Средином XIV века на тлу Европе се појавила једна нова сила, која ће, касније, вековима одлучивати о судбини балканских народа. У то време ретко ко је могао да помисли да ће се Османлије зауставити тек под зидинама Беча.Једини су Срби предвидели судвинску опасност од набујале турске матице. Иако и они слаби, кренули су ван граница својих земаља да одлучном битком предупреде непрестане налете Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију. Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу.Страховити пораза на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског Царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је захватило безвлашће, земља је опустела, звладала је глад, страх и паника.Не дуго после битке, децембра исте године, умро је и цар Урош. Његовом смрћу угасила се династија Немањића. Био је то крај Српског Царства.Државу су раздробили обласни господари: Краљевић Марко, браћа Јован и Константин Дејановићи (Драгаши), Ђурађ Балшић, Вук Бранковић, Никола Алтомановић, Лазар Хребељановић и други. Још увек званичног краља, Марка Мрњавчевића, ниједан српски великаш није хтео да призна за врховног господара. Уосталом, као први на удару, он је заједно с браћом Драгашима, био приморан да после Маричке битке постане турски вазал.Средиште српске државе се померило на север, у област кнеза Лазара Хребељановића. Мудрим и далековидим државничким потезима, кнез Лазар се брзо издигао изнад других великаша и наметнуо као наследник Немањића. Велики углед је стекао када је помирио српску и цариградску цркву, чиме је српском верском поглавару коначно призната титула патријарха.После победе над Николом Алтомановићем (1371), у чему му је помогао босански краљ Твртко, кнез Лазар је проширио своју непосредну власт на Рудник и Златибор. Касније, 1379. године, припојио је и област Кучева и Браничева које су припадале Радичу Бранковићу. У свом највећем обиму, област кнеза Лазара се простирала од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине. Господарио је целим Поморављем, с градовима Нишем, Крушевцем (престоница), Ужицем и рударским средиштима Новим Брдом и Рудником. Поред Лазара, највећи српски великаши су били његови зетови Вук Бранковић, господар Косова и Скопља и Ђурађ Балшић у Зети. Обојица су ковали новац са својим ликовима, што је говорило о њиховој потпуно самосталној власти. Кнез Лазар није имао ни довољно моћи, ни довољно времена да их потчини, и на тај начин, можда уједини српску државу. Све његове државотворне напоре зауставили су Турци.На Лазареву област први пут су напали 1381. године, десет година после Маричке битке. Тада су их на Дубравници код Параћина потукли властелинци Цреп и Витомир. Касније су Турци заузели Ниш (1386), али их је Лазар сачекао и сузбио код Плочника. Ширење Османске државе и све чешћи турски упади упозорили су кнеза Лазара да се неминовно приближава време одлучне битке.Битка се дуго и пажљиво припремала на обе стране. Колики значај су јој дали и Срби и Турци виде се по томе што су војске предводили сами владари. За поприште су одредили косовску равницу. Бој је започео у видовданско јутро, у

уторак 15. јуна 1389. године (28. јуна по новом календару). Ако се као одредница узме Муратово тулбе, војске су се сукобиле негде близу састава Лаба и Ситнице.

Незадовољни легендом и покушајима рационалног објашњења пораза своје војске у боју на Косову, Срби су узроке ове трагедије тражили у списима историчара који су то тумачили божјом вољом, а неки и издајом. Да ли је пресудила тактика?

Узроци исхода Косовског боја одувек су били веома интересантни историчарима и хроничарима. Турски савременици Ахмеди и Шукрулах објашњавају победу Османске империје захваљујући Алаховој помоћи, баш као што говоре први српски извори. Историчар Ашик не објашњава како су Турци победили, док Нешри победу приписује Бајазитовој жестокој интервенцији.

У једној белешци Француз Мезијер каже: "Мурат и Бајазит нису олако савладали царства и краљевства као што бисмо помислили, већ захваљујући ефикасности свог оружја и чврстом борбеном дисциплином (ваиланце д'армес ет регле биен гардее ен леур хост)." Сличан став има и Лаоник Халкокондило, грчки хроничар. Енглески историчар Ричард Ноулс у Општој историји Турске не изјашњава се о победницима, већ акценат ставља на суровост битке на Косову и њену силовитост, дивећи се херојском чину Милоша Обилића.

Српски народ, коме је пораз на Косову значио крај државне самосталности и почетак вековног робовања Османлијама, није се задовољио изнетим легендарним или рационалним разлозима који су покушали да објасне ову велику народну несрећу. Срби су тражили очигледан, свима разумљив узрок пораза. Константин Филозоф га једноставно објашњава божјом вољом, но поступно се развијала идеја о издаји. Сваки хроничар додаје неку појединост да би се што боље објаснила катастрофа чије су се последице, како су године пролазиле, све више осећале.

Пећки текст не зна да ли је Лазар, при крају битке, побеђен због издаје "неког од његових" или због божје воље. Студенички текст, писан у првој половини XV века, као и Цетињски, тврди да су неки великаши побегли са бојног поља, не прецизирајући да ли због страха или неверства. Запис "Турци надвладаше због бекства неких српских чета" убачен је касније, на претходно изредиговано место у рукопису. Константин Михаиловић Јаничар, у својим Мемоарима инсистира на неверству: "...да су се нека господа одана кнезу Лазару борила поред њега, верно и јуначки, а друга су гледала кроз прсте. Због невере, неслоге и зависти неверних и неваљалих људи, битка је изгубљена."

