dešava,ali osećala se ispunjena svetlošću.Kupatilo je bilo staromodno,ali ne ružno.Lepi peškiri i posudice sa obojenom solju za kupanje davali su mu prijatan izgled.Obula je mekane bele papuče,koje joj je Dajana ostavila,i krenula u hodnik.Vrata preko puta bila su odškrinuta.Oklevajući,pokucala je i otvorila ih.Zatim je zastala na pragu.Dajana je sedela na simsu,nagnuta nad Kesin sivi džemper u svom krilu.Iznad nje na prozoru bile su okačene prizme.Sunce ih je obasjavalo i svetlost se prelamala kroz njih,tako da je soba izgledala kao obasjana malim trouglićima duge:nijanse ljubičaste,zelene i narandžasto-crvene.Svetlost je treperila po zidovima,podu,Dajaninim rukama i kosi.Kao da je sedela u kaleidoskopu.Nije ni čudo što je prozor tako blještavo sijao,pomislila je Kesi.Dajana je podigla pogled ka njoj i osmehnula se.«Uđi.Pokušavam da očistim tvoj džemper od čađi.»«Oh,on je od kašmira.»«Znam.Biće sve u redu.»Dajana je uzela neku knjiga koja je stajala otvorena ispred nje na simsu i vratila je u veliki ormar ,koji je stajao na suprotnom zidu.Kesi je primetila da je nakon toga zaključala ormar.Zatim je izašla napolje sa džemperom.Kesi je radoznalo gledala u sims prozora.Nije mogla da vidi nikakav odstranjivač fleka.Samo pakovanje suvog cveća i nešto što je izgledalo kao deo nečije kolekcije kamenčića.Soba je bila divna.Uspešno je bio iskombinovan stari nameštaj sa modernim,kao da su prošlost i sadašnjost ovde bile u harmoniji.Zavese na baldahinu bile su svetlo plave sa nežnim dezenom u vidu vinove loze,vazdušastim i laganim.Na zidovima su umesto postera filmskih zvezda bile su nekakve umetničke šare.Čitav prostor je izgledao – otmeno.Elegantno i umetnički,ali i udobno.«Sviđaju ti se?Grafike?»Kesi se okrenula i ugledala Dajanu koja je bešumno ušla u sobu.Potvrdno je klimnula glavom,želeći da može da smisli nešto inteligentno što bi mogla reći ovoj devojci,koja je bila toliko iznad nje.»Ko je na njima?»pitala je,nadajući se da to nijr nešto što bi trebalo da već unapred zna.«To su grčki bogovi.Tačnije,grčke boginje.Ovo je Afrodita,boginja ljubavi.Vidiš li anđele i golubice oko nje?»Kesi je gledala ženu na slici,koja je bila zavaljena na nekakvom kauču,lepa i lenja.Nešto u njenoj pozi – ili su to možda bile grudi – podsetilo ju je na Suzan.«Ovo je Artemida».Dajana je krenula ka drugoj grafici.»Ona je bila boginja lova.Nikada se nije udavala,i ako bi je neki muškarac video kako s ekupa,poslala bi na njega svoje pse da ga rastrgnu.»Devojka na slici je bila vitka i gipka,mišićavih ruku i nogu.Bila je na kolenima,ciljajući kopljem.Crna kosa joj je u talasima padala na vrat,a njeno lice je bilo

napeto,izazivačko.Debra je ponekad tako izgledala,pomislila je Kesi.Zatim je pogledala sledećiu grafiku i počela sa pitanjima.«Ko je ovo?»»To je Hera,kraljica bogova.Ona ume da bude – ljubomorna.»Kesi se kladila da ume.Mlada žena je bila visoka i ponosita,sa zapovedničkim izrazom.Ono što je privuklo Kesinu pažnju bile su njene oči.Delovalo je kao da blješte,pune strasti,volje i opasnosti.Kao divlja mačka koja se sprema za skok...Počevši da nekontrolisano drhti,Kesi se okrenula.«Jesi li dobro?»pitala je Dajana.Kesi je glimnula glavom gutajući knedlu.Sada kada je bila na sigurnom,sve joj se vratilo.Ne samo događaji od prethodnog dana,već od cele prošle nedelje.Sav bol,svo poniženje.Obešena lutka u njenom ormariću,scena iz kafeterije.Gumena zmija.Igra «zadrži njen ranac»...«Kesi?»Ruka je dodirnula njeno rame.Bilo je previše.Kesi se okrenula i bacila se Dajani u naručje,sva u suzama.«U redu je.Sve će biti u redu,stvarno.Ne brini...»Dajana ju je grlila i tapšala po leđima.Sve suze koje nije mogla da pusti pred bakom i majkom sada su potekle.Obesila se o Dajanu i plakala kao malo dete.Bilo je kao one slike koje je videla u biblioteci.Kao da ima sedam godina i majka je teši.Nekako,zbog Dajane, Kesi je osećala da će sve biti u redu.Konačno je plač utihnuo i zamenilo ga je jecanje i šmrkljanje.Na kraju je podigla glavu.«Znaš šta»,rekla je Dajana ,pružajući Kesi papirnu maramicu.»Zašto ne ostaneš ovde na večeri?Moj tata se tek kasno vraća – on je advokat.Mogu da pozovem još neke prijatelje i da naručimo picu.Kako ti se čini?»«O,sjajno»,rekla je Kesi,grizući usnu.»Zaista sjajno.»«Možeš da obučeš ovo dok ti se odeća ne osuši-biće ti malo veliko,ali ne previše.Siđi u prizemlje kada budeš spremna»,Dajana je zastala,gledajući Kesi u lice svojim smaragdno zelenim očima.»Nešto nije u redu?»«Ne...ne baš,ali...»Kesi se dvoumila,a zatim besno odmahnula glavom.»Samo...što...zašto si tako fina prema meni?»izletelo joj je.Sve je još uvek delovalo kao san.Dajana ju je kratko posmatrala,zatim se osmehnula očima iako su joj usne zadržale ozbiljan izraz.»Ne znam...Valjda mislim da si i ti fina i da to zaslužuješ.Mogu da se potrudim da budem pokvarena,ako želiš.»Kesi je odmahnula glavom,ali ne ljutito ovoga puta.Osetila je kako joj se usne grče.«I...»Dajana je sada gledala u daljinu,njene bistre zelene oči delovale su daleko.»Mi smo sve sestre,znaš.»Kesi je zadržala dah.»Jesmo?»prošaputala je.«Da»,rekla je Dajana oštro i dalje gledajući u stranu.»Jesmo.Uprkos svemu.»Njeno lice je poprimilo drugačiji izraz i pogledala je u Kesi.»Možeš da se javiš mami odavde»,rekla je,pokazujući ka telefonu.»Sići ću dole da naručim picu.»Zatim je nestala.

Devet

Devojke koje su došle zvale su se Lorel i Melani.Lorel je bila devojka koju je Kesi videla u biblioteci sa Dajanom.Izbliza je bila veoma vitka,svetlo smeđe kose,duge skoro kao Dajanina,i lepog vilinskog lica.Nosila je haljinu cvetnog dezena i roze duboke patike.«Ovo je vegetarijanska pica,zar ne?»rekla je,zalupivši vrata za sobom,jer je nosila pune ruke plastičnog posuđa.»Nisi naručila neku sa ljutim papričicama,zar ne?»«Nema mesa»,uveravala ju je Dajana,otvorivši ponovo vrata da bi druga devojka koja je tamo strpljivo stajala mogla da uđe.«Opa – izvinjavam se!» Lorel je povikala idući ka kuhinji.»Imam ovde namirnice za salatu.»Dajana i druga devojka su se okrenule i u isti glas povikala «Bez tofu sira!»«O,pa to je samo povrće i zeleniš»,rekla je Lorel.Dajana i druga devojka su se pogledale i sa olakšanjem odahnule.Kesi se borila protiv svog stida.Nova devojka je definitivno bila četvrti razred,visoka i lepa na prefinjen način.Njena glatka kestenjasta kosa bila je podignuta rajfom,a njene sive oči bile su smirene i procenjivačke.Bila je to jedina osoba koja je Kesi izgledala kao da nosi naočare,a ne nosi ih.«Ovo je Melani»,rekla je Dajana.»Ona živi u istoj ulici u broju četiri.Melani,ovo je Kesi Blejk – ona se upravo doselila u broj dvanaest.Gospođa Hauard je njena baka.»Zamišljene sive oči su se okrenule ka Kesi,a zatim je Melani klimnula glavom i rekla «Ćao».«Ćao»,rekla je Kesi,kojoj je bilo drago što se okupala i nadala se da ne izgleda previše smešno u Dajaninoj odeći.«Melani je naša pametnica»,rekla je Dajana nežno.»Ona je izuzetno pametna.Ona zna sve što je moguće znati o kompjuterima.»«Ne baš sve»,rekla je Melani ozbiljno.»Ponekad pomislim da ne znam ništa».Pogledala je u Dajanu.»Znaš čula sam nekakve glasine o Kesi,nešto vezano za Fej,ali niko neće ništa da mi kaže.»«Znam.I ja sam tek danas saznala.Možda nisam u toku događanja u školi – ali trebalo je bar da mi kažeš da si nešto čula.»«Ne možeš da rešavaš probleme svih Dajana.»Dajana je pogledala,a zatim blago odmahnula glavom.»Kesi,zašto ne odeš u kuhinju i pomogneš Lorel oko salata?Ona je tvoja vršnjakinja.»U kuhinji Lorel je stajala pored radnog stola punog povrća i seckala.«Dajana je rekla da mogu da ti pomažem».Lorel se okrenula.»Dobro!Možeš da opereš onu rusomaču tamo – sveža je,tako da njoj sigurno ima bubica.»Rusomaču?Kesi je gledala u nekoliko gomilica zeleniša u nedoumici.Da li je to nešto št bi trebalo da zna?«Hmm...ovo?»rekla je podižući tamno zelene trouglaste listove,bele pršnjave pozadine.«Ne,to je divlji spanać»,rekla je Lorel i pokazala laktom ka gomili ci dugih tankih listova okrznutih ivica.»To je rusomača.Ali možeš da opereš i jedno i drugo.»

«Da li ikada koristiš – hrizantemu – za salatu?»pitala je Kesi oprezno kao što je i prala.Volela je što i ona nečim doprinosi.Ove devijke su bile tako pametne,tako sposobne,tako sabrane;ona je očajnički želela da ostavi dobar utisak.Lorel se nasmejala i klimnula glavom.»Da,ali ne sme da se jede mnogo;može da se dobije osip.Hrizantema je dobra i za druge stvari;dobra je protiv ujeda insekata i velike ljubavi» Lorel je naglo prekinula rečenicu i počela mahnito da secka.»Evo,ova salata je gotova.Dobro je da ovaj zeleniš bude svež»,dodala je brzo.»Zato što tada ima bolji ukus i još uvek je puno soka i života Majke Zemlje.»Kesi je pogledala oprezno.Možda ova devojka ipak i nije tako sabrana.Puna života Majke Zemlje?Međutim,setila se kako je onog dana prislonila uvo na crveni granit i osetila pulsiranje duboko u njemu.Kada je razmišljala o tome mogla je ponovo to da oseti.Da,mogla je da shvati kako su sveže biljke pune života.«Dobro,ovo je gotovo.Možeš da kažeš Di i Melani da je spremno,doneću tanjire»,rekla je Lorel.Kesi se vratila u veliku sobu.Melani i Dajana bile su zanete razgovorom i nijedna nije primetila da ima Kesi prilazi.«...pokupila si je kao kučence sa ulice.Uvek to radiš»,rekla je Melani iskreno a Dajana je slušala skrštenih ruku.»A šta će se posle desiti?»Prekinula je kada je Dajana ugledala Kesi i dotakla joj lakat.«Spremno je»,rekla je Kesi osećajući se čudno.Da li su pričale o njoj?Nazvale je kučencetom sa ulice?Nije to Dajana rekla već Melani.Rekla je sebi da je nije briga šta Melani misli.Hladne sive oči nisu bile neprijateljske,Melani ju je posmatrala dok su jele salatu.Samo zamišljene.Kada je stigla pica Kesi se divila lakoći kojom su se ostale tri devojke smejale i pričale sa dostavljačem,koji je bio malo stariji od njih.On je bio toliko zainteresovan za Melani da se praktično sam pozvao da uđe,ali Dajana mu je ,smejući se ,zatvorila vrata pred nosom.Posle toga,Melani je ispričala nekoliko zanimljivih priča o svom putovanju u Kanadu u toku leta,a Kesi je skoro zaboravila na opasku.Bilo je toliko lepo biti u okruženju koje je opušteno,u kome se vode prijatni razgovori,a ne osećati se isključeno.A biti ovde po Dajaninom pozivu,videti kako joj se Dajana osmehuje...skoro da nije mogla da poveruje u to.Kada se spremila da krene,doživela je mali šok.Dajana joj je pružila uredno spakovanu odeću ,na kojoj nije bilo ni traga gareži i rekla «Odvešću te kući.Ne brini za auto tvoje bake.Ako mi daš ključeve srediću da te Kris Henderson odveze do kuće.»Kesi se ukočila i predala joj ključeve.»Henderson?Misliš – ne misliš valjda na jednog od braće Henderson?»Dajana se nasmejala i otključala auto.»Znači čula si za njih?Kris je fin,zaista,samo je pomalo divalj.Ne brini.»Dok su se vozile,Kesi se setila kako se jedan od braće igrao njenim rancem i kako su ga zvali Dag,a ne Kris.Međutim,i dalje nije mogla da suzbije strah kojije osećala.«Mi se svi ovde znamo u Krouheven roudu»,objašnjavala joj je Dajana uveravajući je da nema razloga za zabrinutost.»Evo ovo je Lorelina kuća,a ova pored je Fejina.Deca koja su ovde odrasla se drže zajedno.Biće sve u redu.»«Drže se zajedno?» Kesi je pala na pamet jedna uznemitujuća ideja.

«Da» ,Dajana je zvučala previše opušteno.»Mi imamo neku vrstu kluba...»«Kluba?»Kesi je bila toliko zgrožena da je prekinula Dajanu.»Misliš – i ti si u tom klubu?Ti i Lorel i Melani?»«Aha»,rekla je Dajana.»Evo stigle smo do tvoje kuće.Zvaću te sutra – možda bih mogla da svratim.Možda bismo mogle zajedno kolima u školu u ponedeljak...»Zastala je zbog izraza Kesinog lica.»Šta je bili Kesi? Rekla je nežno.Kesi je odmahivala glavom»Ne znam...da,hoću,ovaj,znaš.Rekla sam ti kako sam čula šta su pričale Fej,Suzan i Debra prvog dana u školi-tako je sva ova zbrka i počela.Čula sam ono što su pričale i znam da su one u Klubu.A bilo je tako grozno..Ne znam kako ti možeš da budeš u takvom klubu sa njima.»«Nije kao što misliš»...Dajanin nežni glas je utihnuo.»Ne mogu tačno da objasnim.Ali jedno znam-nemoj da sudiš o Klubu po Fej.Mada i u Fej ima dosta toga dobrog,ako samo potražiš.»Kesi je razmišljala kako bi se to moralo tražiti elektronskim mikroskopom koji skenira.To je i rekla.Dajana se nasmejala.»Ne baš.Znam je od rođenja.Svi se ovde znamo toliko dugo.»«Ali...»Kesi je zabrinuto gledala u nju.»Zar je se ne plašiš?Zar ne misliš da bi bila spremna da ti uradi nešto grozno?»«Ne»,rekla je Dajana.»Ne mislim tako.Kao prvo-ona mi je dala neku vrstu obećanja da to neće raditi.A kao drugo» – pogledala je u Kesi gotovo se izvinjavajući,iako joj je u uglovima usana igrao osmeh –«nemoj me mrzeti,ali Fej mi je bliska rođaka.»Kesi je zinula u čudu.«Ovde smo uglavnom svi rođaci» rekla je Dajana nežno.»Ponekad drugo ili treće koleno,ali mnogi od nas su čak i bliži rođaci.Evo ti ovaj biljni čaj koji mi je Lorel napravila letos» dodala je stavljajući Kesi nešto u ruku.»Popij malo tog čaja večeras ako ne budeš moga da zaspiš.Trebalo bi da pomogne.Vidimo se sutra ujutru.»

Kada se Dajana pojavila na vratima,kosa joj je bila uvijena u dugu kiku.Vilsila je kao nekakva svilena kićanka.U jednoj ruci je držala mirišljavo sušeno lišće umotano u gazu.«Rekla si da je tvoja mama prehlađena,pa sam joj donela čaj.Dobar je za kašalj i groznicu.Da li si probala onaj čaj koji sam ti dala sinoć?»Kesi je klimnula glavom.»Nisam mogla da verujem.Odmah sam zaspala i probudila sam se jutros,osećam se sjajno.Šta je bilo u onom čaju?»«Pa,kao prvo,mačija trava»,rekla je Dajana,a zatim se nasmejala kada je videla Kesinu reakciju.»Ne brini,nema isti efekat na ljude kao na mačke.Samo opušta.»Šta je Dajana radila ono prvo jutro kada ju je Kesi videla?Spremala čaj?Kesi se nije usuđivala da prizna da je špijunirala,ali bilo joj je drago kada je Dajana rekla da bi volela da spremi čaj za Kesinu majku i lično joj odnese.«To je jednostavni biljni eliksir protiv groznice»,rekla je tiho gospođi Blejk,a u njenom glasu bilo je nečeg razuveravajućeg.Kesi majka je na trenutak oklevala,a zatim uzela šoljicu.Probala je čaj,a zatim se osmehnula Dajani.Kesi je osetila kako je obuzima toplina.Čak se i lice Kesine bake razvuklo u osmeh kada je ugledala Dajanu i Kesi kakao idu hodnikom ka Kesinoj sobi.

«Mora da je sjajno iamti takvu baku»,rekla je Dajana.»Mora da je puna priča.»Kesi je laknulo.Plašila se da Dajana neće moći da vidi ništa osim mladeža,pogrbljenih leđa i grube sede kose.»Ona je sjajna»,rekla je,diveći se tome koliko se njen stav promenio od onog prvog dana kada je ugledala bakinu figuru na pragu.»Lepo je konačno je upazni,ona je jedina rođaka koju imama.Moja druga baka i deka su umrli.»«I moji isto»,rekla je Dajana.»I moja mama,takođe.Tužno je,jer sam oduvek želela da imam mlađu sestru,ali moja majka je umrla iste godine kada sam ja rođena,a moj tata se nikada nije ponovo oženio,tako da nije bil šanse za to.»«I ja sam želela sestru»,promrmljala je Kesi.Nastupila je tišina.Zatim je Dajana rekla,»Ova soba je divna.»«Znam»,rekla je Kesi gledajući u masivan,sjajan nameštaj i svečane draperije i tvrde stilice.»Lepa je,ali je kao muzej.Ovo su sve moje stvari koje su stigle od kuće.»Pokazala je na gomilu stvari u uglu.»Probala sam da im nađem mesto u sobi,ali bojla sam se da nešto ne izgrebem ili da ne polomim.»Dajana se nasmejala.»Ja se ne bih plašila.Ove stvari su opstale poslednjih tri stotine godina,izdržaće još malo.Treba samo da nađeš mesto za tvoje stvari i da tako urediš sobu.Možemo to da probamo sledećeg vikenda – sigurna sam da bi i Lorel i Melani rado pomogle.Bilo bi zabavno.»Kesi je pomislila na Dajaninu svetlu,prostranu,skladno uređenu sobu i osetila tračak nade.Kad bi njena soba mogla da izgleda bar upola toliko dobro,bila bi srećna.«Previše si dobra prema meni»,izletelo joj je ,a zatim se trgla i lupila po čelu.»Mogu da zamislim koliko to glupo zvuči»,rekla je bespomoćno,»ali to je istina.Mislim,sve ovo činiš za mene,a ništa ne dobijaš za uzvrat.Ja stvarno ne mogu da razumeš zašto želiš to da radiš.»Dajana je gledala kroz prozor u okean.On se talasao i presijavao,a u njemu se ogledalo blistavo plavo septembarsko nebo.»Rekla sam ti»,rekla je i osmehnula sa.»Mislim da si ti fina.Lepo od tebe što si tako pomogla Sali,i hrabro je bilo što si se tako suprotstavila Fej.Divim se tome.Osim toga»,dodala je slegnuvši ramenima «ja volim da budem ljubazna prema ljudima.Ja nemam osećaj da ništa ne dobijam za uzvrat.Uvek se pitam zašto su ljudi tako ljubazni prema meni.»Kesi je pogledala kako sedi kraj prozora,obasjana sunčevom svetlošću.Njena svetla kosa je bukvalno blistala,a njen profil je bio savršen,kao precizno rađen broš.Da li moguće da Dajana nije svesna toga?«Pa,pretpostavljam da je razlog delimično i to što ti uvek pokušavaš da nađeš dobro usvakome»,rekla jeKesi.»Ljudi verovatno tome ne mogu da odole.A to što nisi sujetna i što te stvarno zanima šta neko ima da kaže...kao i to što si najlepša osoba koju sam u životu videla,sigurno doprinosi» dodala je konačno.Dajana je prasnula u smeh.»Žao mi je što si odrasla u okruženju tako ružnih ljudi»,rekla je.Zatim se sabrala,gledajući kroz prozor ponovo i igrajući se trakom na draperiji.»Znaš...»,rekla je,a glas joj je zvučao skoro stidljivo.Zatim se okrenula ka Kesi,a oči su joj bile tako blistavo zelene da je Kesi ostala bez daha.«Znaš,čudno je što smo obe želel sestru,a ni jedna od nas nema sestru»,rekla je.»A kad sam te videla u onoj stroj zgradi...pa,osetila sam kao da si ti moja mlađa sestra.Zvuči čudno,ali to je istina.»

Kesi nije delovalo čudno.Otkako je ugledala Dajanu,osećala je da su na neki način povezane.«I- ne znam;osećam da sa tobom mogu da pričam.Čak više nego sa Melani ili Lorel,iako smo se tek upoznale.Osećam da me nekako ti razumeš...i da mogu da ti verujem.»«Možeš»,rekla je Kesi tiho,ali sa strašću koja je i nju samu iznenadila.»Ni je ne znam zašto,ali možeš da mi veruješ,bez obzira na sve.»«Pa ako želiš...» Dajana se malo namrštila,grizući usnu,i dalje gledajući u pod,dok se poigravala trakom zavese.»Pa...mislila sam da bismo nas dve možda mogle biti jedna drugoj kao usvojene sestre.Tako bih ja imala mlađu sestru,a ti stariju.Ali samo ako i ti to želiš»,dodala je brzo podigavši pogled.Želim?Kesin problem je bio što nije znala šta da radi – da se obesi Dajani oko vrata,da pleše po sobi,da prasne u smeh ili u da brizne u plač.«To bi bilo lepo»,uspela je da kaže nakon kraće pauze.Zatime se osmehnula Dajani,stidljivo,ali gledajući je direktno u oči,dok joj je srce pevalo.»Ne,to bi bilo – sjajno.»

«Jutros izgledaš bolje,mama»,rekla je Kesi.Majka je sedela na ivici kreveta i osmehnula se.«Bio je to gadan grip,ali sada mi je bolje»,rekla je.»A ti – ti mi izgledaš srećnije,dušo.»«I jesam»,rrekla je Kesi,poljubivši majku u obraz.″Nikada nećeš znati koliko″,pomislila je.Ovo jutro je bilo kao prvi dan škole,u uzbuđenju i iščekivanju.″Briga me ako me svi u školi mrze″,pomislila je Kesi.″Dajana ćebiti tamoSamo razmišljanje o tome će sve ostalo baciti u senku.″Dajana je tog dana izgledala naročito lepo,nosila je zelenu jaknu od prevrnute kože,postavljenu plavom svilom.Imala je izbledele farmerke,skoro bele.Oko vrata jjoj je bio jednostavan privezak,sa samo jednim kamenom,mlečno bele boje,sa plavičastim odsjajem.Kesi je bila ponosna što sa njom ide u školu.U hodnicima je primetila nešto čudno.Nisu mogle da pređu ni tri koraka,a da ih neko ne zaustavi.«O,ćap Dajana – imaš li minut vremena?»»Dajana!Tako mi je drago što te vidim...»»Dajana,to me ubija.Hoćeš li bar da razmisliš ovog vikenda?»(od jednog momka).Skoro svako koga su sreli je želeo da priča sa Dajanom,a oni koji nisu imali šta da kažu stajali su u blizini i slušali.Kesi je gledala kako Dajana priča sa svima.Momci su molili za izlaske sa njom bili su jedini koje je izbegavala,uz osmeh.Neki ljudi su upućivali nervozne poglede ka Dajani,ali niko od njih nije rekao ništa ružno.Očigledno da je Dajana imala moć da se suprotstavi čak i Fej.Konačno,par minuta pre zvona,Dajana se izvukla iz gužve i otpratila Kesi do kabineta za Engleski jezik.Ne samo da je ušla sa njom unutra,već je sela za sto pored Kesinog i malo pričala sa njom,ignorišući sve ostale koji su ih gledali.

