FERNAN BRODEL MEDITERAN U DOBA FILIPA II

Francuski istoriar, jedan od najznaajnijih istoriara XX veka, autor mnogih vanih dela u kojima uvodi novu koncepciju istorijskog vremena. Predavao je istoriju po srednjim kolama u Aliru i Parizu do 1935, zatim predavao na Univerzitetu u Sao Paolu. 1937. upoznaje Lisjena Fevra i tada menja dotadanju koncepciju svog dela, za koje (do tada) ve desetak godina skuplja grau po arhivima panije i Italije (1934. prouavao je ak i arhiv Dubrovnika). Od istorije diplomatije Filipa II, pod uticajem Fevra reava da napie istoriju Mediterana u doba Filipa II, u skladu sa shvatanjem istorije koje se tada formiralo u krugu analista. Po izbijanju II svetskog rata, ve 1940. je zarobljen i osnovni koncept svog dela napisao je u zarobljenitvu, gde je i doao do svog shvatanja troslojnog istorijskog vremena. Nakon doktoriranja 1947. postaje sekretar VI odseka Praktine kole drutvenih nauka u Parizu i kourednik Anala, a nakon Fevrove smrti 1956. preuzima i Anale i VI odsek. Pod njegovom upravom to je postao vodei francuski centar za drutvene nauke i istorijska istraivanja, a ubrzo je stekao i svetsku reputaciju u promovisanju novog pogleda na istoriju. Taj pogled se sastoji u prihvatanju rezultata i metoda drugih drutvenih nauka i istraivanja uticaja klime, sredine, saobraaja, privrede, tehnologije, oseanja, mentaliteta, ... na istorijska deavanja, a ne samo prouavanje politike, diplomatije i ratova. Brodelov najznaajniji doprinos je nova koncepcija istorijskog vremena; ta troslojna istorija sastoji se od 1) dugog vremena /pojave dugog trajanja skoro nepomine, kao okruenje ili civilizacije/, 2) srednjeg vremena /pojave srednjeg trajanja ekonomija, kultura, drutvo .../ i 3) kratkog vremena /pojave kratkog trajanja dogaajna istorija/, jer, cela istorija ne moe se ipak svesti samo na prouavanje postojanih struktura, tj. pojava dugog i srednjeg trajanja. Mediteran: definicija koju on sam daje je da je pokuao da prikae kompleksnost fenomena Mediteran: ne jedno more, nego desetine mora, ne jedan nain ivota ve desetine njih, ne jedna civilizacija ve desetine njih ... A svi oni ine Mediteran! Sve te slinosti i razlike mogu se shvatiti tek ako se sagledaju kao celina. Mediteran je voda okruena kopnom. Svuda oko mora na severnoj i jugo-zapadnoj strani su planine, jedini znaajan prekid ide od Tunisa do Sirije, gde pustinja dopire do obale. Civilizacije su nastajale u ravnicama i u podnoju planina, na morskoj obali i u deltama reka; planina je svet izvan civilizacije. Zato je planina uvar prolosti: obiaja, nonje, govora ... Granice Mediterana su postavljene, na severu granicom uzgajanja masline, a na jugu, najjunijim nasadima palmi. Klima : klima je posebna, ali slina u celoj zoni, jer ne zavisi od lokalnih uslova ve od Sahare i Atlantika dakle, spoljnih faktora. est meseci dominira suvi, topli talas sa Sahare, est meseci vlani talas sa Atlantika koji donosi vetrove i kiu. Prolena i zimska ravnodnevica su granini datumi ovih smena. Krajnje granice ove klime idu dosta daleko van mediteranskih okvira, na sever i jug. Sa zapada na istok, meutim zapaaju se varijacije, poto je uticaj atlantske vlage sve umereniji, pa je klima na Levantu blaa i povoljnija. Zbog toga su prve civilizacije nastale ba na istoku Mediterana. Ipak, klimatsko jedinstvo je uslovilo razvoj istovetne poljoprivredne civilizacije na svim obalama Mediterana: a to je civilizacija masline i vinove loze, koji su se dosta rano proirili sa istoka na ceo Mediteran. Rezultat toga je da se u XVI veku itelj Mediterana

nije oseao strancem nigde na obalama Unutranjeg mora. Obrnuto, im mediteranski ovek napusti sebi bliske zemlje, on pone da jadikuje, nenaviknut na klimu, ishranu ... jednom reju, novu, suvozemnu civilizaciju. Pa ipak, verovatno zbog surove klime i siromatva na koje je navikao kod kue, on je jedini uspeo da pusti korene u novim zemljama tropske Amerike. Osnovni problem mediteranske klime je sua. Iako Atlantik donosi kiu, ona pada u zimu i prolee i time ne doprinosi razvoju poljoprivrednih kultura (za razliku od monsunskih kia srednjeg i dalekog istoka koje se vremenski poklapaju sa masom toplog vazduha). Masline zato za dozrevanje svog ploda koriste kasne jesenje kie, a penica se trudi da sazri ve do maja. Mediteranska klima odgovara jedino kulturi bunastih biljaka koje su osposobljene za uvanje vlage ili su snabdevene trnjem ili debelom korom za odbranu od sua. Klima uopte ne pogoduje obrazovanju uma. Druga posledica sua je retkost panjaka, otuda mali broj (i veliina) goveda, neophodnih za bogatu poljoprivredu. Geografija: tlo se uglavnom sastoji od neplodnih krenjakih predela i retkih rastresitih nanosa; tanki povrinski slojevi plodne zemlje opstaju od udara vetra i bujica samo zahvaljujui ljudskom naporu. Ako se samo dve ili tri godine zemlja zapusti, teko je povratiti je. Zato najbolje opstaju maslina i loza. Na Mediteranu ulja i vina nikada ne nedostaje, ali ito je veita briga, naroito seljaka koji jedva proizvode za sopstvene potrebe (gradovi, naroito primorski, prave zalihe i, po pravilu, spremnije doekuju gladi) Zato su klima i geografija ovde igrali vanu ulogu i u politici. Npr, ako bi prinos rai za tu godinu u Junoj Ugarskoj bio lo, Sulejman bi odustajao od pohoda jer ne bi imao ime da hrani spahijske konje. Filip II se obavezno interesovao kakav e biti prinos penice te godine pre nego to bi doneo konane vojno-politike odluke. I kada je ribolov u pitanju, Mediteran je siromano more. I danas je ulov svih drava zajedno na njemu celom jednak 1/3 norvekog ulova ribe ... a tako je bilo oduvek. Najvidljivija posledica ovoga je veliko siromatvo ljudi sa Mediterana kojeg su severnjaci odmah postajali svesni. Otuda osobine Mediteranaca kao to su marljivost, suzdranost, jednostavnost ... A velika beda raa razbojnitvo i banditizam po kome je Sredozemlje uvek bilo poznato. Matrice i obrasci su isti po celom prostoru, a krajevi koji prednjae po drumskom razbojnitvu su Katalonija, Kalabrija, Apulija, Albanija i Anadolija. Ipak, u 2/2 XVI veka razbojnitvo se rairilo podjednako svuda po estini. Npr. iako Lombardija deluje i tada mirnije od ostatka Italije, Venecija i gradovi njenog zalea su imali velikih problema (i gubitaka u novcu usled nesigurnosti putovanja kopnom) sa drumskim razbojnicima, a veliki vojvoda Toskane Kozimo Medii je problem sa bandama na svojoj teritoriji reavao tako to ih je primao u slubu i odmah slao u ratove van njegove teritorije. Rim je u par navrata gotovo bio u okruenju razbojnika i, im bi se kroilo van gradskih zidina, izlagalo se riziku da se bude opljakan, ubijen ili otet radi otkupnine. U junoj Italiji je ipak oduvek bilo najgore. Tokom itavog veka obiluju izvetaji po kojima bande po danu ulaze u gradove i zavravaju poslove a da gradska posada ne sme ili ne moe da im se suprotstavi. Raspisivanje nagrada ili obeanje pomilovanja u sluaju povratka mirnom ivotu, nikada nisu davali rezultata. Razlog su, pre svega, simpatije koje je lokalno stanovnitvo imalo prema odmetnicima. Jer, bez obzira na njihovu surovost, obini ljudi su mnogo vea zla doivljavali od drave i njenih institucija, od njenih poreznika, vojski i plemstva. Zato su razbojnici doivljavani kao neko ko se suprotstavlja tiraniji drave, koja je mnogo gora! I zato su svuda, po zemljama irom

Mediterana u narodnom pesnitvu opevani kao junaci prostog naroda. Kada je u pitanju bilo piratstvo (pomorsko razbojnitvo), ubedljivo najopasniji su bili gusari sa obala Magreba iz Alira i Tunisa. Saobraaj: za razumevanje Mediterana kao prostora, neophodno ga je shvatiti kao saobraajni sistem. Skraenje vremena putovanja smanjuje razdaljine i smanjuje pojam o prostoru. Nekada je za putovanje morem od Carigrada do Venecije trebalo bar mesec dana danas se uzdu ceo Mediteran preleti za pet do est sati. I u XVI veku se (isto kao i dve hiljade godina ranije) putovalo od luke do luke; popreno je Mediteran prelaen samo na par mesta: od Krita ili Kipra do Aleksandrije, od Sicilije do Tunisa, od Kartahene do Orana i Alira. Plovidba je i dalje podvig! Venecija i enova su najbogatiji jer se nalaze na raskrsnicama puteva: od morskih puteva istok zapad, od oba ova grada polaze dva najznaajnija severna puta za srednju i zapadnu Evropu. Od enove preko vajcarske, pa dolinom Rajne do Nizozemske, a od Venecije preko Tirola do Minhena i dalje Nemake. Bogatstvo Venecije se ne zasniva na resursima njenog zalea, ve na eksploataciji pomorskih puteva. Privreda Mediterana u XVI veku: kapitalizam postoji i u predindustrijsko doba. Ako kapitalizam najednostavnije definiemo kao sistem zasnovan na podvajanju rada i vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, onda o kapitalizmu moemo govoriti ve u XIII veku u Italiji i, malo kasnije, u Flandriji jer i tada postoji podvajanje izmeu rada i vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju. Danas se kapitalizam, po svojim razvojnim fazama deli na trgovinski, finansijski i industrijski kapitalizam. U XVI veku opstaje i dalje trgovinski, ali uveliko je razvijen i finansijski kapitalizam. Ono to je znaajno za kapitalizam u ovom dobu, nije toliko obim proizvodnje, ve stopa profita koja se ostvaruje kupovinom na jeftinim a prodajom na skupim tritima. Plemeniti metali: sve do otp. 1540. obilno pristizanje zlata iz Amerike, Sudana i iz Senegala izazivalo je njegovu inflaciju u Evropi, pa je obilje zlata podsticalo rudarsku proizvodnju srebra i bakra (poto se oni vrednuju prema zlatu). Sredinom veka nastupa izvesno kolebanje cena plemenitih metala, a zatim od 60ih godina XVI pa sve do 70ih XVII veka traje inflacija srebra. To je posledica ogromnog pristizanja amerikog srebra, koje se od 1557. dobija novom tehnikom amalgacije uz upotrebu ive, kao i otkriem rudnika srebra u Potosiju. Ova dva faktora su do 1600. udesetostruila izvoz srebra iz Amerike(!!!) i smanjile cenu bakra, koji je sada postao mnogo jeftiniji jer je istiji usled smanjenog sadraja srebra u njemu. Za sve to vreme najvei finansijski centar Evrope i glavna odredina luka portugalskih zaina iz Azije i panskih pl. metala iz Amerike je Antverpen u Nizozemskoj. Ovo stoga to je Karlo V, kao Burgunanin, upravljao svojim carstvom uglavnom iz Nizozemske, a Filip II je period 1548 1559 proveo u Briselu, koji je i bio najpogodnije mesto za kontrolu tako razuene imperije (vesti iz Italije su stizale mnogo bre u Brisel drumom uz Rajnu, nego u Valjadolid). Ali, od 1568. i izbijanja pobune u Holandiji pomorski put od Pirinejskog poluostrva do Nizozemske (za trgovinu i prenos novca za vojsku) postaje veoma teak zbog engleskog gusarenja. Ta godina oznaava poetak opadanja Antverpena. Mediteran za sve to vreme oskudeva u gotovom novcu i, dokle god opstaje pomorski put preko Biskajskog zaliva i Kanala, na Mediteran stiu samo mrvice amerikog zlata i srebra. Ali, od poetka 70ih, promet srebra panije se odvija preko enove i Firence, a put enova Rajna Nizozemska postaje carski drum novca. Ova invazija srebra na Mediteran traje sve do poetka XVII veka. Ovoliki priliv novca je zato

