PRAVO · 2019-07-19 · PRAVO teorija i praksa Broj 7–9 / 2016 2 2 str. Uvodna razmatranja i zakonsko utemeljenje novih rešenja za-konodavca u pogledu praktične realizacije prava

I str.

PRAVOteorija i praksa

Godina XXXIII Novi Sad, jul - septembar 2016. Broj 7–9

IZDAVAČ:PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJAGeri Karolja 1, 21000 Novi Sad

Tel.: 021/400-484, lokal 109; 021/400-499

SUIZDAVAČ:„PRAVO” DOO

Novi Sad, Geri Karolja 121000 Novi Sad

Glavni urednik:Profesor emeritus Aleksandar Radovanov

Odgovorni urednik:Snežana Lakićević

Sekretar redakcije:Nenad Stefanović

Lektor i korektor: Mara Despotov

Lektor i korektor za engleski jezik:Jelena Dunđerski

Tehnička realizacija i štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

Izdavanje ovog broja časopisa "Pravo-teorija i praksa"sufinansirala je Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada

na osnovu ugovora br. X-6-6/16-127 od 5.IX 2016.godine

II str.

L AWtheory and practiceYear XXXIII Novi Sad, July - September 2016 No. 7-9

Uređivački odbor:Simeon Gelevski, profesor emeritus, Pravni fakultet, Skoplje

Nikola Mojović, redovni profesor Pravni fakultet Univerzitet Banja LukaMiroslav Vitez, redovni profesor, Ekonomski fakultet, SuboticaDušanka Đurđev, redovni profesor, Pravni fakultet, Novi Sad

Slavko Bogdanović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Milorad Bejatović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Dragoslav Neškov, vanredni profesor, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi SadZdravko Petrović, doktor pravnih nauka, advokat, Beograd

Izdavački savet:Slobodan Perović, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet BeogradMiloš Trifković, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet Travnik

Miodrag Orlić, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Beograd Kurt Schmoller, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet SalzburgLynn Wardle, redovni profesor, Brigham Young University, Juta,USA

Christa Jessel Holst, naučni savetnik, Max Plank Institute, Hamburg, NemačkaAndrew Pote, advokat, London – Oxford

Ludvik Toplak, redovni profesor, Alma Mater Europea, Evropsko Središče, MariborArsen Janevski, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Justinijan Prvi, Skoplje

Gordana Stanković, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet NišSlavoljub Carić, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,

Univerzitet Privredna akademija Novi Sad

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад34 PRAVO : teorija i praksa = Law : theory and practice / glavni urednik profesor emeritus Aleksandar Radovanov; odgovorni urednik Snežana Lakićević. – God. 1, br. 1 (1984)– . – Novi Sad : Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe : „Pravo” doo, 1984–. – 24 cmTromesečno. – Sažeci na eng. jeziku.ISSN 0352-3713COBISS.SR-ID 5442050

III str.

PRAVO – teorija i praksaGodina XXXIII Novi Sad, jul - septembar 2016. Broj 7–9

S A D R ž A j

POGlEDI I MIšlJENJA

Srđan Cvijanović: Pravo na suđenje u razumnom roku i disciplinska odgovornost nosilaca pravosudne funkcije za povredu prava na suđenje u razumnom roku ............1

Radivoj Kovač: Funkcija osiguranja kod odgovornosti prevoznika za štete na robi u drumskom prevozu u Republici Srpskoj .......................................................18

Sanja Maksimović, Danijela Despotović: Ugovor o delu u rimskom pravu ...................................................................32

Milica Krulj Mladenović, Vladan Ivanović, Marko Gašić: Pravni problemi saobraćajnih nezgoda – Direktive EU o osiguranju od građanske odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila ......................44

željko Mirkov: Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u tužilačkoj praksi – od prijema krivične prijave do rešenja o odbačaju krivične prijave ...............................60

Nikola Ilić: Krivične sankcije prema maloletnicima ........................................................75

SUDSKA PRAKSA

Olivera Pejak Prokeš, Zoran Pavlović, Nenad Stefanović: Izbor iz sudske prakse Apelacionog suda u Novom Sadu ............................89

Ljuba Slijepčević, Zoran Pavlović, Nenad Stefanović: Izbor iz sudske prakse Suda pravde Evropske unije .....................................98

Slobodan Sremčev, Zoran Pavlović, Nenad Stefanović: Izbor iz sudske prakse Privrednog suda u Novom Sadu .............................107

IV str.

C O N T E N T SVIEWS AND OPINIONS

Srđan Cvijanović: The right to trial within a reasonable time and a disciplinary liability of a holder of judicial function concerning the violation of the right to trial within a reasonable time .................................................................................1

Radivoj Kovač: The function of the insurance in carriers` liability for losses ongoods in the road transport in Republic of Srpska ...................................18

Sanja Maksimović, Danijela Despotović: The service contract in Roman law ...............................................................32

Milica Krulj-Mladenović, Vladan Ivanović, Marko Gašić: Legal problems of traffic accidents – the EU directives on the insurance of civil liability for damages resulted from the use of motor vehicles .........44

željko Mirkov: The principle of opportunity of prosecution in the prosecutor's practice – from receiving a criminal complaint to its dismissal ...................60

Nikola Ilić: Criminal sanctions against juveniles .............................................................75

COURT PRACTICE

Olivera Pejak Prokeš, Zoran Pavlović, Nenad Stefanović: .....................89

Ljuba Slijepčević, Zoran Pavlović, Nenad Stefanović: ............................98

Slobodan Sremčev, Zoran Pavlović, Nenad Stefanović: ........................107

LAW – theory and practiceYear XXXIII Novi Sad, July - September 2016 No. 7-9

Srđan Cvijanović*

PRAVO NA SUĐENjE U RAZUMNOM ROKU I DISCIPLINSKA ODGOVORNOST NOSILACA

PRAVOSUDNE FUNKCIjE ZA POVREDU PRAVA NA SUĐENjE U RAZUMNOM ROKU

REZIME: Predmet rada je stručno-kritička analiza petnaestogodišnjih re-formi krivičnoprocesnog zakonodavstva R. Srbije u pogledu normativnih rešenja koja doprinose praktičnoj realizaciji prava na suđenje u razumnom roku. U radu je, takođe, sprovedena detaljna analiza, kao i kritički osvrt na najnovija zakonska rešenja u pogledu kojih zakonodavac teži konač-noj realizaciji primarnog cilja reforme, tj. efikasnog krivičnog postupka. Treći deo rada je u celosti posvećen problematici koja se tiče disciplinske odgovornosti nosilaca pravosudne funkcije, u slučajevima kada se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Poslednji deo rada predstavlja sumiranje celokupne materije rada, kao i zaključna razmišljanja autora o predmetnoj temi. Pored navedenog, ceo rad je prožet brojnim predlozima de lege ferenda s ciljem takvog načina normativnog regulisanja postupka da bi on bio u što boljoj funkciji praktične realizacije suđenja u razumnom roku uz istovremenu zaštitu zakonom i međunarodnim aktima zagaranto-vanih sloboda i prava subjekata krivičnog postupka.

Ključne reči: suđenje, razuman rok, reforma, Zakon, odgovornost, zaštita

* Msr, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe VŠJ Subotica, e-mail:[email protected]

pogledi i mišljenja

UDK: 343.1:347.932BIBLID: 0352-3713 (2016); 33, (7-9): 1–17

PRAVO – teorija i praksa Broj 7–9 / 2016

2

2 str.

Uvodna razmatranja i zakonsko utemeljenje novih rešenja za-konodavca u pogledu praktične realizacije prava na suđenje u

razumnom roku.

Na početku ovog rada neophodno je osvrnuti se na sam začetak reformi srpskog krivičnoprocesnog zakonodavstva. Taj začetak se vezuje za donoše-nje Zakonika o krivičnom postupku SRJ iz 2001. godine,1čijim je stupanjem na snagu dana 29. mart 2002. godine prestao da važi Zakon o krivičnom po-stupku SFRJ iz 1977. godine.2 Nakon pomenutog, za srpsko krivično proce-sno zakonodavstvo je usledio jedan, nazovimo ga, „turbulentan” period, koji, 15 godina kasnije i dalje traje. U ovom, priznaćete, ne tako kratkom period, zakonodavac je čestim intervencijama u zakonskim tekstovima koji čine kri-vičnoprocesno zakonodavstvo Srbije, a posebno intervencijama koje se tiču Zakonika o krivičnom postupku, napravio dosta konfuznu situaciju. S obzi-rom da se pomenute intervencije, kojih je znalo biti i po nekoliko godišnje, tiču osnovnog zakonskog teksta ove grane prava, opravdano se može postaviti pitanje da li su sve te intervencije zaista u skladu sa samim ciljevima reforme ili je zakonodavac pomalo „zalutao” u pokušajima da iznađe pravo rešenje. Ovo pitanje još više dobija na značaju ako se doda i činjenica da ova grana prava spade u zatvorene, moglo bi se čak reći i u učaurene, što znači da nije sklona promenama, a pogotovo ne tako čestim. U prilog navedenom svakako govori i Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije iz 2006. godine koji je prestao da važi i pre početka njegove celovite primene.3

Bilo kako bilo, vrhunac dosadašnjih napora zakonodavca u sprovođenju reformi je Zakonik o krivičnom postupku R. Srbije iz 2011. godine.4 Ovaj Zakonik predstavlja do sada najveći korak ka konačnom raskidu sa našom višedecenijskom krivičnoprocesnom tradicijom.5 Koliko navedeni zakon predstavlja krupan korak govori i činjenica, da je isti, počeo celovito da se primenjuje tek 01.10.2013. godine. Ovako dug vacation legis, te činjenica da je ovaj Zakonik četiri puta menjan pre njegove celovite primene, kao i da je

1 Sl. list SRJ, br. 70/01 i Sl. glasnik RS, br. 58/04, i 20/09.2 Sl. list SFRJ, br. 4/77 i Sl. list SRJ, br. 27/92.3 Grubač, M. (2006). Kritika „Novog” Zakonika o krivičnom postupku, Revija za kriminologiju i krivično pravo, (2), str. 7; Lazin, Đ., (2006). Zaštita ljudskih sloboda i prava prema novom Zakoniku o krivičnom postupku, Zbornik „Primena Novog Zakonika o krivičnom postupku”, Udruženje za krivično pravo Srbije, Beograd, 2007, str. 31; Revija za kriminologiju i krivično pravo, (2), (u celo-sti posvećen ovoj problematici)4 Sl. glasnik RS, br. 72/11 i 55/14.5 Škulić, M., Ilić, G. (2013). Vodič za primenu novog Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, predgovor, str. 4.

3

PRAVO NA SUĐENJE U RAzUmNOm ROKU i diSciPliNSKA OdgOVORNOSt NOSilAcA ...

3 str.

u međuvremenu izrađen i Nacrt njegovih izuzetno obimnih izmena i dopuna krajem 2012. godine, od kojih se odustalo6, upravo govori o činjenici da zako-nodavac, koliko god mu bili jasni prvobitno zacrtani ciljevi, nije bio spreman na ovako krupan korak. Tu se ponovo moramo osvrnuti na „lutanje” zakono-davca u iznalaženju optimalne i dugoročne politike delanja ka ostvarivanju navedenih ciljeva, kao i nedovoljno pripremljenih materijalnih, kadrovskih i tehničkih uslova za primenu ovako koncipiranog Zakonika.

Spomenuli smo, u više navrata, same ciljeve reforme, koji svakako zaslu-žuju da se kaže i nešto više o njima, s obzirom da oni predstavljaju srž petna-estogodišnjih promena na polju krivičnoprocesnog zakonodavstva R. Srbije. Shodno samoj temi ovog rada apostrofiraćemo onaj cilj koji se tiče kreiranja normativnog temelja za efikasan krivični postupak, kao i stvaranja, u skladu sa relevantnim međunarodnim aktima zagarantovanih sloboda i prava čoveka, osnove za obezbeđenje suđenja u razumnom roku. Ovako zacrtan cilj svoj smisao crpi u usaglašavanju krivičnoprocesnog zakonodavstva R. Srbije sa rešenjima savremene krivičnopravne nauke. Da je efikasan krivični postupak okosnica celokupne reforme, bilo je jasno još donošenjem, već spomenutog Zakonika o krivičnom postupku SRJ iz 2001. godine, kada je u isti uvedeno načelo oportuniteta krivičnog gonjenja. Zakonodavac je svojim daljim pote-zima nastavio da nas uverava da mu je navedeni cilj primaran, što dokazuje i izmenama i dopunama iz maja meseca 2004. godine7, odnosno izmenama i dopunama iz avgusta meseca 2009. godine, koje donose najznačajnije novine upravo po pitanju stvaranja normativne osnove za još efikasnije delovanje kri-vičnog pravosuđa i to prevashodno putem ozakonjenja sporazuma o priznanju krivice kao jedne od dominantnih formi pojednostavljenog postupanja u kri-vičnim stvarima8. Zakonodavac se ni tu nije zaustavio, pa je nakon donošenja Zakonika o krivičnom postupku R. Srbije iz 2011. godine, o kojem je već bilo reči, otišao korak dalje i doneo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz novembra meseca 2013. godine,9 kojim je predvideo do-datne instrumente praktične realizacije zaštite prava na suđenje u razumnom roku. Prema ovom Zakonu, stranka u sudskom postupku, koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu

6 Bejatović, S. (2014). Neposredno optuženje kao instrument državne reakcije na kriminalitet, Zbor. „Optuženje i drugi krivičnopravni instrumenti državne reakcije na kriminalitet“, Srpsko udru-ženje za krivičnpravnu teoriju i praksu, Beograd, god. str. 253-2697 Lazin, Đ. (2006). Sudska istraga-Dileme i problemi, Zbor. „Novo krivično zakonodavstvo-Dile-me i problemi u teoriji i praksi“, Beograd, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, str. 350.8 Bejatović, S. (2009). Izmene i dopune ZKP i pojednostavljene forme postupanja u krivičnim stvarima, Revija za kriminologiju i krivično pravo, (2), str. 21–40.9 Sl. glasnik RS, br. 101/13.


4

4 str.

podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, te istim može tražiti naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Takav Zahtev se podnosi neposredno višem sudu i predviđeno je da je postupak odlučivanja po istom hitan. Ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osno-van, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razu-mnom roku, te odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Tako dosuđena naknada isplaćuje se iz budžetskih sredstava R. Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (čl. 8a – 8v. ZUS).

Nakon svega navedenog dolazimo i do poslednjeg koraka koji je predu-zeo zakonodavac ka postizanju svog konačnog cilja, tj. suđenja u razumnom roku, cilja koji je ujedno i glavna premisa našeg rada, a taj korak je donošenje Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine,10 koji će započeti sa celovitom primenom 01.01.2016. godine. Taj datum ujedno predstavlja i datum kada prestaju da veže gore navedene odredbe Zakona o uređenju sudova iz novembra meseca 2013. godine. Ovim zakonom je prvi put zaštita prava na suđenje u razumnom roku uređena posebnim zakonom, čime je data još veća važnost cilja kojim je prožet celokupan rad. Svakako da je ovakav potez zakonodavca bio sasvim logičan i očekivan, s obzirom na neophodnost usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim tekovinama, pa i usklađivanju postojećih rešenja sa hijerarhijski višim pravnim aktima u R. Srbiji. Tu se prvenstveno misli na usklađivanje postojećih rešenja sa Ustavom R. Srbije i to u prvom redu sa ustavnim načelima, kao i sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, koji su sastavni deo pravnog poretka R. Srbije i koji se neposredno primenjuju.11 Kako smo gore već izneli, ovakav korak zakonodavca u vidu donošenja po-sebnog Zakona o ovom krajnje osetljivom pitanju je bio sasvim logičan i oče-kivan, a naveli smo i zbog čega. Međutim, da ne bi bilo da se, donošenje jed-nog ovakvog Zakona, pravda, uobičajenim frazama, da se postojeća pitanja moraju uskladiti sa hijerarhijski višim pravnim aktima, razradićemo pojedine odredbe, te na taj način zaista ukazati da je ovakav korak zakonodavca bio neophodan.

Ustav R. Srbije u svom članu 32. stav 1., pod naslovom „Pravo na pravič-no suđenje” predviđa sledeće: „Svako ima pravo da nezavisan, nepristrastan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi

10 Sl. glasnik RS, br. 40/15.11 Ustav R. Srbije, čl.16. st. 2. i čl. 194.

5


5 str.

i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.”

Ovakva konstrukcija je gotovo u celini preuzeta iz Evropske konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koja u svom članu 6. stav 1., u prvoj rečenici predviđa: „Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravič-nu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona”.

Nadalje Ustav R. Srbije u svom članu 22. stav 1. propisuje i da: „Svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale”.

Iz navedenog se može doneti krajnje jednostavan zaključak, a to je da svako, ima pravo i na sudsku zaštitu prava na pravično suđenje.

Konvencija, koja je, shodno gore navedenom, deo pravnog poretka R. Srbije u svom članu 13., pod naslovom „Pravo na delotvorni pravni lek”, pred-viđa: „Svako kome su povređeni prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu”.

Što će reći da Konvencija garantuje delotvoran pravni lek i za slučaj po-vrede prava na suđenje u razumnom roku.

Najzad neophodno je navesti, a čime ćemo i završiti ovaj deo rada u kome se obrazlaže zakonsko utemeljenje najnovijih rešenja, da je pravo na suđenje u razumnom roku, osnovno ljudsko pravo. Shodno tome Ustav, u članu 18. stav 2., predviđa: „Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravili-ma međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.”

Jasno je da se pravo na suđenje u razumnom roku ne može neposredno ostvariti na osnovu ustavne norme, te je onda u svakom slučaju neophodno da se zakonom propiše način njegove zaštite. Nakon svega iznetog, uopšte se ne dovodi u pitanje da je značaj, jednog ovakvog Zakona, nesumnjiv, a da li je zakonodavac konačno uhvatio korak, tj. manje „lutao“ u ovom najnovijem za-konskom tekstu, pokušaćemo da detaljno izanaliziramo u sledećem delu rada.


6

6 str.

Analiza najnovijih zakonskih rešenja koji se odnose na suđenje u razumnom roku

Domaći zakoni su po pitanju obezbeđenja prava na suđenje u razumnom roku najvećim delom bili usklađeni sa međunarodnim standardima, što narav-no nije značilo da dublje izmene pojedinih pravnih pravila nisu bile neophod-ne. Praksa Evropskog suda za ljudska prava ukazuje da je najveći broj presuda izrečen upravo zbog kršenja člana 6. st. 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojom je garantovano pravo na pravično i javno suđenje prilikom utvrđivanja pojedinačnih prava i to naročito zbog pitanja razumnog roka.

Kako bi se obezbedili pravni lekovi kojima bi se mogli ubrzati postupci i kojima bi se omogućilo pravično zadovoljenje zbog predugog trajanja po-stupka u R. Srbiji, donet je, kako je već navedeno, Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Zakon se sastoji iz četiri odeljka: 1) Osnovne odredbe; 2) Prigovor i žal-ba; 3) Zahtev za pravično zadovoljenje; 4) Prelazne i završne odredbe.

U skladu s potrebom ubrzanja sudskih postupaka (uključujući i sudsku kontrolu uprave) i obeštećenja zbog njihovog predugog trajanja, Zakonom su predviđena tri pravna sredstva: prigovor radi ubrzanja postupka o kojem od-lučuje predsednik suda pred kojim se vodi postupak (bez obzira da li stranka smatra da je njeno pravo povređeno u fazi istrage od strane tužioca ili glavnog pretresa od strane sudije); žalba o kojoj odlučuje predsednik neposredno višeg suda i zahtev za pravično zadovoljenje, koji se podnosi osnovnom sudu na čijem području tužilac ima prebivalište, boravište ili sedište.

Merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, definisana u čl. 4. Zakona preuzeta su iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, pa se tako razumnost dužine trajanja postupaka utvrđuje s obzirom na: a) složenost či-njeničnih i pravnih pitanja; b) postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa (očigledno je da intencija zakonodavca bila da upotrebom pojma državnog organa u širem smislu obuhvati i organe teritorijalne auto-nomije, organe lokalne samouprave i organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja); v) celokupno trajanje postupka; g) priroda i vrsta pred-meta suđenja ili istrage; d) ponašanje stranaka tokom postupka, posebno po-štovanje procesnih prava i obaveza; đ) značaj predmeta suđenja ili istrage za stranku i e) zakonske rokove za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka.

Predviđeno je da su postupci koji se vode za odlučivanje u ovim pravnim stvarima hitni i da su oslobođeni plaćanja sudskih taksi.

7


7 str.

Prigovor predstavlja pravno sredstvo koje podnosi stranka, a kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Kako ne bio odbačen, prigovor mora da sadrži lično ili poslovno ime stranke i njeno prebivalište, boravište ili se-dište; lično ili poslovno ime zastupnika ili punomoćnika stranke i njegovo prebivalište, boravište ili sedište; naziv suda koji vodi postupak ili pred kojim se vodi postupak, kao i naziv javnog tužilaštva koje sprovodi istragu; poslovni broj sudskog predmeta ili predmeta javnog tužilaštva; vreme trajanja postup-ka, uključujući i vreme trajanja istrage koju sprovodi javni tužilac; podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem; podatke o predmetu istrage koji ukazuju na to da javni tužilac odugovlači sprovođenje istrage; svojeručni potpis stranke ili zastupnika ili punomoćnika stranke.

Nadalje, postupak po prigovoru vodi i o njemu odlučuje predsednik suda ili drugi sudija određen godišnjim rasporedom poslova koji je dužan da o nje-mu odluči u roku od dva meseca od dana prijema prigovora. Iako je sasvim razumno rešenje da će u slučaju da je predsednik suda – sudija u predmetu povodom kojeg je podnet zahtev, o zahtevu odlučivati drugi sudija određen rasporedom poslova, smatramo da je ovakve situacije, kojih će biti nemali broj u manjim sudovima, bilo neophodno urediti drugačije i to na način što bi u ovom slučaju odluku donosio predsednik neposredno višeg suda.

Neshvatljivo nam je zbog čega se zakonodavac opredelio za rešenje predviđeno u čl. 8. Zakona. Prema citiranom članu, predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak, a prigovor se odbacuje ako odsustvo nekog njegovog obaveznog elementa onemogućava da se po njemu postupa, ako je prigovor podnelo neovlašće-no lice ili ako je preuranjen. Budući da je intencija donošenja ovog zakona upravo pružanje pomoći strankama (koje u velikom broju slučajeva nemaju punomoćnike) kako bi im se omogućilo suđenje u razumnom roku, ostaje nejasno zbog čega zakonodavac ne pravi razliku između neurednog zahteva koji je podnela stranka (po pravilu neuka) i onog koji je podnet od strane punomoćnika stranke. Mišljenja smo da je ovde trebalo shodno primeniti re-šenje iz odredbe čl. 101. Zakona o parničnom postupku.12 Takođe, nerazumno

12 Član 101. Zakona o parničnom postupku: Ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun, sud će stranci koja nemapunomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano. Ako sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok od osam dana za ponovno pod-nošenje podneska. Ako podnesak bude ispravljen, odnosno dopunjen i podnet sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnet sudu onog dana kad je prvi put bio podnet. Smatraće se da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez isprav-ke, odnosno dopune, odbaciće se. Ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odno-sno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci.


8

8 str.

je i rešenje zakonodavca da protiv rešenja kojim se prigovor odbacuje nije dozvoljena žalba. Svakako da bi ovde bilo celishodnije dozvoliti predsedniku neposredno višeg suda da ispita osnovanost prvostepenog rešenja, na način kako je to urađeno sa odbacivanjem tužbe u Zakonu o parničnom postupku.

Ukoliko se kontrolni zahtev ne odbaci ili ne odbije kao očigledno neo-snovan, predsednik suda će od sudije, predsednika veća ili od javnog tužioca, zatražiti da mu dostavi izveštaj u roku od 15 dana ili u kraćem roku, ako je reč o postupku u kome je posebnim zakonom određeno hitno postupanje. Izveštaj treba da sadrži izjašnjenje o razvoju postupka u vremenu i predlog roka u kome postupak može da se okonča. Nakon ovoga predsednik suda može doneti rešenje kojim će odbiti prigovor kao neosnovan ako utvrdi da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ili pak rešenje kojim će usvojiti prigovor i utvrditi povredu prava na suđenje u razumnom roku kojim će istovremeno ukazati sudiji ili javnom tužiocu na razloge povrede i naložiti im da preduzmu određene procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postu-pak u roku koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od 4 meseca. Ako je pravo stranke povređeno zbog preopterećenosti ili dužeg odsustva sudije, naročito u slučaju hitnih postupaka, predsednik suda može odrediti prvenstvo u odlučivanju ili oduzeti predmet sudiji i dodeliti ga drugom. Predsednik suda će, u slučaju povrede prava na suđenje u razumnom roku od strane javnog tužioca, dostaviti neposredno višem javnom tužiocu i stranci rešenje kojim je prigovor usvojen sa izveštajem javnog tužioca. Dužnost neposredno višeg javnog tužioca je da u roku od 8 dana od dana prijema rešenja donese obave-zno uputstvo koje dostavlja javnom tužiocu, predsedniku suda koji je utvrdio povredu i stranci, a kojim će javnom tužiocu naložiti da preduzme procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, u roku koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od 4 meseca, a javni tužilac je u obavezi da ga izvesti o preduzetim radnjama.

Stranke su ograničene u podnošenju novog prigovora u istom predmetu pre isteka roka od 4 meseca od dana prijema rešenja o odbijanju prigovora pod uslovom da na rešenje nisu podnele žalbu. Ukoliko su na rešenje predsed-nika suda kojim je prigovor odbijen izjavile žalbu, stranke mogu da podnesu novi prigovor protekom 4 meseca od dana prijema rešenja o odbijanju žalbe. Dakle, analogijom se dolazi do zaključka da u slučaju da je prigovor stranke odbačen iz razloga nedostatka obaveznog elementa, preuranjenosti ili pak zbog toga što nije podnet od strane za to ovlašćenog lica, stranka ima pravo da podnese novi prigovor bez ikakvih vremenskih ograničenja. Međutim, kada bi se primenile već citirane odredbe Zakona o parničnom postupku, sud ne bi morao (u nekim slučajevima neukih stranaka čak i u nekoliko navrata)

9


9 str.

donositi obrazložena rešenja kojima se prigovor odbacuje i time negativno uticati na eventualno povređeno pravo suđenja u razumnom roku.

Budući da je zakonom predviđeno da predsednik suda, u slučaju da je do povrede suđenja u razumnom roku došlo u fazi istrage, dostavlja neposredno višem javnom tužiocu rešenje kojim je utvrđena povreda prava, moguće je i da viši tužilac u roku od 8 dana od dana prijema rešenja ne donese obavezno uputstvo kojim javnom tužiocu, u određenom roku, nalaže izvođenje pro-cesnih radnji koje delotvorno ubrzavaju postupak ili da pak, donese obavezno uputstvo, ali da u njemu ne navede efikasne procesne radnje koje je javni tužilac u obavezi da preduzme. Nadalje, moguće je i da u situaciji kada je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno od strane sudije, predsednik suda utvrdi povredu prava, ali ne naloži preduzimanje delotvornih procesnih radnji ili da sudija ne preduzme radnje koje mu je predsednik suda naložio. U svim ovim situacijama, ukoliko je prigovor usvojen rešenjem predsednika suda, a stranka ne izjavi žalbu zbog ovih propusta, njeno pravo na ponovno podnošenje prigovora aktivira se po proteku 5 meseci od dana donošenja rešenja kojim je prigovor usvojen.

Analizirajući prethodno, stava smo da je ovako postavljen prekluzivan rok za žalbu od 8 dana, u poređenju sa rokom od 60 dana za predsednike su-dova, bezrazložno strogo rešenje, posebno ako se ima u vidu da je cilj donoše-nja ovog zakona upravo pružanje pomoći strankama da se skrati neosnovano dugo trajanje postupka.

Pritvorski predmeti ili predmeti u vezi privremenih mera, kao i svi pred-meti u izvršnom postupku i postupku prema maloletnicima su izuzeti od ovog ograničenja.

U slučaju odbijanja prigovora nezadovoljna stranka može podneti žalbu predsedniku koji je odlučivao o prigovoru koji je u obavezi da je neodložno dostavi neposredno višem sudu. Razlozi za podnošenje žalbe su odbijanje prigovora kao neosnovanog ili očigledno neosnovanog (s obzirom na trajanje postupka) ili što predsednik suda o prigovoru nije odlučio u roku od dva me-seca od dana njegovog prijema.

Neophodno je uočiti i da zakonodavac u članu 15. Zakona navodi da ako predsednik suda nije odlučio o prigovoru, žalba se podnosi u roku od osam dana od dana kada je istekao rok od dva meseca od dana prijema prigovora, iz čega sledi da je rok za žalbu počinje da teče od definitivno propuštenog roka od strane predsednika suda. Smatramo da ovakvo rešenje nije u skladu sa našim pravnim poretkom, te da bi žalbu trebalo dozvoliti sve dok predsednik suda ne odluči o prigovoru, na jednak način kako je to uređeno kod žalbe ili tužbe zbog „ćutanja uprave“ (stranka ne može podneti tužbu zbog „ćutanja


10

10 str.

administracije“ pre isteka roka od 60 dana od dana podnošenja žalbe drugo-stepenom upravnom organu i 7 dana od dana ponovljenog zahteva, a posle ovoga više nije vezana rokom).

Stranka ima pravo žalbe i ukoliko je prigovor usvojen, ali ako neposred-no viši javni tužilac nije doneo obavezno uputstvo u roku od osam dana od dana prijema rešenja predsednika suda, zatim ako predsednik suda ili nepo-sredno viši javni tužilac nije naložio sudiji ili javnom tužiocu procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, ili ako sudija ili javni tužilac nije predu-zeo naložene procesne radnje u roku koji im je određen. U svim slučajevima žalba se podnosi u roku od 8 dana i to od prijema rešenja ili isteka roka za dostavljanje rešenja o prigovoru, od dana isteka roka u kome je neposredno viši javni tužilac bio dužan da donese obavezno uputstvo, od dana kada je stranka primila rešenje, od dana kada je stranka primila obavezno uputstvo i od dana isteka roka u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje.

Žalba sadrži iste obavezne elemente kao i prigovor, a uz to i razlog za žalbu. Svakako da bi stranku trebalo obavezati da naznači i broj rešenja i sud koji je doneo pobijano rešenje, ali je s obzirom na naznaku predmeta u kojem je povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku, moguće doći i do navedenih podataka.

Predsednik neposredno višeg suda odlučuje rešenjem o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema. On može odbaciti žalbu kao neblagovreme-nu, preuranjenu, nepotpunu, izjavljenu od strane neovlašćenog lica ili od lica koje nema pravni interes za to, ako se lice odreklo prava na žalbu ili ako je povuklo žalbu. Protiv rešenja kojim se odbacuje žalba, nema mesta žalbi. Iz istih, ali i još preventivnijih razloga, smatramo da bi ovde bilo nužno primeni-ti odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na neurednost tužbe.

Nadalje, predsednik suda žalbu može odbiti kao neosnovanu i potvrditi rešenje predsednika prvostepenog suda, preinačiti rešenje predsednika nižeg suda ako nađe da je žalba osnovana ili ukoliko je žalba podneta zbog toga što predsednik nižeg suda nije odlučio u roku od 2 meseca o prigovoru, može doneti rešenje o istom.

Već se, i iz ovako sprovedene analize, uviđa da je zakonodavac i pored dosta dobrih zakonskih rešenja, prevideo veliki broj potencijalnih problema. Čini se da nisu, u potpunosti, uzete u obzir sve okolnosti zbog kojih se donosi ovaj Zakon, a to su, prevashodno, interesi stranaka da se skrati neosnovano dugo trajanje postupka.

11


11 str.

Disciplinska odgovornost nosilaca pravosudne odgovornosti za povredu prava suđenja u razumnom roku

Prema odredbi pete glave Etičkog kodeksa javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Republike Srbije13 javni tužioci i zamenici javnih tužilaca dužni su da postupaju stručno, nepristrasno, odgovorno i efikasno i da po-štuju propisane rokove za preduzimanje procesnih radnji. Očigledno je da je u ovako definisanoj odredbi težnja zakonodavca bila da kroz poštovanje propisanih rokova za preduzimanje procesnih radnji ukaže na značaj suđenja u razumnom roku, te da obaveže javne tužioce da tokom istrage koju sprovo-de, pruže zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i time spreče nastajanje povreda ovog prava. Međutim, uprkos ovako opisanoj etičkoj dužnosti javnih tužilaca, mišljenja smo da bi u Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Republike Srbije izmenama i dopunama trebalo uvesti institut „suđe-nja u razumnom roku“.

Iako je donet ranije, Etički kodeks kojim se utvrđuju etički principi i pravila ponašanja sudija kojih se moraju pridržavati u cilju očuvanja i unapre-đenja dostojanstva i ugleda sudije i sudstva14 u drugoj glavi prepoznaje zna-čaj instituta „suđenja u razumnom roku“, te naglašava da je sudija dužan da nepristrasno vodi postupak po svojoj savesti, u skladu sa vlastitom procenom činjenica i tumačenjem prava, uz obezbeđenje pravičnog suđenja, suđenja u razumnom roku i poštovanja procesnih prava stranaka garantovanih Ustavom, zakonom i međunarodnim aktima. Nadalje, u trećoj glavi koja govori o struč-nosti i odgovornosti sudija, pominje se i da je sudija dužan da poštuje rokove u toku postupka, uz poštovanje pravila o rešavanju hitnih predmeta.

Odredbama Pravilnika o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovor-nosti javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca15 propisano je da tužilac čini disciplinski prekršaj ako značajno krši odredbe Etičkog kodeksa. Članovima 103. i 104. Zakona o javnom tužilaštvu16 propisano je i da javni tužilac čini disciplinski prekršaj ukoliko nesavesno vrši javnotužilačku funkciju, odnosno ukoliko je njegovo ponašanje takvo da je nedostojno javnotužilačke funkcije, odnosno kako to alineja 13 člana 104. propisuje, ako značajno krši odredbe Etičkog kodeksa, dok je članom 89. Zakona o sudijama17 propisano da disci-plinski prekršaj predstavlja nesavesno vršenje sudijske funkcije ili ponašanje

13 Sl. glasnik RS, br. 87/13.14 Sl. glasnik RS, br. 96/10.15 Sl. glasnik RS, br. 64/12 i 58/14.16 Sl. glasnik RS, br. 116/08 i 117/14.17 Sl. glasnik RS, br. 116/08.


12

12 str.

sudije nedostojno sudijske funkcije, a među vrstama disciplinskih prekršaja taksativno navedenih u članu 90. predviđeno je i da disciplinski prekršaj pred-stavlja kršenje odredaba Etičkog kodeksa u većoj meri.

Dovođenje u vezu navedene dve odredbe dolazimo do zaključka da javni tužilac i sudija značajno, odnosno u većoj meri krše odredbe etičkog kodeksa ako ne poštuju propisane rokove za preduzimanje procesnih radnji, odnosno ako ne obezbeđuju suđenje u razumnom roku.

Pravilnikom o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti jav-nih tužilaca i zamenika javnih tužilac u članu 19. propisano je i da svako može disciplinskom tužiocu podneti disciplinsku prijavu protiv tužioca zbog učinjenog disciplinskog prekršaja. Odredbom čl. 21. Pravilnika o postupku za utvrđivanje disciplinske odgovornosti sudija i predsednika sudova18 predviđe-no je da svako lice može podneti disciplinsku prijavu protiv sudije, odnosno predsednika suda Disciplinskom tužiocu.

Stoga se nužno nameću pitanja da li bi zakonom ili pravilnikom trebalo obavezati predsednika suda koji je utvrdio povredu prava na suđenje u razu-mnom roku, ili pak neposredno višeg javnog tužioca kojeg je predsednik suda obavestio o postojanju povrede, da disciplinskom tužiocu podnesu disciplin-sku prijavu protiv tužioca i sudije zbog učinjenog disciplinskog prekršaja, na-ročito imajući u vidu citirane formulacije odredbi Pravilnika o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti javnih tužilaca i zamenika javnih tuži-laca i Zakona o javnom tužilaštvu, sa jedne strane, odnosno Zakona o sudija-ma, sa druge strane, te da li bi predsednik suda, odnosno neposredno viši javni tužilac obavešten o postojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, trebalo da procenjuju kada su odredbe Etičkog kodeksa prekršene značajno, odnosno u većoj meri?

Ova pitanja nas dovode i do ključne problematike ovog rada – da li je rešenje predsednika suda kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razu-mnom roku res iudicata za disciplinskog tužioca i disciplinsku komisiju, da li ono predstavlja samo dokaz o postojanju povrede koji disciplinski tužilac može da koristi u disciplinskom postupku protiv javnog tužioca, odnosno su-dije ili pak ovakvo rešenje uopšte ne može biti korišćeno u jednom ovakvom postupku?

U članu 10. stavu 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da sudija i javni tužilac nemaju pravo na žalbu protiv rešenja kojim se prigovor usvaja, dok je članom 21. istog Zakona predviđeno i da je

18 Sl. glasnik RS, br. 41/15.

13


13 str.

rešenje predsednika neposredno višeg suda o žalbi konačan akt, odnosno akt protiv kojeg žalba nije dozvoljena.