«Moraćemo da napravimo još jednu pica žurku ove nedelje»,rekla je glasno.»Lorel i ja smo pričale kako da pruredimo tvoju sobu ako još uvek to želiš.Lorel je vrlo kreativna.Stvarno mislim da treba da se prebaciš kod mene na istoriju ako možeš.Nastavnica,gospođica Lening je sjajan..»Nastavila je da priča,delujući nesvesna ostatka odeljenja.Međutim,Kesi je mogla da oseti da u njoj ključa nešto kao mehurići u flašici gaziranog soka.Devojke koje su joj prošle nedelje okrenule leđe i pobegle od nje su sada sa entuzijazmom slušale šta Dajana priča Kesi,klimajući glavom kao da one učestvuju u razgovoru.«Pa,mislim da bi trebalo da krenem – naći ćemo se u jedanaest i petnaest za ručak»,rekla je Dajana.«Gde?»pitala je Kesi,gotovo panično kada je Dajana ustala.Upravo je shvatila da nikada nije videla Dajanu,niti Lorel ,ni Melani za ručkom.«O,pa u kafeteriji – u zadnjem delu.Iza staklenih vrata.Zovemo ih zadnja vrata.Videćeš ih»,rekla je DajanaDevojke iza kesi su razmenjivale zaprepašćene poglede.Kad je Dajana otišla jedna od njih je progovorila.«Ti ćeš da ručaš u zadnjoj prostoriji?»pitala je zavidno.«Pretpostavljam»,rekla je Kesi odsutno,gledajući Dajanu.«Ali...»Devojke su se ponovo značajno pogledale»Jesi li i ti u Klubu?»pitala je jedna od njih na kraju.Kesi je bila nesigurna.»Pa...ne baš.Ja sam samo Dajanina drugarica.»Pauza.Onda su devojke sele pozadi,izgledajući zbunjeno,ali i impresionirano.Kesi jedva da je i primetila.Ona je gledala ka vratima u devojku koja je upravo ušla pošto je Dajana izašla.Fej je ovog jutra takođe izgledala izuzetno lepo.Njena crna kosa bila je divlja i pohotna,a svetla koža je blistala.Usne su delovale senzualnije nego ikada,neglašene nekom novom nijansom crvenog ruža.Nosila je crveni džemper koji je naglašavao svaku njenu oblinu.Zastala je na pragu,blokirajući prolaz i ona i Dajana su se pogledale.Bio je dug pogled ,odmeravanje,zlaten oči protiv zelenih.Ni jedna od njih nije rekla ništa,ali vazduh između njih je gotovo pucao od elektriciteta.Kesi je gotovo mogla da oseti dve snažne volje koje se bore za dominaciju.Konačno,Fej je bila ta koja se sklonila u stranu,ali propustila je Dajanu ne sa ljubaznošću već sa prezirom.Kada je Dajana prošla,Fej joj je rekla nešto preko ramena,a nije s eokrenula da je pogleda.«Šta je rekla?»jedna od devojka je pitala Kesi.«Nisam mogla da čujem»,rekla je Kesi.To je međutim bila laž.Čula je.Samo nije razumela.Fej je rekla:»Dobiješ bitku,izgubiš rat.»

Za vreme ručka Kesi se pitala kakao pre nije primetila ovu prostoriju pozadi.Shvatila je kako je Dajana i njene drugarice nisu videle – ulaz u tu prostoriju bio je zatrpan ljudima.Ljudima koji stajali,nadajući se da će biti pozvani,ili onima koji su samo stajali u blizini.Oni su zaklanjali pogled onima koji su sedeli unutra.Bilo je lako shvatiti zašto je ta prostorija bila omiljeno mesto za sednje.Na zidu je bio TV,iako je bilo suviše bučno da bi se čuo.Bila je tu čak i mikrotalasna i sokovnik.Kesi

je bila svesna da zure u nju kada je ušla i sela pored Dajane,ali danas su to bili pogledi zavisti.Tamo su bile Melani i Lorel.Tu je bio i Šon,niski momak koji ju je onda požurivao da ode kod direktora.Bio je tu i momak razbarušene plave kose i plavo-zelenih očiju – o,bože,jedan od braće Henderson.Kesi je pokušavala da ga ne gleda uplašeno,kada mu je Dajana rekla «Ovo je Kristofer Henderson – Kris,pozdravi se,ovo je Kesi.Pomerio si njenog belog zeca.»Plavokosi mladić se okrenuo i izgledao kao da se brani.»Nisam ga ni takao.Nisam ga čak ni video,znaš?Bio sam na drugom mestu.»Dajana i Melani su se značajno pogledale.»Kris»,rekla je Dajana»o čemu pričaš?»«O zecu ove ženske.Nisam ga je uzeo.Ne volim te male krznene životinje.Svi smo mi braća.»Dajana je zurila u njega,a zatim odmahnula glavom.»Nastavi sa ručkom,Kris.Zaboravi.»Kris se namrštio,slegnuo ramenima,a zatim se vratio kod Šona.»Ima nova grupa,Kolera,znaš i izdali s novi album...»«Neko jeste pomerio moj auto»,rekla je Kesi.«On je to uradio»,rekla je Lorel.»Samo se ne seća.Ipak,zna dosta o muzici.»Šon je,primetila je Kesi,ovde bio drugačiji nego onda kada ga je srela kod ormarića.Bio je izuzetno učtiv,željan da udovolji i često je nudio da nešto donese devojkama.Ponašale su se prema njemu kao prema dosadnom mlađem bratu.On i Lorel su bili jedini prvaci,pored Kesi.Tek je prošlo par minuta od početka ručka kada se na vratima pojavila plavuša.Suzan je izgledala ljuto.«Debra ima zbranu ručka,a Fej nešto radi,tako da jedem ovde»,najavila je.Dajana je podigla pogled.»Dodbro»,rekla je ravnodušno,a zatim dodala.»Ovo je moja drugarica Kesi,Suzan.Kesi,ovo je Suzan Vitier.»«Ćao»,rekla je Kesi,trudeći se da zvuči opušteno.Na trenutak se osetila napetost.Zatim je Suzan zakolutala svojim plavim očima i rekla «Ćao»,a odmah zatim sela i počela da vadi stvari iz svoje kese za ručak.Kesi je gledala kako Suzan postavlja svoj ručak,a zatim bacila kratak pogled ka Lorel.Zatim je pogledala u Dajanu i upitno podigla obrve.Čula je zvuk plastike kada je Suzan izvadila poslednju stvar iz svoje kese,a zatim je čula piskutavi uzvik kojije dopirao od Lorel.«O,bože,pa nećeš valjda to da jedeš?!Znaš li šta je u tome,Suzan?Goveđa mast,salo,palmino ulje – i oko pedeset posto belog šećera...»Dajana je grizla usnu,a Kesi je neprimetno zadrhtala,pokušavajući da izgleda ravnodušno.Na kraju,to je ipak bilo previše,nije mogla da izdrži da se na nasmeje.Dajana je takođe prasnula u smeh.Svi su ih pogledali zbunjeno.Kesi se smejala gledajući u svoj sendvič sa tunjevinom.Nakon toliko nedelja usamljenosti,našla je mesto gde pripada.Bila je Dajanina drugarica,Dajanina usvojena sestra.Njeno mesto je bilo tu pored Dajane.

Deset

Tog petka Kori je došla u prostoriju u pozadini za vreme ručka.Sa strahopoštovanjem je gledala u starije devojke,a čak se i prema Kesi odnosila sa poštovanjem,što je bilo lepo.Naravno Suzan i Debra se nisu tako ponašale.Plavuša nije bila ni svesna Kesinog prisustva,osim ako nije trebalo nešto da joj se doda ili podigne,a bajkerka je fiksirala pogledom svaki put kada bi se srele u hodniku.Debra i Dag – drugi od braće Henderson – su se u prostoriji za ručak pojavili samo jednom otkako je Kesi počela da dolazi tu,i sve vreme su se žučno raspravljali o nekom hevi-metal bendu.Fej i Nik,crnokosi zgodni mladić hladnog izgleda,koji je Kesi spasao kada su joj oteli ranac,nisu se pojavili cele nedelje.Međutim Kori Henderson je bila fina.Sada kada je znala Kesi je mogla da uoči sličnost između nje i Krisa i Daga – plava kosa i plavo-sive oči,koje je Kori isticala noseći tirkiznu ogrlicu i prsten u istoj boji.Kori nije bila divlja kao njena braća.Delovala je kao savim normalna,obična devojka od petnaestak godina.«Toliko dugo sam to čekala da ne mogu da verujem da je konačno stiglo»,rekla je pred kraj pauze za ručak.»Mislim,pomisli samo,sledeći utorak je taj dan!Tata kaže da možemo da pravimo žurku na plaži – ili bar nije rekao da ne smemo – a ja želim da to bude nešto zaista posebno,jer je i praznik...»Odlutala je.Kesi je ,prateći njen pogled,videla da Dajana ugrizla usnu i da skoro neprimetno odmahuje glavom.Šta nije u redu sa tim što Kori priča?pitala se Kesi.Onda joj je sinulo:bio je to prvi put da čuje za žurku,iako su drugi očigledno već znali za nju.Zar ona nije pozvana?«Pa,misliš li da će Adam uspeti da stigne na vreme – mislim,znaš li kada će se Adam vratiti?»Kori je počela da zamuckuje.«Stvarno ne znam.Nadam se uskoro,ali...»Dajana je blago slegnula ramenima.»Ko će to znati?Ko ikad zna?»«Ko je Adam?»pitala je Kesi,odlučna da pokaže kako joj nije stalo do žurke.«Hoćeš da kažeš da ti još nije pričala o Adamu?Dajana,ponekadje previše biti previše skroman»,rekla je Melani,a u njenim hladnim sivim očima ogledala se neverica.Dajanini obrazi su se blago zarumeneli.»Jednostavno nije bio pravi trenutak»,počela je,a Lorel i Melani su zviždukale.Kesi je bila iznenađena.Nikada nije videla da Dajana tako reaguje.»Ne,stvarno»,rekla je.»Ko je on?Da li je on tvoj dečko?»«Samo od detinjstva»,rekla je Lorel.»Od tada su zajedno.»«Ali gde je on?Da li je on na koledžu?Kakav je?»«Ne,on samo – posećuje neke ljude»,rekla je Dajana.»On je maturant,ali je ove godine bio odsutan.Kakav je...pa, fin je.Mislim da će ti se svideti».Nasmejala se.Kesi je pogledala u Lorel da bi saznala još nešto.Lorel je mahnula štapićem od tikvica.»Adam je...»Kori je rekla:»Da,on je...»Čak ni Melani nije uspevala da nađe prave reči.»Moraćeš da ga upoznaš»,rekla je.Kesi je bila zaintrigirana.»Imaš li neku njegovu sliku?»pitala je Dajanu.

«Zapravo nemam»,rekla je Dajana.»Videvši da je Kesi razočarana nastavila je.»Vidiš,ljudi ovde su pomalo sujeverni kada su u pitanju fotografije – ne vole ih.Tako da se mnogi od nas uopšte ne slikaju.»Kesi se pretvarala da ovo nije tako bizarno kao što je ona mislila.Kao Aboridžini,pomislila je začuđena.Misle da će im fotoaparat ukrasti dušu.Kako iko može tako razmišljati u dvadesetom veku?«Sladak je»,Kori je rekla žustro.Suzan,koja je bila zaneta jelom,podigla je glavu i rekla:»To telo.»«Te oči»,rekla je Lorel.«Lakše malo»,rekla je Melani.»Izludećete Dajanu pre nego što se on vrati.»«Dovoljno da bi dala šansu nekom drugom,misliš?»pitao je Šon.Na licima devojaka ogledalo se strpljenje.«Možda Šon – jednom u sledećem milenijumu»,rekla je Lorel.Pošto je bila ljubazna nije to rekla baš glasno.Melani,koja je izgledala kao da joj je ovo zabavno,je objasnila Kesi:»Adam i Dajana ne primećuju nikoga suprotnog pola,osim jedno drugo.Godinama je Adam mislio da smo mi dečaci.»«Za šta je u Suzaninom slučaju bila potrebna stvarno bujna mašta»,rekla je Lorel.Suzan je frknula i pogledala u Loreline grudi:»Kod nekih uopšte nije potrebna mašta».«A ti Kesi?»Dajana je prekinula da ne bi došlo do svađe.»Jesi li ostavila nekog momka kod kuće?»«Ne baš»,rekla je Kesi.»Bio je jedan momak,ovog leta.Bio je...»Stala je.Nije želela da priča pred Suzan.»Bio je ...nekako...dobar.Nego,kako je prošao Fejin sastanak sa Džefrijem?»pitala je Suzan naglo.Izraz Suzaninog lica je govorio da nju ne može zavarati tako lako,promenom teme razgovora,ali nije mogla da odoli da ne odgovori.»Riba se upecala»,rekla je,zlobno se smeškajući.»Sada samo treba da namota udicu».Zvonilo je školsko zvono i razgovor o momcima i sastancima je prestao.Kesi je primetila pogled u Dajaninim očima – nežno zamišljeno sanjarenje – koji je ostao do kraja dana.

Posle škole Dajan i Kesi su se zajedno odvezle do Krauheven rouda.Dok su prolazile pored kuće Hendersonovih – jedne od onih u najgorem stanju – Kesi je primetila da Dajana grize usnu.To je bio siguran da je zbog nečeg zabrinuta.Kesi je mislila da zna zbog čega.»Nije mi stalo do Korine žurke»,rekla je tiho,a Dajana ju je iznenađeno pogledala.»STVARNO»,Kesi je insistirala.»Čak i ne poznajem Kori.Videla sam je jedino onda sa Fej na stepeništu.Šta nije u redu?»dodala je jer je Dajana delovala još više iznenađeno.«Kori je jela sa Fej i ostalima onog dana kada si ih čula njihov razgovor?»«Da-pa,stigla je kada su skoro završile sa jelom.Bila je tu čitava grupa dece,ali jedino je nju Fej pustila da ostane.Fej je rekla...»«Fej je rekla šta?»Dajana je zvučala ljuto.

«Rekla je″Mislila sam da ručaš u kafeteriji sa ostalim dobricama″»Kesi je izostavila onaj deo o princezi.«Hm,a šta je Kori rekla na to?»Kesi je bilo neprijatno.»Rekla je nešto kao da je previše dobrote dosadno.Nije dugo ostala sa njima.Mislim da su Fej i Suzan pokušavale da je postide.»«Hmm»,rekla je Dajana.Ponovo je grizla usnu.«U svakom slučaju»,nastavila je Kesi,»Ne smeta mi što nisam pozvana na žurku,ali misliš li...pa,misliš li da ima šanse da i ja jednog dana budem u klubu?»Dajanine zelene oči su se blago raširile.»Oh,Kesi,veruj mi da ne želiš to»,rekla je.«Znam da sam prošle nedelje govorila svašta zbog čega je delovalo kao da to ne želim.Ali ti si mi rekla da ne sudim o Klubo po tome kakva je Fej,i sada i ne mislim tako.A sviđate mi se ti i Melani i Lorel i Kori – i Suzan je relativno ok.Čak i Kris Henderson nije loš.Pa sam mislila,možda...»Nije završila rečenicu.Osetila je kako joj srce brže lupa.«Nisam na to mislila»,rekla je Dajana.»Mislila sam da ne želiš to zato što želiš da se vratiš kući u Kaliforniju kad ti se pruži prilika.To je istina,zar ne?Rekla si da planiraš da tamo upišeš koledž.»«Da,pa ovaj ,jednog dana,ali...»Kesi je to rekla još prvo veče u Dajaninoj kući.Sada više nije bila sigurna,ali nije znala kako to da objasni.»Kakve to veze ima?»rekla je.»Mislim,ako bih ušla u klub to ne bi značilo da moram da ostanem ovde do kraja života,zar ne?»Dajana je usmerila pogled na put.»Teško je objasniti».Onda je rekla nežnije:»A mislim i da je broj članova ograničen.»Iznenada Kesi se setila Debrinih reči,nakon što je Kori otišla tog dana.Jedno prazno mesto,jedan kandidat,znaš?Kori je takođe živela u komšiluku.Odrasla je ovde.Kris i Dag su njena braća.Ona nije bila stranac kog su prihvatili na Dajanino insistiranje,kučence pokupljeno sa ulice.«Razumem»,rekla je Kesi.Pokušala je da zvuči kao da je to u redu,kao da jojnije stalo.Ali jeste.Mnogo joj je bilo stalo do toga.«Ne,ne razumeš»,promrmljala je Dajana.»Međutim,mislim da je tako bolje.Stvarno,Kesi,veruj mi.»

«O,ne»,rekla je Dajana.»Nemam selotejp.Mora da s eotkotrljao ispod sedišta.Ostani ovde,nema razloga da s eobe vraćamo».Okrenula se i požurila nazad ka parkingu.Bilo je rano ujutru.Dajana je ponela zastavu koju su ona i Lorel napravile,a na kojoj je pisalo –Srećan rođendan Kori-.Htela je da je okači ispred glavnog ulaza u školu,a Kesi se ponudila da pomogne.Kesi je mislila da je to plemenit i nesebičan gest,s’ obzirom na to da ona nije bila pozvana na žurku.To je takođe pokazivalo kolikojoj j ezapravo sve jedno.Sada je gledala u glavni ulaz škole,onaj isti koji ju je na smrt plašio pre dve nedelje.Dve nedelje.Prvu nedelju je provela kao izgnanik,otpadnik,neko previše opasan sa kim se ne sme pričati,jer bi to moglo izazvati Fejin gnev.Ali druga nedelja...Dajana,njena muza,nije uticala na ljude tako što ih je zastrašivala.Radila je to mnogo suptilnije,ljubavlju.Zvučalo je neverovatno glupo i kao sa Halmark kanala,ali bilo je

istina.Svi su voleli Dajanu – devojke i mladići podjednako – većina njih bi za Dajanu išla i po užarenom uglju-Kao Dajanina mlađa usvojena sestra Kesi je odmah dobila status mnogo iznad svojih očekivanja,i daleko više od onoga što bi uspela da ostvari sama.Sada se družila sa kul društvom u školi – a to da im nije u potpunosti pripadala,znali su samo članovi tog društva.Ti si skoro kao jedna od nas.Čula je kako Fej to govori Kori.Pa, danas je Korin rođendan i danas će Kori postati jedna od njih.Danas će Kori postati članica Kluba.A Kesi neće nikada.Kesi je povila ramena pokušavajući da odagna tu misao,ali je ipak zadrhtala.Obgrlila se rukama,prekrštajući laktove.Bilo je hladnije nego što je navikala za ovo doba godine,kraj septembra.Lorel i Melani su za vikend pričale o jesenjoj ravnodnevici,koja bi trebalo da je danas.Melani je objasnila da je to dan kada dan traje isto koliko i noć,a to je označavalo početak jeseni.Kesi je pretpostavljala da je normalno što je hladno.Svi su govorili da će lišće uskoro požuteti i opasti.Melani iLorel su se stvarno unele u tu raspravu o jesenjoj ravnodnevici.Delovalo je da je njima to vrlo važno,iako Kesi nije mogla da shvati zašto.Bila je to još jedna od misterija mladih iz Novog Salema koje su počele da je izluđuju.Ponovo je zadrhtala i počela da žuri,trljajući ruke.Pod njom se pružalo brdo.Popela se na vrh stepenica i uzdigla na vrhove prstiju.Bio je vedar,oštar dan,a u bujnom zelenilu je negde ponegde mogla da vidi boje dolazeće jeseni.Žbunje preko puta – kako ga je Lorel zvala?Ruj.Ruj preko puta je već dobio crvenu boju.Javor je takođe počeo da žuti,a u podnožju brda je bilo više crvene...Kesi se namrštila i zaboravila da protrlja ruke.Vratila se korak,dva nazad i nagla se napred kako bi ponovo pogledala.Crvena u podnožju brda je bila previše crvena.Delovalo je kao da je neko bacio džemper.Upropastiće se ,ležeći tako na vlažnoj zemlji,pomislila je Kesi.Ko god da je vlasnik džempera biće mu žao.Sišla je još jedan stepenik.Naravno,verovatno je već uništen – ili je to možda samo stara krpa koju je neko bacio.Ali nije delovalo kao krpa.Imalo je oblik – mogla je da vidi nešto što je ličilo na rukav džempera.Zapravo,delovalo je kao čitava gomila odeće.Ispod je bilo nešto što je ličilo na farmerke...Odjednom Kesi nije mogla da diše.To je čudno - to je stvarno čudno,jer odavde izgleda kao da je čovek.To bi bilo glupo –zemlja je hladna i vlažna.Svako ko bi tu ležao bi se smrzao.Sada je brzo silazila niz stepenice.Glupo,ali stvarno deluje kao da je neko tamo.Eno su noge.Ono žuto bi mogla biti kosa.Mora da spava – ali ko bi tako zaspao?Odmah pored puta.Naravno,tu je korov koji zaklanja.Sada je bila blizu,i sve joj je delovalo usporeno – sve osim njenih misli koje su išle munjevitom brzinom.O,hvala bogu – ipak nije čovek,samo lutka.Kao ona koja palši svrake i koju koriste za Noć veštica.Eto,u sredini je mekana...niko ne bi mogao toliko da se savije...a vrat je kao vrat one lutke u Kesinom ormariću.Kao da je neko iščupao glavu...

Kesino telo je čudno reagovalo.U grudima joj se stezalo,a mišići su joj drhtali.Kolena su joj klecala toliko jako da je jedva uspela da stoji na nogama.Vid joj se mutio kao da će da se onesvesti.Hvala bogu,nije čovek – ali,ne,o bože,je li to ruka?Lutke nemaju takve ruke...ne ruke sa malim ružičastim prstima...i lutke ne nose prstenje,tirkizno prstenje...Gde je videla već takvu ruku?Pogledaj izbliza,ne,nemoj da gledaš.Ali,videla je.Ruka,ukočena kao kandža,bila je ljudska.A prsten je pripadao Kori.Kesi nije shvatila da vrišti,sve dok nije stigla do polovine brda.Noge,koje su joj se tresle veoma jako,nosile su je daleko,ogromnim koracima.Vrištala je bez prestanka:»Upomoć,upomoć,upomoć!»Međutim to su bili tako slabašni krici,da nije ni čudo što je niko nije čuo.Bilo je kao u noćnoj mori,kada su ti glasne žice paralizovane.Neko je ipak čuo.Kada se popela na vrh brda pojavila se Dajana,trčeći.Uhvatila je Kesi za ramena.«Šta se desilo?»«Kori!»Kesi je jedva uspela da dođe do daha.»Dajana,pomozi Kori!Povređena je.Nešto nije u redu.»Znala je da je nešto mnogo gore,ali nije mogla da natera sebe da to izgovori.»Pomozi joj,molim te»«Gde?»oštro je presekla Dajana.«U podnožju.U podnožju brda.Ali nemoj da ideš tamo»,Kesi je počela da govori besmisleno.O bože,gubim razum.Ne mogu da se saberem – ali ne mogu da dopustim da Dajana ide tamo sama.Dajana je letela niz stepenice.Ukočenih nogu,Kesi je krenula za njom.Videla je da je Dajana stigla do kraja i da okleva,a zatim je klekla i ngla se napred.«Da li je..?»Kesi je lomila ruke.Dajana se ispravila.Kesi je videla odgovor u položaju njenih ramena.»Hladna je.Mrtva je.»Zatim se Dajana okrenula.Lice joj je bilo bledo,a zelene oči su plamtele.Nešto u izrazu njenog lica ulivalo je Kesi snagu,preskočila je poslednja dva stepenika i zagrlila je.Mogla je da oseti da Dajana drhti,držeći se za nju.Kori je bila Dajanina drugarica,a ne njena.«Biće u redu.Biće sve u redu»,rekla je opet nepovezano.Nije bilo šanse da ovo bude u redu ikada.U Kesinoj glavi su odzvanjale druge reči.Jednoga dana te možda pronađu u dnu tih stepenica polomljenog vrata.Jednoga dana te možda pronađu...Korin vrat je bio polomljen.Tako je rekao sudski veštak.Kada su se Kesi i Dajana vratile gore na sprat,sve što se tog dana desilo delovalo im je kao san.Došli su odrasli i preuzeli stvar u svoje ruke.Školski zvaničnici,policija,doktor.Postavljali su pitanja.Hvatali su beleške.Tokom svega toga đaci su stajali po strani i posmatrali.Oni nisu bili deo procesa odraslih.Imali su svoja pitanja.«Šta čekamo?Zašto je ne uhvatimo?»Debra je rekla kada je Kesi ušla u sobu.Nije bila pauza za ručak,ali toga dana nisu se poštovala pravila.