poremetio ustaljene tokove poslovanja menicama i davanja kredita, koje su pojedine italijanske dravice u prethodnom periodu razvile do savrenstva. Zato ponovo, poslednji put u istoriji, italijanske kovnice novca rade punom parom. Ovakav poloaj Italije ne treba samo poistovetiti sa injenicom da se nala na sred carskog druma novca, ve pre svega da je u drugoj polovini veka uspela da povrati pozitivan bilans u trgovanju sa ostatkom Evrope. Ovim je anulirala deficit u trgovanju sa Levantom. Zatim, od prvog objavljivanja bankrota panske krune 1557. njihovi najvei kreditori Fugeri se vie nisu oporavili. Sada enovljani definitivno preuzimaju primat kao kreditori krune, a to (uz sve rizike) donosi brojne pogodnosti i beneficije. Oni su sa svojim menicama pretee papirnog novca i tokom vie od 50 godina (otp. 1570 1620) prava ekonomska avangarda. Venecija, uronjena u svoju istoriju klasinih prevoznika robe to nikada nije razumela. enovljani su imali prednosti najnaprednijih tehnika finansijskog poslovanja tog vremena. Njihova tragina greka je bila to su se isuvie udaljili od atlantske trgovine robom. To trite se veoma lagano razvijalo, ali je postojano inilo svoje trgovce i finansijere sve bogatijim. Poraz enovljana je trijumf jednog drugog kapitalizma ali nastalog na istim osnovama. XVI vek je vek velikog porasta cena. Inflacija je manje pogaala plemstvo koje je imalo zemlju, i uopte sve zemljoposednike, nego trgovce i finansijere. U periodu 1550 1570 dolo je do nagle pojave steaja banaka, usled pomenutih problema koji su imale sa svojim najveim poveriocima vladama (samo 1 godinu nakon panske, bankrot je proglasila 1558. i francuska vlada). To je dovelo do osnivanja dravnih banaka koje su smele da prebacuju novac sa jednog na drugi raun, ali im je bilo zabranjeno da daju pozajmice od uloga svojih klijenata. Prva je osnovana u Palermu 1551, a zatim, tek nakon 35 godina, u enovi 1586, u Mesini 1587, kad i uvena venecijanska Banca della piazza di rialto, 1593. osnovana je drana banka u Milanu, itd. Od inflacije najbolje prolaze vlade jer rast cena anulira njihove dugove. Ipak, jede i njihove prihode, protiv ega se one bore poveavanjem poreza do nepodnoljivih granica. Inflacija je dovela do pojave kovanja lanog novca koji e u XVII veku preplaviti celu Evropu. Jedan primer za gubitak vrednosti novca: 1566. jedan zlatni cekin (ili, po turski sultanin) je vredeo 60 aspri, 1584. 120 aspri, 1590. ve 220 aspri, 1624. 240 aspri, a zatim je Kandijski rat izazvao haos i 1663. je u Sofiji 1 cekin vredeo 310 aspri! Poreenja radi, pre 1566, za 40 godina mu je vrednost opala samo za est aspri (1520. je vredeo 54 aspri)! Treba ipak naglasiti da je rast cena poeo jo u poslednjim decenijama XV veka u srednjoj Evropi, a spustio se u junu Evropu tek oko 1520, da bi dostigao sagledive evropske razmere tek sredinom XVI veka. Zaini: nakon otkria Amerike i portugalskog uplovljavanja u Indijski okean zaista dolazi do krize mletake trgovine zainima sa Levanta i ona traje sve do sredine XVI veka. Ovu trgovinu odravali su karavani iz Persijskog zaliva i sa Crvenog mora sve do Alepa i Aleksandrije. Ipak, sredinom veka, usled problema sa kojim se suoavaju Portugalci po obodima Indijskog okeana, mletaka trgovina biberom ponovo raste i 50ih upravo oni snabdevaju antverpensko trite zainima. 1560. Venecija sa Levanta uvozi dvostruko vie bibera nego 1496. Nevolje Portugalaca nastavljene su holandskim ustankom 1568, Ali, ve 1570. dolazi do rata Venecije sa Turskom (1570 1573), nakon turskog zauzimanja Kipra i portugalski biber ponovo osvaja Evropu. 1579. je ak izgledalo da je pravac ka Aleksandriji zauvek uniten. Ali, pansko zauzimanje Portugala 1580. vraa primat u snabdevanju Evrope zainima koji stiu sa Levanta. Nakon poraza

nepobedive armade 1589, atlantska plovidba postaje opasnija nego ikada zbog engleskog i holandskog gusarenja, a u isto vreme poinje i malabarsko gusarenje po obodima Indijskog okeana. Na okeanu je zavladala kriza transporta. Portugalci uz to imaju i velike gubitke usled brodoloma, jer su im brodovi sve loiji a remonti sve rei. Tako e biti narednih 30ak godina, sve dok holandsko uplovljavanje u Indijski okean oko 1615. zauvek ne uniti trgovinu Levanta. 1600. okeanski put trgovine je jo uvek daleko od pobede! Razlozi opadanja Portugala u drugoj polovini XVI veka: to je, i po resursima, i po broju stanovnika, i po snazi ipak mala drava koja nema dovoljno snage da odri krhku imperiju koju je zasnovala na obalama Indijskog okeana; upravo to je razlog poslednjeg uspona Mediterana u evropskoj ekonomskoj ostoriji! ito: penica je ekstenzivna kultura, gaji se na velikoj povrini a donosi malu zaradu. Do kraja XVI veka skoro sve zemlje Mediterana oskudevaju u itu. U Portugalu do velikih nestaica dolazi ve krajem XV veka, a panija od sredine XVI veka vie nije u stanju da se prehrani. Krize su posledica poveanja broja stanovnika, ali i injenica da je zemljite pogodnije za uzgoj drugih kultura, kao to su maslina, vinova loza, juno voe i za razvoj stoarstva. Nedostatak ita na Iberijskom poluostrvu nadoknauju brodovi sa severa koji donose baltiko ito. Ipak, oni u prvoj polovini XVI veka samo obilaze oko poluostrva i retko zalazr u samo Sredozemno more. Iste probleme sa snabdevanjem imaju i ostale zemlje Mediterana; Italija sve do sredine veka nije u stanju da se prehrani od sopstvene proizvodnje. Oko 1545. veliki uspon doivljava turski izvoz ita. Glavne turske itnice su Trakija, Tesalija i Egipat. Ali, uskoro dolazi do prvih nestaica i u Turskoj. Prva zabrana izvoza ita je 1555. Ipak, Turska je glavni mediteranski izvoznik ita sve do 1564. a tada poinju godine kriza i gladi. S obzirom na ogromnu teritoriju i injenicu da je velikim osvajanjima u prvoj polovini veka postala deo svetske ekonomije, ovo izgleda dosta neobino, ali glavni problem Turske je zaostali ekonomski feudalni sistem koji nije mogao da se dovoljno prilagodi zahtevima i uslovima monetarne ekonomije. Godine poetka turskih problema predstavljaju i godine povratka Italije sopstvenoj proizvodnji, koja e moi da zadovolji potrebe stanovnitva sve do 1590. Tri su razloga to je Italija uspela da tokom tri decenija samu sebe prehrani: 1) jo uvek nije rasipna i raspolae vikovima, 2) prehranjuje se i ostalim itaricama, pre svega prosom, rai, jemom, pa ak i ovsom i 3) tokom XVI veka je uinjeno dosta na planu obezbeivanja novih obradivih povrina isuivanjem movara i veom primenom navodnjavanja. Ali, od 1590. severno ito potpuno poinje da hrani Mediteran, od Portugala (gde nije ni prestajalo) do Italije. Prevoznici su Holanani i Englezi, a ito sa Baltika i iz Poljske. Veliki vojvoda Toskane je nastojao da monopolizuje ovu trgovinu sa severom i donekle je i uspeo. Posledica je bila ponovno, ovog puta trajno, seljenje kapitala na sever! Brodovi sa severa: dva su talasa uplovljavanja vanmediteranskih brodova u More: prvi ide od 1450. do 1520. a drugi nakon 1570. U prvom talasu radi se pre svega o Portugalcima i brodovima sa obala Biskajskog zaliva. Vei deo svojih putovanja provode u vodama oko panskih obala, mada od 1490. plove i dalje na istok pre svega u snabdevanju Mediterana eerom sa Kanarskih ostrva i sa Madere. Smenjuju ih zatim Normandijci i Bretonci poetkom veka, ali takoe se ne usuuju da ee plove na istok. Holandski brodovi uplovljavaju tek sa pohodima Karla V na Tunis (1535) i Alir (1541).

1451. Englezi i Francuzi otvaraju konzulat u Napulju, a oko 1480. osnivaju i konzulat u Pizi oigledno u elji da zaobiu monopol enove i Venecije na Levantu. Ipak, opti ulazak Engleza na Mediteran poinje 1511. Putovanja njihovih brodova su esta, a glavna odredita Sicilija, Krit i Hios. Ova trgovina je intenzivna do otp. 1535. a zatim slabi i skoro da potpuno prestaje sredinom veka. Standardno objanjenje je to to Turci zauzimaju Hios 1566. i Kipar 1570. Ipak, mnogo toga je jasnije kada se zna da je 1553. osnovana trgovaka kompanija Merchant adventurers, za trgovinu sa Rusijom, koja e u naredne dve decenije pokuati da skrene englesku trgovinu sa Levanta na sever; a sve zbog naglog pada cene engleske vune i smanjenja stranih narudbina. Tako je period 1550 1570 period ponovne dominacije Mediteranaca u svom dvoritu. Sada se oni konano usuuju da izau na Atlantik, a Mleani i Dubrovani plove za raun Engleza. Ipak, uspon je kratko trajao i zavren je ratom sa Turskom 1570 1573. Zatim se u Unutranje more vraaju Englezi. Za to su krivi sami Mleani koji, im su se poslovi ponovo stabilizovali prestaju da izlaze van Gibraltara i poinju da upoljavaju strane brodove. 1578. stigao je u Carigrad engleski izaslanik, a ve 1580 doao je u London prvi turski ambasador. 1581, Elizabeta je osnovala Levantsku kompaniju. 1583. postavljen je prvi engleski ambasador u Carigradu, a irom turske obale engleski konzuli. Englezi su dobili pravo slobodne trgovine u Turskoj svih brodova koji plove pod njihovom zastavom Turcima je trebao engleski kalaj za topove i ovi su ga dovozili, menjajui kalaj za sve to su mogli, ostvarujui ogromne zarade. 1595. kompanija ima petnaest brodova i 800 mornara, a ve 1600 ima 36 brodova! I to nisu bile ljuske kao marseljski ili mletaki, ve odlini, vrsti brodovi. Presudila je i odlina organizacija kompanije (uz sve rizike i trokove odravanja ambasadora i konzula koje snosi kompanija a ne drava!), kao i vee potenje engleskih trgovaca od Francuza i Italijana. Najzad, kao zakljuak moe se rei da su mediteranski narodi lieni svoje dominantne pozicije ne zbog pojave novih puteva koji su trgovinu skrenuli prema severu i zapadu, ve zato to su u njihovo more prodrli Englezi i Holanani. Njihova prevlast ne nastaje na novim putevima sedam svetskih mora ve ba na Mediteranu. Tako se mediteranskim bogatstvom hranila prva akumulacija severnjakog kapitalizma. Dakle, karte su ostale iste, ali su prele u druge ruke.