Svakako da predsednik suda izrekom svog meritornog rešenja samo utvrđuje postojanje, odnosno nepostojanje povrede prava na suđenje u razu-mnom roku i ne upušta se u pitanje disciplinske odgovornosti javnog tužioca, odnosno sudije, ali se ipak u obrazloženju ovakvog rešenja moraju navesti razlozi za donošenje odluke. Kako predsednik suda svojim rešenjem može samo da utvrdi da li je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatramo da ovakvo rešenje ni u kom slučaju ne bi trebalo uzeti kao presu-đenu stvar u disciplinskom postupku. U slučaju da predsednik suda utvrdi po-stojanje povrede na suđenje u razumnom roku, moguće je da je takva povreda produkt nesavesnog, neodgovornog ili pak nestručnog ponašanja sudije ili javnog tužioca, što je nužno navesti u obrazloženju jednog ovakvog rešenja, pa je ujedno i logično da ovakvo rešenje bude dokaz protiv odnosnog javnog tužioca ili sudije u disciplinskom postupku. Međutim, budući da sudija i javni tužilac nemaju pravo žalbe protiv rešenja kojim se prigovor usvaja, nameće se i razmišljanje da bi ovakvo rešenje, trebalo samo tretirati kao osnov za pokretanje disciplinskog postupka, odnosno kao disciplinsku prijavu, ali da bi zatim u disciplinskom postupku bilo potrebno ispitati sve okolnosti zbog kojih je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku i utvrditi da li je povreda takva da se njome krše odredbe Etičkog kodeksa značajno, odnosno u većoj meri.

Mišljenja smo da bi dužnost predsednika suda koji je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i neposredno višeg tužioca obaveštenog o povredi trebala da bude podnošenje disciplinske prijave protiv sudije, odno-sno javnog tužioca koji ne poštuju propisane rokove za preduzimanje proce-snih radnji i koji svojim nestručnim, nesavesnim i neodgovornim radom krše osnovno pravo stranke u postupku da joj se sudi u razumnom roku.

Ipak, sasvim logično nameće se i pitanje da li će predsednici sudova (naročito u manjim sredinama), odnosno neposredno viši tužioci, poštujući dobro poznat princip „kolegijalnosti“ podnositi ovakve prijave disciplinskom tužiocu, te da li će biti sankcionisani ukoliko to ne učine. U vezi sa ovim pitanjem, stanovišta smo da bi u slučaju nepodnošenja prijave, predsednik suda, odnosno neposredno viši javni tužilac trebali takođe biti sankcionisani odredbom poput one koja kao disciplinski prekršaj previđa povredu načela nepristrasnosti, ukoliko ovo načelo tumačimo u širem smislu. Na ovaj način bi se obezbedilo da predsednici sudova i neposredno viši tužioci, zbog bo-jazni od sopstvene disciplinske odgovornosti, podnose disciplinske prijave protiv sudija, odnosno javnih tužilaca koji su povredili pravo na suđenje u


14

14 str.

razumnom roku, kako bi disciplinska komisija utvrdila da li je u pitanju takva povreda koja krši odredbe Etičkog kodeksa značajno, odnosno u većoj meri.

Zaključak

Ovde izneta analiza, koju bi, nedvosmisleno, u mnogim bitnim se-gmentima valjalo još i produbiti, nesumnjivo ukazuje da je institut zaštite prava na suđenje u razumnom roku inkorporiran u srpsko zakonodavstvo isključivo vršenjem spoljnog uticaja, pa je samim tim i temelj za njegovo uvođenje dosta nepripremljen. Suština je da promene kojima se želi postići bolja situacija, u osnovi znače da unapređivanje situacije na bolje, očekujemo od onih faktora sudske organizacije koji su taj zastoj i izazvali.

Na filozofsko pravnom planu nisu jasno definisani razlozi uvođenja insti-tuta razumnog roka suđenja, pa stoga nisu definisani ni oni ciljevi koji se žele postići. Opšti cilj svakako mora biti podizanje stepena pravnosti u društvenoj zajednici jer se pravna država višeg stepena pravnosti ne ostvaruje samo do-nošenjem dobrih propisa, nego i sudskom realizacijom prava koji se temelje na tim propisima. Ni neki pojedinačni ciljevi nisu zanemarljivi, pre svega oni da će na taj način srpsko društvo i država biti kompatibilan evropskom društvu. Upravo iz navedenih razloga su neophodna i konstantna sociološko-pravna istraživanja.

Problemi za rešavanje egzistiraju i u nižim sferama pravne reforme, pa je neophodno donošenje kvalitetnih propisa koji se tiču materijalnog i proce-snog prava, kao i propisa o organizaciji samog suđenja. Nesporno ustanovljen deficit na svim ovim nivoima jasno upućuje na zaključak da, slikovito reče-no, mi našoj kući, koja predstavlja sudsku vlast, stavljamo crep na krov, koji bi trebao da nas štiti od kiše, ali smo prevideli suštinu, a to je da naša kuća nema temelj. Moramo priznati da se problem tako ne može rešiti. Veoma je važno shvatiti i to da sudska vlast sama za sebe, bez maksimalnog angažmana i na drugim poljima, ne može puno učiniti. Institut razumnog roka, ciljevi i obveze koje iz njega proizlaze primaran su zadatak i zakonodavne i izvršne vlasti koje se moraju obavezati da sudskoj vlasti omoguće potrebne uslove za rad. Mada ostaje nesporna činjenica da se i sudska vlast u mnogome mora promeniti, te da se mnoga rešenja moraju prilagoditi potrebama savremenog društva. Svakako da postojeće stanje nije od skora, te da postoje brojni uzroč-nici za takvo stanje, kao i da su problemi predugo odlagani. Bilo kako bilo, svedoci smo, da su sada računi neurednosti, neažurnosti i nemarnosti „stigli na naplatu”.

15


15 str.

„Naplata” u ovom smislu i nije toliko figurativno upotrebljena, celoku-pna situacija u pravosuđu, R. Srbiju može, a verovatno i hoće koštati ogromna materijalna sredstva, s obzirom na potencijalni broj odšteta zbog nepoštova-nja prava na suđenje u razumnom roku. Porazno bi bilo da i pored svih do-brih rešenja kao i velikih napora zakonodavca, dođemo u situaciju da država potroši ogromna finansijska sredstva, a da nije postignuta suština, tj. da nije u potpunosti zaštićeno pravo stranke na suđenje u razumnom roku. U svakom slučaju neoboriva je činjenica da će vreme pokazati da li ovakva rešenja pred-stavljaju „svetlo na kraju tunela“ kada se govori o suđenju u razumnom roku, ili nas očekuje novih 15 godina „turbulencija“ i „lutanja“.

Srđan CvijanovićMA, The Faculty of Law for Commerce and Judiciary, The Higher School Unit of Subotica

THE RIGHT TO TRIAL WITHIN A REASONABLE TIME AND A DISCIPLINARY LIABILITY

OF A HOLDER OF JUDICIAL FUNCTION CONCERNING THE VIOLATION OF THE RIGHT

TO TRIAL WITHIN A REASONABLE TIME

A b s t r a c t

THE topic of this work is a professional-critical analysis of fifteen-year reforms of criminal procedural legislation of Republic of Serbia in terms of normative solutions contributing to the practical realization of the right to trial within a reasonable time. In the paper it is conducted a detailed analysis, as well as a critical review on the latest legal solutions regarding to which a legislator strives to a final realization of the primary goal of the reform, namely, an efficient criminal proceedings. The third part of the paper is wholly dedicated to the issues referring to a disciplinary liability of a holder of judicial function in the cases when there has been established the violation of the right to trial within a reasonable time. The last part of the paper represents a summary of the whole paper materials as well as the author`s final conclusions referring to the topic itself. Besides the pre-viously mentioned facts, the whole paper contains a numerous number of


16

16 str.

suggestions de lege ferenda with the goal of such a normative regulation of a proceedings in order it would be in a function of a better realization of the trial within a reasonable time together with the protection of legal rights and freedoms of the subjects of a criminal proceedings.

Key words: the trial, a reasonable period of time, reform, the Law, respon-sibility, protection

Literatura

1. Bejatović, S. (2009). Izmene i dopune ZKP i pojednostavljene forme postupanja u krivičnim stvarima, Revija za kriminologiju i krivično pra-vo, 47 (2), str. 21-40

2. Bejatović, S. (2014). Neposredno optuženje kao instrument državne reak-cije na kriminalitet, Zbornik „Optuženje i drugi krivičnopravni instru-menti državne reakcije na kriminalitet“, Beograd, Srpsko udruženje za krivičnopravnu teoriju i praksu, str. 253-268

3. Bejatović, S., Jovanović, I. (2015). Glavni pretres i suđenje u razumnom roku regionalna krivičnoprocesna zakonodavstva i iskustva u primeni, Misija OEBS-a u Srbiji Beograd, (2015, Novembar, 18). Preuzeto sa: http://www.osce.org/sr/serbia/167806?download=true

4. Brkić, S. (2014). Krivično procesno pravo I, Novi Sad 5. Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Republike Srbije,

Sl. glasnik RS, br. 87/136. Etički kodeks, Sl. glasnik RS, br. 96/107. Grubač, M., (2006). Kritika „Novog” Zakonika o krivičnom postupku,

Revija za kriminologiju i krivično pravo, 44 (2), str. 5-42 8. Lazin, Đ., (2006). Sudska istraga-Dileme i problemi, Zbornik „Novo

krivično zakonodavstvo-Dileme i problemi u teoriji i praksi“, Beograd, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja

9. Lazin, Đ., (2007). Zaštita ljudskih sloboda i prava prema novom Zakoniku o krivičnom postupku, Zbornik „Primena Novog Zakonika o krivičnom postupku”, Beograd, Udruženje za krivično pravo Srbije, str. 29-49

10. Pravilnik o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Sl. glasnik RS, br. 64/12, 109/13 i 58/14

17


17 str.

11. Pravilnik o postupku za utvrđivanje disciplinske odgovornosti sudija i predsednika sudova, Sl. glasnik RS, br. 41/15

12. Škulić, M., Ilić, G. (2013). Vodič za primenu novog Zakonika o krivičnom postupku, Beograd

13. Ustav R. Srbije, Sl. glasnik RS, br. 98/0614. Vrhovni kasacioni sud, Zaštita prava na suđenje u razumnom roku u sudskom

postupku, Beograd 2015., (2015, Novembar, 20). Preuzeto. sa: http://www.vk.sud.rs/sr-lat/u-za%C5%A1titi-prava-na-su%C4%91enje-u-razumnom-roku

15. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz novembra meseca 2013. godine, Sl. glasnik RS’, br. 101/13

16. Zakon o javnom tužilaštvu, Sl. glasnik RS, br. 116/08, 104/09, 101/10, 78/2011 - dr. zakon, 101/2011, 38/2012 - odluka US, 121/12, 101/13, 111/14 - odluka US i 117/14

17. Zakon o parničnom postupku, Sl. glasnik RS, br. 72/11, 49/13 – odluka US, 74/13 – odluka US i 55/14

18. Zakon o sudijama, Sl. glasnik RS, br. 116/08, 58/09 – odluka US, 104/09, 101/10, 8/2012 – odluka US, 121/12, 124/12 – odluka US, 101/13, 111/14 – odluka US, 117/14, 40/15 i 63/15 - odluka US

19. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, Sl. glasnik RS, br. 40/15

20. Zakonik o krivičnom postupku R. Srbije iz 2011. godine, Sl. glasnik RS, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14

21. Zakonik o krivičnom postupku SRJ iz 2001. godine, Sl. list SRJ, br. 70/01,68 /02 i Sl. glasnik RS, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/07 I 20/09

18

18 str.

Radivoj Kovač*

FUNKCIjA OSIGURANjA KOD ODGOVORNOSTI PREVOZNIKA

ZA šTETE NA ROBI U DRUMSKOM PREVOZU U REPUBLICI SRPSKOj

REZIME: Odgovornost prevoznika za štete na robi u drumskom prevozu proizilazi iz ugovora o prevozu koji se zaključuje sa naručiocem prevoza. Oblik i vrsta te odgovornosti definisana je važećim propisima za takvu vrstu prevoza, odnosno propisima koji uređuju odgovarajući ugovor o pre-vozu. Ukoliko tokom prevoza dođe do štete na robi za koju je odgovo-ran prevoznik, on će takvu štetu morati nadoknaditi. Imajući u vidu širok spektar transportnih rizika koji mogu dovesti do nastanka štete na robi, sa jedne strane, kao i visok iznos potencijalnih šteta, sa druge strane, pre-voznici svoj ekonomski interes mogu zaštititi ugovaranjem osiguranja. Zaključivanjem osiguranja od odgovornosti za štete na robi koju prevoze, prevoznici štite svoj interes na način da nastalu štetu, za koju su oni odgo-vorni, umjesto njih treba da nadoknadi društvo za osiguranje. Cilj rada je da se na jednom mjestu ukaže na problematiku odgovornosti prevoznika u Republici Srpskoj sa aspekta aktuelnih zakonskih propisa, kao i na ve-oma značajnu ulogu osiguranja odgovornosti prevoznika. U zaključku se daje kratak osvrt na uočene probleme u postojećoj zakonskoj regulativi posmatranog problema, te mogućnostima obezbjeđenja adekvatne zaštite prevoznika kroz ugovaranje osiguravajućeg pokrića.

Ključne reči: prevoznik, odgovornost, osiguranje, Republika Srpska

* Doktor ekonomskih nauka, Brčko-gas osiguranje d.d., e-mail: [email protected]

UDK: 368:656.1(497.6)BIBLID: 0352-3713 (2016); 33, (7-9): 18–31

19

FUNKCIJA OSIGURANJA KOD ODGOVORNOSTI PREVOZNIKA ZA ŠTETE NA ROBI U DRUMSKOM .....

19 str.

Uvod

Prevoznici u drumskom prevozu robe2 suočeni su sa brojnim rizicima koji svojim djelovanjem mogu dovesti do oštećenja ili uništenja robe, njenog gubitka ili, pak, do zakašnjenja u isporuci. Nastupanje štete na robi za koju je odgovoran prevoznik, kao i štete u slučaju zakašnjenja u isporuci, dovodi do obaveze prevoznika da oštećenom nadoknadi pretrpljenu štetu. Vrsta i obim odgovornosti prevoznika u drumskom prevozu definisani su odgovarajućim zakonskim propisima koji ujedno regulišu i ugovor o prevozu robe putem koga prevoznik i naručilac prevoza uređuju svoja prava i obaveze. Previsoka šteta na robi koju bi prevoznik morao da nadoknadi oštećenom može da ugro-zi njegovu finansijsku stabilnost ili da dovede do njegove ekonomske propa-sti. Stoga je prevoznik u obavezi da traži prihvatljiv način svoje ekonomske zaštite u slučaju šteta koje mogu nastati prilikom obavljanja profesionalne djelatnosti. Jedan od najboljih načina ekonomske zaštite prevoznika u slučaju previsokih šteta na robi jeste osiguranje koje će pokrivati njegovu odgovor-nost. Osiguranjem od odgovornosti prevoznika za štete na robi društvo za osiguranje preuzima imovinske posljedice unaprijed određenog štetnog doga-đaja, pri čemu se prevoznik oslobađa posljedica građanske odgovornosti, dok se oštećeniku nadoknadom iz osiguranja vrši obeštećenje u slučaju da iz istog štetnog događaja pretrpi štetu.3 To praktično znači da osiguranjem svoje od-govornosti prevoznik prenosi na društvo za osiguranje imovinske posljedice u vezi nastalih šteta na robi za koje on odgovara po osnovu ugovora o prevozu. Pri tome, prava i obaveze između društva za osiguranje i prevoznika u slu-čaju nastupanja štetnog događaja definišu se ugovorom o osiguranju. Ovdje treba napomenuti da, iako društvo za osiguranje preuzima obavezu nadokna-de štete, prevoznik treba imati u vidu da postoje i slučajevi kada je obaveza nadoknade štete od strane društva za osiguranje isključena ili kada prevoznik odgovara u većem iznosu u odnosu na osiguravajuće pokriće. Obezbjeđenje osiguravajućeg pokrića za sve rizike i u punom iznosu potencijalne štete za koju odgovara prevoznik po osnovu ugovora o prevozu bilo bi preskupo za njega ili društva za osiguranje nemaju u ponudi takvu vrstu sveobuhvatne zaštite. Zbog toga prevoznik mora pronaći adekvatnu vrstu osiguravajuće za-štite prihvatljive u finansijskom smislu, kao i u smislu zaštite od najvažnijih i najbrojnijih rizika koji mogu dovesti do štete na robi za koju odgovara.

2 Pojam „roba“ ne odnosi se samo na robu u smislu stvari u trgovačkom prometu (trgovini), već na bilo koju stvar čijim bi oštećenjem, uništenjem ili gubitkom nastupila finansijska šteta.3 Šulejić, P. (2005). Pravo osiguranja, Beograd, Pravni fakultet, str. 383.


20

20 str.

Pojam i osnove odgovornosti prevoznika

Pod prevozničkom odgovornošću podrazumijeva se obaveza prevoznika da naručiocu prevoza ili drugoj ovlaštenoj osobi nadoknadi štetu na robi ili gubitak robe koji su nastali kao posljedica povrede obaveza iz ugovora o pre-vozu, kao i da nadoknadi štetu koja je nastala uslijed zakašnjenja u isporuci. Iz navedene definicije može se zaključiti da odgovornost prevoznika za štetu na robi preuzetu na prevoz proizilazi iz ugovora o prevozu koji je sklopio sa naručiocem prevoza. Odredbe ugovora o prevozu koje se odnose na obaveze prevoznika predstavljaju osnovu prevozničke odgovornosti u slučaju nastan-ka štete na robi. Ukoliko sve obaveze iz ugovora prevoznik nije ispunio u potpunosti, tada dolazi do njegovi odgovornosti za eventualno nastalu štetu i uspostavlja se obaveza njene nadoknade.

Podjela drumskog prevoza robe na međunarodni i domaći prevoz je naj-raširenija podjela u teoriji i praksi. Shodno navedenoj podjeli, možemo razli-kovati propise koji uređuju ugovore o prevozu u međunarodnom prevozu i propise koji se odnose na ugovore o prevozu u domaćem prevozu. Različitost ovih propisa različito određuju vrstu i obim odgovornosti prevoznika što opet može dovesti domaćeg prevoznika u različit položaj u odnosu na druge pre-voznike, i to je, pored osiguravajuće zaštite prevoznika, glavni predmet naše analize.

Međunarodni drumski prevoz robe uređen je Konvencijom o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom – CMR koja je sklopljena u Ženevi 19. maja 1956. godine i stupila je na snagu 2. jula 1961. godine. Tadašnja Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ) ratifikovala je ovu Konvenciju 1958. godine4 (Uredba o ratifikaciji Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom, 11/58). Konvencijom o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom – CMR (u daljem tekstu: Konvencija CMR) definisano je područje njene primjene na način da se ona primjenjuje „na svaki ugovor za prevoz robe uz nadoknadu, drumom, na vozilima, kada se mjesto preuzimanja i mje-sto opredjeljenja nalaze u dvjema različitim državama, od kojih je bar jed-na ugovorna država, bez obzira na mjesto sjedišta i nacionalnosti stranaka“.5

4 Konvencija CMR se u Bosni i Hercegovini primjenjuje nakon izvršene notifikacije o sukcesiji, prihvaćanju ili pristupanju na osnovu čl. 1. I dio, stav 4. tačka 6, Uredbe sa zakonskom snagom o preuzimanju i primjenjivanju saveznih zakona koji se u Bosni i Hercegovini primjenjuju kao repu-blički zakoni (Službeni glasnik Republike BiH, br. 2/92). Treba istaći i to da su propisi bivše SFRJ preuzeti i primjenom odredbe čl. 12 Ustavnog zakona o primjeni Ustava srpskog naroda u Bosni i Hercegovini (Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, br. 21/92). 5 Convention on the Contract for the International Carriage of Goods by Road (CMR), član 1.

21


21 str.

Uzimajući u obzir navedeno, Konvencija CMR se ni u kom slučaju ne može primjeniti na domaći prevoz robe.

Imajući u vidu da ne postoji poseban zakon (lex specialis) kojim se de-taljnije uređuje pitanje ugovora o prevozu i odgovornosti prevoznika kod do-maćeg prevoza robe u Republici Srpskoj, odnosno Bosni i Hercegovini, ovo pitanje se može posmatrati jedino kroz primjenu odredbi Zakona o obligaci-onim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), kao opšteg propisa (lex generalis). Različitost velikog broja odredbi ZOO u odnosu na Konvenciju CMR, kojima se uređuju vrste, obim i ograničenja odgovornosti prevoznika, dovodi do ra-zličitog položaja prevoznika u domaćem prevozu u odnosu na međunarod-ni prevoz. S obzirom da postoji veliki broj razlika među odredbama ZOO i odredbama Konvencije CMR, mi ćemo se u daljem radu fokusirati na tri ključne razlike, i to: odredbe koje definišu oštećenje, odnosno gubitak robe i zakašnjenje u isporuci, ograničenja odgovornosti prevoznika, te odredbe o oslobađanju prevoznika od odgovornosti.

Prevoznik se ugovorom o prevozu obavezuje da dostavi robu „na vrije-me, na odredište, u količini i stanju kako je je preuzeo na prevoz“.6 Obaveza nadoknade štete domaćeg prevoznika proizilazi iz odredbi ZOO koji definiše da neko „ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice“.7 Ako navedenu odredbu pri-mjenimo na prevozika tada je, prema odredbama ZOO, prevoznik odgovoran za gubitak ili oštećenje pošiljke koji bi se dogodili od časa preuzimanja do njene predaje, osim ako su prouzrokovani radnjom ovlašćenog lica, svojstima pošiljke ili stranim uzrocima koji se nisu mogli predvidjeti ili otkloniti.8 Pri tome, pod štetom se podrazumijeva umanjenje nečije imovine (obična šte-ta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Pored nadoknade u vezi oštećenja robe, prevoznik je odgovoran i za nadoknadu štete na robi uslijed njenog gubitka. Pod gubitkom robe podrazumijeva se situacija kada prevo-znik nakon obavljenog prevoza ne može predati robu primaocu koju je preu-zeo na prevoz. Ako pogledamo odredbe ZOO u pogledu definisanja gubitka robe u odnosu na odredbe Konvencije CMR, možemo vidjeti da postoje bitne razlike. Konvencijom CMR određeno je da je nastao gubitak robe ako ista „nije isporučena u roku od 30 dana nakon isteka ugovorenog roka ili, ako

6 Radionov, N. (1998). Osnova i vrsta odgovornosti prijevoznika za štetu u cestovnom prijevozu stvari. Zbornik radova Pravnog fakulteta Sveučilišta Zagreb 48 (1-2), str. 206.7 Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i Službeni glasnik Republike Srpske, br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04, član 154.8 Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i Službeni glasnik Republike Srpske, br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04, član 671. stav (2).


22

22 str.

ugovoreni rok ne postoji, rok od 60 dana od dana kada je prevoznik preu-zeo robu smatraće se punovažnim dokazom o gubitku robe“.9 Za razliku od odredbi Konvencije CMR gdje je tačno vremenski razgraničen gubitak robe od zakašnjenja u isporuci, kod ZOO ne postoje odredbe koje precizno defi-nišu u kom slučaju je došlo do gubitka robe, a u kom slučaju do zakašnjenja u isporuci. Prema Konvenciji CMR zakašnjenje u isporuci je nastupilo kada roba nije isporučena u dogovorenom roku ili kada u nedostatku roka prelazi vrijeme koje se može priznati jednom marljivom prevozniku, dok kod ZOO ni u ovom slučaju uopšte se ne pominju rokovi.

Ograničenje odgovornosti prevoznika za štetu na robi predstavlja nje-govu ekonomsku i finansijsku zaštitu u slučaju prevelikih šteta. U domaćim zakonskim propisima ne postoji regulisano pitanje ograničenja odgovornosti prevoznika u pogledu iznosa do koga prevoznik odgovara. U tom smislu mo-žemo zaključiti da domaći prevoznik u slučajevima u kojima je odgovoran, odgovara za puni iznos štete.

Po pitanju međunarodnog prevoza, iznos nadoknade u slučaju odgovor-nosti prevoznika ograničena je i ista, ne može preći 25 franaka po kilogra-mu bruto mase oštećene ili izgubljene robe.10 Pod „frankom“ podrazumijeva se franak u zlatu težine 10/31 grama i finoće 0,900. Međutim, 1978. godine usvajanjem Protokola Konvenciji o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom – CMR (u daljem tekstu: Protokol Konvenciji CMR) izmijenjena je odredba o ograničenju odgovornosti prevoznika na način da je franak u zlatu zamijenjen novom obračunskom jedinicom pod nazivom Posebna prava vučenja (eng. SDR – Special Drawing Right). Obračunsku jedinicu SDR utvr-đuje Međunarodni monetarni fond (MMF). Na taj način je, u državama koje su ratifikovale Protokol Konvenciji CMR, za prevoznike izmijenjeno ograni-čenje iz 25 franaka u 8,33 SDR po kilogramu bruto mase izgubljene ili ošte-ćene robe. S obzirom da Bosna i Hercegovina još uvijek nije ratifikovala ovaj Protokol Konvenciji CMR,11 tako da u njenom slučaju i dalje važi ograničenje definisano u Konvenciji CMR iz 1956. godine, tj. 25 franaka po kilogramu bruto mase izgubljene ili oštećene robe.

Razlika u utvrđivanju ograničenja odgovornosti prevoznika prema SDR u odnosu na raniji franak u zlatu proizilazi iz tržišne cijene zlata u odnosu na

9 Convention on the Contract for the International Carriage of Goods by Road (CMR), član 20. 10 Ibid, član 23. stav 3.11 Od 55 država koje su ratifikovale Konvenciju CMR iz 1956. godine, svega 13 država, među kojima je i Bosna i Hercegovina, nije ratifikovalo Protokol Konvenciji CMR iz 1978. godine. Neke države su već u postupku ratifikacije (o spisku država više detalja na United Nations Treaty Collection: https://treaties.un.org).

23


23 str.

vrijednost SDR koju utvrđuje MMF. Trenutna cijena grama zlata finoće 0,900 iznosi 33,94 USD12 pa bi shodno tome 25 franaka iznosilo 273,71 USD ili 477,89 KM13 po kilogramu bruto mase izgubljene ili oštećene robe. Nasuprot tome, prema obračunskoj jedinici SDR gdje trenutno 1 SDR vrijedi 2,453784 KM14 odgovornost prevoznika bi iznosila 20,44 KM po kilogramu bruto mase izgubljene ili oštećene robe (8,33 SDR x 2,453784 KM). Prema navedenom, domaći prevoznik bi odgovarao do iznosa od 477,89 KM po kilogramu bruto mase izgubljene ili oštećene robe, dok bi strani prevoznik čija je država ra-tifikovala Protokol Konvenciji CMR odgovarao do iznosa od 20,44 KM/kg ili čak 23,38 puta manje od domaćeg prevoznika. Neratifikovanje Protokola Konvenciji CMR iz 1978. godine od strane Bosne i Hercegovine dovodi do toga da domaći prevoznik odgovara čak 23 puta više nego prevoznici čije su države ratifikovale ovaj Protokol.

Pored toga, odgovornost prevoznika štete u slučaju zakašnjenja u isporu-ci je različito definisana u domaćim propisima u odnosu na Konvenciju CMR. U tom smislu, Konvencija CMR određuje da iznos štete koju treba platiti pre-voznik ne može preći iznos troškova prevoza, dok sa druge strane ograničenje iznosa štete zbog zakašnjena u isporuci u domaćim propisima nije precizno definisano što domaćeg prevoznika stavlja u nepovoljniji položaj.

Treća, ključna razlika između domaćeg propisa i Konvencije CMR sa-držana je u odredbama koje definišu slučajeve u kojima se prevoznik može osloboditi svoje odgovornosti za štetu na robi ili gubitak robe, odnosno od-govornosti za zakašnjenje u njenoj isporuci. Prevoznik prema odredbama do-maćih propisa odgovara u slučaju nastanka štete (objektivna odgovornost) pri čemu, da bi se oslobodio odgovornosti, mora dokazivati da nije kriv za nastalu štetu. Prema Konvenciji CMR, prevoznik u međunarodnom prevozu će pored opštih razloga oslobađanja (navedenih u članu 17, stav 2.) biti oslo-bođen i u slučaju nastupanja specifičnih razloga navedenih u članu 17, stav 4. (upotreba otvorenih nepokrivenih vozila, nedostatak ili rđavo stanje ambalaže u slučaju prevoza robe koja je po svojoj prirodi podložna rasturu ili oštećenju ako nije spakovana ili upakovana, kao i manipulacija, utovar lagerovanje i istovar robe, priroda izvjesne vrste robe i dr.). Upravo postojanje ovih spe-cifičnih razloga dodatno olakšava oslobađanje prevoznika od odgovornosti jer u brojnim slučajevima šteta i nastaje zbog navedenih specifičnih razloga

12 Cijena zlata utvrđena na osnovu specijalizovane internet stranice www.goldvalue.co (na dan 26.06.2015.), ali se mogu koristiti i drugi relevantni načini utvrđivanja cijene zlata.13 Preračunato u KM prema srednjem kursu Centralne banke Bosne i Hercegovine na dan 25.06.2015. godine.14 Vrijednost SDR prema kursu Centralne banke Bosne i Hercegovine na dan 25.06.2015. godine.


24

24 str.

koji su izvan kontrole prevoznika. U procesu dokazivanja dovoljno je da se prevoznik pozove na te specifične opasnosti i uzročna veza se podrazumi-jeva, uz neophodan uslova da takvu specifičnu, odnosno posebnu opasnost mora biti dokazano da je postojala. Samo na osnovu toga prevoznik dokazati uzročnu vezu između specifične opasnosti i nastanka štete u konkretnim okol-nostima15.Sa druge strane, u odredbama ZOO ne postoje nikakvi specifični razlozi oslobađanja odgovornosti prevoznika, već samo opšti razlozi koju su u najvećoj mjeri slični16 kao i u Konvenciji CMR. U smislu svega navedenog, možemo konstatovati da postoji značajna razlika u pogledu i broju razloga za oslobađanje odgovornosti između domaćeg i međunarodnog propisa, pri čemu je domaći propis znatno strožiji i nepovoljniji za prevoznika. Pored toga, zahvaljujući preciznijim i detaljnijim odredbama Konvencije CMR, te razvijenijoj međunarodnoj transportnoj i sudskoj praksi, prevoznik će se u najvećem broju slučajeva lakše osloboditi krivnje.

Osiguranje od odgovornosti prevoznika za štetu na robi prilikom drumskog prevoza

Osiguranje od odgovornosti razvilo se iz potrebe prebacivanja odgovor-nosti sa pojedinca na grupu. Ovo je relativno novija vrsta osiguranja koja je nastala kao posljedica razvoja propisa u oblasti građanske odgovornosti. Suština definisanja odgovornosti u tim propisima je u zakonski zasnovanoj odgovornosti pojedinca ili organizacije za povredu drugih lica ili oštećenje njihove imovine. Odgovornost nastaje kao posljedica pogrešnog djelovanja u određenoj situaciji što dovodi do određene štete, odnosno gubitka.17 Sa sta-novišta prevoznika, namjera da se odredi lice koje je odgovorno za štetu na robi koja se prevozi rezultirala je uspostavljanjem njegove objektivne odgo-vornosti (odgovornosti bez krivice). Iz uspostavljanja ovakve odgovornosti prevoznika proizilazi i njegova obaveza nadoknade štete oštećenom licu. S obzirom da su štete na robi postajale brojnije i sve veće u modernim uslovima odvijanja drumskog prometa, postojala je opasnost da prevoznik neće moći nadoknaditi sve štete. U uslovima kada je imovinski interes prevoznika izlo-žen odgovornosti za štetu, kako bi se zaštitili od prevelikih odštetnih zahtjeva, nastala je ideja da se teret isplate štete sa prevoznika prebaci na društvo za

15 Eraković, A. (1990). Posebne opasnosti kao razlog isključenja odgovornosti prijevoznika. Privreda i pravo 29(1-2), str. 81-8316 Određene razlike, na primjer, mogu proizaći iz tumačenja pojma „prirodna greška robe“ kod Konvencije CMR u odnosu na pojam „svojstva robe“ kod ZOO, koji se navode kod razloga za oslobađanje od odgovornosti.17 Kozarević, S., Kovač, R., (2013). Ekonomika osiguranja. Tuzla, Off-set, str. 3-43.

25


25 str.

osiguranje. Kao posljedica takve ideje razvilo se osiguranje od odgovornosti prevoznika. Suština ovog osiguranja ogleda se u tome da se prevoznici oslo-bađaju obaveze nadoknade štete oštećenom licu jer će to umjesto njih učiniti društvo za osiguranje.

Osiguranjem od odgovornosti prevoznika za štetu na robi definišu se od-nosi između tri strane: prevoznika, društva za osiguranje i oštećenog lica. Prevoznik se kupovinom polise osiguranja18 oslobađa svoje odgovornosti u smislu nadoknade štete jer društvo za osiguranje preuzima imovinske poslje-dice u slučaju nastupanja štetnog događaja, dok se oštećenom licu isplaćuje nastala šteta. Ugovorom o osiguranju od odgovornosti prevoznika mora se precizno definisati osiguranik, odnosno fizičko ili pravno lice čiji su rizici profesionalne odgovornosti pokriveni. Društvo za osiguranje ovim putem obavezuje se da osiguraniku pruži zaštitu od zahtjeva za nadoknadu štete koje prema njemu podnesu treća lica nastankom osiguranih slučajeva predviđenim ugovorom o osiguranju.

Društva za osiguranje u Republici Srpskoj putem ove vrste osiguranja osiguravaju građansko-pravnu odgovornost prevoznika za dokazani potpuni ili djelimični fizički gubitak, odnosno uništenje ili oštećenje robe stvarno pre-uzete na prevoz, kao i gubitak za zakašnjenje u isporuci. Možemo konstatova-ti da je obim pokrića kod društava za osiguranje u najvećoj mjeri usklađen sa aktuelnim zakonskim propisima. Takođe, iz navedene definicije vidljivo je da predmet osiguranja može biti samo roba koja je stvarno preuzeta na prevoz, a to je ona roba za koju postoji odgovarajuća prevozna isprava.19 Pod pre-voznom ispravom, u smislu uslova osiguranja od odgovornosti prevoznika, smatra se odgovarajući dokaz o sklopljenom ugovoru o prevozu koji sadrži sve zakonom propisane podatke (pošiljalac robe, prevoznik, podaci o kvalite-tu i kvantitetu robe, mjesto isporuke i otpreme, primjedbe i dr.). Tovarni list je najzastupljenija prevozna isprava i to je isprava kojom se, u suštini, potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu. Međutim, tovarni list ne predstavlja ugovor u prevozu i u slučaju kada on nije izdan, postojanje ugovora mora se dokazi-vati drugim ispravama ili dokumentima.20

18 Polisa osiguranja predstavlja ispravu o ugovoru o osiguranju i služi kao dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju. 19 Kupman, A., Marin, J. (2009) Teretni list u kopnenom, pomorskom i zračnom prijevozu. Comparative Maritime Law, 48 (163), str. 60.20 Suma osiguranja (limit pokrića) predstavlja najveći iznos obaveze društva za osiguranje, koja se najčešće definiše po pojedinačnom štetnom događaju ili kao najveći iznos obaveze za sve štetne događaje nastale u toku perioda osiguranja (agregatna suma osiguranja)


26

26 str.

Prevoznici se uglavnom odlučuju za zaključivanje ugovora o osiguranju svoje odgovornosti na godišnjem nivou, pri čemu se ovim ugovorom defini-šu i vozila koja su izvor osigurane opasnosti. Sa stanovišta obima pokrića u pogledu rizika čijim ostvarenjem može doći do štete, društva za osiguranje su diferencirala svoju ponudu. U tom smislu, najčešće se u ponudi nalaze dvije varijante, i to tzv. uži obim pokrića (pokrivaju se određeni osnovni rizici, kao što su npr.: saobraćajna nezgoda, požar, eksplozija, provalna krađa) i tzv. širi obim pokrića, koji obuhvata pokriće svih rizika (pokrivaju sve nastale štete osim šteta nastalih iz uzroka koji se isključeni iz osiguravajućeg pokri-ća odgovarajućim uslovima za osiguranje). Društva za osiguranje, na osnovu svih relevantnih podataka značajnih za projekciju rizika (obim pokrića, teri-torijalno pokriće, vrsta robe koja se prevozi, broj vozila i njihova nosivost, trajanje osiguranja, prethodni rezultati osiguranika u pogledu šteta, eventu-alno učešće osiguranika u šteti – franšiza), kao i na osnovu sume osiguranja (limita pokrića)21 određuju premiju osiguranja koju prevoznik treba da pla-ti. Uzimajući u obzir navedene elemente koji određuju ugovor o osiguranju, možemo konstatovati da svaki prevoznik zajedno sa društvom za osiguranje treba kreirati osiguravajuće pokriće koje najviše odgovara njegovom interesu u uslovima u kojima obavlja prevoz robe. Međutim, ako uporedimo slučajeve u kojima postoji osiguravajuće pokriće sa slučajevima u kojima će prema zakonskim propisima odgovarati prevoznik možemo zaključiti da društva za osiguranje mnogo uže definišu svoju obavezu. Shodno tome, prevoznik će u određenim slučajevima biti u obavezi da nadoknadi štetu dok istovreme-no neće imati pravo na nadoknadu takve štete po ugovoru o osiguranju svo-je odgovornosti.22 Dakle, iako društva za osiguranje u ponudi imaju tzv. širi obim pokrića (pokriće svih rizika), time ipak nisu obuhvaćeni svi slučajevi po kojima je odgovoran prevoznik u skladu sa zakonskim propisima. To prak-tično znači da postoji mogućnost da nastupi šteta na robi od rizika koji nije pokriven osiguranjem ali za koju zakonski odgovara prevoznik gdje postoji obaveza prevoznika da nadoknadi tu štetu. Stoga izbor dovoljno širokog osi-guravajućeg pokrića, treba biti primarni cilj prevoznika. Mogući problem je-ste da društva za osiguranje uglavnom ne nude dovoljno široko osiguravajuće

21 Društva za osiguranje definišu slučajeve u kojima osiguranik gubi pravo iz osiguranja (npr. ako vozilom upravlja lice pod dejstvom alkohola ili droga, lice bez vozačke dozvole, itd), kao i slučaje-ve koji su isključeni iz osiguravajućeg pokrića (štete nastale uslijed: zle namjere ili grube nepažnje osiguranika, prekoračenja dopuštene nosivosti vozila, lošeg održavanja vozila, isporuke robe licu koje nije ovlašteni primalac robe, itd.). 22 Sume osiguranja po štetnom događaju kod društava za osigranje uglavnom se kreću do maksi-malno 250.000 EUR, dok u velikom broju slučajeva prevoznici za osiguranje svoje odgovornost ugovaraju sume osiguranja do 100.000 EUR po štetnom događaju.

