1

www.skripta.info

2

www.skripta.info

GAJTO GAZDANOV

VEČE KOD

KLER

Prevod s ruskog DUŠKO PAUNKOVIĆ

1999.

3

„Ceo moj život bio je zalog

Neizbežnog susreta sa tobom“

Puškin

Kler je bila bolesna; sedeo sam kod nje po čitave večeri, i odlazeći, svaki put neizostavno kasnio na

poslednji metro i zatim išao peške sa ulice Raynouard na trg St. Michel, pored kojeg sam stanovao.

Prolazio sam pored štala Ecole Militaire; odatle se čuo zveket lanaca kojima su bili vezani konji i osećao

se njihov težak miris, tako neobičan za Pariz; zatim sam koračao po dugoj i uskoj ulici Bahylone, i na

kraju te ulice me je sa uramljene fotografije, u treperavoj svetlosti dalekih svetiljki, gledalo lice poznatog

pisca, svo sastavljeno od kosih površina; sveznajuće oči ispod evropskih naočara od roževine pratile su

me pola četvrti - sve dok ne bih prešao crnu bleštavu traku bulevara Raspail. Najzad sam stizao do svog

hotela. Preduzimljive starice u ritama su me preticale, prebirajuči slabim nogama; nad Senom su tonući u

tami gorela mnogobrojna svetla, i kada sam ih gledao sa mosta počinjalo mi se činiti da stojim nad

pristaništem i da je more prekriveno stranim brodovima na kojima su upaljena svetla. Osvrnuvši se na

Senu poslednji put, penjao sam se u svoju sobu i legao u krevet, i istog trenutka tonuo u duboki mrak; u

njemu su se micala neka treperava tela, koja ponekad nisu uspevala da se ovaplote u meni poznate oblike,

i nestajala, ne ovaplotivši se; i u snu sam žalio zbog njihovog nestanka, saosećao sa njihovom

zamišljenom, neshvatljivom tugom i živeo i padao u san u onom neobjašnjivom stanju, koje nikada neću

upoznati na javi. To je trebalo da me žalosti; ali ujutru sam zaboravljao ono što sam sanjao, i poslednje

sećanje od jučerašnjeg dana bilo je sećanje na to da sam ponovo zakasnio na voz. Uveče sam ponovo

odlazio kod Kler. Njen muž je pre nekoliko meseci otišao na Cejlon i bili smo sami; i samo je sobarica

koja je donosila čaj i keks na drvenoj tacni sa slikom mršavog Kineza nacrtanog tankim linijama,

četrdesetpetogodišnja žena koja je nosila cviker i zbog toga nije ličila na služavku, i koja se jednom

zauvek nad nečim zamislila - stalno je nešto zaboravljala, te hvataljku za šećer, te šečernicu, te tanjirić ili

kašiku - samo je sobarica prekidala naš boravak udvoje, ulazeći i pitajući da li je nešto potrebno madame.

I Kler koja je iz nekog razloga bila ubeđena da će za sobaricu biti uvredljivo ako ona ništa ne zatraži od

nje, govorila je: da, donesite, molim vas, gramofon sa pločama iz monsieurove radne sobe - iako joj

gramofon uopšte nije bio potreban i, kada bi sobarica otišla, on je ostajao na istom onom mestu gde ga je

ona ostavila, i Kler je istog časa zaboravljala na njega. Sobarica je dolazila i odlazila po pet puta u toku

večeri; i kada sam jednom rekao Kler da se njena sobarica vrlo dobro očuvala za svoje godine i da se

njene noge odlikuju pravom momačkom izdržljivošću, ali da je međutim, smatram ne baš sasvim

normalnom - ona ili pati od manije kretanja, ili jednostavno od neupadljivog, ali nesumnjivog slabljenja

moždanih funkcija, povezanog sa nastupajučom starošću - Kler me je pogledala sa žaljenjem i odgovorila

kako bi trebalo da svoju posebnu rusku duhovitost vežbam na nekom drugom. I pre svega, po Klerinom

mišljenju, trebalo bi da se prisetim kako sam juče opet došao u košulji sa različitim manžetnama, da ne

treba, kao što sam uradio prekjuče, da stavljam svoje rukavice na njen krevet i hvatam Kler za ramena,

kao da se ne pozdravljam hvatanjem za ruku, nego za ramena, što zaista niko na svetu ne radi, i kada bi

ona htela da nabroji sve moje prekršaje elementamih pravila pristojnosti morala bi da govori... zamislila

se i rekla: pet godina. Ona je to rekla sa ozbiljnim izrazom - meni je bilo žao što je takve sitnice mogu

rastuživati, i poželeo sam da joj se izvinim; ali ona se okrenula, leđa su joj zadrhtala, prinela je maramicu

očima - i kada me je najzad pogledala, video sam da se smeje. Ispričala mi je da sobarica pati zbog svoje

poslednje ljubavne veze, i da je čovek koji je bio obećao da će se oženiti njome sada odlučno odbio da to

učini. - I zato je ona tako zamišljena. - O čemu tu ima da se misli? - upitao sam ja - pa on je odbio da je

uzme. Zar je potrebno toliko vremena da bi se shvatila tako jednostavna stvar? - Vi uvek postavljate

pitanja isuviše direktno - rekla je Kler - Sa ženama ne može tako. Ona je zamišljena zbog toga što joj je

žao, kako ne razumete? - A da li je ta veza trajala dugo?

- Ne - odgovorila je Kler - svega dve nedelje. Čudno, pa ona je uvek bila ovako zamišljena - primetio sam

ja. - Pre mesec dana ona je isto tako patila i maštala kao i sada. - Pobogu - rekla je Kler - jednostavno,

4

tada je imala drugu vezu. - To je zaista vrlo jednostavno - rekao sam ja; oprostite mi, ali nisam znao da se

ispod cvikera vaše sobarice krije tragedija nekakvog ženskog Don Žuana, koji doduše voli da se njime

žene, nasuprot književnom Don Žuanu, koji se prema braku odnosio negativno. Ali Kler me je prekinula i

sa patosom izdeklamovala rečenicu koju je pročitala u reklamnom oglasu i koja ju je nasmejala do suza:

- Heureux acguereur de la vraie Salamandre

Jamais abandonnes par le constructeur!1

Zatim se razgovor vratio na Don Žuana, zatim je neizvesno kako prešao na pustinjake, na protopopa

Avakuma, ali stigavši do iskušenja svetog Antonija, zaustavio sam se setivši se da takvi razgovori ne

zabavljaju preterano Kler; ona je više volela druge teme - pozorište, muziku; ali je najviše volela viceve,

kojih je znala gomilu. Pričala mi je viceve, izuzetno duhovite i isto toliko nepristojne; i tada je razgovor

poprimao drugačiji obrt - i najnevinije rečenice, činilo se, krile su u sebi dvosmislenost - i njene oči

postajale su sjajne; a kada bi prestala da se smeje, postajale su tamne i prestupničke i njene tanke obrve su

se mrštile; ali čim bih joj se približio, ljutitim šapatom je govorila: mais vous etes fou2 - ja sam se

povlačio. Ona se osmehivala i njen osmeh je jasno govorio: - Mon Dieu, qu il est simple!3 I tada sam ja,

nastavljajući prekinuti razgovor, počinjao žestoko da kritikujem nešto prema čemu sam obično bio

potpuno ravnodušan; pokušavao sam da govorim što oštrije i uvredljivije, kao da sam hteo da se osvetim

za poraz koji sam upravo pretrpeo. Kler se podsmešljivo slagala sa mojim argumentima; i zbog toga što

mi je tako lako povlađivala, moj poraz je postajao još očigledniji. - Oui, mon petit, c’est tres interesant, ce

que vous dites la4 - govorila je ne skrivajući smeh, koji se međutim uopšte nije odnosio na moje reči, nego

isto tako na moj poraz - i naglašavajući tim potcenjivačkim ,,la“ da svim mojim dokazima ne pridaje

nikakav značaj. Ja sam se naprezao, ponovo savlađujući iskušenje da joj se približim, pošto sam shvatao

da je već bilo kasno za to; terao sam sebe da mislim o drugim stvarima i njen glas je prigušeno dopirao do

mene; ona se smejala i pričala mi neke besmislice, koje sam slušao sa napregnutom pažnjom, sve dok ne

bih primetio da se ona jednostavno zabavlja. Uveseljavalo ju je to što ja ništa nisam shvatao u tim

trenucima. Sledećeg dana sam dolazio smiren; obećavao sam sebi da joj se neću približavati i birao takve

teme koje bi trebalo da otklone opasnost od ponavljanja jučerašnjih ponižavajučih momenata. Govorio

sam o svim onim tužnim stvarima koje sam bio u prilici da vidim, i Kler je postajala mirna i ozbiljna i

pričala mi o tome kako je umirala njena majka. - Asseyez-vous ici5 - govorila je, pokazujući mi na krevet,

i ja sam sedao sasvim blizu nje, a ona je stavljala glavu na moja kolena i govorila: - Oui, mon petit, c’ est

trieste, nous sommes bien malheureux quand meme!6 Ja sam je slušao i plašio se da se pomerim, pošto je i

najmanji pokret mogao uvrediti njenu tugu. Kler je gladila rukom čaršav, čas u jednu, čas u drugu stranu;

i njena tuga kao da se trošila u tim pokretima koji su u početku bili nesvesni, zatim su privlačili njenu

pažnju, i sve se završavalo time što bi ona primetila na svom malom prstu loše podsečenu zanokticu i

pružala ruku ka noćnom ormariću na kojem su stajale makazice. I ponovo se smešila dugim osmehom,

kao da je shvatila i pronašla u sebi neki dugački tok uspomena koji se završio neočekivanom ali nimalo

tužnom mišlju; i tada bi me pogledala u trenutku potamnelim očima. Ja sam pažljivo premeštao njenu

glavu na jastuk i govorio: oprostite, Kler, zaboravio sam cigarete u džepu mantila - i odlazio u predsoblje,

i njen tihi smeh je dopirao do mene.

Kada bih se vratio, ona je primećivala:

- J’ etais etonnee tout a l ’ heure. Je croyais que vous portez vos cigarettes toujours sur vous, dans la

poche de votre pantalon, comme vous le faisiez jusqu’ a present. Vous avez change d ’habitude?7

1 Srećni vlasnici pravog Salamandera Nikad nenapuštani od strane fabrike! ( fr. - prim. aut., i dalje) 2 Ali vi ste poludeli. 3 Bože, kako je naivan! 4 Da, to što govorite je vrlo interesantno. 5 Sedite ovde. 6 Da, to je tužno, mi smo ipak vrlo nesrećni. 7 Iznenađena sam. Mislila sam da vi nosite cigarete u džepu pantalona, kao što ste činili do sada. Napustili ste tu naviku?

5

I ona bi me pogledala u oči, smejući se i žaleći me, i ja sam znao da ona odlično shvata zašto sam ustao i

izašao iz sobe. Povrh svega, bio sam dovoljno nesmotren da ištog časa izvadim tabakeru iz zadnjeg džepa

pantalona. - Ditez moi - rekla je Kler, tobože moleći me da joj kažem istinu - guelle est la difference entre

un trenchcoat et un pantalon?8

— Kler, to je vrlo surovo - odgovorio sam ja.

— Je ne vous reconnais pas, mon petit. Mettez toujours en marche le phono, ca va vous distraire!9

Te večeri, odlazeći od Kler, začuo sam iz kuhinje sobaričin glas - hrapav i tih. Ona je tužno pevala veselu

pesmicu i to me je iznenadilo.

C ’ est une chemise rose Avec une petite femme dedans,

Fraiche comme la fleurs eclose,

Sitnple comme la fleur des champs.10

Unosila je toliko melanholije u te reči, toliko lenje tuge da su one počinjale zvučati drugačije nego

obično, „fraiche comme la fleur eclose“ odmah me je podsetilo na sobaričino vremešno lice, njen cviker,

njenu ljubav i stalnu zamišljenost. Ispričao sam to Kler; kod nje je sobaričina nesreča izazvala sažaljenje

zato što se Kler tako nešto nije moglo desiti, i to sažaljenje nije u njoj budilo lična osečanja ili bojazni - i

veoma joj se dopala pesmica:

C ’ est une chemise rose Avec une petite femme dedans.

8 Recite mi: kakva je razlika između mantila i pantalona? 9 Ja vas ne poznajem. Pustite gramofon, to će vas zabaviti. 10Gotovo neprevodivo. Bukvalno znači sledeće:

Ovo je ružičasta košulja

U kojoj je — žena

Sveža kao rascvetani cvet

Jednostavna kao poljski cvet.

Ona je davala ovim rečima najrazličitije nijanse - čas upitnu, čas potvrdnu, čas svečanu i podsmešljivu.

Svaki put kada bih čuo taj motiv na ulici ili u kafani, postajalo mi je neprijatno. Jednom sam došao kod

Kler i počeo da kudim pesmicu, tvrdeci da je ona isuviše francuska, da je trivijalna i da iskušenje takvim

jeftinim oštroumljem ne bi zavelo nijednog kompozitora, koliko-toliko sposobnog; u tome je glavna

razlika između francuske psihologije i ozbiljnih stvari - govorio sam ja: ta umetnost isto toliko ne liči na

pravu umetnost, kao što lažni biser ne lični na pravi. Tu nedostaje ono glavno, rekao sam, iscrpevši sve

svoje argumente i naljutivši se na sebe. Kler je potvrdno klimnula glavom, zatim je uzela moju ruku i

rekla:

- II n ’y manque qu’ une chose.11

- Šta to?