Politika istorija Mediterana u doba Filipa II: U periodu 1545 1550 Mediteran je iveo u miru netipinom za to vreme. U ovih pet godina dogodilo se nekoliko znaajnih dogaaja koji su uticali na ovo smirivanje: Ferdinand je zakljuio 1545. primirje sa Sulejmanom (koje je dve godine kasnije produeno na jo pet godina), ime se obavezao da plaa godinji danak za istonu Ugarsku; 1544. Fransoa I i Karlo V potpisali su neiskren i nesiguran mir u Krepiju (koji je ipak doneo kakav takav mir), a juna 1546. Francuska i Engleska potpisale su mir u Ardru; 1546. umro je Hajrudin Barbarosa, najpre kralj alirskih gusara, a poslednjih 13 godina svog ivota zapovednik svih sultanovih flota; Luter je umro 1546, Henri VIII krajem februara 1547, a Fransoa I samo mesec dana nakon njega. Osnovna posledica poslednjih dvadeset godina ratova na moru je bila gubitak vekovne hrianske dominacije na Mediteranu kojom je islam bio potpuno sateran na obale. Ipak, nakon proboja brana na Rodosu 1522. i Aliru 1529, turskoj floti je Mediteran bio irom otvoren. Do tada se ona nije uputala u bilo kakve otvorene sukobe na moru, osim avantura poput kratkotrajnog zauzimanja Otranta 1480. Savez Fransoa I i Sulejmana

1535. bila je revolucionarna prekretnica koja je politiku istoriju Evrope bacila iz srednje Evrope i Italije na Sredozemno more. Hriani su bili potpuno razjedinjeni krivicom Karlovog admirala i tiranina enove Andrea Dorije, koji iz line netrpeljivosti prema Veneciji nije eleo da podri savez sa Mleanima, a i samog Karla koji nije vrsto stao iza saveza! Posledica je bila katastrofa Hriana kod Preveze 1538, kada se Dorijina flota bez borbe povukla pred Barbarosinim galijama, prepustivi po prvi put muslimanima More posle pet vekova. Narednih trideset godina hrianski brodovi plove po Mediteranu samo uz najvei oprez, a trijumf je bio oigledan kada je turska flota, nakon osvajanja Nice, prezimila u saveznikom Tulonu 1543/44. Ipak je udno da Turci nisu iskoristili svoju prednost na moru. Verovatno usled smrti Barbarose, izbijanja rata sa Persijom i sukoba sa Portugalcima na Crvenom moru. Godine mira na Mediteranu Karlo V je iskoristio za konano sreivanje stvari u Nemakoj, gde mu je protestantska malkaldenska liga poslednjih 15 godina kost u grlu. Sve okolnosti su mu ile na ruku; juna 1545. papstvo je zakljuilo savez sa njim kojim mu je stavljeno na raspolaganje 300 000 dukata, decembra iste godine poinje zasedanje koncila u Tridentu i zauzimanje konanog stava crkve, novi kralj u Parizu, Anri II, je odmah uao u rat sa Engleskom oko Bulonja. I pored sporih i dugih priprema, protestanti su bili jo neorganizovaniji i uz to veoma nesloni. Najzad, aprila 1547. kod Milberga malkaldenska liga, prestala je da postoji. Ono to je Karlu jo preostajalo da uradi je ureenje sopstvenog nasledstva. Odmah je pozvao svog 21nogodinjeg sina Filipa da doe iz panije i ve 1548. ga pretstavio u Nizozemskoj kao nasednika. Ali, iako na prvi pogled izgleda da je pobednik kod Milberga mogao da radi ta hoe, stvari su se otrgle kontroli upravo u sopstvenoj kui, a zatim i u samoj Nemakoj; njegov brat Ferdinand, koji od 1531 sa titulom Kralja Rimljana vlada Nemakom u odsustvu svog brata, nije eleo da uje o prenoenju carske krune na Karlovog sina, a Nemci (ni luterani, ni katolici) o povezivanju nemakog nasledstva sa nizozemskim i panskim! Nemci su insistirali da Nemakom moe da upravlja samo Nemac, a porodica koja je verno pomagala trideset godina Karlu u vladanju nad ogromnim Carstvom, sada se podelila na filipovce i ferdinandovce. Kada je na porodinom sastanku u Augsburgu 1550, Marija Ugarska (roena sestra Karla i Ferdinanda, udovica kralja Lajoa koji je poginuo na Mohau, i od 1531. namesnik Nizozemske) posredovala meu braom i ubedila Ferdinanda na poputanje, javio se njegov sin Maksimilijan, koji je insistirao na Nemakoj i carskoj kruni. Najzad, marta 1551. porodica se dogovorila da Ferdinand nasledi Karla kao car, a da Filip odmah preuzme titulu Kralja Rimljana, a da po smrti Ferdinanda Filip postane car, a Maksimilijan Kralj Rimljana. Ovo se nije ostvarilo iz vie razloga. Najpre, Filip nijednom titulom nije mogao da ima ikakav autoritet u Nemakoj koja ga nije htela; nije govorio njihov jezik, nikada je nije ni posetio, nije znao njihove obiaje i narav Nemakom je mogao da vlada samo drei stalne kontigente italijanskih i panskih trupa (a to je kotalo) koje su Nemci mrzeli vie nego samog Filipa. Kada su avgusta 1551, etiri godine nakon bitke kod Milberga, ove trupe najzad povuene iz Nemake, u zemlji je maltene nastalo slavlje! S druge strane, za Maksimilijana su bili svi argumenti koji nisu vaili za Filipa. Uz to, imao je dobre odnose sa veinom katolikih kneeva Nemake, kao i sa najmonijim protestantskim, Moricom Saksonskim. Zatim, nakon sklapanja mira sa Engleskom marta 1550. Anri II se odmah okrenuo protiv mira sa Karlom, poeo je sa gomilanjem trupa na italijanskoj granici, da poziva Sulejmana na okonanje primirja, da buni nemake kneeve protiv Karla i Filipa,

stupio je u kontakt sa erifom Maroka i obeao francusku pomo ako upadne u Oraniju ili ak napadne samu paniju. Logino, nije mogao da dozvoli okruenje Francuske sa svih strana teritorijama kojima bi (nakon Milberga) gospodario jedan ovek. Rat je u leto 1551. zapoeo u Italiji napadom turske flote na Napulj. Rat 1551 1559: Ovome je prethodilo zauzimanje ostrva Derma u Gadeskom zalivu i tvrave Afrika (severno od Sfaksa, naspram Malte) na tuniskoj obali, od strane flote ostarelog Andrea Dorije prethodne godine. Ova dva mesta su se nalazila u posedu jednog muslimanskog gusara, a njihovo zauzimanje znailo je da se sada skoro cela obala od Tripolija do Tunisa nalazila u rukama Hriana (Tripoli su panci osvojili 1510. a 1530 prepustili su ga Maltekim vitezovima, a zauzee Tunisa 1535. je najvei pomorski uspeh Karla V kojim je on lino komandovao). U pohodu 1551, turska flota je simulirala napad na Maltu i junu Italiju, ali se onda okrenula na jug i bez problema osvojila loe utvreni Tripoli. Ovim su Turci stekli odlinu polaznu taku u borbi za zapadni Mediteran. Ovim napadom oznaen je i poetak velikog rata u Evropi. Dolazi do meusobnog plenjenja brodova izmeu carstva i Francuske, a Karlo V kako sam rekao, u strahu za junu Italiju, povlai svoje trupe iz Nemake. Time svom bratu i konano preputa Nemaku, ali bez carske vojske. Ferdinand sa svoje strane ima problema sa turskom ofanzivom u Erdelju, koja se 1552. zavrava osvajanjem Temivara i osnivanjem novog beglerbegluka. Najzad, do rata dolazi i u Italiji. Vojska Anrija II upada u Savoju i Pijemont. Sijenjani otkazuju poslunost carstvu i putaju Francuze u grad, a papska vojska (trenutno saveznik cara) upada u Parmu. Sledee 1552. dolazi do rata i u samoj Nemakoj, a tu glavnu re vodi Moric Saksonski, pred ijom ofanzivom se i sam Karlo sklanja iz Insbruka. Ipak, nikada se nee saznati zbog ega Moric nije upao u Italiju, ime je mogao da okrene tok istorije, jer je juna 1553 umro. Anri II tokom leta ratuje u dolini Rajne i osvaja Tul i Mec. Iz ovako neprijatne situacije Karlo se polako izvlai samo zahvaljujui velikih pozajmica koje uspeva da dobije od Fugera, iz Rima i iz drugih izvora. Naredne tri godine obeleene su povremenim sukobima na Mediteranu i novim momentom koji je preokrenuo (bar se u prvi mah tako mislilo) odnos snaga: stupanje na presto Engleske katolikinje Meri Tjudor i ugovaranjem njene udaje za Filipa. Tokom itave 1553. i 1554. Francuzi insistiraju na zajednikim pomorskim akcijama sa Turcima. Ali, ovi se zadovoljavaju samo prisustvom u zapadnom Mediteranu (uz italijansku obalu) i pljakanjem od Elbe do Lampeduze, ali sutinski ne pomau mnogo Francuzima nije jasno, da li po uputstvima Sulejmana, ili usled podmiivanja turskih admirala emu su inovnici carstva esto pribegavali. Najvei uspeh bilo je zajedniko osvajanje Korzike avgusta 1553. Ali, do februara 1554, bez pomoi turske flote Francuzima, enovljani su povratili ostrvo. 1555. Veliki vojvoda Toskane je proterao Francuze i iz Sijene. 1554. Filip je stigao u Englesku. Neto pre toga Karlo mu je prepustio Milansko vojvodstvo, Siciliju i Napulj. Oktobra 1555. odrekao se u Ganu i Nizozemske, a januara 1556. (tiho i izdaleka, iz Flandrije) prepustio je sinu i paniju. Carske krune nije se meutim odrekao sve do 1558. i to na zahtev samog Ferdinanda, svesnog da bez bratovljeve senke jo uvek nije siguran. Oigledno je da se Karlo odrekao Nemake za svog sina iz vie razloga: jer je shvatio da ovaj ne moe nikako da je kontrolie, zatim jer se nadao da e Filipovo odricanje od Nemake zaustaviti rat za koji vie niko nije imao para, i najzad, jer se nadao da e Engleska moi da zameni Nemaku i u ljudstvu i u novcu koji e obezbediti njegovom sinu. Po pitanju smirivanja situacije Karlo se nije prevario: ubrzo su poeli mirovni pregovori koji su zavreni primirjem u Voselu, juna 1556, po principu status

quo. Obe strane su imale razloga da u tom trenutku prihvate primirje, Francuzi su u tom trenutku drali Savoju i Pijemont, a Karlo Milano, Sijenu, Toskanu, Napulj i Siciliju. Karlovom pomirljivom stavu doprinela je i smrt njegovog saveznika na tronu Svetog Petra, Julija III 1555. i poetak pontifikata starog, ali energinog Pavla IV, koji je mrzeo oveka ija je vojska 1527. opljakala Rim. Prekid primirja jo pre kraja godine, bio je posledica spletkarenja pape i grupe kardinala. Pretio je da e sazvati koncil na kojem e liiti car dostojanstva. Prekinuo je koncil u Tridentu i pozvao Francuze da dou u Rim, nudio im je Bolonju i Peruu odakle bi lake nadzirali Mediija u Firenci ... I sami Francuzi nisu mogli tek jednim primirjem da zaborave na junu Italiju. Tako je, posle samo pet mirnih meseci, decembra 1556. vojvoda Giz sa velikom vojskom preao Alpe i uputio se ka Rimu (iako je pohod na Milano bio mnogo loginiji potez). Tokom leta 1557. je pokuavao da upadne u Kraljevinu Napulj, ali je odbijen. Avgusta je morao da se vrati u Francusku, a Pavle IV, preputen samom sebi i svojoj politici, okruen carskim teritorijama i saveznicima, morao je da pregovara. Karlo je poslao vojvodu od Albe, i ovaj je sa papom septembra sklopio mir. Ovaj mir izmeu Rima i panije trajae sve do 1590. i bie okosnica interesa katolicizma i protivreformacije. U samoj Francuskoj meutim, pre povratka Giza, u avgustu (1557.) Filip je kod Sen Kantena ostvario veliku pobedu nad Anrijem, Francuzi su pretrpeli velike gubitke i mnotvo plemstva je zarobljeno. Ali, umesto da poslua oev savet i pokua da usled prazne blagajne spektakularno zavri rat direktnim napadom na Pariz, Filip je gubio vreme osvajajui beznaajne gradie po severnoj Francuskoj. Kada se vratio Giz iz Italije, Anri se sabrao i decembra napao Kale. Grad je pao poetkom januara 1558. i time su Englezi izgubili poslednji mostobran na kontinentu. Ne treba zaboraviti da je prethodne 1557. panska vlada objavila svoj prvi bankrot, a da e 1558. to isto uiniti i francuska vlada. Jula 1558. usledila je jo jedna sjajna Filipova pobeda, kod Gravelina na obali Flandrije, uz sadejstvo engleske flote. Ali, Filip ponovo nije uspeo da iskoristi svoju pobedu, a zatim su ga tokom jeseni zadesile i dve line tragedije: 21. septembra umro mu je otac Karlo V u panskom manastiru Justa i njegovo prisustvo u paniji postalo je neophodno, a novembra je umrla i Meri Tjudor, ime je ostao i bez ene i bez Engleske. Tokom ove dve godine (1557. i 1558.) na Mediteranu nije bilo veih dejstava. Bez podrke turske flote, Francuzi nisu imali ta da trae na moru. Tokom leta 1558. uspeli su da nateraju Sulejmana da uputi jednu veliku flotu u zapadni Mediteran, ali su se ovi skoncentrisali na pljakanje svega na ta su naili od Sicilije do Menorke (doavi po prvi put tako daleko, izazvali su paniku u paniji zbog mogueg ustanka Moriska), a zatim se krajem leta vratili i pored velikih protesta Francuza. panska flota nije ni pokuala da im se suprotstavi. Mirom u Kato Kambreziju 3. aprila 1559. Francuska se odrekla skoro u potpunosti svih teritorija van svojih granica. To je bila posledica potpunog bankrotstva blagajne, kao i sve veag irenja kalvinizma po Francuskoj. Anri je bio vei katolik i od Filipa i eleo ja da to pre krene u obraun sa jeresi u svom kraljevstvu. Sijena je vraena Kozimu Mediiju, Savoja i Pijemont su vraeni Filipovom roaku Emanuelu Filiberu, a Italija je potpuno preputena paniji. Jedina korist Francuske od ovog mira su bila dva politika braka: Emanuela Filibera sa Margaritom Valoa, dok se Elizabeta Valoa udala za Filipa; obe su bile Anrijeve erke, a ova dvojica su postala njegovi zetovi. Ali, ne treba gubiti iz vida da je Anri verovatno ovako olako odustao od Italije jer je imao na umu Englesku: kotska kraljica Meri Stjuart, udata za prestolonaslednika Francuske, imala je takoe