27


27 str.

pokriće u odnosu na one rizike za koje može zakonski odgovarati prevoznik. To dodatno otežava i usložnjava problem izbora adekvatne osiguravajuće za-štite prevoznika.

Pored osiguravajućeg pokrića u smislu osiguranih rizika, prevoznik mora voditi računa i o sumi osiguranja koju ugovara sa društvom za osigu-ranje. Već ranije smo utvrdili visinu štete za koju odgovara prevoznik prema zakonskim propisima, pri čemu suma osiguranja iz ugovora o osiguranju ne mora odgovarati zakonskom iznosu. Po pitanju sume osiguranja, osnovno načelo u osiguranju odgovornosti je da se ugovorom o osiguranju društvo za osiguranje obavezuje nadoknaditi onaj iznos štete koji je osiguranik du-žan platiti oštećenoj osobi, ali najviše do iznosa sume osiguranja. Međutim, imajući u vidu visoke zakonske iznose odgovornosti prevoznika, društva za osiguranje u Republici Srpskoj u ponudi uglavnom imaju sume osiguranje koje su nekoliko puta niže od zakonskih.23 Potpuno osiguravajuće pokriće za-konskog iznosa do koga odgovara prevoznik, a koji može biti i višemilionski, predstavlja prevelik rizik za društvo za osiguranje i takvo pokriće bi najkraće rečeno bilo preskupo.

U slučaju nastanka štete na robi, oštećenik može zahtijevati od prevozni-ka da nadoknadi štetu po osnovu svoje odgovornosti koja proizilazi iz ugovo-ra o prevozu. Princip osiguranja od odgovornosti podrazumijeva da prevoznik može pozvati svoje društvo za osiguranje da na osnovu ugovora o osiguranju umjesto njega nadoknadi štetu vlasniku robe (ili nekom drugom ovlaštenom licu). Istovremeno, obaveza društva za osiguranje da umjesto prevoznika nadoknadi takvu štete utvrđuje se na osnovu odredbi ugovora o osiguranju. Društvo za osiguranje zahtijeva da ga prevoznik, u najkraćem vremenskom roku, obavijesti o nastaloj šteti i ispostavljenim zahtjevima za nadoknadu šte-te. Kod podnošenja zahtjeva za nadoknadu štete, prevoznik je obavezan da društvu za osiguranju obezbijedi sve dostupne dokumente i informacije po-trebne za njeno rješavanje.

Prema podacima društava za osiguranje koja posluju na tržištu osigura-nja Republike Srpske,24 može se konstatovati da domaći prevoznici vrlo malo osiguravaju svoju profesionalnu odgovornost. Učešće premije osiguranja od odgovornosti prevoznika u ukupno ostvarenoj premiji mjeri se u promilima, što ni u kom slučaju ne može biti zadovoljavajuće. Iz navedenog proizilazi da samo izuzetno mali broj prevoznika štiti svoj finansijski položaj putem

23 Na tržištu osiguranja Republike Srpske posluje 21 društvo za osiguranje koje može zaključivati ugovore o osiguranju odgovornosti prevoznika za robu u drumskom prevozu.24 Prema podacima Agencije za osiguranje Republike Srpske, u 2014. godini je zaključeno samo 463 ugovora o osiguranju robe u prevozu (2015, Septembar 01). Preuzeto sa: http://www.azors.rs.ba.


28

28 str.

osiguranja. To dovodi do situacije da domaći prevoznici nezaštićeni i da u slučaju odgovornosti za štetu na robi mogu biti pogođeni velikim finansijskim gubicima, što u krajnjem slučaju može dovesti u pitanje i njihov opstanak. Ali time nisu pogođeni samo prevoznici, već i naručioci prevoza robe jer neće biti u mogućnosti da naplate štetu od prevoznika. Postojeću situaciju dodatno otežava činjenica da je i osiguranje robe u prevozu vrlo malo zastupljeno.

Uprkos brojnim problemima koje smo konstatovali u ovom radu, prevo-znici i naručioci prevoza robe moraju preduzeti sve neophodne mjere u prav-cu obezbjeđenja adekvatne zaštite svojih imovinskih interesa. Važnu ulogu u ovom procesu imaju i regulatorni organi koji trebaju detaljnije urediti domaće propise u pogledu preciziranja obima i visine odgovornosti prevoznika, pri čemu treba izvršiti njihovo usklađivanje sa međunarodnim propisima (poseb-no Konvencijom CMR). Takođe, značajnu ulogu trebaju odigrati i društva za osiguranje, posebno sa aspekta prilagođavanja ponude osiguranja u skladu sa međunarodnim standardima i zakonskim propisima, te podizanja svijesti prevoznika o neophodnosti njihove finansijske zaštite.

Zaključak

Vrsta, odnosno oblik i obim odgovornosti drumskog prevoznika za štetu na robi koju prevozi proizilazi iz propisa kojima se uređuje takva vrsta pre-voza. Ukoliko su propisi jasniji i precizniji time je olakšano prevoznicima da dokazuju da nisu odgovorni za nastalu štetu, ali i da obezbijede finansij-sku zaštitu kupovinom osiguranja. Na žalost, Republika Srpska nema odgo-varajući poseban zakonski propis koji jasno i detaljno uređuje problematiku odgovornosti prevoznika. Po pitanju domaćeg prevoza, trenutno postoji situ-acija u kojoj je odgovornost prevoznika regulisana kroz ZOO kao opšti pro-pis, koji sadrži vrlo kratke i neprecizne odredbe o odgovornosti prevoznika. Istovremeno, po pitanju međunarodnog prevoza, Republika Srpska, odnosno Bosna i Hercegovina je vezana Konvencijom CMR iz 1956. godine. Takođe, neratifikovanjem Protokola Konvencije CMR iz 1978. godine od strane Bosne i Hercegovine, domaći prevoznik je stavljen u izuzetno neravnopravan polo-žaj jer za nastalu štetu odgovara u daleko većem iznosu nego što odgovara strani prevoznik.

Nedovoljna uređenost domaćih zakonskih propisa u pogledu odgovorno-sti prevoznika negativno utiče i na djelatnost osiguranja u predmetnoj obla-sti. U interesu društava za osiguranje, isto kao i u interesu prevoznika, jesu razvijeni i precizni propisi u transportnoj oblasti. Trenutni nezavidan položaj

29


29 str.

prevoznika u sferi odgovornosti reflektuje se i na osiguranje. Teška moguć-nost oslobađanja prevoznika od odgovornosti nije samo njegov problem, već problem i društva za osiguranje kod koga je osiguran. Uspješno oslobađanje prevoznika od odgovornosti rezultuje i oslobađanjem društva za osiguranje od nadoknade štete. Sa druge strane, previsok iznos odgovornosti domaćih prevoznika, u odnosu na prevoznike u državama koje su ratifikovale Protokol CMR Konvencije, rezultuje skupljim osiguranjem od odgovornosti jer su pre-voznicima potrebne mnogo veće sume osiguranja. Visoke premije osiguranja koju prevoznici moraju platiti smanjuju njihovu konkurentnost jer prevoznici premiju moraju ukalkulisati u cijenu vozarine. Stoga u najvećem broju slu-čajeva imamo situaciju da i oni domaći prevoznici koji kupuju osiguranje svoje odgovornosti imaju prilično male sume osiguranja u odnosu na zakon-sku odgovornost. Kada se tome doda veliki broj razloga za gubitak prava (ili isključenja) iz osiguranja u odnosu na mnogo manji broj razloga za zakon-sko oslobađanje odgovornosti prevoznika, oni ostaju prilično nezaštićeni. Na žalost, najveći broj prevoznika uopšte nema osiguranje od odgovornosti, a kao najvažniji razlog možemo navesti nedovoljno poznavanje i slabu svij-set o značaju ove vrste osiguranja. Praksa pokazuje da postoji vrlo malo ili nimalo interesa od strane prevoznika za osiguranjem njihove odgovornosti. Nepoznavanje principa i suštine osiguranja, kao i nerazumijevanje uloge osi-guranja u finansijskoj zaštiti prevoznika jedan je od ključnih razloga zašto su prevoznici zanemarili ovu vrstu osiguranja.

Na osnovu provedene analize možemo pouzdano zaključiti da domaći prevoznici i društva za osiguranje, ali i državne institucije trebaju u što kraće vrijeme, svako iz svoje nadležnosti, preduzeti potrebne korake ka uređenju oblasti odgovornosti prevoznika. Kroz jasnije i preciznije zakonsko uređiva-nje odgovornosti prevoznika, podizanje svijesti o značaju osiguranja od od-govornosti kod prevoznika, te ugovaranje osiguranja odgovornosti treba se obezbijediti adekvatna finansijska i ekonomska zaštita. Možda je potrebno urediti propise i na način da osiguranje odgovornosti prevoznika bude obave-zna vrsta osiguranja, naročito imajući u vidu njegove sličnosti sa osiguranjem od odgovornosti za motorna vozila u pogledu upotrebe vozila kao opasne stvari. U suprotnom, položaj domaćih prevoznika će biti još teži i neizvjesniji, a djelatnost osiguranja neće moći pružiti pravi doprinos njihovoj finansijskoj zaštiti.


30

30 str.

Radivoj KovačPhD in Economics, Brčko-the gas insurance, a joint-stock company

THE FUNCTION OF THE INSURANCE IN CARRIERS` LIABILITY FOR LOSSES ON

GOODS IN THE ROAD TRANSPORT IN REPUBLIC OF SRPSKA

A b s t r a c t

The carriers` liability for losses on goods in the road transport results from the contract of carriage concluded with the party who ordered the transport. The form and type of such a liability are defined by valid regulations for such a type of transport, i.e. by regulations for the corresponding contract of carriage. If during the transport there incurs a loss on goods for which the carrier is liable, he will have to compensate such a loss. Taking into consideration the wide range of transport risks which can lead to the loss occurrence on goods, on one side, as well as the high amount of possible losses, on the other side, the carriers can protect their interests by signing the contract on insurance. By signing the contract on insurance against the liability for losses on goods being transported, the carriers protect their in-terests in the way the incurred loss, for which they are liable, shall be com-pensated by the insurance company instead of them. The goal of this paper is to point out, in one place, a very important role of the carrier’s liability insurance, as well as to point to the issues of the carrier’s liability in Repu-blic of Srpska from the aspect of current legal regulations. The conclusion provides a brief review of the noticed problems in the existing legal regu-lations regarding the observed problem, and the possibilities for providing of the adequate protection of carriers by means of insurance coverage

Key words: carrier, liability, insurance, Republic of Srpska

31


31 str.

Literatura

1. Convention on the Contract for the International Carriage of Goods by Road (CMR) (2015, Mart 01). Preuzeto sa: http://www.unece.org/trans/conventn/cmr_e.pdf

2. Eraković, A. (1990). Posebne opasnosti kao razlog isključenja odgovor-nosti prijevoznika. Privreda i pravo 29 (1-2), str. 75-86

3. Haak, K.F. (1986). The liability of the carrier under the CMR, The Hague, Stichting Vervoeradres

4. Kozarević, S., Kovač, R. (2013). Ekonomika osiguranja, Tuzla, Off-set5. Kupman, A., Marin, J. (2009) Teretni list u kopnenom, pomorskom i

zračnom prijevozu. Comparative Maritime Law 48 (163), str. 57-636. Protocol to the Convention on the Contract for the International

Carriage of Goods by Road (CMR) (2015, Mart 01) Preuzeto sa: http://www.unece.org/trans/conventn/CMR_prot.pdf

7. Radionov, N. (1998). Osnova i vrsta odgovornosti prijevoznika za štetu u cestovnom prijevozu stvari. Zbornik radova Pravnog fakulteta Sveučilišta Zagreb 48(1-2), str. 199-220

8. Šulejić, P. (2005). Pravo osiguranja, Beograd, Pravni fakultet9. Uredba o ratifikaciji Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe

drumom (CMR), Službeni list FNRJ – međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 11/58

10. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i Službeni glasnik Republike Srpske, br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04

11. Zakon o prevozu u drumskom saobraćaju Republike Srpske, Službeni glasnik Republike Srpske, br. 111/08, 50/10, 12/13

12. Zakon o međunarodnom i međuentitetskom drumskom prevozu, Službeni glasnik Bosne i Hercegovine, br. 1/02, 14/03

32

32 str.

Sanja Maksimović* Danijela Despotović**

UGOVOR O DElU U RIMSKOM PRAVU

REZIME: Ugovor o delu je postojao još u rimskom pravu i vodi poreklo iz ugovora locatio conductio operis . To je ugovor kojim se jedna strana conductor – obavezivala da izvrši neki konkretan posao, kao što je prav-ljenje cipela, prevoz vina i sl., a druga strana locator se obavezivala da za to plati određenu naknadu. Ono što je veoma zanimljivo jeste to što je još u rimskom pravu pravljena razlika između običnih poslova i onih poslova za koje je trebalo posebno obrazovanje. Naime, u rimskom pravu, poslovi koji su iziskivali veće znanje, a koje su posedovali posebno učeni ljudi (učitelji, advokati), nisu bili predmet locatio condutio operis nego manda-tuma koji je bio dobročini, odnosno besplatni ugovor. U ovom radu će biti analizirano poreklo ugovora o delu u rimskom pravu, jer ono predstavlja osnov i temelj današnjih evropskih pravnih sistema, a pored toga je i najra-zvijeniji i najzaokruženiji pravni sistem starog veka.

Ključne reči: poreklo ugovora o delu, locatio conductio, location conduc-tio rei, locatio conductio operarum, locatio conductio operis faciendi

1. Uvod

Iako je rimska država prestala da postoji pre više od 1500 godina, rim-sko pravo3 se i dalje proučava. Naime, ono predstavlja deo nasleđa iz antike i veoma je raznovrsno i bogato. I pored toga, ima mišljenja da je ono da-nas nepotrebno. Međutim, na primeru rimske države, s obzirom na to da je bila velika i dugovečna, može se uočiti kako nastaje jedan pravni i politički

* Msr. doktorand i asistent na Pravnom fakulitetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

** doc. dr, dekan Pravnog fakulteta, Slobomir P Univerziteta, Republika Srpska3 Pod pojmom rimsko pravo (ius Romanorum, ius romanum) označava se pravni poredak koji je bio na snazi u rimskoj državi, tj. počeo od legendarnog osnivanja Rima (754. ili 753. g. p. n. e.), pa sve do smrti istočnorimskog cara Justinijana (565. g. n. e.).

UDK: 349.22BIBLID: 0352-3713 (2016); 33, (7-9): 32–43

33

UGOVOR O DELU U RIMSKOM PRAVU

33 str.

poredak, kojim se mehanizmima pravo prilagođava životu, kao i odnos prava i privrede. Rimsko pravo je mnoštvo složenih međuljudskih odnosa do kakvih se dolazi prilikom vršenja nekog organizovanog rada, regulisalo kroz neko-liko ugovora, od kojih centralno mesto zauzima locatio conductio4. Važno je istaći da su se pod ovim ugovorom u rimskom pravu podrazumevala zapravo tri kontrakta: ugovor o zakupu stvari (locatio conductio rei), ugovor o najmu radne snage (locatio conductio operarum) i ugovor o delu (locatio conductio operis faciendi). Mnogi rimskopravni kontrakti kao što su emptio – vendi-tio (kupoprodaja), mutuum (zajam) ili societas (ortakluk) u današnjim pravi-ma imaju analogne ugovore, što u velikoj meri olakšava njihovo izučavanje. Međutim, to nije uvek slučaj jer, na primer, ugovor o delu u rimsko doba nije postojao kao zaseban ugovor, nego kao deo znatno šireg kontrakta locatio conductio. Rimljani su ovim imenom nazivali tri kontrakta kojima je zajed-nička karakteristika u tome što jedna stranka (locator) stavlja na raspolaganje stvar ili radnu snagu drugoj stranci (conductor), a ona je uzima i koristi uz novčanu naknadu.

2. locatio conduction

U literaturi se Locatio conductio obično definiše kao „konsenzualni kon-trakt kojim se jedna strana obavezuje da će drugoj strani predati na privre-meno korišćenje određenu stvar, staviti na raspolaganje svoju radnu snagu ili izvršiti neko delo, a ova će za to platiti ugovorenu naknadu”.5 Iz iznetog proizilazi da je reč o kontraktu koji ima više oblika, što znači da su se u rim-skom pravu pod jednim pojmom, po današnjem shvatanju, podrazumevala tri posebna ugovorna odnosa – ugovor o zakupu stvari (locatio conduction rei), ugovor o najmu radne snage (locatio conductio operarum) i ugovor o delu (locatio conductio operis faciendi).6 Zajedničke karakteristike navedenih ugovora su brojne: svi su bilateralni, konsenzualni i teretni ugovori bonae-fidei, koji su se štitili istim tužbama. Međutim, ono što je važno jeste da je

4 Može se reći da navedeni kontrakt nema analogni ugovor u modernom pravu, te ga je nemoguće adekvatno prevesti na srpski jezik. Stoga će se u radu navoditi isključivo u izvornom obliku, kao i ostali kontrakti.5 Bujuklić, Ž. (2012). Rimsko privatno pravo. Beograd, Pravni fakultet, str. 384.6 U literaturi se veoma često ovaj ugovor označava i samo kao locatio conductio operis. Navedeno prema: Günal, N (2004). AnExample Of Consensual Contracts: Locatio Conductio Rei. Ankara Law Review, vol. 1, br. 2, str. 201–211.


34

34 str.

njihova ekonomska suština bitno različita, što se vidi iz „prividne” zamene subjekata. Kod locatio conductio rei zakupac je konduktor (conductor) – od lokatora (locator) je za određenu sumu novca zakupljivao stvar (res), a kod locatio conductio operarum poslodavac je konduktor, kome locator vrši neki rad (po pravilu fizički – operae). U navedenom slučaju se može reći da je lo-gička „spojnica“ ova dva ugovora rimsko shvatanje rada za drugoga7, po ko-jem sam rad predstavlja stvar. Kauzu posla predstavlja dobijanje novca (mer-ces) za davanje stvari, tj. rada na određeno vreme. Locatio conductio operis faciendi jeste ugovor kod kojeg kondukto rvrši rad. Preciznije, treba nešto da uradi (opus) po nalogu lokatora. Dakle, ako se akcenat stavi na ekonomsku suštinu, a to je „ko vrši kakav rad ili daje stvar u zakup za novac”, onda je inverzija očita, što je prikazano u Tabeli 1.8

Tabela 1. locatio conductio– tri ugovorna odnosa

locatio conductio locator conductor- rei Zakupodavac Zakupac

- operarum najamni radnik Poslodavac- operis faciendi Naručilac izvođač dela

Izvor: Đorđević, M. (2014). str. 247.

Kontrakt locatio conductio dobio je ime od glagola locare koji znači smestiti stvar na neko mesto ili kod nekoga, izložiti je negde; i glagola con-ducere koji znači uzeti sa sobom, poneti, koristiti.9 Kao što se iz navedenog može zaključiti akcenat je na davanju stvari tj. rada, a kod locatio conductio operis faciendi, lokator obavlja određenu aktivnost – on je predao neku stvar, a pored toga daje i novac.10 Relevantno je naglasiti da u literaturi praktično postoji konsenzus da distinkcija između navedene tri vrste locatio conduc-tio ne predstavlja delo rimskih pravnika, nego pandektista. S jedne strane,

7 O shvatanju rada kod Rimljana biće više reči u daljem tekstu.8 Đorđević, M. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 247.9 Stojčević, D. (1983). Rimsko privatno pravo. Beograd, Savremena administracija, str. 264.10 Đorđević, M. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 247.

35


35 str.

istraživači zastupaju stav da je locatio conductio jedinstven ugovor,11 dok su sa druge strane zastupljeni stavovi da je ovaj ugovor raščlanjen na tri tipa.12 Posmatrajući sa istorijskog aspekta, locatio conductio je poznat od najstarijih vremena i od Zakonika XII tablica se može zaključiti da je u to doba postojao običaj davanja u najam robova i stoke. Kasnije se razvio i zakup zemljišta, a u većim naseljima, naročito u Rimu, počele su se graditi i stambene zgrade koje su kao celina (domus), ili još češće, po pojedinim delovima (insulae, coena-cula) izdavane u najam stanarima. Ugovaralo se i izvršenje nekog dela (opus). Zbog postojanja velikih imanja (latifundia), kod pojedinih sezonskih poslova koji su zahtevali veći broj radnika kako bi se posao uradio za kraće vreme, počela se uzimati u najam radna snaga slobodnih siromašnih seljaka ili tuđih robova. Na taj način su se još u klasično doba, u manjoj ili većoj meri, pojavi-la sva tri oblika najamnih ugovora, iako je njihovo pravno diferenciranje teklo veoma sporo.13 Sumirajući navedeno dolazi se do zaključka da se precizna i potpuna slika ne može dobiti analiziranjem jedinstvenog locatio conductio, te će u radu ovaj ugovor biti posmatran sa aspekta triparticije (trojne podele), jer uz opšte navedene zajedničke karakteristike locatio conductio ima i neke specifične crte za svaki pojedini tip ovog ugovora i o njima će biti više reči u tekstu koji sledi.

2.1. locatio conductio rei

Locatio conductio rei (zakup stvari) jeste konsenzualni kontrakt u ko-jem se jedna strana – zakupodavac (locator) obavezuje da preda određenu stvar radi upotrebe i uživanja, a druga strana – zakupac (conductor) da za-uzvrat isplati određenu sumu novca.14 Bitni elementi zakupa jesu predmet i cena (zakupnina). Predmet najma u ovom slučaju može biti svaka nepotrošna

11 Diskusiju na ovu temu započeo je Aranđo-Ruic, a isti stav zastupali su i Ugo Brazielo, Olivije Marten, Vičete Karoči i mnogi drugi.12 S druge strane, diskusija o strukturi locatio conductio proizvela je drugu struju, koja odobra-va triparticiju. Zastupnici ove teze jesu: Kazer, Majer Mali, Alzor, Monier itd. Navedeno prema: Knežević Popović, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 8–10.13 Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 314.14 Horvat navodi da su najam i zakup rezultat imovinske diferencijacije i klasne eksploatacije. Siromašni najamnici, a naročito seljaci bezemljaši na taj način postaju sve više zavisni od veliko-posednika koji ih eksploatišu ubiranjem rente. Ta ekonomska zavisnost kod zakupa (colonus) pos-pešuje u carsko doba i stvaranje pravno zavisnog zemljoradničkog stanovništva u obliku kolonata. Navedeno prema: Horvat, M. (1977). Rimsko pravo. Zagreb, Školska knjiga, str. 278.


36

36 str.

stvar, nepokretna i pokretna, ali i neka prava, kao što su pravo uživanja,15 emfiteuza16 i superficies17, ali uvek moraju biti nepotrošne, zato što je zaku-pac obavezan da ih vrati nakon korišćenja. Potrošne stvari mogu biti predmet zakupa, ali samo u slučaju ako su date radi izlaganja. Pošto se ovaj kontrakt ne zaključuje radi prenosa nego radi korišćenja stvari, predmet zakupa mogu biti i tuđe stvari, pa i neke stvari koje ne mogu biti predmet kupoprodaje, kao na primer dobra dobijena u miraz.18 Zakupac je obavezan da plati zakupni-nu (merces), koja je morala biti ozbiljna, određena i novčana. Ukoliko bi se ugovaralo davanje plodova ili neki rad, prema klasičnom pravu, to bi pre bio bezimeni kontrakt, a Justinijanovo pravo je dopuštalo i naturalne zakupnine.19 Zakupac u upotrebi stvari treba da pokaže pažnju dobrog domaćina, što znači da odgovara za culpa levis in abstracto, iako stranke mogu i drugačije ugovo-riti.20 Zakupac je bio dužan da plati cenu samo ako je stvar mogao da koristi. Stoga, ukoliko krivicom lokatora ili slučajnom propašću stvar nije mogao ko-ristiti nije bio dužan ni da plati odgovarajući deo zakupnine, a ako je u pitanju zemljište za obrađivanje mogao je tražiti odgovarajuće smanjenje zakupnine ukoliko je, na primer, žetva bila slaba. Na osnovu navedenog, zaključuje se da je važio princip periculum est locatoris, tj. da sve rizike, pa i rizik za neuspeh žetve usled nepovoljnih prirodnih uslova, snosi lokator. Lokator je dužan da omogući da konduktor koristi stvar u ugovorenim granicama i u tom cilju je dužan da mu preda predmet zakupa u detenciju, ali i da ga održava u upo-trebljivom stanju, tj. da vrši popravke, plaća porez i sl. Lokator je morao da nadoknadi zakupcu štetu koju je pretrpeo ukoliko je predmet imao mane koje su umanjile mogućnost njegovog korišćenja. U Justinijanovom pravu lokator je odgovarao, iako je stvar imala nedostatke za koje on nije znao. Naime, stvar data u zakup nije morala biti u svojini lokatora, ali se smatralo da je on ispunio svoju obavezu, iako je zakupcu predao tuđu stvar. U tom slučaju lokator je dužan da brani zakupca od svih uznemiravanja prilikom korišćenja

15 Uzufruktuar (lat. usufructuarius – uživalac tuđe svojine) može prepustiti u najam izvršavanje svog prava uživanja, ali svoje pravo uživanja ne može preneti na drugog jer je ono vezano za nje-govu ličnost.16 Pod ovim terminom u rimskom pravu se podrazumeva vrsta naslednog zakupa po kojem neko ima pravo potpunog uživanja zakupljenog zemljišta, pa čak i da ga otuđi i ostavi drugom u nasleđe.17 Navedeni termin odnosi se na sve stvari koje se nalaze na površini zemlje, a najčešće na zgrade. 18 Malenica, A. (2003). Rimsko pravo. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 308.19 Ugovori o zakupu stvari pri kojima je zakupnina određivana u naturi nazivali su se coloniapar-tiaria. Pri takvim ugovorima postojala je obaveza zakupca da obrađuje zakupno dobro. Navedeno prema: Puhar, I. (1970). Rimsko pravo: ekonomsko-društveni odnosi: političko uređenje: izvori prava. Beograd, Naučna knjiga, str. 419.20 Stanojević, O. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ, str. 264.

37


37 str.

stvari, a zakupac, pošto je samo detentor, nema nikakvu stvarnopravnu zašti-tu, nego samo obligacionu. Iz tog razloga, ukoliko mu neko oduzme stvar ili ga uznemirava u korišćenju, ne može ga on tužiti, nego se samo može obratiti lokatoru i tražiti od njega zaštitu i eventualnu naknadu štete.21 Što se tiče tra-janja ugovora, po rimskom klasičnom pravu, mogao je biti sklopljen zauvek (locatio in perpetum), što je značilo da se, ukoliko ne nastupe određene okol-nosti ili postupci najmoprimca, ustupljena stvar nije mogla bez odgovornosti za naknadu štete oduzeti ni najmoprimcu ni njegovom nasledniku. Takođe, ugovor je mogao biti sklopljen i bez određenog roka, tj. na neodređeno vreme i u tom slučaju i jedna i druga stranka je mogla jednostrano od njega odstupiti i to bez otkaznih rokova, koje rimsko pravo nije poznavalo. Konačno, ugovor je mogao biti sklopljen i na određen vremenski period, tj. do isteka roka (loca-tio od certum tempus), obično na pet godina (lustrum), naročito kada je bio u pitanju zakup zemljišta.22 Kontrakt locatio conductio rei imao je veliki značaj za razvitak ustanove kolonata. Naime, još u početku principata osećale su se teškoće prilikom pronalaženja radne snage koja bi obrađivala imanja, kako u Italiji tako i izvan nje.23

2.2. locatio conductio operarum

Locatio conductio operarum predstavlja kontrakt kojim se jedna stranka obavezuje da će drugoj stranci staviti na raspolaganje svoju radnu snagu za određeno vreme, a ona se obavezuje da za to plati određenu cenu. Pošto ovde radnik „plasira” svoju radnu snagu, on je lokator,a poslodavac koji koristi radnu snagu radnika jeste konduktor.24 Predmet ugovora jeste operae(rad).Ovaj oblik najma, gde slobodan čovek daje svoju radnu snagu za novac, nije bio mnogo razvijen u Rimu.

Naime, ovaj kontrakt koji je preteča modernog ugovora o radu, u Rimu nije imao veliki značaj zbog korišćenja rada robova i kolona, kao i zbog toga što je rimskim građanima bilo ispod časti da stupaju u najamni odnos. Ipak, sirotinja koja nije mogla da bira, još od ranih vekova rimske istorije prodaje svoju radnu snagu. Važno je naglasiti da nije ni svaki rad bio predmet ovog ugovora. Tako na primer, visokokvalifikovani poslovi, kao što su poslovi le-kara, učitelja, umetnika itd., obavljani su u formi prijateljske usluge, formalno

21 Stojčević, D. (1983). Rimsko privatno pravo. Beograd, Savremena administracija, str. 266.22 Günal, N. (2004). An Example of Consensual Contracts: Locatio Conductio Rei. Ankara Law Review, vol. 1, br. 2, str. 210.23 Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 316.24 Stojčević, D. (1983). Rimsko privatno pravo. Beograd, Savremena administracija, str. 267.


38

38 str.

besplatno i to putem naloga uz koji su išli pokloni. Naknada za takav rad mo-gla se ugovoriti i posebnom stipulacijom.25 Naime, po shvatanju robovlasnič-kog društva naplativo obavljanje rada je ponižavalo slobodne ljude, te stoga rad koji su obavljali ljudi iz viših staleža, a koji je bio u vezi sa nekim znanjem ili veštinom, nije mogao biti predmet najma u novcu.26 Ukoliko bi građanin visokog društvenog statusa svom sugrađaninu pružao usluge koje podrazume-vaju izvesnu kvalifikaciju, smatrano je da je time ukazana čast (honor).27 Ove usluge su poznate pod nazivom artes liberalis.28 Bitni elementi ugovora jesu rad (operae)29 i najamnina (merces). Iznos se uglavnom ugovarao za dan rada, a najamnina je ugovarana u jednoj sumi (paušalno), ali za svaku vremensku jedinicu tj. dnevno, nedeljno ili mesečno. Najamnina je morala biti izražena u novcu, određena i istinita. Njena visina utvrđivala se sporazumom strana-ka, sve do nastupanja ekonomske krize u dominatu, kada je Dioklecijanovim ediktom o cenama propisan i najviši iznos najamnina. Tada je dopušteno da ona bude i u naturi.30 Ugovor o najmu spada u „poslove sredstava”, a ne u „poslove cilja”, kako ih danas teorija razlikuje. Lokator ne garantuje rezultat svog rada. Njegova je dužnost da stavi na raspolaganje svoju radnu snagu, a kako će je i gde upotrebiti zavisi od konduktora. Stoga je u ovim ugovorima, više nego kod ugovora o delu, prisutan odnos podređenosti. Sve do liberalnog kapitalizma ugovor o najmu radne snage ostaje osnovni način uređivanja od-nosa između rada i kapitala, a danas je intervencionizam države toliko velik da to nije više posao obligacionog prava, nego poseban radnopravni odnos.31

25 Teorija koja je izazvala najžešće polemike i koja ima ključnu ulogu u evoluciji ugovora o delu pripisuje se stipulaciji. Jedna od teza polazi od pretpostavke da je isti običaj nastao u vreme kada neformalni dogovor još nije obavezivao. Postoji više objašnjenja porekla ove reči, od kojih su većinu dali sami Rimljani. Jedno od njih povezuje ovaj ugovor sa rečju stipula – štapić, ali je ve-rovatnije ono koje polazi od reči stipulus – čvrst, što podrazumeva čvrst dogovor, tvrdu veru. Više o stipulaciji u: Knežević Popović, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo: Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 30–36 i Stanojević, O. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ, str. 248–250.26 Horvat, M. (1977). Rimsko pravo. Zagreb, Školska knjiga, str. 279.27 Knežević Popović, D. (2008). Istorija slobodnih profesija – od artes liberales do savremenog doba. Strani pravni život, br. 2, str. 11–12.28 Šarčeva navodi da je etimologija termina artes liberales sporna. Prema jednom mišljenju, ovaj termin potiče od reči liber(knjiga) i označava nauke koje se mogu naučiti iz knjiga, dok se prema drugom mišljenju ovaj termin vezuje za status libertatis i označava društveni položaj nosioca slo-bodnih profesija među slobodnim građanima. Navedeno prema: Šarac, M. (2010). Artes liberales Zbornik Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci, vol. 31, br. 1, str. 483.29 Važno je istaći da su Rimljani razlikovali operaei illiberales čiji su predmet bile manuelne usluge vršene za novac, od artes liberales ili ingenuae, koje je mogao obavljati samo slobodan čovek.30 Bujuklić, Ž. (2012). Rimsko privatno pravo. Beograd, Pravni fakultet, str. 384.31 Stanojević, O. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ, str. 265.

39


39 str.

2.3. Locatio conductio operis faciendi

Locatio conductio operis faciend32 označava se kao preteča ugovora o delu, ali on obuhvata i nekoliko drugih odnosa koji ga čine složenim. Ovo je konsenzualni kontrakt u kojem se jedna strana – izvođač (conductor) oba-vezuje da u ugovorenom roku obavi određenu aktivnost, po pravilu na stvari koja je stavljena na raspolaganje, a druga strana (locator) zauzvrat se obave-zuje da plati određenu sumu novca. Bitni elementi ovog kontrakta jesu delo koje se stvara (opus) i cena, tj. naknada koja se za to plaća (merces).33 Ovim ugovorom su se služili zidari, prevoznici, zanatlije, ali i slikari, umetnici, svi-rači i drugi. Osnovnu razliku ovog ugovora u odnosu na locatio conductio operarum, kao i njegovu ekonomsku suštinu čini opus, odnosno njegov drugi obavezni element. U ovom slučaju predmet ugovora nije sam rad, nego os-tvarenje dela, materijalnog (npr. da se od nekog materijala nešto napravi ili da se nešto preveze) ili nematerijalnog (npr. da šegrt savlada svoj zanat),34 što znači da predmet ugovora jeste rezultat rada (npr. da se sagradi kuća, napravi zlatan nakit, sašije odevni predmet, preveze roba sa jednog mesta na drugo i sl.). Najbolje objašnjenje pojma opus locatio conductio operis faciendi pro-nađeno je u delu Digesta, a daje ga Paulus, pozivajući se na Labea: „locatio conductio operis po rečima Labea označava ono što Grci nazivaju apotele-sima (rezultat), a ne ergon (rad, projekat), nego dovršeni proizvod izvrše-nog opus-a.“ Navedeni fragment je u romanistici tumačen na više načina.35 Đorđević zaključuje da naručioca posla sam rad nije zapravo ni interesovao, nego samo rezultat. Da li je konduktor angažovao pomagače ili podizvođače, nije uticalo na valjanost posla jer je kauza posla – opus, do kojeg se dola-zi radom. Lokatora je zanimalo na koji način i ko vrši rad samo ukoliko je posao intuitu personae (npr. slikar).36 Polja najranije primene ovog ugovora

32 Prilikom traženja najstarijeg pomena rimskog ugovora o delu nailazi se na jednu neobičnost i zanimljivost. Naime, u kontroverznim, često osporavanim ali i zastupanim legeslegiae, Romulov zakon kaže kako je on patricijima odredio da rade „svešteničke i magistratske funkcije“, a plebej-cima „da obrađuju zemlju, čuvaju stoku i rade nadničarske poslove“. Iako je jasno da su ovakve odredbe pripisane Romulu i da su morale nastati kasnije, interesantno je pronaći ovakav detalj jer on nagoveštava da su se ovakvi poslovi obavljali i ranije nego što se misli. Navedeno prema: Đorđević, M. (2014). Poreklo ugovora o delu. Pravni život, vol. 63, br. 10, str. 653.33 Malenica, A. (2003). Rimsko pravo. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 311.34 Đorđević, M. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 251.35 Više o tome u: Knežević Popović, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 90–92.36 Đorđević, M. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 251–252.