«Svi smo čuli kada je to rekla»,nastavila je Debra.»Suzan,Fej i ja-čak je i ona čula».Pokazala je ka Kesi,koja je nemo pokušavala da iz automata uzme limenku soka.»Ta kučka je rekla da će to uraditi i uradila je.Pa šta čekamo?»«Istinu»,rekla je Melani tiho i hladnokrvno.«Od njih?Autsajdera?Nisi valjda ozbiljna.Oni nikada neće priznati da je to bila Sali.Policija kaže da je u pitanju nesrećan slučaj.Nesrećan slučaj!Nema znakova borbe,kažu.Okliznula sa na vlažan stepenik.A znate šta deca pričaju?Pričaju da je to bila jedna od nas!»Lorel je podigla pogled,prelivajući neki čaj vrelom vodom.Vrh njenog nosa bio je roze boje.»Možda i jeste bila jedna od nas!»rekla je.«Kao na primer ko?»Debra je prostrelila pogledom.«Na primer neko ko je nije želeo u Klubu.Neko ko se bojao da će ona stati na pogrešnu stranu»,rekla je Lorel.«A svi znamo koja strana se plaši»,rekao je novi glas,a Kesi se okrenula,zamalo ispustivši sok.Bila je to Fej.Kesi je nikada ranije nije videla u ovoj prostoriji,ali sada je bila ovde,a njene oči boje meda su bile otečene i u njima je tinjala vatra.«Pa,Dajanina strana sigurno nema čega da se boji»,rekla je Lorel.»Za Kori je Dajana bila idol.»«Stvarno?Zašto je onda provela poslednjih nedelju dana ručajući samnom?»rekla je Fej svojim dubokim,promuklim glasom.Lorel je nesigurno zurila u nju.Zatim se sabrala i odmahnula glavom.»Baš me briga šta vi pričate,nikada me nećete uveriti u to da bi Dajana naudila Kori.»«U pravu je»,dodala je Suzan na Kesino iznenađenje.»Dajana ne bi».«Osim toga,već znamo ko bi»,rekla je Debra oštro.»To je bila Sali – ili onaj njen moron od momka.Kažem da ih uhvatimo odmah!»«U pravu je»,rekao je Šon.Lorel ga je pogledala,zatim Debru,a zatim Fej.»Šta ti misliš Melani?»rekla je konačno.Melanin glas je i dalje bio tih i dalek.»Mislim da je potrebno da održimo sastanak»,rekla je.Šon je potvrdno klimnuo glavom»U pravu je»,rekao je.Tada je ušla Dajana.Iza nje su bila braća Henderson.Obojica su delovala besno i zbunjeno.Kao da nisu mogli da shvate kako se ovo desilo njima.Krisove oči su bile crvene.Svi su plakali kada su ugledali braću.Kada su seli za sto nastupila je tišina.Onda se Fej okrenula ka Dajani.Njene oči su bile kao dva zlatna plamena.»Sedi»,rekla je ravno.»Moramo da pričamo.»«Da»,rekla je Dajana.Sela je,kao i Fej.Lorel je stavila dve šolje vrućeg čaja ispred braće Henderson,a zatim je i sama sela.Debra je privukla stolicu i sela.Suzan i Melani su već sedele.Svi su se okrenuli ka Kesi.Njihova lica su izgledala čudno.Otuđeno.Lorenino inače magično lice bilo je zatvoreno.Melanine sive oči bile su dalje nego ikad.Suzanine napućene usne bile su čvrsto stisnute.Debrin bes je bio sav skoncentrisan u njenoj vilici.Čak je i Šonov inače ljutit izraz imao izvesnog dostojanstva.Dajana je bila bleda i ozbiljna.

Staklena vrata su se otvorila i ušao je Nik.Njegovo lice je bilo kao lepi hladan kamen,nije otkrivalo ništa,ali seo je za sto pored Daga.Kesi je bila jedina u prostorijikoja je ostala da stoji.Gledala ih je,članove Kluba i oni su gledali nju.Nije bilo potrebe da iko išta kaže.Okrenula se i izašla.

Jedanaest

Kesi nije znala kuda ide.U školi su pokušavali da drže časove,iako je više dece bilo napolju nego unutra.Bili su u hodnicima,na stepenicama,kod glavnog ulaza.Kesi je ošamućeno pogledala na sat,a zatim krenula na čas fizike.Verovatno je mogla da pozove mamu i da ode kući ako želi,ali nije želela sada da se suočava sa majkom.Samo je želala da pokuša da se pretvara da je normalna.Kada je sela i pokušala da hvata besmislene beleške,mogla je da oseti poglede na sebi.Imala je čudan osećaj da je transportovana nazad kroz vreme i to pre dve nedelje,kada ju je Fej izopštila iz društva.Posle časa,međutim,primetila je razliku.Ljudi su joj prilazili i pitali je «Jesi li dobro?» i «Kako si?» Izgledali su kao da im je neprijatno – kao da nisu želeli da pričaju sa njom,ali su osećali da bi bilo bolje da pričaju.Nakon poslednjeg časa još više njih joj je prilazilo: u grupicama od po dvoje ili troje,govorili su «Žao mi je» ili «Samo želimo da znaš da i nama nedostaje».Odjednom joj je sinulo i skoro da se nasmejala koliko je to bilo ironično.To su bile izjave saučešća!Mislili su da je Kesi kandidatkinja za članstvo u klubu.Prilazili su joj razni autsajderi,ne znajući da je i ona autsajder isto koliko i oni.Kada joj je navijačica prišla i rekla «Mora da ti ovo teško pada» Kesi više nije mogla da izdrži.«Pa nisan je čak ni poznavala!»povikala je.»Pričala sam sa njom samo jednom u životu!»Navijačica je brzo pobegla.Nakon toga izjave saučešća su prestale.Gospođica Lening,nastavnica istorije,odvezla je Kesi do kuće.Izdržala je da odgovori na zabrinuta pitanja svoje majkwe – škola je očigledno javila roditeljima šta se desilo – i izašla napolje.Spustila se niz strmu liticu do plaže ispod bakine kuće.Okean nikada nije delovao sumornije.Bio je teške,sjajno sive boje – kao živa u termometru.Dan koji je počeo sjajni,pretvorio se u propast,a padao je sve veći mrak dok je Kesi koračala.I koračala.Plaža je bila jedna od prednosti života ovde – ali kakvo dobro je činila sada?Hodala je plažom sama:U grudima joj je pucalo:Kao da su svi grozni događaji toga dana bili zaključani u njoj i borili su se da izađu a nije bilo načina.Mislila je da je najgora stvar koja joj se dešava to što se nije uklopila u školi.Međutim bilo je goro skoro pripadati i uklapati se,a znati da ne pripadaš i da nikad anećeš pripadati.Znala je da je sebično da brine o sebi nakon onoga što se desilo Kori ali nije mogla da se odupre tome.Osećala je bes;zbunjenost i bol i skoro da je zavidela Kori.Kori je bila mrtva ali je pripadala.Imala je svoje mesto.Kesi se,sa druge strane,nikada nije osećala toliko usamljenom.

Nebo je bilo tamno sivo.Okean se protezao u nedogled,još tamniji.Gledajući ga Kesi je osetila čudnu i strašnu fascinaciju.Kad bi samo krenula da korača u pravcu okeana i tako u nedogled...Prekini sa tim!pomislila je besno.Saberi se.Ali,bilo bi tako lako...Da,i tada bi stvarno bila sama.Sama zauvek u tami.Zvuči dobro,zar ne Kesi?Drhteći,uspela je da se otrgne od takvih misli i udalji se od sive vode.Mokra stopala više nije osećala,a prsti su joj bili hladni kao led.Spoticala se dok se pela uskom,kamenitom stazom.Te noći navukla je zavese u svojoj sobi kako ne bi mogla da vidi okean ili mrak.Osećala je bol u grudima,otvorila je kutijcu sa nakitom i izvadila komad kalcedona.Nisam dotakla tvoj poklon neko vreme.Ali mislila sam na tebe.Šta god da radim,gde god da sam ti si negde u mojim mislima.O kako bih želela...Ruka joj je zadrhtala kada je zatvorila oči i primakla kamen usnama.Osetila je poznatu hrapavost kristala,hladnoću koja se pretvarala u toplotu od njene toplote.Disanje joj se ubrzalo i oči joj se napuniše suzama.Jednog dana,mislila je,jednog dana...Zatim su joj se usta iskrivila od bola.U grudima je osetila nešto nalik lavi i bacila je kamen kolio je mogla dalje od sebe ,na drugi kraj sobe.Udario je u zid uz oštar zvuk i pao na pod.Jednoga dana ništa!surovi glas u njoj je povikao.Prestani da s ezavaravaš!Nikada ga nećeš videti.Ležala je u krevetu zureći u mrak,oteklih očiju.Nije više mogla da plače.Suze su presušile.Ali srce kao da je bilo pocepano i otvoreno.

Kesi je sanjala okean – mračan beskrajan okean.Brod je bio u nevolji.Mogla je da čuje kako daske poda škripe.Nasukali su se.Nešto je bilo...izgubljeno...izgubljeno...Odjednom se probudila,došavši nekako do daha.Da li se to nešto čuje?Napetog tela,slušala je.Tišina.Njene oči su pokušavale da nešto razaznaju u tami.Svetlo u dnu hodnika se ugasilo.Zašto joj ranije nije palo na pamet da treba da s eplaši.Šta nije u redu sa njom večeras?Otišla je sama na plažu,ne razmišljaju ći o tome da bi osoba koja je ubila Kori mogla biti u blizini...Nesrećan slučaj,pomislila je ,sva napeta i u iščekivanju.Rekli su da je najverovatnije nesrećan slučaj.Ali njeno srce je ludački lupalo.Činilo joj se da vidi neka svetla u tami.Mogla je da oseti...Nečije prisustvo.Kao da je ispred nje bila nečija senka.O,bože,mogla je to da oseti.Osetila je to kao pritisak na koži,kao talas hladnog vazduha.Nešto je bilo u njenoj sobi.Pogled joj je bio uprt u tamu,a telo je drhtalo od napetosti.Koliko god da je bilo nenormalo,mislila je da ako se ne pomeri,ako ne ispusti nikakav zvuk,to nešto je neće pronaći.Nije bila u pravu.Čula je šuškanje,tiho približavanje.Zatim,nepogršivi zvuk škripanja brodskog poda.

To joj se približavalo.Odjednom nije mogla da se mrdne.Udahnula je da bi mogla da vrisne – ali brzim pokretom nešto joj je zapušilo usta.U sekundi sve se promenilo.Prvo je sve bilo mirno,a sada se vrtoglavo kretalo.Borila se.Nije vredelo;nešto joj je zgrabilo ruke i držalo ih.Neto drugo joj je držalo stopala.Vrtela se u krug.Umotana u čaršav.Nije mogla da mrdne.Ruke su joj bile obmotane čaršavom.Pokušala je da šutne,ali su joj i noge bile umotane.žOsećala je kako je nešto podiže.Nije mogla da vrišti,gušila se.Neto joj je bilo iznad glave,davilo je.Najužasnija id svega bila je tišina,apsolutna tišina .Šta god da ju je zgrabilo,nije proizvodilo nikakav zvuk,kao da je duh.Kao duh...a ona umotana u mrtvački pokrov.Ludačke misli su joj se vrzmale po glavi.To ju je nosilo iz sobe,dole u prizemlje i iz kuće .Nosilo ju je napolje da je sahrani.Zavidela je Kori - sada će joj se pridružiti.To će je položiti u zemlju – ili u more.Mahnito je pokušavala da udara,ali materijal je bio suviše uzak.Nikada u životu noje bila toliko uplašena.Polako,napad panike je jenjavao.Bilo je to kao borba protiv ludačke košulje,njeni pokreti su je samo zamarali i zagrevali.Gušila se i bilo joj je vrućina...kad bi samo mogla da diše...Zadihana,Kesi je osetila kako joj je telo omlitavelo.Sledećih nekoliko minuta bila je skoncentrisana na to da dođe do vazduha.Onda je polako ponovo počela da misli.Nosilio ju je više od jedne osobe.To je bilo sigurno.Njene ruke i noge nije stezao samo materijal,već i nečije ruke.Ljudske ruke?Ili...slike su počele da se vrte u njenoj glavi.Scene iz horor filmova.Ruke skeleta jedva prekrivene mesom.Crne ruke sa pomodrelim noktima.Unakažene ruke,ruke iz groba...O,bože,molim te...gubim razum.Molim te zaustavi ovo ili ću umreti.Umreću od straha.Niko ne može biti ovoliko uplašen i živ.Ipak nije bilo lako samo umreti.Nije prestalo i ona je i dalje bila živa.Bilo je kao u noćnoj mori,ali Kesi je znala da ne spava.Mogla je da se moli do mile volje,ali nije mogla da s eprobudi.Onda je sve prestalo.Nije je više nosilo;sada je držalo.Zatim je bula nagnuta i ...stopalima je dodirnula tlo.Čaršav se odmotavao,osetila je povetarac na nogama i svoju spavaćicu kakao leprša.Ruke su joj bile slobodne.Nešto ju je zgrabilo za zglobove i držalo joj ruke iza leđa.Još uvek nije mogla da vidi.Nešto joj je bilo preko glave,nešto kao kapuljača.Bilo joj je vruće u tome i teško je disala.Zateturala se pokušavajući da šutne,da se ponovo bori,ali znala je da nema snage.Onda je direktno iza sebe čula zvuk koji je sve promenio.Prigušeni smeh.Spor i zabavan,ali sa notom ljutnje.Nepogrešiv.Fej.Kesi je pomislila kako je bila uplašena i ranije.Zamišljala je duhove,žive mrtvace kako je vuku u njihov grob.Sve to bilo je ništa u poređenju sa strahom koji je sada osećala.

U trenutku joj je sinulo.Fej je ubila Kori.Na isti način će ubiti i Kesi sada.«Hodaj»,rekla je Fej i Kesi je osetila kako je gura otpozadi.Ruke su joj bile vezane iza leđa.Zateturala se i koraknula napred.»Pravo «,rekla je Fej.Kesi je napravila još jedan teturavi korak,a zatim je neka ruka otpozadi ispravila.Fej nije bila sama.Pa naravno da nije,ne bi mogla sama da nosi Kesi.Kesi nikada nije shvatala koliko je važan vid.Bilo je zastrašujuće hodati ovako u ništavilo.Možda je Fej vodi na ivicu litice da je gurne.Ne,nije u pitanju litica.Nisu bili tamo,bili su na plaži.Iako nije mogla da vidi,sada kada nije bila umotana u čaršav ostala čula su joj proradila.Sa leve strane dopiralo je sporo,ritmično udaranje talasa.Veoma blizu.Pod nogama je mogla da oseti pomalo vlažan pesak.Povetarac koji je podizao njenu spavaćicu bio je hladan i svež.Mirisao je na so i morsku travu.«Stani».Kesi je automatski poslušala.Pokušala je da proguta i shvatila da joj je u ustima kao da ima lepak.«Fej –« uspela je da izusti.«Tišina!»Glas je bio oštar ovoga puta.Kao mačka sa kandžama spremna da ogrebe.Od iznenadnog pritiska na vrat na vrat Kesi se ukočila – neko je zrabio kapuljaču i počeo upozoravajuće da je steže.»N eprogovaraj,osim sko ti se postavi pitanje.Ne mrdaj ,osim ako ti ne kažem.Razumeš li?»Kesi je nemo klimnula glavom.«Kreni jedan korak napred.Okreni se na levu stranu.Stani.Ostani tu.Budi tiha.»Ruke su popustile.Kada su joj skinuli kapuljaču osetila je talas svežeg vazduha.Svetlo je zaslepilo i Kesi je zaprepašćeno zurila u scenu pred sobom.Sve je crno-belo,pomislila je prvo.Sve je bilo potpuno crno i belo,kao snimak sa površine Meseca.Mesec je bio na nebu.Blistav i beo,tek izašao polumesec iznad okeana.Okean je bio crn kao i nebo,osim bele pene koju su pravili talasi.Ispred nje je stajala figura obasjana belom svetlošću.Dajana?Nosila je tanak beli ogrtač,koji joj noje prekrivao ruke.Na jednoj nadlaktici imala je veliku srebrnu narukvicu sa čudnom gravurom.Na čelu je imala dijademu sa polumesecom,čiji su vrhovi bili okrenuti na gore.Njena duga kosa bila je puštena i kao protkana mesečinom.U jednoj ruci je nosila bodež.Kesi se sada jasno setila sna u kome su majka i baka stajale iznad njenog kreveta.Žrtva,rekla je jedna od njih.Da li je zato ona sada ovde?Da bude žrtvovana?Opčinjena,zurila je u oštricu bodeža i kako se mesečina presijava na njoj.Zatim je pogledala Dajanu u lice.Nikada ne bih poverovala u to.Nikada ne bih poverovala da bi ti bila u stanju da pomogneš Fej u ovome.Ali ti si ovde,sa tim nožem.Ja to vidim.Kako ne mogu da poverujem sopstvenim očima?«Okreni se»,rekao je glas.Kesi je osetila kako se njeno telo okreće.U pesku je nacrtan veliki krug.Unutar i oko kruga bile su sveće.Vosak se topio u pesku.Sveće su bile različitih veličina i boja.Neke su izgledale kao da već duže

vreme gore,zbog količine voska koji se istopio.Plamen svake sveće je plesao na povetarcu.Unutar kruga bili su članovi Kluba.Kesin preplašeni um registrovao je samo obrise lica.Bila su to ista ona lica koja je videla za stolom u zadnjoj prostoriji tog popodneva.Ponosna i lepa lica.Čudna lica.Fej je bila jedna od njih.Bila je obučena u crno.Dok je Dajanina kosa bila obasjana mesečevom svetlošću,Fejina je bila mračna.Dajana je prošla pored Kesi i ušla u krug.Odjednom ,Kesi je shvatila da krug u pesku nije dovršen.Na severoističnoj strani linija kružnice je bila prekunuta,baš ispred nje.Stajala je na samom pragu.Preplašena,pogledom je potražila Dajanu.Kesi se setila Lorelinog izraza lica danas u zadnjoj prostoriji,kada je Fej nabacila da Dajana možda ima nekakve veze sa Korinom smrću.Lorel je na trenutak izgledala zbunjeno,a onda se pribrala i rekla «Baš me briga šta ti pričaš,nikada ti neću poverovati da je Dajana u stanju da povredi Kori».To je bilo poverenje,pomislila je Kesi.Verovati bez obzira na sve.Da li je i ona toliko verovala Dajani?Da,pomislila je,i dalje gledajući u Dajanine mirne zelene oči.Verujem.Mogu li joj onda verovati bez obzira na sve?Dovoljno da se više ne plašim?Odgovor je morao doći iznutra.Kesi je pokušavala da pronađe istinu u sebi.Sve što se desilo večeras – to što su je izvukli iz kreveta,doveli dovde bez objašnjenja,nož,čudnovatost čitave ove ceremonije – sve je izgledalo loše.A neko je ubio Kori...Verujem ti Dajana.Taj odgovor je pronašla u sebi.Verujem ti.Uprkos svemu,bez obzira kako sve ovo izgleda,verujem ti.Pogledala je u Fej,koja je i dalje imala osmeh mačke.Gledajući pravo u te oči boje meda,Kesi je jasno rekla «Nastavite.U mom srcu nema straha».Kako je to izgovorila osetila je da je strah stvarno napušta.Nestajala je i slabost,vrtoglavica,lupanje srca.Stajala je pravo iako su joj ruke i dalje bile vezana na leđima,a vrh bodeža prislonjen na vrat.Nešto je bljesnulo u Fejinim očima.Nešto kao ljutito poštovanje.Njen osmeh je postao drugačiji i klimnula je glavom skoro neprimetno.U sledećem trenutku je ironično podigla obrve progovorivši.«Uđi unutra»,pozvala je.Pravo unutra?Ka oštrici bodeža?Kesi nije skidala pogled sa Fejinih očiju.Oklevala je kratko,a zatim zakoračila napred.Bodež je spušten.Bila je u krugu.Dajana je uzela bodež od Fej i njima završila kružnicu nacrtanu u pesku.Kesi je imala čudan osećaj da je nešto završeno,upotpunjeno.Kao da su se za njom zaključala vrata.Kao da je ono što je u krugu toliko različito od onoga van njega.«Dođi u centar»,rekla je Dajana.Kesi je pokušala da hoda uspravno.Dajanin ogrtač,sada je mogla da vidi,bioje izrezan sve do kuka na jednoj strani.Bilo je nešto na Dajaninoj dugoj,izvajanoj nozi.Podvezica?Tako je izgledalo.Kao ukras od čipke i trake koji mlada baci na

venčanju.Osim što je ova bila od nekog drugog materijala,kao zelena prevrnuta koža izvezena plavom svilom.Imala je plavu kopču.«Okreni se»,naredila je Dajana.Kesi se nadala da će konopac kojim su joj ruke bile vezane sada biti presečen.Međutim,umesto toga osetila je ruke na svojim ramenima,kako je okreću sve brže i brže.Gurali su je sa jedne strane da drugu,od jedne do druge osobe.Na trenutak se uspaničila.Vrtelo joj se u glavi,izgubila je orijentaciju.Sa vezanim rukama ne bi mogla da se dočeka ako padne.A taj nož je bio tu negde...Samo polako,opusti se,rekla je sebi.Kao magijom,njen strah je nestao.Prepustila se tom odbacivanju od jedne do druge osobe.Ako paden,pašće.Ruke su je umirile i postavile tako da je licem bila okrenuta Dajani.Malo je izgubila dah i sve joj se vrtelo,ali pokušala je da stoji pravo.«Izazvana si i položila si test»,rekla joj je Dajana,a sada se pojavio osmeh u njenim zelenim očima,iako su joj usne imale ozbiljan izraz.»Da li si spremna da se zakuneš?»U šta?Ipak je klimnula glavom.«Hoćeš li da se zakuneš da ćeš biti verna Krugu?Da nikada nećeš naneti zlo onima koji su u njemu?Da ćeš braniti i štititi one u njemu,čak i po cenu sopstvenog života?»Kesi je progutala.Zatim je,pokušavajući da zvuči sabrano rekla «Da».«Da li se zaklinješ da nikada nećeš otkriti tajne koje ćeš naučiti,osim onima kojima treba i to na način na koji treba,kao sada?Zaklinješ li se da ćeš ove tajne strogo čuvati od onih koji nisu članovi,od prijatelja i neprijatelja,čak i pocenu sopstvenog života?»«Da»,prošaputala je Kesi.«Okeanom,mesecom,svojom sopstvenom krvlju,zaklinješ li se?»«Da».«Reci,zaklinjem se»«Zaklinjem se».«Izazvana je i testirana,a sada se zaklela»,rekla je Dajana,zakoračivši unazad i obrativši se ostalima.»A sada,pošto se svi u Krugu slažemo,pozivam Moći da je čuvaju.»Dajana je podigla bodež iznad glave,uperivši ga ka nebu.Zatim ga je uperila ka istoku,ka okeanu,zatim ka jugu,pa ka stenama na zapadu,pa ka severu.Konačno uperila je ka Kesi.Reči koje je izgovarala dok su tlasi prolazili Kesinom kičmom,bile su:Zemljo i vodo,vatro i vazduhuPogledajte svoju kćer koja stoji pred vama.Tamom meseca i svetlošću suncaNeka bude.Izazovom,probom i zavetomNeka sad pristupi Krugu.Meso i žile,krv i kostiKesi sad postaje-«Ali ne slažemo se svi»,ljutit glas se začuo.»Ja i dalje ne verujem da je ona jedna od nas.Mislim da nikada neće biti.»

Dvanaest

Dajana se okrenula i oštro pogledala Debru «Ne smeš da prekidaš ritual!»«Ne bi ni trebalo da bude rituala»,Debora je uzvratila,a izraz njenog lica bio je napet i mračan.«Složila si se na sastanku»«Složila sam se da je potrebno da učinimo sve kakao bismo ojačali.Ali-«Debra je zastala i namrštila se.«Neki od nas ne veruju da je prošla test»,dodala je Fej,sa osmehom.Dajanini lice bilo je bledo i ljutoZbog dijademe koju je nosila delovala je viša čak i od Fej.Mesečina se presijavala u njenoj kosi,kao i na bodežu.«Ali ona jeste položila test»,rekla je hladno.«A ti si prekinula ritual,baš kada sam prizivala Moći.Nadam se da za to imaš bolji razlog.»«Daću ti razlog»,rekla je Debra.»Ona nije jedna od nas.Njena majka se udala za autsajdera.»«Pa šta onda hoćeš?»rekla je Dajana.»Da li želiš da nikada ne zatvorimo krug?Znaš da je potrebno da nas bude dvanaest da bismo bilo šta uspeli.Šta da radimo,da čakamo dok tvoji roditellji ili Hendersonovi dobiju još jedno dete?Nikome od nas čak nisu ni živa oba roditelja.Ne.»Dajana se okrenula ka ostalima u grupi,koji su stajali unutar kruga.»Mi smo poslednji»,rekla je.»Poslednja generacija Novog sveta.Ako ne možemo da upotpunimo krug,onda se ovde sve završava.Sa nama.»Melani je progovorila.Nosila je običnu odeću ispod zelenog šala sa resama,koji je delovao pomalo iznošeno,ali i nežno,kaod aje star.»Našim roditeljima bi se to dopalo»,rekla je.»Oni bi želeli da to ostavimo u prošlosti,kao što su i oni i njihovi roditelji u činili.Ne žele da kopamo po starim tradicijama i da prizivamo stare Moći.»«Oni se plaše»,rekla je Debra namršteno.«Biće srećni ako ne uspemo da upotpunimo krug»,rekla je Melani.»A da li je to ono što mi želimo?»Pogledala je Fej.Fej je hladno promrmljala»Pojedinci mogu mnogo toga i sami da urade.»«O,ma daj»,dodala je Lorel.»Ne kao pravi krug.Osim...»dodala je «ako neko ne planira da prigrabi Vrhunske moći i koristi ih sam na svoju ruku.»Fej joj je uputila svoj čuveni osmeh.»Ja nisam ta koja traga za izgubljenim moćima»,rekla je.«Ovo nema veze sa tim»,rekla je Dajana oštro.»Pitanje je želimo li da zatvorimo krug ili ne?»«Želimo»,rekao je jedan od braće Henderson.Ne,Kris,ispravila se Kesi.Konačno je mogla da ih razlikuje.Braća su izgledala bledo i daleko na mesečini,ali Krisove oči su delovale pitomije.»Uradićemo sve što je potrebno da otkrijemo kop je ubio Kori»,dodao je Kris.«A zatim da se pobrinemo za njega»,dodao je Dag pokazujući kao da probada nekog nožem.«Onda nam je potreban pun krug»,rekla je Melani.»Dvanaesta osoba,to jest sedma devojka.Kesi je i jedno i drugo.»