Историчар Дука, крајем XV века, именује кривца, извесног властелина, Драгослава Пробишића, али се ограђује претпоставком да су тај податак можда Турци измислили. За објашњење српског пораза на Косову није заиста потребна приповест о издаји. Има довољно других, крупнијих разлога. На Косовом пољу су

се јуна 1389. г. сударила два опречна политичка организма - један је био већ расточен унутрашњим друштвеним супротностима, без јединствене државне мисли која би развила народно прегнуће; други, млад и полетан, у стању да сву моћ државе покрене у битку. Србија се налазила у критичном историјском тренутку када су се изгубили предуслови за сарадњу главних друштвених снага (властеле) са централном државном влашћу (кнез, владалац), с обзиром да нису биле створене нове друштвене снаге, као носиоци државне мисли. Поред претендената из Босне, у Србији су се три великашке породице бориле за наслеђе Немањића: Дејановићи, Бранковићи и Лазаревићи и полагали пуно право на крунско титулисање "краља свим Србљем". С друге стране, Отоманска империја је ишла крупним корацима ка свом зениту. Отуда су се, на Косову, судариле две потпуно различите војске: прва састављена од низа посебних делова лабавих веза, без заједничке организације и дисциплине, и друга, у свом језгру зналачки организована, дисциплинована, обучена, фанатично верна и слепо послушна свом вођи.

Међу ретким племићима који су избегли смрти, налазили су се Влатко Вуковић и Вук Бранковић. Народно предање је потоњег осудило за издају и договор с Турцима. Иако о издаји нема потврде у изворима, доцнији потези Вука Бранковића и његових синова говоре да се традиција не би смела олако одбацити.Смрт султана Мурата и чињеница да су се Турци одмах повукли, створили су утисак да су Срби изашли из битке као победници. Европа је славила хришћанску победу. Ипак, последице битке су биле поразне по Србе. Изгубили су цвет свог племства и велики део војске. Погибијом кнеза Лазара, који је једини покушавао да заустави процес распадања српске државе, земља је доведена на ивицу катастрофе. Прави исход Косовског боја можда никада неће бити расветљен због оскудности и неусаглашености савремених извора и брзо створене легенде којој су већ у XV веку подлегли потоњи хроничари. Какав год да је био, предање га је прихватило као порез, што је потпуно разумљиво ако се сагледа у светлу изгубљене слободе, грчевите борбе за последње остатке државе и почетка непрегледног низа безнадних сеоба. Србија није пропала на Косову, али је ова кључна битка окренула њен историјски развитак у другом правцу.Косовска битка и Лазарев избор Царства небеског прерасле су у легенду коју је народна традиција судбински везала за српског човека развивши колективно осећање одговорности и уздигнувши га на висину моралне обавезе окајања греха, не молитвом, него свесном борбом. Симбол Косова се временом обликовао у посебну етику, која је, уз православну цркву као основног носиоца, често била једини елемент свести заједништва, обележје припадности једном народу дуго расутом по околним царствима. Постао је симбол отпора туђој религији и култури, које су се упорно и систематски трудиле да Србе потчине, прогутају и претопе, пре свега духовно, уништавајући све што би их подсећало на њихову постојбину и национални идентитет. Косовски мит је у току протеклих векова био толико чврсто усађен у народну свест, да је постао основно и трајно обележје једног менталитета, и како се показало, неугасиво надахнуће, страховит унутрашњи набој у свим ослободилачким покретима, устанцима и ратовима, нарочито у XIX и XX веку.Навикла на успехе, српска војска је смело, али и непромишљено кренула на "изгнаније Турк". Предводили су је браћа Мрњавчевићи, краљ Вукашин и деспот

Угљеша. У току ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године, Турци их изненадише и потукоше.Последице Маричке битке су биле катастрофалне. "И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видеше. Просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. Таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли". (Старац Исаија)Великаши раздробише царство. Званични краљ Марко није имао никакве стварне власти, изузев у својој области.У народном предању Краљевић Марко је потао оличење непобедивог јунака, који је живот посветио борби против турског зулума. Краљевић Марко је подигао манастир посвећен св. Димитрију, који је познат као Марков манастир. Налази се у селу Сушици, надалеко од Скопља.Краљевић Марко је живао од 1335. до 1395. године. Погинуо је у бици на Ровинама, борећи се на страни Турака.Манастир Свегот Андреје је задужбина Андрејаша, сина краља Вукашина и брата краљевића Марка. Подигнуто је 1389. године.Кнез Лазар се државотворном политиком наметнуо као наследник династије Немањића. Међутим, све његове напоре око уједињења Србије, прекинули су продори Османлија.Захваљујући бризи монаха, чувара српске традиције кроз турско ропство, остала је сачувана свилена одора кнеза Лазара.Цариградска црква је анатемисала српску када се ова самовољно уздигла у ранг патријаршије. Заслугом кнеза Лазара скинута је анатема, две цркве су измирене, а српском патријарху је призната титула.Кнез Лазар је оживео духовни живот у Србији. Подигао је манастир Раваницу 1375-77. године, као своју задужбину и будући маузолеј.Као владар који је настављао традиције Немањића, кнез Лазар је богато даривао Хиландар.И у престоном граду Крушевцу, кнез Лазар је 1376. године подигао задужбину, Лазарицу, цркву посвећену Светом Стефану Првомученику.Љубостиња је задужбина и гробно место књегиње Милице. Саграђена је од камена, непосредно пре Косовске битке 1389. године. Лазарева властела је, такође, предано подизала задужбине. Браћа Мусићи, Лазар и Стефан, били су сестрићи кнеза Лазара.Иако је период између 1371. и 1389. године био врло кратак, буран и непредвидив, српски племићи су подигли многе цркве и манастире, који су живописци богато осликали.Косовска битка се урезала у народно памћење као средишни догађај читаве спрске историје. У веома брзо насталој легенди описан је, у детаљима, сам ток битке, као и многи догађаји пре и после ње. Предање, које је током векова било преношено с колена на колено и обогаћивано новим поједининостима, узето је као основа за приказ Косовске битке, премда оно није и историјски потврђено.Вече уочи битке, кнез Лазар је приредио вечеру за своју властелу и том приликом одржао чувену здравицу, на којој је изразио сумњу у оданост Милоша Обилића.