Ona se nasmejala i otpevala:

C’ est une chemise rose

Avec une petite femme dedans.

Kada je Kler ozdravila i provela nekoliko dana van kreveta, u fotelji ili na chaiselongue12, i oselila se

sasvim dobro, zatražila je da je povedem u bioskop. Posle bioskopa smo otprilike jedan sat sedeli u

noćnom kafeu. Kler je bila veoma osorna sa mnom, često me je prekidala: kada sam se šalio, suzdržavala

je smeh i, osmehujući se protiv svoje volje, govorila: Non, ce n’ est pas bien dit, ga13 , i pošto je bila, kako

mi se činilo, loše raspoložena, imala je utisak da su i drugi nezadovoljni svime i nervozni.

11 Ovde nedostaje samo jedno. 12 Ležaljci. 13 Ne, to nije duhovito.

6

I sa čuđenjem me je pitala: Mais qu’ est que vous avez ce soir? Vous n’ etes pas comme toujours14 - iako

se ja nisam ponašao ništa drugačije nego obično. Otpratio sam je kući; padala je kiša. Pred vratima, kada

sam joj na rastanku poljubio ruku, ona je odjednom nervozno rekla: Mais entrez donc, vous allez boire

une tasse de the15 - i izgovorila je to takvim tonom kao da je želela da me otera: pa, odlazite, zar ne vidite

da ste mi dosadili? Ušao sam. Ćutke smo pili čaj. Bilo mi je teško, prišao sam joj i rekao:

- Kler, nemojte se ljutiti na mene. Ja sam deset godina čekao na susret sa vama. I ja ništa ne tražim. - Hteo

sam da dodam da tako dugo čekanje daje pravo na molbu za najprostiju, makar malu popustljivost; ali

njene oči su od sivih postale crne; sa užasom sam video - pošto sam predugo čekao i prestao da se nadam

- da je Kler prišla tik uz mene i njene grudi su dodirnule moj sa dva reda dugmeta zakopčan sako; ona me

je zagrlila, njeno lice se primaklo; ledeni miris sladoleda koji je jela u kafeu me je iz nekog razloga

neobično iznenadio; rekla je: Comment ne compreniez vous pas?...16 - i drhtaj je prešao preko njenog tela.

Klerine zamagljene oči, koje su posedovale dar tolikih preobražaja, čas nemilosrdne, čas bestidne, čas

nasmejane - njene mutne oči sam dugo video pred sobom; i kada je ona zaspala, okrenuo sam se licem

prema zidu i ponovo me je obuzela stara tuga; tuga je bila u vazduhu, i njeni prozimi talasi plivali su

iznad Klerinog belog tela, duž njenih nogu i grudi; i tuga je izlazila iz Klerinih usta sa nevidljivim dahom.

Ležao sam pored nje i nisam mogao da zaspim; i sklanjajuči pogled sa njenog pobledelog lica, primetio

sam da mi se plava boja tapeta u Klerinoj sobi odjednom učinila znatno svetlija i čudnovato promenjena.

Tamnoplava boja, kako sam je video pred zatvorenim očima, uvek mi je delovala kao izraz neke

otkrivene tajne - i otkriće je bilo mračno i iznenadno i kao da se skamenilo ne stigavši da izrekne sve do

kraja; kao da se to napor nečijeg duha odjednom zaustavio i umro - i umesto njega je nastala tamnoplava

pozadina. Sada se pretvorila u svetlu; kao da se napor još nije završio, i tamno-plava boja, posvetlevši,

našla je u sebi neočekivanu zagasitotužnu nijansu koja je čudnovato odgovarala mom osečanju i

nesumnjivo bila povezana sa Kler.

Svetloplava priviđenja sa odsečenim šakama sedela su u dve fotelje koje su se nalazile u sobi; ona su bila

ravnodušno neprijateljski raspoložena jedno prema drugom, poput ljudi koje je zadesila ista sudbina, ista

kazna, ali za različite greške. Ljubičasta ivica tapeta vijugala je u tankoj talasastoj liniji nalika na uslovnu

oznaku puta po kojem pliva riba u nepoznatom moru; i kroz treperave zavese otvorenog prozora sve je

pokušavala i nije mogla da dopre do mene daleka, obojena u istu onu svetloplavu boju, vazdušna struja

koja je nosila sa sobom dugu galeriju uspomena, koje su obično padale poput kiše, i bile jednako

nezadržive; ali Kler se okrenula, probudivši se, i promrmljala: Vous ne dormez pas? Dormez toujours,

mon petit, vous serez fatigue le matin17 i njene oči su ponovo potamnele. Ipak nije bila u stanju da savlada

obamrlost od sna i, jedva dovršivši rečenicu, ponovo je zaspala; obrve su joj ostale podignute, i u snu ona

kao da se čudila tome što se sa njom dešava. U tome što se ona čudila bilo je nečeg karakterističnog za

nju: prepuštajuči se vlasti sna ili tuge ili drugog osećanja, ma koliko ono bilo jako, ona nije prestajala da

bude ona; i činilo se da ni najsnažniji potresi nisu mogli promeniti to tako savršeno telo, nisu mogli

uništiti tu poslednju, nepobedivu draž, koja me je naterala da potrošim deset godina života tražeći Kler i

da je ne zaboravljam nikad i nigde. - Ali u svakoj ljubavi postoji tuga - sećao sam se - tuga završavanja i

približavanja smrti ljubavi, ako je ona srećna, i tuga nemogućnosti i gubitka onoga što nam nikada nije ni

pripadalo - ako ljubav ostaje uzaludna. I kao što sam tugovao za bogatstvima koja nikad nisam imao -

tako sam ranije žalio za Kler, koja je pripadala drugima; i isto tako sada, ležeći na njenom krevetu, u

njenom stanu u Parizu, u svetloplavim oblacima njene sobe, koje sam do ove večeri smatrao

neostvarivima i nepostojećima - i koji su okruživali Klerino bledo telo, na tri mesta prekriveno takvim

sramnim i bolno sablažnjivim dlakama; isto tako sam sada žalio za tim što više ne mogu da maštam o

Kler, kao što sam maštao uvek; i što ce proći još mnogo vremena dok ne stvorim sebi njen drugačiji iik i

on opet ne postane u drugom smislu isto tako nedostižan za mene, kao što je do sada bilo nedostižno ovo

telo, ove dlake, ovi svetloplavi oblaci. 14 Šta vam je danas? Niste isti kao uvek. 15 Pa, uđite, popijte šolju čaja. 16 Kako, zar niste shvatili? 17 Vi ne spavate? Spavajte, ujutro ćete biti umorni.

7

Mislio sam o Kler, o večerima koje sam provodio kod nje, i postepeno počeo da se prisećam svega što im

je prethodilo; i nemogućnost da shvatim i izrazim sve to bila mi je teskobna. Te večcri mi se činilo

očiglednije nego inače da nikakvim naporima ne mogu da obuhvatim i osetim onaj beskonačni lanac

misli, utisaka i osećaja čiji zbir se pojavljuje u mojoj glavi kao niz senki odraženih u mutnom i tečnom

ogledalu kasnije uobrazilje. Najlepša, najprodornija osećanja koja sam ikada doživeo dugujem muzici; ali

njeno čarobno i trenutno postojanje je samo nešto čemu ja bezuspešno težim - i tako ne mogu da živim.

Vrlo često sam na koncertima iznenada počinjao da shvatam ono što mi je do tog časa delovalo

nedostižno; muzika je odjednom budila u meni takve čudne fizičke osećaje za kakve sam sebe smatrao

nesposobnim, ali sa poslednjim zvucima orkestra ti osećaji su iščezavali i ponovo sam ostajao u

neizvesnosti i nesigumosti, koje su mi često svojstvene. Bolest koja me je dovodila u nestvarno stanje

između realnog i zamišljenog, sastojala se u mojoj nemogućnosti da osećam različitost napora moje

uobrazilje od istinskih, neposrednih doživljaja, izazvanih onim što mi se događalo. To je bilo kao

odsustvo dara duhovnog čula. Svaki predmet je u mojim očima bio gotovo lišen tačnih fizičkih obrisa; i

usled tog čudnog nedostatka ja nikad nisam mogao da nacrtam čak ni najlošiji crtež; i kasnije, u

gimnaziji, i pored svih napora, nisam mogao da zamislim složene linije nacrta iako sam shvatao jasan cilj

njihovih spletova. S druge strane, vizuelno pamćenje mi je uvek bilo dobro razvijeno, i ja ni danas ne

znam kako da pomirim tu očiglednu protivrečnost: ona je bila prva od onih bezbrojnih protivrečnosti koje

su me kasnije uvlačile u bespomoćno sanjarenje; one su učvršćivale kod mene svest o nemogućnosti

prodiranja u suštinu apstraktnih ideja; i ta svest je sa svoje strane izazivala nesigurnost u sebe. Zbog toga

sam bio veoma stidljiv; i reputacija drskog dečaka koju sam imao u detinjstvu bila je posledica, kako su to

shvatali neki ljudi, na primer moja majka, upravo jake želje da pobedim tu stalnu nesamouverenost.

Kasnije sam stekao naviku opštenja sa najrazličitijim ljudima, i čak sam razradio izvesna pravila

razgovora, koja gotovo nikada nisam narušavao. Ona su se sastojala iz upotrebe nekoliko desetina misli,

prilično složenih naizgled i izvanredno primitivnih u stvari, razumljivih svakom sagovorniku; ali suština

tih prostih pojmova, opšteprihvaćenih i obaveznih, uvek mi je bila strana i nezanimljiva. Nisam, međutim,

mogao da pobedim kod sebe sitničavu radoznalost, i pričinjavalo mi je zadovoljstvo da neke ljude

navodim na otvorenost; njihova ponižavajuća i beznačajna priznanja nikad kod mene nisu izazivala

potpuno logično i razumljivo gađenje; ono je trebalo da se javlja ali nije se javljalo. Mislim da se to

dešavalo zbog toga što mi je bila strana izrazitost negativnih osećanja; bio sam isuviše ravnodušan prema

spoljašnjim događanjima; moje zatvoreno unutrašnje postojanje imalo je za mene daleko veći značaj. Pa

ipak je u detinjstvu ono bilo više povezano sa spoljašnjim svetom nego kasnije; kasnije se ono postepeno

udaljavalo od mene - i da bih se ponovo našao u tim tamnim prostorima sa gustim i osetnim vazduhom,

bilo je potrebno da pređem rastojanje koje se povećavalo srazmerno sticanju životnog iskustva, ili

jednostavno zalihe shvatanja i vizuelnih oseta ili oseta ukusa. S vremena na vreme sam sa užasom

pomišljao da će možda jednom doći trenutak koji će me lišiti mogućnosti da se vratim u sebe; i tada ću

postati životinja - i pri pomisli na to u mom secanju se neizbežno pojavljivala pseća glava koja jede

otpatke sa đubrišta. Ipak, opasnost tog zbližavanja, zamišljenog i pravog, koje sam smatrao svojom

bolešću, nikad nije bila daleka od mene; ponekad, u napadima duševne groznice, nisam mogao da osetim

svoje istinsko postojanje; šum i zveket su mi odjekivali u ušima i na ulici mi je odjednom postajalo tako

teško da hodam, tako teško, da ja sa svojim teškim telom pokušavam da se krećem u tom čvrstom

vazduhu, u tim mračnim pejzažima moje fantazije, gde tako lako klizi začuđena senka moje glave. U

takvim trenucima me je napuštalo pamćenje. Ono je i inače bilo moja najnesavršenija sposobnost - bez

obzira na to što sam lako pamtio čitave stranice iz knjige naizust. Ono je pokrivalo moje uspomene

prozirnom staklenom paučinom i uništavalo njihovu čudesnu nepomičnost; i pamćenje osećanja, a ne

misli, bilo mi je neizmerno bogatije i jače. Ja nikada nisam mogao da dođem do svog prvog osećaja,

nisam znao kakav je on bio; prvi put sam počeo da shvatam događaje i njihove razloge negde u šestoj

godini; i u osmoj godini, zahvaljujući relativno velikom broju knjiga koje su od mene krili a koje sam ja

ipak čitao, stekao sam sposobnost pismenog izlaganja misli; tada sam napisao prilično dugačku priču o

lovcu na tigrove. Iz ranog detinjstva zapamtio sam samo jedan događaj. Imao sam tri godine; moji

roditelji su se na neko vreme vratili u Peterburg iz kojeg su nedugo pre toga otputovali; tamo je trebalo da

8

borave vrlo kratko, otprilike dve nedelje. Odseli su kod bake, u njenoj velikoj kući u Kabinetskoj ulici,

istoj onoj u kojoj sam se ja rodio. Prozori stana koji se nalazio na trećem spratu gledali su na dvorište.

Sećam se da sam ostao sam u gostinskoj sobi i hranio lutku zeca šargarepom koju sam dobio od kuvarice.