prava na englesku krunu; pored toga Engleska je otvoreno skretala u protestantizam i nije bilo nemogue da papa Elizabeti oduzme krunu koja bi onda pripala upravo Meri Stjuart. Zbog toga deluje vrlo verovatno da je Anri zaista spremao invaziju Engleske nakon to mirom otkai probleme na jugu. injenica da je Filip ostao u Nizozemskoj tokom 1559. dok je panijom upravljala kao namesnik njegova sestra Huana, govori da se bojao francuskog napada na Englesku, koji bi onda doveo u smrtnu opasnost Nizozemsku. ta god da je Anri spremao, umro je nakon tri meseca od potpisivanja mira u Kato Kambreziju, od posledica rane koju je zaradio kao uesnik na vitekom turniru. Sam Filip je jedva doekao da vidi da se stvari odvijaju povoljno po njega i da najzad moe da pobegne iz Nizozemske jer nije podnosio klimu i obiaje severa. On je odrastao u paniji i bio de facto panac. Krenuo je krajem avgusta i, nakon petnaestodnevnog putovanja, sredinom septembra 1559. stigao u paniju. U Nizozemskoj je kao namesnik ostala njegova polusestra Margarita Farneze od Parme. Prethodne godine je ostao bez Engleske i carske krune, i to ga je verovatno pogaalo, ali s druge strane, upravo je to oslobodilo njegovu dravu naslea Karla V i pomerilo njeno teite sa severa na jug, uvrujuu njegovu vlast nad Italijom. Filip je bio marljiv i vredan ovek i zaista je bio popularan vladar u zemljama panije, koja ga je iskreno volela! Turska prevlast na moru: jo januara 1558. Ferdinand je obavestio svog bratanca da je poveo pregovore o novom primirju sa Turskom, a Filip mu u svom odgovoru, maja iste godine daje za pravo. Ali, ovo se sve deava pre mira u Kato Kambreziju; nakon mira sa Francuskom sve se menja. Pre toga je, septembra 1557, potpisan mir i sa Rimom, a jo 1555. Ferdinand je sklopio Augsburki mir sa protestantskim kneevima Nemake. Dakle, situacija na severu je po prvi put posle vie decenija potpuno mirna i panija moe slobodno da se posveti Mediteranu. Situacija je vie nego povoljna jer je odmah posle potpisivanja mira Anri II raspustio svoju sredozemnu flotu (Francuza nee biti na Mediteranu skoro narednih sto godina), a Filip je pogreno pretpostavljao da je bez saveznike (francuske) luke, na zapadu Mora turska flota bezopasna. Bitku kod Preveze 1538. savremenici nisu smatrali posebno vanom, iako se upravo nakon nje ustoliila turska prevlast na Mediteranu, a Filip je nije smatrao ni za bitku, poto se Dorijina flota povukla bez borbe. Zatim, sa par malih i beznaajnih izuzetaka, panska peadija se jo uvek nije bitnije oprobala sa turskom vojskom, a nadanja su bila optimistina. Najzad, svi poslanici su javljali da je Turska u najveem haosu od poetka vladavine Sulejmana, da stari sultan vie i nema volje za voenjem drave, da je sukob izmeu njegovih sinova Selima i Bajazita uzdrmao celu dravu i doveo do otvorenih pobuna po provincijama, da se Bajazit, iako je poraen od Selima, sklonio u Persiju i da ne pomilja da se odrekne vlasti. Svi poslanici iz Carigrada su preporuivali Filipu nije vreme da sa Turcima sklapa mir, ve da ih satre. Pored toga, paniji nije pretila opasnost samo sa istoka, ve i sa juga, gde su gusarska kraljevstva Magreba predstavljala stalnu pretnju plovidbi u trouglu Tripoli Sardinija Gibraltar. Najopasnije je bilo kraljevstvo Alir, koje se dosta troilo u stalnim sukobima sa Marokom, ali je izgradilo monu flotu a 1555. osvojilo od panaca utvreni grad na obali Bui (oko 150 km. istono od Alira) ime je Alir drao svu obalu od Orana do Bizerte. 1558. pod Oranom je vojska Alira postigla veliku pobedu nad panskim namesnikom Orana, zarobivi 12 000 panaca. Druga, manje mona, ali i dalje nezgodna i opasna drava bio je Tripoli, zvanino samo turski beglerbegluk, ali pod vostvom gusara Draguta (Grk poreklom) gotovo nezavisan od Carigrada. Tokom leta ove gusarske drave su koordinisale svoje akcije sa turskom flotom. Zbog svih ovih

razloga Filip juna 1559 daje instrukcije Maltekim vitezovima i namesnicima i vladarima italijanskih drava da se pripreme za pohod na Tripoli, a svom stricu u Beu preporuuje da umesto primirja sa Turcima napadne Erdelj. Sve ovo uprkos preporukama opreznog vicekralja Napulja da je, upravo zbog nemira u Turskoj, bolje iskoristiti priliku za postizanje trajnog mira, ... zbog velike potrebe koje za tim oseaju drave V.V. Pohod na Tripoli je bio jedna trapava i usporena avantura velikog obima koja se zavrila katastrofom Hriana, a da Tripoli nisu ni videli. Filip je bio potpuno u pravu po pitanju hitrosti koja je bila neophodna za uspeh, tim pre to je grad bio neutvren, a tvrava slabo izgraena i branjena, u tom trenutku sa jedva 400 Turaka. Ali, okupljanje flote se oteglo na nekoliko meseci. Uestvovali su brodovi enove, Sicilije, Napulja, Toskane, Savoje, Papske drave, vojvode od Monaka, vojnici su prikupljani po celoj Italiji. Ali, u glomaznoj korespodenciji izmeu Brisela (gde se jo uvek nalazio Filip), Palerma, Napulja i enove bespotrebno se troilo vreme, i flota se okupila u Mesini tek 1. decembra, kada je ve cela Evropa znala ta se sprema. Flota je brojala 54 bojne galije i 36 transportnih brodova, sa 12 000 vojnika na elu sa potkraljem Sicilije, vojvodom od Medine eli. Da sa tolikom silom nema ta da trai (vea hrianska flota okupljena je samo 1535. za Karlov pohod na Tunis) znao je i Dragut, koji je te zime poslao u Carigrad na etiri broda svoju blagajnu i sve dragocenosti. Ali, ve je nastupila zima i svi iskusni admirali su predlagali da se saeka prolee. Medina eli je meutim bio vojnik a ne pomorac, i to nije shvatao. Zbog loeg vremena Mesinu su ipak napustili tek poetkom februara 1560. I da je tada pola direktno na Tripoli, flota bi imala neke anse da ga zauzme. Ali, uputila se najpre na Derbu, gde je stigla tek poetkom marta poto je neko vreme provela u Tunisu zbog loeg vremena i epidemije. Otkrivi ostrvo prepuno nasada palmi i maslina, stoke i svih mediteranskih plodova, proglasili su ga posedom panskog kralja. Ali, tada u Napulj stiu vesti da je iz Carigrada isplovila velika turska flota koja se uurbano kree ka Derbi. Vojska prikupljena za napad na Tripoli je tada ubrzala izgradnju utvrenja na obali, a ratni brodovi poeli da se pune bogatim plenom od Tripolija se ve bilo odustalo. Ali, turska flota je u rekordno kratkom vremenu prela put od Carigrada do gabeskog zaliva i ve poetkom maja se pojavila pred Derbom. U optem povlaenju flote (prethodno je u utvrenju ostavljena kopnena vojska sa dovoljno namirnica), Hriani su izgubili vie od polovine brodova. Poela je da se hitno po svim lukama gradi nova flota za slanje pomoi opsednutima na Derbi. Pretpostavljalo se da imaju dovoljno hrane da izdre osmomesenu opsadu. Ali, Turci nisu ni napali, ve su samo zauzeli sve izvore vode. Tvrava je naime, izgraena na veoma loem mestu, samo zato da bi se iskoristilo neko ve postojee utvrenje; time je ostala bez pristupa luci sa dubokom vodom za pristup flote i bez izvora vode. im su popili vodu iz cisterni, vojnici su ve 29. jula bili prinueni da pokuaju proboj, ali bez uspeha i svi su zarobljeni. Ovom dvostrukom pobedom, Turska je bila na vrhuncu svoje pomorske moi. Za Filipa je meutim, poraz dobro doao jer mu je ukazao kojim pravcem mora dalje da krene, tj. da mu je na Mediteranu neophodna jaka i uvek spremna flota. Turci su sami, u trenutku svoje najvee moi, pruili Filipu neophodan predah. Sve do 1565. njihove flote gotovo da nisu ni izlazile na more, osim neophodnog broja za odbranu istonog Sredozemlja. Ovo je dalo dovoljno vremena kralju da obnovi svoju mediteransku flotu i da je uveba za presudne bitke ratujui sa Alirom i Tripolijem. U tom ratu malog broja plovila i niskog intenziteta, protiv brzih gusarskih galiona, Filipovi admirali stekli su neophodnu uigranost i odlunost. U poetku je bilo problema; ve

1561. Dragut je kod obala Sicilije zarobio sedam galija sa posadama. Sledee godine meusobno su se zarobljavali trgovaki brodovi i gusarske lae, a zatim je septembra stigla katastrofa kod Malage. 25 galija, potpuno naoruanih sa posadom i vojskom stradalo je u jakom nevremenu, nasukavi se u plitkom zalivu Eradur. Oajni Filip nije mogao nita drugo nego da ponovo naredi uurbanu gradnju novih brodova po svim brodogradilitima zapadnog Mediterana. Mora se odati priznanje novom papi Piju IV koji je 1561. odobrio Filipu petogodinju pozajmicu od 300 000 dukata godinje, a zatim, ve sledee godine i novi desetogodinji zajam od 420 000 dukata. 1565. Filip je imao na raspolaganju, samo za flotu, skoro 2 miliona dukata godinjeg budeta. Ovim je uspeo da nadoknadi stalni manjak panske blagajne i da za samo etiri godine obnovi flotu do broja plovila iz 1559. godine. Treba odati priznanje i njemu i njegovim inovnicima i namesnicima koji su portvovano i brzo odradili posao, ne oajavajui zbog povremenih gubitaka. Uz sve to, mali garnizon La Guleta, na severu Tunisa, bio je rupa bez dna, na ije se redovno snabdevanje, sa Sicilije, prekobrojne posade hranom, artiljerijom i svim potreptinama, troio (moda) nepotrebno veliki novac. Prvi pravi rezultat velikih napora stigao je 1563. Aprila je Alir krenuo u veliki napad sa kopna i mora na Oran. Pasada je bila spremna i herojski je izdrala dvomesenu opsadu. Redovno je, kroz neprijateljsku blokadu, uspevano da se malim barkama, nou, dopremi braniocima municija, hrana i dopuna u ljudstvu uglavnom panskih plemia, koji su se dobrovoljno sjatili u Malagu da pomognu odbranu Orana. Ovo pokazuje visoku svest i portvovanje koje je itavo zapadno Sredozemlje iskazalo u potrebnom trenutku. Ono to takoe odudara od situacije od pre tri godine, je visok nivo usaglaenosti operacija. Kada je poetkom juna stigla flota od 34 galije, Alirci su digli opsadu i povukli se, izgubivi pritom tri galije i dvadesetak manjih plovila. Naredne godine Filip je zakljuio da moe da pree u ofanzivu. Za zapovednika itave flote, februara 1564. postavio je don Garsiju od Toleda, starca, ali sa ogromnim iskustvom, koji je odmah zatraio odreene ruke. Bio je sin don Pedra od Toleda, najveeg panskog potkralja Napulja. Sa 21 godinom ve je bio imenovan za komandanta napuljske flote. To mu je donelo uee u bukvalno svim pomorskim operacijama Karla V po Mediteranu. 1558. postavljen je za potkralja Katalonije. Kao admiral mediteranske flote, avgusta 1564. u Malagi je sakupio svu dotada izgraenu, i sakupljenu od saveznika, Filipovu flotu 102 galije, ukupno preko 150 bojnih brodova i preko 16 000 vojnika! Ponovo impresionira neverovatna usaglaenost i brzina sa kojom je operacija izvedena. Zatim je ovu flotu pokrenuo prema Penjon de Velezu, malom ostrvu i tvravi pored marokanske obale, ali sreditu gusara koji su odatle harali itavu pansku obalu od Kadisa do Malage. Na samo pojavljivanje ovolike flote, ovi su se razbeali i Penjon je odmah utvren, doavi tako u posed panske krune. Naravno, da je ovo bila samo demonstracija sile (kako su odmah zajedljivo zapazili u Veneciji) ali veoma ubedljiva! Pred Penjonom je bila, u tom trenutku, sva raspoloiva pomorska sila zapadnomediteranskog Hrianstva. Odmah po zauzimanju Penjona, don Garsija je zatraio nagradu, ali ne u klasinom smislu, ve zato to je predviao dalji tok dogaaja i eleo da ih doeka spreman mesto potkralja Sicilije! Tokom ovih deavanja, dolo je do jednog dogaaja koji e izvesno vreme zauzimati panju na Mediteranu, a to je pobuna na Korzici. Ne moe se rei da se ona pripremala dugo vremena, niti da je bila iznenaenje, ali odmah po izbijanju, njena estina jeste bila iznenaenje. Mir u Kato Kambreziju je bio strano razoaranje za Korzikance, koji su