Борба је почела у рано јутро, у уторак 15/28. јуна 1389. године.Милош Обилић испуњава завет и убија султана Мурата. Срби су имали предност у почетку битке, нарочито када је Милош убио султана Мурата.Присебни турски принц Бајазит успео је да прикрије очеву смрт и сузбије српску војску која је имала почетне успехе. Крај битке је почео да се назире када су Турци заробили и погубили цара Лазра.Монахиња Јефимија, негдашња деспотица Јелена Мрњавчевић, овековечила је своју захвалност кнезу Лазару везући сребрном и златном нити по црвеном атласу један од најпоетичнијих текстова српске средњовековне књижевности.На пољу Косову је остао мраморни стуб да сведочи о великој српској погибији.

Кад је о битци реч, кнез Лазар је своју војску довео у област којом је суверено господарио његов зет Вук Бранковић. Осим њих, стигле су и босанске чете Влатка Вуковића. Свако је заповедао својом војском. По каснијим, турским изворима, Вук је за време битке држао десно крило, Влатко лево, а Лазар центар. Савремени извори не пружају готово никакве (само штуре) податке о току битке. Вероватно је бој био крвав; у њему је изгинуо читав један српски нараштај. Патријарх Данило, непосредно после судара Србије и Турске, пише у Слову о кнезу Лазару: "Кад обе стране изнемогоше и битка престаде и безбројно мноштво обејих страна поубијано беше, то јест Срба и непријатеља, по Косову пољу лежаше." Други списи о кнезу Лазару помињу изгинуће многобројних "благотрајних ратника" или "безбројно мноштво јунака", а Турци такође "мноштво благородних и благоверних хришћана похватавши погубише."

И доцнији писци истичу небројене српске жртве. Мартин Сегон, летописац и свештеник из Новог Брда, бележи крајем XV века како је битка била кобна и крвава за обе стране. Дубровчанин Мавро Орбини истиче у Царству Словена: "У овој бици пале су многе личности из Рашке и Босне, а само малобројни вратили су се у своју земљу. Кнез Лазар је имао частан крај. Положио је живот на олтар отачества." За разлику од кнеза, Вук није погинуо; нема података да је рањен или заробљен. Владар Косова и Метохије преживео је крвави бој. Наравно, многи су га окривили за пораз само због чињенице да му је на рамену остала жива глава - иако су Турци харали и по његовој земљи, Бранковићева улога је остала нерасветљена. Покушавајући да је објасне, историчари су се довијали на разне начине. Отуда и хипотеза да је Вук остао на Косову са својим људством ван битке, чувајући војнике за даљу борбу против освајача. Није безначајан ни податак да се битка помиње као "кнежев бој", где се каже: "Беше бој кнеза Лазара са Амуратом царем, на Косово пољем". Или: "Ово лето кнез Лазар сатвори бој на Косову са Амуратом". У овим белешкама летописци не помињу Вука Бранковића у вези са битком.

Да ли је Вук издао и шта је уопште записано у изворницима? У књижевним текстовима, помејницима, насталим само неколико година после битке, јављају се уздржани и бојажљиви наговештаји издаје. Писац Пећког летописа након приказа битке је записао: "И на крају боја тога, не знам шта истинито рећи о овом Лазару, да ли је издан од неког из његове дружине или се, напротив, суд божији испунио на

њему?" Нешто млађи Студенички летопис помиње бежанију: "А неки од страха ли ради, или неверства свога побегоше."

Временом су се у разним рукописима појавиле вести о Вуковој издаји. Један Каталонац, у својим коментарима Историје Јакуба Челебија, препричава да зет кнеза Лазара, пошто је сазнао за тастову смрт, није хтео да настави битку и изгуби људство, већ се вратио у Пећ да тамо столује својом земљом. Мавро Орбини у поменутом Царству Словена, штампаном у Пезару почетком XVIII века, након што је описао битку, дописао је: "Неки заповедници се почеше бојати за исход ствари и говорити да не виде могућност за спасење. Они су наговарали остале да би најбоље било избећи борбу и положити оружје, те се покорити непријатељу."

Узрок промене ратне среће на српску штету, неки хроничари, као и Орбини, виде у тренутку када је кнез мењао коња: "... његови људи помислише да је пао мртав на земљу те сви узнемирени почеше узмицати и растројавати се. Па, и поред тога што се Лазар показивао и настојао да их повеже и сакупи, они су и даље бежали. На крају, Босанац Вуковић је с мало својих људи побегао после битке. Међутим, зет кнеза Лазара, Вук Бранковић, спасао се готово са свим својим људима пошто је, како неки кажу, имао тајне преговоре са Муратом да изда, како је и учинио, свога таста не би ли се докопао његове државе." По Сими Ћирковићу, Орбинова стилизација јасно показује да је располагао изворима који су о томе децидирано говорили.