Odjednom su moju pažnju privukli čudni zvuci koji su dopirali sa ulice. Oni su ličili na tiho kruljenje

povremeno prekidano otegnutom metalnom zvonjavom, vrlo prefinjenom i čistom. Prišao sam prozoru,

ali ma koliko da sam se trudio da stanem na prste i nešto vidim, to mi nije polazilo za rukom. Onda sam

primakao prozoru veliku fotelju, popeo se na nju i odatle prešao na prozorsku dasku. Kao da mi je sada

pred očima, vidim prazno dvorište dole i dvojicu pilara; oni su se naizmenično kretali napred i nazad,

poput loše napravljenih metalnih igračaka sa mehanizmom. Ponekad su se zaustavljali da se odmore; i

tada bi odjeknuo zvon iznenada zadržane i zadrhtale pile. Ja sam ih gledao kao začaran i nesvesno klizio

sa prozora. Ceo gornji deo mog tela bio je nagnut ka dvorištu. Pilari su me ugledali; zaustavili su se,

podigavši glave i gledajući gore, ali ne izgovarajući ni reči. Bio je kraj septembra; sećam se da sam

odjednom osetio hladan vazduh i počele su da mi zebu šake nepokrivene rukavima koji su se bili povukli

nagore. Tada je u sobu ušla moja majka. Ona je polako prišla prozoru, skinula me, zatvorila prozor - i

pala u nesvest. Taj slučaj sam izuzetno dobro zapamtio; sećam se još jednog događaja koji se desio znatno

kasnije - i oba ta sećanja me istog trenutka vraćaju u detinjstvo, u ono vreme čije shvatanje mi je sada već

nedostupno.

Taj drugi događaj sastojao se u sledećem: kada su me tek naučili da čitam i pišem, pročitao sam u maloj

dečjoj hrestomatiji priču o seoskom siročetu koje je učiteljica iz milosrđa primila u školu. Ono je

pomagalo čuvaru da loži peč, čistilo prostorije, i vrlo vredno učilo. I onda je jednom škola izgorela i taj

dečak je ostao zimi na ulici na ljutom mrazu. Nijedna knjiga kasnije nije ostavila takav utisak na mene:

video sam to siroče pred sobom, video sam njegove mrtve roditelje i nagorele ruševine škole; i moja

patnja je bila tako jaka da sam dva dana ridao, gotovo ništa nisam jeo i vrlo malo sam spavao. Moj otac se

ljutio i govorio:

- Eto, naučili smo dete da čita tako rano - i zato se sve ovo i dešava. On treba da trči, a ne da čita. Hvala

Bogu, za to ima vremena. I zašto u dečjim knjigama štampaju takve priče?

Moj otac je umro kada mi je bilo osam godina. Sećam se kako me je majka dovela u bolnicu gde je ležao.

Ja ga nisam video otprilike mesec i po dana, od samog početka bolesti, i zapanjilo me je njegovo

omršavelo lice, crna brada i upaljene oči. On me je pogladio po glavi i bezglasno rekao majci:

- Čuvaj decu.

Majka nije mogla da mu odgovori. I onda je on dodao, sa neobičnom snagom:

- Bože, kada bi mi rekli da ču biti običan pastir, samo pastir, ali da ću živeti!

Zatim mi je majka rekla da izađem. Otišao sam u baštu: pesak je škripao pod nogama, bilo je vruće i

svetlo i videlo se veoma daleko. Sevši sa majkom u kočiju, rekao sam:

- Mama, pa tata ipak dobro izgleda, ja sam mislio da je mnogo lošije.

Ona nije ništa odgovorila, samo je pritisnula moju glavu na svoja kolena, i tako smo se i dovezli do kuće.

U mojim uspomenama je uvek bilo nešto neizrecivo prijatno: ja kao da nisam video i znao sve ono što se

sa mnom dešavalo posle tog trenutka koji sam vaskrsavao naizmenično postajući te kadet, te učenik, te

vojnik - i samo to; sve ostalo je prestajalo da postoji. Navikavao sam se da živim u prošloj stvarnosti koju

je oživela moja mašta. Moja vlast u njoj bila je neograničena, nikome nisam bio potčinjen, ničijoj volji;

dugim satima, ležeći u bašti, stvarao sam veštačka stanja svim ljudima koji su učestvovali u mom životu, i

terao ih da rade ono što sam želeo, i ta stalna razonoda moje mašte postepeno mi je ulazila u naviku.

Zatim je odjednom došao takav period u mom životu, kada sam izgubio sebe i prestao da se vidim u

slikama koje sam crtao sebi. Tada sam mnogo čitao; sećam se portreta Dostojevskog na prvom tomu

njegovih dela. Tu knjigu su mi oduzeli i sakrili je; ali ja sam razbio staklena vratanca ormara i od mnoštva

knjiga izvukao upravo tom sa portretom. Čitao sam sve, ne birajući, ali nisam voleo knjige koje su mi

davali, i mrzeo sam celu Zlatnu biblioteku, izuzev Andersena i Haufa. U to vreme moje lično postojanje

bilo je za mene gotovo neosetno. Čitajući Don Kihota zamišljao sam sve što mu se dešavalo, ali rad moje

mašte odvijao se neovisno od mene, i ja nisam činio gotovo nikakve napore. Nisam učestvovao u

podvizima tužnog viteza i nisam se smejao ni njemu ni Sanču Pansi, mene u stvari kao da nije ni bilo i

Servantesovu knjigu je čitao neko drugi. Mislim da bih to vreme intenzivnog čitanja i razvoja, koje je bilo

9

doba mog potpuno nesvesnog postojanja, mogao uporediti sa najdubljom duševnom nesvesticom. U meni

je ostajalo samo jedno osećanje koje je konačno sazrelo tada i kasnije me više nije napuštalo, osećanje

prozime i daleke tuge, potpuno bezrazložne i čiste. Jednom istrčavši iz kuće i šetajući po mrkom polju,

primetio sam u dalekoj provaliji neotopljeni sloj snega koji je bleštao na prolećnom suncu. Ta bela i nežna

boja iskrsla je preda mnom iznenada i učinila mi se tako lepa i nemoguća da sam bio u stanju da zaplačem

od uzbuđenja. Pošao sam ka tom mestu i kroz nekoliko minuta stigao tamo. Sipki prljavi sneg ležao je na

crnoj zemlji; ali on je slabo svetlucao plavo-zelenom bojom, poput mehura od sapunice, i uopšte nije ličio

na onaj bleštavi sneg koji sam video izdaleka. Dugo sam pamtio naivno i tužno osećanje koje sam tada

doživeo, i taj snežni nanos. I već nekoliko godina kasnije, kada sam čitao jednu dirljivu knjigu bez korica,

zamislio sam prolećno polje i daleki sneg i to kako je dovoljno napraviti nekoliko koraka i videće se

prljavi ostaci koji se tope. - I ništa više? - pitao sam se. I život mi se učinio isti takav: evo proživeću na

svetu toliko i toliko godina i doći ću do svog poslednjeg trenutka i umiraću. Kako? I to je sve? To su bili

jedini pokreti moje duše koji su se dešavali u tom periodu. A u međuvremenu sam čitao strane pisce,

punio se sadržajem meni nepoznatih zemalja i epoha i taj svet je postepeno postajao moj: za mene nije

bilo razlike između španskog i ruskog ambijenta.

Prenuo sam se iz tog stanja kroz godinu dana, nedugo pre polaska u gimnaziju. I već tada su mi svi moji

osećaji bili poznati, i kasnije se odvijalo samo spoljašnje proširenje mog znanja, vrlo neznatno i nevažno.

Moj unutrašnji život počinjao je da postoji uprkos neposrednim događajima; i sve promene koje su se

dešavale u njemu, odvijale su se u tami i van svake zavisnosti od mojih ocena iz vladanja, od

gimnazijskih kazni i neuspeha. Ono vreme kada sam bio potpuno povučen u sebe, otišlo je i izbledelo i

samo mi se ponekad vraćalo, poput napada jenjavajuće, ali neizlečive bolesti.

Naša porodica se često selila iz mesta u mesto, često pri tome prelazeći velika rastojanja. Sećam se

užurbanosti, pakovanja glomaznih stvari i večitih pitanja o tome šta je tačno stavljeno u korpu sa

srebreninom, a šta u korpu sa bundama. Otac je uvek bio veseo i bezbrižan, majka je imala strog izraz

lica; o svemu vezanom za pakovanje i putovanje brinula je ona. Ona je pogledavala na svoj mali zlatni

sat, koji joj je po tadašnjem običaju visio na grudima, i slalno se plašila da ne zakasni i otac ju je

umirivao, govoreći sa začuđenim izrazom lica:

- Ali imamo još dovoljno vremena.

On sam je uvek i svuda kasnio. Kad je trebalo da putuje, dešavalo se da se seti toga tri dana pred polazak i

kaže - e, ovaj put ću biti tačan - i neizostavno, posle poljubaca, opraštanja i suza moje male sestre, vraćao

se kući kroz pola sata.

- Prosto ne shvatam kako se ovo moglo desiti. Imao sam barem četrnaest minuta. Dođem na stanicu - i

tamo mi kažu da je voz upravo otišao. Neverovatno.

On se stalno bavio hemijskim eksperimentima, geografskim radovima i društvenim pitanjima. To ga je

potpuno zaokupljalo i često je zaboravljao na ostalo, kao da ostalo nije ni postojalo. Ipak, bile su još dve

stvari koje su ga interesovale: požari i lov. Kod požara je ispoljavao neobičnu energiju. Izvlačio je iz

upaljene kuće sve što je mogao; i pošto je bio veoma jak, često je spasavao od plamena čitave ormare,

koje je iznosio na leđima, i jednom, u Sibiru, kada je gorela kuća jednog bogatog trgovca, uspeo je da niz

drvene merdevine snese vatrostalni sef. Uzgred, nedugo pre požara on se obratio tom trgovcu sa molbom

da mu iznajmi jedan stan koji se nalazio u drugoj trgovčevoj kući; međutim, ovaj ga je saznavši da otac

nije preduzimač, odlučno odbio. Posle požara on je došao kod nas i molio oca da pređe u onu kuću, i čak

je doneo neke poklone. Otac je već stigao da zaboravi na požar: on je rado pomagao svakome, ali nije

samo saosećanje prema unesrećenim ljudima bilo ono što ga je vuklo tamo; on je gajio neshvatljivu ljubav

prema vatri. Trgovac je, međutim, insistirao. - Zar sam ja mogao znati da ćete vi spasiti moj sef? -

prostodušno je rekao. Otac se najzad setio u čemu je stvar, naljutio se i izbacio trgovca rekavši mu: vi tu

pričate kojekakve gluposti, a ja imam posla.

Voleo je fizičke vežbe, bio dobar gimnastičar, neumoran jahač - uvek se smejao ,,držanju“ njegove braće,

dvojice dragonskih oficira, koji, kako je govorio, ,,čak ni završivši tu njihovu konjsku akademiju nisu

naučili da jašu; uostalom, oni su i u detinjstvu bili nesposobni za jahanje i pošli su na tu konjsku

akademiju zato što tamo ne treba učiti matematiku“; a bio je i odličan plivač. Na dubokom mestu je

izvodio jednu neobičnu stvar, koju kasnije nigde nisam video: sedao je, kao da je to bila zemlja, a ne

10

voda, dizao noge tako da je njegovo telo formiralo oštar ugao i odjednom počinjao da se okreće kao zvrk;

sećam se kako sam se smejao, sedeći go na obali; i zatim, uhvativši se rukama za očev vrat, preplivao

reku na njegovim širokim dlakavim leđima. Lov je bio njegova strast. Ponekad se vraćao kući na širokim

seljačkim saonicama nakon dvadesetčetvoročasovnog pažljivog i iscrpljujućeg praćenja životinje - i sa

saonica su gledale staklene, mrtve oči losa; lovio je divlje jarčeve na Kavkazu; za njega nije bilo ništa da

pređe nekoliko stotina kilometara na obični lovački poziv. Nikada nije bio bolestan, nije znao za umor i

po čitave sate je sedeo u svojoj radnoj sobi pretrpanoj epruvetama, retortama i sanducima sa nekom

lepljivom masom, a zatim odlazio na tri dana u lov na vukove, malo spavao za to vreme, i vrativši se,

ponovo sedao za pisaći sto, kao da je to nešto najnormalnije. Njegovo strpljenje je bilo neverovatno.

Čitavu godinu je večerima vajao od gipsa reljefnu kartu Kavkaza, sa najsitnijim geografskim detaljima.

Bila je već završena. Ja sam jednom prilikom ušao u njegovu radnu sobu; njega nije bilo. Karta je stajala

gore, na polici. Pružio sam ruku za njom, povukao je ka sebi - ona je pala na pod i razbila se u

paramparčad. Začuvši buku, došao je otac, pogledao me prekorno i rekao:

- Kolja, nemoj nikada bez dozvole da ulaziš u moju radnu sobu.

Zatim me je stavio na svoja ramena i pošao kod majke. Ispričao joj je da sam razbio kartu i dodao:

Zamisli, sad ću morati ponovo ispočetka da je pravim. Prihvatio se posla i na kraju druge godine karta je

bila gotova.