40

40 str.

jesu zanatstvo – plebejci su dolazili u patricijske domove da obavljaju sitne zanatske poslove37, i pogrebni ceremonijali – u pogrebnim povorkama bile su uobičajene grupe muzičara (flautista) koje su svirale za nadoknadu, i plaćene narikače.38 Važno je istaći da ugovorom o delu ne nastaje onolika podređenost kao kod ugovora o najmu radne snage. U rimskom klasičnom pravu bilo je sporno na koji način prosuditi karakter pravnog posla kada je delo obavljano na materijalu koji je delimično ili u celini pripadao konduktoru, s obzirom na načelno pravilo da stvar od koje ili na kojoj je trebalo izvesti određeno delo daje lokator. Preovladalo je mišljenje da je u slučaju kada je sav materijal dao konduktor reč o kupoprodaji, a ne o najmu. Međutim, ukoliko je bila u pitanju izgradnja kuće, podrazumevalo se, iako je sav građevinski materijal pripadao konduktoru, da nije bila u pitanju prodaja nego locatio conductio operis fa-ciendi, ukoliko je naručilac dao zemljište, tj. teren za izgradnju. Konduktor najčešće obavlja posao u svojim prostorijama, a čak može i koristiti rad svojih robova za obavljanje poslova niže vrste. Međutim, konduktor lično odgovara za uspešno izvođenje dela. Pri tome se uzima u obzir svaka krivica (omnis culpa), pa čak i neznanje i neumesnost (imperitia). Ukoliko je neke poslove ili deo poslova poverio svojim radnicima, odgovarao je zbog greške u izboru (culpa in eligendo).39 S druge strane, nije odgovarao kada bi naručeno delo propalo pre nego što je bilo isporučeno lokatoru, ukoliko je do toga došlo usled događaja koje čovek nije mogao da spreči kao što su, na primer, upadi neprijateljske vojske i svi drugi razlozi koji se u izvorima nazivaju viša sila – vis maior ili casus maior (u izvorima se navodi primer sagrađene kuće koju poruši zemljotres). Nije odgovarao ni u slučaju kada je propast stvari usledila zbog lošeg kvaliteta materijala koji je dao naručilac, a ni onda kada se u sve-mu morao držati njegovih naloga koji nisu bili u skladu sa prirodom posla. Ako je delo imalo nedostatke, obaveza konduktora je bila da ih u primerenom roku ispravi, a ako to nije hteo da učini, naručilac je mogao da odustane od ugovora ili da smanji naknadu. Međusobna prava i obaveze stranke su mogle ostvarivati i tužbama,40 što znači da se u locatio conductio operis faciendi zaštita ostvarivala putem tužbi actio locati i actio conducti. Pošto se u demon-stratio ovih tužbi morao navesti pravni osnov causa posla, može se zaključiti

37 Milošević, M. (2010). Rimsko pravo. Beograd: Pravni fakultet, str. 268.38 Knežević Popović, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 42–44.39 Naročito je pooštrena odgovornost zanatlija koji su obavljali poslove čišćenja i popravke odeće (fullones,sarcinatores). Oni su odgovarali i kada je bila u pitanju slučajna propast ili oštećenje stva-ri, odnosno za kustodiju (custodia), koja se kod Justinijana naziva culpa in custodiendo. Navedeno prema: Bujuklić, Ž. (2012). Rimsko privatno pravo. Beograd, Pravni fakultet, str. 389.40 Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 317.

41


41 str.

da to predstavlja još jednu indiciju da su Rimljani morali shvatiti visok stepen posebnosti locatio conductio operis faciendi u okviru koncepta locatio con-ductio. Kao podvrste locatio conductio faciendi, navode se još tri ugovora, a to su ugovor o uskladištenju (locatio conductio horrei ili locati conductio horreorum), ugovor o građenju i ugovor o pomorskom prevozu (Lex Rhodia de iactu).

Sam naziv locatio conductio horrei potiče od horreum (ostava, skladište) nameće se i zaključak da se ovaj ugovor koristio za ono što Zakon o obliga-cionim odnosima naziva uskladištenjem.41 Najsnažnija specifičnost ugovora o građenju jeste probatio fenomen, koji je nadređen svim drugim aspektima ugovora. Probatio je imao određena pravna dejstva, odnosno okončavao je odgovornost graditelja i prenosio rizik sa graditelja na naručioca. Takođe, od-nosio se na ispitivanje kvaliteta i valjanosti građevine. Iako se mehanizam probacije nije u izvorima direktno opisivao, može se zaključiti da se probatio sastojao od pregleda, provere, ispitivanja građevine i davanja ocene, odobre-nja ili neodobrenja posla. Nakon pregleda delo je moglo biti odobreno (pro-batio) ili neodobreno (improbatio).42 Ugovor o pomorskom prevozu, koji je u doba republike preuzet iz grčkog prava, a odnosio se na način raspodele štete nastale za vreme prevoza robe morem. Nazvan je Lex Rhodia de iactu zato što su se pravila o podeli štete najpre javila u praksi grčkog ostrva Rodos.43 Ugovor o prevozu robe morem zaključivao se kao tipičan locatio conductio operis faciendi.

Zaključak

Analizirajući poreklo ugovora o delu može se zaključiti da njegovi ko-reni sežu hiljadama godina unazad. Zaokružen sistem koji je regulisao rad pronalzimo u rimskoj državi. Ugovor o delu je bio u upotrebi kroz celu isto-riju rimskog prava. Razvojem poljoprivrede i zanatstva ugovor o delu se ko-risti. Poslovi koji su zahtevali veće znanje, kao što su advokati ili učitelj bili su predmet besplatnog mandata. U periodu svoga nastanka ugovor o delu se zasnivao na bona fides, a pred kraj republike bio je zaštićen dvema tužbama actio locati i actio conducti. Obaveze poslenika su bile da na vreme i uredno izvrši posao, kao i da preda rezultat rada. Prilikom obavljanja posla mogao je

41 Član 730. (2008). Zakon o obligacionim odnosima sa registrom pojmova : prvo izdanje : priredio Ožegović N. Beograd, Poslovni biro, str. 162.42 Knežević Popović, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 125.43 Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 317.


42

42 str.

imati pomoćnike ili zamenike ukoliko nije ugovorena stroga lična obaveza. Za štetu koju je prouzrokovao svojom krivicom, a koja je podrazumevala nje-govu stručnu nesposobnost, ali i loš izbor pomoćnika ili zamenika, odgovarao je. Naručilac je imao obavezu da plati novčanu nagradu (merces), kao i da preuzme završeno delo. Kada je poslenik trebalo da izradi određenu stvar, naručilac je po pravilu davao materijal. Analizirajući locatio conductio operis faciendi dolazi se do zaključka da je ovaj rimskopravni kontrakt složen. Iako nema adekvatnog parnjaka u današnjem pravu, a i obuhvata mnoštvo drugih ugovornih odnosa, nesumnjivo je da se u njemu pronalazi poreklo modernog ugovora o delu.

Sanja MaksimovićMA, A doctoral candidate and teaching assistant at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary of the University of Business Academy in Novi Sad

Danijela DespotovićAssistant professor and the Dean of the Faculty of Law at Slobomir P University, Republic of Srpska

THE SERVICE CONTRACT IN ROMAN LAW

A b s t r a c t

The service contract has been existing since Roman law. It originates from the locatio operis conductio contracts. It was the contract by which one party a conductor – was obliged to perform a specific job, such as a shoe making, wine transportation, etc., and the other party, a locator was obliged to pay the specified fee. It is very interesting that in Roman law a clear di-stinction was made between ordinary activities and those required a special education. In fact, in Roman law, jobs demanded a greater knowledge, usually possessed by highly educated people (teachers, lawyers), were not the subject of locatio operis condutio but mandatum which was considered to be a free contract. This paper will examine the origin of the service contract in Roman law, because it represents a basis and foundation of today's European legal system, and in addition, it is the most developed and comprehensive legal system of the ancient times.

43


43 str.

Key words: the origin of the service contract, locatio conducti, locatio conductio rei, locatio conductio operarum, locatio conductio operis faci-endi

Literatura

1. Bujuklić, Ž. (2012). Rimsko privatno pravo. Beograd, Pravni fakultet2. Đorđević, M. (2014). Poreklo ugovora o delu. Pravni život, vol. 63, br.

10, str. 647-6413. Đorđević, M. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis

faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 245-2654. Günal, N (2004). An Example Of Consensual Contracts: Locatio

ConductioRei, Ankara Law Review, vol. 1, br. 25. Horvat, M. (1977). Rimsko pravo. Zagreb, Školska knjiga6. Knežević Popović, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno

Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu7. Knežević Popović, D. (2008). Istorija slobodnih profesija – od arteslibe-

rales do savremenog doba, Strani pravni život, br. 2, str. 7-288. Malenica, A. (2003). Rimsko pravo. Novi Sad: Pravni fakultet9. Puhar, I. (1970). Rimsko pravo: ekonomsko-društveni odnosi: političko

uređenje: izvori prava. Beograd, Naučna knjiga10. Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet11. Stanojević, O. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ12. Stojčević, D. (1983). Rimsko privatno pravo.Beograd, Savremena

administracija13. Šarac, M. (2010). Artes liberales. Zbornik Pravnog fakulteta Sveučilišta

u Rijeci, vol. 31, br. 114. Zakon o obligacionim odnosima sa registrom pojmova (2008). prvo iz-

danje : priredio Ožegović N. Beograd : Poslovni biro

44

44 str.

Milica Krulj Mladenović*1 Vladan Ivanović** Marko Gašić***

PRAVNI PROBLEMI SAOBRAĆAjNIH NEZGODA - DIREKTIVE EU O OSIGURANJU

OD GRAĐANSKE ODGOVORNOSTI ZA ŠTETE IZ UPOTREBE MOTORNIH VOZILA

REZIME: Posledice saobraćajnih nezgoda i obim zaštite žrtava putem osiguranja kontinuirano su se pratile na nivou EU, kako bi usaglašavanjem nacionalnih zakonodavstava obezbedio isti minimum osiguravajuće zaštite u svim državama članicama. EU i dalje teži ka rešavanju nerešenih pitanja iz oblasti obaveznog osiguranja od građanske odgovornosti automobilista kroz ujednačavanje propisa različitih zemalja koje čine zajednicu. Direkti-ve Evropske unije doprinele su harmonizaciji i ujednačavanju zaštite žrta-va saobraćajnih nezgoda u Evropi. Države članice EU, a i one koje to nisu, usaglasile su svoja nacionalna zakonodavstva u oblasti obaveznog osigu-ranja od građanske odgovornosti automobilista sa evropskim direktivama. Danas u evropskim zemljama postoji obavezni minimum osiguravajuće zaštite oštećenih lica u saobraćajnim nezgodama, tako da u tom pogledu više nema većih razlika od države do države. Na taj način postignut je zavi-dan nivo zaštite ove najosetljivije kategorije žrtava u savremenim društvi-ma. Angažovanje međunarodne zajednice u oblasti obaveznog osiguranja od odgovornosti automobilista dalo je rezultata.

Ključne reči: Direktive EU, saobraćajne nezode, obavezno osiguranje, građanska odgovornost, motorna vozila.

Direktive - uputstva su pravni akti koji obavezuju zemlje članice na koje se odnose u pogledu cilja koji treba ostvariti, ali je nacionalnim zakonodavstvima

* prof. dr, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Blace, Srbija, e-mail: [email protected]** dr, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Blace, Srbija, e-mail: [email protected]*** Visoka poslovna škola strukovnih studija, Blace, Srbija, e-mail: [email protected]

UDK: 347.426/.6:656.1.08 (4-672EU)BIBLID: 0352-3713 (2016); 33, (7-9): 44–59

45

PRAVNI PROBLEMI SAOBRAĆAJNIH NEZGODA-DIREKTIVE EU O OSIGURANJU OD GRAĐANSKE .....

45 str.

ostavljena sloboda u pogledu izbora oblika i sredstva njihovog sprovođenja, odnosno izvršenja. Direktive utvrđuju jedinstvena pravila koja države članice inkorporišu u svoja nacionalna zakonodavstva. Ujednačavanje pravila u obla-sti osiguranja odgovornosti automobilista u zemljama članicama EU, osnovni je njihov cilj.

Zemlje Evropske unije usvojile su pet direktiva, kao i veliki broj pre-poruka, kojima se utvrđuje osiguranje od odgovornosti za štetu pričinjenu upotrebom motornog vozila. Direktive se odnose na usaglašavanje zakono-davstava država članica u oblasti osiguranja od građanske odgovornosti auto-mobilista i o uvođenju obaveznosti osiguranja takve odgovornosti.

Treba istaći da su Direktive doprinele zaštiti oštećenih lica u saobraćaj-nim nezgodama, ne samo u zemljama članicama EU (odnosno, ranije, EEZ), već i onim koje pretenduju da postanu njene članice.4 Brojne su i preporuke Evropske zajednice koje se odnose i na države van EU, a tiču se ove vrste osi-guranja i njegovog usklađivanja sa nacionalnim zakonodavstvima tih zemalja sa regulativom EU. Inače, period u kome su donošene Direktive relativno je dug (od 1972. do 2005. god. – što nam sa jedne strane govori o osetljivosti svih pitanja i problema vezanih za međunarodno osiguranje odgovornosti au-tomobilista, a sa druge o postepenosti u prilagođavanju nacionalnih zakono-davstava ovim pravilima.

Prva Direktiva doneta je 24.04.1972. godine, 5 druga 29.12.1983. godine,6

treća 14.05.1990. godine,7 četvrta 16.05.2000. godine,8 a poslednja, peta

4 Čolović, V., (2010). Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi – Peta direktiva EU o osiguranju od građanske odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila. Evropsko zakonodavstvo, (33-34), str. 445 First Council Directive 72/166/EEC of 24 April 1972 on the approximation of the laws of Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles, and to the enforcement of the obligation to insure against such liability, Journal officiel n° L 103 of 02.05.1972.6 Second Council Directive 84/5/EEC of 30 December 1983 on the approximation of the laws of the Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles, Journal officiel n° L 008 of 11.01.1984.7 Third Council Directive 90/232/EEC of 14 May 1990 on the approximation of the laws of the Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles. Journal officiel n° L 129 of 19.05.1990.8 Fourth Directive 2000/26/EC of the European Parliament and of the Council of 16 May 2000 on the approximation of the laws of the Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles and amending Council Directives 73/239/EEC and 88/357/EEC, Journal officiel n° L 181 of 20.07.2000.


46

46 str.

11.05.2005. godine.9 Prva Direktiva je postavila osnove regulisanja osiguranja od građanske

odgovornosti automobilista u zemljama članicama, tada Evropske Ekonomske Zajednice. Njom su regulisana pitanja iz oblasti „zelene karte“10 za države potpisnice. Takođe, prva Direktiva imala je veliki značaj i za nesmetano od-vijanje kopnenog saobraćaja, ukinula je graničnu kontrolu osiguranja i uvela efikasan mehanizam obeštećenja žrtava saobraćajnih nezgoda od inostranih vozila.11 Svrha ove Direktive je uklanjanje prepreka i omogućavanje slobod-nog prolaza ljudi i vozila. To je postignuto preko mreže nacionalnih biroa u okviru sistema zelene karte koji omogućava oštećenim licima u saobraćajnim nezgodama, u kojima učestvuju strana vozila koja su registrovana u nekoj državi članici, da zahtev za naknadu štete podnesu subjektu sa sedištem u domaćoj zemlji.12

Direktivom se predviđa ukidanje kontrole zelene karte na osnovu spora-zuma nacionalnih biroa država članica prema kome svaki biro garantuje pre-ma svom nacionalnom zakonodavstvu naknadu štete koja je nastala iz upo-trebe inostranih motornih vozila na njegovom području, pa i onda kada nisu osigurana.13 Direktivom se usaglašavaju i neka pravila obaveznog osiguranja koje bi države članice trebalo da unesu u svoje nacionalno zakonodavstvo da položaj žrtava saobraćajnih nezgoda u Zajednici ne bi bio bitno drugačiji, za-visno od toga u kojoj je državi nastala saobraćajna nezgoda.14 Kasnije, je pod uticajem ove Direktive, i na granicama država nečlanica Zajednice (odnosno Država nečlanica čiji su Biroi kasnije potpisali dopunski sporazum, odnosno

9 Fifth Directive 2005/14/EC of the European Parliament and of the Council of 11 May 2005 amending Council Directives 72/166/EEC, 84/5/EEC, 88/357/EEC and 90/232/EEC and Directive 2000/26/EC of the European Parliament and of the Council relating to insurance against civil lia-bility in respect of the use of motor vehicles (Text with EEA relevance), Journal officiel n° L 149 of 11.06.2005. 10 Zelena karta ili sertifikat o osiguranju, koju osiguranik dobija od svog osiguravajućeg društva po zaključivanju ugovora, služi kao dokaz da je ispunio obaveze koje se tiču osiguranja vozila. Ovo osiguranje važi u celoj Evropskoj uniji, bez obzira gde se saobraćajna nezgoda dogodi, tako da osi-guranik nije u obavezi da plaća dodatne troškove osiguranja, kada putuje u zemlje Evropske unije. U slučaju saobraćajne nezgode zelena karta, ili sertifikat o osiguranju, služi kao dokaz osiguranja protiv takvih slučaja i dokaz da žrtve takve nezgode imaju pravo naknade štete.11 Pak, J., (2011). Pravo osiguranja, Univerzitet Singidunum, Beograd, str. 106.12 Ibid.13 Pak, J. (2002). Prva Direktiva koja se odnosi na usaglašavanje zakonodavstva država članica u oblasti osiguranja od odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila i kontroli obaveze tog osiguranja (72/166 EEC), Evropsko zakonodavstvo (1), str. 52.14 Ibid.

47


47 str.

Multilateralni garantni sporazum) omogućeno ukidanje kontrola važnosti ze-lene karte.

Direktiva je menjana i dopunjavana u cilju obezbeđenja jednakog po-ložaja žrtvama saobraćajnih nezgoda u svim državama članicama. Najpre je drugom Direktivom regulisano usaglašavanje zakonodavstava država člani-ca u oblasti osiguranja od odgovornosti automobilista. Ovom Direktivom takođe, regulisana su i pitanja u vezi osnivanja i funkcionisanja Garantnih fondova za štete pričinjene nepoznatim ili neosiguranim motornim vozilima, a koju pretrpe treća lica. Ukoliko je nezgodu prouzrokovalo lice koje nema osigurano vozilo ili mu se vozilo ne može identifikovati, oštećeno treće lice ima zakonsko pravo na naknadu štete iz fonda za osiguranje motornih vozila iz zemlje u kojoj se nezgoda dogodila, naravno u saglasnosti sa svim propi-sima u toj zemlji.15 Dakle, da bi se uklonila razlika u nacionalnim zakono-davstvima, koja je za posledicu imala nejednaki položaj žrtava saobraćajnih nezgoda u raznim držvama članicama, Direktivom je predviđeno da u svakoj državi članici mora da postoji organizacija koja će da vrši naknadu štete od nepoznatih i neosiguranih vozila najmanje do iznosa koji je predviđen za oba-vezno osiguranje (član 1. stav 4.).16 Takođe, države članice mogu obavezu ove organizacije i ograničiti putem franšize odnosno učešćem oštećenog u šteti, ali ne više od 500 evra (samo za štete na stvarima i ako ih je prouzrokovalo neosigurano motorno vozilo).

Drugom Direktivom se utvrđuje da osiguranje obavezno pokriva i štete na licima i štete na stvarima, čime je uklonjena značajna razlika u nacional-nim zakonodavstvima o obaveznom osiguranju od građanske odgovornosti automobilista. Svaka država članica, prema drugoj Direktivi treba da utvrdi iznose na koje se obavezno osiguranje mora zaključiti. Države članice mogu da predvide i veće limite osiguravajućeg pokrića, pa i neograničeno pokri-će, ali ne mogu (u cilju podjednake minimalne zaštite žrtava saobraćajnih nezgoda) da ograniče obavezu osiguravača na iznose koji su ispod onih koji su utvrđeni Direktivom.17 S'obzirom da doprinosi izjednačavanju minimalnih iznosa osiguranja u svim zemljama članicama, druga Direktiva je nastavi-la regulisanje limita osiguranja odgovornosti automobilista započeto prvom

15 Odbor Direktive 84/5/ EEC od 30.12.1983. god. o izjednačavanju zakona članica EU u vezi sa osiguranjem protiv građanske odgovornosti kada je u pitanju korišćenje (objavljeno u Službenom listu Evropske zajednice, n L 8, od 11.01.1984., str.17).16 Pak, J. (2002). Druga Direktiva Saveta EEZ o usaglašavanju zakonodavstva država članica u oblasti osiguranja od odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila, Evropsko zakonodavstvo (2), str. 75.17 Ibid.


48

48 str.

Direktivom. Drugom Direktivom propisana je minimalna visina pokrića za štetu nastalu na licima u iznosu od 350.000 evra. Kako se propisana mini-malna visina pokrića odnosi na jedno lice, navedni iznos se množi sa brojem oštećenih lica u slučaju da je u saobraćajnoj nezgodi oštećeno više lica.

Pored toga što reguliše iznose naknade štete nastale na licima, Direktiva reguliše i iznose naknade štete nastale na imovini tj. stvarima. Tako je pro-pisan iznos od 100.000 evra u slučaju štete na stvarima, bez obzira na broj oštećenih lica. Umesto navedenih iznosa države članice mogu da predvide minimalni iznos pokrića od 500.000 evra za štete na licima (kada ima više oštećenih lica) ili ukupan minimalni iznos pokrića od 600.000 evra i za štete na licima i za štete na stvarima po saobraćajnoj nezgodi (bez obzira na broj oštećenih lica i bez obzira na prirodu štete).

U nacionalnim zakonodavstvima država članica veće razlike postojale su i u pogledu kruga oštećenih lica kojima je osiguravač dužan da naknadi štetu iz saobraćajne nezgode (tzv. „treća lica“), što je doprinelo nejednakom polo-žaju žrtava saobraćaja od zemlje do zemlje. U pojedinim zemljama krug lica koji je spadao u treća lica bio je širok (obuhvatao je i bračnog druga i bliske srodnike), dok je drugim bilo užih ili širih ograničenja. Taj problem rešen je u okviru Direktive tako što je predviđeno da članovi porodice osiguranika, vo-zača ili bilo kog drugog lica koje je građanskopravno odgovorno za saobraćaj-nu nezgodu čije su posledice pokrivene osiguranjem, ne mogu biti isključeni pozivom na srodstvo iz osiguravajuće zaštite, ali samo za štete na licima. Što se tiče štete na stvarima ovih lica, iako je takvo rešenje moguće, nisu pokri-vene obaveznim osiguranjem. Treba još istaći da je drugom Direktivom pred-viđeno da ako je zakonom ili ugovorom predviđeno za neke slučajeve da ne postoji obaveza osiguravača da naknadi štetu za koju je odgovorno osigurano lice (vlasnik vozila, vozač), države članice treba da predvide u svom zakono-davstvu mehanizam naknade ovih šteta radi zaštite trećih lica (npr. slučajevi saobraćajnih nezgoda koje su prouzrokovala vozila kojima je upravljalo lice koje za to nema prećutno ili izričito ovlašćenje ili vozila kojima je upravljalo lice bez vozačke dozvole ili pak lica koja nisu poštovala tehničke norme o sigurnosti vozila).18

Trećom Direktivom za zemlje članice EU uvodi se jedinstvena polisa i jedinstvena premija obaveznog osiguranja od građanske odgovornosti auto-mobilista koja osiguranjem pokriva celo područje Zajednice. Direktivom se od država članica zahteva da u svojim nacionalnim zakonodavstvima pred-vide da obaveza organizacije koja obezbeđuje naknadu štete od nepoznatih i

18 Ibid.

49


49 str.

neosiguranih motornih vozila ne može biti supsidijarana, zatim da su osigu-ranjem obavezno pokrivena sva lica koja su putnici u vozilu, kao i da se osi-guranjem pokriva celo područje Zajednice na osnovu jedinstvene premije.19 Dakle, ovom Direktivom detaljnije se regulišu karakteristike Garantnog fon-da u zemljama članicama Zajednice, kao i ostali elementi vezani za plaćanje šteta u posebnim okolnostima.

Trećom Direktivom omogućen je izbor oštećenim licima, kada su pretr-pela štetu u državi u kojoj su niže sume osiguranja, da nadoknadu ostvare pre-ma povoljnijoj sumi, što je mišljenja smo sasvim opravdano. Ovo pravilo se primenjuje na sva oštećena lica, pa i na državljane države u kojoj je saobraćaj-na nezgoda nastala (tako npr. grčki državljanin koji je pretrpeo štetu u Grčkoj od vozila koje je stacionirano u Nemačkoj, ima pravo da ostvari naknadu štete po njega povoljnijem odnosno u ovom slučaju prema nemačkom pravu. Iz tog razloga države članice treba da preduzmu mere kako bi obavezno osiguranje od građanske odgovornosti pokrilo štete iz upotrebe motornih vozila (a to se može postići jedinstvenom premijom i na osnovu polise koja važi na čitavom području EU).

Takođe, trećom Direktivom se u interesu bržeg ostvarivanja prava na naknadu štete, predviđa da države članice moraju preduzeti sve mere kako bi oštećenim licima na najbrži način bio dostupan podatak o tome kod kog je osiguravača zaključeno osiguranje od odgovornosti za štetu od motornog vozila koje je učestvovalo u saobraćajnoj nezgodi.

S obzirom na različit obim osiguravajućeg pokrića tj. obeštećenja iz sredstava osiguranja u pojedinim državama članicama ova Direktiva dopu-njava prethodne dve Direktive u pogledu obavezne sadržine osiguranja od građanske odgovornosti kako bi sva lica koja su pretrpela štetu u saobraćaju mogla da (bilo od osiguravača, bilo od posebne organizacije koja se finansira iz sredstava osiguravajućih organizacija) za istu da dobiju sličnu naknadu u primerenom roku. Najveći doprinos treće Direktive vezujemo za isplatu šte-te od strane Garantnog fonda, odnosno za regulisanje mogućnosti direktnog obraćanja oštećenog lica ovoj organizaciji za isplatu štete.20

Četvrtom Direktivom utvrđuju se pravila kojima se licima koja su pre-trpela štetu u drugoj državi obezbeđuje pravo na ostvarivanje naknade u svojoj zemlji. Naime, u praksi se pokazala neefikasnost sistema zelene karte

19 Pak, J. (2003). Treća Direktiva Saveta EEZ o usaglašavanju zakonodavstva država članica u oblasti osiguranja od odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila, Evropsko zakonodavstvo (3), str. 51.20 Petrović, Z., Čolović, V., Mrvić-Petrović, N. (2010). Obavezna osiguranja u saobraćaju i nakna-da štete, Beograd, Službeni glasnik, str. 170.


50

50 str.

odnosno ovaj sistem ne rešava sve probleme oštećenog lica u slučaju kada treba da podnese zahtev za naknadu štete u drugoj zemlji (iz koje je štetnik i u kojoj je sedište osiguravača). Zato četvrta Direktiva predviđa koje sve mere treba da preduzmu države članice da bi se pravo na naknadu „inostrane“ štete ostvarilo u „domaćoj“ zemlji. Direktiva reguliše postupak obeštećenja lica koja imaju redovno boravište u državi članici, ako su štetu pretpela u stranoj zemlji u saobraćajnoj nezgodi koju su prouzrokovala vozila koja su redovno stacionirana u nekoj državi članici, osim u državi oštećenog.21Možemo reći da se ovom direktivom u prvi plan stavlja oštećeno lice i naknada štete koju je pretpelo u saobraćajnoj nezgodi. Tako, oštećeno lice može direktno da se obrati osiguravaču lica koje je prouzrokovalo saobraćajnu nezgodu, umesto da čeka da se to lice obrati svom osiguranju.

Prema Direktivi, članice EU pre svega moraju da: - obezbede da se oštećeno lice može neposredno obratiti osiguravaju-

ćem društvu koje je osiguralo od odgovornosti lice koje je za nezgodu odgo-vorno (štetnika);

- uspostave informativne centre čiji će osnovni zadatak biti pronalaže-nje vozila koje je izazvalo saobraćajnu nezgodu, kao i osiguravača tog vozila;

- uvedu sankcije, kako bi ubrzale naknadu štete kada odgovorna osigu-ranja odugovlače preko 3 meseca sa isplatom naknade;

- obezbede uslove za imenovanje predstavnika za regulisanje šteta od strane osiguravajućih društava. Cilj imenovanja predstavnika za regulisanje šteta je omogućavanje oštećenom licu da u zemlji svog prebivališta napla-ti štetu;

- obezbede uslove za osnivanje Službe za naknadu štete, u slučajevi-ma kada nije imenovan predstavnik za regulisanje šteta, kada se neopravda-no kasni sa rešenjem odštetnog zahteva ili kada nije moguće identifikovati osiguravača.

Možemo zaključiti da se ideja za postavljanje četvrte Direktive o osigu-ranju od građanske odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila, javlja pre svega zbog potrebe regulisanja sve većeg broja odštnih zahteva u među-narodnom saobraćaju (od strane lica koja su štetu pretpela u stranoj zemlji), kao i prigovora na sporost u rešavanju istih. Direktiva je uvela nova pravila radi bržeg razrešavanja saobraćajnih nezgoda u zemljama koje nisu domovina oštećenog lica odnosno efikasan mehanizam za rešavanje ovakvih nezgoda.

21 Ibid.

51


51 str.

Međutim, mora se istaći da je četvrta Direktiva u mnogome je bazična direk-tiva jer ne nadjačava nacionalne norme koje bi bile od veće koristi za oštećeno lice, mada samo u onom delu koji se odnosi na odštetne zahteve vezane za saobraćajne nezgode nastale u stranoj zemlji. Na kraju treba dodati da je do značajnih promena došlo i donošenjem pete Direktive, čija su rešenja imala osnov u prethodno donetim Direktivama u ovoj oblasti.22

Mehanizmi četvrte Direktive osiguranja od građanske odgovornosti u pogledu upotrebe motornih vozila odnose se na usavršene procedure (kao što su identifikacija vlasnika motornog vozila i osiguravajućeg društva, komuni-kacija na jeziku oštećenog lica itd.). Međutim, specifični problemi saobraćaj-nih nezgoda u stranoj državi i dalje postoje s'obzirom da se oštećeni suočava sa različitim problemima i izlaže velikim troškovima ukoliko podnese zahtev za naknadu štete u zemlji iz koje je štetnik.23 Iz tog razloga da bi oštećeno lice pravo na naknadu moglo da ostvari, nije dovoljno da osiguravač ima povere-nika u državi u kojoj oštećeno lice ima redovno boravište, već je potrebno da se predvide mere koje obezbećuju brzo obeštećenje.24

Važan nedostatak četvrte Direktive je što oštećeno lice ostaje samo „sa svojim teretom“ pravnih problema koji su posledica saobraćajne nezgode u stranoj zemlji. Iako je veoma važno da oštećeno lice dobije odgovarajuće pravne savete na samom početku, mnogi pravni sistemi pružaju veoma malo mogućnosti naknađivanja advokatskih taksi ukoliko se tužbe rešavaju van su-da.25 Uočena je potreba za novim merama i boljim rešenjima koja bi u funkci-onisanju obaveznog osiguranja automobilista otklonila postojeće nedostatke.

Kako je potrebno mnogo rada, ali i vremena kako bi prava u vezi sa sa-obraćajnim nezgodama bila usklađena, Evropski parlament je za vreme svog prvog zasedanja za 2005. godinu, izglasao zajedničku poziciju (usvojena od strane Saveta ministara) nazvanu petom Direktivom o osiguranju od građan-ske odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila koja je, praktično, na-stavak četiri prethodne. Petom Direktivom doneta su određena poboljšanja i ujednačavanja u regulisanju sistema osiguranja od građanske odgovornosti automobilista, te predstavlja i modifikaciju predhodne četiri. Iako je petom

22 Čolović, V., (2007). Međunarodno osiguranje autoodgovornosti (sistem zelene karte), Beograd, str. 103.23 Kuhn, Paul: Rta victims: the 4th motor insurance directive and trier II conference – a proposal for legal reform, str.1; preuzeto sa: http://www.aci.it/fileadmin/documenti/studi_e_ricerche/mono-grafie_ricerche/kuhn.pdf24 Pak, J., op.cit., str. 51.25 Aktivnosti prestavnika za regulisanje šteta nikada ne može zameniti savet advokata zato što je uvek na strani osiguravajućeg društva. Oštećeni bi u svakom slučaju trebala da dobije nezavistan i stručan pravni savet na račun odgovarajućeg osiguravajućeg društva - Kuhn, P., op.cit., str. 1.


52

52 str.

Direktivom došlo do značajnih promena, sva doneta rešenja su već imala osnov u prethodnim Direktivama. Dakle, Direktiva je dala rešenja za neka praktična pitanja čime je doprinela funkcionisanju jedinstvenog evropskog tr-žišta.26 Cilj pete Direktive i jeste da olakša primenu pravila četvrte Direktive, kao i pojedinih odredaba ostalih Direktiva, a što se, naročito, odnosi na regi-straciju vozila, minimalni iznos pokrića, Garantni fond i podnošenje zahetva za naknadu štete od strane oštećenog lica.27

Nova Direktiva uzima u obzir bolju osiguravajuću zaštitu nemotorizo-vanim učesnicima, kao posebno „ranjivu“ kategoriju žrtava u saobraćaju. Parlament je, takođe, što je vrlo interesantno prihvatio minimum štete u sluča-ju saobraćajne nezgode i naknade koje se plaćaju oštećenim pešacima i bici-klistima (član 4.2.), uvek kada to Građanski zakonik članica EU dozvoljava.28 Pravilo koje se odnosi na pešake i bicikliste u stvari je preporuka državama da se ovim licima prizna naknada štete, ako ona nisu isključivo kriva za njen nastanak.29 Ovim su pešaci i biciklisti zaštićeni, kao lica koja su „slabija” u odnosu na vozilo, ali se mora reći da i jedni i drugi u mnogim situacijama, mogu biti odgovorni za nastanak saobraćajne nezgode, što je trebalo biti po-menuto u Petoj Direktivi.30 Međutim, treba istaći da je pitanje zaštite bicikli-sta i pešaka veoma različito regulisano u državama članicama EU. Tako neke zemlje članice pružaju zaštitu pešacima i biciklistima nezavisno od pitanja odgovornosti za štetu koja im je prouzrokovana motornim vozilom, ali ima i država u kojima se uzima u obzir i stepen odgovornosti za štetu koja im je prouzrokovana, odnosno da se odgovornost dokazuje, što naravno otežava položaj oštećenih lica.31

Peta Direktiva osiguranja vozila postavlja novu odnosno povećanu mi-nimalnu sumu pokrića za štetu nastalu u saobraćajnoj nezgodi. Za telesne povrede minimalna naknada će biti 1.000.000 evra po žrtvi, a 5.000.000 evra nezavisno od broja oštećenih lica, u slučaju da je u saobraćajnoj nez-godi povređeno više lica, dok za materijalne štete odnosno u slučaju štete na stvarima, minimalna naknada revidirane direktive iznosi 1.000.000 evra

26 Pak, J., op.cit., str. 106.27 Čolović, V. (2010). Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi – Peta direktiva EU o osiguranju od građanske odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila, Evropsko zakonodavstvo. (33-34), str. 49.28 Više: Čolović, V., op.cit., str. 48.29 Pak, J., op.cit., str.12230 Ćurković. M., Lui A. (2003). Novi sustav zelene karte, Zagreb, str. 70.31 Ognjatović, S. (2003). Osiguranje od automobilske odgovornosti, Pravni život, (10), str. 1027.

53


53 str.

po saobraćajnoj nezgodi.32 Treba istaći da ove minimalne naknade odgovara-ju članicama Mediteranske i Centralne Evrope, čije zakonodavstvo određuje male sume za naknade, u odnosu na neograničenu naknadu šteta koje pružaju npr. Finska i Švedska.

Uticaj izvora prava osiguranja od građanske odgovornosti automobilista EU na naše pravo

Ujednačavanje pravila u oblasti osiguranja građanske odgovornosti au-tomobilista u zemljama članicama EU, osnovni je cilj Direktiva. Svih pet Direktiva doprinele su zaštiti oštećenih lica u saobraćajnim nezgodama, ne samo u zemljama članicama EU, već i na ostale zemlje koje nisu članice. Tako su i u našoj zemlji (iako još uvek nije članica EU) pozitivni propisi o osiguranju uopšte, pa i oni koji uređuju osiguranje od građanske odgovornosti automobilista usklađeni sa pravom iste.

Na naše zakonodavstvo Direktive EU uticale su pre svega na sadržinu zakonskih obaveza osiguravača prema osiguraniku, a veliki uticaj svakako su imale i na poboljšanje položaja žrtava saobraćajnih nezgoda. Zakonom o osnovama sistema osiguranja imovine i lica iz 1976. godine uvedeno je oba-vezno osiguranje za strana vozila i tako je jugoslovenski biro kao i biroi dru-gih zemalja postao ovlašćen da isplaćuje naknadu štete bez saglasnost stranog osiguravača koji je izdao zelenu kartu učesniku saobraćajne nezgode koji je odgovoran za štetu.33

Uvođenje ustanove Garantnog fonda u domaći pravni sistem predstav-lja harmonizaciju s'pravom Evropske unije, tačnije sa drugom Direktivom koja obavezuje države (članice) da ustanove garantni fond osiguranja. Svrha formiranja Garantnog fonda svakako je ekonomska zaštita putnika u javnom prevozu i trećih oštećenih lica (posledica štete pričinjene neosiguranim, nepo-znatim vozilom, ili vozilom koje je osigurano kod osiguravača od odgovorno-sti automobilista nad kojim je otvoren stečaj), a njegovim obrazovanjem us-postavlja se ravnopravna raspodela tereta rizika na sva osiguravajuća društva.

Pod uticajem treće Direktive, u ZOIL prihvaćeno je proširenje pojma trećeg lica i na putnika u vozilu. Međutim, za razliku od Direktive, trećim licem se ne smatraju (pored vozača) ni vlasnici vozila.34 Treća Direktiva je na

32 Članom 2.2, (a),(b) pete Direktive određen je i prelazni period od pet godina za primenjivanje ove odredbe, s'tim da se u roku od 30 meseci sume moraju povećati u iznosu od 50% utvrđenog iznosa.33 Pak, J., op.cit., str. 54.34 Shvatanje prema kome je vlasnik po pravilu odgovoran za štetu od vozila i ne može u jednom licu da se stekne i odgovorno i oštećeno „treće” lice - više: Pak, J., op.cit., str. 54.