Орбинов земљак Јаков Лукаревић у Историји Дубровника прича како је цар Мурат провалио на Косово и убио кнеза Србије којег је издао Вук Бранковић. По Лукаревићу је Вукова издаја готова ствар и помиње је још на једном месту: " Када је, после смрти Балше III, деспот Стефан Лазаревић послао у Зету Вуковог сина Ђурђа, тамношње становништво је одбијало да га прими због љаге издаје његовог оца". Према Браковићевом летопису, на Косову, "војводе, пак, изневеривши кнеза, побегоше, Вук Бранковић и други". Што су извори каснији, лик Вука Бранковића је све негативнији. У Причи о боју косовском, написаној готово 100 година после Маврове књиге, Вук је приказан као лукав, неверан, сплеткарош и издајица. Пре почетка битке чак је позвао Лазара да заједно напусте бојно поље. Пошто је кнез понуду одбио, "Вук утече са седам хиљада ратника. Остали јунаци битку су могли добити да овај не издаде са свом својом војском." И остали извори XVIII века, све до Троношког родослова, састављеног скоро пред Први српски устанак, помињу Вука у изразито негативном светлу.

Бог убио Вука Бранковића!

Међу писцима који пишу о Косовском боју уочава се једна занимљива појава. Аутори, чије саставе красе реторски обрти, мисаоне алегорије, блистав стил, не говоре о издаји. Бројни црквени списи више су овде извор за владарску и државну идеологију него за приказивање историјских догађаја, са свим њиховим друштвеним перипетијама. Насупрот томе, "народски писци" као што су

Лукаревић, Михаиловић и Браковић, инсистирају на издаји, баш као и народна песма. У епици Косовског циклуса Вук је гробар средњовековне српске државе: "Бог убио Вука Бранковића, он издаде таста на Косову, и одведе дванаест хиљада, побратиме, љута оклопника."

На почетку је Вук имао 7000 војника. Временом ће се та цифра удвостручити. У овој популарној литератури, помешана су времена и личности, преплићу се историјска и легендарна имена, немогуће постаје могуће. Народни певачи и приповедачи (хроничари) су померали своје јунаке у простору и времену, повезујући их фантастичним генеалошким везама. У тим писанијама, како примећује С. Ћирковић, доба средњовековне државе је истргнуто из реалног времена и простора и претворено у идеалну раван где су сви јунаци били (међусобно) савременици народног певача и његових слушалаца. Разлог тoме је мање-више прозаичан. Наиме, после нестанка династије Немањића, међу најкрупнијим српским великашима повела се беспоштедна борба за њихово наслеђе. Међусобно закрвљени господари раздробљене државе руководили су се првенствено личним интересима. Вук није био гори од осталих. Његов крај, "у букагијама" међу џелатима у турском затвору, није био мање трагичан од Лазаревог.

Пре Косовског боја, српска и турска војска судариле су се 1366. код Једрена, па у марту 1389. на Морави, а онда, у јуну исте године "Обе војске заметнуше такву борбу какве од постанка света није било..."

Пре боја на Косову, кнез Лазар је са турском царевином водио две битке. Прва се, како пише Ричард Ноулс у својој Општој историји Турске (ствараној на основу турских хроника и издатој 1610. г.), одиграла 1366. г. код Једрена. Лазар је уз помоћ бугарске војске попалио и опљачкао град, а султан Мурат (Амурат) је одговорио освајањем Ниша. После је склопљен мир и Лазар се обавезао да ће Турској плаћати данак, а својим трупама помоћи њене борбе у Азији.

У Муратовом рату против Аладина у Караманији, Лазар је послао помоћ од 1000 коњаника, али су ови, уместо да помогну свом новом савезнику, опљачкали град Иконију у Малој Азији и вратили се у Србију са "доста блага." То је изазвало Мурата на нови рат против Србије. Послао је војсковођу Лалу Шахина на челу 20000 војника; Шахин је упао у Србију, палио и пљачкао, зачуђен што српске војске није било на видику. Међутим, у питању је био вешт српски маневар тихог опкољавања противника и увлачења у заседу. Шахин се из ове "казнене експедиције" вратио са свега 5000 војника. Мурат је, како Ноулс бележи, био "увређен и револтиран" и није хтео да се смири све док се не обрачуна са српским кнезом "Лазарусом, деспотом илити лордом Србије."

Изузетно опширан опис и коментар Косовске битке даје турски хроничар и историчар Мула Мехмед Нешри у књизи Историја Турске. Својеврстан увод у велику битку одиграо се марта 1389. г. када је Вуков војвода Дмитар напао и освојио турску тврђаву Шарган на Морави (Ноулс је назива Шаркиве). Пошто су је заузели, срушили су је.

По Нешрију, турском војском на Косову командовао је Муратов саветник и стратег Евренос бег. Пре битке, Евренос је упозорио Мурата и друге војсковође: "Срби се никада не одвајају нити умеју, кад ударе, да одступе. Ваља им се уклонити са пута , јер су Срби обучени у оклопе од железа. Иначе, натраг их сузбити је немогуће!"

Многи извори, укључујући и српску епику, говоре о кнежевој беседи војсци пред битку. Да је Лазар, пред судар, охрабривао своје ратнике више је него могуће с обзиром да су Срби, као и Турци, били "битку свих битака." Константин Михаиловић у својим Мемоарима једног јаничара из искуства саветује хришћанске владаре да пред бој ободре војску и улију јој победнички дух. Лазарева беседа својом инспиративношћу свакако је оставила утисак на слушаоце; била је то "химна слободи и храбрости", како наводи Орбини. Многи су касније поредили Наполеонов говор који је овај одржао својим војницима под пирамидама након освајања Египта са историјским Лазаревим речима којима је војску пред бој окуражио.

Да ли је Мурат држао говор није познато. Тек кад су се војске постројиле једна наспрам друге, одјекнула је команда Евренос бега: "Одапните стреле на невернике!" Бој су отпочели турски стрелци истрчавши напред, обасипајући српске коњанике, њихова крила и центар који је "наткриљавао турски па је прелазио и према турским крилима", забележио је Нешри. Тактика је требало да колико-толико размакне збијене српске коњичке фаланге. Кад се пљусак стрела спустио на српске оклопнике, који су до тада "стајали као гвоздени брегови", кренуше они напред ваљајући се и хучећи као море."