Ja sam slabo poznavao mog oca, ali znao sam o njemu ono najvažnije: on je voleo muziku i imao običaj

da je dugo sluša, ne mičuči se. Ali zato nije podnosio zvona. Sve što ga je na bilo koji način podsećalo na

smrt, bilo je neprijateljsko i neshvatljivo za njega; i to je bio i razlog njegove averzije prema grobljima i

spomenicima. Jednom sam video oca vrlo uzbuđenog - što mu se dešavalo izuzetno retko. To se dogodilo

u Minsku, kada je saznao za smrt jednog od svojih drugova lovaca, siromašnog činovnika; ja nisam znao

njegovo ime. Sećam se da je to bio visok čovek sa čelom i bezbojnim očima, loše odeven. Uvek bi

neobično živnuo pričajuči o jarebicama, zečevima i prepelicama; on je više voleo sitnu divljač.

- Vuk - to nije lov, Sergeju Aleksandroviču - srdito je govorio ocu. - To je šala. I vuk i medved su šala.

- Kako šala? - negodovao je otac. - A los? A vepar? Ma znate li vi šta je to vepar?

- Ne znam šta je vepar, Sergeju Aleksandroviču. Ali, ponavljam, nečete me razuveriti.

- Pa dobro, neka vam bude - neočekivano bi se smirio otac. - A da li i čaj smatrate šalom?

- Ne, Sergeju Aleksandroviču.

- E, pa onda hajde da pijemo čaj. Samo se bavite nekim sitnicama. Evo, baš da vidim koliko možete da

popijete čaja.

U Minsku naši česti gosti su bili taj činovnik i slikar Sipovski. Sipovski je bio visoki starac sa ljutitim

obrvama, ljubitelj umetnosti i lova sa hrtovima. On je bio ogroman i širok u ramenima; njegovi džepovi

su se odlikovali neverovatnom dubinom. Jednom prilikom kada je došao kod nas i nije zatekao nikoga

osim mene i dadilje, pogledao me je netremice i odsečno upitao:

- Jesi li nekad video petla?

- Jesam.

- Ne plašiš se?

- Ne.

- Evo gledaj.

Gurnuo je ruku u džep i izvadio odatle ogromnog živog petla. Petao je zalupkao nogama po podu i počeo

da trči po predsoblju.

- A šta če vama petao? - upitao sam.

- Da ga crtam.

- On neće sedeti mimo.

- Nateraću ga ja.

- Nećete uspeti.

- Hoću, hoću.

Ušli smo u dečju sobu. Dadilja je mašući rukama uterala petla u nju. Sipovski je, pridržavajući ga jednom

rukom, drugom iscrtao kredom krug na podu - i petao je, na moje zaprepašćenje, nagnuvši se par puta,

ostao nepokretan. Sipovski ga je brzo nacrtao. Sećam se još jednog njegovog crteža: lovac, nagnuvši se u

11

stranu, jaše konja; pravo ispred njega dva hrta napadaju vuka. Lovčevo lice je crveno i strastveno; sve

četiri konjske noge nekako su se ispreplele. Tu sliku mi je Sipovski poklonio. Ja sam jako voleo slike

životinja i, mada ih nikad nisam video, znao sam mnoštvo vrsta divljih zveri i tri toma Brema sam

pročitao dva puta od početka do kraja. Baš u to vreme kada sam čitao drugi tom Života životinja, oštenila

se očeva keruša, engleski seter. Otac je podelio slepu štenad poznanicima i ostavio sebi samo jedno,

najkrupnije. Otprilike tri dana kasnije, uveče je kod nas dotrčao činovnik.

- Sergeju Aleksandroviču - rekao je on sa suzama u glasu, čak se ni ne pozdravivši. - Jeste li podelili svu

štenad? Znači na mene ste zaboravili?

- Zaboravio sam - odgovorio je otac gledajuči u pod. Bilo mu je neprijatno.

- I nijedno vam nije ostalo?

- Jeste jedno: ali to je za mene.

- Dajte mi ga, Sergeju Aleksandroviču.

- Ne mogu.

- Ja sam, Sergeju Aleksandroviču - rekao je činovnik sa očajanjem - pošten čovek. Ali ako mi ne date

štene, ja ču se rešiti i ukrašću ga.

- Pokušajte.

- A ako ga ukradem i vi ne primetite?

- Vaša sreća.

- Nećete ga tražiti natrag?

- Neću.

Kada je on otišao, otac se nasmejao i rekao zadovoljno:

- To je pravi lovac. To razumem.

Bio je veoma zadovoljan, i kada je štene kroz nekoliko dana zaista nestalo, on se tobože razljutio, čak je

rekao da, eto, u kući ništa ne može da se sačuva - neočekivano ga je podržala dadilja, rekavši: danas psa, a

sutra će samovar da odnesu - i moja sestra, neverovatno radoznala, upitala je majku: a posle toga klavir, je

li tako mama? - Ali nestanak šteneta ga po svemu sudeći uopšte nije rastužio. Činovnik nije dolazio jedno

dve nedelje, a onda se pojavio. - Kako je pas? - upitao je otac. Činovnik se samo široko osmehnuo, i nije

ništa odgovorio. To štene je poraslo neobično brzo. Zvao se Trezor; i vrlo često kada je činovnik dolazio

kod nas, Trezor bi dotrčao za njim i mi smo ga smatrali gotovo našim. Jednom prilikom - otac je nekuda

otišao, majka je čitala u svojoj sobi; bio je sunčan jesenji dan Trezor je sa isplaženim jezikom i

raskrvavljenom njuškom iskočio odnekud iza ugla, pojurio ka meni, zacvileo, uhvatio me zubima za

pantalone i povukao napolje. Potrčao sam za njim. Prošli smo kroz jevrejsku četvrt, koja se nalazila na

periferiji, izašli smo iz grada u polja, i tamo sam ugledao činovnika, koji je nepomično ležao u travi licem

nadole. Ja sam ga cimao, zvao, pokušavao da mu pogledam lice, ali on je ostajao nepomičan. Trezor jc

lizao njegovu glavu na kojoj se zgrušala krv razlivena preko unakažene ćele. Zatim je cvileo i ponovo

počinjao da zavija. Osetih veliki strah. U polju smo bili samo nas trojica, sa reke je duvao povetarac;

zastrašujuča starinska puška ležala je pored činovnikovog tela. Ne sećam se kako sam dotrčao kući.

Ugledavši oca, istog časa sam mu sve ispričao. On se namrštio i, ne rekavši ni reč, odjahao na konju kojeg

još nije stigao ni da rasedla, pošto je tek bio stigao. Vratio se kroz dvadeset minuta i objasnio nam da je

činovnik, nespretno prazneći pušku, ispalio sebi u čelo celo punjenje krupne sačme. Otac je bio izuzetno

potišten nekoliko dana, nije se šalio i smejao, čak se ni sa mnom nije igrao. Za vreme ručka ili večere,

odjednom bi prestao da jede i zamislio bi se.

- O čemu misliš? - pitala ga je majka.

- Kakva besmislena stvar! - govorio je. - Kako je glupo poginuo čovek! Nema ga više i ništa ne može da

se uradi.

I tek posle izvesnog vremena opet je postao onaj stari i kao i ranije svako veče pričao mi je nastavak

beskrajne bajke: kako cela naša porodica putuje brodom kojim komandujem ja.

- Mamu nećemo povesti, Kolja - govorio je. - Ona se plaši mora i samo će da oneraspoložuje hrabre

putnike.

- Neka mama ostane kod kuće - pristajao sam ja.

12

- I tako nas dvojica plovimo po Indijskom okeanu. Odjednom počinje oluja. Ti si kapetan, tebi se svi

obraćaju, pitaju šta da rade. Ti mirno izdaješ naređenje. Koje, Kolja?

- Spuštaj čamce za spasavanje! - vikao sam ja.

- Pa, rano je još da se spuštaju čamci. Ti kažeš: učvrstite jedra i ne plašite se ničega.

- I oni učvršćuju jedra - nastavljao sam ja.

- Da, Kolja, oni učvršćuju jedra.

Tokom svog detinjstva ja sam obavio nekoliko putovanja oko sveta, zatim sam otkrio novo ostrvo, postao

njegov vladar, sagradio sam prugu preko mora i dovezao na svoje ostrvo mamu pravo u vagonu - zato što

se mama jako plaši mora i čak se i ne stidi toga. Bio sam toliko naviknut da svako veče slušam bajku o

plovidbi brodom i toliko sam se saživeo sa njom da kad se ona povremeno prekidala - ako bi na primer

otac nekud otputovao - to me je rastuživalo gotovo do suza. Zato, kasnije, sedeći na njegovim kolenima i

povremeno pogledavajući na mirno lice moje majke, koja je obično takođe bila tu, osećao sam pravu

sreću, onu koja je dostupna samo detetu ili čoveku obdarenom neverovatnom duševnom snagom. A onda

se bajka prekinula zauvek: moj otac se razboleo i umro.

Na samrti je govorio, gušeći se:

- Samo, molim vas, sahranite me bez popova i bez crkvenih ceremonija.

Ali ipak ga je sahranjivao sveštenik: zvonila su zvona koja je toliko mrzeo; i na tihom groblju bujno je

rastao visoki korov. Poljubio sam voštano čelo; doveli su me do kovčega, i stric me je podigao, pošto sam

bio isuviše mali. Onaj trenutak kada sam, nespretno viseći na stričevim rukama, zavirio u grob i ugledao

crnu bradu, brkove i očeve zatvorene oči, bio je najstrašniji trenutak u čitavom mom životu. Brujali su

visoki crkveni svodovi, šuštale haljine tetaka, i odjednom sam ugledao neljudsko, okamenelo lice moje

majke. Iste sekunde sam odjednom sve shvatio: ledeno osećanje smrti me je obuzelo i osetio sam bolesnu

slabost, u trenutku ugledavši negde u beskrajnoj daljini svoj sopstveni kraj - istu onu sudbinu koju je

doživeo moj otac. Poželeo sam da umrem u istom trenutku, da bih podelio očevu sudbinu i bio sa njim.

Potamnelo mi je pred očima. Doveli su me do majke, ali ona me nije videla i nije znala da ja stojim kraj

nje. Sa groblja smo uskoro krenuli kući; kočija je poskakivala na oprugama, grob moga oca je ostao iza,

vazduh se ljuljao preda mnom. Sve dalje i dalje bezvučno klize konjska leđa; mi se vraćamo kući, a otac

nepokretno leži tamo; sa njim sam poginuo ja, i moj čudesni brod i ostrvo sa belim zgradama, koje sam

otkrio u Indijskom okeanu. Vazduh se ljuljao pred mojim očima; žuta boja je odjednom zasvetlucala

preda mnom, nepodnošljivi sunčev plamen, krv je udarila u moju glavu i osetio sam se jako loše. Kod

kuće su ine stavili u krevet: dobio sam difteriju.

Indijski okean i žuto nebo nad morem, i crni brod koji polako seče vodu. Stojim na mostu, ružičaste ptice

lete iznad krme i tiho zuji užareni, vreli vazduh. Plovim na svom piratskom brodu, ali plovim sam. Gde li

je otac? I evo, brod prolazi pored šumovite obale: kroz durbin vidim kako između grana promiče mamin

krupni kasač i odmah za njim komotnim, širokim kasom ide crni očev trkački konj. Mi dižemo jedra i

dugo plovimo uporedo sa konjima. Odjednom otac se okreće prema meni: - Tata, kuda ti to ideš? - vičem

ja. I prigušeni, daleki njegov glas mi odgovara nešto nerazumljivo. - Kuda? - ponovo pitam ja. - Kapetane

- kaže mi kormilar - tog čoveka nose na groblje. Zaista, po žutom putu polako ide prazan katafalk, bez

kočijaša: i beli grob blešti na suncu. - Tata je umro! - vičem ja. Majka se saginje prema meni. Njena kosa

je puštena, suvo lice je nepomično i strašno.

- Učvrstite jedra i ne plašite se ničega! - naređujem ja. Počinje oluja.

- Opet viče - kaže dadilja.

Ali evo, prolazimo Indijski okean i bacamo sidro. Sve tone u mrak: ponovo mornari, beli grad spava na

obali; spava moj otac u dubokoj pomrčini, negde nedaleko od mene, i tada porcd našeg usnulog broda

tromo proleću crna jedra Letećeg Holanđanina.

Nakon izvesnog vremena postalo mi je bolje; i dadilja je dugo sedela pored mog kreveta i dugo mi pričala

o raznim stvarima - saznao sam od nje mnogo zanimljivog. Pričala mi je kako u Sibiru na ulicama prodaju

smrznute koturove mleka, kako preko noći stavljaju na prozor hranu za odbegle robijaše, koji po ljutoj

zimi lutaju gradovima i selima. Život mojih roditelja u Sibiru je po dadiljinim rečima bio prelep.

- Ništa gospođa o domaćinstvu nije znala - kaže dadilja. - Ništa. Brkala je kokoške i patke. Kokošaka je

bilo puno, samo nijedna nije nosila. Kupovali smo jaja na pijaci. Jeftina su bila jaja, trideset pet kopejki

13

stotina, nije to ko ovde. Funta mesa dve kopejke. Ulje je prodavano u bačvama, da, bogami. A nastojnica

je bila vrlo lukava. Ide tako jednom pokojni gospodin ulicom, i prilazi mu seljanka: Znate li, veli, gde je

ovde šumareva kuća? To jest naša, dakle. On veli: znam. A ko vam treba? Njihova nastojnica, veli. Ona,

veli, jeftino prodaje jaja, a na pijaci je, veli, skuplje. Pođoše njih dvoje u kupovinu, napred ide seljanka, a

za njom gospodin. I naravno nastojnica je priznala, i toliko je plakala da ti prosto žao bude.