se nadali bilo kakvom reenju njihovog problema, osim ostanka pod neizdrivom vlau enove. Voa pobune, Sanpjero Korso, je narednih pet godina (1559 1564) obiao sve zemlje zapadnog Mediterana, od Francuske, preko Alira, do italijanskih drava, traei podrku za neko drugaije reenje za Korziku; ak je Filipu nudio da je stavi pod direktan suverenitet panije. Kako nita od toga nije bilo, juna 1564. je stigao na ostrvo sa samo jednom galijom i za samo par meseci zauzeo itavo ostrvo osim Ajaia i par mesta na obali, porazivi pritom u jednoj veoj bici vojsku Estefana Dorije. Treba imati u vidu i injenicu da su imali nezvaninu pomo u namirnicama i municiji iz Francuske i Livorna. enovljani su zahtevali pomo od Filipa, ali ovaj osim odlunog stava u prilog svoje saveznice, nije mnogo uinio, izmeu ostalog i usled stava don Garsije da je prolo povoljno vreme za plovidbu i da se ne rizikuje slanje flote. Zato je Filip poetkom zime predloio enovi da se sporazume sa pobunjenicima, to je izazvalo bes Dominnante. Opsada Malte, od kraja maja do poetka septemra 1565, predstavlja pravu prekretnicu u odnosu snaga na Mediteranu. Malta (na kojoj su od gubitka Rodosa 1522. vitezovi Jovanovci) i La Guleta predstavljaju dve uporine take Hrianstva i gubitak bilo koje od njih bio bi uvod u slom pomorske premoi na zapadu Mediterana, a moda i uvod u neizvesnu odbranu samog Hrianstva Italija bi onda leala potpuno otvorena Turcima. I ovako je potkralj Napulja svake godine na prolee, u panici zbog (stalno) oekivanog napada na Apuliju. I danas je nepoznanica kako je invazija Malte sa 150 galija i 35 transportnih brodova uspela da ostane tajna za Evropu skoro sve do pojavljivanja pred samo ostrvo. Iako su glasine postojale, ipak je dolazak tolike turske flote, a i tako rano, bio iznenaenje. Turci su se neometano iskrcali u periodu 18 20 maja i odmah zapoeli opsadu tvrave Sant Elma. Pored nje, na ostrvu se nalaze jo malo vee tvrave San Mikele i Sant Anelo, kao i jedan utvreni grad, Stari grad Burg. Sent Elma je izdrala otp. jednomesenu opsadu, a zatim je pala 23. juna, sasvim dovoljno vremena da vitezovi pojaaju odbranu i zidine preostale dve tvrave i grada. Turci su zatim preli na opsadu San Mikelea, koja je trajala do 7. septembra, a do 12. septembra i poslednja turska galija se izgubila sa vidika. Glavne zasluge idu zaista samim vitezovima, koji su herojski izdrali opsadu. ta je za to vreme bilo sa hrianskom flotom don Garsije? Dugo je u istoriji bio optuivan za sporost i da bi, da je bilo samo do njega, Malta sigurno pala! Ali, najpre treba imati na umu koliko je kasno vest o pojavi Turaka stigla na zapad i koliko je vremena neophodno da se flota okupi. Najpre, nije se mogao ceo zapadni Mediteran ostaviti bez odbrane kada se ima na umu opasnost od Alira; u sred vesti da su Turci pred Maltom, flota u Malagi je organizovala prebacivanje potreptina odredu u Oranu. Zatim je najbre mogue krenula duga plovidba po obodu zapadnog Mediterana, od Malage, preko Barselone, enove, Napulja, gde je bila 21. jula. U svakoj od ovih luka moralo se bar dan dva zadrati radi prikupljanja hrane i municije za flotu, usput skupljajui brodove ostalih flota i saveznika. Tek poetkom avgusta cela flota se skupila u Mesini. Opet, trebalo je ekati lepe vreme, mada je don Garsija u jednom momentu naredio pokret, ali je oluja flotu vratila na Siciliju. Zatim, treba imati na umu da je don Garsija morao da nastupa oprezno; gubitak Malte bio bi slom, ali ouvati Maltu a izgubiti celu flotu (uz toliku muku obnovljenu) bila bi katastrofa za Hrianstvo! Najzad, ne treba gubiti iz vida da su i Turci bili svesni da se na par dana plovidbe od njih sve vreme nalazi flota skoro jednake snage naroito kad se opsada San Mikelea otegla a redovi opsaivaa poeli da se proreuju epidemijama. Tek 7. septembra don Garsija je uspeo da se iskrca sa oko 5000 panskih peaka i ue u Burg, kada su Turci ve poeli da se

ukrcavaju na svoje lae. Dobivi obavetenje o tome, prekinuli su povlaenje i jedan deo vojske (otprilike iste snage) vratili do Starog grada. Sutradan je dolo do bitke u samom gradu i Turci su bili katastroflano poraeni. Tek 14. septembra itava hrianska flota je uspela da doplovi do Malte, dva dana nakon to je i poslednja turska galija napustila horizont. Vest o pobedi se brzo rairila po Evropi, a u Carigradu izazvala ok. Svuda su slavljeni uglavnom malteki vitezovi, a mnogi, na elu sa papom Pijem IV, su se trudili da u pozdravnom govoru maximalno izbegnu da pomenu ikakvu zaslugu Filipa, panaca i don Garsije. Filip je bio svestan da ovo nije nikakav kraj, i da sledee godine mogu samo da oekuju jo jau silu. Pogaao je raspoloenje u Carigradu Sulejman je besneo i naredio da se za prolee spremi jo vea i brojnija flota. Toga je bio svestan i Filipov brat od strica u Beu (od prethodne godine car), Maksimilijan II, koji je odmah, jo te godine, poeo da sprema odbranu Ugarske. Filip je poslao pomo od 60 000 dukata za uvrenje odbrane La Gulete, koja je ostajala potencijalna meta, a poslao je i pomo u novcu, oruju i materijalu za ojaanje bedema na Malti. Napravljen je akcioni plan za sledeu godinu, za razmetaj panskih vojnika i transportnih brodova koji e ih po potrebi iskrcati na Maltu ili u La Guletu. U senci ovih dogaaja ostao je susret panske kraljice Elizabete (panci su je zvali Izabela) sa majkom Katarinom Medii i bratom, maloletnim francuskim kraljem, arlom (IX) u Bajonu, tokom juna iste 1565. godine. Susret je iskorien za pregovore dve vlade. panske savetnike mlade kraljice predvodio je vojvoda od Albe. I pored svih protokolarnih izjava o velikoj ljubavi izmeu roaka, Filip je ostao nepoverljiv o odnosu Francuza prema dogaajima koji su se upravo odvijali. Ipak, mogao je biti zadovoljan oiglednim haosom pred kojim se Francuska nalazila. Ali, ovde se jo uvek ne radi o voenju neke velike, ni sredozemne, a kamoli imperijalne politike. Takva politika bi zahtevala potpunu slobodu poteza i velike finansije. On je svestan da se, u tom trenutku, nalazi samo u situaciji da odgovara na dogaaje, ne i da ih diktira. On e se jo desetak godina truditi da se, uz najmanje trokove, ne izlae prevelikim neprilikama. Filip nije za dabe dobio nadimak Oprezni kralj. 1566 1570: poetak 1566. obeleio je dolazak na papski presto Pija V. Iako je doao posle Pija IV, po kome je i uzeo ime, po svojim pogledima, velikoj aktivnosti i energiji, vie bi mu pristajalo da je uzeo ime Pavlo IV jer, bio je u svemu suprotnost svog prethodnika! Bio je dobar politiar po oseaju za dogaaje koji e se dogoditi i sav se poistovetio sa velikim bitkama koje (znao je) prethode Hrianstvu. Iako nije voleo previe Filipa, odmah je poeo da mu alje finansijsku pomo za opremanje flote. Znalo se da je Sulejman besneo zbog poraza na Malti i strepelo se od nove armade te godine. Spremao se da novim velianstvenim uspehom zbrie sramotu sa poraza. Ono to je usledilo bio je najvei njegov napad na Ugarsku. Maksimilijan ga je oekivao i, uz novanu pomo pape i Filipa, uspeo da blizu Bea skupi oko 40 000 vojnika; ali, teko da bi se odupro poslednjoj vojsci (od 300 000 ljudi sa ogromnom atriljerijom) koju je sultan lino predvodio, da Sulejman nije umro kod Peuja u noi izmeu 5. i 6. septembra. Pohod je odmah prekinut. Njegov malo sposobni naslednik Selim II nije pokazivao velike vojnike ambicije pa su naredne tri godine na Mediteranu prole dosta mirno a turska flota nije prelazila dalje od obala Albanije. Ali, Filipovu panju ve iste godine poela su da zaokupljaju dogaaji na drugom kraju Evrope u Nizozemskoj. Ona je i pod Karlom i u prvim godinama Filipove vlasti bila

lojalna, napredna i politiki stabilna, bila je preputena svojim slobodama i autonomijama, a zauzvrat finansirala skupe ratove svojih vladara. Luteranstvo se nije naroito proirilo po Nizozemskoj, bar ne u tolikoj meri da uzbudi Karla. Ali, sada je kalvinizam iz Francuske poeo naglo da se iri, zemlja se nala potpuno otvorena prema svim vrstama uticaja iz junog susedstva a i Engleska je stajala preko Kanala. Treba razlikovati dva pokreta: narodni koji je bio verski i socijalni, i aristokratski koji je izbio kao reakcija na spletke koje je u veu regentkinje Margarite od Parme pravio njen savetnik, kardinal Granvel (kojeg joj je, u njene sposobnosti neopravdano nepoverljivi Filip, nametnuo). Margaretine sposobnosti su se sastojale u vetom meusobnom suprotstavljanju ta dva pokreta. Granvel je 1564. najzad opozvan i poslat u Rim, a kada je avgusta 1566. izbila velika provala narodnog kavinistikog gneva protiv crkava i ikona, plemstvo je samo reagovalo. Ipak, ovakva Margaretina politika, ma kako davala rezultate, imala je monog protivnika u stranci vojvode od Albe u Madridu, a ni sam Filip nije eleo da tolerie ikakvo irenje jeresi u njegovom domenu. Kralj, zatoenik panije, poeo je da razmilja da bi od nje trebalo napraviti drugu paniju (u verskom pogledu) to je njegova tragina greka. Nakon Malte, i naroito nakon smrti Sulejmana, Filip je poeo da se okree situaciji sa kalvinizmom u Nizozemskoj. Na to ga je uporno podseao i Pije V. Krajem leta 1566. poela je da se oprema vojska za odlazak u Nizozemsku. Sada Filip mora da vodi rauna i o severu i o jugu. Trupe za intervenciju na severu pokupljene su u Italiji. Pored toga Filip mora da vodi rauna i da je Nizozemska okruena njemu ne naklonjenim zemljama. Najzad, na jesen je ekspedicija stigla u Flandriju, a vojvoda od Albe joj je stao na elo u maju 1567. Govorilo se da je Alba samo prethodnica samog kralja, koji je narednih par godina odlagao svoj odlazak i na kraju nije ni otiao, stalno se pribojavajui turske ofanzive na Mediteranu. Dugo se raspravljalo da li bi kraljev dolazak stiao strasti i podsetio Nizozemce na poslunost koju duguju svom suverenu, nasuprot toga to je odlazak surovog Albe (koji je imao prost stav da se svaka pobuna energino zatire u samom zaetku) samo ubrzao dogaaje. Odgovor je, da nije greka Filipov neodlazak, koliko nepotrebno slanje vojvode od Albe! Naredne dve godine 1567. i 1568. protekle su u potpunoj dominaciji panaca na moru, koje je sistematski ieno od gusara, a alirska flota se nije usuivala da plovi dalje od afrike obale. Nastavljeno je slanje vojske u Nizozemsku, okupljanjem trupa u Milanu, a zatim transportom du carskog druma uz Rajnu to je izazivalo uznemirenje u itavoj zapadnoj Evropi. Dolazak Albe 1567. i zavoenje represije prema kalvinistima trenutno je smirilo situaciju, ali su u aprilu 1568. poele borbe (ne vie nemiri), a u julu je doao i veliki pohod Viljema Oranskog (dotada izbeglog u Nemakoj). Polako i obazrivo, po severnoj Evropi je poela da se formira antipanska reakcija. I nakon ubistva Sanpjera Korsoa, januara 1567, Korzika je ostala u stanju pobune, a Francuska se i dalje meala u nju. A u samoj Francuskoj je avgusta 1568, begom Kolinjija i Kondea u Loaru, poeo trei verski rat. I na istoku besni rat, du itave duge turske istone granice od zalea Crnog mora do obala Crvenog mora. Na molbe krimskih Tatara i Uzbeka u centralnoj Aziji, Turci e pokuati da od Rusa povrate Kazan (zauzet 1551) i Astrahan (1556) i tako ponovo otvore kopneni put du severne obale Kaspijskog mora. Plan je smeo: prokopati kanal izmeu Dona i Volge i uputiti flotu iz Crnog mora u Kaspijsko jezero ime e se udariti Persiji s lea. Od svega nije bilo nita, osim to su Rusija i Persija, obe ugroene od Turske, stupile u pregovore. Na krajnjem jugu turskog carstva, u Arabiji i naroito u