Обузет стваралачким жаром, Нешри настоји да што упечатљивије дочара први судар великих војски: "Срби навале на стрелце са леве стране, сузбију их па ударе на истурене редове центра, пробију се кроз фаланге, посецајући и пробијајући копљима њино људство, једну за другом и допреше до војничке чаршије (коморе) у позадини војске и разбише је. Место где је било слагалиште (стовариште) масла, пиринча и меда остаде опустошено. Дењкови робе, мазге и коњи беху се тако измешали да се начинила као нека брана. Турски браниоци нису устукнули, поломише се и изгинуше за веру, Алах у егбер (Богу слава)! Неверници бејаху потпуно поразили лево крило и српски барјак високо се изви у небо, а наши беху под копитама, у блату."

Пошто је оријенталном речитошћу описао жестину уводних борби, Нешри дописује: "После тога су неверници постали још одушевљенији очекујући брзу

победу." Иако су Срби потпуно поразили Муратово лево крило, овај успех се не сме прецењивати. Азапи и комора су прегажени, али се део спахија и акинџија повукао групишући се на резервном положају за извођење тзв. "одтеретног маневра" који је представљао суштину Ервеносове тактике. Нешријев опис овде сугерише да су Лазареве трупе тог момента досегле кулминациону тачку напада и, уместо да се повуку (због новог прегруписања) на почетне положаје, полукружним одступањем на леву и десну страну (успутно одбацујући непријатеља), они су се зауставили, двоумећи се шта даље. Од Лазареве војске једино су Бранковић и Вуковић поступили како налажу доктрине ове врсте ратовања па су, сходно томе, имали и најмање губитака. Лазарево пропуштање да изведе овај маневар коштало га је главе, а његове трупе су претрпеле изузетно велике губитке јер су "у месту" дочекале Бајазитов напад. Овај несмотрен кнежев поступак можда потиче од његове уверености да је битка, после слома турског левог крила, већ била добијена.

Ашик паша Заде и Дука у свом виђењу битке пишу да су Срби отпочели борбу, слажући се у свему са Нешријевим погледима. Халкокондило каже супротно - први су напали Турци, једва одолевајући српском контранападу. По запису анонимног дервиша, учесника боја, противници су пошли једни другима у сусрет, мада писац не настоји да то чињенички утврди. Дука, с друге стране, сугерише како је Лазар наредио Влатку Влађенићу (Вуковићу) да отпочне борбу. Остали историјски извори се не изјашњавају о овим детаљима па се, с обзиром на структуру војски (и писању Задеа, Нешрија, Дуке), прихвата како су Срби кренули напред још у току турског стреличарског напада.

Заде и Нешри се слажу да су Срби у потпуности разбили турско лево крило, мада се његов заповедник, Муратов син Јакуб, херојски борио. Константин Филозоф у свом опису битке вели да су Срби испрва надвладали и то цитирају сви каснији наши извори, не прецизирајући место борбеног поретка. Турски историчар Уруџ мисли да су Муратове трупе, по разбијању левог крила, морале да одступе те да их је само строга дисциплина зауставила у напуштању бојног поља. По њему, у првој фази битке, турске трупе су изнемогле, "ослабивши до крајности."

О дужини трајања битке најмање је података у доступним изворима. Уруџ тврди да је отпочела по изласку сунца и завршила се до 8 сати, што значи да је трајала три сата. Слично пише и Ашик паша Заде: "Трајала је до пола времена између два намаза." Овде се мисли на два клањања или молитве: јутарњу (сабах) и подневну. Руски историчар Олесницки је израчунао да је 15. јуна (стари црквени српски календар), за косовски меридијан, између њих била средина тачно у 8 сати и 7 минута, што је подударно са Задеовом белешком. Ашик не помиње тачан почетак битке већ записује да је то било "на сабаху". Из косовских Записа, историчар Ђорђе Радојчић је утврдио друге чињенице - битка је трајала знатно дуже, окончавши се око 10, најдаље 11 сати. Нешри бележи: "Дан се још не беше окончао, а битка би завршена", а на другом месту: "Још сунце не беше зашло кад се битка заврши." Немац Бернауер парафразира Нешрија и каже: "Дан још није западао што одговара закључку о ранијем завршетку битке јер астрономски дан почиње да "запада" већ у подне.

Изузетак је Михаило из Островице (Константин Јаничар) који тврди да је бој трајао чак три дана, од среде до петка у подне. Он овде греши јер је битка почела у уторак, на Видовдан 1389. г, 15. јуна и тај дан те године никако није могао да буде среда. О овом датуму су се водиле многе дискусије; мишљења неких тумача, који Већина других извора трајање Косовске битке смешта у оквир једног дана. подржавају Михаиловића, кажу да је Константин Филозоф, због значаја битке, датум њеног одржавања померио дан касније, да падне на велики српски празник. Међутим, битке хладним оружјем, као интензивни судари трупа, по правилу се окончавају за неколико сати и Константиново сведочење о вишедневним сударима једино је прихватљиво под условом великих померања и маневрисања војски које су довеле до развлачења фронта и прављења више мањих места сукоба, о чему нема поузданих сведочења.