- A ispričaj mi, nano, o Vasiljevnoj.

- A sad o Vasiljevnoj. Uzela gospođa kuvaricu. Ozbiljna žena, od nekih pedeset godina, a možda i

trideset.

- Ali kako, nano, to je velika razlika.

- Nije velika - ubeđeno tvrdi dadilja. - A ti slušaj, inače neću da pričam.

- Neću više.

- Zvala se Vasiljevna. Ja, veli, nisam odavde, samo mi je sin na robiji. A ja sam iz Peterburga. Sve, veli,

umem da kuvam. I zaista, sve je kuvala. I tako smo živeli, a onda jednom gospođa pozove goste,

Vasiljevna pravi kolač, a sto smo još popodne postavili. Uveče gospođa dolazi, a ona je stalno konja

jahala, dobar je bio konj, dorat, iako dorat ne priliči našoj kući, ali bio je dobar. Stiže, znači, i vidi: ničeg

dakle nema, sve je prazno. Kolača nema, posuđe razbacano. Odlazi u kuhinju. A Vasiljevna sedi, sva

crvena, besna, ne daj Bože. Gospođa je pita: zašto nije spremljeno? Šta vam je, Vasiljevna? A ona

odgovara: ja sam i sama gospođa, šta si se razvikala. Neću više da služim, hoću sama da jedem. I ceo

kolač izgrizen. Zatim je pobegla iz kuće, tek se šesti dan vratila. Došla prljava, poderana, sva joj haljina

iscepana, a još i plače. Oprostite mi, molim vas, kad me eto spopadne da pijem, ne mogu da se zaustavim.

Velika pedantkinja.

- Ko to, nano?

- Pedantkinja? Vasiljevna. A sada spavaj; i tvoja bolest će da spava, a onda će da prođe. Spavaj.

Bio je lak, paučinast dan kada sam prvi put izašao. Bežali su beli mali oblaci; ali na istoku se već plavio

sve hladniji vazduh i ja sam pomislio da je po istom takvom danu Andersenova poljska mišica koja je

dala utočište Palčici, zaključavala vrata svoje rupe, razgledala zalihe žita, a uveče, ležuči u krevet,

govorila:

- E, pa sad nam ostaje još samo da obavimo venčanje. Ti treba da budeš zahvalna Bogu, nema svaki

mladoženja takvu bundu kao krt. I molim te, ne zaboravljaj da si ti bez miraza.

Ja sam sažaljevao Palčicu i posebno saosećao sa njom zbog njene usamljenosti - zato što sam i ja celo

svoje detinjstvo proveo sam. Ipak, ja nisam izbegavao svoje vršnjake. Igrao sam se i rata i žmurke, bio

sam po mišljenju mnogih čak isuviše društven; ali nikoga nisam voleo i bez žaljenja sam se rastajao sa

onima od kojih su me odvajale okolnosti. Brzo sam se navikavao na nove ljude, i navikavši se, prestajao

da primećujem njihovo postojanje. To je, po svoj prilici, bila ljubav prema samoći, ali u prilično čudnom,

neuobičajenom obliku. Kada sam ostajao sam, stalno sam želeo da nešto osluškujem; drugi su mi smetali

da to radim. Nisam voleo preteranu otvorenost; ali pošto sam posedovao naviku brzog uživljavanja, prisni

razgovori su mi bili laki. Iako nisam bio lažov, nisam govorio ono što mislim, nehotice otklanjajući teret

iskrenih priznanja, i nisam imao drugove. Kasnije sam shvatio da sam postupajući na taj način grešio. Ta

greška me je skupo koštala, lišio sam sebe jedne od najvrednijih mogućnosti: reči drug i prijatelj shvatao

sam samo teoretski. Cinio sam neverovatne napore da stvorim u sebi to osećanje; ali postigao sam samo

to da shvatim i osetim prijateljstvo drugih ljudi, i tada sam ga odjednom doživeo do kraja. Ono je

postajalo posebno vredno kada se pojavljivala avet smrti ili starosti, kada je mnogo od onoga što je bilo

zajednički stečeno, sada bilo zajednički izgubljeno. Ja sam mislio: prijateljstvo - to znači: mi smo još živi,

a drugi su umrli. Sećam se kada sam išao u kadetski korpus, imao sam druga Dikova; mi smo se družili

zato što smo obojica umeli dobro da hodamo na rukama. Posle se više nismo viđali - pošto su mene

povukli iz škole. Sećao sam se Dikova isto kao i svih ostalih i nikada nisam mislio o njemu. Mnogo

godina kasnije u Sevastopolju jednog vrelog dana, ugledao sam na groblju drveni krst i daščicu sa

natpisom: „Ovde je sahranjen kadet Timofejevske škole Dikov koji je umro od tifusa". U tom trenutku

sam osetio da sam izgubio prijatelja. Ko zna zašto mi je taj strani čovek postao tako blizak, kao da sam sa

njim proveo ceo svoj život. Tada sam primetio da je osečanje gubitka i tuge posebno snažno u lepim

danima, u naročito lakom i prozirnom vazduhu; činilo mi se da se takva ista stanja dešavaju i u mojoj

14

duši; i ako negde daleko u meni nastaje tišina - koja zamenjuje onaj tihi neprestani šum mog duševnog

života, koji ja skoro ne čujem, ali koji odjekuje uvek, a u pojedinim trenucima tek donekle slabi - to znači

da se dogodila katastrofa. I zamislio sam ogromno prostranstvo zemlje, ravno kao pustinja, i vidljivo do

kraja.

Daleki kraj tog prostranstva iznenada se odvaja dubokom pukotinom i bešumno pada u provaliju,

odvlačeći sa sobom sve što se na njemu nalazilo. Nastaje tišina. Zatim se bezvučno odlama drugi sloj, za

njim treći; i evo već mi ostaje samo nekoliko koraka do kraja; i najzad moje noge upadaju u gorući pesak;

u sporom peščanom oblaku, tromo letim tamo dole gde su već pali svi ostali. Tamo blizu, iznad glave gori

žuta svetlost, i sunce poput ogromnog fenjera osvetljava crnu vodu nepomičnog jezera i narandžastu

mrtvu zemlju. Postalo mi je teško - i kao i uvek pomislio sam na majku, koju sam poznavao lošije nego

oca, i koja je uvek ostajala zagonetna za mene. Ona uopšte nije ličila na oca - ni po navikama, ni po

ukusu, niti po karakteru. Činilo mi se da se i u njoj krila opasnost od unutrašnjih eksplozija i stalne

podvojenosti, koja je u meni bila potpuno nesumujiva. Ona je bila veoma mirna žena, donekle hladna u

kontaktu, nikada nije povisivala glas: Peterburg u kojem je živela pre udaje, bakin otmeni dom,

guvernante, prekori i obavezno čitanje klasičnih autora izvršili su uticaj na nju. Posluga koja se nije

plašila oca, čak ni kada je vikao svojim zvučnim glasom: sam đavo zna šta je ovo! - uvek se plašila majke

koja je govorila polako i nikad se nije ljutila. Od svog najranijeg detinjstva pamtim njene staložene

pokrete, onu suzdržanost kojom je zračila i ljubazni osmeh; ona se gotovo nikad nije smejala. Retko je

mazila decu: i dok sam ocu trčao u susret i skakao mu na grudi, znajuči da se taj snažni čovek samo

ponekad pretvara da je odrastao a u suštini je isti kao ja, moj vršnjak, i ako ga sada pozovem u baštu da

vozimo dečja kolica, on če razmisliti i poći - majci sam prilazio obazrivo, učtivo, kao što priliči dobro

vaspitanom detetu, i naravno nikako ne bih sebi dozvolio da vrištim od oduševljenja ili da bezglavo jurim

u gostinsku sobu. Nisam se plašio majke: u našoj kući niko nije bio kažnjavan - ni ja, ni sestre; ali sam

neprestano osećao njenu nadmoć - neobjašnjivu, ali nesumnjivu, koja uopšte nije zavisila ni od njenog

obrazovanja niti od njenih sposobnosti koje su zaista bile izuzetne. Njeno pamćenje je bilo potpuno

nepogrešivo, sećala se svega što je ikada pročitala ili čula. Francuski i nemački je govorila sa

besprekomom preciznošču i pravilnošću, koja bi se, uostalom, mogla učiniti isuviše klasičnom; ali i u

ruskom jeziku moja majka je - i pored odbojnosti prema efektnim izrazima - upotrebljavala samo

književne obrte i govorila sa svojom uobičajenom hladnoćom i ravnodušnoprezrivim intonacijama. Takva

je bila uvek; jedino se ocu iznenada za stolom ili u gostinskoj sobi osmehivala nezadrživo radosnim

osmehom, koji inače nisam viđao kod nje u bilo kojim drugim okolnostima. Mene je često prekorevala -

savršeno mirno, izgovarala je svoje prekore istim onim staloženim glasom: otac me je pri tome saosećajno

gledao, klimao glavom i kao da mi je pružao neku nemu podršku. Zatim je govorio:

- Pa, dobro, neka ga, neče više to da radi. Je li tako, Kolja, da nećeš?

- Neću.

- Dobro, idi sada.

Ja bih se okrenuo, a on je primećivao molećivim tonom:

- Na kraju krajeva, bilo bi tužno da nije nestašan nego miran. Ispod mire đavoli vire.

Iznoseći zamerke i objašnjavajući mi zbog čega treba postupati na određeni način, a ne drugačije, majka

međutim gotovo da nije razgovarala sa mnom, odnosno nije dopuštala mogućnost mog suprotstavljanja.

Sa ocem sam se raspravljao; sa majkom - nikad. Jednom prilikom, sećam se, pokušao sam da joj nešto

odgovorim; ona me je pogledala začuđeno i radoznalo, kao da je prvi put primetila da ja posedujem

sposobnost govora. Ja sam uostalom bio najnesposobniji u porodici: moje sestre su u celosti nasledile od

majke brzinu shvatanja i fantastično pamćenje, i razvijale su se brže nego ja; nikad mi to nije bilo

prebacivano, ali ja sam to vrlo dobro znao i sam. U detinjstvu, kao i kasnije, zavist mi je bila strana; a

majku sam jako voleo, bez obzira na njenu hladnoću. Ta mirna žena, koja je ličila na utelovljenu sliku i

kako se činilo, zadržala njenu čudesnu nepomičnost, zapravo uopšte nije bila takva kakvom se doimala.

Bile su mi potrebne godine da bih to shvatio; a kada sam shvatio, sedeo sam satima utonuo u misli,

zamišljajući njen pravi, a ne prividni život. Ona je volela književnost toliko jako da je to delovalo čudno.

Čitala je često i mnogo; i završivši knjigu, nije pričala, nije odgovarala na moja pitanja; gledala je pravo

ispred sebe zaustavljenim, odlutalim očima i nije primećivala ništa oko sebe. Znala je napamet mnoštvo

15

pesama, celog Demona, celog Jevgenija Onjegina, od prve do poslednje strofe; ali očevu sklonost -

nemačku filozofiju i sociologiju - nije baš volela: to joj je bilo manje zanimljivo nego sve ostalo. Nikada

kod nas u kući nisam video moderne romane - Verbicke ili Arcibaševa; čini se da su se otac i majka

slagali u jednodušnom preziru prema njima. Prvu takvu knjigu sam doneo ja; otac tada već nije bio živ; a

ja sam bio učenik četvrtog razreda, i knjiga koju sam slučajno ostavio u trpezariji zvala se Žena koja stoji

u sredini. Majka ju je slučajno videla - i, kada sam se uveče vratio kući, ona me je upitala, sa gađenjem

pridigavši naslovnu stranu knjige sa dva prsta:

- Ovo ti čitaš? Dobar ukus imaš.

Postideo sam se do suza; i uvek kasnije sećanje na to da je majka znala za moju kratkotrajnu sklonost

prema pornografskim i glupim romanima - bilo je moje najsramnije sećanje; i da je ona mogla to reći ocu,

čini mi se da ja ne bih preživeo takvu nesreću.

Mog oca majka je volela svom snagom, celom svojom dušom. Ona nije plakala kada je on umro; ali i ja i

dadilja smo se plašili da budemo sa njom nasamo. Tri meseca od ranog jutra do kasno u noć, ona je

hodala po gostinskoj sobi, ne zastajući, iz jednog ugla u drugi. Ni sa kim nije razgovarala, skoro ništa nije

jela, spavala je po tri-četiri sata dnevno i nikuda nije izlazila. Rodbina je bila ubeđena da će ona poludeti.

Sećam se, noću u dečjoj sobi, probudim se i čujem brze korake po tepihu; zaspim, probudim se - ponovo:

sve jednako, jedva čujno škripe cipele i čuje se mamin brzi hod. Ustajao sam iz kreveta i bos, u spavaćici

odlazio u gostinsku sobu.

- Mama, lezi u krevet. Mama, zašto stalno hodaš?

Majka me je gledala netremice: video sam bledo, tuđe lice i zastrašujuće oči.

- Mama, plašim se. Lezi malo.

Ona bi uzdahnula, kao da je došla k sebi.

- Dobro, Kolja, sad ću da legnem. Idi da spavaš.