54

54 str.

naše zakonodavstvo imala uticaja i u pogledu utvrđivanja obaveza Garantnog fonda da štetu nadoknadi oštećenom licu (koje mu se može obratiti odmah nakon što sazna za štetu od neosiguranog vozila).

Mada u odnosu na prve tri, četvrta Direktiva još neko vreme neće imati uticaja, a i veći značaj za našu zemlju, jer su pravila koja Direktiva utvrđuje takve prirode da mogu da se primene samo u državama članicama EU (među-tim, kako je naša zemlja članica međunarodnog sistema zelene karte, trebalo bi izvršiti sve neophodne pripreme za vreme kada će morati prihvatiti evrop-ske standarde zaštite žrtava saobraćajnih nezgoda.35

Pod uticajem pete Direktive, donošenjem Zakona o obaveznom osi-guranju u saobraćaju Republike Srbije, propisano je obavezno posedovanje Evropskog izvešataja o saobraćajnoj nezgodi. Naime, osiguravajuće društvo je dužno da ugovaraču osiguranja, uz polisu obaveznog osiguranja od od-govornosti automobilista, uruči Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. To je standardan obrazac koji se koristi u celoj Evropi u slučaju malih šteta, odnosno, manjih saobraćajnih nezgoda (gde nema povređenih i poginulih, a materijalna šteta je manja od 500 evra), gde nije potrebno pozvati policiju na uviđaj. Inače obrazac je validan i koristi se umesto policijskog izveštaja.

Kada su u pitanju postupci učesnika u saobraćajnoj nezgodi, nakon po-punjavanja Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi, oni moraju (bez vr-šenja bilo kakvih popravki na vozilu ili vozilima) da sa svojim vozilima, u što kraćem roku dođu u osiguravajuće društvo kod kojeg je osigurano vozilo koje je prouzrokovalo štetu, radi prijave štetnog događaja i upoređivanja i procene štete na vozilu.36 Dakle, ono što je bitno za oštećeno lice u saobraćajnoj nez-godi, jeste da pre snimanja štete od strane ovlašćenog lica osiguravača ne vrši nikakvu popravku na vozilu.

Učesnici u saobraćajnoj nezgodi obavezni su dostaviti celokupnu doku-mentaciju koja se, po standardnoj proceduri, dostavlja pri podnošenju odštet-nog zahteva po polisi automobilske odgovornosti (osim policijskog zapisni-ka). Takođe, ukoliko ni jedan od učesnika u nezgodi ne poseduje Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi, policija će izvršiti uviđaj, dok će se po stan-dardnom postupku izvršiti prijava štete.

Dakle, uviđamo da usaglašenost sa pravom evropskog osiguranja od automobilske odgovornosti nije potpuna što je i razumljivo jer su ekonom-ski i socijalni uslovi između razvijenih evropskih država i naše države toliko

35 Ibid.36 Čolović, V., op.cit., str.51

55


55 str.

različiti da je potrebno vreme da bi se stvorili uslovi koji će omogućiti veću, ako ne i potpunu usaglašenost.37

Zaključak

Ono što je već istakuto je svakako veliki doprinos Direktiva u zaštiti oštećenih lica odnosno harmonizaciji i ujednačavanju zaštite žrtava saobra-ćajnih nezgoda, kako u Evropi tako i van nje. S'obzirom da je usvojeno pet direktiva (i veliki broj preporuka, kojima se utvrđuje osiguranje od odgovor-nosti za štetu pričinjenu upotrebom motornog vozila) doprinos se svakako ogleda i u sve manjoj razlici u pogledu obaveznog minimuma osiguravajuće zaštite oštećenih lica u saobraćajnim nezgodama, u državama EU.

Osnove regulisanja osiguranja od građanske odgovornosti automobili-sta u zemljama članicama EU postavljene su prvom Direktivom. Kako bi se obezbedio jednak položaj žrtava saobraćajnih nezgoda u državama članica-ma, Direktiva je menjana i dopunjavana i to najpre drugom Direktivom (koja je između ostalog regulisala i pitanja u vezi Garantnog fonda). Značaj druge Direktive svakako se ogleda u tome što je njome utvrđeno da osiguranje oba-vezno pokriva i štete na licima i štete na stvarima, čime je uklonjena značajna razlika u nacionalnim zakonodavstvima o obaveznom osiguranju od građan-ske odgovornosti automobilista.

Trećom Direktivom detaljnije su regulisane karakteristike Garantnog fonda, a uvodi se i jedinstvena polisa i jedinstevena premija obaveznog osigu-ranja od građanske odgovornosti automobilista koja osiguranjem pokriva celo područje EU. Tako u slučaju saobraćajne nezgode u drugoj zemlji, oštećeni ima pravo naknade štete u saglasnosti sa propisima u toj zemlji ili u svojoj ze-mlji, ukoliko je naknada na taj način veća. Ovi propisi se razlikuju od zemlje do zemlje, ali oštećeni ima pravo na minimum naknade, s'tim što celokupna suma naknade može da bude ograničena (u nekim zemljama) kada ima više žrtava. Iako je, mišljenja smo, treća Direktiva doprinela boljoj zaštiti žrtava saobraćajnih nezgoda, pre svega jer je njenim pravilima u velikoj meri olaka-šan prelaz unutrašnjih granica Zajednice (što doprinosi boljem funkionisanju i uspostavljanju jedinstvenog tržišta) – u praksi se pokazalo da se pravo na naknadu štete, nastale u stranoj zemlji, veoma teško ostvaruje. Iz tog razloga se cetvrtom Direktivom predviđaju mere koje država članica mora preduze-ti kako bi pravo na naknadu „inostrane“ štete ostvarilo u „domaćoj“ zem-lji. Ciljevi ove Direktive svakako su brza naknada štete i minimalni pravni

37 Pak, J. (2003). Evropska dimenzija jugoslovenskog osiguranja od automobilske odgovornosti, Yugoslav Law, 30 (1-2), str. 73-95


56

56 str.

troškovi. Međutim, veoma brzo je uočena potreba za novim merama i boljim rešenjima, jer je osnovni nedostatak četvrte Direktive taj što oštećeno lice ostaje samo u rešavanju specifičnih problema saobraćajnih nezgoda u stranoj zemlji. Tako je nova, peta Direktiva ustvari modifikacija predhodne četiri i svakako doprinosi poboljšanju i ujednačavanju u regulisanju sistema osigura-nja od građanske odgovornosti automobilista.

Iz svega navedenog možemo zaključiti da osiguranje od građanske od-govornosti automobilista predstavlja jednu od oblasti osiguranja na čijem usa-vršavanju se kontinuirano radi te su rezultati na normativizaciji zakona iz ove oblasti očigledni, pre svega u evropskim državama. Međutim, iako od njiho-vog regulisanja zavisi stepen efektivne zaštite učesnika saobraćaja - određena pitanja ostaju različito rešena u okviru zakonodavstava različitih država.

Prof. Milica Krulj-Mladenović, LLD The Higher School of Professional Business Studies, Blace, Serbia

Vladan Ivanović, LLDThe Higher School of Professional Business Studies, Blace, Serbia

Marko GašićThe Higher School of Professional Business Studies, Blace, Serbia

LEGAL PROBLEMS OF TRAFFIC ACCIDENTS- THE EU DIRECTIVES ON THE INSURANCE OF

CIVIL LIABILITY FOR DAMAGES RESULTED FROM THE USE OF MOTOR VEHICLES

A b s t r a c t

The consequences of traffic accidents and the scope of protection of vic-tims through the insurance were continuously followed at the EU level in order to harmonize national legislations providing the same minimum of the insurance protection within all Member States. The European Union still ten-ds to resolving outstanding issues in the field of the compulsory insurance of civil liability of motorists through the harmonization of regulations of diffe-rent countries the Union consists of.

57


57 str.

The European Union directives contributed to the harmonization and approximation of the protection of the traffic accidents victims in Europe. The EU Member States including those which are not agreed their national legislations in the field of the compulsory insurance of civil liability of mo-torists with European directives. Today, in many European countries, there is no mandatory minimum insurance protection of the injured parties in traffic accidents, so in this respect there are no more major differences from country to country. In this way there has been achieved an enviable level of protection of the most vulnerable categories of victims in contemporary societies. The engagement of the international community in the field of the compulsory liability insurance of motorists has yielded results.

Key words: the EU Directives, traffic accidents, compulsory insurance, civil liability, motor vehicles.

Literatura

1. Čolović, V., (2010). Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi – Peta di-rektiva EU o osiguranju od građanske odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila. Evropsko zakonodavstvo, 9 (33-34), str. 43-51

2. Čolović, V. (2007). Međunarodno osiguranje autoodgovornosti (sistem zelene karte), Beograd

3. Pak, J., (2011). Pravo osiguranja, Beograd, Univerzitet Singidunum4. Pak, J. (2002). Prva Direktiva koja se odnosi na usaglašavanje zako-

nodavstva država članica u oblasti osiguranja od odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila i kontroli obaveze tog osiguranja (72/166 EEC), Evropsko zakonodavstvo (1)

5. Pak, J. (2002). Druga Direktiva Saveta EEZ o usaglašavanju zakono-davstva država članica u oblasti osiguranja od odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila, Evropsko zakonodavstvo, 1 (2) str. 52-55

6. Pak, J. (2003). Treća Direktiva Saveta EEZ o usaglašavanju zakono-davstva država članica u oblasti osiguranja od odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila, Evropsko zakonodavstvo (3), str. 51

7. Pak, J. (2004). Četvrta Direktiva Saveta EEZ o usaglašavanju zakono-davstva država članica u oblasti osiguranja od odgovornosti za štete od motornih vozila i izmene direktiva 73/239 i 88/367, Evropsko zakono-davstvo (4), str. 50


58

58 str.

8. Pak, J. (2003). Evropska dimenzija jugoslovenskog osiguranja od auto-mobilske odgovornosti, Yugoslav Law

9. Petrović, Z., Čolović, V., Mrvić-Petrović, N. (2010). Obavezna osigu-ranja u saobraćaju i naknada štete, Beograd, Službeni glasnik

10. Ognjatović, S. (2003). Osiguranje od automobilske odgovornosti, Pravni život, (10)

11. Ćurković. M., Lui A. (2003). Novi sustav zelene karte, Zagreb12. Kuhn, Paul: Rta victims: the 4th motor insurance directive and trier II

conference – a proposal for legal reform, Preuzeto sa: http://www.aci.it/fileadmin/documenti/studi_e_ricerche/monografie_ricerche/kuhn.pdf

13. First Council Directive 72/166/EEC of 24 April 1972 on the approxima-tion of the laws of Member States relating to insurance against civil li-ability in respect of the use of motor vehicles, and to the enforcement of the obligation to insure against such liability, Journal officiel n° L 103 of 02.05.1972

14. Second Council Directive 84/5/EEC of 30 December 1983 on the approx-imation of the laws of the Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles, Journal officiel n° L 008 of 11.01.1984

15. Third Council Directive 90/232/EEC of 14 May 1990 on the approxima-tion of the laws of the Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles. Journal officiel n° L 129 of 19.05.1990

16. Fourth Directive 2000/26/EC of the European Parliament and of the Council of 16 May 2000 on the approximation of the laws of the Member States relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles and amending Council Directives 73/239/EEC and 88/357/EEC, Journal officiel n° L 181 of 20.07.2000

17. Fifth Directive 2005/14/EC of the European Parliament and of the Council of 11 May 2005 amending Council Directives 72/166/EEC, 84/5/EEC, 88/357/EEC and 90/232/EEC and Directive 2000/26/EC of the European Parliament and of the Council relating to insurance against civil liability in respect of the use of motor vehicles (Text with EEA relevance), Journal officiel n° L 149 of 11.06.2005.

18. Commission decision, OJ No L 33, 6.2.1999., p. 25; OJ No L 343, 13.12.1997., p. 24; OJ No L 16, 25.1.1993., p. 51; OJ No L 177, 5.7.1991., p. 25 i dr.

59


59 str.

19. Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni glasnik RS, br.51/09, 78/11, 101/11, 93/12, 7/13 – Odluka Ustavnog suda (predmet IUz -909/10)

Željko Mirkov*

NAČELO OPORTUNITETA KRIVIČNOG GONjENjA U TUžILAČKOj PRAKSI – OD

PRIjEMA KRIVIČNE PRIjAVE DO REŠENjA O ODBAČAjU KRIVIČNE PRIjAVE

REZIME: Modaliteti načela oportuniteta krivičnog gonjena u odnosu na punoletne učinioce krivičnih dela (odlaganje krivičnog gonjenja i odba-čaj krivične prijave usled stvarnog kajanja osumnjičenog) bili su predmet brojnih naučnih radova koji su se bavili pre svega teorijskim i normativnim aspektima ovog instituta krivičnog procesnog prava. Smatramo da je zbog sve većeg obima primene ovog načela nužno prikazati i njegov praktični – tužilački aspekt o kojem se u dosadašnjim radovima nije mnogo pisalo. Stoga, cilj rada je da javnosti prikaže rad javnog tužioca na predmetu u kojem se odlučio za primenu načela oportuniteta krivičnog gonjenja – od prijema krivične prijave do donošenja rešenja o njenom odbačaju. Rad ta-kođe sadrži i obrasce tužilačkih akata koji su u vezi sa primenom načela oportuniteta

Ključne reči: načelo oportuniteta, odlaganje krivičnog gonjenja, stvarno kajanje, praktični aspekti.

Uvod

Načelo legaliteta krivičnog gonjenja predstavlja obavezu organa krivič-nog gonjenja da vrši funkciju krivičnog gonjenja, čim su za to ispunjeni za-konom predviđeni uslovi2. U našem Zakoniku o krivičnom postupku,3 načelo

* Msr, Osnovno javno tužilaštvo u Kikindi, e-mail: [email protected] Cigler, S., (1995). Načelo legaliteta i oportuniteta krivičnog gonjenja, Novi Sad, Pravni fakultet u Novom Sadu, str. 22-23.3 Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14. U daljem tekstu: ZKP.

UDK: 343.1:343.211BIBLID: 0352-3713 (2016); 32, (7-9): 60–74

61

NAČELO OPORTUNITETA KRIVIČNOG GONJENJA U TUŽILAČKOJ PRAKSI OD PRIJEMA KRIVIČNE .....

61 str.

legaliteta krivičnog gonjenja je predviđeno odredbom čl. 6 st. 1 u kojoj se navodi da je javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Izuzeci od ovog nače-la su predviđeni u st. 3 istog člana, gde stoji da javni tužilac može odlučiti da odloži ili ne preduzme krivično gonjenje, pod uslovima propisanim ZKP-om. Iz navedenog proizlaze četiri bitne napomene. Prvo, nosilac obaveze krivičnog gonjenja je javni tužilac. Drugo, do ostvarivanja ove funkcije jav-nog tužioca dolazi u situacijama kada se za to steknu stvarni i pravni uslo-vi.4 Treće, načelo legaliteta važi za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti. I četvrto, ZKP predviđa i izuzetke od obaveze da se preduzme kri-vično gonjenje, iako su ispunjeni i stvarni i pravni uslovi. U postupku prema punoletnim učiniocima krivičnih dela ti izuzeci su predviđeni odredbama čl. 283 (odlaganje krivičnog gonjenja) i čl. 284 st. 3 (stvarno kajanje osumnji-čenog, usled kojeg je sprečio nastupanje štete ili je štetu već nadoknadio, a javni tužilac proceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično).5

Načelo oportuniteta je uvedeno u naše krivično procesno pravo tokom 2002. godine,6 a iako je u početku postojala rezervisanost tužilaca u njegovoj primeni, vremenom je ono postalo jedan od glavnih instrumenata za eliminaciju manje opasnih krivičnih dela iz redovne procedure.7 Radi se pre svega o krivičnim

4 Stvarni uslov predstavlja postojanje osnova sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, dok bi uslovi pravne prirode bili postojanje bitnih elemenata bića krivičnog dela i procesnih pretpostavki, kao i odsustvo nekih okolnosti koje isključuju krivično gonjenje (npr. ako je nastupila zastarelost ili je krivično delo obuhvaćeno amne-stijom ili pomilovanjem).5 Odstupanja od načela legaliteta postoje i u postupku prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, ali ona nisu predmet ovog rada, pa iz tog razloga neće biti posebno obrađivana. O tome vidi: Brkić, S. (2013). Krivično procesno pravo II, Novi Sad, Pravni fakultet u Novom Sadu, str. 258-260.6 Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku od 16. decembra 2002. godine, Službeni list SRJ, br. 68/2002.7 Na primer, opštinska javna tužilaštva u Mladenovcu, Obrenovcu i Lazarevcu u periodu od 01.01.2003. godine do 31.12.2007. godine nisu primenjivala institut odlaganja krivičnog gonjenja. (Kiurski, J. (2009). Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u postupku prema punoletnim učini-ocima krivičnih dela u: Materijal sa edukativnog treninga „Oportunitet krivičnog gonjenja kao instrument efikasnosti krivičnog postupka i izricanja alternativnih krivičnih sankcija“ (Kaštel Ečka 12.03.2009. godine). U Opštinskom javnom tužilaštvu u Kikindi institut odlaganja krivičnog go-njenja nije uopšte primenjivan u periodu od 2003. godine do 2005. godine, što je prilikom redovne kontrole Republičkog javnog tužilaštva istaknuto kao propust, nakon čega se počelo sa njegovom primenom. Odbačaj krivične prijave usled stvarnog kajanja u ovom tužilaštvu je počeo da se prime-njuje 2009. godine, tokom koje su po ovom osnovu odbačene svega dve krivične prijave. (Mirkov, Ž., (2012). Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja, Glasnik advokatske komore Vojovdine 72 (7-8), str. 490, 494.)


62

62 str.

delima koja ne predstavljaju toliko velik obima posla. Efikasno, ali i celishod-no postupanje u ovim predmetima se može postići primenom načela oportuni-teta. Preduslovi za to su poštovanje zakonskih uslova za njegovo sprovođenje i ograničavanje arbitrernosti tužioca u polju njegove diskrecione ocene kada donosi odluku da li u konkretnom slučaju ima osnova za primenu ovog načela.

Do sada je u više navrata u brojnim stručnim radovima načelo oportuni-teta predstavljano kroz njegovu normativnu i teorijsku stranu – ono je anali-zirano kroz prizmu njegove zakonske regulative, argumente pro et contra nje-govog uvođenja u naš sistem krivičnog postupka, predloga de lege ferenda, uporednopravnog prikaza i sl., ali se o njegovoj praktičnoj strani pisalo veoma malo. Na koji način tužilac postupa po prijemu krivične prijave i kako ceni da li će u konkretnom slučaju primeniti načelo oportuniteta? Koje kriterijume uzima u obzir prilikom odlučivanja? Da li i kod krivičnih dela kod kojih zakon načelno dozvoljava primenu ovog načela ipak postoje određena ograničenja? U kojoj formi osumnjičeni daje pristanak na primenu odlaganja krivičnog gonjenja i kako izgledaju tužilački akti koji se donose tokom primene načela oportuniteta? Na ova pitanja smo pokušali da damo odgovor u ovom radu.

Postupanje javnog tužioca po prijemu krivične prijave u postupku primene načela oportuniteta

Nakon što dobije krivičnu prijavu i razmotri okolnosti njenih navoda i ostalih spisa kojima raspolaže, javni tužilac ceni celishodnost primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja, kroz dve vrste okolnosti: one koje se tiču izvršenog krivičnog dela i onih koje se odnose na ličnost osumnjičenog.

Prilikom donošenja odluke u tom pravcu, tužilac je pre svega vezan odredbom čl. 283 st. 1 ZKP, prema kojoj je odlaganje krivičnog gonjenja do-zvoljeno samo za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do 5 godina. Ovde dolazi do izražaja diskreciono pravo tužioca da odloži pokretanje krivičnog postupka, pod uslovom da osumnjičeni prihvati da ispuni jednu ili više obaveza navedenih u čl. 283 st. 1 ZKP.8 Ipak, i kod krivičnih dela kod kojih je zakonski dozvoljeno odlaganje krivičnog gonje-nja postoje određena ograničenja. Na primer, prema uputstvu Republičkog

8 Radi se o sledećim obavezama: 1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu; 2) da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni nov-čani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe; 3) da obavi određeni društvenoko-risni ili humanitarni rad; 4) da ispuni dospele obaveze izdržavanja; 5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga; 6) da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja; 7) da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.

63


63 str.

javnog tužilaštva A br. 478/10 od 24.02.2011. godine, treba ispitati uslove za primenu čl. 283 ZKP u slučaju krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz čl. 246a Krivičnog zakonika,9 ukoliko se radi o držanju opojne droge „marihuana“ u količini do 5 gr. Takođe, prema mišljenju Republičkog javnog tužilaštva od 26.11.2010. godine i kod krivičnog dela poreska utaja iz čl. 229, st. 1 KZ moguće je odlaganje krivičnog gonjenja, uz jedan uslov. Iako se radi o krivičnom delu čijom se kriminalizacijom štite privredni sistem i njegovo funkcionisanje, ima uslova za primenu načela oportuniteta, ali u slučajevima kada je naknadno izmirena poreska obaveza na koju se odnosi krivična pri-java. Postojala je i dilema da li primenjivati odlaganje krivičnog gonjenja u slučajevima kada je odredbama KZ za određeno krivično delo pored sankcije, predviđena i neka od mera bezbednosti. Tako je prema stavu Apelacionog jav-nog tužilaštva u Novom Sadu, moguća primena odlaganja krivičnog gonjenja u slučaju krivičnog dela nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu iz čl. 344a st. 1 KZ, iako je u st. 4 istog člana predviđeno obavezno izri-canje mere bezbednosti zabrane prisustvovanja određenim sportskim prired-bama. Ukoliko osumnjičeni prihvati da uplati novčani iznos na račun propisan za uplatu javnih prihoda, krivična prijava se odbacuje, a mera bezbednosti se ne izriče.

Prilikom odlučivanja da li će primeniti načelo oportuniteta krivičnog go-njenja, javni tužilac mora razmotriti još neke okolnosti koje se tiču krivičnog dela, pre svega način izvršenja krivičnog dela, visinu nastale štete, kao i da li se eventualno radi o nehatnom obliku krivičnog dela.

Pored navedenih okolnosti koje se tiču samog krivičnog dela, javni tu-žilac mora uzeti u obzir i ličnost osumnjičenog. U tom smislu, primena ovog načela je opravdana u situaciji kada se radi o neosuđivanim licima, pri čemu se poklanja pažnja i uzrastu osumnjičenog. Posebno je opravdano primeniti ovo načelo kod mladih izvršilaca krivičnih dela, čije je izvršenje više akt mla-dalačke nepromišljenosti, nego kriminalne volje. Izricanje makar i blage kri-vične sankcije u ovakvoj situaciji dovodi do obeležavanja učinioca krivičnog dela, što nije u svakoj situaciji celishodno, naročito ako se radi npr. o mladoj osobi, kojoj osuđivanost može u budućnosti predstavljati problem prilikom zaposlenja, putovanja ili o osobi kojoj nije svojstveno kriminalno ponašanje, ili je pak učinila neki nehatni oblik krivičnog dela.10

9 Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14. U daljem tekstu: KZ. 10 Na ovaj način, može se reći da je načelo oportuniteta i u službi pravednosti, budući da omogu-ćava različito tretiranje različitih slučajeva, što je zakonodavcu dostupno samo u ograničenoj meri. (Cigler, S., str. 61.)


64

64 str.

Zbog činjenice da se protiv lica u odnosu na koje se primeni načelo opor-tuniteta donosi rešenje o odbačaju krivične prijave i da se ova okolnost ne beleži u izvodu iz kaznene evidencije, postoji mogućnost da je određeno lice prema stanju u spisima predmeta neosuđivano, a da je prema njemu do tog momenta jednom ili više puta već primenjivano ovo načelo. Iz tog razloga Republičko javno tužilaštvo je od 1.1.2008. godine formiralo centralnu evi-denciju lica prema kojima su primenjene odredbe čl. 236 i 237 prethodno važećeg ZKP11, odnosno čl. 283 i čl. 284 st. 3 važećeg ZKP. Prema navede-nom uputstvu, pre odluke o primeni jednog od modaliteta načela oportuniteta, javni tužilac treba da proveri da li prijavljeno lice prolazi kroz ovu evidenciju. Prema prijavljenom licu se ne može primeniti načelo oportuniteta ako je ta mera već dva puta primenjena za isto krivično delo. Ukoliko prijavljeni pro-lazi kroz evidenciju za neko drugo krivično delo, javni tužilac će prema svim okolnostima slučaja proceniti da li će primeniti ovo načelo.

Ukoliko po prijemu krivične prijave i razmatranja njenih navoda javni tužilac ne može ocenti da li su verovatni navodi krivične prijave ili podaci u prijavi ne pružaju dovoljno osnova za donošenje tužilačke odluke, može tražiti dodatne provere navoda krivične prijave.12 Ukoliko proceni da bi u konkretnom slučaju bila celishodna primena načela oportuniteta, tužilac može provere delom usmeriti i na okolnosti koje bi se odnosile na to da li je osum-njičeni eventualno spreman da naknadi pričinjenu štetu ili tražiti od oštećenog da se precizno izjasni o nastupeloj šteti, kako bi taj podatak kasnije prezen-tovao osumnjičenom i ponudio mu da naknadi štetu oštećenom. U praksi se dešavalo da osumnjičeni već na zapisniku o saslušanju u prostorijama poli-cijske stanice izjavi da je spreman da naknadi svaku štetu koju je prouzroko-vao oštećenom, što u situaciji kada oštećeni opredeli tačan iznos štete, znatno olakšava posao tužiocu prilikom sprovođenja načela oportuniteta.

Izjava osumnjičenog o prihvatanju obaveze, naredba o odlaganju krivičnog gonjenja i rešenje o odbačaju krivične

prijave (čl. 283 ZKP)

Kada javni tužilac oceni da je u konkretnom slučaju sa stanoviša javnog interesa opravdano primeniti postupak odlaganja krivičnog gonjenja, može

11 Zakonik o krivičnom postupku SRJ, Službeni list SRJ, br. 70/2001, 68/2002 i Službeni glasnik RS, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 i 72/09 i 76/10.12 Javni tužilac može: 1) sam prikupiti potrebne podatke; 2) pozivati građane, pod uslovima iz člana 288. st. 1. do 6. ZKP; 3) podneti zahtev državnim i drugim organima i pravnim licima da mu pruže potrebna obaveštenja. (član 282 ZKP.)

65


65 str.

postupiti dvojako. Prvo, može uputiti poziv osumnjičenom u smislu odredbe čl. 283 ZKP i tada od njega samo uzeti izjavu da li prihvata odlaganje krivič-nog gonjenja. Drugo, može pozvati osumnjičenog da u tom svojstvu najpre pruži svoju odbranu i nakon toga mu predočiti odredbe čl. 283 ZKP. U nastav-ku ćemo detaljnije dati prikaz obe situacije.

Kada osumnjičeni koji je pozvan u smislu odredbe čl. 283 ZKP pri-stupi u prostorije javnog tužilaštva, moraju mu se predočiti navodi krivične prijave, postupak odlaganja krivičnog gonjenja i jedna ili više obaveza čije se ispunjenje od njega traži i, na kraju, rok za ispunjenje obaveze. Prilikom davanja izjave, osumnjičeni se ne saslušava u smislu odredaba čl. 85-90 ZKP koja se odnose na saslušanje okrivljenog, pa se samim tim njegova izjava ne može smatrati dokazom u krivičnom postupku. Stoga smatramo nepotreb-nim da se osumnjičeni tom prilikom izjašnjava na okolnosti navoda krivične prijave, jer je on u ovoj situaciji pozvan samo da bi se izjasnio da li prihva-ta ili ne prihvata ispunjenje mere koju traži javni tužilac. Ovo je ujedno i prednost i mana ovakvog pozivanja osumnjičenog. Prednost ovakvog pozi-vanja osumnjičenog je u tome što uzimanje njegove izjave iziskuje manje vremena, jer se osumnjičeni ne saslušava, već samo izjavljuje da li prihvata predlog tužioca. Sa druge strane, mana ovakvog postupanja je u tome što izja-va osumnjičenog da prihvata odlaganje krivičnog gonjenja ne sadrži njegovu odbranu, pa eventualno neispunjenje obaveze osumnjičenog zahteva njegovo ponovno pozivanje, ali sada u smislu odredbe čl. 191 ZKP, što iziskuje dodat-no vreme. Pri tome, u praksi je bilo slučajeva da osumnjičeni u međuvremenu promeni prebivalište ili napusti zemlju, što otežava dalje vođenje krivičnog postupka. Stoga, smatramo da je bolje rešenje da se okrivljeni odmah pozove u tom svojstvu i da mu se omogući da pruži svoju odbranu u smislu odredba ZKP, čime ona dobija svojstvo dokaza, pa da mu se tek onda u sklopu zapisni-ka o saslušanju okrivljenog ponudi jedna ili više mera za odlaganje krivičnog gonjenja. U toj situaciji, čak i kada okrivljeni ne ispuni svoju obavezu, javni tužilac može nastaviti sa izvođenjem drugih dokaznih radnji ili čak podneti optužni akt, ukoliko iskaz okrivljenog sadrži priznanje.

Iako ZKP ne sadrži odredbe koje od osumnjičenog traže da se u postup-ku odlaganja krivičnog gonjenja izjasni o krivici, u praksi je bilo slučajeva u kojima su osumnjičeni izričito zahtevali da se u izjavu unese da smatraju da nisu odgovorni za izvršenje krivičnog dela, ali da pristaju na meru koju je odredilo tužilaštvo. Razlozi koje su osumnjičeni navodili su da žele da se postupak što pre završi, da izbegnu dugo trajanje postupka, ponovni dolazak u tužilaštvo i eventualne troškove koji mogu nastati tokom trajanja postupka.


66

66 str.

Smatramo opravdanim da se u izjavu osumnjičenog, pored njegovih lič-nih podataka unesu i podaci koji se odnose na njegove porodične prilike, kao i njegovu materijalnu situaciju, kako bi iznos određen za uplatu bio određen što pravičnije. U tom smislu, osumnjičenog treba pitati da li je oženjen, da li ima dece i kog su uzrasta, da li je zaposlen, koja su mu mesečna primanja, da li poseduje nešto od nepokretne imovine i sl.

Prilog 1. Primer izjave osumnjičenog u postupku odlaganja krivičnog gonjenja (čl. 283 st. 1 tač. 2 ZKP).

Republika Srbija Autonomna Pokrajina Vojvodina OSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVOU _Broj: KT _ Dana: _

IZjAVA OSUMNjIČENOG

Dana _._._. godine, pristupio je po pozivu u ovo tužilaštvo osumnjiče-ni _ iz _ Ul. _ br. _, JMBG _ te nakon što je upoznat sa navodima krivične prijave PS _ KU br. _ podnete protiv njega, zbog krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz čl. 289 st. 3 u vezi st. 1 Krivičnog zakonika, izvršenog na štetu oštećenih _ kao i sa odredbama čl. 283 ZKP-a da javni tužilac može da odloži krivično gonjenje ukoliko osumnjičeni, prihvati da uplati određeni novčani iznos na račun propisan za uplatu javnih prihoda koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe, izjavljuje:

„Upoznat sam sa navodima krivične prijave i postupkom odlaganja krivičnog gonjenja. Zaposlen sam u DOO _ i ostvarujem mesečnu zaradu od _ dinara.

Prihvatam da uplatim novčani iznos od _ dinara u roku od _ meseca u korist _ na br. žiro-računa _. Obavezujem se da dokaze o izvršenoj obavezi do-stavim tužilaštvu, nakon čega će krivična prijava protiv mene biti odbačena.“

Osumnjičenom je predočeno da će u slučaju izvršenja obaveze u roku krivična prijava biti odbačena, a da će u suprotnom protiv njega će biti nastav-ljen redovan krivični postupak.

67


67 str.

OSUMNjIČENI ZAMENIK jAVNOG TUžIOCA

Nakon što osumnjičeni prihvati jednu ili više obaveza, javni tužilac do-nosi naredbu o odlaganju krivičnog gonjenja, koja treba da sadrži pravnu kva-lifikaciju krivičnog dela, jednu ili više obaveza koju je osumnjičeni prihvatio da izvrši i rok u kojem će prijavljeni postupiti po nalogu javnog tužioca, s tim da taj rok prema odredbi čl. 283 st. 2 ZKP ne može biti duži od godnu dana.13

Prilog 2. Primer naredbe o odlaganju krivičnog gonjenja.

Autonomna Pokrajina Vojvodina OSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVOU _Broj: KT _ Dana: _

Na osnovu čl. 283 st. 1 tač. 2 ZKP-a, donosim

N A R E D B U

ODLAžE SE krivično gonjenje osumnjičenog _ (od oca _) _ iz _, Ul. _ br. _, JMBG _ po krivičnoj prijavi PS __ KU br. __/_, zbog krivičnog dela ugrožavanje bezbednosti javnog saobraćaja iz čl. 289 st. 3 u vezi sa st. 1 Krivičnog zakonika, izvršenog na štetu oštećenog _ iz _.

Nalaže se osumnjičenom da uplati novčani iznos od _ dinara na račun br. _ (svrha: prihodi od oportuniteta u krivičnom postupku) u roku od _ mese-ca od dana prijema ove naredbe.

Ako osumnjičeni prihvaćenu obavezu ne izvrši u ostavljenom roku, protiv njega će biti nastavljen dalji postupak.

Ukoliko osumnjičeni prihvaćenu obavezu izvrši u roku od _ meseca od dana prijema ove naredbe, krivična prijava će u smislu čl. 283 st. 3 ZKP-a biti odbačena.

Dokaz o izvršenoj uplati potrebno je dostaviti na adresu _ javnog tužilaštva u _, Ul. _ br. _.

ZAMENIK jAVNOG TUžIOCA

13 Očigledna je namera zakonodavca da podstiče primenu odlaganja krivičnog gonjenja, s obzirom na to da je produžio maksimalni rok u kojm osumnjičeni može da ispuni obavezu. Prema rešenju ZKP-a iz 2001. godine, maksimalni rok za ispunjenje obaveze je iznosio 6 meseci. Vidi čl. 283 st. 2 ZKP iz 2011. godine i čl. 236 st. 3 ZKP iz 2001. godine.


68

68 str.

Ukoliko prijavljeno lice u datom roku izvrši sve preuzete obaveze i o tome donese dokaz koji se prilaže u spis (na primer uplatnice koje dokazuju da je uplatio iznos na koji se obavezao), javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu.14Rešenje o odbačaju krivične prijave treba da sadrži pravnu kvalifikaciju krivičnog dela, opis činjeničnog stanja, obavezu koju je osum-njičeni izvršio i obrazloženje. Izreka rešenja o odbacivanju krivične prijave trebalo bi da sadrži činjenični opis krivičnog dela kako bi na nesumnjiv način bio određen identitet krivičnog događaja na koji se prijava odnosi15, čime bi osumnjičeni bio zaštićen od mogućeg pokušaja oštećenog da za isti događaj podnese novu krivičnu prijavu. U praksi se ovo pokazalo naročito korisnim kod krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz čl. 195 KZ, gde je sa jedne strane potrebno tačno utvrditi u kojem periodu nisu plaćene dospele obaveze izdr-žavanja, a sa druge, sprečiti da u slučaju podnošenja nove krivčne prijave za drugi vremenski period, osumnjičeni po dva puta plati izdržavanje za određe-ne mesece. Takođe, činjenični opis kritičnog događaja u rešenju o odbačaju krivične prijave je od koristi i oštećenom, na primer, kada osiguravajućoj kući postavlja zahtev za naknadu štete zbog povreda koje je pretrpeo u saobraćaj-noj nezgodi koju je prouzrokovao osumnjičeni.

Kada osumnjičeni u roku izvrši određenu obavezu i javni tužilac donese rešenje o odbačaju krivične prijave, oštećeni nema pravo da u smislu odredbe čl. 51 st. 2 ZKP podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu, a svoj imovinskopravni zahtev može da ostvari u parničnom postupku.

Prilog 3. Primer rešenja o odbačaju krivične prijave.

Republika SrbijaAutonomna Pokrajina Vojvodina OSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVO U _Broj: KT _Dana: _._._. godineK I K I N D A Na osnovu čl. 383 st. 3 ZKP-a, d o n o s i m

14 Ilić, G. et al., (2008). Javnotužilački priručnik, Beograd, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, str. 115.15 Ilić, G. et al., (2009). Javnotužilački priručnik, Beograd, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, str. 116.

69


69 str.