«I prošla je test»,Dajana je ponovila.»Njena majka je bila jedna od nas.Otišla je,ali sada se vratila.I dovela nam je svoju ćerku baš sada kada nam je potrebna.Upravo sada.»Tvrdoglavost se i dalje videla u Debrinim očima.»Ko kaže da ona uopšte ume i da koristi Moći»zahtevala je.«Ja kažem»,odgovorila je Dajana mirno.»Mogu to da osetim u njoj».«I ja»,dodala je Fej neočekivano.Debra se okrenula iznenađeni ka njoj,a Fej se nasmejala.«Rekla bih da ume da priziva bar zemlju i vatru»,nastavila je Fej blago.»Može čak i da pokaže da ima izvesnog talenta.»Zašto se onda ježim,pitala se Kesi?Dajana je pogledala Fej namršteno,a zatim se okrenula ka Debri.«Da li je to dovoljno?»To je bilo dovoljno.Debra je klimnula glavom i udaljila se.«Onda»,rekla je Dajana,tiho i učtivo,kao da time odagnava bes,»možemo li da nastavimo?»Svi su se udaljili kada se ona vratila na svoje mesto.Još jednom je podigla bodež ka nebu,a zatim ka svim stranama sveta,pa ka Kesi.Još jednom je izgovorila ono zbog čega je Kesi zadrhtala,ali ovoga puta je dovršila do kraja,bez prekidanja.Zemljo i vodo,vatro i vazduhuPogledajte svoju kćer koja stoji pred vama.Tamom meseca i svetlošću suncaNeka bude.Izazovom,probom i zavetomNeka sad pristupi Krugu.Meso i žile,krv i kostiKesi sad postaje jedna od nas.«To je to»,rekla je Lorel nežno,stojeći iza Kesi.»Ušla si».Ja?Ja sam ušla?Kesi je znala da više ništa neće biti isto kao pre.«Kesi».Dajana je skidala srebrnu narukvicu koju je nosila.Kesin pogled bio je prikovan za privezak u obliku polumeseca koji je visio sa narukvice.Bio je isti kao jedan na dijademi,shvatila je Kesi-i kao Debrina tetovaža.«To je simbol»,rekla je Dajana,stavljajući lanac oko Kesinog vrata»tvoje pripadnosti Krugu.»Onda je zagrlila Kesi.Nije to bio spontani gest,već više deo rituala.Zatim je okrenula Kesi ka ostalma u krugu i rekla»Moći su je prihvatile.Ja sam je prihvatila.Sada mora i svako od vas.»Lorel je bila prva koja je prišla.Izraz njenog lica bio je ozbiljan,ali u dubini njenih brao očiju bilo je iskrene topline i prijateljstva.Zagrlila je Kesi,a zatim je nežno poljubila u obraz.»Drago mi je što sada jedna od nas»,šapnula je i udaljila se,a njena svetlo smeđa kosa je lepršala na povetarcu.»Hvala»,prošaputala je Kesi.Melani je bila sledeća.Njen zagrljaj je bio više formalan,a njene hladne inteligentne sive oči su i dalje plašile Kesi.Ali kada je rekla»Dobrodošla u Klub» zvučalo je kao da to stvarno i misli.

Debra se i dalje mrštila i zagrlila je Kesi kao da pokušava da joj polomi rebro.Nije rekla ništa.Šon je požurio.Njegov zagrljaj je bio previše dug i blizak za Kesin ukus i završio se tako što je Kesi pokušavala da se oslobodi tog zagrljaja.Rekao je «Drago mi je što si sa nama»,a pogled mu je bio prikovan za njenu spavaćicu,zbog čega je Kesi poželela da joj je spavaćica od flanela,a ne od tankog pamuka.«Vidim»rekla je i udaljila se,a Dajana se ugrila za usnu.Pod normalim okolnostima braća Henderson bi bila mnogo gora.Večeras im međutim nije bilo važno da li grle devojku ili naramak drva.Zagrlili su je mehanički i udaljili se da i dalje posmatraju svojim ljutitim i dalekim očima.Zatim je došao red na Nika.Kesi je osetila da se nešto u njoj steže.Nije da je on privlači,baš,ali...nije mogla da poreklne da je u sebi zadrhtala kada joj se približio.Bio je tako zgodan,a ta njegova hladnoća je još više doprinosila tome.Večeras je stajao tako mirno i delovao kao da ga se čitava ova ceremonij euopšte ne tiče.Čak je i njegov zagrljaj bio neobavezan.Bespolan.Kao da se samo kretao,dok je razmišljao o nečenu drugom.Ruke su mu bile jake,čvrste,pa naravno,pomislila je Kesi.Momak koji ima dogovor sa Fej mora da bude jak.Suzan je mirisala na parfem i kada ju je poljubila Kesi je bila sigurna da je ostavila trag ruža boje višnje.Zagrliti je bilo kao grliti namirisan jastuk.Konačno je došao red na Fej.Njene oči sa teškim kapcima su misteriozno sijale,kao da je bila svesna koliko je Kesi nelagodno i uživala u tome.Kesi je bila svesna jedino Fejine visine i koliko je želela da pobegne.Imala je paničan osećaj da će Fej uraditi nešto grozno...Ali Fej je samo promrmljala i udaljila se»Znači mali beli miš je jači nego što izgleda.Kladila sam se da nećeš izdržati ni ritual».«Nisam sigurna ni da jesam»,promrmljala je Kesi.Očajnički je želela da sedne i da se sabere.Toliko toga se desilo tako brzo...ali bila je primljena.Čak ju je i Fej prihvatila.To se nije moglo promeniti.«Dobro»,rekla je Dajana tiho.»To je bio ritual inicijacije.Obično bismo posle ovoga pravili žurku,ali...»Pogledala je u Kesi i podigla ruke.Kesi je klimnula glavom.Večeras,žurka ne bi bila primerena.»Mislim da bismo trebali da obrišemo krug i da imamao uobičajeni sastanak.Tako možemo da kažemo Kesi ono što je potrebno da zna.»Svi su klimnuli glavom sa olakšanjem.Dajana je uzela pune šake peska i preklrila nacrtani krug.Drugi su uradili to isto,tako da se linija kružnice izbrisala.Onda su se smestili pored sveća koje su i dalje gorele,neki su seli na pesak,a neki na stene.Nik je ostao da stoji sa cigaretom u ustima.Dajana je sačekala da se svi utišaju i pogledaju u nju,a zatim se okrenula ka Kesi.Njeno lice je izgledalo ozbiljno,a zelene oči bile su iskrene.»Sada kada si jedna od nas»,rekla je.»Mislim da je potrbno da ti kažemo ko smi i šta smo mi.»Kesi je zastao dah.Od kakao je došla u Novi Salem dogodilo joj se toliko bizarnih stvari i sada je trebalo da čuje objašnjenje.Nekako čudno,ali činilo joj se da joj onjašnjenje nije potrebno.Od kakao je dovedena ovde večeras,u njenoj glavi su počele da se sklapaju kockice.Stotine malih čudnih stvari,koje je priemtila otkako je

došla u Novi Salen,stotine malih misterije koje nije bila u stanju da reši.Nekao,njen mozak je počeo sve da ih rešava i povezuje..Pogledala je u lica oko sebe,osvetljena mesečevom svetlošću i svetlošću sveća.«Mislim»,rekla je polako,»da već znam».Zatim je iskreno dodala «bar nešto od toga».«O,je li?»Fej je podigla obrvu.»Zašto nam onda ne kažeš?»Kesi je pogledal au Dajanu,koja je potvrdno klimnula glavom.»Pa,kao prvo,znam da niste Klub Mikija Mausa.»Čuo se prigušeni smeh.»Bolje bi ti bilo da u to veruješ»,promrmljala je Debra.»Nismo ni devojke izviđači».«Znam...»Kesi je zastala.»Znam da možete da zapalite vatru bez šibice.Kao i da ne koristite hrizantemu samo za salate.»Fej je gledala svoje nokte,a Lorel se nasmejala snuždeno.«Znam da možete da pomerate predmete mislima».Ovoga puta Fej se nasmejala.Debra i Suzan su se pogledale,a Suzan je promrmljele «Sssss...»«Znam da vas se svi u školi plaše,čak i odresli.Plaše se svih koji žive u Krauheven roudu.»«Plašiće se još više»,rekao je Dag Henderson.«Znam da koristite kamenje za uklanjanje fleka sa odeće».«Kristale»,promrmljala je Dajana.«...a u čaju ima još nečeg sem čaja.Znam takođe..»Kesi je progutala,a zatim nastavila»...da možete gurnuti nekoga ,a da ga ne dodirnete i da taj neko može pasti».Ponovo tišina.Nekoliko njih je pogledalo u Fej.Fej je podigla bradu i gledala u okean skupivši oči.«U pravu si»,rekla je Dajana.»Naučila si puno samo gledajući –a mi smo bili malo nemarni po pitanju bezbednosti.Mislim ,ipak da bi trebalo da čuješ celu priču,od početka.»«Ja ću joj ispričati»,rekla je Fej.Kada ju je Dajana sumnjičavo pogledala ona je dodala»Zašto da ne?Ja volim dobru priču.A ovu svakako znam».«Dobro»,rekla je Dajana.»Ali molim te,drži se poente priče?Znam tvoje priče,Fej.»«Naravno»,rekla je Fej učtivo.»Pa ,da vidimo,odakle da počnemo?»Razmišljala je kratko,zabacila glavu i nasmejala se.»Nekada davno»,rekla je «postojalo j ečudno malo selo po imenu Salem.U njemu su živeli čudni mali Puritanci-sve Amerikanci,vredni i radni,pošteni,hrabri i iskreni...»«Fej....»«Kao i neki ovde prisutni»,rekla je Fej,ne obazirući se na upadice.Stajal aje zabacujući svoju veličanstvenu crnu grivu,očigledno uživajući što je u centru pažnje.Okean,sa neprekidnim udaranjem talasa,pravio je savršenu pozadinu kada je počela da korača napred-nazad,a njena bluza od crne svile spala sa jednog ramena.«Ovi puritanci su iamli samo čiste misli-većina njih bar.Neki su možda bili nezadovoljni dosadnim malim Puritancima i njihovim načinom života,u kome je bilo samo rada,a nimalo zabave,a haljine zakopčane dovde»-pokazala je na vrat-«i šest sati u crkvi nedeljom...»«Fej...»rekla je Dajana.

Fej je ignorisala.»A komšije»,rekla je.»Sve one komšije koje su te gledale,ogovarale,posmatrale da bi bile sigurne da ne nosiš možda neko dugme više nego što treba ili da se smeješ kada ideš na sastanak.Tada simorao biti smeran i da ti je pogled uprt u zemlju i da radiš kako ti se kaže,a da ne postavlješ pitanja.Ako si žensko,naravno.Nije bilo dozvoljeno čak ni igrati se lutkama jer su one smatrane đavoljm predmetima.»Kesi je bila fascinirana,gledala je Fej kako korača i pomislila na divlje mačke.One u kavezu.Da je Fej živela u to vreme,pomislila je Kesi,bilo bi svašta.«Možda neke od tih mladih devojaka nisu bile srećne»,rekla je Fej.»Ko zna?U svakom slučaju,jedne zime,nekoliko njih se sastalo da proriču sudbinu.Nisu to smele,naravno.To je bilo zlo.Ipak su to uradile.Jedna od njih je imala robinju iz zapadne Indije,koja je znala kako se proriče sudbina.To je bila zabavi u dosadnim, dugim zimskim večerima.»Pogledala je Nika ispod svojih dugih crnih trepavica,kao da hoće da kaže da bi ona imala bolji predlog za zabavu.«Ali to je uticalo na njihove male puritanske mozgove...»,nastavila je Fej,kao da ih sažaljeva»...i osećale su krivicu.Jedna od njih je imala nervni slom.Razbolela se,pala u delirijum i priznala.Onda je tajna otkrivena.I sve ostale devojke su bile na optužaničkoj klupi.U to vreme nije bilo dobro da te uhvate kako se baviš natprirodnim stvarima.Odraslima se to nije sviđalo.Tako su jadne male Puritanke morale da okrive nekog drugog.»Fej je podigla svoj prst sa skarletno nalakiranim noktima i uperila ga kao pištolj ka svima u grupi,a zatim se zaustavila na Kesi.Kesi je pogledala u njen prst,a zatim u Fej.«Tako su one..»,nastavila je Fej,povukavši prst,kao da vraća mač u korice»...okrivile robinju iz zapadne Indije,a zatim nekoliko starijih žena koje im se nisu dopadale.Te žene nisu imale dobru reputaciju u selu.Kada su ih okrivile rekle su...»Napravila je pauzu da bi bilo dramatičnije i podigla lice ka polumesecu na nebu.Zatim je pogledala u Kesi.»Rekle su...veštica.»Čulo se mreškanje u grupi,uzrujanost,ogorčenost.Rukama su odmehivali kao da se gade.Kesi je osetila kako joj se diže kosa na vratu.«A znate šta?»Fej je pogledala u svoju opčinjenu publiku,zatim se nasmejala i prošaptala» Uspelo je.Niko ih nije krivio za njihovu malu igru proricanja sudbine.Svi su bili zauzeti time da ulove veštice među njima.Jedini problem»,nastavila je Fej podignutih obrva «bilo je to što ti Puritanci nisu mogli da prepoznaju vešticu ni da se sapletu o nju.Tražili su žene koje su bile neobične ili previše nezavisne ili ...bogate.Ako bi ih optužili da su veštice,oduzeli bi im njihovo bogatstvo,tako da je to mogao biti unosan posao.A sve vreme prave veštice su im bile pred nosom.»«Jer,vidite»,rekla je Fej nežno,»stvarno i jesu postojale veštice u Salemu.Ne te jadne žene – i muškarci-koje su optužili za to.Ni jednu čak nisu uhvatili.Ali one su bile tamo i nije im se dopadalo to što se dešava.Previše su im se približili.Neke od njih su čak pokušale da zaustave suđenje vešticama – ali to je samo izazvalo sumnje.Bilo je opasno biti prijatelj sa nekim od optuženih».Zastala je,a time je nastupila pauza.Lica koja su okruživala Kesi sada nisu delovala kao da ih ovo zabavlja,već su bila hladna i ljuta.Kao da se priča nekako povezala sa nekim delom njihovog bića,ne kao nešto iz prošlosti,već kao preteća opasnost u sadašnjosti.

«Šta se desilo?»pitala je Kesi na kraju.«Onima koje su optužili da su veštice?Umrli su.Oni koji nisu imali sreće,bar,oni koji nisu priznali.Devetnaestoro ih je obešeno,pre nego što je guverner to okončao.Poslednje javno pogubljenje dogodilo se pre tačno tri stotine godina...22.septembra,na jesenju ravnodnevicu,1692.godine.Ne,jadne optužene veštice baš i nisu imale sreće.Ali prave veštice...pa...»Fej se nasmejala.«Prave veštice su se izvukle.Diskretno,naravno.Nakon što se sve stišalo.Tiho su se spakovale i otišle na sever da tamo osnuju svoje malo selo,u kome niko ne bi upirao prstom u njih,jer bi svi bili isti.A to malo selo nazvale su...»Pogledala je u Kesi.«Novi Salem»,rekla je Kesi.Setila se da je videla grb na ulazu u školu.»Osnovano 1693»,rekla je nežno.«Da.Samo godinu dana nakon završetka suđenja.Vidiš,tako je nastao naš mali grad.Sa samo dvanaest pripadnika tog plemena i njihovim porodicama.Mi»-Fej je pokazala na celu grupu-«smo ono što je od njih ostalo.Njihovi jedini naslednici.Dok su ostali ološi koji viđaš po školi i gradu –««Kao što je Sali Voltmen»,dodala je Debra.«-potomci njihovih sluga.Posluga.»dodala je Fej veselo.»Ili su potomci doseljenika kojima je dozvoljeno da se ovde nasele.Ali onih dvanaest kuća u Krouheven roudu su prave porodice.Naše porodice.Oni su se venčavali među sobom i tako je njihova krv ostala čista –većina njih ,bar.Vremenom,oni su stvorili nas.»«Moraš da shvatiš da..»,rekla je Dajana tiho Kesi.»..je nešto od onoga što je Fej rekla samo nagađanje.Mi ne znamo tačno šta je izazvalo lov na veštice 1692.Ali znamo šta se dogodilo sa našim precima,jer imamo njihove dnevnike,njihove stare zapise,njihove knjige vradžbina.Njihove Knjige senki».Okrenula se i podigla nešto iz peska i Kesi je prepoznala knjigu koju je videla na simsu onoga dana kada joj je Dajana čistila džemper.«Ovo»,rekla je Dajana podižući knjigu «je pripadalo mojoj čukun baki.Ona ju je nasledila od svoje majke,a ova od svoje majke i tako dalje.Sve one su zapisivale u nju svoje čini,rituale,važne događaje u njihovim životima.Svaka ju je prenoila sledećoj generaciji.»«Bar do vremena naših čukun baka»,rekla je Debra.»Možda do pre nekih osamdeset,devedeset godina.Onda su odlučili da je sve to previše zastrašujuće.»«Previše opasno»,dodala je Fej,a njene zlatne oči su blistale.«Sakrili su knjige i pokušali da zaborave staro znanje»,rekla je Dajana.»Učili su decu da je pogrešno biti različit.Pokušali su da budu normalni,kao i ostali.»«Nisu bili u pravu»,rekao je KrisNagnuo se napred,vilica mu je bila stisnuta,a na licu se video bol.»Ne možemo biti kao oni.Kori je to znala.Ona-«Nije više mogao da izdrži i odmahnuo je glavom.«U redu je Kris»,rekla je Lorel nežno.»Znamo».Šon je progovorio,isprsivši svoje mršave grudi.»Sakrili su stare stvari,ali mi smo ih pronašli»,rekao je.» Nismo hteli da prihvatimo odbijanje».«Ne ,nismo»,rekla je Melani,smešeći se Šonu.»Naravno neki od nas su bili zauzeti ulogom Betmena,dok su stariji ponovo otkrivali nasleđe».«A neki od nas su imali malo više prirodnog dara nego drugi»,dodala ej Fej.Raširila je prste diveći se svojim dugim crvenim noktima.»Malo više osećaja za prizivanje Moći».

«Tako je»,rekla je Lorel.Podigla je obrve i značajno pogledala Dajanu.»Neki od nas to mogu».«Svi imamo neki talenat»,rekla je Dajana.»Počeli smo to da otkrivamo dok smo još bili veoma mali,gotovo bebe.Čak ni naši roditelji nisu mogli to da ignorišu.Pokušali su da nas spreče da ne koristimo svoje talente bar neko vreme,ali većina njih je odustala.»«Neki su čak i pomogli»,rekla je Lorel.»Kao na primer,moja baka.Ali,ipak ćemo najviše izvući iz starih knjiga».Kesi je razmišljala o svojoj baki.Da li je i ona pokušala da pomogne Kesi?Kesi je bila sigurna da jeste.«Ili iz naših sopstvenih glava»,rekao je Dag.N a trenutak se namrštio i opet je izgledao kao onaj momak koji je jurio hodnicima škole na rolerima.»To je instinkt,znaš?Čist instinkt.Osnovni.»«Naši roditelji to mrze»,rekla je Suzan.»Moj otac kaže da ćemo samo izazvati nevolje.Kaže da će nas autsajderi uhvatiti.»Dag se iskezio,a njegovi beli zubi su zablistali na mesečini.»Mi ćemo uhvatiti njih»,rekao je.«Oni ne shvataju»,rekla je Dajana nežno.»Čak ni mi sami ne shvatamo da se Moći mogu koristiti u dobre svrhe.ali mi smo ti koji moguda prizivaju Moći.To je ono što je važno.»Lorel je klimnula glavom.»Moja baka kaže da će uvek biti autsajdera koji će nas mrzeti.Ništa ne možemo da uradimo osim da se držimo podalje od njih.»Kesi se setila direktora koj j edržao lutku otkinute glave.»Baš priklado»,rekao je.Nije ni čudo što je pomislio da je ona jedna od njih.Onda joj je sinulo.»Hoćete da kažete da čak i odrasli znaju ko ste vi – ko smo mi?Odrasli autsajderi?»«Samo oni koji ovde žive»,rekla je Dajana.»Oni koji su odrasli na ovom ostrvu.Oni to zanaju već vekovima – ali oduvek su ćutali.Ako žele da žive ovde moraju tako.Tako stoje stvari.»«Poslednjih nekoliko generacija odnosi iz,eđu naših i autsajdera su veoma dobri»,rekla je Melani.»Tako bar kažu naše bake i deke,Ali sada,mi smo malo uzburkali stvari.Autsajderi možda neće ćutati zauvek.Možda će pokušati da urade nešto da bi nas zaustavili».«Možda?Već jesu»,dodala je Debra.»Šta misliš da s edesilo Kori?»Odjednom svi su pričali istovremeno,dok su se braća Henderson,Šon,Suzan i Debra svađali.Dajana je podigla ruku.«Dosta je bilo!Ovo nije vreme za to»,rekla je»Ono što se desilo Kori je jednaod stvari koju će naš krug otkriti.Sada kada smo potpuni,trebalo bi da smo u stanju za to.Ali ne večeras.Sve dok sam ja vođa-««Privremeni vođa.Do novembra»,dodala je Fej oštro.«Sve dok sam ja privremeni vođa,radićemo kad ja kažem i nećemo donositi ishitrene zaključke.Važi?»Dajana je pogledala sve oko sebe.Neka lica su bila zatvorena,bezizražajna,a druga,kao Debrino,otvoreno ljuta i neprijateljski nastrojena.Ipak većina članova je potvrdno klimnula glavom ili dala neki drugi znak odobravanja.«Dobro.Večeras je Kesina inicijacija».Pogledala je u Kesi.»Imaš li nekih pitanja?»

«Pa...»Kesi je imala osećaj da postoji nešto što bi trebalo da pita,nešto važno,ali nije znala šta.»Momci u Krugu – kako njih zovete?Mislim,jesu li oni čarobnjaci ili vešci ili nešto slično?»«Ne»,rekla je Dajana.»Čarobnjak je starinski naziv – znači mudar čovek koji obično radi sam.A veštac potiče od reči koja znači izdajnik,prevarant.Veštica je pravi naziv za sve,čak i za muškarce.Još nešto?»Kesi je odmahnula glavom.«Dobro onda»,rekla je Fej»Sada kada si čula naše priče,imamo za tebe samo jedno pitanje».Fiksirala je Kesi pogledom,čudnim poluosmehom i rekla slatkim izveštačenim glasom»Planiraš li da budeš dobra ili zla veštica?»

Trinaest

"Baš smešno" pomislila je Kesi.Međutim,uopšte nije bilo smešno.Pretpostavila je da je Fejino pitanje veoma ozbiljno u stvari.Nekako nije videla da Fej ima želju da koristi Moći,šta god one bile,u dobre svrhe.A nje videla ni da Dajana želi da ih koristi za bilo šta drugo ,osim u dobre svrhe.«Ima li još neko nešto da kaže?Pitanje,komentar,nešto što se tiče rada Kluba?»Dajana je pogledom prelazila po članovima grupe.»Onda je sastanak završen.Svi ste slobodni da idete ili da ostanete ako želite.Sutra ćemo imati još jedan sastanak popodne da odamo počast Kori i da napravimo akcioni plan.»Čulo se mrmljanje kada su se članovi okrenuli jedni ka drugima i počeli da ustaju.Naelektrisana napetost koja je vladala u grupi je nestajala,ali u vazduhu je lebdelo neko osećanje nedovršenosti,kao da niko nije stvarno želeo da krene.Suzan je iza jedne stene izvukla pakovanje dijetalnog soka.Lorel je otišla iza druge stene i vratila se sa velikim termosom.«Čaj od šipurka»,rekla je,sipajući u čašu mirišljavu crvenu tečnost i smešeći se Kesi.»Nema čaja u ovome,ali će te ugrejati i osećaćeš se bolje.Ruže deluju umirujuće i pročišćavaju.»«Hvala»,rekla je Kesi zahvalno.U glavi joj se vrtelo."Previše informacija",pomislila je."Ja sam veštica"pomislila je začuđeno.Poluveštica,u svakom slučaju.Mama i baka su takođe veštice i to nasledno.Bilo je to bizarno i gotovo nemoguće prihvatiti.Uzela je još jedan gutljaj,vrućeg,slatkog napitka i zadrhtala.«Evo»,rekla je Melani.Skinula je svoj svetlo zeleni šal i njima ogrnula Kesi.»Mi smo navikli na hladnoću,ti nisi.Ako hoćeš ,zapalićemo vatru.»«Ne,dobro mi je ovako,šal je dovoljan»,rekla je Kesi i zavukla bose noge ispod sebe.»Divan je,je li dosta star?»«Pripadao je čukun baki moje čukun bake – ako veruješ u stare priče».Melani je rekla «Obično se lepše obučemo za ove sastanke –možemo da obučemo šta god želimo i ponekad je to neverovatno,ali večeras...»«Da»,Kesi je klimnula glavom u znak razumevanja."Melani je ljubaznija nego obično",pomislila je.Više kao Lorel ili Dajana.To je zbunilo Kesi na trenutak-a onda je shvatila."Ja sam jedna od njih"pomislila je i shvativši to,po prvi put je osetila ozbiljnost tog shvatanja.Nisam kučence sa ulice.Ja sam punopravni član Kluba.