Jemenu, izbija velika pobuna. Svi ovi dogaaji e spreiti novu vladu Selima II da deluje na Mediteranu, sve do 1570. Ali, na jesen 1568. nastaju nove nevolje panije pobuna Moriska (diskutabilno pokrtenih muslimana) u Granadi. Poelo je od 60orice ljudi, a do poetka sledee godine u planinama Sijera Nevade bilo je na hiljade pobunjenika, koji su poveli partizanski rat. U poetku se u paniji nije ovome pridavala velika panja, a onda se shvatilo da je regrutacijama za pohod na Nizozemsku, juna panija gotovo ispranjena od vojske i da je postala potpuno otvorena za bilo kakvu vrstu intervencije iz inostranstva. Ovo je odmah dovelo do otvorenih pria po evropskim dvorovima da panci ne mogu da suzbiju pobunu, a oni zaista nisu mogli, u uslovima partizanskog rata, da postignu nijedan vei uspeh. Tek je postavljenje mladog, dvadesettrogodinjeg Filipovog brata don Huana od Austrije za glavnokomandujueg, aprila 1569. poelo da daje rezultate, ali tek od januara 1570, vie od godinu dana od izbijanja pobune. Sve to vreme opstaje strah od turske intervencije, a pobunjenicima gotovo svakodnevno stie pomo u municiji i dobrovoljcima morem iz Alira. Svemu je kumovao, naravno sam Filip, svojom poslovinom neodlunou da vojsku iz Italije prebaci u paniju i time izgubio godinu dana vremena, a i dugo se meao u sve odluke svog brata. Prva bitna odluka koju je doneo don Huan, bila je da se Morisci presele iz Granade, ime e glavni grad kraljevine (Granade) ostati bezbedan. Zatim je objavio optu amnestiju za sve koji poloe oruje i, sredinom juna 1570 zaista, oko 30 000 pobunjenika je predalo naoruanje, a turskim i berberskim dobrovoljcima je obezbeen miran povratak u Alir. Ali, u planinama je ostalo jo par hiljada pobunjenika koji su odbijali da se predaju. I dalje su imali pomo Moriska koji su iveli po selima i snabdevali ih ivotnim namirnicama, a odravala ih je i nada da e uskoro zaista doi do turske ili alirske intervencije. Tada je don Huan doneo odluku o evakuaciji itave kraljevine, preseljenju svih Moriska iz Granade i okolnih pograninih teritorija. Deportacija je sprovedena u zimu 1570/71. a Morisci su naseljeni po Kastilji. Na njihovoj zemlji naseljeni su hriani. Ovim je kraljevina Granada najzad umirena, a bande Moriska koje su i dalje ivele po planinama Sijera Nevade nisu vie pretstavljale opti problem drave, ve su se svele na pljakake druine, kakvih je bilo po Kataloniji. Ove probleme panije iskoristio je Ulud Alija, kralj Alira, koji je sve vreme simulirao nameru da intervenie u junoj paniji. Ali, znao je da bi i eventualni uspeh takve operacije samo doveo u smrtnu opasnost njegovu dravu, koja protiv panije ipak nije imala nikakve anse, pa je januara 1570. izveo iznenadni napad na kraljevinu Tunis, iji je vladar Mula Hamid bio saveznik Filipa II. Hamidova vojska je jednostavno prela na stranu Ulud Alije, a ovaj je pobegao sa blagajnom u La Guletu. U Turskoj se situacija smirila tek nakon propasti planova za osvajanje Kazana i Astrahana. Veliki vezir bio je Mehmed Sokolovi (1565 1579), tvorac plana o kanalu izmeu Dona i Volge, poslednji zaista veliki predsednik vlade turske drave i poslednji naslednik velikih poduhvata i energije koji su krasili Tursku Sulejmana Velianstvenog. On je insistirao na slanju flote u zapadni Mediteran zarad pomoi pobunjenim Moriscima. Ali, velikog sultana je nasledio bezvredni Rokselanin sin, koji je bio sve, osim sposoban da vodi veliku politiku. Umesto toga, opredelio se za osvajanje Kipra. Naime, svaki sultan je po stupanju na presto obino trebalo da izvede neki vei vojni pohod kojim bi stekao potovanje podanika, a Selim II je ve etiri godina sedeo u Carigradu vodei samo defanzivnu politiku za ouvanje istone granice. Kada su mu se najzad oslobodile ruke za akciju, umesto velikog i smelog Mehmed painog plana,

opredelio se za neto to je ipak bilo sigurno i na dohvat ruke, bez veih opasnosti od neuspeha. Mleani su ve due vreme bili svesni svih opasnosti u kojima se nalazio njihov najvei i najznaajniji posed, poslednje strano telo u turskom unutranjem moru. Oni su ve due vreme bili predmet podsmeha u Eropi, govorilo se da spavaju sa Turinom i da ih ne zanima nijedan problem hrianskog sveta, osim ako njima ne donosi dobit. A ta dobit se u poslednjim decenijama svela na prosto ouvanje svoje priobalne imperije. Posedi Venecije su se u dugom luku pruali preko obala Dalmacije i Jonskih ostrva, do Krita i Kipra. Time je ona inila granicu razdvajanja dva sveta, zaista teka i nezahvalna pozicija, koja je nalagala oprez koji niko u to vreme, opasno za opstanak Hrianstva, nije eleo da pokua da razume. Poslednjih trideset godina Mleani su iveli u miru sa Turskom i nisu se meali u ratove Karla V i Filipa II. Selim se nadao da e jednostavnim zahtevom za predaju Kipra i malom demonstracijom sile navesti Veneciju na odstupanje. Najpre su zaplenjeni neki mletaki brodovi u carigradskoj luci, ali su u Veneciji odgovorili istom merom. Zatim je, krajem februara 1570, preko 30 000 Turaka izvelo iznenadni napad na Zadar, koji se sauvao samo uz prisebnost gradske posade. Najzad, krajem marta, stigao je turski poslanik u Veneciju i pred senatom izneo zahtev svoje vlade. Venecija je reila da se bori! Poelo se sa naoruavanjem flote ali, ratni brodovi u Arsenalu su bili u loem stanju usled duge neaktivnosti, a sama drava je bila siromana ljudstvom neophodnim za popunu posada. Poslati su izaslanici Filipu i papi. Predraga sestrica panija je bila do grla u problemu sa pobunom u Granadi, a prisustvo flote je bilo neophono radi patrola prema Aliru. Filipov poslanik u Rimu Granvel, zlobno je predlagao da se Mleci prepuste sudbini. Ali, presudila je snana linost Pija V, ija je intervencija naterala Filipa da krene sa prikupljanjem ljudi i brodova. Sredinom aprila, an Andrea Dorija je pristigao sa flotom enove na Siciliju i time broj panskih galija popeo na 60. Papska drava je uz pomo velikog vojvode Toskane opremila par brodova i zauzvrat zahtevala pravo da ona da zapovednika cele flote. Izabrali su napuljskog velikaa Markantonija Kolonu, bezvrednu linost, koji se uopte nije razumeo u pomorstvo. Avgusta je mletaka flota od 60 galija pod komandom Jeronima Zanea, stigla na Krit, u Kandiju, gde im se uskoro pridruila pansko papska flota. Za Kipar jo uvek nije bilo kasno. Turci su se na ostrvo iskrcali tek jula, a glavni grad Nikozija pao je 9. septembra. Opstala je samo Famagusta, zbog brojnije posade, jaih bedema i obilja rezervi hrane i municije u skladitima. Velika hrianska flota (sa brodovima za snabdevanje, ukupno 180 plovila) mogla je da stigne na vreme da je imala jednog umesto trojice komandanata od kojih je glavni bio potpuno nesposoban. Nastupalo se previe oprezno, a kada je kod obala Male Azije stigla vest o padu Nikozije, poelo se sa meusobnim optuivanjima i reeno je da se vrate na Kandiju. Dorija je pansku flotu bar vratio itavu na Siciliju, a Mleani su izgubili 13 brodova u nevremenu. Pije i Venecija su, iz nekog razloga svu krivicu svaljivali na an Andrea Doriju zgodna prilika da se napadne kralj preko njegovog admirala. Te zime, izgledalo je da se Liga protiv Turske raspala i pre nego to je stvorena. Lepant: pregovori o zakljuivanju saveza izmeu panije, Venecije i Rima trajali su skoro tano godinu dana, od maja 1570. do maja 1571. Da su se pitali samo diplomate zaduene za pregovore, Liga bi bila sklopljena jo tokom leta 1570. Najpre, u rad svojih pregovaraa stalno su se meale vlasti njihovih drava, Filip i mletaki senat; Mleani su