R E š E NJ EKrivična prijava PU _ br. KU _ od dana _._._. godine podneta protiv _ iz

_ Ul. _ br. _, JMBG _; ŠTO jE:

Dana _._._. godine, oko 07,00 časova u _, sposoban da shvati zna-čaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, protivno odredbi čl. 47 st. 4 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, upravljao vozilom marke „Fiat“ reg. oznake KI _, kolovozom Ul. Sime Šolaje, iz pravca Ul. omladinska ka Ul. Nikole Tesle, a kada je došao do raskrsnice sa Ul. srpskih ratnika, nije zaustavio svoje vozilo i ustupio prvenstvo prolaza biciklu kojim je upravljala oštećena _, krećući se Ul. srpskih ratnika koja je saobraćajnim znakom ozna-čena kao ulica sa pravom prvenstva prolaza, iz pravca Ul. Ive Lole Ribara ka Ul. Sime Šolaje, iako je bio svestan da ovakvom nepropisnom vožnjom može ugroziti javni saobraćaj i izazvati opasnost za život i telo ljudi, ali je olako držao da do toga neće doći, usled čega je u raskrsnici došlo do udara prednjeg dela putničkog vozila u levu bočnu stranu bicikla, kojom prilikom je oštećena zadobila lake telesne povrede u vidu nagnječenja poglavine i lica, istegnuća vrata i nagnječenja leve potkolenice i stopala, a bio je svestan i da je njegovo delo zabranjeno,

- čime je izvršio krivično delo UGROŽAVANJE JAVNOG SAOBRAĆAJA iz čl. 289 st. 3 u vezi sa st. 1 Krivičnog zakonika;

ODBACUjE SE jer je osumnjičeni izvršio obavezu iz čl. 283 st. 1 tač. 2 ZKP-a, naloženu naredbom ovog tužilaštva br. KT _ od dana _._._. godine.

O b r a z l o ž e nj e Krivičnom prijavom PU _ br. _ osumnjičenom __ je stavljeno na teret

izvršenje krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz čl. 289 st. 3 u vezi sa st. 1 Krivičnog zakonika, za koje je zaprećena novčana kazna ili kazna za-tvora do jedne godine.

U smislu čl. 283 st. 1 tač. 2 ZKP-a, nakon izjave osumnjičenog o pri-hvatanju obaveze, osumnjičenom je dat rok od __ meseca da uplati novčani iznos od _ dinara u korist _.

Po proteku roka, tužilaštvo je obavešteno da je obaveza ispunjena, i to tako što je osumnjičeni dana _._._. godine dostavio obrazac naloga za uplatu navedenog novčanog iznosa.

Oštećeni ima pravo da svoj imovinskopravni zahtev ostvari u parnič-nom postupku.


70

70 str.

ZAMENIK jAVNOG TUžIOCA

Odbačaj krivične prijave usled stvarnog kajanja osumnjičenog

Drugo bitno odstupanje od načela legaliteta predstavlja ovlašćenje jav-nog tužioca da, u slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, ne preduzme krivično gonjenje, a da pri tome ne sprovodi postupak odlaganja krivičnog gonjenja, već da, ceneći držanje osumnjičenog nakon iz-vršenog krivičnog dela, kao i druge okolnosti slučaja, odbaci krivičnu prijavu. Ovaj slučaj odstupanja od načela legaliteta se temelji na reparaciji oštećenom, uz ponašanje osumnjičenog koje ukazuje da vođenje krivičnog postupka ne bi bilo svrsishodno (pravično), što takođe predstavlja neophodnost ispunjenja određenih uslova od strane osumnjičenog, pri čemu je po logici stvari, u ovom zakonskom rešenju akcenat na stvarnom kajanju osumnjičenog.16

Odredbom čl. 284 st. 3 ZKP predviđeni su uslovi koji kumulativno moraju biti ispunjeni da bi javni tužilac mogao da odbaci krivičnu prijavu. Potrebno je: 1) da se radi o krivičnom delu za koje se može izreći novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine; 2) da je osumnjičeni pokazao stvarno kajanje; 3) da je usled takvog kajanja sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već naknadio i 4) da javni tužilac proceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično.

Rešenje o odbačaju krivične prijave treba da sadržu uvod, izreku, pravni osnov i obrazloženje. Izreka rešenja o odbačaju krivične prijave treba da sadr-ži činjenični opis i pravnu kvalifikaciju krivičnog dela. U obrazloženju ovog rešenja, pri oceni ispunjenosti uslova za primenu načela oportuniteta, treba posebno ukazati na to zašto izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično17 (dati pravnu ocenu činjenica i dokaza), s obzirom na to da su izrazi „stvarno kajanje“, „pravično“ i „okolnosti slučaja“ neodređeni i kao takvi podložni tumačenju, pa ih je potrebno dobro obrazložiti.

U praksi je bilo slučajeva da odmah uz krivičnu prijavu bude dostavljen dokaz da je osumnjičeni nadoknadio štetu prouzrokovanu krivičnim delom, na primer, u vidu uplatnice da je izmirio dospele obaveze izdržavanja ili da je oštećenom nadoknadio štetu na ime oduzetih predmeta krivičnog dela. U toj situaciji ispunjen je jedan od uslova za odbačaj krivične prijave, a javni tuži-lac će ceniti ostale okolnosti slučaja. Prilikom procene postojanja ispunjenosti ostalih uslova, izraz „stvarno kajanje“ se može posmatrati, na primer, u svetlu

16 Škulić, M., (2011), Krivično procesno pravo, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 55.17 Ilić, G. et al., (2008). Javnotužilački priručnik, str. 116.

71


71 str.

proteka vremena od izvršenja krivčnog dela, pa do naknade štete.18 U obzir treba uzeti i visinu nadoknađene štete, jer je bilo slučajeva da je osumnjičeni u vrlo kratkom roku nadoknadio štetu u većem iznosu, što pokazuje odnos osumnjičenog prema tom delu.19 Da li je izricanje krivične sankcije u konkret-nom slučaju pravično, javni tužilac će ceniti u svetlu već navedenih činjenica, ali i ranije osuđivanosti osumnjičenog, njegovih godina, njegove materijalne i porodične situacije.

Prilog 4. Primer rešenja o odbačaju krivične prijave usled stvarnog kaja-nja osumnjičenog.

Republika SrbijaAutonomna Pokrajina VojvodinaOSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVO U _Broj: KT __ Dana: _._._. godine K I K I N D A Na osnovu čl. 284 st. 3 ZKP-a, d o n o s i m R E š E NJ E

Krivična prijava PS _ br. KU _/_ od dana _._._. godine podneta protiv 1) __ iz, Ul. __ br. __, JMBG __ i 2) __ iz __, Ul. __ br. _, JMBG __; ŠTO SU:

Dana _._._. godine u _, sposobni da shvate značaj svog dela i da uprav-ljaju svojim postupcima, zajedno i po prethodnom dogovoru, traktorom kojim je upravljao __, reg. oznaka _, na koji je bila pridodata prikolica, došli do imanja zv. "Pivara", vlasništvo oštećenog DOO "_", gde su zajedno oduzeli i prisvojili ukupno 600 komada polovnih cigala, ukupne vrednosti 4.000,00

18 Na primer, u jednom predmetu osumnjičeni je priznao navode krivične prijave i prilikom prvog saslušanja dana 29.06.2016. priložio je dokaz da je na ime obaveze izdržavanja već platio iznos od 26.000,00 dinara, a dana 01.07.2016. godine dostavio je dokaz da je na ime ove obaveze uplatio i preostali iznos od 20.910,00 dinara, što sve ukupno iznosi 46.910,00 dinara, čime je u roku od svega tri dana u potpunosti izmirio dospele obaveze izdržavanja.19 Na primer, osumnjičeni je u kratkom roku u potpunosti naknadio štetu na ime neovlašćeno utro-šene električne energije u iznosu od 64.815,10 dinara.


72

72 str.

dinara, u nameri da njihovim prisvajanjem pribave sebi protivpravnu imovin-sku korist, pri čemu su bili svesni svoga dela i hteli njegovo izvršenje, a bili su svesni i da je njihovo delo zabranjeno,

- čime su izvršili krivično delo SITNA KRAĐA iz čl. 210 st. 1 Krivičnog zakonika;

ODBACUjE SE jer su osumnjičeni usled stvarnog kajanja u potpu-nosti nadoknadili štetu oštećenom DOO "_".

O b r a z l o ž e nj e

Prema navodima krivične prijave PS Čoka KU _/_, osumnjičeni su dana _._._. godine u _, zajedno i po prethodnom dogovru, traktorom kojim je upravljao _, reg. oznaka _, na koji je bila pridodata prikolica, došli do imanja zv. "Pivara", vlasništvo oštećenog DOO "_", gde su zajedno oduzeli i prisvo-jili ukupno 600 komada polovnih cigala, ukupne vrednosti 4.000,00 dinara, u nameri da njihovim prisvajanjem pribave sebi protivpravnu imovinsku korist.

Iz spisa predmeta proističe da je pričinjena šteta u iznosu od 4.000,00 dinara u potpunosti nadoknađena oštećenom DOO "__", što proizlazi iz prilo-žene uplatnice od dana 18.02.2016. godine, kao i izjave __, radnika oštećenog privrednog društva.

Za krivično delo sitna krađa iz čl. 210 st. 1 Krivičnog zakonika pred-viđena je novčana kazna ili kazna zatvora do 6 meseci, a osumnjičeni su u potpunosti naknadili štetu oštećenom DOO "__" i to odmah nakon jednog dana od dana izvršenja krivičnog dela, pa smatram da su ovakvim ponaša-njem izrazili stvarno kajanje zbog učinjenog krivičnog dela. Imajući u vidu da su osumnjičeni do sada neouđivani, kao i činjenicu da su u kratkom roku naknadili pričinjenu štetu, smatram i da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično.

Imajući u vidu izneto, smatram da su se ispunili svi uslovi iz čl. 284 st. 3 ZKP-a, te da je krivičnu prijavu protiv valjalo odbaciti.

PRAVNA POUKA:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

ZAMENIK JAVNOG TUŽIOCA

73


73 str.

Zaključak – ukratko o značaju načela oportuniteta krivičnog gonjenja

Kako je bezuslovno izricanje kazne u krivičnom postupku odavno pre-stalo da bude cilj, čime je napuštena apsolutna teorija o svrsi kazne, a samim tim i neograničena primena načela legaliteta krivičnog gonjenja, limitirana je primena materijalnog krivičnog prava prema svakom učiniocu krivičnog dela. Primenom načela oportuniteta krivičnog gonjenja, kao mehanizma ko-jim je na samom startu moguće eliminisati bagatelna krivična dela iz redovne sudske procedure, postiže se racionalizacija krivičnog postupka, kao i brže funkcionisanje pravosudnog sistema uopšte. Tako se na brz i efikasan način „skreće“ od redovnog postupka zbog krivičnih dela koja ne povređuju u ve-ćoj meri javni interes. Bez načela oportuniteta krivičnog gonjenja teško je zamisliti moderan krivični postupak. Iako predstavlja diverzionu formu re-šavanja krivičnih postupaka, ostvaruje sve funkcije koje se postižu vođenjem redovnog postupka. Na brz i efikasan način se ostvaruje specijalna i gene-ralna prevencija, vrši se reparacija oštećenom, pojedine mere imaju penalni karakter, a izbegava se stigmatizacija krivične osuđivanosti. Sa druge strane, određivanjem pojedinih mera i uz mogućnost njihovog kombinovanja, korist može imati i šira društvena zajednica. Sve ovo ukazuje na nužnost primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja i njegove sve veće primene u praksi rada javnih tužilaštava, a u cilju ubrzanja i pojednostavljenja funkcionisanja pravosudnog sistema.

željko MirkovMA, The Basic public prosecution in Kikinda

THE PRINCIPLE OF OPPORTUNITY OF PROSECUTION IN THE PROSECUTOR'S

PRACTICE – FROM RECEIVING A CRIMINAL COMPLAINT TO ITS DISMISSAL

A b s t r a c t

Modalities of the principle of opportunity of prosecution in relation to adult offenders (deferring of a criminal prosecution and dismissing a criminal complaint due to a genuine remorse of a suspect) were a subject of many sci-entific papers which dealt with the theoretical and normative aspects of this institute of the criminal procedural law. According to the author’s opinion,


74

74 str.

due to the increased application of this principle, it is necessary to present its practical – a prosecutorial aspect which hasn’t been written about in many papers so far. Therefore, the aim of this paper is to show the work of a public prosecutor on a particular case where the principle of opportunity of prose-cution is applied – from the moment of receiving a criminal complaint to the moment when the decision for its dismissal has been made. The paper is also consisted of prosecutorial documents which are related to the application of the principle of opportunity.

Key words: the principle of opportunity, deferring a criminal prosecution, genuine remorse, practical aspects.

Literatura

1. Brkić, S., (2013). Krivično procesno pravo II, Novi Sad, Pravni fakultet u Novom Sadu

2. Cigler, S., (1995). Načelo legaliteta i oportuniteta krivičnog gonjenja, Novi Sad, Pravni fakultet u Novom Sadu

3. Ilić, G. et al., (2008). Javnotužilački priručnik, Beograd, Udruženje jav-nih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije

4. Ilić, G. et al., (2009). Javnotužilački priručnik, Beograd, Udruženje jav-nih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije

5. Kiurski, J., (2009). Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u postupku prema punoletnim učiniocima krivičnih dela u: Materijal sa edukativnog treninga „Oportunitet krivičnog gonjenja kao instrument efikasnosti kri-vičnog postupka i izricanja alternativnih krivičnih sankcija“ (Kaštel Ečka 12.03.2009. godine)

6. Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14

7. Mirkov, Ž., (2012). Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja, Glasnik ad-vokatske komore Vojovdine 72 (7-8)

8. Škulić, M., (2011), Krivično procesno pravo, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu

9. Zakonik o krivičnom postupku SRJ, Službeni list SRJ, br. 70/01, 68/02 i Službeni glasnik RS, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 i 72/09 i 76/10

10. Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14.

Nikola Ilić*

KRIVIČNE SANKCIjE PREMA MALOLETNICIMA

REZIME: Maloletnici predstavljaju specifičnu kategoriju učinilaca kri-vičnih dela. To se odnosi na njihovu starosnu dob koja se kreće u vremen-skom rasponu od 14 do 18 godina života. Pritom se pravi razlika između mlađih maloletnika (14-16 godina) i starijih maloletnika (16-18 godina). U prvom slučaju je moguće izreći samo vaspitne mere dok je u drugom sluča-ju moguće izreći i maloletnički zatvor. Ovakav stav većine zakonodavaca u uporednom pravu je uzrokovan bio-psihološkim osobenostima malolet-nika koji utiču na proces njihove resocijalizacije i reintegracije u društve-nu zajednicu. Ovakav prilaz je uočljiv u većini međunarodnih i evropskih pravnih dokumenata u kojima se propisuje sistem krivičnopravnih (diver-zionih) mera i krivičnih sankcija. Na toj osnovi je u Srbiji uređena oblast maloletničkog krivičnog prava.Polazeći od rečenog, autor ovog rada će nastojati da osvetli područje koje obuhvataju krivične sankcije prema ma-loletnicima. Pod tim se podrazumeva utvrđivanje pojma, vrste, načina izri-canja i odmeravanja, kao i mogućnosti njihove efikasne primene.

Ključne reči: maloletnici, krivične sankcije, vaspitne mere, maloletnički zatvor.

Uvod

Maloletnička delinkvencija (lat. delinquere – pogrešiti, prestupiti, oma-nuti), u širem smislu, označava prestupničko ponašanje koje ima svoje psi-hološke, socijalnopsihološke i individualne psihološke komponente. Ovakvo ponašanje krši uobičajene i propisane oblike i obrasce ponašanja u određe-nom društvenom okruženju. Maloletni delinkvent je lice čiji ukupni stil života i ponašanje izražavaju jasne antisocijalne dimenzije, sa ispoljenom sklonošću

* Student doktorskih studija na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

UDK: 343.811-053.6BIBLID: 0352-3713 (2016); 33, (7-9): 75–88


76

76 str.

za vršenje krivičnih dela i prekršaja.2 U pitanju je negativno formirana malo-letnička ličnost koja je spremna na kršenje svih moralnih i društvenih normi što čini početak njihove kriminalne karijere. Između ostalog, to je posledi-ca brzog rasta populacije, nedostupnosti stambenih kapaciteta, siromaštva, nezaposlenosti i prenaseljenosti u urbanim sredinama, raspada porodice i neefikasnog obrazovnog sistema.3 To je sasvim razumljivo kada uzmemo u obzir činjenicu da maloletnici najčešće predstavljaju primarne delinkvente u društvu.4

Kada razmatramo pitanje položaja maloletnika u krivičnom pravu onda moramo uzeti u obzir više faza u kojima se on kroz istoriju kretao i me-njao. Stoga, sumirajući celokupni razvojni period krivičnopravnog položaja maloletnika, možemo izdvojiti dva modela njihovog statusa - zaštitnički mo-del i pravosudni model:5

a) Zaštitnički „welfare“ model se pojavljuje početkom 20. veka i odli-kuju ga velika ovlašćenja sudije u sudskom postupku. Ovaj model karakteriše odsustvo nepotrebnog formalizma, napuštanje proporcionalnog izricanja kri-vičnih sankcija, kao i neodređenost u sankcionisanju maloletnika. Zaštitnički model u tretiranju maloletnika je bio prisutan u krivičnom zakonodavstvu nastalom posle drugog svetskog rata.

b) Pravosudni „justice“ model se pojavljuje u izmenjenim društvenim okolnostima nastalim u drugoj polovini 20. veka. Ovom modelu su pretho-dile društvene promene u većini evropskih država, nastale sa nastupajućom privrednom krizom i gubitkom društvene podrške prema dotadašnjem (insti-tucionalnom) tretmanu i odnosu prema maloletnicima. Napušta se favorizo-vanje interesa maloletnika u korist interesa žrtve i društva. Stoga žrtva postaje glavna ličnost u sudskom postupku što predstavlja pravni novum u krivičnom pravu. Traga se za novim merama „la diversion“, čijoj primeni prethodi skre-tanje krivičnog postupka.

Analizirajući prednosti i nedostatke oba modela možemo reći da se re-šenje nalazi u sjedinjenju oba modela u zajednički ili mešoviti model. Ovaj

2 Aleksić, Ž., Milovanović, Z. (1995). Leksikon kriminalistike, Glosarijum, Beograd, str. 58.3 Juvenile delinquency (Chapter 7.), World YOUTH Report, 2003, p. 189.4 Starosno doba, u bio-psihičkom smislu, možemo tretirati na dva osnovna načina: 1) u apsolutnom smislu - stvaranjem određenih krutih i praktično „mehaničkih“ starosnih granica, prema navršenim godinama starosti; 2) u relativnom smislu, s obzirom na realno dostignuti stepen bio-psihičkog ra-zvoja, nezavisno od godina koje pojedinac zaista ima, odnosno koje je zbilja navršio. Vidi: Škulić, M. (1998). Delinkvencija dece i maloletnika (krivično-procesni i kriminalistički aspekti), Pravni fakultet u Beogradu. 5 Cit. prema: Nikolić, Z., Joksić, I. (2011). Maloletnička delinkvencija (socijalnopsihološki i kri-vičnopravni aspekti), Beograd, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, str. 119-120.

77

KRIVIČNE SANKCIJE PREMA MALOLETNICIMA

77 str.

model odlikuje izricanje i primena tzv. tradicionalnih krivičnih sankcija, ali modifikovanih sniženjem maksimuma kod izricanja kazne maloletničkog zatvora i ukidanjem neodređenih kazni koje su do tada postojale. Međutim, kazna maloletničkog zatvora ostaje krajnje sredstvo, kada nema uslova za primenu neke druge (blaže) krivične sankcije.6

U Srbiji je maloletnička materija regulisana posebnim Zakonom o ma-loletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica Srbije (ZOMUKD).7 U njemu su precizirane starosne granice za nastupanje i prestanak maloletstva. Tako je, prema članu 3. stav 1. ZOMUKD, maloletnik lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo četrnaest, a nije navršilo osamnaest godina. Maloletnici se dele na mlađe maloletnike (14-16 godine) i starije maloletnike (16-18 godine). Predviđena je i treća kategorija lica (mlađi punoletnici) koji su u vreme izvršenja krivičnog dela navršili 18, ali u vreme suđenja nisu navršili 21 godinu života. Smatra se da je naš zakonodavac, kod utvrđivanja starosne granice maloletstva i punoletstva, pošao od pretpostavke da maloletstvo nastupa i prestaje da postoji u određeno vreme kod svih ljudi. Međutim, u praksi se susrećemo sa različitim vremenskim momentima u ko-jima maloletno lice stiče svoju psiho-socijalnu zrelost. Otuda je neophodno ukazati da je de facto granica maloletstva i punoletstva relativna.8

6 Joksić, I. (2010). Promene u krivičnopravnom statusu maloletnika sa posebnim osvrtom na kri-vičnu odgovornost, Žurnal za kriminalistiku i pravo, (2), str. 124.7 Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85.8 Adolescentima se nameće rešavanje mnogih životnih zadatka i postignuća u različitim područji-ma. Emocionalna stabilnost se postupno stiče, obogaćena emocijama vezanim za ljubav i tek pro-buđenu polnost, što je povezano sa potrebom za privlačenjem pažnje suprotnog pola i ponašanjima koja do toga dovode. Prisutna je nesigurnost u okviru ličnosti mladih, vezana za status i egzisten-ciju, kao i druge elemente koji odlikuju život odraslih. Sanjarenje se često bira kao jedino moguće rešenje kada su svesni svojih teškoća i nemogućnosti da se sa njima suoče i da ih reše, ili im ono bar predstavlja način da se oslobode teskobe, napetosti i izbegnu sukobe. U ovom periodu oblikuju se i moralna gledišta i shvatanja. Nekada se u ponašanju mladih ne razvijaju viši moralni ciljevi, a njihova humanizacija i socijalizacija bitno su oštećeni. Dimitrijević, B. (2006). Ličnost maloletnih delinkvenata, Godišnjak za psihologiju, (4-5), str. 216.


78

78 str.

1. Vaspitni nalozi kao krivičnopravne mere posebne vrste

Novim zakonskim rešenjima u Srbiji je prvi put uvedena mogućnost pri-mene diverzionih mera prema maloletnicima.9 One su oličene u vaspitnim na-lozima koji nisu krivične sankcije već posebne mere - sui generis. „Njihovim propisivanjem naše zakonodavstvo pored tradicionalnih krivičnih sankcija za maloletnike (vaspitne mere, maloletnički zatvor), uvodi mogućnost primene mera koje po svojim formalnim i materijalnim karakteristikama ne pripadaju kategoriji krivičnih sankcija za maloletnike. Sa krivičnim sankcijama ih po-vezuje nekoliko elemenata: primenjuju se na maloletnog učinioca krivičnog dela; kao i sankcije za maloletnike, vaspitni nalozi moraju biti zakonom pro-pisani i mogu se primeniti samo nalozi koje zakon predviđa. Osnovne razlike vaspitnih naloga u odnosu na sankcije za maloletnike izražene su u zakon-skom određivanju organa nadležnih za primenu vaspitnih naloga, u uslovima propisanim za njihovu primenu i posebno, u sadržinskom određenju svrhe vaspitnih naloga i razlika koje na tom planu postoje u odnosu na krivične sankcije za maloletnike. Na osnovu tih razlika može se zaključiti da je uvođe-njem vaspitnih naloga zakonodavac uveo mere alternativne klasičnim sankci-jama za maloletnike i time afirmisao jedan važan segment povezan sa diverzi-onim modelom reagovanja na kriminalitet maloletnika.“10

ZOMUKD posvećuje posebne odredbe u vezi sa vaspitnim nalozima. Tako se prema maloletnom učiniocu krivičnog dela mogu primeniti jedan ili više vaspitnih naloga za krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina. Vaspitni nalog prema maloletniku može prime-niti nadležni javni tužilac za maloletnike ili sudija za maloletnike. Uslovi za primenu vaspitnog naloga su: priznanje krivičnog dela od strane maloletnika i njegov odnos prema krivičnom delu i oštećenom (član 5). Jednom rečju, mo-raju biti zadovoljeni objektivni i subjektivni uslovi koji se vezuju za sam kri-minalni događaj (krivično delo) i njegovog autora (učinilac krivičnog dela).

9 “U državama anglosaksonskog pravnog područja koristi se termin diverzioni programi za postu-panje sa maloletnicima prema kojima je izrečena neka od alternativnih mera. Ovaj naziv je naročito prisutan u SAD i Australiji jer se u njima mere za postupanje sa maloletnim učiniocima sprovode u vidu programa, čije trajanje i sadržaj određuje organ koji izriče ove mere, uz određene modifikacije koje se prepuštaju onima koji sprovode ove programe. Sprovođenju diverzionih programa prethodi zaključenje ugovora između organizacije ili državnog, odnosno lokalnog organa nadležnog za spro-vođenje programa i roditelja ili staratelja maloletnika. Neretko u sprovođenju programa učestvuju lica koja su sama prošla kroz takav ili sličan program, ili pak volonteri (studenti) koji bez naknade žele da pomognu u sprovođenju ovakve vrste programa.“, Joksić, I. (2010). Specifičnosti diverzio-nih programa u SAD, Strani pravni život, (1), str. 171.10 Radulović, Lj. (2006). Vaspitni nalozi-Alternativa sankcijama za maloletnike. Zbornik radova: Razvoj pravnog sistema Srbije i harmonizacija sa pravom EU, str. 215-216.

79


79 str.

Na poseban način je određena svrha vaspitnih naloga uz puno uvažavanje njihove specifične pravne prirode. Prema odredbi člana 6. ZOMUKD „svrha vaspitnih naloga je da se ne pokreće krivični postupak prema maloletniku ili da se obustavi postupak, odnosno da se primenom vaspitnog naloga utiče na pravilan razvoj maloletnika i jačanje njegove lične odgovornosti kako ubu-duće ne bi činio krivična dela.“ Ovako određena svrha omogućava efikasniji pristup u smislu razvijanja specijalne i generalne prevencije.

Predviđeno je ukupno pet vaspitnih naloga od kojih neki pripadaju insti-tucionalnom načinu izvršenja. To su:

1) poravnanje sa oštećenim kako bi se naknadom štete, izvinjenjem, ra-dom ili na neki drugi način otklonile, u celini ili delimično, štetne posledice dela;

2) redovno pohađanje škole ili redovno odlaženje na posao;3) uključivanje, bez naknade, u rad humanitarnih organizacija ili poslove

socijalnog, lokalnog ili ekološkog sadržaja;4) podvrgavanje odgovarajućem ispitivanju i odvikavanju od zavisnosti

izazvane upotrebom alkoholnih pića ili opojnih droga;5) uključivanje u pojedinačni ili grupni tretman u odgovarajućoj zdrav-

stvenoj ustanovi ili savetovalištu. Analizirajući postojeća zakonska rešenja u vezi sa vaspitnim nalozima,

vidimo da je razrešenje kriminalnog konflikta moguće pre nego što se krivič-ni postupak prema maloletniku pokrene, kao i u toku samog postupka. Ipak, treba imati u vidu da ove opcije dolaze do izražaja i u kasnijoj fazi kada se treba opredeliti za odgovarajuću krivičnu sankciju. One, tada u ulozi krivičnih sankcija, služe da se izbegnu one sankcije koje se svode na lišenje slobode, koje su, naročito u novije vreme, označene kao štetne za razvoj maloletnika, pa se zbog toga i traže mogućnosti njihove zamene.11 U tom smislu je moguće govoriti o važnosti primene vaspitnih naloga jer se njima sprečava stigmatiza-cija maloletnih učinilaca krivičnih dela. Time se, takođe, doprinosi uspešnijoj reintegraciji maloletnih delinkvenata u društvenu zajednicu.

2. Krivične sankcije prema maloletnicima

S obzirom da je krajnji cilj svakog krivičnog postupka utvrđivanje či-njeničnog stanja i donošenje presude, to sa sobom nosi i izricanje krivičnih sankcija. Kod maloletnika je u pitanju poseban krivični postupak čiji aktivni

11 Perić, O. et al. (2008). Politika izricanja krivičnih sankcija prema maloletnicima u Srbiji, Beograd, Centar za mir i razvoj demokratije, str. 64.


80

80 str.

učesnik predstavlja i organ starateljstva odnosno centar za socijalni rad.12 Krajnji domet ovako koncipiranog krivičnog postupka je izricanje neke iz registra krivičnih sankcija rezervisanih samo za maloletne učinioce krivičnih dela. U tom pogledu nam ZOMUKD pruža nešto manji broj krivičnih sankcija u odnosu na punoletna lica. Tako se maloletnicima za učinjena krivična dela mogu izreći vaspitne mere, kazna maloletničkog zatvora i mere bezbedno-sti predviđene članom 79. Krivičnog zakonika, osim zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti. Nadalje, mlađim maloletnicima se mogu izreći samo vaspitne mere dok se starijim maloletnicima mogu izreći vaspitne mere, a izu-zetno se može izreći kazna maloletničkog zatvora. Pod uslovima predviđenim ovim zakonom maloletnicima se mogu izreći mere bezbednosti (član 9.)

Iako su krivične sankcije prema maloletnicima prilagođene potrebama i specijalne i generalne prevencije, „ipak se mora priznati da i ove sankcije, ma kako specijalno preventivnog karaktera, nisu lišene prinudnog, retributivnog karaktera jer njihova primena ne zavisi od volje maloletnog učinioca dela, a po sadržini se sastoje u postavljanju određenih ograničenja, zabrana, uslov-ljavanja i ponašanja maloletnika po određenim uputstvima i nalozima. Pored toga, svrha maloletničkog zatvora je i vršenje pojačanog uticaja na malolet-nog učinioca, da ubuduće ne vrši krivična dela, kao i na druge maloletnike da ne vrše krivična dela. To znači da je svrha maloletničkog zatvora dvojako određena: 1) specijalna prevencija kroz delovanje na učinioca da ne ponovi krivično delo i 2) generalna prevencija – uticanje na druge maloletnike da ne izvrše krivično delo. Time je u prvi mah istaknuta zaštitna i preventivna svrha maloletničkih krivičnih sankcija umesto ranije zastupane terapeutske koncepcije.“13

ZOMUKD u svojim odredbama određuje opštu svrhu krivičnih sank-cija prema maloletnicima. U okviru opšte svrhe krivičnih sankcija (član 4. Krivičnog zakonika),14 svrha krivičnih sankcija prema maloletnicima je da

12 Interesantno je ukazati na izvesne nedoslednosti kada je u pitanju angažovanje branioca u kri-vičnom postupku prema maloletnicima. Prema odredbi člana 49. ZOMUKD maloletnik mora imati branioca prilikom prvog saslušanja, kao i tokom čitavog postupka. Ako sam maloletnik, njegov zakonski zastupnik ili srodnici ne uzmu branioca, njega će po službenoj dužnosti postaviti sudija za maloletnike. Branilac maloletnika može biti samo advokat koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih. Da li to znači da, osim prisustvovanja prvom saslušanju maloletnika, što je sasvim logično, branilac maloletnika može ali ne mora da prisustvuje nekoj drugoj procesnoj radnji u ostalim fazama krivičnog postupka. Gazivoda, S. (2006). Maloletnička delinkvencija, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, (2), str. 70.13 Jovašević, D., (2006). Osnovne karakteristike novog maloletničkog krivičnog prava Republike Srbije, Zbornik radova Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci, (2), str. 1064.14 Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05-108/14.

81


81 str.

se nadzorom, pružanjem zaštite i pomoći, kao i obezbeđivanjem opšteg i stručnog osposobljavanja utiče na razvoj i jačanje lične odgovornosti malolet-nika, na vaspitavanje i pravilan razvoj njegove ličnosti, kako bi se obezbedilo ponovno uključivanje maloletnika u društvenu zajednicu. Svrha maloletnič-kog zatvora je, pored svrhe iz stava 1. ovog člana, i vršenje pojačanog uticaja na maloletnog učinioca da ubuduće ne vrši krivična dela, kao i na druge ma-loletnike da ne vrše krivična dela (član 10).

Ovako izražena koncepcija krivičnih sankcija prema maloletnicima potpuno je u skladu sa relevantnim međunarodnim instrumentima kojima se reguliše krivično-pravni status maloletnika i istovremeno preporučuje način sankcionisanja njihovog kriminalnog ponašanja. S tim u vezi ćemo navesti međunarodne instrumente koji se tiču našeg „maloletničkog“ pravnog pro-stora. To su:

1. Konvencija UN o pravima deteta iz 1989. godine (UN Convention on Rights of a Child),

2. Minimalna standardna pravila UN za administraciju pravosudnog sistema za maloletne prestupnike - Pekinška pravila iz 1985. godine (UN Standard Minimal Rules for Administration of Juvenile Criminal Justice- Beijing rules),

3. Smernice UN za prevenciju maloletničke delinkvencije-Rijadske smernice iz 1990. godine (UN Guidelines for the Prevention of Juvenile Delinquency-Riyadh guidelines),

4. Standardna minimalna pravila UN za mere alternativne institucional-nom tretmanu - Tokijska pravila iz 1990. godine (UN Standard Minimal Rules for Non custodial Measures-Tokyo rules),

5. Pravila UN o zaštiti maloletnika lišenih slobode - Havanska pravila iz 1990. godine (United Nations Rules for the Protection of Juveniles Deprived of their Liberty-Havana Rules).

U okviru Saveta Evrope je usvojeno više pravnih instrumenata kojima se propisuju posebni standardi u postupanju sa maloletnicima. Ovde možemo izdvojiti sledeće pravne instrumente:

1. Preporuka Komiteta ministara SE br. (79)17 u vezi zaštite dece od zlo-stavljanja iz 1979. godine (Recommendation No. R (79) 17 of the Committee of Ministers to member States concerning the protection of children against illtreatment),

2. Preporuka Komiteta ministara SE br. (87)20 o socijalnoj reakciji na maloletničko prestupništvo iz 1987. godine (Recommendation No. R (87)20 of the Council of Europe Committee of Ministers on social reactions to juve-nile delinquency),


82

82 str.

3. Preporuka Komiteta ministara SE br. (2003)20 u vezi novog nači-na rešavanja maloletničkog prestupništva i uloge maloletničkog pravosuđa iz 2003. godine (Recommendation No. R (2003)20 of the Council of Europe Committee of Ministers to member states concering new ways of dealing with juvenile delinquency and the role of juvenile justice).

Svaki od navedenih međunarodnih i evropskih pravnih instrumenata upotpunjuje okvire nacionalnih maloletničkih zakonodavstava. Otuda su u našem krivičnom zakonodavstvu novelirana postojeća i uvedena neka od sa-vremenih zakonskih rešenja (npr. vaspitni nalozi). Međutim, u sferi krivičnih sankcija ostaje njihova trojna podela na: vaspitne mere, maloletnički zatvor i mere bezbednosti.

2.1. Vaspitne mere

Vaspitne mere predstavljaju glavne krivične sankcije koje se mogu izreći maloletnim učiniocima krivičnih dela. To potkrepljuju podaci po kojima se ove krivične sankcije izriču u preko 90% slučajeva u odnosu na drugu krivič-nu sankciju koju čini kazna maloletničkog zatvora. „Ukoliko bismo pokušali da odredimo njihov pojam, onda moramo poći od činjenice da su vaspitne mere zakonom propisane sankcije kojima se, sa stanovišta specijalne preven-cije, želi uticati na maloletnog učinioca krivičnog dela, izricanjem opomene, primenom mera pojačanog nadzora, kao i or-ganizovanjem tretmana u poseb-nim ustanovama. Međutim, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da izvršenje pojedinih vaspitnih mera u sebi sadrži brojna ograničenja i zabrane prema maloletniku, što ukazuje na prisustvo određenih represivnih elemenata.“15

Predviđena je mogućnost izricanja više različitih vaspitnih mera koje su podeljene u tri vrste (član 11. ZOMUKD):

1. Mere upozorenja i usmeravanja: sudski ukor i posebne obaveze. Mere upozorenja i usmeravanja izriču se kad je potrebno i dovoljno takvim merama uticati na ličnost maloletnika i njegovo ponašanje.

2. Mere pojačanog nadzora: pojačan nadzor od strane roditelja, usvoji-oca ili staraoca, pojačan nadzor u drugoj porodici, pojačan nadzor od strane organa starateljstva, pojačan nadzor uz dnevni boravak u odgovarajućoj usta-novi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnika. Mere pojačanog nadzora izri-ču se kad za vaspitavanje i razvoj maloletnika treba preduzeti trajnije mere uz odgovarajući stručni nadzor i pomoć, a nije potrebno maloletnikovo potpuno odvajanje iz dotadašnje sredine.

15 Nikolić, Z., Joksić, I., op. cit., str. 144-145

83


83 str.

3. Zavodske mere: upućivanje u vaspitnu ustanovu, upućivanje u vaspit-no-popravni dom, upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje i osposobljava-nje. Zavodske mere izriču se prema maloletniku prema kome treba preduzeti trajnije mere vaspitavanja, lečenja i osposobljavanja uz njegovo potpuno od-vajanje iz dotadašnje sredine, radi vršenja pojačanog uticaja na maloletnika. Zavodske mere izriču se kao poslednje sredstvo i mogu trajati, u granicama određenim ovim zakonom, samo koliko je potrebno da bi se ostvarila svrha vaspitnih mera.

Primena bilo koje od navedenih vaspitnih mera zahteva donošenje ade-kvatnih dodatnih propisa kojima će zakonske odredbe biti prilagođene druš-tvenoj stvarnosti i potrebama prakse. Preciznije, da bi se izbeglo da navedene odredbe ostanu samo prividno nove, potrebno je stvoriti podoban ambijent za njihovu doslednu primenu. To podrazumeva donošenje odgovarajućih podza-konskih akata kojima bi sprovođenje zakonskih odredbi bilo detaljno razra-đeno, intenzivnije angažovanje nadležnog centra za socijalni rad propraćeno povećanjem njegovih kapaciteta i ingerencija u navedenoj oblasti i otvaranje savetovališta za roditelje koja bi oni bili obavezni da posećuju.16

Pri izboru vaspitne mere sud će posebno uzeti u obzir uzrast i zrelost maloletnika, druga svojstva njegove ličnosti i stepen poremećaja u društve-nom ponašanju, težinu dela, pobude iz kojih je delo učinio, sredinu i prilike u kojima je živeo, ponašanje posle učinjenog krivičnog dela, a posebno, da li je sprečio ili pokušao da spreči nastupanje štetne posledice, naknadio ili poku-šao da naknadi pričinjenu štetu, da li je prema maloletniku ranije bila izrečena krivična ili prekršajna sankcija, kao i sve druge okolnosti koje mogu biti od uticaja za izricanje one mere kojom će se najbolje postići svrha vaspitnih mera (član 12. ZOMUKD).