Другу фазу Косовског боја обележио је турски контранапад. Док су Јакубово лево крило дробиле српске трупе, Бајазит је, пише Нешри, "стајао непомично и достојанствено чутао", и наставља: "Када виде да посао иде некако како не треба, мало је још требало па да војска исламска буде побеђена, одједном, бозунџије почеше да довикују говорећи: 'О газије, што стојите?! Неверник је разбијен. Побеже!'... После тога, изненада, Бајазит хан снажно стиже пред невернике, као гром." Дакле, турске трупе су одабрале час противудара. Нешри наставља: "Угледавши се на Бајазита, за њим кренуше напред Али паша, Евренос бег, Јахши бег, Шахинбег, Иса бег, Саруџа паша, Ејне бег субаша, Кара Мукбил, Инџенџик Балабан, Товуџа Балабан и пешаци под заповедништвом Шир Мерда."

По Нешрију, Али паша је био велики везир те је, према томе, морао бити у центру, уз султана Мурата. Евренос бег је био на крајњем десном крилу борбеног поретка. Ејне бег и Саруџа паша на левом, а јаничари браће Балабан су били распоређени равномерно на обе стране. За ову беглербеговску породицу је везана једна занимљивост. По паду Босне, преселили су се у Херцеговину где су добили велика имања. У окупационом систему Турске редовно су заузимали високе положаје. Када се Турска повукла из Босне и Херцеговине, после Берлинског конгреса, Балабани су се одрекли ислама и групно прешли у православну веру. Места осталих истакнутих турских челника, у борбеном поретку, Нешри не саопштава. Но, из изнесеног није тешко закључити да је целокупна турска сила кренула у синхронизован и добро увежбан противудар.

Ко је издао наређење за почетак противнапада? У бици код Коније, Нешри нам саопштава да се Бајазит бацио оцу под ноге не би ли измолио допуштење за отпочињање противнапада. Избор момента прелаза из одбране у напад у оваквом типу битака је од изузетне важности, деликатна одлука од које зависи исход битке.

Ово питање начелно решава врховни заповедник, у овом случају бег Ервенос но, на Косову пољу, није се он питао већ Бајазит. Непосредно пре почетка контранапада, султан Мурат је погинуо и Бајазит се, без много двоумљења, дочепао врховне власти. У том тренутку Јакуб је, на смрвљеном левом крилу, спасавао живу главу настојећи да прикупи раштркане трупе, не знајући шта се дешава у турском центру. Јакубово одсуство брат је искористио, командовао је противудар након што су му се Ервенос бег, Али паша, Саруџа паша и Јахши бег повиновали, заклевши се на верност. Овим је била запечаћена Јакубова судбина.

Нешри пише завршне редове: "И она војска, која беше одступила, виде да су муслимани победили невернике. Охрабри се па се поново врати и поче неверника да бије сабљама... подухватише невернике у руке и тако га разбише да такве битке и таквога лома није било од стварања света. Дан се још не беше завршио а неверничка војска је била малаксала и дошла до пораза." Остали извори не допуњују овај сумаран Нешријев опис друге фазе битке. Једини конкретан податак даје Ашик паша Заде забележивши да је Бајазитова страна сама разбила српску коњицу што значи само да су са центра и десног крила правовремено стигла појачања. Разбијањем српског центра и погибијом кнеза Лазара битка је окончана уз обостране огромне губитке. Турска војска је изгубила лево крило, а српска центар. Овако посматрајући, исход би се назвао - нерешеним. На српској страни, коњица Вука Бранковића и Влатка Вуковића се уз минималне губитке повукла на почетни положај очекујући ново прегруписавање турских трупа. До тога није дошло. Обе војсковође су у боју погинуле и никоме се битка није настављала. Поглед на мртве и рањене који су лежали свуда унаоколо још више је учврстио вође у овом уверењу.

Иако о томе нема исцрпнијих података, разменом гласника Вук и Бајазит су се сложили да свака страна покупи своје рањене и у миру се повуче. У том тренутку, Срби су мислили да су победили, а Турци да су поражени. Све до пада Смедерева, скоро седам деценија касније, Србија ће бити углавном ослобођена турских зулумћара. Трећег дана, Косово поље је била пуста ледина, препуна одбаченог и поломљеног оружја, лешина коња, магараца и мула, на којој се ни зрикавци нису чули.

Преломни тренутак битке "од које су се згрозили анђели на небу" десио се кад је Мурат, обилазећи бојиште, спазио полумртвог хришћанског војника и дозволио му да приђе, али је овај тргао нож и убио султана - то је, како каже историчар Ноулс, био Милес Цобелитз Обилић устао из мртвих

Турски противнапад на српске трупе свакако су отпочели коњаници са десног крила. Они су захватили српско лево крило које је предводио Влатко Вуковић - војска се, у тренутку турског противнапада, након што је разбила Бајазитове трупе, повукла на почетне положаје, те су се само њени бокови сударили са Османлијама,

трпећи незнатне губитке. Центар српске војске, на челу са кнезом Лазаром, претрпео је Бајазитову навалу уз фаталне губитке јер се није на време повукао; превише истурен, брзо је страдао. Лазареви коњаници су их сачекали противударом јер тешка коњица не може "укопана" на месту дочекати противнички јуриш. У први мах, део удара је примио Влатко Вуковић али није српско крило било Бајазитов циљ, већ преекспонирани српски центар - турско десно крило, појачано причувом, било је апсолутно надмоћно. После добро одабраног момента за контраудар, турско десно крило се очигледно окренуло против српског центра, против најважнијег нападног објекта, и ударило га бочно.

У том тренутку, у акцију је кренула и коњица турског центра, а с њима и јаничари. Нешри донекле потврђује ту претпоставку тиме што одмах иза Бајазита помиње Али пашу (како прелази у одлучан напад), а овај је, као велики везир, морао бити стациониран у центру, крај султана.