paralelno poslali sekretara senata u Carigrad da pokua da povrati ostrvo diplomatskim putem, dokle god je on boravio tamo, odugovlaili su pregovore najdue to su mogli, pravdajui se da je neko nebitno pitanje za njih od najvee vanosti; svemu ovome treba dodati faktor vremena dok nacrt nekog (pred)dogovora stigne do Madrida, pa dok se Filip ne predomisli nekoliko puta ta raditi po tom pitanju, pa dok stigne odgovor nazad u Rim ... Francuska diplomatija je pokuavala da osujeti pregovore tri strane najee to je mogla, uloga pape u njima je kod francuskih katolika izazivala alost i nezadovoljstvo. U to vreme Francuska, iako ve uveliko razdirana verskim ratovima, jo uvek nije ona potpuno razbijena, nemona drava iz poslednjih pet godina vladavine Anrija III. U Parizu 1570. jo uvek nad uskim versko-stranakim interesima preovlauju interesi same drave, a prevelike panske sile koja ih je okruivala su se podjednako bojali kako hugenoti, tako i katolici. Ilo se dotle da je izvreno grupisanje trupa prema Savoji, pozivan toskanski veliki vojvoda da se odmetne od Filipa, odaslat je poslanik u Carigrad, a bilo je i glasova koji su pozivali Turke i nudili im Tulon za smetaj flote. Ipak, 25. maja 1571. potpisan je sporazum i Liga je sveano proglaena u crkvi Svetog Petra. Po ovom dogovoru, panija otvara trite svojih italijanskih poseda za snabdevanje mletake flote po povlaenim cenama, bez poveavanja taksi i drugih izvoznih dabina; novac, brodovi, ljudstvo i namirnice su se obezbeivali u srazmeri: 1/2 panija, 1/3 Venecija i 1/6 papska drava; nijedna strana nije smela da potpie separatni mir; nakon Levanta, zajednika akcija trebalo je da se povede protiv Alira, Tunisa i Tripolija. Za zapovednika zajednike flote izabran je don Huan, papi je ostavljeno da od tri imena koja mu ponude paci izabere zamenika. Sporazum je potpisan na tri godine i predviao njegovo obnavljanje. Vest o zakljuenju Lige je ubrzala pripreme za opremanje flote u paniji. Don Huan je eleo da se isplovi to pre, ali je za tako veliki poduhvat trebalo mnogo vremena za ukrcavanje trupa i namirnica. U enovi mu je krajem juna stiglo pismo od Filipa u kome su mu ograniena ovlaenja, pismo koje ga je dovelo do oajanja. On je bio vanbrani Karlov sin i na svakom koraku se susretao sa podseanjem na tu injenicu (npr. u Italiji su ga prezrivo doekali oslovljavajui ga sa ekselencijo umesto sa velianstvo), a sada je nepoverenje doiveo i od brata, bez obzira na odlian posao koji je obavio prethodne godine u Granadi. U Mesinu je sa svom flotom don Huan stigao tek 24. avgusta. Tada je ve preovladavalo miljenje da se za tu godinu zakasnilo sa akcijom. Ali, don Huan je oputenim i utivim ponaanjem najpre zadobio poverenje okupljenje saveznike flote, a zatim joj podigao moral. Uspeo je da od jedne neskladne mornarice naini homogenu celinu. Mletakim galijama koje su oskudevale u vojsci je, i bez njihovog traenja ustupio svoje vojnike; poverenje Mleana je i konano zadobio kada im je stavio do znanja da imaju samo jedan cilj i da on, kao zapovednik flote, od tog cilja nee odustati zarad pohoda na Tunis ili Tripoli. On sam je ak eleo da se to pre poe direktno na Kipar. Celoj floti je najzad, jasno stavio do znanja da imaju samo jednog zapovednika, kada je prekinuo sve razmirice oko toga da li uopte da se isplovljava tako kasno i naredio da se odmah krene u traenje turske flote. Turci su te godine opremili najveu flotu dotada (pojaanu galijama Ulud Alije, preko 200 galija a ukupno oko 300 brodova ) i dosta rano, ve krajem prolea poeli da teroriu obale Jadranskog mora. Osvojili su Ulcinj, Bar, Les, napali Korulu, Ulud Alija je napao Zadar, a jedna manja flota opustoila okolinu same Venecije. Ipak, nisu se due zadrali u Jadranu bojei se da je u pitanju zamka (to to nisu naili ni na kakav otpor). Grupisali

su se oko Krfa i Lepantskog zaliva i tu ostali. Ovako ran izlazak na more je bila najvea greka koju su Turci uinili jer su im brodovi ve krajem leta bili u nezavidnom stanju, a i iscrpli su vei deo zaliha za flotu. Najzad, pljakajui po Jadranu, zanemarili su ono najbitnije mletaku flotu u luci Kandije na Kritu, koja se neometano krajem avgusta pridruila floti don Huana. Armada je isplovila iz Mesine 16. septembra i zaplovila ka Krfu, gde su oekivali da saznaju taan poloaj turske flote. Tako je i bilo, saznali su od izviakih brodova da ona boravi kompletna u Lepantskom zalivu. Ali, kada se saznalo za njenu brojnost (u bitci je uestvovalo 230 turskih, naspram 208 hrianskih galija) ponovo je dolo do nedoumica po pitanju ishoda bitke i da li u jednoj bitci treba rizikovati jedinu flotu koju hrianski svet ima u tom trenutku na Mediteranu. Presudio je odluan stav Mleana (izjavili da e oni borbiti i sami ako treba) i samog don Huana, koji je dugo ekao ovaj trenutak da bi se sada pokolebao. Kada su se dve flote najzad susrele, u zoru 7. oktobra, Armada je odmah zadobila taktiku prednost jer je imala svu slobodu manevrisanja, dok su turski brodovi bili okrenuti zadnjim delom ka obali. Iako malobrojnija Armada je imala, u tom trenutku spremnije brodove i u boljem stanju, i to je najbitnije sa jaom artiljerijom i vojnicima na palubama potpuno snabdevene arkebuzama, dok su se Turcu jo uvek dosta koristili lukom i strelom. Ulud Alija je uspeo da se iskobelja iz zamke i pobegne sa svojih 30 galija, a preostalih 200 turskih galija je potopljeno u samoj bitci, ili zarobljeno i izdeljeno meu pobednicima. Poginulo je ili ranjeno 30 000 Turaka, dok su Hriani imali 8000 mrtvih, 21 000 ranjenih i samo osam potopljenih galija. Vest o pobedi je odmah izazvala senzaciju u Evropi i podstakla fantastine planove: sledee godine: na prolee najpre Kipar, na leto Carigrad, na jesen Alir. Poeli su da se prave veliki planovi o ustanku Hriana na Balkanu, o krstakom ratu, oslobeenju Jerusalima, o novom ureenju u severnoj Africi ... Najtrezveniji je ostao upravo Filip, koji se, za razliku od oca Karla, brata don Huana i roaka, portugalskog kralja Sebastijana, nikada nije zanosio dalekim planovima o krstakom ratu. Na kraju se sve svelo na mnogo buke ni oko ega. Ova pobeda nije u vojnom pogledu znaila nita, ak je prosto neverovatno da je odmah nakon nje usledilo par tekih poraza. Ali, ono zbog ega je bitna je to to je jednom za svagda uinila kraj kompleksu inferiornosti kod Hriana i oseanja nepobedivosti kod Turaka. Ova pobeda je momentalno razvejala mrane poglede na budunost koji su poslednjih dvesta godina opsedali um Evropljana. Znaaj bitke je u stvari bio ogroman sa te strane. Ali, vojniki gledano, ovo je bila samo jedna pomorska bitka i nita vie. Koreni turske moi nisu leali na moru ve duboko u unutranjosti kopna. Da je nakon Lepanta usledio opti napad na kopnenoj granici, od Austrije, preko Poljske do Rusije, onda bi to bila druga pria. Ali, takav scenario je tada bio nemogu; ovako, jedna pomorska bitka nije mogla bitnije da uzdrma najmoniju zemlju Evrope. Najzad, pobeda je stigla samo onda, kada je panija mogla da se potpuno posveti optoj stvari. Te i prethodne godine, njene nevolje su bile ublaene, pobuna u Granadi skrena, Alba je trenutno vrsto kontrolisao Nizozemsku, Engleska je imala unutranje nevolje, Francuska tek izala iz treeg verskog rata; ukratko, potpuno rastereena panija, koja je mogla da se usredsredi na samo jednu stvar. Tekoa panije je to to je uvek morala da vodi rauna naizmenino o istoku i zapadu, o severu, pa o jugu. Ali, predah koji joj je dat na severu u tom trenutku, ona je majstorski iskoristila kod Lepanta!

Sledea 1572. godina je znaajna po mnogo emu: Vartilomejskoj noi, smrti pape Pija V, smrti hugenotske kraljice Navare, kneza Transilvanije, kralja Poljske. Ali, i neuspehu pobednike hrianske flote da ponovi uspeh iz prethodne godine. paniji je te godine upravo istekao predah koji je dobila 1570 71 i ponovo je bila angaovana na dva fronta. U Nizozemskoj je holandska flota pod nazivom morski prosjaci zauzela ostrvo Bril na uu Meze i time oznaila pansku nemo na moru. Francuska je nakon Lepanta mrzela paniju vie nego ikada. Od Lepanta do Vartolomejske noi 24. avgusta 1572. ona e tokom jedne godine spletkariti svuda gde moe protiv Filipa, simulirae pokrete trupa uz granicu Savoje, utvrivae granicu na Pirinejima, na sva zvona oglaavati izgradnju nove flote u Bordou, slati hugenotske dobrovoljce u Nizozemsku. Dozu ozbiljnosti ovom ponaanju koje je bilo daleko iznad realnih mogunosti drave davali su Kolinji, koji je dominirao kraljevskim savetom i sam (previe impulsivni) arl IX, koji su nerealno verovali u mogunost francuskog otvorenog suprotstavljanja paniji. Maja 1572. oni su poslali vojnu pomo Ludvigu Nasavskom koji je iznenada napao Mons. Ali, Alba je ovo oekivao i nizozemsko-francuska vojska je poraena. Iako se arl najponiznije izvinjavao preko svog poslanika u Madridu, svima je tada izgledalo da je na pomilu francusko panski rat. Posledica po Mediteran je bila ta da je navodna flota u Bordou vezivala oko 50 panskih galija za Biskajski zaliv. Tek krajem avgusta, nakon pokolja hugenota i smrti Kolinjija napetosti su poputale. Izgleda ipak da je uvek oprezni Filip previe precenio epurenje Francuske, to se odrazilo na njegovo oklevanje prema Ligi i protivrena nareenja koja je davao don Huanu. Ipak, nakon pobede kod Lepanta bilo je mnogo lake uskladiti akcije prema Levantu za sledeu godinu. Filipu se vie nije mnogo sviala ideja da njegovi brodovi ratuju za raun Mleana daleko od obala Alira, ili bar Tunisa. Ali, svi oko njega su ga ubeivali da bi bilo neasno sada se povui i navui prezir hrianskog sveta. ak mu je i Granvel pisao da nije loe to vie oslabiti tursku pomorsku silu, makar i tako daleko od zapadnog Mediterana. Ali, 1. maja umro je Pije V i Filip je nakon tri nedelje poslao nareenje svom bratu, koji se u Mesini ve spremao da isplovi ka Krfu, da miruje. Smrt pape nije bila bez znaaja, naroito kad se zna da je svake godine upravo Rim finansirao pomorske akcije panije i da bi dolazak protivpanskog pape verovatno znaio zavrtanje slavina po pitanju oko 750 000 dukata godinje. Drugi razlog za nareenje don Huanu bi bio strah od pomenutog dranja Francuza. Ali, njegova prepiska otkriva prave razloge koje je znala samo okolina kralja, a to je bila strasna elja da se velika, spremna i pobedniki raspoloena flota, iskoristi za napad na Alir! Ali, kada se saznalo za nareenje don Huanu, reakcija je bila, od Madrida do Rima i Venecije, tako estoka da je ve poetkom jula Filip poslao novo nareenje don Huanu da se pridrui mletakoj floti na Krfu. Ideja pohoda iz 1572. je bila da se osvoji jako i dobro branjeno uporite na kopnu, koje bi onda postalo baza za premetanje pomorskog rata u turske vode, mostobran za transport vojske za voenje kopnenih operacija, i najzad za podizanje ustanka na Peloponezu. Modon je savreno ispunjavao sve ove uslove. Nije se samo raunalo da su Turci tokom zime uspeli da, uz nadljudske napore, izgrade i porinu novu flotu od preko 200 galija. Rat na moru se protegao od Krfa do ostrva eriga (Kitera). Liga se nadala ustanku morejskih Grka, ali kada je saveznika flota poetkom avgusta doplovila do obala Moreje (suprotno nareenju don Huana da ga saekaju) zatekli su mirno poluostrvo. Grci su ve imali dovoljno iskustva sa Latinima da bi tek tako ginuli za njihov raun. Kod eriga se, papsko mletako delimino panska, flota 7. avgusta