Osetila je uzbuđenje,a i nešto više – prepozbavanje i pripadanje.Nešto u njoj joj je govorilo Da,sve vreme sam znala.Kesi je pogledala u Melani kako ispija svoj čaj u tišini i u Lorel kako ispravlja ružićastu sveću koja se iskrivila.Zatim je pogledala u Dajanu kako stoji malo dalje sa braćom Henderson,tri plavokose glave jedna do druge.Dajana kao da nije bila svesna toga da na sebi ima tanku belu tkaninu i luksuzan nakit.Delovalo je kao da je to njena uobičajena odeća."Moji ljudi" pomislila je Kesi.Iznenadni osećaj pripadanja – ljubavi- bio je tako intenzivan da su joj se oči napunile suzama.Onda je pogledala u Debru i Suzan,koje su bile zadubljene u razgovor i u Fej koja je sa blagim osmehom slušala nešto što je Šon govorio,i u Nika koji je tiho zurio u okean,a u rici je imao nešto što nije bila limenka soka."Čak i ni"pomislila je.Bila je voljna da pokuša da se slaže sa svim članovima Kluba.Čak i sa onima koji bi je rado isključili.Ponovo je pogledala u Lorel i primetila da je ova vitka,smeđa devojka posmatra sa saosećanjem.«Puno toga odjednom»,rekla je Lorel.«Da.Ali je uzbudljivo.»Lorel se nasmejala.»Dobro,sada kada si veštica»,rekla je «šta ćeš prvo uraditi?»Kesi se nasmejala,osećajući nekakvu opijenost."Moć",pomislila je."Moć je tako velika i ja mogu da je koristim".Odmahnula je glavom i podigla ruku u kojoj nje držala čaj.»Šta mi možemo?» pitala je.»Mislim kakve stvari smo u stanju da radimo?»Lorel i Melani su se pogledale.»Pa,na primer,reci ti»,rekla je Melani.Podigla je knjigu koju joj je Dajana pokazala i brzo prelistala nekoliko stranica.Bile su požutele i delovale su krto,ispisane uskim nečitkim rukopisom.Takođe su bile prekrivene roze stikerima i lepljivom trakom.Skoro na svakoj strani bio je po jedan stiker,a na nekima i više njih.«Ovo je prva Knjiga senki koju smo našli»,rekla je Melani.»Našli smo je na tavanu kod Dajane.Od tada smo pronašli još – trebalo bi da svaka porodica ima jednu.Radimo na ovoj jednoj negde oko pet godina,dešofrujemo čini i prevodimo na savremeni jezik.Ja čak beležim i u svom kompjuteru zbog lakšeg upućivanja.»«Kao neka vrsta Flopi diska Senki»,rekla je Kesi.Lorel se iskezila.»Tako je.Čudno je,ali kada jednom počneš da učiš čini i rituale,kao da s enešto u tebi probudi – i počneš da smišljaš sopstvene.»«Instinktivno»,promrmljala je Kesi.«Tako je»,rekla je Lorel.»Svi mi nosimo to u sebi,neki od nas više nego drugi.Neki od nas su u nečemu bolji od drugih,kao što je prizivanje Moći,na primer.Ja najbolje radim sa Zemljom».Lorel je uzela punu šaku peska i propustila ga kroz prste.«Imaš pravo tri puta da pogađaš u čemu je Fej najbolja»,rekla je Melani suvo.«U svakom slučaju odgovor na tvoje pitanje je da mi možemo puno toga»,rekla je Lorel.»Sve zavisi šta voliš.Čini za zaštitu,odbranu...»«Ili napad»,dodala je Melani,bacivši pogled ka Debri i Suzan.«...čini za male stvari kao što je vatra,a i za velike,kao –pa,otkrićeš sama.Čini za izlečenje i za pronalaženje stvari – za uzdizanje i pogađanje.Ljubavni napici...»Nasmešila se jer je Kesi brzo skrenula pogled.»To te zanima?»

«O,možda malo»,Kesi je pocrvenela.Volela bi kad bi mogla da s esabere.I dalje je imala osećaj da nešto propušta,nešto očigledno što previđa i što bi trebalo da pita.Ali šta?«Postoje izvesna neslaganja u etičkim stavovima po pitanju upotrebe ljubavnih napitaka i čini»,rekla je Melani,a u njenim sivim očima bila je izvesna doza neodobravanja.»Neki ljudi misle da se time narušava moć slobodne volje.A čini koje se zloupotrebljavaju mogu se okrenuti protiv osobe koja ih je bacila – trostruko.Neki ljudi veruju da nije vredno rizika.»«A drugi misle...»,svečano se rugajući,dok su njene smeđe oči blistale»...da je sve dozvoljeno u ljubavi i ratu.Ako razumeš šta hoću da kažem.»Kesi se ugrizla za usnu.Bez obzirala koliko je pokušavala da se skoncentriše na to da su ozbiljne stvari u pitanju,jedna druga misao joj nije izbijala iz glave.Ne misao toliko kao nada,iznenadna otvorena mogućnost.Ljubavni napitak.Otkrivanje stvari.Nešto uz pomoć čega bi ga pronašla i privukla sebi.Postoje li takve čini?Kao da je u dubini negde znala da postoje.Pronaći njega...momka sa plavo-sivim očima.Toplina se razlivala po Kesinom stomaku i zagolicali su je dlanovi.Sama mogućnost kao da joj je dala krila.O,kada bi mogla da traži samo jednu stvar...«Pretpostavimo»,rekla je i bila srećna što joj glas zvuči normalno «da želiš da pronađeš nekoga koga si sreo i izgubio mu trag.Nekoga ko ti se – dopao i htela bi da ga opet vidiš.Da li postoje čini za to?»Loreline smeđe oči su ponovo zablistale «Da li se ovde radi o nekom mladiću?» pitala je.«Da»,rekla je Kesi i znala je da je ponovo pocrvenela.«Pa...» Lorel je pogledala Melani ,koja je odmahivala glavom u znak neslaganja,a zatim se okrenula ka Kesi.»Rekla bih da postoje jednostavne čini uz pomoć drveća.Drveće je povezano sa onim što označava ljubav i prijateljstvo,sa svim onim što raste i daje život.Jesen je pogodno vreme da se koristi žetva,jabuke.Ja bih ovde upotrebila jabuku za čini.Uzmeš recimo jabuku i prepoloviš je.Onda uzmeš dve igle – obične igle za šivenje – i provučeš jednu kroz drugu,pa ih vežeš trakom.Onda ih ubaciš u jabuku koju ponovo spojiš.Vežeš je tako da ostane zatvorena.Onda je ponovo vežeš za drvo i izgovoriš reči da bi saopštila drvetu svoje želje.»«Kakve reči?»«Pa pesmu ili nešto tome slično»,rekla je Lorel.»Nešto da prizoveš moć drveta i da ti pomogne da vizuelizuješ ono što želiš.Najbolje je nešto što se rimuje.Ja nisam dobra u tome,ali na primer:-Dobro drvo,dobro drvo,dovedi mi mog prijatelja prvo-«Ne.Ne baš,pomislila je Kesi,osećajući uzbuđenje.Loreni reči su se u njenoj glavi menjale i preoblikovale.Kao da je čula neki glas,jasan i dalek.Pupoljak i cvet,list i drvo,Naći će ga i vazati za mene prvo.Izdanak i seme,koren i grana,Ljubavne niti preplitaće nas sa svih strana.Njene usne su se mrdale izgovarajući ove reči bez zvuka.Da,znala je da u dubini da je u pravu.To su bile čini...ali,da li bi se zaista usudila da ih upotrebi?Da.Za njega.Rizikovala bih sve,pomislila je.Zurila je u svoje prste dok su odsutno čašljali pesak.Sutra,odlučila je.Sutra ću to uraditi.Onda ću provoditi svaki minut

svakog dana u čekanju i nadanju.Čakajući trenutak kada ću videti senku,podići pogled i ugledati njega ili kada ću čuti korake i okrenću se i ugledati njega.Ili-Ono što se zatim dogodilo bilo je toliko potresno i neočekivano da je Kesi zamalo vrisnula.Osetila je vlažnu njušku u svojoj ruci.Nije mogla da vrisne jer joj je srce gotovo stalo,vrisak je zastao u grlu,a onda je stvarno i ugledala psa i sve joj se zamutilo.Njena ruka je ponovo postala mlitava.Njene usne su se nečujno otvorile i zatvorile.Pogled joj se mutio,ali je videla mutne braon oči i kratku,svilenkastu dlaku njuške.Pas je takođe zurio u nju,otvorenih usta i sa osmehom,kao da kaže»Zar ti nije drago što me ponovo vidiš?»Zatim je Kesi podigla glavu i ugledala vlasnika ovog psa.On je gledao u nju,kao i onog dana na Kejp Kodu.Mesečina se presijavala u njegovoj crvenkastoj kosi,zbog čega su neki pramenovi izgledali kao vatreno crveni,dok su drugi bili tamni kao crno vino.Njegove plavo-sive oči su izgledale srebrno.Pronašao je.Sve se zaustavilo.Huk okeana je delovao tih i dalek,i Kesi nije čula ništa drugo.Čak je i povetarac prestao.Delovalo je kao da ceo svet čeka.Polako Kesi je ustala.Zeleni šal je spao sa njenih ramena.Mogla je da oseti hladnoću,ali samo zato što je svaki deo njenog tela bio naelektrisan.Čudno,ali iako je bila svesna svog tela,osećala je kao da lebdi iznad njega.Kao prvi put kada ga je srela,činilo joj se da vidi nju i njega kako stoje na plaži.Mogla je da vidi sebe u tankoj beloj spavaćici,bosih nogu i puštene kose kako ga gleda.Kao Klara u baletu Krcko Oraščić,pomislila je,kada se probudi u sred noći i ugleda princa Krcka Oraščića,koji je došao d aje vodi u svet magije.Osećala s ekao Klara.Kao da ju je mesečina pretvorila u nešto nežno ilepo,nešto opčinjavajuće.Kao da bi je on uzeo u naručje i zaplesao sa njom.Kao da bi na mesečini mogli da plešu zauvek.Zurili su jedno u drugo.Od trenutka kada su im se pogledi sreli,nijedno od njih nije pogledalo u stranu.Mogla je da vidi začuđenost na njegovom licu.Kao d aje bio iznenađen što je vidi,kaošto je i ona bila iznenađena što vidi njega – ali kako?On je pronašao,mora da je tražio.Srebrna nit,pomislila je.Nije mogla sada da je vidi,ali je mogla d aje oseti,da oseti vibriranje njene snage.Mogla je da oseti kako ih povezuje,srce sa srcem.Drhtanje se iz grudi premestilo u stomak,a zatim se proširilo po celom telu.Nit je sve jače stezala,privlačeći ih jedno drugom.Vukla ju je bliže njemu.Polako njegova ruka se podigla ka njoj,a njena ka njemu-Čuo se povik iz pozadine.Visoki mladić je pogledao preko njenog ramena,dekoncentrisan.Onda se njegova ruka spustila.Nešto je stalo između njih,nešto blistavo.Blistavo kao sunčeva svetlost,bacajući senku na Kesin zanos.Bila je to Dajana,koja je grlila visokog crvenokosog mladića.Držala ga je u naručju.Ne,držali su jedno drugo u naručju.Kesi je zurila,zapanjena scenom u kojoj on grli nekog drugog.Jedva da je bila u stanju da razume ono što je potom čula.«O,Adame-tako mi je drago što si se vratio.»

Kesi je stajala kao santa leda.Nikada do sada nije videla Dajanu kako gubi prisebnost,ali to se dešavalo sada.Dajana je plakala.Kesi je mogla da vidi kako Dajana drhti i kako je visoki mladić – to jest Adam – grli i pokušava da je zaustavi da ne plače.Grli je.On grli Dajanu.Njegovo ime je Adam.«Hoćeš da kažeš da ti još nije pričala o Adamu?Dajan,ponekad nije dobro biti previše skroman...»»Ko je on?Da li je on tvoj dečko?...»»On je fini.Mislim da će ti se dopasti...»Kesi je pala na kolena i zggnjurila lice u Radžovo krzno,oslanjajući se na velikog psa.Nije mogla da podnese da bilo ko vidi izraz njenog lica u ovom trenutku i bila je zahvalna psu na njegovoj toplini i snazi kada s enaslonila na njega.O,bože,o bože...Nejasno mogla je da čuje Adamov glas.»Šta nije u redu?Pokušao sam da stignem na vreme za Korinu inicijaciju,ali gde je ona?Šta se događa?»Pogledao je u Kesi.»Ko...?»«Njeno ime je Kesi Blejk»,rekla je Dajana.»Ona je unuka gospođe Hauard i uopravo se doselila ovde.»«Da,ja...»Ali Dajana je idalje govorila,tužna i dekoncentrisana .»Upravo smo izvršili njenu inicijaciju umesto Kori».«Šta?»pitao je Adam.»Zašto?»Tišina.Konačno ,Melani je bila ta koja je progovorila,a njen glas bio je toliko hladan i dalek,kao glas spikera za vremensku prognozu.»Zato što je jutros – ili juče ujutru,tačnije,jer je sad aveć sreda – Korino telo pronađeno u podnožju brda.Vrat joj j epolomljen.»«O bože» Kesi je videla kao je Adam čvršće zagrlio Dajanu.Na kratko je zatvori oči kada se ona prislonila uz njega drhteći ponovo.Zatim je pogledao u braću Henderson.»Kris...Dag...»Dag je stisnuo zube.»Autsajderi su to učinili»,rekao je.«Sali je to uradila», režala je Debra.«Ne znamo ko je to uradio»,rekla je Dajana.Govorila je strastveno.»Nećemo da preduzimamo ništa dok ne otkrijemo ko je u pitanju.»Adam je potvrdno klimnuo glavom.»A vi?»rekao je prelazeći pogledom članove grupe.»Šta ste vi radili da pomognete dok se ovo dešavalo?»«Ništa»,rekao je Nik.Stajao je prekrštenih ruku,posmatrajući ravnodušno.Sada se njegov prkosni pogled susreo sa Adamovim.Bilo je očigledno da se baš i ne vole.«On je pomagao Adame»,rekla je Dajana,sprečavajući A dama da kaže ono što je nameravao.»Dolazio je na sastanke i ovde je večeras.To je sve što se može tražiti.»«To nije sve što ja tražim»,rekao je Adam.«Traži ponovo.Nećeš dobiti ništa više».Nik se okrenuo.»Ovde sam».«O,nemoj da ideš...»počala je Lorel,ali Nik je već odlazio.«Dolazio sam jer je Dajana tako tražila,ali sada mi je dosta»,rekao je preko ramena.Onda je otišao.Fej se okrenula ka Adamu i uputila mu svoj najzanosniji osmeh.Plesnula je rukama.»Bravo Adame.Dajana je provela poslednje tri nedelje ginući da drži sve na okupu,a ti si sve to uništio u prva tri minuta.Ni sama ne bih mogla bolje od toga.»«O Fej,o'ladi malo»,rekla je Lorel.

U međuvremenu Kesi je i dalje bila na kolenima.Iako se držala psa mogla je da vidi,oseća i razmišlja samo o jednom.O Adamovoj ruci na Dajaninom ramenu.Njegovo ime je Adam.On je njen.Ne moj,njen.Oduvek je bio njen.Nije moguće.Nije moguće da je tako.Iako se nije nadala ponovo ga je pronašla,došao joj je.Bez ljubavnih čini,kjao da je bio privučen njenom potrebom zanjim,došao je – a on anije mogla da g aima.Kako je mogla da bude tako glupa?Kako nije pre shvatila?Večeras su svi pričali u tome da se popuni krug,o dvanaest članova,uvek o dvanaest.A da je samo malo zastala da broji videla bi da ih je bilo jedanaest.Dajana,Melani i Lorel,Fej,Suzan i Debra,to je bilo šest.Plus dva momka,braća Henderson,pa Nik i Šon,to je bilo deset.Kesi je bila jedanaesta.Sve vreme nešto joj je govorilo da neko nedostaje.Međutim ,nije slušala taj glas u sebi.Kako sam mogla da ne znam?pomislila je.Kako nisam ukapirala d aje mladić koga sam srela jedan o dnjih?Sve mi je bilo tu pre nosom.On ima Moć-videla sam to na plaži sa Poršom.Pročitao je moje misli.Rekao mi je da je iz drugog grada,rekao mi je da je drugačiji.Porša je čak izgovorila tu reč.Veštica.Večeras sam saznala da je Klub u stvari skup veštica.Poslednja generacija veštica u Novom Svetu.Trebalo je tada da ukapiram da je i on jedan od njih.Čak sam i znala da Dajana ima dečka,dečka koji je bio nekome «u poseti».Delići slagalice su bili tu.Samo nisam želela da ih sastavim.Jer sam zaljubljena u njega.Nisam ni bila svesna koliko dok ga večeras nisam ponovo videla.A on pripada mojoj najboljoj prijateljici.Mojoj «sestri».Mrzim je.Misao je bila zastrašujućeg intenziteta,zbog čega je stezala pesnice mazeći psa.Bilo je to iskonsko,sirovo osećanje,toliko jako da je gotovo potisnulo bol.Ubitačna mržnja,crvena kao krv,koja izbija iz nje i ide ka devojci sa kosom kao mesečina...Kao mesečina i sunčeva svetlost zajedno.Zureći u nju,sa osećanjem besa koji je kuvao u njoj,još jedna slika se stvorila u Kesinoj glavi.Ta ista kosa kako sija u Dajaninom autu.Onda kada ju je Dajana spasila od Fej.Kada te je vodila kući da te spase i pomogne ti,prošaputao je glas.Dala ti je da s eokupaš i da jedeš,upoznala te sa svojim prijateljima.Štitila te,omogućila ti da negde pripadaš.Proglasila te svojom sestrom.Šta si beše ono rekla o mržnji koju osećaš prema njoj?Kesi je osetila kako bes polako jenjava.Nije pokušavala da ga zadrži,nije želela.Nije mogla da mrzi Dajanu...jer je volela Dajanu.A volela je i Adama.Volela ih je oboje i želela je d abudu srećni.A gde si u tome ti?pitao je glas.Sve je bilo vrlo prosto,zapravo.Njih dvoje su očigledno bili savršeni jedno za drugo.Oboje visoki –Dajana je bila visoka toliko da ga je mogla gledati pravo u oči.Oboje su maturanti –Dajana je bila dovoljno zrela za njega,kako je Kesi uopšte padalo na pamet da bi se za nju zainteresovao neki stariji mladić?Oboje su bili neverovatno privlačni,oboje sigurni u sebe,oboje vođe.I oboje veštice,podsetila se Kesi.Kladim se da je neverovatno talentovan –naravno da je talentovan.Dajana se ne bi zadovoljila manjim.Zato što je i sama najbolja.

I ne zaboravi da gaje simpatije jedno prema drugom još od detinjstva.Oni su zajedno oduvek,ne primećuju nikog drugog.Očigledno je da su stvoreni jedno za drugo.Tako da je sve bilo vrlo očigledno i vrlo prosto – jedno joj nije bilo jasno zašto onda oseća kao joj neko žiletima seče utrobu?Sve što je trebalo da uradi jeste da im poželi sreću i prestane da razmišlja o Adamu i sebi,kao o paru.Da jednostavno prihvati ono što je neminovno.Da im poželi sreću.Tada je,hladne glave,odlučila da,bez obzira šta se desi Dajana nikada neće saznati za njena osećanja prema Adamu.A neće ni on.Kada bi Dajana znala šta Kesi oseća,to bi je uznemirilo.Ona je bila tako nesebična,možda bi mislila da ona mora nešto da preduzme – na primer da ostavi Adama da Kesi ne bi patila.Čak i da to uradi,Kesi bi se osećala grozno.Zato Kesi neće dozvoliti da ona sazna.To je prosto.Neće se otkriti ni jednom rečju,ni jednim pokretom,ni jednim pogledom.Bez obzira šta da se desi,ja neću unesrećiti Dajanu.Kunem se.Osetila je vlažnu pseću njušku i čula nežno cviljenje.Radž joj se žalio na nedostatak pažnje.«Kesi?»Dajana joj se obratila.Kesi j eshvatila da ko zna na šta liči kad se tako njuši sa psom.«Molim?»rekla je,pokušavajući da joj glas ne drhti.«Kažem,jesi li dobro?»Dajana je gledal u nju tim svojim bistrim zelenim očima,zabrinuta.Na gustim trepavicama bilo je ostataka suza.Gledajući u te oči Kesi je uradila nešto najhrabrije u svom životu.Hrabrije od onoga kada se suočila sa Džordanom Bejnbridžem i njegovim pištoljem,mnogo hrabrije nego onda kada je skočila da spase Sali na brdu.Osmehnula se.«Dobro sam»,rekla je,još jednom pomazivši psa i ustala.Njen sopstveni glas joj j ezvučao kao tuđ,neverovatno veštački i glup.Međutim Dajana nije očakivala da će Kesi biti izveštačena i opustila se.»J samo-pa,mnogo toga se desilo večeras»,nastavila je Kesi.»Mislim da sam malo zbunjena».Adam je otvorio usta.On će reći svima,pomislila je Kesi.Reći će svima kao su se on i Kesi sreli i sve što se dogodilo.A onda će Fej,koja nimalo nije glupa,sabrati dva i dva.Shvatiće ko je mladić iz Kesine pesme.A to ne sme da se desi.Ona to neće dozvoliti.Niko nikada ne sme to saznati.«Nisi me upoznala»,brbljala je očajnički.»Znaš da sam čekala da upoznam tvog dečka još od kad si mi rekla za njega.»Eto.Rekla sam.Tvog dečka.Adam je delovao zbunjeno,ali Dajana,naivna Dajana je delovala razočarano.«Izvini.Nisam,zar ne?Kesi,ovoje Adam – znam da ćete se dopasti jedno drugom.On jebio odsutan-««U poseti»,Kesi je dodala kada je Adam otvorio usta ponovo d abi nešto rekao.«Ne,ne u poseti.Znam da sam to govorila ranije,ali sada mogu da ti kažem istinu.Tražio je neke predmete koji su pripadali starom zavetu veštica.Iz njihovih beleški možemo da zaključimo da su imale neke moćne alate,koji su se nekako izgubili.Glavne alate.Od kako je čuo za njih Adam ih traži.»

«I vraća se praznih ruku»,dodala je Fej svojim promuklim glasom.»Pretpostavljam da ni ovoga puta nije drugačije.»Adam je bio dekoncentrisan.Pogledao je u visoku crnokosu devojku i osmehnuo se.Bio je to veštački osmeh,pun nagoveštaja i tajni.«Šta?»rekla je Fej cinično,a on je nastavio da se smeje»Šta?Ne očekuješ valjda da ti poverujemo...»«Adame»,rekla je Dajana drugačijim glasom»hoćeš da kažeš...?»Adam se samo iskezio,a zatim pokazao glavom ka torbi koja je stajala malo dalje od njih na plaži.»Šon,idi donesi ono»:Šon je otrčao po torbu i vratio se «Što je teško».«Adame...»prošaputala je Dajana širom otvorenih očiju.Adam je uzeo torbu od Šona i spustio je na zemlju.»Šteta što je Nik žurio da ide»,rekao je.»Da je ostao,mogao je d avidi ovo».Iz torbe je izvukao lobanju.