U početku je život moje majke bio srećan. Moj otac je posvećivao sve svoje vreme porodici, odvajajući se

od nje samo radi lova i naučnog rada - i više ga ništa nije zanimalo; sa ženama je bio izrazito ljubazan,

nikada se nije raspravljao sa njima, slažući se čak i u onim slučajevima kada su one govorile nešto

potpuno suprotno njegovim stavovima - ali uopšte uzev, činilo se da mu nije bilo baš sasvim jasno - zbog

čega na svetu postoje još i neke tamo dame. Majka mu je govorila:

- Opet si Veru Mihajlovnu nazvao Vera Vladimirovna. Ona se sigumo uvredila. Kako to još nisi

zapamtio? Pa ona već dve godine dolazi kod nas.

- Stvarno? - čudio se otac. - Koja je to? Žena inženjera koji zviždi?

- Ne, zviždi Darja Vasiljevna, a inženjer peva. Ali Vera Mihajlovna nema veze s tim. Ona je žena

doktora, Sergeja Ivanoviča.

- A, pa da - živnuo bi otac. - To je naravno greška. Sad se tačno prisećam. Odlično znam tu damu. Ona je,

čini se, vrlo prijatna. I njen muž je simpatičan; ali njegov ptičar nije bogzna šta.

U našoj kući nije bilo nikakvih razmirica ili svađa, i sve je išlo dobro. Ali sudbina nije dugo mazila

majku. Prvo je umrla moja starija sestra; smrt je usledila posle operacije želuca, od preuranjenog kupanja

u kadi. Zatim, kroz nekoliko godina je umro otac, i najzad, za vreme velikog rata, moja mlađa sestra je

kao devetogodišnja devojčica umrla od munjevitog šarlaha, bolovavši svega dva dana. Majka i ja smo

ostali sami. Ona je živela prilično povučeno; ja sam bio prepušten sam sebi i rastao sam na slobodi. Nije

mogla da zaboravi gubitke koji su se obrušili na nju tako iznenada i čitave godine je provodila kao

začarana, još ćutljivija i nepomičnija nego pre. Imala je odlično zdravlje i nikada nije bila bolesna; i samo

u njenim očima koje sam pamtio kao svetle i ravnodušne pojavila se takva duboka tuga, da me je, kada

sam gledao u njih, postajalo sramota zbog sebe i zbog toga što uopšte živim. Kasnije mi je majka postala

nekako bliža: upoznao sam neverovatnu snagu njene ljubavi prema uspomeni na oca i sestre, i njenu

tužnu ljubav prema meni. Saznao sam isto tako da je ona bila obdarena brzom i gipkom maštom, koja je

značajno nadilazila moju, i sposobnošću shvatanja takvih stvari o kojima ja nisam ništa ni naslućivao. I

njena nadmoć koju sam osećao od malena, samo se potvrdila kasnije, kada sam skoro odrastao. I shvatio

sam još jednu, najvažniju stvar: onaj svet mog drugog postojanja, koji sam smatrao zatvorenim zauvek i

za svakoga, bio je poznat mojoj majci.

16

Prvi put sam se sa majkom rastao na duže vreme one godine kada sam postao kadet. Korpus se nalazio u

drugom gradu: pamtim plavobelu reku, zelene krošnje Timofejeva i hotel u kojem smo odseli dve nedelje

pre ispita i gde je majka sa mnom prelazila mali udžbenik francuskog jezika, u čijem pravopisu nisam bio

čvrst. Zatim ispit, rastanak sa majkom, novo odelo i uniforma sa epoletama i kočijaš u pocepanom

zobunu, koji neprestano cima uzengije i odvozi majku dole, ka stanici, odakle polazi voz za naš grad.

Ostao sam sam.

Držao sam se po strani od kadeta, satima lutao po bučnim salama korpusa i tek kasnije sam shvatio da

mogu da čekam daleki Božić i dvonedeljno odsustvo. Nisam voleo korpus. Moji drugovi su se u velikoj

meri razlikovali od mene: to su većinom bili sinovi oficira, koji su dolazili iz poluvojničke atmosfere,

kakvu ja nikada nisam upoznao; vojna lica nisu dolazila kod nas i otac se prema njima odnosio sa

neprijateljstvom i omalovažavanjem. Nisam mogao da se naviknem na „razumem“ i ,,nipošto“ i sećam se

da sam jednom prilikom na prekor od strane oficira odgovorio: vi ste donekle u pravu, gospodine

pukovniče - zbog čega su me još više kaznili. Sa kadetima sam se, uostalom, uskoro sprijateljio;

pretpostavljeni me nisu voleli iako sam dobro učio. Metodi predavanja u korpusu su bili veoma

raznovrsni. Nemac je terao kadete da čitaju svi uglas, i zato su se u nemačkom hrestomatskom tekstu čuli

kukurikanje, pevanje nepristojne pesme i podvriskivanje. Učitelji su bili loši, niko se ni po čemu nije

izdvajao, izuzev predavača prirodne istorije, civilnog generala, zajedljivog starca, materijaliste i skeptika.

- Šta je higroskopska vata, Vaša Ekselencijo?

On je odgovarao:

- Evo, ako jedan mladi kadet, kao što ste vi, trči po dvorištu i skakuće poput teleta, a onda slučajno poseče

sebi rep; i dakle na tu posekotinu se stavlja vata. To se radi zbog toga da kadet koji liči na tele ne bi

previše patio. Shvatate?

- Razumem, Vaša Ekselencijo.

- Razumem... - mrmljao je on, mračno se osmehujući. - Eh, deco...

Ne znam zašto, ali taj civilni general mi se izuzelno dopadao; i kada je obraćao pažnju na mene, bio sam

veoma srećan. Jednom prilikom sam morao da mu odgovaram lekciju koju sam dobro znao i nekoliko

puta sam rekao ,,poglavito“ i ,,prevashodno“ i ,,u suštini“. On me je pogledao sa veselim podsmehom i

dao mi dobru ocenu.

- Kakav obrazovan kadet. ,,Poglavito“ i ,,u suštini“. U suštini, možete se vratiti na mesto.

Drugi put me je uhvatio u hodniku, napravio ozbiljno lice i rekao:

- Zamolio bih vas, kadete Sosedov, da ne mašete toliko repom dok hodate. To, na kraju krajeva, privlači

sveopštu pažnju.

I otišao je, osmehujući se samo očima. To je bio jedini predavač u korpusu drugačiji od ostalih - kao što je

jedina stvar koju sam tamo naučio, bila veština hodanja na rukama. I kasnije, nakon što je prošlo mnogo

vremena od mog odlaska iz korpusa, ako bih došao u priliku da stanem na ruke, odmah bih pred sobom

ugledao uglancani parket sale za rekreaciju, desetine nogu koje idu uporedo sa mojim rukama i bradu

mog razrednog starešine:

- Danas opet ostajete bez desertića.

On je uvek govorio u deminutivima i to je kod mene izazivalo nesavladivo gađenje. Nisam voleo ljude

koji upotrebljavaju deminutive u ironičnom smislu: u jeziku nema sitnije i jadnije podlosti od toga.

Primećivao sam da takvim izrazima najčešće pribegavaju ili nedovoljno kulturni ljudi ili jednostavno oni

veoma loši, koji stalno tavore u niskosti ljudskoj. Prisustvo mog razrednog starešine je bilo samo po sebi

neprijatno. Ali ono što je u korpusu za mene bilo posebno mučno jeste nemogućnost da se odjednom

naljutim na sve i odem kući; kuća je bila daleko od mene u drugom gradu, na udaljenosti

dvadesetčetvoročasovne vožnje železnicom. Zima, ogromna, mračna zgrada korpusa, loše osvetljeni

dugački hodnici, usamljenost; bilo mi je neprijatno i teško na duši. Nisam želeo da učim; ležanje u

krevetu nije bilo dozvoljeno. Zabavljali smo se klizanjem po sveže uglancanom parketu; ostavljali smo

vodu da čitavu noć curi iz slavine u umivaonici, skakali preko tabureta i katedri i neprestano se kladili u

šnicle, desert, šečer i špagete. Svi su učili prilično osrednje, izuzev prvog u razredu Uspenskog,

najvrednijeg i najnesrećnijeg kadeta u našoj četi. On je bubao mahnito; sve vreme se spremao za časove,

od ručka do devet sati uveče kada smo išli na spavanje. Uveče je po sat i po klečao i molio se, bezglasno

17

jecajući. S obzirom na to da je bio sin veoma siromašnih roditelja, on se školovao na račun države i

neizostavno je morao imati dobre ocene.

- Za šta se moliš, Uspenski? - upitao sam ga ja, probudivši se i ugledavši njegovu figuru u dugačkoj

nočnoj spavaćici ispred male ikone na njegovom uzglavlju: on je spavao na trećem krevetu od mene.

- Za to da se školujem - brzo je odgovorio svojim uobičajenim tonom, kojim je govorio uvek, i istog

trenutka nastavio mahnitim glasom:

- Oče naš! Iže jesi na nebeseh... - pri tome on je loše shvatao reči molitve i govorio je ,,iže jesi“ tako kao

da to znači: ,,kad si već Ti na nebu“...

- Nepravilno se moliš, Uspenski - rekao sam mu ja. - ,,Oče naš iže jesi na nebeseh” to treba izgovarati sve

zajedno.

On je odjednom prekinuo molitvu i počeo da plače.

- Šta ti je?

- Zašto mi smetaš?

- Dobro, moli se, neću ti više smetati.

I ponovo tišina, kreveti, čađave noćne lampe, tama ispod plafona i mala, bela figurica na kolenima. A

ujutro je grmeo bubanj, svirala je truba iza zida i dežurni oficir je prolazio između redova kreveta:

- Ustajanje, dižite se.

I pored svega, ja nisam mogao da se naviknem na vojnički, kancelarijski jezik. Kod nas u kući se govorio

čist i pravilan ruski i vojni izrazi su mi parali uši. Jednom prilikom sam video četni izveštaj, u kojem je

pisalo: „Izdano toliko i toliko tkanine u cilju izgradnje mundira“, a iza toga se govorilo o troškovima za

,,ostakljivanje“ prozora. Raspravljao sam o tim izrazima sa dvojicom drugova i zaključili smo da je

dežurni oficir - bili smo ubeđeni da je to on napisao - neobrazovan čovek; to verovatno nije bilo daleko od

istine, iako smo oficira koji je tog dana dežurao slabo poznavali: znalo se samo da je on izrazito

religiozan čovek. U pogledu religije u korpusu stvari su bile postavljene strogo: svake subote i nedelje su

nas vodili u crkvu, i tim odlascima, koje niko nije mogao da izbegne, dugujem to što sam omrznuo

pravoslavno bogosluženje. Sve mi je u njemu izgledalo odvratno: i masna kosa debelog đakona koji se

glasno išmrkivao za oltarom, i pre nego što bi počeo službu, brzo je zvučno uvlačio vazduh nosom, čistio

grlo kratkim kašljem i tek nakon toga bi njegov duboki bas tiho zarikao: blagoslovi, vladiko! - i tanušni,

smešni glas sveštenika koji je odgovarao iza zatvorenih carskih vrata, oblepljenih pozlatom, ikonama i

debelonogim, loše nacrtanim anđelima sa melanholičnim licima i debelim usnama:

- Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svjatogo Duha, ninje i prisno i vo vjeki vjekov...

I dugonogi dirigent sa zvučnom viljuškom, koji je i sam pevao i osluškivao pevanje drugih, usled čega je

njegovo lice izražavalo neverovatan napor; meni se sve to činilo besmisleno i nepotrebno, mada nisam

uvek shvatao zašto. Ali učeći Božji zakon i čitajući Jevanđelje, razmišljao sam:

- I kakav je to hrišćanin naš potpukovnik? On ne poštuje nijednu zapovest, stalno me kažnjava, stavlja me

u pritvor i ostavlja ,,bez desertića“. Zar je Hrist tako učio?

Obratio sam se Uspenskom, priznatom poznavaocu Božjeg Zakona:

- Šta ti misliš - upitao sam ga - da li je naš potpukovnik hrišćanin?

- Naravno - rekao je on brzo i uplašeno.

- A kakvo on ima pravo da me kažnjava skoro svaki dan?

- Zato što se ti ružno ponašaš.

- A kako onda u Jevanđelju piše: ne sudite da ne budete suđeni?!

- Da ne budete suđeni, to je pasiv - prošaputao je za sebe Uspenski, kao da proverava svoje znanje. - To

nije rečeno o kadetima.

- Nego o kome?

- Ne znam.

- To znači da ti ne shvataš Božji Zakon - rekao sam ja i otišao; i moj neprijateljski odnos prema religiji i

korpusu se još više učvrstio.

I još dugo kasnije, kada sam već postao gimnazijalac, kadetski korpus sam pamtio kao teški, kameni san.

On je još uvek nastavljao da postoji negde u dubini mene; posebno dobro sam pamtio miris voska na

parketu i ukus šnicli sa špagetima, i čim bih osetio nešto što podseća na to, istog časa bih zamislio

18

ogromne mračne sale, noćne lampe, dortuar, dugačke noge i jutarnji bubanj, Uspenskog u beloj spavaćici

i potpukovnika, koji je bio loš hrišćanin. Taj život je bio težak i jalov; i uspomena na kamenu ukočenost

korpusa bila mi je neprijatna kao uspomena na kasarnu ili zatvor, ili na dugi boravak u mestu koje je Bog

zaboravio, u nekoj hladnoj železničkoj stražamici, negde između Moskve i Smolenska, izgubljenoj u

snegu, u bezljudnom, smrznutom prostranstvu.