Прекретница битке јасно се уочава код хроничара Нешрија. Она наступа у моменту када је Бајазит увидео да су Турци на граници пораза. То се дешава у часовима када је Милош Обилић убио Мурата, турског султана и врховног заповедника. Бајазит је наредио бозунџијама да вичу и "халачу" како је непријатељ тобоже побегао. Нема сумње да је интервенција ових "урлатора" заправо представљала наређење за противнапад што се закључује и из композиције Нешријевог дела. У том најважнијем делу Косовског боја, Нешри је прећутао Муратов фатални удес иако је овај, међу османлијском властелом, заузимао угледније место од свог сина коме историографи дају пресудну улогу у боју. Бајазит је касније, након пораза од Монгола, умро у заточеништву, у "гвозденом кавезу Тамерлана". Не треба да нас буни што је, по Нешрију, Бајазит у тренутку расплета био још на десном крилу; историчар га је прећутно оставио тамо где га је поставио пред битку јер би, иначе, морао признати да је Мурат убијен за време битке.

Наређење за противнапад није било изазвано само опасношћу која је претила са српског левог крила - она је била критична за Турке и на осталим деловима фронта. У време када је Бајазит преузео иницијативу, напади на турски центар и десно крило били су одбијени, са многим српским губицима.

Један од преломних тренутака битке "од које су се згрозили анђели на небу", како пише историчар Ричард Ноулс, било је Муратова погибија.Ноулс пише Обилићево име као Милес Цобелитз, према турским хроникама, а овакву транскрипцију прихватају и Немци. Одушевљен Милошевим актом, историчар вели да је заслужио вечну славу и хвалу. Но, како се одиграо овај догађај и да ли су турске хронике истините кад кажу да је султан настрадао пуким случајем, после битке? Ноулсов препис је свакако накнадна редакција. Мурат је погинуо приликом одтеретног маневра трупа Вука Бранковића, када је чета на челу са Обилићем прегазила његово чадорје, у брзини посекавши њега и његову заштитницу.

Глорификација Милоша Обилића настављена је у светској историографији, нарочито у Историји Пола Рикоа (Паул Рyцауд) из 1637. г. где се, поред лепих цртежа Обилића и Лазара, налазе и следећи стихови на латинском језику, у славу српског оружја: "Хинц Маесос премит илле ферос, мисерунqуе Дyнастен Цоссови ин Цампис обруит атqуе нецат. Сад нон лонга фуит сцелерис дира волуптас, а Сербо цаесус цондидит еусе фероx." Мурат је, пише Рико, желео да прошири границе свог царства, организовао је инвазију Европе, а уплашени Бугари су га пропустили, њихов племенити деспот пао је пред ноге султану, али не задуго - нож једног Србина научио га како је кратко уживање бити тиранин. Занимљиво је да Рико цитира Ноулса и каже да су Бугари и Пољаци потомци Срба и да говоре истим језиком. Наводи и јеловник јаничара пре битке на Косову: усољена риба, ротква, главица лука, пашканат и краставац, све измешано и зачињено сирћетом.

После Косовског боја, десна рука Милоша Обилића, она којом је разрезао Мурата "од учкура до грла бијелога", како легенда каже, окована је у сребро и била "погребена" заједно са Муратовим телом, одмах после битке, на Газиместану и, како бележи Милош Милојевић, у Путопису праве Србије, "била непрестано на "труњи" (одар) Муратовој." По другој народној причи, рука је чувана прво у Кочиној, а потом у Милошевој и Карађорђевој Крајини, па је премештена; у време побуне Милоша Обреновића однета је у Брусу где се и данас налази у Муратовом турбету (Мешеја маузолеј) у склопу истоимене текије.

У моменту када је отпочео противнапад турског десног крила, српско крило под командом Вука Бранковића није још успело да свој напад реализује до краја, с обзиром на превише истурене Лазареве трупе центра. Ускоро затим се Бранковић, држећи се важеће ратне стратегије, повукао на почетни положај како не би до крајности компромитовао бокове своје војске, изложене јаком нападу турске коњице и резервних трупа. Такође, није помогао ни Лазару, бар не великим снагама. Када је истурени српски центар поражен, Вук Бранковић је дошао у безизлазну ситуацију. Вратио се на полазни положај као и Вуковић. После кратких преговора са Турцима о прекиду битке, повукао се без већих губитака преко Ситнице у Дреницу, своју ужу постојбину.

Хроничар Дука тврди да је Влатко Вуковић "окренуо леђа и брзо побегао са бојишта", заваран да су неки великаши издали кнеза Лазара. Ове тврдње историографија одбацује као спекулације јер о томе нема валидних докумената ни код турских, ни код европских савременика. Напротив, део његових коњаника и властелина пао је у заробљеништво када је прискочио кнезу у одбрани центра. Велико је питање: да ли је тактички било могуће вратити се и помоћи српском центру? Клаузевиц, експерт за војну стратегију, каже да је то српској коњици било неизводљиво, а да се којим случајем и вратила, прекинувши уобичајен маневар, исход битке по Србе био би потпуно катастрофалан. Уобичајен маневар (харасирање, караколирање), према војничким правилима је враћање на почетни положај и поновни напад по коме коњаници, постројени у више врста, прилазе

непријатељу у касу, ударају, враћају се назад и поново прилазе. Овај маневар се изводи синхроно. Но, српске трупе су имале (уместо једног) три заповедника и, без координације, није чудо што је дошло до овако великих грешака. За поновни удар напросто није било времена јер кнез Лазар није вратио трупе у почетни положај кад и друга двојица српских војсковођа.. Каснили су кнез и српски центар несмотрерношћу своје трупе изложили погибији. Доцније, увидевши положај војске и трупа Вука Бранковића, Влатко Вуковић се преко Лаба повукао у Босну, претрпевши умерене губитке.