Obustava izvršenja i zamena izrečene vaspitne mere drugom vaspitnom merom su predmet posebnog zakonskog regulisanja. Ako se posle donošenja odluke o izricanju posebne obaveze, mere pojačanog nadzora ili zavodske mere pojave okolnosti kojih nije bilo u vreme donošenja odluke ili se za njih nije znalo, a koje bi značajno uticale na izbor vaspitne mere, ili ako se odluka ne može izvršiti usled odbijanja maloletnika ili njegovih roditelja, usvojioca, odnosno staraoca da postupe po izrečenoj meri ili po nalogu onoga ko meru izvršava ili ako nastupe druge okolnosti predviđene zakonom, a one bi bile od

16 Batrićević, A., Vaspitne mere pojačanog nadzora maloletnika u krivičnom pravu Finske i Italije (2010). Strani pravni život, (1), str. 334.


84

84 str.

uticaja na donošenje odluke, sud može obustaviti izvršenje ili izrečenu meru zameniti drugom takvom merom.17

Vaspitne mere mogu biti izrečene i za krivična dela izvršena u sticaju. Shodno tome, ako je maloletnik učinio više krivičnih dela u sticaju, a sud odluči da izrekne vaspitnu meru, ceniće jedinstveno sva dela i izreći će samo jednu vaspitnu meru. Sud će na isti način postupiti i ako se posle izrečene vas-pitne mere utvrdi da je maloletnik pre ili posle njenog izricanja učinio drugo krivično delo.

2.2. Kazna maloletničkog zatvora

Maloletnički zatvor je predviđen u odredbi člana 9. stav 3. ZOMUKD, u kome se propisuje da se starijim maloletnicima mogu izreći vaspitne mere, a „izuzetno“ kazna maloletničkog zatvora. Pritom, izuzetnost u kažnjavanju maloletnika je prisutna u posebno propisanim uslovima koji se moraju ispuni-ti da bi se ova kazna primenila. Prema članu 28. Zakona o maloletnicima sta-rijem maloletniku koji je učinio krivično delo za koje je zakonom propisana kazna zatvora teža od pet godina, može se izreći kazna maloletničkog zatvora ako zbog visokog stepena krivice, prirode i težine krivičnog dela ne bi bilo opravdano izreći vaspitnu meru.

Da bi se maloletnički zatvor mogao izreći potrebno je ostvariti dva uslova:

1. da je u pitanju stariji maloletnik (16-18. godine), 2. da je učinjeno krivično delo za koje je zakonom propisana kazna za-

tvora preko pet godina.18 Težina propisane kazne zatvora utvrđuje se prema maksimumu zaprećene

kazne. Pritom, zaprećeni minimum kazne zatvora ne obavezuje sud prilikom

17 S obzirom na to da je vaspitanje i prevaspitanje maloletnika u okviru jedne od vaspitnih mera veoma dinamičan proces, to se katkada ne može unapred predvideti koje će sve posebne obaveze biti potrebne kako bi se efikasno poduprli napori usmereni na uspešno izvršenje vaspitnih mera. Stoga je predviđeno da sud može posebne obaveze naknadno izmeniti ili ukinuti. Hirjan, F., Singer, M. (1978). Maloljetnici u krivičnom pravu, Zagreb, Informator, str. 95.18 „Ovaj kriterijum može dva puta doći do izražaja: jednom kroz zaprećenu kaznu zatvora, kao apstraktna težina krivičnog dela a drugi put se manifestuje kroz nastupelu posledicu. I u jednom i u drugom slučaju o tome se mora voditi računa, jer su ovo izričiti zakonski uslovi“. Perić, O. (1979). Maloletnički zatvor (primena i izvršenje), Beograd, Privredna štampa, str. 40.

85


85 str.

procene sveukupnih uslova za izricanje kazne maloletničkog zatvora.19 Odmeravanje kazne maloletničkog zatvora predviđeno je u članu 30.

ZOMUKD, po kome će sud starijem maloletniku odmeriti kaznu maloletnič-kog zatvora u granicama koje su ovim zakonom propisane, imajući u vidu svr-hu maloletničkog zatvora i uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču na visi-nu kazne (član 54. Krivičnog zakonika), a posebno stepen zrelosti maloletnika i vreme koje je potrebno za njegovo vaspitavanje i stručno osposobljavanje.

Svrha maloletničkog zatvora je da se nadzorom, pružanjem zaštite i po-moći, kao i obezbeđivanjem opšteg i stručnog osposobljavanja utiče na razvoj i jačanje lične odgovornosti maloletnika, na vaspitavanje i pravilan razvoj njegove ličnosti, kako bi se obezbedilo ponovno uključivanje maloletnika u društvenu zajednicu. Nadalje, svrha maloletničkog zatvora je vršenje pojača-nog uticaja na maloletnog učinioca da ubuduće ne vrši krivična dela, kao i na druge maloletnike da ne vrše krivična dela.

Lice osuđeno na kaznu maloletničkog zatvora može biti ranije otpu-šteno, pre izdržane/izrečene kazne, ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi za uslovni otpust (član 32. ZOMUKD). Uslovi za primenu uslovnog otpusta pre-ma osuđeniku se dele na sledeći način:

1. da je lice izdržalo trećinu izrečene kazne, 2. da je provelo najmanje šest meseci na izdržavanju kazne,3. da se na osnovu postignutog uspeha izvršenja može opravdano očeki-

vati da će se na slobodi dobro ponašati i da neće vršiti krivična dela. Odluku o uslovnom otpustu donosi sud, odnosno veće za maloletnike

suda koji je sudio u prvom stepenu (član 144. stav 1. ZOMUKD). Uslovni otpust može biti opozvan usled novoučinjenog ili ranije učinjenog krivičnog dela.

Vaspitne mere i maloletnički zatvor ne povlače pravne posledice koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava. Lice prema kome se izvršava zavodska vaspitna mera, kao i lice koje izdržava kaznu maloletničkog zatvora ne može za to vreme vršiti izborne funkcije u državnim organima, organima teritorijalne autonomije, organima lokalne samouprave, organima upravlja-nja, poslovodnim organima ili drugim organima u preduzećima ili drugim

19 „Ako je maloletnik izvršio krivično delo omogućavanja uživanja opojnih droga navođenjem na uživanje opojne droge, davanjem opojne droge ili stavljanjem prostorija u tu svrhu (član 247, stav 1. KZ) njemu se ne bi mogao izreći maloletnički zatvor zato što je propisan posebni maksimum kazne zatvora do pet godina, pa ovo krivično delo nije od značaja. Ali, takva mogućnost postoji ako je delo učinjeno npr. prema više lica ili je izazvalo naročito teške posledice (stav 2. istog člana) zato što je za ovaj oblik propisan posebni maksimum kazne zatvora do deset godina.“ Perić, O. (2007). Komentar Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Beograd, Službeni glasnik, str. 72.


86

86 str.

organizacijama koje posluju državnom imovinom, odnosno organizacijama kojima je zakonom povereno vršenje određenih javnih ovlašćenja (član 36. ZOMUKD).

Zaključak

Maloletnička delinkvencija predstavlja osobenu vrstu kriminaliteta čiji akteri su lica od 14 do 18. godine života. Uvažavajući njihov starosni uzrast zakonodavac je predvideo drugačija pravila na području materijalnog, proce-snog i izvršnog krivičnog prava. Jedno od važnijih pitanja, u sferi suzbijanja maloletničkog kriminaliteta, jesu krivične sankcije prema maloletnicima. Pod tim se podrazumevaju vaspitne mere i kazna maloletničkog zatvora.

Vaspitnim merama se nastoje ostvariti efekti uz minimalna ograničenja koja se najčešće svode na primenu vaspitnog tretmana izvan ili unutar vaspit-no-popravnih institucija. Shodno navedenom kriterijumu, sve vaspitne mere možemo podeliti na: mere upozorenja i usmeravanja; mere pojačanog nadzo-ra i zavodske mere. Pored određivanja opšte svrhe, zakonodavac je za svaku od navedenih mera odredio posebnu svrhu uvažavajući njihove specifičnosti u primeni.

Kažnjavanje maloletnika se vrši kroz izricanje i primenu maloletnič-kog zatvora. To je jedina kazna koja se može izreći samo kategoriji starijih maloletnika uz puno poštovanje principa izuzetnosti. Ratio legis ove kazne se ogleda u potrebi da se za najteže oblike teških krivičnih dela obezbedi adekvatna krivična sankcija kojom se mogu postići i specijalno-preventivni i generalno-preventivni efekti. Ipak, u praksi možemo uočiti relativno blagu kaznenu politiku sudova, koja se može uočiti u malom procentu izrečenih kazni maloletničkog zatvora u ukupnoj strukturi krivičnih sankcija prema maloletnicima.

Nikola IlićA student of doctoral studies at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary of the University of Business Academy in Novi Sad

CRIMINAL SANCTIONS AGAINST JUVENILES

A b s t r a c t

Minors represent a specific category of offenders. This is related to their age moving in a span of time from the age of 14 to the age of 18. A distinction has been made between younger minors (14-16 years old) and older minors

87


87 str.

(16-18 years old). In the first case there can be imposed only educational measures while in the second one there can even be imposed a sanction of a juvenile prison. This attitude of the majority of legislators in the comparative law is caused by bio-psychological characteristics of minors which affect the process of their re-socialization and reintegration into society. This approach is evident in most of the international and European legal documents regula-ting the system of both criminal (diversion) measures and criminal sanctions. On this basis, in Serbia, it is regulated the area of the juvenile criminal law.

Starting from the previously mentioned facts, the author of this paper will seek to highlight the area within which criminal sanctions against minors are included. By this it is meant to establish the concept, type, method of imposing the criminal penalties against minors as well as the possibilities of their efficient implementation.

Key words: juveniles, criminal penalties, educational measures, juvenile prison.

Literatura

1. Aleksić, Ž., Milovanović, Z. (1995). Leksikon kriminalistike, Beograd, Glosarijum

2. Batrićević, A. (2010). Vaspitne mere pojačanog nadzora maloletnika u krivičnom pravu Finske i Italije, Strani pravni život, (1), str. 331-337

3. Gazivoda, S., Maloletnička delinkvencija, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, (2)

4. Dimitrijević, B. (2006). Ličnost maloletnih delinkvenata, Godišnjak za psihologiju, (4-5), str. 227-222

5. Joksić, I. (2010). Specifičnosti diverzionih programa u SAD, Strani prav-ni život, (1), str. 169-181

6. Joksić, I. (2010). Promene u krivičnopravnom statusu maloletnika sa posebnim osvrtom na krivičnu odgovornost, Žurnal za kriminalistiku i pravo, (2)

7. Jovašević, D. (2006). Osnovne karakteristike novog maloletničkog krivičnog prava Republike Srbije, Zbornik radova Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci, (2)

8. Juvenile delinquency (Chapter 7.), World YOUTH Report, 2003.


88

88 str.

9. Nikolić, Z., Joksić, I. (2011). Maloletnička delinkvencija (socijalnopsihološki i krivičnopravni aspekti), Beograd, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja

10. Perić, O. (1979). Maloletnički zatvor (primena i izvršenje), Beograd, Privredna štampa

11. Perić, O. (2007). Komentar Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (drugo, dopunjeno izdanje), Beograd, Službeni glasnik,

12. Perić, O. et al. (2008). Politika izricanja krivičnih sankcija prema malo-letnicima u Srbiji, Beograd, Centar za mir i razvoj demokratije

13. Radulović, Lj. (2006). Vaspitni nalozi-Alternativa sankcijama za malo-letnike. Zbornik radova: Razvoj pravnog sistema Srbije i harmonizacija sa pravom EU.

14. Hirjan, F., Singer, M. (1978). Maloljetnici u krivičnom pravu, Zagreb, Informator

15. Škulić, M. (1998). Delinkvencija dece i maloletnika (krivično-procesni i kriminalistički aspekti), Pravni fakultet u Beogradu.

16. Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05

17. Krivični zakonik Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/05-108/14

Olivera Pejak Prokeš*1 Zoran Pavlović** Nenad Stefanović***

IZBOR IZ SUDSKE PRAKSE APELACIONOG SUDA U NOVOM SADU

I

BLAGOVREMENOST žALBE UPUĆENE TELEGRAMOM

NEBLAGOVREMENOST PODNESKA KOjI SADRžI OBRAZLOžENjE žALBE UPUĆENE TELEGRAMOM, IMA

ZA POSLEDICU ODBAČAj žALBE.

Iz obrazloženja:Prvostepeni sud je doneo presudu koju je punom.tužene primio

23.12.2013.god.(ponedeljak), a žalbu je izjavio telegramom od 08.01.2014.godine (sreda). Žalba je u sud zaprimljena 09.01.2014.god. (četvrtak), dok je 14.01.2014.god. (utorak) punom.tužene predao obrazloženje žalbe.

Drugostepeni sud je rešenjem odbacio žalbu kao neblagovremenu, na osnovu odredbi čl.107 i 365 ZPP. Naime, kako je žalba upućena telegra-mom u sredu, 08.01.2014.god, a obrazloženje žalbe je predato sudu u utorak, 14.01.2014.godine, protekao je rok od 3 dana od dana predaje telegrama pošti, s obzirom na to da je poslednji dan za urednu predaju žalbe u roku od 3 dana i kao radni dan, bio ponedeljak, 13.01.2014.god., to se ne može smatrati da je žalba tužene predata u roku.

* Sudija Apelacionog suda u Novom Sadu** Prof. dr, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija*** Msr., Doktorand na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija

BIBLID: 0352-3713 (2016); 33, (7-9): 89–97

sudska praksa


90

90 str.

( rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 815/14 od08.05.2014.god., rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1066/2014 od 23.10.2014.god.)

II

PRESUDA ZBOG PROPUšTANJA

TUžENI SU DUžNI DA TRPE POSLEDICU PROPUŠTANjA DAVANjA ODGOVORA NA TUžBU U ROKU PROPISANOM ZAKONOM, A TO jE USVAjANjE TUžBENOG ZAHTEVA

DONOšENJEM PRESUDE ZBOG PROPUšTANJA, SHODNO ODREDBI ČL. 350 ZPP

Iz obrazloženja:Prvostepenom presudom zbog propuštanja usvojen je zahtev tužioca i

obavezani su tuženi da mu solidarno isplate odredjeni novčani iznos sa pripa-dajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove psotupka sa zakon-skom zateznom kamatom od dana presudjenja do isplate, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

U ovoj pravnoj stvari tuženi, kojima je uredno dostavljena tužba sa po-ukom na posledice propuštanja podnošenja odgovora na tužbu, nisu podneli odgovor na tužbu u ostavljenom roku. Kako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo, osno-vanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, a ne posto-je opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu, tuženi su dužni da trpe posledicu propuštanja davanja odgovora na tužbu u roku propisanom zakonom, a to je usvajanje tužbenog zahteva donošenjem pobijane presude zbog propuštanja, shodno odredbi čl. 350 ZPP.

Tuženi nisu žalbenim navodima doveli u pitanje zakonitost pobijane od-luke u pogledu postojanja zakonskih uslova za njeno donošenje. U žalbi se navodi da potraživanje tužioca nije dospelo, jer je ugovoreno da tuženi isplate dug u celosti najkasnije do 31.3.2015. godine, te da stoga nisu kumulativno ispunjeni svi uslovi propisani zakonom za donošenje pobijane presude.

91


91 str.

Prema sadržini dokaza koji su priloženi uz tužbu, ugovora o pristupanju dugu koji je zaključen dana 11 3.2014. godine (u kom je tužilac poverilac, tuženi 2.reda dužnik, a tuženi 1.reda pristupilac dugu) navedena je dinamika isplate duga tuženih u ratama, u članu 4 istog, i to duga od 1.920.000,00 di-nara. Članom 5 ugovora je jasno i nedvosmisleno ugovoreno da tužilac ima pravo da, u slučaju nepoštovanja dinamike isplate ugovorenih rata po osnovu duga i zadocnjenja sa isplatom, utuži potraživanje prema tuženima zahteva-jući isplatu celokupnog iznosa duga po ugovoru, kao i budućih obaveza koje nastanu zbog zadocnjenja u plaćanju rata na ime dugovanja, što je tužilac i učinio tužbom od 16.5.2014. godine.

S tim u vezi, pravilan je pravni zaključak prvostepenog suda i da činje-nice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate, a osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, nasuprot žalbenim navodima tuženih.

(presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1135/15 od 29.10.2015.god.)

III

REHABILITACIONA ŠTETA

DOSUĐENA NAKNADA NEMATERIjALNE ŠTETE ZBOG NEOSNOVANOG LIŠENjA SLOBODE NE ISKLjUČUjE

PRAVO OŠTEĆENOG DA POTRAžUjE NAKNADU DRUGIH VIDOVA NEMATERIJAlNE šTETE U SKlADU SA ODRED-

BOM ČL. 200 ZAKONA O OBLIGACIONIM ODNOSIMA.

U prvostepenom postupku je utvrdjeno da je Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu od 15.12.2008.god, rehabilitovan tužilac jer je bio žrtva pro-gona i nasilja iz političkih razloga. Tužilac je za vreme trajanja pritvora, izdr-žavanja kazne zatvora i nakon izlaska iz zatvora trpeo duševne bolove zbog povrede prava na slobodu, čast, ugleda i dostojanstva. Pored toga je tužilac tokom perioda provedenog na Golom otoku, trpeo psihičko i fizičko nasi-lje, odnosno da bio je izložen torturi, kako je definiše čl.14 Konvencije UN. Prvostepeni sud je, shodno utvrdjenim činjenicama, na ime nematerijalne štete dosudio tužiocu jedinstven iznos naknade nematerijalne štete iz čl.200


92

92 str.

ZOO, koja shodno takvom dosuđenju, obuhvata naknadu za vreme provedeno u zatvoru, za pretrpljene fizičke bolove i strah, kao i za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, te naknadu na ime duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti.

Drugostepeni sud je u žalbenom postupku zaključio da tužilac, pored naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, ima pravo i na naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti u skladu sa čl. 200 ZOO, te je delimično preina-čio prvostepenu presudu.

Naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode predstavlja jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proi-stekle iz neosnovanog lišenja slobode (povreda časti, ugleda i slobode lično-sti), a osnov za naknadu tog vida štete je sadržan u Zakoniku o krivičnom po-stupku (odredba čl. 574 do 599 ). Međutim, dosuđenje tog vida nematerijalne štete ne isključuje pravo oštećenog da potražuje druge vidove nematerijalne štete, jer naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode je mera statisfakcije za torturu koju je pretrpelo oštećeno lice, a ta naknada ne isključuje ostale vi-dove štete, što je u skladu sa Konvencijom UN i odredbom čl. 35 Ustava RS, koji utvrđuje pravo na rehabilitaciju i naknadu štete.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3905/14 od 05.02.2015.god., presuda Vrhovnog Kasacionog suda Rev 11161/2015 od 08.07.2015.god.)

IV

PASIVNA LEGITIMACIjA OPŠTINE U POSTUPKU RADI ZAšTITE OD IMISIJA

U NADLEžNOSTI TUžENE jE PREDUZIMANjE MERA RADI OTKLANjANjA DEPONIjE I POSLEDIČNO NjENIH ŠTETNIH UTICAjA I TO PO OSNOVU STATUSA OPŠTINE

KAO IZVORNOG NOSIOCA KOMUNALNIH DELAT-NOSTI, AlI I KAO KORISNIKA NEPOKRETNOSTI NA

KOjOj SE NALAZI DEPONIjA OD KOjE POTIČE IZVOR OPASNOSTI I ŠTETNIH UTICAjA.

93


93 str.

Iz obrazloženja:

Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena (Opština) da sa nekretnine koja je u 1/1 dela javna svojina - nosilac Opština, na kojoj parceli se na udaljenosti od 75,1m od porodične kuće tužilaca nalazi nelegalna - „divlja“ deponija, između dva zemljana puta, ukupne površine 13.186m2, sa koje deponije se oslobađaju štetni i neprijatni mirisi koji ometa-ju i smanjuju kvalitet života ljudi u neposrednoj blizini deponije i od koje po-stoji opasnost od eksplozije zbog razvijanja gasa metana i nelegalnog paljenja otpada i od koje opasnost predstavljaju i procedne vode koje dolaze u kontakt sa okolnim zemljištem i time kontaminiraju useve, izmesti divlju deponiju, da izvrši degazaciju terena i obezbedi predmetnu lokaciju, kako bi se izbeglo dalje odlaganje otpada, a time i ponovni nastanak deponije.

Drugostepeni sud je u žalbenom postupku našao da je pobijana presuda doneta pravilnom primenom čl.9 Zakona o zaštiti životne sredine, čl. 3., 5., 42. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, kao i čl. 156. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev u celosti.

Imisijama se u pravu smatraju fizičke smetnje koje dolaze sa jedne ne-pokretnosti i ometaju vlasnika druge nepokretnosti da koristi tu nepokretnost. Imisije predstavljaju zabranjene radnje (neradnje) koje potiču sa nepokretno-sti, preko mere koja je uobičajena, s obzirom na prirodu i namenu nepokretno-sti i na mesne prilike, a što dovodi do otežanog korišćenja susedne nepokret-nosti. Pod imisijama se podrazumevaju samo oni uticaji koji dolaze sa jednog zemljišta na drugo koji su materijalne prirode i koji se mogu opaziti, koji su npr. prouzrokovani prenošenjem dima, neprijatnog mirisa, toplote, čađi, oti-canja otpadnih voda i sl.

Postoje dve vrste oblika pravne zaštite od nedozvoljenih imisija – prva u obliku odštetne zaštite od imisija koju uređuje odredba čl. 156 ZOO, kao lex generalis u imisijskom pravu i druga koju uređuje čl. 5 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, kao lex specialis, koja je uža od odštetne, jer pripa-da vlasniku, odnosno pretpostavljenom vlasniku, u obliku negatorne tužbe, čiji sadržaj je određen u čl. 42 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, a upravo ovu tužbu su podneli tužioci.

Prvostepeni sud je pravilno odbio prigovor nedostataka pasivne legiti-macije, pozivajući se na odredbe čl. 20. Zakona o lokalnoj samoupravi i odredbi čl. 2. Zakona o komunalnim delatnostima.

Tužena u žalbi istrajava na istaknutom prigovoru nedostatka pasivne le-gitimacije, smatrajući da u konkretnom slučaju postoji odgovornost jedino na strani JKP, jer je to preduzeće osnovano za obavljanje delatnosti od


94

94 str.

opšteg interesa, između ostalog i za poslove održavanje čistoće na površina-ma javne namene. Zaključak o postojanju pasivne legitimacije i obrazloženje koje je dao prvostepeni sud nije doveden u pitanje žalbenim navodima tužene. Naime, tokom postupka je nesumnjivo utvrđeno da je tuženi osnivač JKP, kao i da se „divlja“ deponija nalazi na parceli koja je javna svojina – nosilac je tužrna Opština. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da je u nadlež-nosti tužene preduzimanje mera radi otklanjanja deponije i posledično njenih štetnih uticaja i to po osnovu statusa opštine kao izvornog nosioca komunal-nih delatnosti, ali i kao korisnika nepokretnosti na koje se nalazi deponija od koje potiče izvor opasnosti i štetnih uticaja.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2764/16 od 17.11.2016.god)

V

NEDOPUŠTENOST IZVRŠENJA

Vođenje postupka za prethodnu zaštitu sporne nepokretnosti, koja pre-tenduje da bude utvrđena za kulturno dobro, u smislu Zakona o kultur-nim dobrima, ne vodi sticanju vlasničkih prava na nepokretnosti odnosno promene oblika svojine (privatne u javnu odnosno državnu), pa stoga nema ni zakonskih uslova da se raspolaganje - prodaja nepokretnosti koje je u privatnoj svojini zabrani. Stoga se ne može govoriti ni o tome da je ta nepo-kretnost van prometa, niti da je izvršenje na istoj nedopušteno.

Iz obrazloženja:

Prvostepenom presudom odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da nije dopušteno izvršenje određeno rešenjem o izvršenju Osnovnog suda od 18.11.2014. godine javnom prodajom nepokretnosti u privatnom vla-sništvu tuženog 3.reda - objekat prehrambene industrije i proizvodnje pića i zemljište pod zgradom objektom i livada 2.klase ukupne površine 32-19m2 .

Prvostepeni sud je utvrdio da je doneto rešenje o izvršenju dana 4.11.2014. godine, po predlogu, pored ostalih, ovde tuženih 1.i 2.reda, protiv izvršnog dužnika, tuženog 3.reda. Predmet izvršenja je nepokretnost u svojini tuženog 3.reda objekat prehrambene industrije i proizvodnje pića Vinogradi i zemljište pod zgradom objektom i livada 2.klase, površine 32-19m2. U tom izvršnom postupku, Opština (koja je tužilac u ovom sporu) je podnela prigo-vor trećeg lica, u smislu čl. 50 Zakona o izvršenju i obezbeđenju, navodeći

95


95 str.

da je objekat tzv. Vetrenjača koja je na navedenoj parceli, u režimu prethodne zaštite u postupku koji se vodi pred Međuopštinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture, koji je doneo rešenje 11.9.2013. godine o utvrđivanju na-vedenog statusa Vetrenjače. Isticao je da se Vetrenjača nalazi na površini za javne namene. U listu nepokretnosti u kome je upisana nepokretnost, tada u vlasništvu tuženog 3.reda kao dužnika u izvršnom postupku, nisu bili upisani bilo kakvi tereti, nije bilo upisanih ograničenja prometa nepokretnosti ili pak promene korišćenja. Zaključkom suda od 11.2.2015. godine, nepokretnost je predata u svojinu fizičkom licu, nakon javnog nadmetanja i kupovine iste.

Osnovom utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, a drugostepeni sud nalazi da je pobijana odluka pravilna, jer nisu ispunjeni zakonski uslovi da se izvršenje određeno rešenjem o izvršenju od 18.11.2014. godine javnom prodajom nepokretnosti u privatnoj svojni tuženog 3.reda pro-glasi nedopuštenim.

Shodno čl. 19 st. 4 i 5 Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni gla-snik RS", br. 31/2011, 99/2011 - drugi zakon, 109/2013), predmeti izvršenja su stvari i prava na kojima se po zakonu može sprovesti izvršenje radi ostva-renja potraživanja, a predmeti izvršenja ne mogu biti stvari izvan prometa, kao ni druge stvari koje zakon isključuje.

Predmet izvršenja u konkretnom postupku bila je nepokretnost u vlasniš-tvu tuženog 3.reda (nepokretnost u privatnoj svojini) upisana u list nepokret-nosti kao objekat prehrambene industrije i proizvodnje pića i zemljište pod zgradom objektom i livada 2.klase površine 32-19m2, a u tom postupku je prezentovan dokaz o svojini tuženog 3.reda, kao izvršnog dužnika na nepo-kretnosti - izvod iz javne knjige, u smislu čl. 105 ZIO.

Objekat izgrađen na parc.br.1227 koji je takođe bio predmet prodaje je tzv. Vetrenjača iz XIX veka, koja funkcioniše kao muzej mlinarstva i nalazi se u režimu prethodne zaštite u postupku pred Međuopštinskim zavodom za za-štitu spomenika kulture , u skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima (Zakon je objavljen u "Službenom glasniku RS", br. 71/94 ... 99/2011). Ovaj status tzv. Vetrenjača je dobila po osnovu rešenja tog organa od 11.9.2013. godine. Ovo tužilac nalazi za relevantno kod donošenja odluke o nedopuštenosti izvršenja na ovom predmetu izvršenja, te ističe da navedena Vetrenjača jeste obuhvaće-na Planom detaljne regulacije, čime je označena kao objekat javne namene od izuzetnog značaja. Prema dokazima provedenim u postupku, sporni objekat je evidentiran kod ustanove zaštite dobara da uživa prethodnu zaštitu u smislu odredbe čl. 27 i 29 Zakona o kulturnim dobrima, ali ta nepokretnosti nije u vreme sprovođenja postupka izvršenja proglašena za kulturno dobro u smislu čl. 29 st. 4 Zakona o kulturnim dobrima.


96

96 str.

Pravo na imovinu spada u kategoriju kvalifikovanih prava koje se može ograničiti, ako je ono: legalno - predviđeno zakonom; ako je opravdano u op-štem interesu (legitimno) i ako je razumno i proporcionalno svrsi ograničenja - da je u stanju da ostvari svrhu i da je prema razumnoj oceni zakonodavca srazmerno svrsi. Zakon o kulturnim dobrima ne sadrži odredbu kojom je zabranjen promet nepokretnosti-kulturnih dobara koja su u privatnoj svojini (što konkretno jeste slučaj).

Odredba čl. 34 Zakona o kulturnim dobrima propisuje obaveze vlasnika kulturnog dobra u privatnoj svojini u slučaju prodaje tog dobra i to na sle-deći način: „U slučaju prodaje kulturnog dobra u privatnoj svojini za čije su održavanje, popravku i druge mere tehničke zaštite uložena sredstva budžeta sopstvenik je dužan nadoknaditi iznos za koji se, usled ulaganja tih sredstava, povećala vrednost kulturnog dobra. Na nepokretno kulturno dobro iz stava 1. ovog člana do izvršenja obaveze stavlja se hipoteka.“ Obaveze se, dakle, svode na nadoknadu troškova održavanja kulturnog dobra ukoliko su u odr-žavanju učestovala budžetska sredstva. S jedne strane, zabrana raspolaganja nepokretnošću u državnoj svojini koja je kulturno dobro precizno je reguli-sana na način kao u čl. 14 Zakona o kulturnim dobrima, ali zabrana otuđenja i raspolaganja kulturnim dobrima u privatnoj svojini nije propisana. Zakon o kulturnim dobrima u čl. 14 propisuje da se kulturna dobra u državnoj svojini mogu otuđiti pod uslovima utvrđenim zakonom i da se na kulturnom dobru u državnoj svojini ne može se održajem steći pravo svojine. Zakon ne ustanov-ljava zabranu prometovanja kulturnog dobra u privatnoj svojini, jer privatna svojina – vlasništvo fizičkog lica koje je sopstvenik kulturnog dobra, podra-zumeva vršenje svih vlasničkih prava iz čl. 3 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, ali uz određena ograničenja u pogledu načina korišćenja koja mogu biti propisana samo zakonom.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazilo bi da nepokretnosti-kulturna dobra u privatnoj svojini nisu van prometa, pa samim tim, mogu biti predmet izvršenja i nema mesta primeni čl. 19 st. 5 Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Kako tužilac nije tokom postupka dokazao da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, te je njegov zahtev ocenjen kao neosnovan.

Vođenje postupka za prethodnu zaštitu sporne nepokretnosti-dobra u smislu Zakona o kulturnim dobrima, koja pretenduje da bude utvrđena za kulturno dobro, ne vodi sticanju vlasničkih prava na nepokretnosti odnosno promene oblika svojine (privatne u javnu odnosno državnu) pa stoga nema ni zakonskih uslova da se zabrani raspolaganje - prodaja nepokretnosti - kultur-nog dobra koje je u privatnoj svojini. Konačno, ne može se u svetlu napred

97


97 str.

navedenog, govoriti o tome da je nepokretnost van prometa, a izvršenje na istoj nedopušteno.

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2299/15 od 21.01.2016. god.)


98

98 str.

Ljuba Slijepčević*1 Zoran Pavlović** Nenad Stefanović***

IZBOR SUDSKE PRAKSE SUDA PRAVDE EVROPSKE UNIJE

M. i M. protiv Hrvatske (predstavka broj 10161/13) od 3. 09. 2015. povreda člana 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima - Nasilje u porodici

Slučaj M. i M. protiv Hrvatske (predstavka broj 10161/13) se ticao spo-ra o starateljstvu, uključujući navode o zlostavljanju deteta od strane oca. Podnositeljke predstavke, majka i kćerka su se žalile da domaće vlasti nisu udaljile dete od oca i tako sprečile dalje zlostavljanje u porodici.

Nakon razvoda druge podnositeljice i njezinog bivšeg supruga, ocu je dodeljeno staranje nad prvom podnositeljicom .

Otac je optužen za nanošenje telesne povrede, a taj krivični postupak je još uvek u toku.

U međuvremenu, druga podnositeljica je podnela krivičnu prijavu protiv oca devojčice zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja kćeri, navodeći da inci-dent iz februara 2011. godine nije izolovani slučaj. Njezina krivična prijava je odbačena.

Pokrenula je I postupak radi izmene odluke o tome s kojim će roditeljem dete živeti, tražeći da se pre dovršetka postupka privremenom merom odredi da dete živi s njom. Zahtev za privremenu meru odbijen je 2 meseca kasnije zbog nedostatka dokaza da postoji rizik od nasilja. Postupak za promenu od-luke o tome s kojim će roditeljem dete živeti je i dalje u toku.

U ovom slučaju Evropski sud za ljudska prava je utvrdio:

* Pravosudna akademija, Novi Sad** Prof. dr, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija*** Msr., Doktorand na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija

99


99 str.

- sa pet glasova za, a dva protiv, da je došlo do povrede člana 3 (zabrana mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja) Evropske konvencije o ljudskim pravima u odnosu na propust države da blagovremeno istraži navode o zlostavljanju koje su iznele majka i kćerka;

- jednoglasno, da nije došlo do povrede člana 3 Evropske konvencije u odnosu na dete i dužnost države da ga zaštiti od daljeg zlostavljanja;

- jednoglasno, da nije došlo do povrede člana 8 (pravo na privatni i po-rodični život) u odnosu na majku I dužnost države da zaštiti njenu kćerku od daljeg zlostavljanja

- jednoglasno, da je dva puta došlo do povrede člana 8 zbog prekomerne dužine postupka dodele starateljstva u pogledu i majke i kćerke, kao i u pogledu nedostatka učešća kćerke u postupku donošenja odluke.

Sud je posebno primetio da je u oba krivična postupka koja su pokrenuta protiv oca bilo značajnih kašnjenja, kao i u postupku za dodelu starateljstva, koja su čak i nakon četri godine i dalje u toku, a da dete nikad nije saslušano ni u jednom od ta dva postupka. Sud je posebno bio pogođen činjenicom da dete, koje ima 13 i po godina, još uvek nije saslušano u postupku o dodeli staratelj-stva i da joj prema tome nije pružena šansa da izrazi svoje stavove o tome sa kojim roditeljem želi da živi.

Produžena priroda ovog postupka je doprinela stradanju traumatizova-nog deteta koje je, ako ni zbog čega drugo onda zbog roditeljskih ”zategnu-tih” odnosa, preživelo veliku duševnu bol, koja je kulminirala sklonošću ka samopovređivanju.

S druge strane, Evropski sud je smatrao da su nadležne vlasti ispunile svo-ju pozitivnu obvezu iz člana 3. Konvencije. Naime, nakon navoda o zlostav-ljanju, nadležne vlasti, posebno nadležni centar za socijalni rad, poduzele su odgovarajuće mere da procene rizik od mogućeg zlostavljanja od strane oca, te da isto spreče.

U pogledu postupka za promenu odluke o tome s kojim će roditeljem dete živeti, Evropski sud je ostao zatečen time da prva podnositeljica uopšte nije saslušana niti je imala mogućnost reći sudu s kojim bi roditeljem želela živeti. Nadalje, Evropski sud smatra da nacionalni sudovi nisu uopšte shvatili da se du-gotrajnim postupkom o staranju dete dodatno traumatizira, a iznenađen je time da nisu poduzeti nikakvi koraci za ubrzavanje postupka niti nakon saznanja da se dete počelo samopovređivati.

Evropski sud je primetio da su oba roditelja ocenjena kao jednako (ne)podobna da o njoj vode brigu, ali da devojčica izražava jaku želju da živi s maj-kom. Sledom toga, Sud je izrazio nerazumevanje za neuvažavanje želja prve podnositeljice, koja je odlična učenica, natprosečnih intelektualnih sposobnosti


100

100 str.

i u dobi od 13,5 godina (9,5 u vrijeme kada je postupak započeo) o tome s kojim roditeljem želi živeti.

Stoga je Evropski sud utvrdio da je u posebnim okolnostima ovog pred-meta neuvažavanje želja prve podnositeljice o tome s kojim će roditeljem živeti dovelo do povrede njezinog prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. To pravo povređeno je i njoj i njezinoj majci i zbog prekomernog trajanja po-stupka za starateljstvo.

Evropski sud dosudio je prvoj podnositeljici iznos od 19.500 eura, drugoj podnositeljici 2.500 eura te zajednički iznos od 3.600 eura.

Ova presuda još nije konačna. Ista će postati konačna ako niti jedna od strana u postupku, u roku od tri meseca od dana objave presude, ne podnese za-htev za preispitivanje presude pred Velikim većem. Nakon konačnosti predmet će se nalaziti u postupku izvršenja pred Odborom ministara Saveta Evrope.4

NATSVLISHVILI I TOGONIDZE protiv Gruzije predmet broj 9043/05 presuda od 29.04.2014.NEMA POVREDE ČLANA

2. PROTOKOLA BR. 7 – PRIHVAĆANjEM NAGODBE U KRIVIČNIM PREDMETIMA PODNOSITELj SE SVESNO

ODREKAO PRAVA NA žALBU

U razdoblju od 1993. godine do 1995. godine, I-podnositelj bio je gra-donačelnik gruzijskog grada Kutaisi, a u razdoblju od 1995. do 2000. godine obnašao je funkciju generalnog direktora automobilske tvornice u istom gra-du, jedne od najvećih javnih kompanija u Gruziji. Zajedno sa suprugom (II-podnositeljicom) imao je u vlasništvu 15.55% dionica navedene kompanije te su bili većinski dioničari odmah nakon države. Tokom decembra 2002. godine, I-podnositelj je otet. Pušten je tek nakon što je njegova porodica otmi-čarima platila otkupninu.