Pa ipak su rane godine mog školovanja bile najvedrije, najsrećnije godine mog života. U početku, kako u

korpusu tako i u gimnaziji u koju sam se kasnije upisao, zbunjivala me je brojnost mojih razrednih

drugova. Nisam znao kako da se odnosim prema svim tim ošišanim dečacima. Ja sam bio naviknut na to

da oko mene postoji nekoliko života, mamin, sestrin, dadiljin, koji su mi bliski i poznati; ali ovoliku

gomilu novih i nepoznatih ljudi nisam mogao odjednom da prihvatim. Plašio sam se da se ne izgubim u

toj gužvi i nagon samoočuvanja koji je obično spavao u meni, odjednom se probudio i izazvao u mom

karakteru niz promena, do kojih u drugim okolnostima, kod mene, verovatno ne bi došlo. Često sam

počinjao da govorim ono što nisam mislio, i da postupam onako kako nije trebalo da se postupa: postao

sam drzak, izgubio sam onu usporenost pokreta i odgovora koja je posle očeve smrti nesmetano zavladala

u našoj kući, naizgled začaranoj hladnom čarolijom moje majke. Bilo mi je teško da se kod kuće

odvikavam od gimnazijskih navika; međutim, uskoro sam ovladao tom veštinom. Podsvesno sam shvatao

da se ne treba prema svima ponašati jednako; i zato sam posle kratkog perioda malih kućnih razmirica,

ponovo postao poslušan dečak u porodici; u gimnaziji je pak moja osornost bila razlog zbog kojeg su me

kažnjavali češće nego druge. Iako sam ja bio najnesposobniji u porodici, ipak sam od majke delimično

nasledio dobro pamćenje, ali moja percepcija nikad nije bila neposredno svesna i pun smisao onoga što su

mi objašnjavali shvatao sam tek nakon izvesnog vremena. Očeve sposobnosti su prešle na mene u veoma

izmenjenom obliku, umesto njegove snage volje i strpljenja, ja sam imao tvrdoglavost, umesto lovačkih

talenata - oštrog vida, fizičke izdržljivosti i preciznog opažanja - dobio sam samo neobičnu, slepu ljubav

prema životinjama i napregnuto, ali nehotično interesovanje prema svemu što se dešavalo oko mene, što

se pričalo i radilo. Učio sam uvek vrlo nerado, ali bio sam dobar đak; i samo je moje ponašanje uvek

služilo kao povod za raspravu na pedagoškom savetu. Pored drugih razloga, to je bila posledica toga što ja

nikad nisam imao dečji strah od nastavnika i nisam krio svoja osećanja prema njima. Moj razredni

starešina se žalio majci da sam nekulturan i drzak, iako sam za svoje godine gotovo izuzetno napredan.

Majka, koju su često pozivali u gimnaziju, govorila je:

- Izvinite, ali čini mi se da vi ne umete baš najbolje da postupate sa decom. Kolja je u kući veoma miran

dečak i nikad se ne svađa i obično nije drzak.

I poslala bi domara po mene. Ja sam dolazio u sobu za prijem i pozdravljao se sa njom; ona bi popričala

sa mnom desetak minuta i puštala me.

- Da, sa vama se sasvim drugačije ponaša - slagao se razredni starešina. - Ne znam kako to postižete. Ali

u razredu je nepodnošljiv - on je uvređeno širio ruke. Posebnu osudu i razrednog starešine i inspektora

izazvala je moja drskost prema profesoru istorije (sa njim sam jednom imao sledeći razgovor: Ko je to

Konrad Valenrod? - upitao sam pošto sam bio pročitao to ime u knjizi a nisam ga znao; on je razmislivši

odgovorio: - Isti takav huligan kao i vi), koji me je stavio pred zid zbog toga što sam „nemirno sedeo“. Ja

nisam bio naročito kriv; moj sused je prevukao gumicom preko moje glave - to učitelj nije video; a ja sam

ga udario u grudi - što je bilo primećeno.

Pošto nisam mogao da odam tog kolegu, onda sam na istoričareve reči: idite odmah pred zid; vi ne umete

da se ponašate pristojno - oćutao. Istoričar se, naviknut na moje stalne primedbe, ne začuvši ih ovaj put,

naljutio na mene, počeo da viče, udario svojom stolicom o pod, ali napravivši neki nespretan korak,

okliznuo se i pao pored katedre. Razred nije smeo da se smeje. Ja sam rekao: - Tako vam i treba, veoma

sam srećan zbog toga što ste pali.

On je bio van sebe od besa, naredio mi da izađem iz razređa i odem kod inspektora. Ali kasnije, pošto je

bio dobar čovek, smirio se i oprostio mi, iako ga nisam molio za oproštaj. On u suštini nije bio loš prema

meni; moj glavni neprijatelj bio je razredni starešina, učitelj ruskog jezika, koji me je mrzeo, onako kao

što ljudi mrze sebi ravne. Ipak nije mogao da mi daje loše ocene pošto sam ruski jezik znao bolje od

drugih. Ali zato sam ostajao „bez ručka“ gotovo svaki dan. Sećam se beskrajno tužnog osećanja sa kojim

sam posmatrao kako posle petog časa svi odlaze kući; prvo idu oni koji se brzo spremaju, zatim drugi, i

19

najzad oni najsporiji, i ja ostajem sam i gledam zagonetnu nemu kartu, koja me je podsećala na mesečeve

pejzaže u knjigama mog oca; na tabli se šepuri parče batistane krpe i nakazni đavolčić kojeg je nacrtao

Paramonov, prvak iz crtanja u razredu, i iz nekog razloga mi se čini da đavolčić liči na slikara Sipovskog.

Takvo mukotrpno stanje trajalo je oko jednog sata dok ne bi došao razredni starešina:

- Idite kući. Pokušajte da se ne ponašate tako huliganski.

Kod kuće su me čekali ručak i knjige, a uveče igra u dvorištu, u koje mi je bilo zabranjivano da idem. Mi

smo tada živeli u kući koja je pripadala Alekseju Vasiljeviču Voronjinu, bivšem oficiru, koji je vodio

poreklo iz dobrog, plemićkog roda, čoveku čudnom i izuzetnom. On je bio visokog rasta, nosio guste

brkove i bradu, koji su nekako sakrivali njegovo lice: sećam se da su me uvek zbunjivale njegove svetle

srdite oči. Iz nekog razloga činilo mi se da taj čovek zna o meni mnogo toga što ne sme da se ispriča. Bio

je strašan u besu, gubio se, mogao je da puca u bilo koga: dugi meseci opsade Port Artura odrazili su se

na njegov nervni sistem. On je ostavljao utisak čoveka koji nosi u sebi pritajenu snagu. Ali pored toga bio

je dobar, iako je sa decom uvek razgovarao strogim glasom, iako ga ona nikad nisu raznežavala i nije ih

nazivao umiljatim imenima. Bio je obrazovan i pametan, i posedovao je onu sposobnost poimanja

apstraktnih ideja i složenih osećanja koja se gotovo nikada ne sreće kod običnih ljudi. Taj čovek je

shvatao mnogo više nego što je trebalo da shvata oficir u mirovini da bi srećno proživeo svoj život. Imao

je sina, starijeg od mene nekih četiri godine, i dve ćerke, Marijanu i Nataliju, jednu mojih godina, drugu,

vršnjakinju moje sestre. Voronjinova porodica je bila moja druga porodica. Žena Alekseja Vasiljeviča,

poreklom Nemica, večita zaštitnica onih koji su nešto skrivili, odlikovala se time što nije mogla da odbije

nijednu molbu. Dešavalo se da joj kažem:

- Jekaterina Henrikovna, mogu li da vas zamolim za malo hleba i slatkog, onog što ste napravili za Novu

godinu.

- Šta ti je, drago dete? - užasnula bi se ona. - To slatko ne sme da se dira.

- Jekaterina Hcnrikovna, baš mi se jede. Možda ipak može?

- Ah, kako si čudan. Dobro, daću ti drugo slatko, englesko, ono je isto veoma ukusno...

- Ne, Jekaterina Henrikovna, znam da nije ukusno. Ono miriše na smolu. Je l’ može novogodišnje?

- Ti ne shvataš najprostije stvari. Dobro, daj hleb, doneću ti.

U njoj je tekla tako čvrsta, zdrava krv, da se tokom mnogih godina ona uopšte nije promenila i, činilo se,

nije mogla da ostari: napunila je dvadeset pet godina i takva je ostala celog života. Ni pod kakvim

okolnostima ona nije gubila svoju stalnu, spokojnu radišnost, ništa nije zaboravljala i nije se uzbuđivala.

Kada je jednom u dvorištu izbio požar - zapalila se drvena šupa - i ja sam se probudio usled toga što je

sve unaokolo bilo snažno osvetljeno plamenom i stakla na mom prozoru su pucala od požara, ugledao

sam Jekaterinu Henrikovnu kako stoji pored mog kreveta, potpuno odevenu kao da se to dešavalo usred

bela dana, očešljanu i mirnu.

- Bilo mi je žao da te budim - rekla je. - Tako si slatko spavao. Ali dobro, ustaj, ne daj Bože da se i kuća

zapali. Samo nemoj, molim te, ponovo da zaspiš, moram još da probudim tvoju mamu. Vidiš kako su

ljudi nemarni sa vatrom, zato se ovakve stvari i dešavaju.

Njen sin je tada već išao u četvrti razred gimnazije, bio je izuzetno dobar dečko, ali vrlo razuzdan i

neuravnotežen. Moja majka nikako nije volela njegovu svirku na klaviru, iako je on posedovao izvesne

muzičke sposobnosti; ali obrušavao se na dirke sa takvom mahnitošću, i tako je nemilosrdno pritiskao

pedale, da je ona govorila:

- Mišo, zašto trošite toliko energije?

A on je odgovarao:

- To je zbog toga što se veoma uživljavam.

Mlađu ćerku Voronjinih smo zadirkivali sa Sophie, zbog toga što je ona veoma ličila na malu junakinju

knjige Les malheurs de Sophie18 koju smo čitali.

18 Sofijine nevolje

20

Ta devojčica je gajila ljubav prema neobičnim doživljajima: ona je čas bežala na pijacu i motala se tamo

po ceo dan među prodavačicama, džeparošima i krupnijim lopovima - ljudima u dobrim odelima, sa

širokim pri dnu nogavicama; oštračima, antikvarima, mesarima i onim prodavcima stareži koji, čini se,

postoje u svim gradovima zemaljske kugle, jednako se odevaju u crne rite, loše govore na svim jezicima i

trguju krhotinama stvari koje sasvim sigurno nikome nisu potrebne; pa ipak oni žive i u njihovim

porodicama se smenjuju pokolenja, koja kao da je sama sudbina predodredila za takvu trgovinu i nikada

se ne bave ničim drugim; oni su u mojim očima oličavali veličanstvenu postojanost - čas je skidala čarape

i cipele i hodala bosa po bašti posle kiše i, vrativši se kući, hvalila se:

- Mama, pogledaj kako su mi noge crne.

- Noge su ti zaista veoma crne - odgovarala je Jekaterina Henrikovna. - Ali, šta je tu dobro?

Starija ćerka, Marijana, odlikovala se ćutljivošću, rano razvijenom ženstvenošću i neobičnom snagom

karaktera. Jednom, kada je imala jedanaest godina, otac ju je nazvao glupačom: on je imao jedan od

svojih napada besa tokom kojih je gubio uobičajenu ljubaznost. Ona je prebledela i rekla:

- Sad više neću razgovarati sa tobom.

I nije razgovarala dve godine. Sa sestrom i bratom ponašala se kao starija; i mada se ne bi moglo reći da

su je se u porodici bojali, svakako su izbegavali sukobe sa njom. Sva deca su bila lepa, posedovala su

dobru, čvrstu lepotu, bila su jaka fizički i sklona veselosti; a ruski sangvinični tip u njima nije bio

doveden do kraja, zahvaljujući majčinoj germanskoj krvi.

I Voronjini i ja smo činili samo deo onog dečjeg društva koje se uveče skupljalo u bašti ili dvorištu kuće

Voronjinih; s nama je bilo još nekoliko dečaka i devojčica: mala lepotica Jevrejka Silva, koja je kasnije

postala glumica; dvanaestogodišnje sestre bliznakinje Valja i Ljalja, koje su večito bile u zavadi jedna sa

drugom, realista Volođa, koji je nedugo zatim umro od difterije. Pre nego što bi počeo da pada mrak, svi

smo igrali školice, odnosno skakali smo po kvadratima nacrtanim na zemlji: ti kvadrati su se završavali

velikim nepravilnim krugom na kojem je pisalo raj, i malim kružićem: paklom. Kada bi se smračilo

počinjala bi igra žmurke; i razilazili smo se kući tek nakon što bi nas sobarica zvala već treći put. Ja sam

svoje vreme delio na čitanje, gimnaziju i boravak kod kuće, u dvorištu, i postojali su dugi periodi kada

sam zaboravljao na onaj svet unutrašnjeg postojanja, u kojem sam boravio ranije.