Četrnaest

Bila je iste veličine i oblika kao ljudska lobanja,ali delovalo je kao da je napravljena od kristala.Mesečeva svetlost se odbijala o nju i prolazila kroz nju.Imala je iskežene kristalne zube,a očne duplje su izgledale kao da zure direktno u Kesi.Na trenutak je sve stalo,a onda je Fej zgrabila lobanju.«Uh»,rekao je Adam,uzevši je od nje.»Ne».«Gde si to našao?pitala je Fej.Njen glas nije više zvučao lenjo,već pun uzbuđenja.Iako otupela Kesi je uočila notu poštovanja u Fejinom glasu i videla je da su Adam i Dajana razmenili poglede.Zatim se on okrenuo ka Fej »Na ostrvu.»«Kom ostrvu?»«Nisam znao da te toliko zanima.Nikada pre nije.»Fej mu je uputila oštar pogled.»Saznaću i ovako i onako,Adame.»«Tamo gde sam ovo pronašaonema ničeg drugog.Veruj mi,ovo jedni od Glavnih alata koji su skriveni tamo.»Fej je udahnula,a zatim se opustila i nasmešila.»Pa,bar možeš nama ostalima dozvoliti da je pogledamo.»«Ne»,rekla je Dajana.»Niko ne sme da je dira još uvek.Ne znamo ništa o njoj osim da su je koristile stare veštice – Crni Džon lično.To znači da je opasna.»«Da li sa sigurnošću znamo da je to baš ta kristalna lobanja o kojoj je pisao Crni Džon?»pitala je Melani tiho i razumno.«Da»,rekao je Adam.»Bar odgovara opisu koji postoji u starim beleškama.I pronašao sam je baš na onom mestu koje je Crni Džon opisao.Mislim da je to to.»«Onda mora biti obrisana i očišćena i proučena pre nego što je bilo ko od nas upotrebi»,rekla je Dajana.Okrenula se ka Kesi.»Crni Džon je bio jedan od vođa prvih veštica»,rekla je.»Umro je ubzo nakon što je Novi Salem osnovan,ali pre toga je odneo najmoćnije alate i sakrio ih.Zbog bezbednosti,rekao je,ali zapravo zato što ih je želeo samo za sebe.Za lične ciljeve i osvete»,rekla je,gledajući značajno u Fej.»Bio je zao čovek i sve što je on dotakao puno je negativne energije.Nećemo je koristiti dok ne budemo sigurni da je bezbedno.»

Ako je Crni Džon imao bilo kakve veze sa lobanjom,onda mora da je loša,pomislila je Kesi.Na neki način nije mogla da objasni,mogla je da oseti kako se iz lobanje emituje neka mračna sila.Da nije bila toliko utučena i da joj se nije mutilo u glavi,bila bi sigurna u to-mora da su ostali to već primetili sami.«Stare veštice nikada nisu pronašle ove izgubljene alate»,rekla je Lorel.»Tražile su jer je Crni Džon ostavio neke nagoveštaje o tome gde ih je možda sakrio,ali nisu imali sreće.Napravili su nove alate,ali oni nisu bili tsko moćni kao originali.»«A sada smo pronašli jedan»,rekao je Adam,a u njeovim sivo-plavim očima videlo se uzbuđenje.Dajana mu je lagano dodirnula ruku u kojoj je držao lobanju.Nasmešila mu se,a ono što su jedno drugom saopštavali bilo je snažnije od reči:ponos i trijumf.To je bio njihov projekat,nešto na čemu su radili godinama,a sada su konačno postigli uspeh.Kesi je stisnula zube,zbog bola koji je osećala u grudima.Oni zaslužuju da budu sami i da uživaju,pomislila je.Izveštačeno veselim glasom rekla je «Malo sam umorna,možda bi trebalo...»«Naravno»,rekla je Dajana,iskreno zabrinuta.»Mora da si iscrpljena.Svi smo.Možemo više da pričamo o ovome sutra na sastanku.»Kesi je klimnula glavom,a niko od ostalih nije imao primedbi,čak ni Fej.Dajana je ipak rekla Melani i Lorel da isprate Kesi do kuće,a Kesi se susrela sa Fejinim pogledom.U Fejinim očima bio je čudan izraz,kao da nešto proračunava,nešto što bi je opterećivalo da sada nije bila zabrinuta zbog drugih stvari.Kod kuće su bila upaljena sva svetla,iako zora još nije svanula.Melani i Lorel su ispratile Kesi i ušle sa njom u kuću,a majka i baka sedele su gostinskoj sobi – staromodno nameštenoj sobi u prednjem delu kuće.Obe žene bile su u spavaćicama i bademantilima.Kosa Kesine majke bila je puštena.Kesi je na njihovim licima odmah pročitala da znaju šta se dogodilo.Da li sam zbog ovoga dovedena ovde?pomislila je.Da bi se priključila Krugu?Nije više sumnjala u to da je bila dovedena ovde,namerno,i baš iz posebnog razloga.Glasovi u njoj nisu progovarali i to je bilo uznemirujuće.Nije,međutim,imala vremena za zabrinutost.Ne sada.Pogledala je majčino lice,duguljasto i napeto,ali takođe puno nekog prikrivenog ponosa i nade.Kao majka koja je gledala svoju kćerku kako izvodi skok u vodu na Olimpijskim igrama i sada iščekuje ocene sudija.Baka je izgledala isto.Iznenada,uprkos bolu u grudima,Kesi je osetila kako je ispunjava zaštitnička ljubav prema njima.I jednoj i drugoj.Uspela je da se osmehne dok su ona,Lorel i Melani stajale na pragu.«Pa,bako»,rekla je «da li i tvoja porodica poseduje Knjigu senki?»Tenzija se pretvorila u gromoglasan smeh kada su obe žene ustale.«Ne koliko ja znam»,rekla je baka.»Ali,kad god želiš,možemo ponovo da pretražimo tavan.»

Sastanak u sredu bi je pun napetosti.Svi su bili naelektrisani.Fej očigledn imala skriveni plan.

Sve o čemu je ona želela da priča bila je lobanja.Trebalo bi da je koriste,rekla je ,i to odmah.Dobro,ako ne da je koriste,ono bar da je ispitaju.Trebalo bi da pokušaju da je aktiviraju,da vide kakvih tragova ima na njoj.Dajana je nastavila da odbija.Nema ispitivanja.Nema aktiviranja.Moraju prvo da je očiste.Da je utemelje.Da je pročiste.Koliko je Fej znala to bi moglo potrajati nedeljama,ako se radi kako treba.Sve dok je Dajana glavna-Fej je rekla da ako ovako nastavi Dajana neće još dugo biti glavna.Zapravo,ako Dajana nastavi da odbija da testiraju lobanju Fej će tražiti da se ponovo glasa za vođu,umesto da se čeka do novembra.Da li Dajana to želi?Kesi ništa nije bilo jasno.Kako se ispituje jedna lobanja?Kako se utemeljuje i pročišćava?Ovoga puta svi su biliobuzeti raspravom da bi se iko setio da išta objasni Kesi.Provela je ceo sastanak ne gledajući Adama,koji je pre toga pokušao da priča sa njom,ali je ona to uspela da izbegne.Čvrsto se držala svoje odluke,iako joj je bilo potrebno mnogo energije da g aizbegava,što je bilo iscrpljujuće.Naterala je sebe da ne gleda u njegovu kosu,koja je malo porasla od poslednjeg puta kada ga je videla,niti u njegova usta,koja su bila lepa i duhovita,kao i uvek.Zabranila je sebi da mašta o njegovom telu,kakvo je videla na Kejp Kodu,sa čvrstim,zategnutim mišićima i dugim,vitkim nogama.Najviše od svega,borila se da ne pogleda u njegove oči.Jedino što je Kesi uspela da ukapira na sastanku bilo je to da Dajana nije u zavidnom položaju.«Privremeni» vođa značilo je da članstvo može da glasa bilo kad i da je razreši funkcije,iako je zvanično glasanje trebalo da bude u novembru,iz nekog razloga.Fej je očigledno tražila podršku,kako bi ona mogla da se domogne te funkcije.Pridobila je braću Henderson da pređu na njenu stranu,time što im je rekla da bi trebalo da upotrebe lobanju odmah kako bi pronašli Korinog ubicu.Pridobila je Šona,zastrašujući ga.Debra i Suzan su je,naravno,podržavale od samog početka.To je bilo šestoro.Na Dajaninoj strani bi takođe bilo šestoro,ali Nik je odbio da se izjasni.Došao je na satanak,ali samo je sedeo i pušio delujući kao da je negde drugdeKada su ga pitali rekao je da mu je svejedno da li će upotrebiti lobanju ili ne.«Vidiš da si nadglasana»,Fej je rekla Dajani,a u njenim očima boje meda blistao je trijumf.»Ili nas pusti da koristimo lobanju ili ću odmah organizovati glasanje da vidimo da li ćeš i dalje ostati vođa.»Dajana je odgovorila «Dobro.Pokušaćemo da je aktiviramo –ali samo da je aktiviramo i ništa više od toga – u subotu.Da li je to dovoljno skoro za tebe?»Fej je zahvalo klimnula glavom.Pobedila je i znala je to.«U subotu uveče»,rekla je i nasmejala se.

Korina sahrana bila je u petak.Kesi je stajala sa ostalim članovima Kluba i zajedno sa njima plakala.Kasnije,na groblju došlo je do svađe između Daga Hendersona i Džimija Klarka,mladića sa kojim se Kori zabavljala tog leta.Jedva su ih rastavili.Odrasli su se bojali da im priđu.Subota je osvanula vedra i prohladna.Kesi je otišla do Dajane uveče,pošto je veći deo dana provela buljeći u knjigu,pretvarajući se da čita.Bila je zabrinuta zbog

ceremonije vezane za lobanju,ali još više je brinula zbog Adama.Bez obzira šta da se desi,govorila je sebi,bez obzira na sve,neću dozvoliti da iko sazna za moja osećanja prema njemu.Čuvaću tu tajnu i zavuvek ako treba,makar me to ubilo.Dajana je izgledala umorno,kao da nije dobro spavala.Bio je to prvi put da su nih dve same,još od inicijacije –od kako je Adam stigao.Sedeći u Dajaninoj lepoj sobi i gledajući u prizme na prozoru Kesi je skoro uspela da se pretvara d aAdam nije došao,da on ne postoji.Tada je sve bilo mnogo jednostavnije,bila je srećna samo da bude pored Dajane.Primetila je,po prvi put,još jedan zid sa grafitima,kao onaj koji je videla prvog dana.«Da li su i ovo boginje?»pitala je.«Da.To je Persefona,kćerka boginje rasta»,Dajanin glas je bio nežan i umoran,ali osmehnula se pogledavši sliku.Na slici je bila vitka devojka koja se smeje dok bere bukete cveća.Oko nje je svuda bujalo proleće,a na njenom licu videla se radost zbog toga što je bila mlada i što postoji.«Ko je to?»«Atena.Boginja mudrosti.Nikada se nije udavala,kao i Artemida,boginja lova.Sve ostale boginje su od nje tražile savete.»Bila je to visoka boginja širokih obrva i bistrih,smirenih sivih očiju.Pa,naravno da su bile sive boje,to je crno-bela grafika,Kesi je govorila sebi.Ali,nekako je osećala da su te oči sive i inteligentne.Kesi se okrenula ka sledećoj grafici.»A ko je...«U tom trenutku čuli su se glasovi u prizemlju.»Halo?Ima li koga?Ulazna vrata su otključana.»«Napred»,rekla je Dajana.»Moj tata je na poslu-kao po običaju.»«Evo»,rekla je Lorel,koja se pojavila na pragu.»Mislila sam da će ti se ovo dopasti.Ubrala sam usput.»Pružila je Dajani buket raznobojnog cveća.«Zevak!Divan je u roze boji i mogu da ga koristim za sapun kada se osuši.A tek divlja detelina.Doneću vazu.»«Donela bih i ruže iz bašte,ali sve smo ih upotrebili za čišćenje lobanje.»Melani se osmehnula Kesi.»Pa,kako je naša najnovija veštica?» pitala je,a njene hladne sive oči ovoga puta nisu bile bez topline.»Potpuno zbunjena?»«Pa...malo zbunjena.Mislim...»Kesi je nasumice odabrala jednu od stvari koju nije razumela –«kako čistite lobanju ružama?»«Bolje bi bilo da to pitaš Lorel,ona je stručnjak z abiljke.»«A Melani»,rekla je Lorel «je stručnjak za kamnečiće i kristale,a ovo je kristalna lobanja.»«A šta je u stvari kristal?»pitala je Kesi.»Mislim da čak ni to ne znam.»«Pa...» Melani je sela za Dajanin sto kada se Dajana vratila i počela da namešta cveće.Lorel i Kesi su sedele na krevetu.Kesi je stvarno želela da sazna nešto o stvrima koje je Krug koristio za magiju.Čak i ako nikada ne bude mogla da izvede ono što želi i dalje će biti veštica.«Pa,neki ljudi smatraju da su kristali fosilizovana voda»,rekla je Melani,a u njenom glasu se osećao šaljivi predavački ton.»Voda se kombinuje sa drugim elementima dabi oni rasli.Ali ja želim da o tome mislim kao o plaži.»Lorel je frknula,a Kesi je trepnula.»Plaža?»

Melani se nasmejala.»Da.Plaža je pesak i voda,zar ne?A pesak je silikon.Kada pomešaš silikon i vodu,pod odgovarajućim uslovima nastaje silikon –dioksid – kvarcni kristal.Znači voda plus pesak plus zagrevanje plus pritisak jednako je kristal.Ostatak nekadašnje plaže.»Kesi je bila fascinirana»A od toga je napravljena lobanja?»«Da.Od čistog kvarca.Postoje i druge vrste kvarca,druge boje.Ametist je ljubičast.Lorel imaš li ga na sebi?»«Kakvo ti je to pitanje?Naročito zbog večerašnje ceremonije «,Lorel je zabacila svoju dugu,svetlo smeđu kosu,da bi pokazala Kesi minđuše.Bile su od kristala tamno ljubičaste boje.»Sviđa mi se ametist»,rekla je.»Deluje umirujuće i uspostavlja ravnotežu.Ako ga nosiš zajedno sa ružičastim kvarcom,privlačiš ljubav.»Kesin stomak se zgrčio.Sve dok se drže podalje od tema kao što je ljubav sve će biti u redu.»Kakvi još kamenčići postoje?»pitala je Melani .«O,razni.U porodici kvarca postoji citrin –Debra ga nosi.Žute je boje i dobar je za fizičku aktivnost.Enrgiju.Fitnes.Takve stvari.»«Debri je potrebno malo manje energije»,promrmljala je Lorel.«Ja volim da nosim žad»,nastavila je Melani,pokazujući Kesi narukvicu koju je nosila na levoj ruci i kojaje bila izrađena od svetlo zelenih kamenčića ovalnog oblika.»Žad je miran,smirujući.Takođe pojačava mentalnu bistrinu.»Kesi je oklevajući rekla»Ali...da li ovo stvarno deluje?Mislim,Znam da veštice Novog doba zanimaju kristali,ali...»«Kristali nisu iz Novog doba»,rekla je Melani,pogledavši upitno u Lorel,koja je takođe bila spremna da odgovori.»Drago kamenje se koristilo još u antičko doba –a nekad i za prave stvari.Problem je u tome što je kamenje dobro onoliko koliko je dobra osoba koja ga koristi.Ono ti može pomoći da skupiš energiju i da prizoveš Moći,ali samo ako uopšte imaš dara za to.Zato je ono za većinu ljudi beskorisno.»«Ali ne i za nas»,rekla je Lorel.»Iako ono ne funkcioniše uvek onako kako želiš.Ponekad stvari izmaknu kontroli.Sećaš se kada je Suzan pnosila karneol na sebi,gomilu karneola i za malo su je opljačkali na utakmici?Mislila sa m da će izbiti neredi.»Melani se smejala.»Karneoli su narandžaste boje i veoma su – stimulativni»,rekla je.»Možeš previše uzbuditi ljude ako ih pogrešno koristiš.Suzan je pokušavala da privuče pažnju kvoterbeka,ali je umesto toga privukla gotovo ceo tim.Nikada neću zaboraviti kako je u kupatilu kidala kamnje sa odeće.»Kesi je prasnula u sneh zamislivši tu scenu u glavi.«Ne bi trebalo stalno nositi narandžasto i crveno kamenje»,dodala je Lorel.»Naravno Suzan to neće ni da čuje,a ni Fej.»«Tako je»,rekla je Kesi,setivši se.»Fej nosi privezak sa crvenim kamenom na svojoj ogrlici.»«To je zvezdani rubin»,rekla je Melani.»Oni su retki,a taj je baš moćan.Može da pojača strast – ili bes – veoma brzo.»Bilo je još nešto što je Kesi želela da pita.To jest nešto što je morala da pita,želela ili ne.»A kakva vrsta kamena je kalcedon?»pitala je neobavezno.»Da li je dobar za bilo šta?»«O,da.Ima zaštitnički uticaj – može te zaštititi od okrutnosti sveta.Zapravo,zar ti ga Dajana nije dala...?»

«Da»,rekla je Dajana,koja je sedela na simsu prozora i slušala.Sada se bledo osmehnula.»Dala sam Adamu kalcedon kada je krenuo u potragu letos.To je poseban komad kalcedona»,objasnila je .»Ravan je i okrugao i ima neku spiralnu šaru,kao latica ruže.Ima na njemu malo kvarcnih kristala.»Ima i malih crnih ostataka školjki,pomislila je Kesi.Bilo joj je muka.Čak je i poklon koji joj je dao bio Dajanin.«Kesi?»Sve su gledale u nju.«Izvinite»,rekla je otvorivši oči i veštački se osmehnula.»Dobro sam.Mislim da sam malo zabrinuta zbog ovoga večeras,šta god da je to.»Pogledale su je sa razumevanjem.Dajana je klimnula glavom,sa neveselim izrazom lica,ali pokazujući više živosti nego na početku večeri.»I ja sam zabrinuta»,rekla je.»Previše je rano za to.Ne bi trebalo da ovo još radimo – ali nemamo izbora.»Melani je rekla Kesi:»Vidiš,lobanja je upila energiju onoga ko je poslenji koristio.Kao otisak onoga što je urađeno i onoga ko je to uradio.Želimo da vidimo šta je to.Skoncentrisaćemo se na to i videti šta će nam pokazati.Naravno,postoji mogućnost da uopšte nećemo biti u stanju da je aktiviramo.Ponekad samo određena osoba može nešto ili određena kombinacija zvukova ili svetlosnih signala ili pokreta.Ali ako budemo mogli i to bude bezbedno,moći ćemo da koristimo njenu energiju da nam nešto pokaže – kao na primer ko je ubio Kori.»«Štzo je kristal veći to j eu njemu više energije»,rekla je Dajana tmurno.»A ovo je baš veliki kristal.»«Zašto su stare veštice urezivale u lobanju?» pitala je Kesi.«Nisu»,rekla je Melani.»Ne znamo ko je to radio,ali staro je preko tri stotine godina.Na svetu postoje i druge kristalne lobanje – niko tačno ne zna koliko ih je.Većina njih se nalazi u muzejima – postoji jedna Britanska lobanja u Britanskom muzeju.Templarska lobanja pripada nekom tajnom društvu u Francuskoj.Naše stare veštice su nekako pronašle ovu i koristile je.»«Crni Džon je koristio»,ispravila je Dajana.»Volela bih da je Adam pronašao bilo koji drugi stari alat umesto ove lobanje.Ovo je bio njegov omiljeni alat i mislima da je koristio da se reši nekih ljudi.Bojim se da večeras – ne znam,ali bojim se da će se desiti nešto strašno.»«Nećemo to dozvoliti»,rekao je novi glas koji se pojavio na vratima.Kesino srce je počelo radi ubrzano i obrazi su joj se zarumeneli.«Adame»,rekla je Dajana.Vidno se opustila kada joj je prišao,poljubio je i seo pored nje.U njegovom prisustvu je uvek delovala smirenije i zračila je pozitivnom energijom.«Večerašnju cermoniju ćemo držati strogo pod kontrolom!»rekao je.»Ako nešto postane opasno,odah ćemo ga zaustaviti.Da li si pripremila garažu?»«Ne,čekala sam tebe.Možemo sada da je odnesemo tamo.»Dajana je otključala veliki ormar i Kesi je ugledala kristalnu lobanju u posudi od vatrostalnog stakla punoj ružičastih latica ruža.«Kao glva Svetog Jovana Krstitelja»,promrmljala je.«Koristila sam so i kišnicu i pokušala da je očistim»,rekla je Dajana.»Međutim,njoj je potrebno temeljno čišćenje kristalima i esencijama cveća,a zatima da bude zakopana u vlažnom pesku nekoliko nedelja.»

«Preduzećemo sve mere predostrožnosti»,rekao je Adam.»Trostruki krug zaštite.Biće sve u redu.»Uzeo je lobanju,na kojoj je još bilo latica ruža i on i Dajana su otišli u garažu,Kesi ga je gledala kako odlazi.«Nmeoj da si nervozna»,rekla joj je Melani.»Ne ćeš morati da radiš ništa tokom ceremonije.Nećeš ni moći,obično je potrebno dugo da bi se ovladalo veštinama-potrebne su godine.Potrebno je samo da sediš tamo da bi Krug bio ceo.»Kesi se trudila da ignoriše snishodljivost u njenom glasu.»Imamo li vremena da me neko odveze do kuće?pitala je.»Tamo je nešto što bih volela da uzmem.»

Dajanina garaža je bila prazna – to jest u njoj nije bilo automobila.Pod je bio čiat,osim što je na njemu belom kredom bio iscrtan krug.«Izvinjavam se što sedimo na betonu»,rekla je Dajana»ali želela sam da ovo obavimo u zatvorenom prostoru –jer tu mogu biti sigurna da vetar neće ugasiti sveće.»U centralnom delu kruga bilo je više belih sveća.One su formirale manji prsten.U samom centru tog kruga bilo je nešto prekriveno parčetom crne tkanine i stavljeno na kutiju za cipele«Dobro»,rekla je Dajana ostalima,koji su stizali u grupicama i stajali u garaži.»Hajde da završimo sa ovim».Presvukla se u svoj beli ogrtač i stavila nakit.Gledajući je,Kesi je pomislila da dijadema i narukvica –a možda čak i podvezica- imaju nekakavo mistično zanlenje.Gledala je kako Dajana raspoređuje krug,idući okolo sa bodežom,zatim sa vodom,pa tamjanom,a zatim sa zapaljenom svećom.Zemlja,voda,vazduh i vatra.Izgovarala je i neke bajalice koje je Kesi pokušavala da prati.Međutim,kada su svi seli u krug jedno do drugog,kao što je Dajana i rekla da urade,Kesi je izgubila svako interesovanje za dalji nastavak ceremonije..Našla se između Fej i Adama.Nije znala kako se to dogodilo.Trebalo je da sedne pored Šona,ali je Fej nekako stala ispred nje.Možda Fej nije želela da sedne pored Adama.Pa,nije ni Kesi,iako iz sasvim drugog razloga.Adamovo koleno je bilo proljubljeno uz njeno.Tako im je Dajana rekla da sednu.Mogla je da oseti njegovu toplinu i snagu.Nije mogla da razmišlja niočemuDrugom.Sa druge strane Fej je mirisala na neki težak tropski parfem.Od toga joj se p malo vrtelo u glavi.Onda su se sva svetla ugasila.Kesi nije videla kako se to dogodilo,bila je sigurna da niko nije ustao da ih ugasi.Ali fluorescentne neonke iznad njihovih glava su se ugasile.U garaži je bio mrkli mrak.Jedino svetlo bio je plamen sveće koju je Dajana držala.Kesi je videla kako je njeno lice obasjano,ali ništa više od toga.«Dobro»,rekla je Dajana tiho.»Potražićemo poslednje otiske,Ništa više,niko neće ići dalje od toga dok ne budemo znali sa čime imamo posla.Nema potrebe da pričam da krug ne sme da se prekida.Nije gledala u Kesi kada je to rekla,ali nekoliko njih jeste,kao da žele da naglase da je ipak bilo potrebno da to kaže.

Dajana je plamenom svoj esveće dodirnula sveću koju je držala Melani.Zapalila si i ta sveća.Zatim se Melani nagla ka Debri i zapalila njenu sveću i sada je bilo tri plamena.Vtrase prenosila dalje dok je Lorel nije predala Adamu.Kesina ruka je drhtala kada je podigla sveću da je zapali na Adamovoj.Nadala se da svi misle da je nervozna zbog same ceremonije.Konačno je svih dvanaest sveća bilo zapaljeno i sve su sopstvenim voskom bile zalepljene za betonski pod.Svaka je emitovala svetlost i na zidu stvarala senke onih koji su sedeli.Dajana je skinula crnu tkaninu sa lobanje.Kesi je uzdahnula.Lobanja je bila okrenuta direktno ka njoj,prazne očne duplje su zurile u nju.To međutim nije bilo najstrašnije.Lobanja je sijala.Plamen sveća oko nje je poigravao,a kristal je reflektovao i prelamao svetlost.Delovala je kao da je -živa.Svi u krugu su seli uspravno,napeti.«Sada»,rekla je Dajana «Pronađite neko mesto u lobanji koje vas interesuje.Skoncentrišite se na njega,gledajte detalje.Onda tražite još detalja.Nastavite da tražite dok ne osetite kako vas kristal privlači.»Neko mesto koje vas interesuje?Kesi je razmišljala.Međutim kada je pažljivopogledala u sjajnu lobanju,videla je da kristal nije potpuno čist.Na njemu je bila tanka mreža i nešto što je izgledalo kao dim.Bilo je unutrašnjih preloma koji su služili kao prizme da bi stvorili minijaturne pejzaže.Što je više gledala Kesi je videl sve više detalja.Ovo izgleda kao tornado,pomislila je.A ovo – skoro kao vrata.I lice...Trgla se,a u stomaku joj se uskomešalo.Ne budi luda,to je samo nesavršenost kristala,rekla je sebi.Plašila se da pogleda ponovo.Niko drugi nije izgledao kao da ga je nešto pomelo.Njihove senke su igrale na zidu,ali su im pogledi bili čvrsto prikovani za lobanju.Pogledaj sada!Naredila je sebi.Kada je pogledala nije mogla ponovo da uoči mistilno lice.To je dokaz da je u pitanju bilo samo treperenje svetlosti,pomislila je.Međutim,lobanja je prikazala nešto drugo,takođe uznemirujuće.Kao da se nešto pomeralo unutar nje.Kao da je napravljen aod vode,obmotan etankom kožom,a u njoj je sve polako plutalo.O,prestani i odaberi jedan detalj na koji ćeš da se skoncentrišeš,naredila je sebi.Prag,gledaj u prag.On se ne kreće.Zurila je u malu frakturu u obliku prizme u levoj očnoj duplji,baš tamo gde bi trebalo da bude pravo oko.Izgledalo je kao vrata do pola otvorena iza kojih je bila svetlost.Pogledaj.Zapazi detalj.Još više joj se zavrtelo u glavi od Fejinog parfema.Gledala je – samo gledala.Mogla je da vidi vrata.Što je više gledala,vrata su delovala sve veća.Ili je možda ona prilazila sve bliže.Da,bliže...bliže.Gubila j eosećaj za prostor.Lobanja je sada bila toliko velika,kao da nema oblik.Bila je svuda oko nje.Postala je čitav svet.Vrata su bila baš ispred nje.Bila je u lobanji.