U martu 2004. godine, I-podnositelj je uhapšen zbog sumnje da je pro-tuzakonito doveo do smanjenja temeljnog kapitala kompanije te je optužen radi sklapanja fiktivnih ugovora. Isto tako optužen je da je koristio novac pro-tivno interesima kompanije. Lokalna gruzijska televizija prenosila je njegovo hapšenje. Gruzijski guverner je izjavio kako je namera države bila pronaći i identifikovati sve one koji su neovlašteno koristili državna sredstva. U svojoj

4 https://uredzastupnika.gov.hr/UserDocsImages//dokumenti/Presude%20i%20odluke//M.%20i%20M.%20protiv%20Hrvatske,%20presuda.pdf

101


101 str.

izjavi nije se direktno osvrnuo na I-podnositelja. Protiv I-podnositelja odre-đen je pritvor. Tokom prva četiri meseca boravka u pritvoru, I-podnositelj je smešten u istu ćeliju zajedno s muškarcem koji ga je oteo te s muškarcem koji je izdržavao kaznu zatvora.

Tokom septembra 2004. godine, I-podnositelj je prihvatio nagodbu koju je predložilo tužilaštvo. Nagodba je predviđala kako će protiv I-podnositelja biti donesena osuđujuća presuda bez prethodnog ispitivanja osnovanosti pred-meta te će biti kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 35.000,00 GEL (oko 14.700,00 EUR). Tužilaštvo je zauzvrat ponudilo smanjenje kazne. S obzirom da je I-podnositelj sarađivao s nadležnim telima tokom istrage (državi je vra-tio 22.5% dionica kompanije), domaći sud je u krivičnom postupku prihvatio nagodbu te donio osuđujuću presudu, iako I-podnositelj nije priznao krivnju. Protiv navedene odluke žalba nije bila dopuštena. I-podnositelj je odmah pu-šten na slobodu.

I-podnositelj u zahtevu pred Sudom navodi kako je došlo do povrede prava na žalbu s obzirom da protiv sudske odluke kojom je prihvaćena na-godba nije bila dopuštena žalba. Prema njegovom mišljenju, uslovi nagodbe nisu bili razumni. Nadalje, podnositelji ističu kako je došlo do povrede prava na pravično suđenje. Isto tako, podnositelji navode kako je došlo i do povrede prava na zaštitu vlasništva, s obzirom na to da su ih nadležna tela prisilila da bez ikakve naknade na državu prenesu dionice u njihovom vlasništvu te da podmire troškove postupka. Konačno, podnositelji ističu kako je došlo i do povrede prava na pojedinačni zahtev, s obzirom na to da je gruzijsko tužilaš-tvo pretilo da će protiv I-podnositelja poništiti nagodbu te ponovno pokrenuti postupak ukoliko ne odustane od zahteva pred Sudom.

OCENA SUDA

Vezano za navodne povrede čl. 6. st. 1. Konvencije i čl. 2. Protokola br. 7.Sud je primetio kako je u evropskom krivičnom pravu uobičajen postu-

pak nagodbe između tužilaštva i okrivljenog u kom može doći do smanjenja kazne ako okrivljeni prizna krivnju. Činjenica da nagodba može prouzročiti odricanje od određenih procesnih prava, ne predstavlja sama po sebi problem u okviru čl. 6. Konvencije. Međutim, Sud naglašava kako je važno da takvo odricanje ne dovede do zloupotrebe prava te da nije suprotno javnom interesu.

Pristajanjem na nagodbu podnositelj se odrekao prava da njegov predmet bude ispitan u meritumu. Stoga je Sud morao ispitati je li podnositelj dobro-voljno pristao na nagodbu, potpuno svestan svih činjenica i pravnih posledica, te je li postojala sudska kontrola sadržaja i pravičnosti nagodbe.


102

102 str.

Što se tiče samih činjenica predmeta, Sud primećuje kako je sam I-podnositelj pokrenuo postupak nagodbe. I-podnositelj je imao pristup spisu predmeta, a tokom postupka nagodbe zastupala su ga dvojica advokata. Prije nego je sud prihvatio predmetnu nagodbu, I-podnositelj je izričito potvrdio kako razume sadržaj i pravne posledice iste te kako izjavu o prihvaćanju nije dao pod prisilom već svojevoljno.

Nadležni domaći sud je zaprimio pisanu izjavu o nagodbi koju je pot-pisao I-podnositelj nakon čega se upustio u ispitivanje uslova nagodbe te po-stupka pregovaranja. Domaći sud pri tom nije bio vezan uslovima nagodbe. Nadležni sud imao je ovlast oceniti prikladnost sankcije koju je predložilo tužilaštvo, smanjiti je, ili odbaciti sporazum u celosti, ovisno o vlastitoj pro-ceni pravičnosti nagodbe. Nadležni sud ispitao je na javnom ročištu i to jesu li optužbe protiv podnositelja osnovane i potkrepljene prima facie dokazima.

Vezano za navodnu povredu čl. 2. Protokola br. 7. prema kojoj I-podnositelj nije imao pravo na žalbu protiv odluke domaćeg suda kojom je prihvaćena nagodba, Sud navodi sledeće: Prema mišljenju Suda, prihvaćajući nagodbu, I-podnositelj se svojevoljno odrekao prava na žalbu.

Sud je zaključio kako je I-podnositelj izjavu o prihvaćanju nagodbe dao svojevoljno i svesno. Pri tom gruzijsko tužilaštvo nije niti prisiljavalo I-podnositelja niti mu je davalo lažna obećanja. Dapače, tužilaštvo je osigura-lo potrebne mere radi sprečavanja moguće zloupotrebe prava. Isto tako, Sud navodi kako nagodba nije bila protivna javnom interesu. Sledom navedenog, Sud je ustanovio kako nije došlo do povrede čl. 6. st. 1. Konvencije niti čl. 2. Protokola br. 7.

Vezano za navodnu povredu čl. 6. st. 2. KonvencijeŠto se tiče izjave I-podnositelja da su okolnosti njegovog hapšenja dove-

le do povrede pretpostavke nevinosti, Sud je primetio kako gruzijski guverner u svojoj izjavi o borbi protiv korupcije nije izričito spomenuo I-podnositelja. Isto tako, Sud je zaključio kako snimanje i prenos njegovog hapšenja nije mo-glo uticati na njegovo pravo na pravično suđenje. Stoga je Sud utvrdio kako nije došlo do povrede čl. 6. st. 2. Konvencije.

Vezano za čl. 1. Protokola br. 1.Sud je primetio kako su prenos podnositeljevih dionica te ostale isplate

koje je izvršio na ime povrata sredstva, bile posledica utvrđivanja njegove krivične odgovornosti. Zakonitost i prikladnost takve sankcije se nisu mogle odvojiti od pitanja je li postupak nagodbe bio pravičan. Sledom navedenog, Sud je ustanovio kako nije došlo do povrede čl. 1. Protokola br. 1.

Vezano za član 34. Konvencije

103


103 str.

U odnosu na korespondenciju između podnositeljeve kćeri i gruzijskog tužilaštva, Sud je ustanovio kako neformalna komunikacija između držav-nog tela i privatne treće osobe nije relevantni faktor koji može uticati na is-hod postupka pred Sudom. Međutim, Sud je zaključio kako komunikacija sama po sebi nije bila suprotna obavezi države članice koju predviđa čl. 34. Konvencije. Sud je ustanovio kako namera gruzijskog tužilaštva nije bila uti-cati na podnositelja da povuče zahtev pred Sudom niti se na bilo koji drugi način mešati u delotvorno iskorištavanje prava na pojedinačni zahtev. Sledom navedenog, Sud je ustvrdio kako Gruzija nije povrijedila prava predviđena čl. 34. Konvencije.5

U presudi u predmetu C-266/14 (Federación de Servicios Privados del sindicato Comisiones obreras (CC.OO.) v Tyco Integrated Security SL et Tyco Integrated Fire & Security Corporation ServiciosSA) od 10. Septembra 2015. godine

U ovoj odluci Sud je izrekao da vreme putovanja radnika bez stal-nog ili uobičajenog mesta rada između mesta njihova boravišta i mesta gde se nalazi prvi odnosno poslednji klijent predstavlja radno vreme.

Društvo Tyco, koje obavlja delatnost ugradnje i održavanja sigurnosnih sustava u većini španskih provincija, tokom 2011. je zatvorilo svoje regional-ne urede te je sve svoje radnike preselilo u središnji ured u Madridu. Tehničari zaposleni kod Tyco-a ugrađuju i održavaju sigurnosne uređaje u privatnim kućama te u industrijskim i poslovnim zgradama koje se nalaze na području za koje su nadležni, iako nemaju stalno mesto rada. To područje može obu-hvaćati celu provinciju ili njezin deo, a ponekad i više provincija. Svaki od tih radnika ima na raspolaganju službeno vozilo kojim svakoga dana putuje od mesta svojeg boravišta prema različitim mestima rada i kojim se na kraju dana vraća nazad do svog boravišta. Udaljenost između mesta boravišta navedenih radnika i mesta gde moraju obavljati intervenciju može znatno varirati i pone-kad biti veća od 100 kilometara, te putovanje može trajati i do tri sata. Svako veče pre radnog dana radnici primaju dnevni raspored u kojemu su navedena različita mesta, unutar područja za koja su nadležni, koja moraju obići tokom narednog dana, kao i vreme dolaska klijentima.

5 http://hudoc.echr.coe.int/eng#{"fulltext":["NATSVLISHVILI I TOGONIDZE protiv GRUZIJE zahtjev br. 9043/05"],"documentcollectionid2":["GRANDCHAMBER","CHAMBER"],"itemid":["001-165712"]}


104

104 str.

Tyco ne računa kao deo radnog vremena vreme putovanja radnika iz-među njihova boravišta i klijenta(odnosno dnevno putovanje između mesta njihova boravišta i mesta gdje se nalazi prvi odnosno poslednji klijent koje odredi Tyco), smatrajući da se radi o vremenu odmora. Međutim, prije zatva-ranja regionalnih ureda, Tyco je računao dnevno radno vreme svojih radnika počevši od trenutka dolaska radnika u te urede sve do trenutka njihova povrat-ka uveče u navedene urede.

Visoki sud u Španiji pred kojim se vodi postupak stoga pita treba li vreme koje radnici utroše na putovanja na početku i na kraju svakog radnog dana smatrati radnim vremenom u smislu Direktive 2003/88/EZ , prema ko-joj je radno vreme definisano kao vremensko razdoblje u kojem radnik radi, stoji na raspolaganju poslodavcu i obavlja svoje poslove i zadatke u skladu s nacionalnim propisima i/ili praksom. Vreme odmora je vremensko razdoblje koje nije radno vreme.

Evropski sud je mišljenja da, u okolnostima u kojima radnici nemaju stalno ili uobičajeno mesto rada, vreme dnevnog putovanja tih radnika iz-među mesta njihova boravišta i mesta gde se nalazi prvi odnosno poslednji klijent predstavlja radno vreme u smislu Direktive. Sud smatra da su putova-nja radnika neophodno sredstvo obavljanja tehničkih usluga tih radnika kod njihovih klijenata koje je odredio njihov poslodavac. Prema tome, Sud smatra da su za vreme tih putovanja radnici na raspolaganju poslodavcu. Ustvari, za vreme tih putovanja radnici su podložni uputama svog poslodavca koji može promeniti redosled dolaska klijentima, te poništiti ili dodati termin. Vreme neophodno za putovanje koje se najčešće ne može skratiti radnici ne mogu slobodno koristiti te se posvetiti vlastitim interesima. S obzirom na to da su putovanja karakteristična za radnike koji nemaju stalno ili uobičajeno mesto rada, mesto rada takvih radnika ne može biti suženo na mesto fizičke inter-vencije tih radnika kod klijenata njihovih poslodavaca. Okolnost da radnici započinju i dovršavaju putovanja s mesta svojih boravišta izravno proizlazi iz odluke njihova poslodavca o ukidanju regionalnih ureda, a ne iz odluke tih radnika. Smatrati da su pristali na izbor svog poslodavca bilo bi protivno cilju zaštite sigurnosti i zdravlja radnika kojemu Direktiva teži te potrebi da se radnicima jamči minimalno vreme odmora.6

6 http://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?num=C-266/14

105


105 str.

Presuda Suda (Predmet C-131/12) (Veliko veće) od 13. maja 2014. (zahtev za prethodnu odluku koji je uputio Audiencia Nacional – Španjolska) – Google Spain SL, Google Inc. protiv Agencia de Protección de Datos (AEPD), Mario Costeja González

Vremenski ograničeno pohranjivanje informacija indeksiranih od strane pretraživača – Prava na brisanje i blokiranje podataka

U slučaju koji se odnosi na primenu ”prava da se bude zaboravljen” (eng. right to be forgotten), Sud pravde Evropske unije u aferi Gugl protiv Španije Case number = C-131/12 (eng. Google vs. Spain) je odlučio da građani imaju pravo da od popularnog internet pretraživača traže da njihovi podaci o ličnosti budu izbrisani iz rezultata pretrage.

Sud je procenio da Gugl prema pravu EU ima status obrađivača podataka o ličnosti. Odluku o sopstvenoj mesnoj nadležnosti, i primeni prava EU koja iz toga proizlazi, Sud je doneo na osnovu činjenice da putem svoje španske filijale, američka kompanija ima uspostavljeno značajno prisustvo i interese na teritoriji EU. Po ovom osnovu, Gugl pripadaju i obaveze koje proističu iz prava EU. U ovom slučaju, u pitanju je pravni okvir kojim se reguliše zaštita privatnosti i podataka o ličnosti.

U predmetu je od Suda pravde EU zatraženo da se izjasni o ”pravu da se bude zaboravljen”, koje postoji u pravnim sistemima nekih država članica EU i koje pojedincima omogućava da od obrađivača podataka zatraže i dobiju brisanje podataka o ličnosti koji ih se tiču.

Evropska komisija je predložila uvođenje ovog problematičnog pravnog instituta u okviru aktuelne reforme pravnog okvira o zaštiti privatnosti i poda-taka o ličnosti, koja je počela u 2012. godini.

Prema rezonovanju Suda, Gugl je odgovoran za obradu podataka o lič-nosti koji se u vidu rezultata pojavljuju i na internet stranicama trećih lica. Lica o čijim se podacima radi, mogu se u cilju njihovog brisanja obratiti di-rektno obrađivaču, u ovom slučaju kompaniji Gugl.

U slučaju da njihov zahtev ne bude uzet u obzir, lica imaju mogućnost da kontaktiraju državni organ zadužen za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti.

Posledice odlukeOdluka Suda pravde EU u slučaju Gugl protiv Španije ima dve osnovne

posledice po internet pretraživače. Prva posledica je vezana za činjenicu da će se od sada pretraživači smatrati odgovornim za obradu podataka o ličnosti bez obzira na to da li su upućeni u prirodu informacija koje obrađuju ili ne.


106

106 str.

Druga posledica se odnosi na obavezu pretraživača interneta da preduz-mu odgovarajuće korake i da se pripreme za donošenje konkretnih odluka po osnovu zahteva pojedinaca za brisanje podataka o ličnosti.7

7 http://curia.europa.eu/juris/documents.jsf?pro=&lgrec=en&nat=&oqp=&lg=&dates=&language=en&jur=C,T,F&cit=none,C,CJ,R,2008E,,,,,,,,,,true,false,false&num=C-131/12&td=A.

107

SUDSKA PRAKSA PRIVREDNOG SUDA U NOVOM SADU – IZBOR

107 str.

Slobodan Sremčev*1 Zoran Pavlović** Nenad Stefanović***


PRETHODNO PITANjE I PREKID POSTUPKA

Pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je odredio prekid postupka čiji predmet je ispunjenje ugovorne obaveze i naknada štete zbog neis-punjenja ugovorne obaveze, a do pravosnažnog okončanja postupka čiji predmet je ništavost istog ugovora.

Prema stanju u spisima tužilac je tužbu podneo 08.08.2014. godine sa zahtevom da se tuženi obaveže na isplatu 9.069.624,32 dinara sa kamatom što predstavlja ispunjenje obaveze po ugovoru o kupovini otpadnog gvožđa, kao i 9.604.416,06 dinara sa kamatom što predstavlja zahtev za naknadu štete na ime izmakle dobiti zbog neispunjenja istog ugovora od strane tuženog. Među parničnim strankama ni u vreme podnošenja tužbe ni docnije, nije bilo spor-no da je pre toga bio u toku spor po tužbi tuženog protiv tužioca u svojstvu tuženog sa zahtevom za utvrđenje ništavosti ugovora o kupovini otpadnog gvožđa, odnosno da je u toku prvostepenog postupka pred istim sudom zah-tev opredeljen kao zahtev za utvrđenje ništavosti člana 2. stavova od 2. do 7. navedenog ugovora kao i zahtev za novčano potraživanje.

* Predsednik Privrednog suda u Novom Sadu** Prof. dr, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija*** Msr., Doktorand na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija


108

108 str.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da odluka u navedenoj parnici ima prirodu prethodnog pitanja, odnosno da odluka o zahtevu za ispunjenje ugovorne obaveze i za naknadu štete zbog neispunjenja ugovorne obaveze zavisi od odluke o ništavosti, odnosno punovažnosti istog tog ugovora, ili njegovih pojedinih odredbi.

Na pravilnost ovakvog zaključka prvostepenog suda nije od uticaja to što se tužilac protivio predlogu za prekid postupka pred prvostepenim sudom. Iz spisa predmeta proizilazi da je razlog njegovog protivljenja što je zahtev u predmetnoj parnici neosnovan, po njegovom mišljenju. Za odluku o prekidu postupka to je irelevantno. Bitno je da odluka o predmetu spora zavisi od odluke u drugoj parnici, nezavisno od toga da li je zahtev u toj drugoj parnici osnovan ili nije.

- Član 12. i 222. Zakona o parničnom postupku(rešenje Privrednog apelacionog suda broj 9. Pž.2133/16 od

24.03.2016. godine; rešenje Privrednog suda u Novom Sadu broj P.1206/14 od 26.02.2016. godine)

NASTAVAK POSTUPKA I PREINAČENjE TUžBE

Prema članu 92. Zakona o stečaju, ukoliko u predlogu za nastavak postupka tužilac ne preinači tužbu postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg zahteva, nadležni sud će nastaviti postupak i odbaciti tužbu kao nedozvoljenu. Prvostepeni sud nije mogao doneti rešenje o odbačaju tužbe ukoliko je u trenutku donošenja odluke tužba već bila preinačena tako što je postavljen utvrđujući tužbeni zahtev, na koji način je uklonjen razlog koji je tužbu činio nedozvoljenom.

Prema stanju u spisima tužioci su 21.03.2013. godine podneli pred Osnovnim sudom u Novom Sadu tužbu sa zahtevom da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 23.387.287,50 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Kako je nad tuženim 08.04.2013. godine po rešenju Privrednog suda u Novom Sadu otvoren postupak stečaja Osnovni sud u Novom Sadu je odredio prekid postupka. Tužioci su kao stečajni poverioci prijavili svoje potraživanje u stečajnom postupku koje je predmet započetog postupka pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, a pošto je prijavljeno potraživanje tužioca osporeno upućeni su na parnicu da nastave postupak.

109


109 str.

Tužioci su 17.06.2014. godine podneli predlog za nastavak postupka.

Uz predlog za nastavak postupka nisu uredili tužbu u delu tužbenog za-hteva, odnosno nisu preinačili već su ostali kod tužbenog zahteva koji je po-stavljen kao kondemnatorni (obavezujući), ne postavljajući utvrđujući tužbe-ni zahtev. Osnovni sud u Novom Sadu je 07.07.2014. godine odredio nastavak postupka i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje i predmet ustupio Privrednom sudu na dalje postupanje.

Tuženi su predložili Osnovnom sudu u Novom Sadu kod koga se pred-met nalazio da tužbu odbaci jer tužilac nije postupio u skladu sa odredbom člana 92. Zakona o stečaju.

Tužioci su nakon četiri meseca od podnošenja predloga za nastavak po-stupka uredili tužbu u delu tužbenog zahteva postavljajući ga kao utvrđujući.

U konkretnom slučaju Privredni sud u Novom Sadu pošto je primio spise predmeta u postupku ispitivanja urednosti tužbe istu nije odbacio kao nedo-zvoljenu već je zakazao pripremno ročište kao i ročište za 01.07.2015. godine i 29.10.2015. godine.

Imajući u vidu odredbu člana 92. Zakona o stečaju prvostepeni sud je primenom navedene odredbe Zakona o stečaju doneo odluku o odbačaju tuž-be kao nedozvoljene dana 29.10.2015. godine.

Tužioci su 09.10.2014. godine uredili tužbu postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg tužbenog zahteva saglasno odredbi člana 92. Zakona o stečaju. Dakle, u trenutku donošenja odluke prvostepenog suda tužba je već bila preinačena na koji način je uklonjen razlog koji je tužbu činio nedo-zvoljenom. Takvo postupanje nije protivno članu 193. Zakona o parničnom postupku koji propisuje da tužilac može do zaključenja glavne rasprave prei-načiti tužbu. Odredba člana 92. Zakona o stečaju govori o preinačenju tužbe u smislu navedenog, ali ova odredba ne propisuje rok u kome se to može učiniti pa kako su tužioci preinačili tužbu pre donošenja rešenja o odbačaju tužbe, to u smislu citiranih odredbi nije bilo mesta odbačaju tužbe.


110

110 str.

Član 90. i 92. Zakona o stečaju i član 193. Zakona o parničnom postupku

(rešenje Privrednog apelacionog suda 5. Pž.190/16 od 21.01.2016. go-dine; rešenje Privrednog suda u Novom Sadu broj P.1343/14 od 29.10.2015. godine)

DOKAZIVANjE U PRIVREDNIM SPOROVIMA

Pravilo tereta dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom po-stupku se primenjuje u situaciji kada sud, i pored dokaznih predloga parničnih stranaka i izvedenih dokaza, nije u mogućnosti da izvede za-ključak o istinitosti određene sporne činjenice. U situaciji kada je tuženi predložio izvođenje dokaza saslušanjem svedoka na sporne okolnosti, to prvostepeni sud nije mogao odbiti izvođenje predloženog dokaza, a zatim primenom pravila o teretu dokazivanja doneti odluku o tužbenom zahte-vu da tuženi nije dokazao svoje činjenične navode.

Prvostepeni sud je utvrdio da su parnične stranke bile u kupoprodajnom odnosu, da je tužilac tuženom isporučio i prodao mašine kao i drugu robu po specifikaciji u utuženim računima čiju cenu tuženi nije izmirio pa prvostepeni sud nalazi da je tuženi dužan da plati iznos od 14.077,33 evra sa pripadajućom zateznom kamatom u smislu člana 454., 262. i 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Sud je našao da tuženi nije dokazao da je blagovremeno reklamirao ne-dostatke kod isporučenih mašina kao i da je reklamirao ispostavljene račune, a pri činjenici da je jedan utuženi račun delimično platio, a koji račun je ispo-stavljen za jednu od isporučenih mašina.

Zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti.

Pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku primenjuje se u situaciji kada sud i pored dokaznih predloga parničnih stra-naka i izvedenih dokaza nije u mogućnosti da izvede zaključak o istinitosti određene sporne činjenice odnosno ako se na osnovu rezultata dokazivanja ne može sa sigurnošću utvrditi neka činjenica.

111


111 str.

U privrednim sporovima nije isključeno dokazivanje saslušanjem svedo-ka ili parničnih stranaka pa kada je tuženi predložio izvođenje ovih dokaza na spornu okolnost reklamiranja predmetne mašine odnosno da je ista imala ne-dostatke to prvostepeni sud nije mogao odbiti izvođenje predloženih dokaza, a zatim primenom pravila o teretu dokazivanja da tuženi nije dokazao svoje činjenične navode doneti odluku o tužbenom zahtevu.

- Član 231. Zakona o parničnom postupku(presuda Privrednog apelacionog suda broj 5. Pž.2025/14 od 27.01.2016.

godine; presuda Privrednog suda u Novom Sadu broj P.519/14 od 03.07.2014. godine)

POBIjANjE ODLUKE AKCIONARSKOG DRUŠTVA O IMENOVANjU ČLANOVA NADZORNOG ODBORA

Odluka skupštine akcionarskog društva o izboru članova nadzor-nog odbora društva nije nezakonita ukoliko je broj članova nad-zornog odbora manji od broja određenog statutom društva, a ime-novano je barem tri člana nadzornog odbora, koji broj predstavlja zakonski minimum, propisan odredbom čl. 433 Zakona o privred-nim društvima

U konkretnoj pravnoj situaciji tužilac je tužbom tražio da se poništi Odluka skupštine tuženog akcionarskog društva D.H iz Novog Sada o imeno-vanju članova nadzornog odbora, a u pravcu dokazivanja osnovanosti tužbe istakao je da je umesto devet članova nadzornog odbora društva, kako pro-pisuje Statut tuženog društva, pobijanom Odlukom imenovano pet članova nadzornog odbora.

Prema odredbi čl. 433 st. 1 Zakona o privrednim društvima propisano je da nadzorni odbor ima najmanje tri člana, a stavom 2 istog člana je propisano da se broj članova nadzornog odbora određuje statutom i mora biti neparan, dok odredba čl. 436 Zakona o privrednim društvima koja reguliše kooptaciju članova nadzornog odbora upućuje na primenu odredbe čl. 386 istog zakona, u kom članu je u stavu 3 predviđeno da ako se broj direktora smanji ispod polovine broja direktora koji je određen statutom ili ako nije dovoljan za do-nošenje odluka ili zajedničko zastupanje, preostali direktori su dužni da bez


112

112 str.

odlaganja, a najkasnije u roku od osam dana, sazovu skupštinu radi imenova-nja nedostajućih direktora.

Prvostepeni sud je stao na stanovište da u konkretnoj pravnoj situaci-ji nema nezakonitosti donete Odluke nadzornog odbora tuženog društva, jer je izabrano 5 članova nadzornog odbora tuženog društva, od devet članova predviđenih Statutom tuženog društva, što predstavlja broj koji je više od po-lovine koja je predviđena Statutom tuženog društva i koji je potreban kako bi nadzorni odbor tuženog društva mogao da funkcioniše i imenovan je broj članova iznad zakonskog minimuma predviđenog odredbom čl. 433 Zakona o privrednim društvima.

Zaključak je da društvo odnosno skupština ne mora da imenuje broj čla-nova nadzornog odbora društva koji je predviđen Statutom, kao i da doneta Odluka skupštine o imenovanju članova nadzornog odbora nema manjkavosti odnosno nije nezakonita, ukoliko je broj članova nadzornog odbora imenovan, uz poštovanje zakonskog minimuma iz odredbe čl. 433 Zakona o privrednim društvima, jer sud prilikom odlučivanju o nezakonitosti odluka ispituje da li je ista doneta u saglasnosti sa prinudnim propisima, odnosno odredbom čl. 433 Zakon o privrednim društvima, koja odredba je relevantna u konkretnoj pravnoj situaciji.

- Član 433. Zakona o privrednim društvima(presuda Privrednog suda u Novom Sadu posl. br. P. 661/2014 od

19.03.2015. godine, presuda Privrednog apelacionog suda posl. br. Pž. 2580/15 od 10.11.2016. godine )

PRAVO NA SUDSKU ZAŠTITU U SLUČAjU PREURAN-jENOSTI TUžBE ČIjI PREDMET jE POTRAžIVANjE PO

OSNOVU OSIGURANjA OD AUTOODGOVORNOSTI

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobra-ćaju je propisano da potraživanje po osnovu osiguranja od autoodgovornosti oštećeno lice ostvaruje podnošenjem odštetnog zahteva neposredno društvu za osiguranje, a stavom 3. istog člana isto društvo je dužno da u roku od 90 dana dostavi obrazloženu ponudu za naknadu štete odnosno obaveštenje iz

113


113 str.

člana 25. stav 5. istog Zakona, a po proteku navedenog roka oštećenik može podneti tužbu sudu i o tome obavestiti NBS. Odredbom stava 4. istog člana je propisano da se tužba iz stava 3. ovog člana, dostavljena pre isteka roka iz stava 3. smatra preuranjenom.

Međutim, zakonodavac nije odredbom propisao odbacivanje takve tuž-be kao nedozvoljene usled odsustva procesnih pretpostavki, nije podnošenje odštetnog zahteva definisao kao procesnu pretpostavku koja uslovljava pod-nošenje tužbe za naknadu štete protiv osiguravajućeg društva niti se među slučajevima iz člana 294. ZPP nalazi situacija koja se može upodobiti pred-metnom slučaju.

Suprotno je logici procesnog zakona uslovljavati pravo na sudsku za-štitu procedurom pred određenim privrednim društvom već u takvoj situaciji jedino se može postaviti pitanje naknade troškova utuženja u slučaju kada se oštećenik nije obratio osiguravajućem društvu radi ostvarenja svog prava čiju zaštitu traži.

- Članovi 24. i 25. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju- Član 294. Zakona o parničnom postupku

114

114 str.

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „Pravo – teorija i praksa” moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

U časopisu se objavljuju radovi iz pravnih ekonomskih i društvenih disci-plina. Pod terminom radovi podrazumevaju se: članci, prikazi, analize propisa, studentski radovi i drugi prilozi. Radovi se po pravilu dostavljaju u elektron-skom obliku na sledeću e-mail adresu: [email protected].

Svi radovi podležu recenziji. Svaki naučni rad ocenjuju bar dva recezenta po izboru redakcije. Redakcija ima pravo da prilagodi rad pravilma uređivanja časopisa.

Opšte informacije za pisanje rada:Radove pisati na srpskom ili engleskom jeziku. Koristiti vrednost 25 mm

za sve margine.Rad treba da bude napisan u tekst procesoru Microsoft Word, fontom

Times New Roman, veličine 12 pt, latinicom, prored 1,5. Obim rada može biti najviše do 12 stranica formata A4, uključujući tekst, tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.

Na naslovnoj strani članak treba da sadrži naslov rada na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 14 pt, Bold. Zatim razmak, pa na-vesti ime i prezime autora, titulu, afilijaciju (mesto zaposlenja), e-mail adresu i kontakt telefon, veličine 12 pt. Zatim razmak, pa napisati apstrakt, dužine do 250 reči, na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 12 pt. Ključne reči se navode nakon jednog reda razmaka ispod apstrakta, na srp-skom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku. Treba da ih bude maksimalno pet, veličine 12 pt, Italic. Zatim razmak, dva reda pa sledi tekst rada.

Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, razradu teme i zaključak. Veličina slova za osnovni tekst je 12 pt. Naslovi i podnaslovi u tekstu 12 pt, Bold.

Za pisanje referenci koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni standard za pisanje referenci s tim što smo zadržali citiranje u fusnotama. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja ili komentare koji su u vezi sa tekstom. Fusnote se pišu u fontu 10 pt.

Primeri kako da citirate određenu vrstu izvora koje koristite:1. Primer ukoliko citirate monografiju:a. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad,

Privredna akademija, str. 48

115

115 str.

2. Ukoliko monografija ima više od tri autora:a. Carić, S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar

za privredni consulting, str. 56

3. Primer ukoliko citirate članak iz časopisa:a. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema

maloletnicima. Pravo – teorija i praksa 26 (7-8), str. 78

4. Primer ukoliko citirate rad iz Zbornika radova:a. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravič-

ne novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa savetovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 150

5. Primeri ukoliko citirate izvor sa Interneta:a. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-

sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id =930&Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Power Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrijski pokazatelji učinka časopisa. (2009, Novem bar 14). Pre uze to sa: http://ceon.rs/index.php?option=com_content&task=-view&id= 84&Itemi d = 896

d. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

6. Primeri ukoliko citirate Zakona. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93;b. Ukoliko preciznije citirate: Zakon o obligacionim odnosima, Službeni

list SRJ, br. 31/93, član 18. stav 2.

7. Ukoliko ponavljate citirane reference – primeri:a. Ukoliko u radu citirate samo jedan tekst određenog autora, kada prvi

put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Carić, S. op. cit. str. 77

b. Ukoliko više puta citirate različite tekstove istog autora, kada prvi put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Kokolj, M., Prekršajno pravo, str. 98 ili Kokolj, M., Krivično procesno pravo, str. 69

116

116 str.

8. Citiranje teksta na istoj stranici kao i u prethodnoj fusnoti:a. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora i sa iste stranice kao i u prethodnoj

fusnoti: Ibid.b. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora ali sa različitih stranica kao i u

prethodnoj fusnoti: Ibid., 25Na kraju svakog naučnog čanka obavezno je napisati Literaturu odnosno,

spisak korišćenih, odnosno citiranih referenci po abecednom redu.

Literatura

1. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija

2. Carić, S. et al. (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar za privredni consulting

3. Ceon. Bibliometrijski pokazatelji ucinka casopisa. (2009, Novembar 14). Preuzeto sa: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task = view&-id = 84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O., (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Pouer Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

5. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima. Pravo – teorija ipraksa 26 (7-8), str. 76-92

6. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik), Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa save-tovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 139-154

8. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930& Itemid

9. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93

117

117 str.

THE INSTRUCTION TO THE AUTHORSFOR WRITING AND PREPARING MANUSCRIPTS

The editorial board of the „Law – theory and praxis” magazine asks its associates to write their texts to be published according to the following instruction:

In the magazine there are being published the pieces of work referring to legal, economic and social disciplines. Under the term pieces of work we mean the following: articles, reviews, the analyses of regulations, students` papers and other additional texts. The pieces of work are as a rule being sent in an electronic form to the following e-mail address: [email protected]

All pieces of work must submit the criticism. Each scientific paper is judged by at least two critics according to the choice of the editorial board. The editorial board has the right to adjust the paper work to the editorial rules of the magazine.

General information about writing the paper work:Pieces of work should be written in Serbian or English. One should use

the value of 25mm for all margins.The piece of work should be written in the Microsoft Word text proce-

ssor, Times New Roman font of the value of 12 pt, in Latin letters, with a spa-cing of 1,5. The range of the paper work can be of 12 pages at most in an A4 format including a text, tables, pictures, graphs, literature and other additional material.

The title-page of an article should contain the title of the paper work in Serbian, and below it there should be the same thing in English of the value of 14 pt, Bold. Then comes a spacing, the author`s name and surname after it, his/her title, affiliation (the working place), the e-mail address and contact phone of the value of 12 pt. After that there is a spacing, and then there should be written an abstract of the length to 250 words in Serbian, and in English below it, of the value of 12 pt. Key words are stated after one line of a spacing below the abstract written in Serbian, and in English below it. There should maximally be five of them, of the value of 12 pt, Italic. Then comes a two-line spacing and the text of the work.

Pieces of work should be written concisely and intelligibly in a logical order which, according to the rule, includes the following: an introduction, the working out of the topic and a conclusion. The letters of the basic text should be of the value of 12 pt. Titles and subtitles in the text should be of the value of 12 pt, Bold.

118

118 str.

One should use the APA (The hand book for publishing, the American psychological association) for writing references as an international standard for writing references including the fact that we have kept citing in footnotes. Remarks, namely footnotes, may contain additional explanations or comments referring to the text. Footnotes are written in a font of 10 pt.

There are some examples how to cite a certain source you have used:1. There is an example of citing a monograph:a. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business

Academy, p. 48

2. If a monograph has more than three authors:a. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The

Centre for Business Consulting, p. 56

3. There is an example of citing a magazine article:a. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sanc-

tions referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), p. 78.

4. There is an example of citing some paper work from the Anthology of paper works:

a. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while de-fining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the sympo-sium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, p. 150

5. There are some examples of citing a certain source from the Internet:

a. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.na-uka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task= view&id=930& Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović O. (2008). Citing bases of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrical indicators of effects made by magazines. 2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

d. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

119

119 str.

6. There are some examples if you like to cite some Act:a. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of

Yugoslavia, no. 31/93;b. If you like to be more precise in citing: The Act of Contract, The

Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93, article 18, section 2.

7. There are some examples of repeating already cited references:a. If you cite only one text of a certain author in your paper work, you

should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Carić S. op. cit. p. 77

b. If you cite different texts of the same author several times, you should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Kokolj, M., Law of Delict, p. 98 or Kokolj, M., Criminal-Procedural Law, p. 69

8. Citing of the text on the same page being already mentioned in the previous footnote:

a. If you cite a text from the same source and the same page being already mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid.

b. If you cite a text from the same source, but from different pages alre-ady mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid., 25

At the end of each scientific article it is necessary to write Literature, namely, a list of the used or cited references according to an alphabetical order.

Literature

1. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business Academy

2. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The Centre for Business Consulting

3. Ceon. Bibliometrical indicators of effects made by magazines. (2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović, O., (2008). Citing ba-ses of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

120

120 str.

5. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sancti-ons referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), ps. 76–92

6. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while defining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the symposium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, ps. 139–154

8. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930&Itemid

9. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93

Documents

PRAVO · 2019-07-19 · PRAVO teorija i praksa Broj 7–9 / 2016 2 2 str. Uvodna razmatranja i zakonsko utemeljenje novih rešenja za-konodavca u pogledu praktične realizacije prava