susrela sa turskom flotom sline veliina, pod komandom Ulud Alije. Bitka i nije bila klasina bitka, nakon razvrstavanja obe flote, Alija je pokuao da zaobie teke galeone i linijske brodove koji su titili lake galije pozadi i da vodi bitku galija na galiju, a kad u tome nije uspeo, povukao se. Hrianski brodovi, krcati artiljerijom, bili su isuvie teki i spori da bi poli za njima, pa su se vratili na Krf gde su saekali ostatak panske flote sa don Huanom. Cela flota je sada brojala 220 ratnih, 60 transportnih brodova i oko 40 000 vojnika. Ali, ovog puta ni don Huanov autoritet nije spreio rasprave. Mleani su imali malo vojnika na svojim galijama, a kada im je Huan ponudio panske za popunu, odbili su. Nekako se ipak ponovo isplovilo i krenulo ka Navarinu gde se nalazio Ulud Alija. Don Huan je pokuao da se tako postavi da ga odsee od Modona i zatvori u Navarinu, ali pokuaj nije uspeo i Turci su uspeli da se prebace u mnogo bolje utvreni Modon. 15. septembra dve flote su ponovo bile jedna naspram druge ispred Modona, ali je Ulud Alija opet izbegao borbu i povukao se u Modon. Don Huan je tada propustio prilku da zauzme Modon i uniti tursku flotu tokom njenog ulaska u luku. Tokom noi je Alija skinuo topove sa polovine svojih brodova i razmestio ih na uzvienja oko grada, uinivi ga tako neosvojivim. Ovo jeste bila defanzivna taktika, poto oigledno nije smeo da rizikuje bitku, ali je bila delotvorna jer don Huan nije imao ideju ta sada da uradi. Tako je izgubio dragoceno vreme kod Modona, a zatim naredio okretanje ka Navarinu, preko koga se vri snabdevanje Modona. Ali, Alija je i ovo predvideo i dok su Hriani stigli do Navarina, Turci su i njega ve dodatno utvrdili. Zatim se hrianska flota ponovo vratila pred Modon i, na godinjicu Lepanta, 7. oktobra, ponovo izazivala Ulud Aliju na bitku. Ali, ovom nije padalo na pamet da izlazi iz sigurnosti Modona, pa se saveznika flota sutradan okrenula ka Krfu. 18. oktobra stigli su na Krf, gde su se saveznici razdvojili. Ovaj neuspeh naveo je Mleane da ponu pregovore sa sultanom iz istih onih razloga iz kojih nisu sudelovali u hriansko turskim ratovima od Preveze do Lepanta. Nadali su se da e uspeti da ponovo dobiju Kipar, pod uslovom da bude demilitarizovan i da za njega sultanu plaaju danak. Ne samo da nisu dobili Kipar, ve im nisu vraena ni sva ona mesta na jadranskoj obali koja su izgubili 1571, morali su da plate ratnu odtetu, oslobode sve turske zarobljenike bez otkupa, ogranie flotu na 60 galija i plaaju 2500 dukata godinjeg danka za Zakintos i Kefaloniju. Ali i takav mir je bio bolji od neizvesnosti i trokova produetka rata. Potpisan je aprila 1573. Naravno da je u Evropi ovo nazvano izdajom Venecije. Te 1573. turska flota je dosta kasno isplovila iz Carigrada i tokom avgusta opisala krug oko Jonskog mora, plovivi uz obalu Albanije, Apulije, Grke i vrativi se septembra nazad. Ovo putovanje turske flote je odredilo ponaanje don Huana. Dokle god je ona bila u blizini nije se previe udaljavao od obala Sicilije i june Italije. Oslabljen za mletaku flotu, sada je on bio slabija strana koja je izbegavala sukob. Ali, po odlasku Turaka, krenulo se u akciju osvajanja uporita na afrikoj obali. Iako su i Filip i don Huan bili za napad na Alir, ipak se prihvatilo realnije reenje i reeno je da se osvoji Tunis. Ali, pitanje je bilo ta nakon osvajanja? Sam don Huan bio je podstican od pape Grgura XIII, koji mu je navodno obeao krunu bilo koje zemlje na afrikoj obali koju osvoji. Imajui u vidu koliko je teko padalo don Huanu nipodatavanje na koje je nailazio zbog svog vanbranog porekla, ne treba olako odbacivati mogunost da je on pohod na Tunis doivljavao mnogo linije od Filipa. Uostalom, u to doba svaki plemi je sanjao o nekoj tituli; moda se stoga moe rei da je don Huan udeo za titulom pre nego za teritorijom. Poetkom oktobra na tlo severne Afrike iskrcalo se 26 000 panskih, italijanskih i

nemakih vojnika. La Guleta, Tunis i Bizerta su lako zauzeti tokom oktobra, bez ikakvog otpora Turci su pobegli iz gradova i utvrenja. Nakon to je u tvravi Tunisa ostavio 8000 vojnika i domaeg namesnika, don Huan je krenuo nazad ka Palermu. ak je i u povratku flotu posluilo lepo vreme, pa je ceo pohod, koji je trajao jedva mesec dana, mogao da se opie sa veni, vidi, vici. Braa su oigledno imala razliite ideje ta uraditi sa osvojenim utvrenjima i gradovima. Filip je poslao nareenje bratu da se nita ne zauzima, ve da se sve tvrave porue. Ali, ovo nareenje je stiglo nakon to je don Huan ve sredio stvari i otplovio, pa je ostalo bez efekta a Filip je bio stavljen pred svren in. Ali, stanje panske blagajne je ve bilo toliko alarmantno (sledee 1575. objavie drugi bankrot), da joj opterenje kao to je bio Tunis ni najmanje nije trebalo. Nizozemska je ve gutala sav prihod blagajne, a nade da e Tunis i La Guleta same zaraditi za sopstveno izdravanje od lokalne privrede i poreza, bile su potpuno nerealne. Tim pre to lokalno stanovnitvo uopte nije bilo sreno da se nalazi pod hrianskom vlau. Sledee 1574. godine, isplovila je ogromna turska flota od 230 galija i 50tak transportnih brodova, sa oko 40 000 vojnika, pod komandom Ulud Alije i 11. jula ula u tuniski zaliv. Posade gradova nisu uspele da dovre utvrivanje, a Turcima je masovno pomagalo domae stanovnitvo u kopanju rovova i svim vrstama radova. Tunis je pao ve nakon jedva mesec dana opsade, a La Guleta se odrala dve nedelje due. Sa velikim zakanjenjem don Huan je krenuo da skuplja flotu po celom zapadnom Mediteranu, ali kada su vesti iz Tunisa stigle, shvatio je da je sada to uzaludan posao. Turska armada se 15. septembra pobedonosno vratila u Carigrad. Ko bi rekao u tom trenutku da e to biti poslednji takav povratak turske flote. Koliko pobeda kod Lepanta nije nita posebno znaila Hrianima, Turcima je pobeda u Tunisu znaila jo manje. Pomorsko propadanje Turske moda nije poelo odmah posle 1574. ali jeste sigurno nakon mira iz 1581. Ono to je ubilo njenu mornaricu bio je upravo mir, neaktivnost, truljenje u arsenalima. U trenutku kada privreda poinje da propada a inflacija da unitava finansije, nita manje nego to se to ve uveliko dogaalo u paniji. Primirja izemu panije i Turske: konanog sporazuma naravno nije bilo. Primirje iz 1581. je u stvari sklopljeno na tri godine, a zatim vie puta produavano. Prethodno su potpisivana jednogodinja primirja u periodu 1577 1580. Ali, i jednima i drugima bila je jako bitna forma tih primirja, razlika izmeu ravnopravnog primirja i kapitulacije je bila jako tanana u to vreme pa se vodilo rauna i o najmanjim gestovima. Naime, borba protiv islama je bila vekovna borba panije (Brodel kae da je to bila geografska misija panije koja je prekinuta skretanjem na zapad, ka Americi, to nije greka Filipa, ve Ferdinanda Katolikog), i poetak pregovora o primirju bi bilo prvo skretanje sa vekovnog puta Reconquiste. panija je jako elela da se uva utiska koji bi pregovaranje sa Turcima ostavio na njen imid; nije li nadimak njenog kralja Katoliki kralj? Npr. potpisivanje Venecijanskog mira 1573. je u Evropi doekano kao izdaja. Prvi kontakti su ostvareni jo posle Lepanta, znamo za utivu prepisku don Huana i Selima. Iste godine kada je Venecija potpisala mir, zapoeli su prvi kotakti dve vlade. Ipak, prvo primirje na godinu dana ugovoreno je 1577. panski pregovara je obeao da e sledee godine u Carigrad biti otpremljen ambasador, to je meutim obeao na svoju ruku. Kada je zato 1578. u Carigrad stigao novi pregovara, vitez iz Milana, ovani Marljani, veliki vezir Mehmed Sokolovi je bio razoaran. Pored toga, Marljani i njegovi pratioci su se krili od poslanstava drugih drava; pancci su eleli mir, ali u tajnosti, da ne bi izgledali kao strana koja se poniava pred Turcima. Ali, mir je bio nunost i na

turskoj strani. Rat sa Persijom je besneo i Turci su eleli slobodne ruke na istoku isto kao i paija na severu. Da je sve bilo samo do Sokolovia, dve strane bi mnogo lake ugovorile viegodinje primirje. Ali, savkodnevna nagovaranja mladog sultana Murata III od strane kapudan pae (admirala flote) Ulud Alije, koji je bio najvei protivnik bilo kakvog mira sa panijom, oteavala su posao Marljaniju. Tu su i stalna spletkarenja Francuske, koja uporno pokuava da odgovori Tursku od bilo kakvog mira sa panijom; ali, nakon Vartolomejske noi i haosa u koji je Francuska upala, kao i oigledne njene nemoi na meunarodnom planu, francuske akcije su znaajno pale na Porti. Njenom poslaniku je stavljeno do znanja da ne moe da trai mnogo, a da ne daje zauzvrat nita. Problem je nastao i kada je oktobra 1579. Mehmed Sokolovi ubijen od strane nekog fanatika. Zatim se za kratko vreme izmenjalo vie velikih vezira, to je panskog pregovaraa dovodilo u nezgodan poloaj; jer, pregovori te vrste se vode potkupljivanjem, plaanjem, laganjem, davanjem i primanjem poverljivih informacija, odugovlaenjem ... a za tako neto je neophodno poznavati i biti u dobrim odnosima sa celom garniturom oko najznaajnijih linosti, poev od samog sultana, preko velikog vezira, ostalih ministara, do dvorskih aua. Sa dolaskom novog vezira, odlazi i cela jedna ekipa pomonog osoblja i tada mora da se pone sa stvaranjem novih poznanstava i kontakta. U takvim uslovima Marljani je odlino obavio posao i dve godine zaredom uspevao je da sklapa jednogodinja primirja, uvek pre sredine februara. Stavljao je u izgled i otvaranje panije i Italije za tursku robu, pod uslovom da iz takvog ugovora budu iskljuene Francuska i Venecija. Osim Ulud Alije, veina na turskom dvoru je shvatala vanost mira na Mediteranu. injenica da bi Turci zatezali, zahtevali, uslovljavali i nekali se tokom cele jeseni i zime, a zatim od februara naglo postajali predusretljiviji i popustljiviji, i na kraju sami urili da ugovore primirje pre marta, govori da im je do mira bilo stalo isto toliko koliko i paniji. Jer, eleli su primirje potpisano pre marta, da bi izbegli nepotrebne trokove oko opremanja flote. Ali, tokom pregovora 1580. oko novog primirja za sledeu godinu, Turci su ee insistirali na dolasku panskog ambasadora u Carigrad. A Filip i njegova vlada su to stalno odlagali, dovodei svog pregovaraa u nezgodnu, ak opasnu situaciju. Najzad je samom Marljaniju stiglo akreditivno pismo iz Madrida, i on je poetkom 1581. zakljuio primirje na tri godine. Ovo jasno ukazuje da mir koji je usledio nije pao iznenada sa neba, ve je bio plod dugogodinjih natezanja i nadmudrivanja dve strane, koje su ga ipak podjednako prieljkivale. panija, sa jedne strane, ovim mirom (pokazae se, skoro trajno) naputa ono to je bio nosioc njene spoljne politike vekovima verski rat. Ali, da li je ba tako? Iako 80te predstavljaju prekid u njenoj politici prema islamu, nadola duhovna snaga u to doba skrenuta je u drugom pravcu. Jer, rat protiv jeresi, kome se sada panija posveuje sa svim arom, takoe jeste verski rat. Najzad, pitanje: da li je panija ovim mirom izdala Hrianstvo (setimo se sa svih strana optubi na raun Venecije)? Ni to se ne moe rei! Ona nije nikom prepustila zapadni Mediteran i osigurala je Italiju, iji je ona zatitnik. I nije panija uvela Tursku u dvorite evropske politike, pa zato bi ona onda bila optuivana to je poslednja od svih stupila u kontakt sa njom. Finansije oba kolosa poele su da se kolebaju, a veliki rat na Mediteranu, shvatile su to i panija i Turska, premauje mogunosti obe drave. Dakle, treba praviti razliku izmeu izdaje i odustajanja usled realnog sagledavanja sopstvenih mogunosti. Turci su se na istoku upleli 1578. u dugotrajni i, pokazae se, izuzetno teak, rat protiv Persije. Tekoe koje su odmah iskrsle objanjavaju preokret u njihovoj mediteranskoj

politici do koga dolazi 1577 1580. Ipak naputanje Mediterana na treba odmah pripisati poetku opadanja Osmanskog carstva nakon smrti Sulejmana. Iako Turska izlazi na Mediteran, ona nije zemlja ija snaga prevashodno lei na moru. Ona ostaje sila, velika, organizovana, centralizovana i pre svega, kopnena. To to naputa Unutranje more i okree se istonim granicama nije razlog da se odmah zakljui opadanje. Unutranji problemi sa kojima se susretala Persija od ubistva aha Tasmahpa, maja 1576. i ubistvo dvojice narednih ahova u periodu od samo 16 meseci, te dolazak na presto poluslepog Muhameda, oca budueg aha Abasa Velikog, septembra 1577, sve su to izuzetno primamljivi izgledu za jednu tako ekspanzivnu dravu kao to je Turska. Uostalom, te dve drave su poslednjih 150 godina provele u povremenim ratovima, a stalni cilj kome Osm