Petnaest

Vrata vuše nisu bila malecka već u prirodnoj veličini.Bila su otškrinuta i neka obojene svetlost je dopirala sa druge strane.U lobanji Kesi je zurila u vrata,dok ju je teme peckalo.Ako se otvore mogu li ući unutra?pitala se.Ali kako se mogu otvoriti?Možda ako samo zamisli kako se otvaraju...ali to izgleda nije bilo dobro.Šta je Melani rekla?Kristali anm pomažu da prizovemo Moći.Kakve Moći su povezane sa čistim kvarcom?Zemlja i voda?Pesak i more?To je zvučalo kao početak neke pesme.Zemlja i voda,pesak i moreKako ja hoću ,neka bude...Skoncentrisala sena vrata,želeći da ih otvori.Dok je gledala činilo joj se da je iza vrata više svetlosti u bojama duge.Više...i sve više.Neka nastave da se otvaraju.Neka te privlače sve više.Sada je plutala ispred vrata.Bila su ogromna kao vrata katedrale.Otvraju se...otvaraju...Utapala se u svetlosti duge.Sada!Uđi!U tom trenutku čuo se vrisak.Bio je to vrisak straha,visok i divlji,jer je prekinuo potpunu tišinu.Vrata su prestala da se otvaraju i Kesi je osetila da je neko vuče nazad.Vrata su se udaljavala sve brže i brže.Baš pre nego što je izašla iz lobanje,pred očima joj se pojavilo nečije lice.Lice koje je već videla.Ono se,međutim,nijeudaljavalo,već joj je išlo u susret.Postajalo je sve veće.Sve veće i veće tako brzo – da bi kristal mogao pući.«Ne!» povikala je Dajana.Kesi je u istom trenutku osetila prisustvo zla ili nečega što im je išlo u susret neverovatnom brzinom.Nečaga što je trebalo zaustaviti.Nije znala šta se tačno desilo posle.Šon je sedeo pored Fej.Možda se on prvi premestio,možda se uspaničio i pokušao da pobegne.U svakom slučaju došlo je do kemešanja.Fej je pokušavala d auradi nešto,a Šon je pokušavao da je zaustavi,ili je možda bilo obrnuto.Borili su se.Dajana je vikala»Ne,ne!»Kesi nije znala šta da radi.Pokušala je da se udalji od Fej,ali to nije bilo važno.Fej se nagla napred i njeno koleno se odvojilo od Kesinog.Krug je bio prekinut i Fejina sveća se ugasila.Odjednom i sve ostale sveće su se ugasile,kao da ih je oduvao vetar.U istom trenutku Kesi je osetil ada ono što je u lobanji ubrzano raste.Izašlo je iz lobanje i projurilo pored sveća koje su se pušile.Kesi nije znala kako to zna – sve je bilo u potpunom mraku.Ali,osetila je.Mogla je da oseti da nešto juri kroz tamu.Eksplodiralo je pored nje,podiglo joj kosu u vis,a zatim j eoduvalo u stranu.Podigla je ruku da zaštiti lice,ali tada je već nestalo.Čuo se dalek povik u tami.Onda se ponovo sve stišalo.«Upali svetlo»,neko je šapnuo.Odjednom Kesi je mogla da vidi.Adam je stajao pored prekidača.Dajana je stajala takođe,a lice joj je bilo bledo i upla.Lica svih ostalih bila su zapanjena i uplašena – osim Nikovog.Njegovo lice je kao i uvek bilo bezizražajno.Fej je sedela uspravno.Delovala je kao da je neka jaka sila odgurnula unazad.U očima joj je bio bes i okrenula se ka Šonu «Ti si me gurnuo!»

«Nisam!»Šon je gledao u ostale tražeći podršku.»Pokušavala je da s edomogne lobanje!Koraknula je ka njoj!»«Ti lažljivi mali crve!Pokušavaš da s eizvučeš.Hteo si da prekineš krug.»«Ona...»«Ne nisam!»«Dosta!»povikala je Dajana.Adam joj je prišao.»Nije važno ko je šta uradio»,rekao je napeto.»Ono što je važno je ta energija koja se oslobodila.»«Kakva energija?»rekla je Fej zlovoljno,gledajući svoj lakat da vidi ima li modrica.«Energija koj ate je oborila ,pa si pala»,rekla je Dajana ljutito.«Pala sa.Zato što me je ovaj mali balavac gurnuo.»«Ne»,rekla je Kesi,ne uspevši da s ezaustavi.Počela je da drhti,to je bila zakasnela reakcija na ono što je videla.»I ja sam osetila.Nešto je izašlo.»«O,ti si osetila,kako da ne.Stručnjak»,Fej je pogledala prezrivo i sa omalovažavanjem.Kesi je pogledala u ostale koji su i dalje sedeli i bila iznenađena što na njihovim licima vidi da nisu ubeđeni u ono što ona govori.Bila je sigurna da su i oni osetili isto.»«Ja sam osetila...nešto»,rekla je Melani.»Nešto mračno u lobanji.Neku negativnu energiju.»«Šta god da je bilo oslobodilo se kada smo prekinuli krug»,rekao je Adam.Pogledao je u Dajanu.»Ja sam kriv.Nisam smeo ovo da dopustim.»«Misliš trebalo je kriješ lobanju od nas ostalih»,rekla je Fej oštro.»Da je čuvaš samo za sebe.»«Kakve veze ima?»povikala je Lorel.»Ako se nešto oslobodilo iz lobanje,sada je tamo negde.Radi ko zna šta.»«To je-loše»,rekla je KesiOno što je htela da kaže bilo je da je to zlo,ali ta reč joj je zvučala tako melodramatično.Da to je osetila u mraku.Zlo.Namera da se uništi,da se povredi.«Moramo da ga zaustavimo»,rekao je Adam.Suzan se igrala sa dugmetom na svojoj bluzi.»Kako?»Tišina je potrajala dugo i bila je neprijatna.Adam i Dajana su se gledali,kao da razgovaraju bez reči.Braća Henderson su takođe jedan drugom slali telepatske poruke,ali nije delovalo kao da su zabrinuti zbog toga što se neko ubitačno zlo oslobodilo i luta po njohovom kraju.Zapravo,delovali su zadovoljno.«Možda će nas odvesti do onoga ko je ubio Kori»,rekao je Kris.Dajana ga je gledala «Misliš?»Izraz njenog lica se promenio»Da li si o tome razmišljao kada si krenuo ka lobanji?Da li si to priželjkivao?»«Trebalo je samo da pokušamo da pročitamo poslednje zapise sa lobanje»,rekla je Melani,ljutito kako je Kesi nikada nije čula.Braća Henderson su se pogledala i slegla ramenima.Debrin izraz lica bio je između mrštenja i keza.Suzan je i dalje vrtela dugme.Nik je bez izraza na licu ustao.«Izgleda da je ovo sve za večeras»,rekao je.Dajana je eksplodirala.«Nego šta nego je sve!»povikala je.Kesi je bila zapanjena.Uzela je lobanju.»Ovo sada ide na sigurno,gde mu je i mesto.Gde je i trebalo da bude.Trebalo je da znam da ste svi neodgovorni.»Prigrlivši lobanju žurno je izašla iz garaže.

Fej je bila spremna kao mačka za skok kada ugleda miša.»Mislim da nije lepo da nam se tako obraćaš»,rekla je.»Mislim da nam ona ne veruje,a vi?Podignite ruke – da vidimo koliko vas želi da mu vođa bude neko ko mu ne veruje?»Da pogled može da ubije,onda bi od onoga koji je Melani uputila Fej,ova bila gotova.»O,ma o'ladi više,Fej»,rekla je svojim gospodstvenim akcentom.»Hajde Lorel»,rekla je i ustala da krene za Dajanom,kojaje ulazila u kuću.Kes nije znala šta da radi,pa je krenula za njima.Iza sebe čula je kako Adam kaže Fej tiho i kontrolišući se «Žao mi je što nisi muško.»Čula je i Fej kako mu kroz smeh odgovara»Zašto Adame?Nisam znala da si prešao na drugu stranu!»Dajana je vraćala lobanju u ormar kada je Adam ušao iza Kesi.Prišao je Dajani i zagrlio je.Naslonila s ena njega,zatvorila oči,ali ga nije zagrlila.Ostala je u tom položaju vrlo kratko,a zatim se pomerila.«Dobro sam.Samo sam ljuta na njih imoram da razmislim.»Adam je seo na krevet,provukavši ruku kroz kosu.»Nije trebalo d aim kažem za lobanju»,rekao je.»Moj glupi ponos-»«Nemoj»,rekla je Dajana.»Pogrešno bi bilo skrivati od Kruga nešto što im pripada.»«Veća je greška dozvoliti im da to koriste u glupe,sebične i zlobne svrhe?»Dajana se okrenula i naslonila na ormar.«Ponekad»,rekao je Adam »Pitam se šta mi to radimo.Možda je trebalo ostaviti Stare moći na miru.Možda nismo u pravu što mislimo da možemo izaći na kraj sa tim.»«Moć je samo moć»,rekla je Dajana umorno,ne okrenuvši se.»To nije ni dobro ni loše.Samo je način na koji koristimo dobar ili loš.»«Možda je niko i ne može koristiti drugačije,osim pogrešno.»Kesi je stajala i slušala,želeći da je negde drugde.Bila je svesna toga da se Adam i Dajana prepiru,na civlilzovan način.Pogledala je u Lorel i videla da je i njoj neprijatno.«Ne verujem»rekla je Dajana nežno,na kraju.»Ne verujem da su ljudi toliko očakni,toliko zli.»Izraz Adamovog lica je govorio da je želeo da i on misli isto što i Dajana.Kesi je,gledajući u vatru,osetila oštar bol,a zatim joj se zavrtelo.Zadrhtala je,tražeći mesto gde će sesti.Dajana se odmah okrenula.»Jesi li dobro?Bleda si kao duh.»Kesi je klimnula glvom i slegla ramenima.»Samo mala vrtoglavica –mislim da bi bolje bilo da pođem kući...»Bes iz Dajaninih očiju je nestao.»Dobro»,rekla je.»Ali ne želim da ideš sama.Adame,hoćeš li da je otpratiš?Kraći put je pored plaže.»Kesi je otvorila usta uplašena.Međutim,Adam je brzo potvrdno klimnuo glavom.«Naravno»,rekao je.»Mada ne želim da te ostavljam samu...»«Želim da Lorel i Melani ostanu»,rekla je Dajana.»Hoću da počnem sa čišćenjem lobanje na pravi način,cvetnim esencijama – pogledal aje u Lorel- «i ostalim kristalima.»Pogledala je u Melani.»Ne zanima me ako to treba da radimo i celu noć;Želim da je pripremim.Želim da počnem sada.Ovog trenutka.»

Dve devojke su klimnule glavom u znak slaganja.Adam takođe»Dobro»,rekao je.Kesi koje je stajala otvorenih usta odjednom se nečeg setila i takođe klimnula glvom.Ruka joj je odmah potražila džep farmerki i napipala kalcedon.

Tako se našla na plaži sama sa Adamom.Te večeri nije bilo mesečine.Zvezde su sijale jako.Tala sisi su udarali i ljubili obalu.Nije bilo romantično.Već nekako sirovo,primitivno.Osim blede svetlosti kuća iznad stene,činilo se kao da su miljama daleko od civilizacije.Skoro da su prešli usku stazu i stigli do broja dvanaest kada ju je pitao.U srcu je znala da ne može zauvek da izbegava.«Zašto nisi želela da ostali znaju da smo se već sreli?rekao je jednostavno.Kesi je duboko uzdahnula.Sada je bio trenutak da proveri kakva je glumica.Bila je veoma smirena,znala je šta mora da uradi i nekako će to i uraditi.Mora to da uradi,zbog Dajane i njega.«O,pa ne znam»,rekla je i divila se kako njen glas zvuči opušteno.»Nisam želela da neko –kao što su Suzan ili Fej –stekne pogrešan utisak.Nemaš ništa protiv,zar ne?Nije izgledalo kao nešto važno.»Adam ju je čudno gledao,oklevajući,a zatim je klimnuo glavom.»Ako tako želiš,neću to spominjati»,rekao je.Kesi je osetila olakšanje,ali se trudila da s eto ne primeti.»Dobro,hvala ti.O,inače»,nastavila je,tražeći po džepu.»Htela sam ovo da ti vratim.Evo.»Bilo je čudno kako su s njeni prsti držali kalcedon,ali uspela je da otvori šaku i da mu da.Stajau je u njegovoj ruci,ali su kristali kvarca uspeli da uhvate malo svetlosti zvezda.«Hvala ti što si mi ga pozajmio»,rekla je.»Sada,kada sam zvanično veštica,verovatno ću naći svoje kamenje sa kojim ću raditi.A osim toga» - iskrivila je usne u osmeh – «ne bismo želeli da neko stekne pogrešan utisak zbog toga,zar ne?»Nikada se u životu nije ovako ponašala u prisustvu nekog mladića.Nikada nije delovala tako bezbrižna i sigurna u sebe.Skoro da je flertovala,stavljejući do znanja da joj to ništa ne znači.A bilo je tako lako – nikada nije zamišljala da to može biti tako lako.To je zbog toga,zaključila je,što ona glumi.To nije bla Kesi,već neko drugi,neko ko se nije plašio jer se najgore već dogodilo i nije bilo razloga više se plašiti.Na Adamovim usnama pojavio se iskrivljeni osmeh,kao da automatski odgovara na ton njenog glasa,ali je odmah nestao.Gledao ju je skoncentrisano,a ona se trudila da uzvrati pogled i da deluje učtivo ,kao što je u avgustu na plaži gledala Džordana.Veruj mi,pomislila je,a ovoga puta bila je svesna snage sopstvenih misli,moći koju je mogla da upotrebi da nametne svoju volju.Nebo i voda,pesak i more.Kako želim neka bude.Veruj mi,Adame.Veruj mi.Veruj mi.Na trenutak je skrenuo pogled,okrenuvši se prema okeanu.To je Kesi podsetilo ,na njeno iznenađenje,na način na koji je ona uspela da izbegne Fejin hipnotišući pogled..«Promenila si se»,rekao je i kao da se čudio.Zatim je ponovo pogledao tim prodornim pogledom.»Stvarno si se promenila.»

«Naravno.Sada sam veštica»,rekla je ona staloženo.»Trebalo je to odmah da mi kažeš – to bi me poštedelo muka»,dodala je kao d aga kori.«Nisam znao.Mogao sam da osetim-nešto-u tebi,ali nisam ni pomislio da bi mogla biti jedna od nas.»«O,pa na kraju je sve ispalo dobro»,rekla je Kesi brzo.Nije volela da joj on priča kako je nepšto osetio u njoj.To je bilo i suviše opasno.»U svakom slučaju,hvala ti što si me dopratio do kuće.Ovde ja živim.»Uputivši mu još jedan osmeh,brzo se okrenula i popela uskom stazom.Nije mogla da veruje.Uspela je da izvede svoju tačku!Olakšanje koj eje osetila bilo je zapravo bolno i kada je stigla do kraja staze i ugledala svoju kuću,osetila je slabost u kolenima.O,hvala ti,pomislila je i krenula.«Čekaj» iza nje se čuo zvonak autoritativni glas.Trebalo je da znam da ovo neće ići tako lako,pomislila je Kesi.Polako,trudeći se da joj lice deluje bezizražajno,okrenula se i pogledala ga.Bleda svetlost presijavala se na njegovom licu,a iza njega bio je okean.Te visoke jagodice,te izražene usne ,spremne za šalu.Sada nije bilo vreme za šalu.Njegov pogled bio je prodoran i ispitivački,kao kada je gledao Džordana i Logana onog dana na plaži,i iz njiegovih očiju je izbijala moć koju nije razumela i koja ju je plašila.Plašila ju je i sada.«Dobra si»,rekao je.»Ali ni je nisam baš glup.Postoji nešto što mi ne govoriš i želim da znam šta je to.»«Ne želiš.»Reči su izašle iz nje pre nego što je stigla da ih zaustavi,ali njihova iskrenost bila je nepogrešiva.»Hoću da kažem – ne postoji ništa.»«Slušaj me»,rekao je i na njeno zaprepašćenje prišao bliže.»Kada sam te prvi put sreo»,rekao je «nisam imao pojma da si jedna od nas.Kako sam i mogao da znam?Ali znao sam da si drugačija nego oni tvoji prijatelji lažnjaci.Znao sam da nisi još samo jedna lepa devojka,već neko poseban.»Lepa?Mislio je da sam ja lepa?Kesine misli su divljale.Ona hladna razboritost ju je napuštala,a očajnički se držala za nju.Izgledaj hladno i ravnodušno,naredila je sebi.Učtivo pitaj.Ne otkrivaj ništa.Adamove plavo-sive oči su sada blještale,a njegovom neobičnom,ponosnom licu video se bes.Ali ono što je Kesi najviše zbunilo bila je povređenost u dubini njegovih očiju.«Nisi bila ni nalik bilo kojoj devojci koju sam upoznao van našeg kruga –mogla si da prihvatiš misteriozne stvari – čak i mistične stvari-a da se ne plašiš i da ne pokušavaš odmah da ih uništiš.Bila si...otvorena.Tolerantna.Nisi automatski mrzela,niti odbijala nešto što je drugačije.»«Ne tako tolerantna kao Dajana.Dajana je naj-««Ovo nema nikakve veze sa Dajanom!»rekao je i Kesi je shvatila da on misli ozbiljno.Bio je potpuno iskren i otvoren da mu izdaja nikada nije ni pala na pamet.«Mislio sam»,nastavio je «da si ti neko kome mogu da verujem.Svojim životom,čak.Kada sam video da si se suprotstavila Džordanu –momku koji je skoro duplo veći od tebe-znao sam da sam u pravu.Bila je to jedna od najhrabrijih stvai koju sam video – i to sve zbog jednog neznanca.Pustila si da t epovredi zbog mene,a nisi me ni poznavala.»Ne pokazuj ništa,pomislila je Kesi.Ništa.

«A posle toga,osetio sam nešto posebno u vezi sa tobom.Nekakvo posebno razumevanje koje ne mogu da objasnim.Aki razmišljam o tome još od onda.Mnogo sam mislio na tebe Kesi i čekao sam da kažem Dajani za tebe.Želeo sam da zna da je u pravu,da postoje autsajderi kojimogu da izađu na kraj sa nama,kojma se može verovati.Koji možda vole magiju.Ona je dugo pokušavala da u to uveri ostale članove Kluba.Hteo sam da joj kažem da si mi ti otvorila oči – na mnogo načina.Pošto sam se rastao sa tobom,video sam mnogo više kada sam ribarskim brodićima tražio Alate.Tražio sam ostrva kada smo plovili i odjednom bih osetio kako mogu da vidim više –kao da mi je sam okean otkrivao više.Pomagao mi.Hteo sam i to da kažem Dajani i da vidim može li ona to da objasni.«A sve to vreme»,Adam je završavao usmerivši svu snagu svog pogleda ka Kesi,»nikada nisam zažalio što sam ti dao kalcedon –iako to nikada ne činimo za autsajdere.Nadao sam se da ti nikada neće zatrebati,ali želo sam da ti se nađem ako ti zatreba.Da si ikada uradila ono što sam ti rekao,da si ga čvrsto držala i mislila na mene,znao bih, pratio bih te i pronašao bez obzira gde se nalazila.Mislio sam da si toliko posebna.»Da li je to istina?Kesi se pitala,a u glavi joj se vrtelo.Toliko puta je držala kamen,ali nikada dovoljno snažno i da je pritom mislila samo na njega.Nikad anije sldila njegova uputstva jer nije verovala u magiju.«Sada sam se vratio i video da ti ipak nisi autsajder.Bar delimično.Bilo mi je drago što te vidim ovde i što čujem da si pristupila Krugu.A po onome što Dajana kaže, i ona je odmah videla koliko si ti posebna.Ali nisam mogao da joj kažem da te poznajem – jer iz nekog razloga ti nisi želala da drugi to znaju.Poštovao sam to,ćutao i čekao d aobjasniš kada budeš mogla.Umesto toga...»odmahnuo je rukom razočarano»dobijem ovo.Pričaš mi neke gluposti i ponašaš se kao d as eništa nije desilo među nama.Čak i prizivaš Moći protiv mene,da bih poverovao u laž.A sada želim da znam zašto.»Tišina.Kesi je mogla d ačuje talase,akao udaraju ritmično.Mogla je d aoseti miris čistog,svežeg noćnog vazduha.Na kraju je,kao po zapovesti,podigla gloavu i pogled joj se susreo sa njegovim.Bio je u pravu ,ne može da ga laže.Čak i da joj se smeje,čak i da je sažaljeva,mora mu reći istinu.«Zato što sam zaljubljena u tebe»,rekla je jednostavno i tiho.Onda nije dozvolila sebi da skrene pogled.Nije se smejao.Zurio je,zamišljen,u neverici.Kao da ne razume ono što je čuo.«Tog dana na plaži i ja sam osetila nešto posebno»,rekla je.»Ja sam osetila – više.Osetila sam kao d asmo...nekako povezani.Kao da nas nešto privlači jedno drugome.Kao d apripadamo jedno drugom.»Mogla je da vidi zbunjenost u Adamovim očima – kao vrtoglavu konfuziju koju je ona osetila kada je pronašla Korino telo.«Znam da zvuči glupo»,rekla je.»Ne mogu da verujem da ti ovo govorim-a li tražio si istinu.Sve što sam osetila tog dana na plaži bilo je pogrešno.Sada to znam.Ti imaš Dajanu.Niko zdrave pameti ne bi mogao poželeti više od toga.Ali tog dana – svakakve smešne ideje su mi padale na pamet.Činilo mi se da stvarno mogu d avidim nešto što nas povezuje,nešto kao srebrna nit.Osetila sam da sam ti toliko

bliska,kao da se razumemo.Kao da smo rođeni jedno za drugo i da nema svrhe opiratise tome...»«Kesi»,rekao je.Oči su mu bile crne od navale emocija.Kakvih emocija?Neverice?Odbojnosti?«Sada znam da to nije istina»,rekla je bespomoćno.»Ali tada nisam znala.A kada si stajao tako blizu mene igledao me,pomislila sam da ćeš-««Kesi.»Kao da su njene reči nosile u sebi neku magiju i kao da se njena percepcija izoštrila.Grlo joj se steglo i ponovo je mogla da vidi isto kao onog dana.Videla je kao ih srebrna nit, koja svetluca i vibrira, povezuje.Kao da je njeno srce bilo direktno povezano sa njegovim.Disanje joj se sve više ubrzavalo i zbunjeno ga je pogledala.U tom trenutku Kesi je prepoznala emociju koja je potamnela njegove plavo-sive oči.Nije to bila neverica,već shvatanje.Shvatanje koje otvara oči i začuđuje,od čega su Kesi klecala kolena.On se...setio,pomislila je.I video ono što se desilo među njim aiz drugog ugla.Shvatio u svojoj svesti šta se tačno desilo među njima onog dana na plaži.Znala je ovo kao da joj je objasnio rečima.Poznavala ga je.Mogla je da oseti svaki otkucaj njegovog srca,mogla je da čita reči iz njegovog pogleda.Mogla je čak i da vidi sebe onakvom kako je on vidi.Krhko,stidljivo stvorenje,polu-prikrivene lepote,kao divlji cvet u senci drveta,ali koji u svojoj srži ima sjajni čelik.Kao što je mogla d avidi sebe,mogla je da vidi i njegova osećanja prem anjoj...O,šta se događa?Svet je stao i u njemu su postojali samo njih dvoje.Adamove oči bile su širom otvorene i ošamućene,zenice su mu bile ogromne,a ona je osetila kako uplovljava u njih dok je on gleda.Pramen kose mu je pao na čelo,te čudesne,talasaste kose koja je u sebi imla sve boje jeseni Nove Engleske.Bio je kao neki šumski bog koji je izašao na svetlost da s eudvara stidljivoj drvenoj nimfi i bio je neodoljiv.«Adame»,rekla je.»Mi...»Ali nije stigla da završi.Bio je suviše blizu nje,mogla je da oseti toplinu njegovog tela,da oseti kako se njihova energetska polja spajaju.Osetila je kako njegova ruka hvata njene laktove.Zatim polako,polako,osetila je kao je privlači sebi dok je nije zagrlio u potpunosti.Srebrna nit se više nije mogla poricati.