Са тим у вези, Дукином преводиоцу дугујемо оригиналан податак:"Влатко Влађенић (Вуковић), пошто је првим налетом одбацио Турке, враћао се према војничком правилу да нападне други пут кад се бојиштем пронео глас да је Деспотов (тј. Лазарев) војвода Драгослав Пробишић (Пробисцио) окренуо оружје против хришћана; чувши то, Влатко одмах окрете леђа, брзо побеже са бојишта и врати се у Босну са својим одредом; овај глас убацише или Турци, људи врло мудри да би уплашили нашу хришћанску војску, или је тако хтела судбина ненаклоњена сиротим хришћанима због њихових грехова. Лазар, остављен од својих војвода, без боја је био жив ухваћен са свом својом властелом."

У Посланици Трогиранима, Твртко се хвали малим губицима и победом на Косову. То потврђује његова жива активност у Далмацији где је, у августу исте године, послао нове трупе. У Славонији је, са својим одредима, активан још један учесник боја, Иван Хорват. Када се Вуковић повукао на 42 почетни положај, српски центар се нашао у борби против турског десног крила и центра, са истока обухваћен на свом левом крилу. Битка је ту достигла највиши интензитет. Бројно слабији и тактички у подређеном положају, српски центар је морао подлећи. То се десило после врло оштре и крваве борбе што једнодушно потврђују сви извори. После пораза, остаци су одступили - ово повлачење означило је крај битке на Косовом пољу.

Историчар Цријевић бележи да је Лазар, у току борбе, оставио уморног коња и сео на другог: "То збуни Србе. Изгубише га с очију и помисле да је пао. Тада Турци ударе још жешће и разбију заплашене и уморне Србе; увидевши заблуду својих, кнез полете кроз редове њихове трудећи се да их поврати у борбу - Лазар је прешао шездесету годину живота - али, видевши да његово позивање ништа не помаже, стане и сам да бежи."

За време многих битака средњег века и касније, војсковође су мењале коње најчешће ако су пали под њима или бивали рањени. Коњ је пружао већу мету и мање је био заштићен; отуда се промена коња јавља као приповедачка функција да се подвуче активност и неустрашивост вође, а најчешће се појављује тамо где не постоји чвршћи историјски ослонац. Нешри каже да је и Бајазит у тој бици променио коња коме се колан одпасао те, "да је као муња скочио на резервног коња који га је спреман чекао." Ову епизоду је Нешри намерно убацио да би још једном

истакао одлучност и Бајазитову брзину којој Турци захваљују на победи, називајући га "Муњом."

Можемо дати за право Нешрију и Ашик паши Задеу да је и лево турско крило прешло у противнапад, но није вероватно, како тврди реалистични Заде, да је оно тамо разбило српско десно крило. Нимало није вероватно да су, поражени из прве фазе битке, у другој фази, без икакве помоћи, савладали победнике. Треба више вере поклонити Нешрију како је турско лево крило ступило поново у акцију, чим је постало јасно да се ствари у центру и на десном крилу развијају у повољном смеру.

Након слома превише експонираног српског центра, Лазар је кренуо у повлачење, а осокољени Турци, са Бајазитом на челу, пошли су у потеру. Да је часни кнез заробљен у току гоњења, сведоче само Михаиловић (Јаничар), Цријевић и Милојевић. Први тврди да су га Турци ухватили "близу једне цркве Богородичине по имену Самодрежа и да је на том месту постављен висок стуб као знак да је �ухваћен српски кнез. Уз Лазара, по Јаничару, ухваћен је и Крајмир, топлички војвода, а "много друге господе је на том месту побијено" што треба протумачити како се, приликом Лазаревог заробљавања, одиграла оштра борба.

Цријевић пише да је Лазар скренуо с пута и пао с коњем у вучју јаму (прекривену прућем) где су га гониоци стигли и убили. Ако прихватимо податак да је кнез заробљен код Самодреже, увидамо да није одступио очекиваном стазом, преко Куршумлије за Крушевац, већ према Вучитрну и Митровици. Ово се објашњава обухватним турским маневром после повлачења главнине снага Влатка Вуковића и Вука Бранковића. Супротно Цријевићу, већина извора, уз разлике у нијансама, изричито говори да је Лазар жив ухваћен и погубљен.

По Пећком тексту, Лазар је пао у руке Муратовог сина који му је одсекао главу; Студенички и Цетињски текст тврде да је лично Бајазит, из освете, кнезу одсекао главу, што уважава и историчар Клавихо. У млађим летописима опстају верзије како је Лазара убио Мурат, поред записа српског монаштва који говоре да су га убили Турци у крвавом боју. Сви су сложни у томе да је Лазару глава одсечена; Константин Филозоф, Мавро Орбини и Дукин преводилац су јединствени кад је о том питању реч. Троношки летопис бележи да је Лазар ухваћен приликом повлачења и погубљен, а то потврђују и турски извори. Део извора сведочи да је, уз Лазара, погубљен "цвет српске властеле". Врло поуздани Константин Филозоф пише: "Заробљеници су измолили од Бајазита да буду посечени пре часног кнеза како не би гледали његову смрт." Константин Михаиловић (Јаничар) о томе каже: "После Лазара и Крајмира, погуби и све оне невернике који су се нагледали боја, а остадоше као издајници". Њима се, наводно, Бајазит обратио следећим рецима: "Кад сте своме господину били тако неверни у његовој невољи, то исто бисте и мени учинили". Ово је нејасно и требало би пре да се односи на властелу која се није одазвала Лазаревом позиву, дакле није учествовала у Косовском боју. По

Михаиловићу, испада да један суверен свети другог, па Јаничарев запис једино може имати везе са каснијим догађајима - Бајазитовом саветовању зета Стефана Лазаревића како своју властелу "мора цврсто држати у шаци."