Šesnaest

Kesi je trebalo da g aodgurne,trebalo je da pobegne od njega.Umesto toga,sa uzdahom je zagnjurila glavu u njrgova ramena,u udobnost njegovog debelog irskog džempera.Mogla je da oseti njegovu toplinu na sebi,kako joj uliva sigurnost,kako je čuva.Kako je štiti.Mirisao je tako dobro –kao jesenje lišće i šumska vatra i divlji okean istovremeno.Srce joj je lupalo.Tada je Kesi shvatila šta znači zabranjena ljubav.Značila je ovo,želeti toliko i osećati ovoliko,a znati da je to pogrešno.Osetila je da se Adam malo udaljava od nje.Pogledal aga je i znala je da su i njega preplavil eemocije.«Ne možemo»,rekao je dubokim glasom.»Ne smemo...»

Zureći u njega,gledajući samo u njegove oči,koje su bile iste boje kao okean koji joj je one noći šaputao da se utopi u njemu,Kesi je izustila da kaže «ne».Tada ju je poljubio.U tom trenutku svaka razumna misao je nestala.Zapljusnuo ju je talas slani talas čistih osećanja.Kao da je bila uhvaćena u vrtlog,koji ju je uvlačio,prevrtao naglavačke,onako bespomoćnu i nij ebilo načina da stane.Umirala je,ali tako lepom smrću.Tresla se,kao da nema kosti.Da je on nije držao,pala bi.Nikada se nije osećala ovako zbog nekog mladića.U toj divljoj i pobesneloj zbunjenosti nije bilo druge nego da se preda,da se prepusti u potpunosti.Svaki talas slatkih osećanja bio je jači nego prethodni.Gotovo da je otupela od zadovoljstva i nije više želela da se opire.Nije se više plašila zato što je mogla d amu veruje.On je vodio,širom otvorenih očiju,čudeći se,u svet koji nije znala da postoji.I dalje ju je ljubio i ljubio – oboje su bili opčinjeni,vrtelo im se u glavi od tog ludila.Znala je da su joj se obrazi zarumeneli,mogla je da oseti njihovu vrelinu.Nije imala predstavu koliko su dugo tako ostali,u zagrljaju koji bi rastopio i stenu.Znala je samo da ju je malo kasnije,ne pušajući je,poveo da sedne na kamen.Njeno disanje se usporilo,ponovo je zarila lice u njegova ramena.Tu je pronašla mir.Nekontrolisana strast je nestajala i olako ju je omamljivala pospanost.Bila je na sigurnom,tamo gde pripada.Bilo j etako jeednostavni,tako divno.«Kesi»,rekao je glasom koji nikada do tad nije čula,a od koga joj se srce topilo i razlivalo po celom telu,isparavajući kroz njena stopala,dlanove i prste.Nikada više neće biti ista.«Volim te»,rekao je.Zatvorila je oči i ništa nije rekla.Mogla je da oseti njegove usne na svojoj kosi.Srebrna nit ih je zarobila u sjajnu čauru,nalik mirnoj vodi na mesečini koja je bila oko njih.Uznemirenost je nestala.Sve je bilo tako mirno,tako utišano.Kesi je osetila da bi tu mogla da lebdi zauvek.Moja sudbina,pomislila je.Konačno ju je pronašla.Svaki trenutak njenog života je vodio ovome.Zašto se onda toliko bojala,zašto je uopšte želela da pobegne?Ovde je bila jedino radost.Nikada više neće morati da se boji...Onda s esetila.Šokirana tom strašnom činjenicom pomislila je «O bože,šta smo uradili?»Odmakla se od njega toliko naglo da je morao da je uhvati da ne bi pala na leđa.»O bože»,rekla je,osećajući kako strah uništava sva druga osećanja u njoj.»O bože, Adame,kako smo mogli?»prošaputala je.Na trenutak on je delovao dekoncentrisano,kao da nije razumeo zašto je prekinula njihovu divnu zanesenost.Onda je vidla da i on počinje da shvata i njegove plavo-sive oči prekrila je senka.U njima je bio bol.Još uvek u njegovom naručju,i dalje ga gledajući Kesije počela da plače.Kako su smeli ovo da dopuste?Kako je mogla to da uradi Dajani?Dajani,koja ju je spasila,koja joj je postala prijateljica,koja joj j everovala.Dajani koju je volela?Adam je pripadao Dajani.Kesi je znala da Dajana nikad anije zamišljala život bez Adama,i da su svi Dajanini planovi i nade i snovi uključivali i njega.Dajani I Adamu je bilo suđeno da buduzajedno...

Odjednom se setila izraza Dajaninih zelenih očiju kada je ugledala Adama,ili nežnog blistavog pogleda koji je Dajana imala kada je pričala o njemu.Adam je voleo Dajanu takođe.Kesije u to bila sigurna kao što je bila sigurna u sopstvena osećanja.Adam je idealizovao Dajanu,obožavao je ljubavlju čistom i jakom i neuništivom,kao i Dajana njega.Međutim,Kesi je sada znala da Adam voli i nju.Kako se može voleti dvoje ljudi?Kako možeš biti zaljubljen u dve osobe istovremeno?Ipak,nije s emoglo poreći.Hemija između nje same i Adama,empatija,veza koja ih je spajala nije se mogla ignorisati.Očigledno je bilo moguće voleti dve osobe istovremeno.A Dajana je imala prednost.«Još uvek je voliš»,prošaputala je Kesi,koja je imala potrebu da on to potvrdi.Duboko u sebi osetila je bol.Zatvorio je oči»Da» .U glasu mu se osećao bes.»Bože,Kesi – žao mi je...»«Ne,to je dobro»,rekla je.Sada je znala šta znači bol.Bol zbog gubitka,praznine,koji je rastao.»Zato što je i ja volim.Ne želim da je povredi.Zato sam obećala sebi da nikada neću dozvoliti da iko od vas dvoje sazna...»«Ja sam kriv»,rekao je i mogla je da prepozna samokritiku u njegovom glasu.»Trebalo je ranije da shvatim.Trebalo je da shvatim kakva su moja osećanja i da se sa njima suočim.Umesto toga,naterao sam te da uradiš upravo ono što si pokušala da sprečiš.»«Nisi me ti naterao»,rekla je Kesi nežno i iskreno.Njen glas je bio tih i smiren,sve je opet bil jednostavno i jasno i znala je šta mora da uradi.»Pogrešili smo oboje.To nije važno,jedino što je važno jeste da to ne sme da s eponovi.Moramo da se pobrinemo za to nekako.»«Ali kako?»rekao je neveselo.»Može da nam bude žao koliko god hoćeš – ja mogu da mrzim sebe zbog toga – ali ako ikada ostanemo nasamo...ne znam šta se može dogoditi.»«Zato ne smemo da ostajemo nasamo.Nikada.Ne smemo da sedimo jedno pored drugog,ne smemo da s edodirnemo,niti d arazmišljamo o tome.Govorila mu je šta treba da radi,a nije se plašila.Jedino je bila sigurna u ono što govori.Oči su mu dobile tamnu boju.»Dvim se tvojoj samokontroli»,rekao je,još neraspoloženiji.«Adame»,rekla je i osetila je kako se topi iznutra,samo od pomena njegovog imena.»Moramo.Kada si se vratio u utorak uveče,posle moje inicijacije,kada sam shvatil ada ste ti i Dajana...Pa,te večeri sam se zaklela da nikada neću dozvoliti da Dajana bude povređena zbog toga što ja osećam prema tebi.Nikada je neću izdati.Da li ti želiš da je izdaš?»Tišina,a zatim je osetila njegov nevoljni uzdah.Osetila je njegovu agoniju.Zatim je izdahnuo i zatvorio oči.Kada ih je otvorio video je svoj odgovor pre nego što je progovorio i osetio je kako je njegove ruke puštaju i on se odmiče,a hladan vazduh struji između njih kao da ih razdvaja.«Ne»,rekao je i njegovom glasu čula se neka nova snaga.N anjegovom licu videla se nova odlučnost.Pogledali su se,ali ne kao ljubavnici,veća kao vojnici.Kao ratni drugovi,spremni da krenu ka nekom zajedničkom cilju.Njihova strast je bila potisnuta i zaključana,tako duboko da je niko nije mogao videti.Bila je to nova vrsta bliskosti,možda i intimnija

nego ona koja postoji između momka i devojke.Šta god da s edesi,koliko god ih to koštalo,oni neće izdati devojku koju oboje vole.Gledajući je pravo u oči rekao je «Koja je bila tvoja zakletva te večeri?Da li je to bila ona koju si našla u nečijoj Knjizi senki?»«Ne»,rekla je Kesi,a zatim je stala.»Ne znam»,rekla je.»Mislila sam da izmišljam,ali sada mi deluje kao da sam je negde čula.Ošla je ovako «Ni rečju,ni pogledom,ni delom...»Klimao je glavom «Pročitao sam je.Stara je – i veoma moćna.Prizivaš četiri moći da ti budu svedoci i ako ikada prekršiš zakletvu one imaju pravo da s eokrenu protiv tebe.Želiš li ponovo da s ezakuneš?Samnom?»Iznenađena ovim pitanjem ostala je bez daha.Bila je,međutim,ponosna na sebe što je skoro bez oklevanja rekla «da».«Treba nam krv.»Ustao je i izvadio nož iz zadnjeg džepa.Kesi je mislila da je iznenađena,a zatim shvatila d anije.Koliko god Adam bio fin momak,naviokao je da se brine o sebi.Bez ikakvog preterivanja isekao je svoj dlan.Krv je izgledala crna na bledoj srebrnastoj svetlosti.Zatim je pružio nož njoj.Kesi je zadržala dah.Nije bila hrabra,mrzela je bol...Ali stisnula je zube i prislonila nož na svoj dlan.Samo pomisli na bol koji bi mogla da naneseš Dajani,pomislila je,i brzim pokretom povukla nož.Bolelo je,ali j ećutala.Pogledala je u Adama.«Sada ponavljaj zamnom»,rekao je.Podigao je ruku ka zvezdanom nebu.»Vatro,vazduhu,zemljo i vodo.».Vatro,vazduhu,zemljo i vodo...»«Slušajte i budite svedoci.»«Slušajte i budite svedoci.»Uprkos jednostavnosti izgovorenih eči Kesi je osećala da su elementi zaista probuđeni i da slušaju.U vazduhu se odjednom osetila naelektrisanost,a zvezde su zasijale jače.Koža joj se naježila.Adam je okrenuo dlan tako da su kap krvi padale na na travu na plaži i na peščano tlo.Kesi je gledal kao opčinjena.»Ja,Adam,kunem se da neću izigrati tvoje poverenje –da te neću izdati Dajana»,rekao je.«Ja,Kesi,kunem se da neću izigrati tvoje poverenje...»prošaputala je i gledal kako joj se krv sliva sa ruke.«Ni rečju,ni pogledom,ni delom,u snu ni na javi,govorom ili ćutanjem...»Ponovila je šapatom.«...N aovoj zemlji niti bilo kojoj drugoj.Ako prekršim obećanje neka izgorim u vatri,neka me vazduh uguši,neka me zemlja proguta i voda prekrije moj grob.»Ponovila je.Kada je izgovorila poslednje reči «neka voda prekrije moj grob» osetila je pucketanje,kao da je nešto bilo pokrenuto.Kao da je tkanje vremena i prostora pokrenuto jednom i sada je odzvanjalo u svemiru.Zadržala je i dah i na kratk oslušnula.Zatim je pogledala u Adama.»Gotovo je»,šapnula je i nije mislila samo na zakletvu.Njegove oČi su sada bile tamne,sa srebrnastim odsjajem.»Gotovo je»,rekao je i pružio ruku ka njoj.Oklevala je,a zatim prihvatila njegovu ruku.Osetila je,ili je zamišljala da oseća,kako se njihove krvi mešaju i padaju na zemlju zajedno.Simbol onoga što nikada ne može biti.

Zatim je polako on pustio njenu ruku.«Vratićeš kalcedon Dajani?»pitala je smireno.Izvadio je kamen iz džepa i rekao »Daću joj.»Kesi je klimnula glavom.Nije mogla da kaže šta misli,a to je da tamo gde pripada kamen,pripada i Adam.«Laku noć Adame»,rekla je nežno gledajući ga kako stoji na ivici,a noćno nebo bilo je iza njega.Zatim se okrenula i krenula stazom ka bakinoj kući.Ovaj put je nije pozvao.«O da»,rekla je Kesina baka.»Ovo je bilo u hodniku jutros.Mora da ga je neko ubacio kroz otvor za poštu.»Dala je Kesi koverat.Sedele su za stolom,sunce je sijalo kroz prozor,bila je nedelja.Kesi je bila zapanjena time kako je sve delovalo normalno.Međutim,samo jedan pogled na koverat i srce joj je poskočilo.Njeno ime bilo je napisano na prednjoj strani,krupnim slovima,neurednim rukopisom,crvenim mastilom.Otvorila ga je i zurila u poruku,dok su joj se pahuljice natapale mlekom.Pisalo je:

Kesi,

Vidiš da ovog puta ne krijem svoj identitet.Dođi kod mene(kuća broj šest) danas.Postoji nešto o čemu želim da pričam sa tobom.Veruj mi,ne bi želela da ovo propustiš.

S' ljubavlju Fej

P.S.Nemojovo da kažeš nikome.Shvatićeš kada dođeš.

Kesi je bila uplašena.Prva pomisao joj je bila da pozove Dajanu,ali Dajana nije spavala cele noći,čisteći lobanju,verovatno je iscrpljena.Fej je bila poslednja sakojom bi sada želela da ima posla.Dobro,nećuje uznemiravati,pomislila je Kesi.Otići ću da vidim šta je Fej naumila.Verovatno nešto u vezi sa ceremonijom,kladim se.Možda hoće ponovo da organizuje glasanje za vođu.Fejina kuća je bila jedna od najlepših u kraju.Kućepazitelj je otvorio vrata Kesi i uveo je unutra i setila se da joj je Dajana rekla da je Fejina majka preminula.Bilo je mnogo porodica sa jednim roditeljem u Krauheven roudu.Fejina soba je bila soba jedne bogatašice.Bežični telefon,kompjuter,TV i video,gomile diskova.Na svemu su bile velike cvetne šare,uključujući i krevat sa mekanim jastucima.Kesi je sela na sims,čekajući da se Fej pojavi.Bilo je crvenih sveća na noćnom stočiću,koje nisu bile upaljene.Iznenada na krevetu se nešto mrdnulo i pojavilo se lice malog narandžastog mačeta.Za njim je odmah krenulo još jedno sive boje.«O,kako ste slatki»,rekla je Kesi.Nikada ne bi pomislila da je Fej neko o ima mačiće.Sedela je mirno i na njeno iznenađenje mačići su joj prišli,popeli se na prozor kod nje i počeli da predu.

Kesi se kikotala pošto joj se jedno mače popelo narame.Bili su preslatki,narandžasto je bilo čupavo sa mekanom,nežnom dlakom,a sivo je bilo uredno.Njihove male šapice su je bockale dok su se pentrali po njoj.Narandžasto joj se našlo u kosi i češkalo je iza uveta i ona se ponovo nasmejala.Pokušavalo je da doji.Mogla je da oseti njegovu hladnu malu njuškicu.Sivo je radilo isto to samo sa druge strane.O mali slatki...«Ups!» povikala je.»Hej ,ne!Siđi!Siđi!»Povukla ih pokušavajući da ih odvoji.Zamrsili su se u njenoj kosi i visili su držeći se zubima i šapama.Kada je Kesi konačno uspela da ih izvuče skoro da ih je bacila na zemlju.Rukama je dotakla vrat.Prsti su joj bili vlažni.U šoku je zurila u crvenilo na rukama.Ujeli su je,mala čudovišta.Sada su sedeli na podu i skoncentrisano lizali krv sa šapica.Kesi je u trenutku osetila odbojnost.Na vratima je stajala Fej i smeškala se.«Možda ne dobijaju dovoljno vitamina i minerala iz onoga što jedu»,rekla je.Tog jutra Fej je izgledala očaravajuće.Njena gusta crna kosa bila je još uvek mokra sa obiljem prirodnih lokni.Koža joj je bila vlažna i sjajna u kontrastu sa tamno crvenim ogrtačem.Nije trebalo da dođem,pomislila je Kesi,osećajući talas iracionalnog straha.Fej se ne bi usudila da joj naudi sada.Dajana bi otkrila i Krug bi saznao.Fej mora da zna da se ne bi izvukla.Fej je sela na krevet»Pa kako ti se dopala ceremonija sinoć?»pitala je neobavezno.Znala sam.»Bilo je dobro,dok nešto nije krenulo naopako»,rekla je Kesi.Zatim je ponovo pogledala u Fej.Fej se smejala svojim čuvenim grlenim smehom.»O,Kesi.Sviđaš mi se.Stvarno.Videla sam da ima nečeg u tebi,od samog početka.Znam da nismo baš dobro počele,ali mislim da to sada može da se promeni.Mislim da ćemo biti dobre prijateljice.»Kesi je ostala bez teksta na trenutak.Zatim je uspela da kaže.»Ja ne mislim tako Fej.»«Ali ja mislim,Kesi.To je ono što je bitno.»«Fej...»Nakon sinoćnih događanja Kesi je nekako imala hrabrosti da keže ono što inače ne bi smela.»Fej,mislim d anas dve nemamo baš puno toga zajedničkog.Mislim da čak i ne želim da budem prijateljica sa tobom.»Fej se osmehnula.«Šteta»,rekla je.»Zato što,vidiš,Kesi,ja znam nešto.Mislim da je to nešto što bi ti želela da zna samo neko ko ti je dobar prijatelj.»Tlo pod Kesinim nogama je bilo uzdrmano.Nije moguće da Fej priča o – o,nije moguće da je u pitanju ono na šta Kesi misli.Kesi je zurila u nju,a u stomaku joj se ledilo.«Vidiš»,nastavila je Fej.»Ja slučajno imam puno prijatelja.Oni mi pričaju razne stvari,interesantne stvari koje vide ili čuju u komšiluku.Znaš šta?Sinoć je neko od tih prijatelja video nešto vrlo,vrlo interesantno na litici.»Kesi je sela,u glavi joj se mutilo.«Videli su dvoje ljudi na litici,blizu broja dvanaest.Ti ljudi su ...pa,da kažemo,postajali su vrlo bliski.Veoma bliski.Baš je bilo uzavrelo,koliko čujem.»

Kesi je pokušala da govori,ali je bila bez glasa.«Nećeš verovati ko je to bio!Nija ne bih verovala,osim da me nij epodsetilo na pesmu koju sam negde pročitala.Kako beš ide?Svake večeri ja ležim budna i sanjam njega-««Fej!» Kesi je skočilaFej se nasmejala.»Mislim da shvataš.Dajana nij epročitala tu pesmu,zar ne?Pa Kesi,ako ne želiš da je on ačuje ili da sazna šta se dogodilo na litici sinoć,boklje bi ti bilo da postaneš moja prijateljica,zar ne?»«Nije bilo tako»,rekla je Kesi.Bilo jo je vrućina i besno se tresla od straha.»Ne razumeš»«Naravno da razumem.Adam j evrlo privlačan.Oduvek sam sumnjala da je ta njihova vernost samo gluma.Ne krivim te Kesi.To je normalna stvar...»«Nije bilo tako.Nema ničeg između nas»Fej se zlobno smeškala.»Koliko j ačujem sinoć je malo toga bilo između vas.Žao mi je,stvarno bih želela da ti poverujem Kesi,ali pitam se da li bi Dajan to tako shvatila.Naročito kada shvati kako si namerno zaboravila da pomeneš da si letos upoznala njenog dečka – kada te je probudio,koliko se sećam.Kako beše ide ta pesma?»«Ne...»Kesi je prošaputala.«A tek kako si ga gledal akada se pojavio nakon ceremonije inicijacije –pa,Dajana to nije primetila,ali ja moram priznati da sam postala sumnjičava.Mala scena na litici je smo potvrdila moje sumnje.Kada budem rekla Dajani...»«Ne smeš»,rekla je Kesi očajno.»Ne smeš joj reći,molim te,Fej.Ona neće razumeti.Uopšte nij etako kako izgleda,ali on aneće shvatiti.»Fej se nasmejala.»Ali,Kesi,Dajana mi j erođaka.Moja krv.Moram da joj kažem.»Kesi se osećala kao pacov koji mahnito trči kroz kukuruz,tražeći izlaz koga nije bilo.U ušima joj je lupalo od panike.Fej ne sme reći Dajani.To se ne sme dogoditi.Pomiso na to kako bi Dajana izgledala kada bi saznala ili kako bi gledala Kesi...I Adama.To je bilo još gore.Mislila bi da su je izdali,da su je Kesi i Adam stvarno izdali.Kako bi ona tada izgledala...kako bi Adam izgledao...Kesi to ne bi mogla da podnese.«Ne smeš»,prošaputala je.»Ne možeš.»«Pa,Kesi,već sam ti rekla.Da smo prijateljice,stvarno dobre prijateljice,mogla bih da čuvam tvoju tajnu.Dajana i ja smo možda rođake,ali ja bih sve učinila za moje prijatelje»rekla je Fej,a njene oči boje meda nisu skidale pogled sa Kesinog lica.»Očekujem da i oni učine isto za mene.»Tek tada je Kesi shvatila o čemu se zapravo radi.Sve oko nje se utišalo i smirilo ,i previše.Njeno srce je jednom poskočilo,a zatim potonulo kao olovo.Tonulo j esve više i više.Upitala je»Šta to?»Fej s eosmehnula.Naslonila s ena krevet,opuštena,a ogrtač se pomerio otkrivajući jednu nogu.«Pa,da vidimo»,rekla je polako,uživajući u trenutku.»Znam da im anešto...o,da.Stvarno bih volela da se domognem one kridtalne lobanje koju je

Adam pronašao.Sigurna sam da znaš gde je Dajana čuva. Ako ne znaš,sigurnaSAM da možeš da saznaš.»«Ne»,rekla je Kesi preplašena.«Da»,rekla je Fej i ponovo se osmehnula.»To je ono što ja želim Kesi.Da mi pokažeš koliko si mi dobra prijateljica.Ništa drugo neće biti dovoljno.»«Fej videla si šta se dogodilo sinoć.Ta lobanja je zla.Već se nešto užasno iz nje oslobodilo i izašlo – ako j eponovo koristiš,ko zna šta bi moglo da se desi?»Kesi je palo na pamet iznenada,ko zna za šta sve Fej planira da je koristi?»Zašto je želiš?»pitala je.Fej je tolerantno odmahnula glavom.«To je moja mala tajna.Možda ako postanemo baš dobre prijateljice,možda ti i pokažem.»«Neću to da uradim.Ne mogu.Ne mogu Fej.»«Pa,šteta» Fej je podigla obrve i iskrivila svoj epune usne.»To znači da ću morati da pozovem Dajanu.Mislim da moj arođaka ima pravo d azna šta njen momak radi.»Krenula je ka telefonu i pritiskala brojeve svojim elegantnim crveno nalakiranim noktima.«Halo ,Dajana?Jesi li to ti?»«Ne!»povikala je Kesi i zgrabila Fej za ruku.Fej je prkinula vezu.«Da li to znači»,pitala je «da smo se dogovorile?»Kesi nije mogla da kaže ni da ni ne.Fej je prišla i uhvatila Kesi za bradu,kao onog prvog dana na školskim stepenicama.Kesi je mogla da oseti čvrstinu dugih lakiranih noktiju,hladnoću i jačinu Fejinih prstiju.Fej je gledala onim svojim pogledom,onim njenim čudnim očima boje meda.Soko ima žute oči,pomislila je Kesi.Fejini prsti su je zgrabili kao kandže.Nije mogla da pobegne.Bila je zarobljena...uhvaćena...kao mali beli miš koga j euhvatila grabljivica.Zlatne oči su i dalje zurile u nju...u njene oči.Plašila se.Ovoga puta ispod njenih nogu nij ebio kamen da je umiri.Bilaje u Fejinoj sobi na drugom spratu,zarobljena i u nemogućnosti da dozove pomoć.«Da li smo se dogovorile?»ponovo je pitala Fej.Nema izlaza.Nema nade.Kesin pogled se zamutio,jedva da je čula Fej od bubnjanja u ušima.Osetila je poslednje atome otpora,volje i snage kako je napuštaju.«Pa?»rekla je Fej,rugajući se.Nesvesna onoga što radi Kesi je klimnula glavom.Fej ju je pustila.Zatim je ponovo pozvala Dajanu.»Izvini Dajana,pogrešila sam broj.Htela sam d azovem firmu z apopravke.Ćao».Spustila je slušalicu.Protegla se kao džinovska mačka,stavljajući telefon na stočić pored kreveta kada je legla.Zatim je stavila ruke ispod glave i pogledal au Kesi sa osmehom.«Dobro»,rekla je»Prvo mi nabavi lobanju.A posle...pa,smisliću šta ću posle.Shvati da si moja Kesi.»«Mislila sam» prošaputala je Kesi,još uvek ne mogavši jasno da vidi «da smo prijateljice.»«To je samo eufemizam.Istina je da si moj zarobljenik od sada.Ja te posedujem Kesi Blejk.Tvoju dušu i telo.»