S vremena na vreme sam se ipak vraćao u njega - tome je obično prethodilo bolešljivo stanje, nervoza i

loš apetit - i primećivao sam da je moje drugo biće, obdareno sposobnošću nebrojenih preobražaja i

mogućnosti, u neprijateljstvu sa prvim i to neprijateljstvo postaje sve veće, srazmerno tome kako se prvo

obogaćuje novim saznanjima i postaje jače. Izgledalo je kao da se ono boji sopstvenog uništenja, koje će

se desiti u onom trenutku kada ja spolja potpuno očvrsnem. Ja sam se tada bavio nemim, skrivenim

radom, pokušavajući da postignem punoću i spajanje dva različita života, što sam uspevao da postižem

kada se pojavljivala potreba da budem osoran u gimnaziji i krotak kod kuće. Ali to je bila obična igra; u

ovom slučaju sam, pak, osećao da takav napor prevazilazi moje snage. Osim toga, ja sam više voleo svoj

unutrašnji život nego druge. I uopšte sam primećivao da moja pažnja daleko češće biva privučena

predmetima koji ne bi trebalo da me dotiču, i ostaje ravnodušna prema mnogome od onoga što me se

neposredno ticalo. Ponekad je prolazilo mnogo vremena pre nego što bih shvalio smisao nekog događaja,

i tek potpuno izgubivši uticaj na moja čula, on je dobijao ono značenje koje je trebalo da ima kada se

dešavao. Događaj se najpre selio u daleku i nestvarnu oblast, u koju je tek ponekad silazila moja mašta i

gde sam nalazio nešto poput geografskih slojeva moje istorije. Stvari koje su iskrsavale preda mnom

nemo su se rušile i ponovo sam počinjao sve iz početka, i tek osetivši snažan potres i spustivši se na dno

svesti, nalazio sam tamo one krhotine u kojima sam nekada živeo, ruševine gradova koje sam napustio.

To odsustvo neposrednog, trenutnog odjeka na sve što mi se dešavalo, ta nemogućnost da odmah znam

šta da radim, poslužili su potom kao razlozi moje duboke nesreće, kao duševna katastrofa koja se desila

ubrzo nakon mog prvog susreta sa Kler. Ali to je bilo nešto kasnije.

Dugo nisam shvatao iznenadne napade mog umora - u onim danima kada nisam ništa radio i nije trebalo

da budem umoran. Međutim, ležući u krevet, osećao sam se kao da sam radio neprekidno satima. Kasnije

sam shvatio da me nepoznati zakoni unutrašnjeg kretanja primoravaju da boravim u stalnim traganjima i

poteri za nečim što se samo na tren pojavljuje preda mnom u obliku ogromne bezoblične mase, nalik na

21

podvodno čudovište - pojavljuje se i nestaje. Fizički se taj umor ispoljavao u glavoboljama, i ponekad

sam osećao i čudan bol u očima, kao da ih je neko pritiskao prstima. I u dubini moje svesti ni na trenutak

nije prestajala nema borba u kojoj ja sam gotovo da nisam igrao nikakvu ulogu. Često sam gubio sebe. Ja

nisam bio nešto jednom zauvek određeno; menjao sam se, postajući čas veći, čas manji; i možda ta

nestalnost moje sopstvene aveti koja mi nije dozvoljavala da se jednom razdvojim i zauvek pretvorim u

dva različita bića - dozvoljavala mi je da u realnom životu budem raznovrsniji nego što je to delovalo

moguće.

Te prve, vedre godine mog gimnazijskog života samo su ponekad bile pomučene duševnim krizama od

kojih sam tako patio i u kojima sam ipak pronalazio mučno zadovoljstvo. Živeo sam srećno - ako može da

živi srećno čovek iza čijih ramena se u vazduhu uzdiže neumorna senka. Smrt nikad nije bila daleko od

mene, i bezdani u koje me je bacala mašta delovali su kao njeni posedi. Mislim da je taj osećaj bio

nasledan: nije slučajno moj otac imao takvu odbojnost prema svemu što ga je podsećalo na neizbežni kraj;

taj neustrašivi čovek je tu osećao svoju bespomoćnost. Mamina nesvesna, hladna ravnodušnost kao da je

odrazila u sebi nečiju poslednju nepomičnost, i pohlepno pamćenje mojih sestara upijalo je sve tako brzo

zbog toga što je negde u njihovom udaljenom predosećanju smrt već postojala. Ponekad sam sanjao da

sam umro, da umirem, da ću umreti; nisam mogao da vičem, i oko mene je nastajala uobičajena tišina,

koju sam tako dobro poznavao; ona se iznenada širila i menjala dobijajući novo, meni dotad nepoznato

značenje: upozoravala me je.

Čitavog života mi se činilo - čak i kada sam bio dete - da ja znam nekakvu tajnu koju drugi ne znaju; i ta

strašna zabluda me nikad nije napuštala. Ona se nije mogla zasnivati na spoljašnjim razlozima: ja nisam

bio ništa više ili manje obrazovan nego cela moja neuka generacija. To osećanje je bilo nezavisno od

moje volje. Veoma retko, u najnapregnutijim časovima svog života, osećao sam nekakvu trenutnu, gotovo

fizičku metamorfozu i tada sam se približavao svom slepom znanju, varljivoj spoznaji čudesnog. Ali

zatim bih došao sebi: sedeo sam bled i iscrpljen na istom mestu, i kao i ranije sve oko mene skrivalo se u

svoje kamene, nepomične oblike, i predmeti su ponovo poprimali onaj stalni i nepravilni izgled na koji je

bio naviknut moj vid.

Posle takvih stanja, na duže vreme sam zaboravljao na njih i vraćao se svojim svakodnevnim brigama i

pripremama za put, ako je počinjalo leto - pošto sam svake godine tokom raspusta putovao na Kavkaz,

gde je živela mnogobrojna rodbina mog oca. Tamo sam iz kuće mog dede koja se nalazila na periferiji

grada odlazio u planine. Visoko u vazduhu su leteli orlovi, ja sam koračao po visokoj travi sa mojom

montekristo puškom19; iz koje sam gađao vrapce i mačke; sa strane je bučno tekao Terek i crna vodenica

se usamljeno uzdizala nad njegovim crnim talasima. U daljini, na planinama, bleštao je sneg - i ja bih se

ponovo setio snežnog nanosa koji sam video kraj Minska nekoliko godina ranije. Stigavši do šume legao

bih pored prvog mravinjaka na koji bih naišao, uhvatio gusenicu i pažljivo je stavljao kraj jednog od ulaza

u visoku šupljikavu piramidu iz koje su istrčavali mravi. Gusenica bi otpuzala, privlačeći k sebi svoje

dlakavo telo. Mrav ju je stizao i hvatao za rep, pokušavajući da je zadrži, ali ona ga je lako vukla za

sobom. U pomoć prvom mravu dotrčavali su drugi: oni bi oblepili gusenicu sa svih strana, živa lopta se

polako kretala natrag i najzad nestajala u jednom od otvora. Ista takva sudbina snalazila je krupne muve

sa plavim krilima, kišne gliste i čak i bube, mada je mravima najteže bilo da izađu na kraj s ovim

poslednjima: bube su glatke i tvrde, nije ih lako ščepati. Ali najtežu borbu sam posmatrao onda kada sam

pustio u mravinjak veliku crnu tarantulu. Nikad nisam video okrutnije stvorenje, ni među životinjama ni

insektima poznatim po svojoj surovosti - ako se tako može nazvati njihov nedokučivi instinkt.

Najkrvoločnije životinjice koje sam imao priliku da sretnem - tvorovi, hrčci, lasice - obično poseduju

izvesne analitičke sposobnosti i u slučaju opasnosti se povlače, neprijatelja pak napadaju jedino ako

nemaju mogućnosti da pobegnu. Samo jednom sam video da se lasica uhvatila za ruku konjušara koji ju je

ranio kamenom: obično bi pobegle čudesno brzo, poput zmija. Tarantula se nikad ne povlači. Oprezno

sam je pustio iz staklene bočice: pala je pravo na mravlju gomilu. Mravi su je istog časa napali. Ona se

kretala po zemlji u skokovima i očajnički se borila, i uskoro se mnoštvo napola pregrizenih mrava

umirući koprcalo na zemlji.

19 Vazdušna puška.

22

Ona se mahnito bacala na sve što se kreće, nije koristila mogućnost da ode i ostajala je tu, kao da očekuje

nove protivnike. Bitka je trajala više od sat vremena, ali najzad je i tarantula bila uvučena u mravinjak.

Gledao sam tu bitku sa teskobnim uzbuđenjem i mutne, beskrajno davno zaboravljene uspomene kao da

su svetlucale u magli mog zauvek sahranjenog znanja. I odmah nakon toga sam se uputio dalje. Da lovim

guštere, da sipam vodu u rupe šumskih glodara. Posle dugog čekanja iz vode bi se pomolila mokra

životinjica; ona je brzo iskakala, jurila nekud u stranu i nestajala u nekoj drugoj rupi. Ali i glodari, i

gušteri, i mravi, pa čak i tarantule, sve to nije bilo ništa u poređenju sa neobičnim prizorom koji sam imao

priliku da vidim jednog ranog jutra u julu. Video sam pacove koji se sele. Išli su u obliku nepravilnog

četvorougla, vukući po zemlji repove i prebirući šapama. Sedeo sam na drvetu i gledao kako je brzo

crnela zemlja, kako su pacovi stigli do male jaruge, nestali u njoj i zatim se ponovo pojavili, cijučući i

grabeći sve dalje; kako su zatim došli do Tereka, kako se zaustavilo na trenutak njihovo stado i kako su

zatim, preplivavši reku, iščezli u nečijoj bašti. Ja sam sišao sa drveta i otišao da legnem na ivicu šume.

Tišina, sunce, drveće... Povremeno se čuje kako se odronjava zemlja u provaliji i pucaju suve grančice: to

trči vepar. Zaspao bih na travi i probudio se sa vlažnim leđima i žutom vatrom pred očima. Zatim,

osvrćući se prema crvenom suncu na zalasku, išao sam kući u prohladne sobe dedinog stana i stizao baš

na vreme da vidim čobanina u belom pustenom šeširu kako tera stado sa pašnjaka; i dedine bodljive

krave, čuvene po opakoj čudi i dobroj muži, mučući su ulazile kroz kapiju obora. Znao sam da će sada

telad pohrliti ka kravama, da će radnica sklanjati uporne teleće glave od vimena i o bela dna kofi

zazvoniće gipki mlazovi mleka - i deda će to posmatrati sa galerije koja gleda na dvorište lupkajući

štapom po podu; zatim će se zamisliti kao da se nečega priseća. A imao je čega da se seti. Nekad, jako

davno, on se bavio time što je otimao krda konja od neprijateljskih plemena i prodavao ih. Tada se to

smatralo junaštvom; i podvizi takvih ljudi su bili predmet jednodušnih pohvala; sve se to dešavalo

tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Ja sam dedu pamtio kao malog starca u čerkeskom odelu, sa

zlatnim handžarom. Devetsto dvanaeste je napunio sto godina; ali bio je krepak i čio, a starost ga je

učinila dobroćudnim.

Umro je u drugoj godini rata uzjahavši nepripitomljenog engleskog trogodišnjaka svoga sina, starijeg

brata mog oca; ali njegova izvrsna veština jahanja, kojom se dičio mnoge decenije, izneverila ga je. Pao je

sa konja, udario se o oštar kraj kotla koji je ležao na zemlji i kroz nekoliko sati umro. On je znao i pamtio

veoma mnogo stvari, ali nije o svemu pričao: i tek po rečima drugih staraca, njegovih mlađih drugova,

mogao sam da steknem predstavu o tome da je deda bio pametan i lukav, kao zmija - tako su govorili

prostodušni ljudi iz sredine devetnaestog veka. Dedino lukavstvo se sastojalo u tome što je on posle

dolaska Rusa na Kavkaz zauvek ostavio na miru krda konja i počeo da živi mirnim životom, koji se

nikako nije mogao očekivati od ovog nezadrživog čoveka. Svi njegovi drugovi su poginuli kao žrtve

osvete; njegova kuća je napadana dva puta, ali prvi put je on na vreme saznao za to i umakao zajedno sa

celom porodicom, a drugi put se branio nekoliko sati puškom, ubio šestoricu ljudi i izdržao dok nije stigla

pomoć. Napadači su ipak uspeli da naprave dedi izvesnu štetu: posekli su njegovu najbolju jabuku. Deda

je bio ponosan na svoj voćnjak i nije puštao tamo nikoga osim mene. U tom voćnjaku su rasle jabuke

„beli naliv“20, ogromne zlatne šljive i ovalne kruške neobičnih dimenzija, a u sredini, na dnu jaruge, koja

se na kavkasko-ruskom jeziku zove ,,balka“, tekao je potok u kojem su plivale pastrmke. Ja bih se prejeo

nezrelog voća i išao okolo sa bledim licem i patnjom u očima. Tetka je prekorevala dedu:

- Eto, kad puštaš dečaka u voćnjak!

Ona je faktički upravljala svim poslovima i kako je deda sve više stario, preuzimala je vlast u svoje ruke.

Ali obično se nije usuđivala da mu protivreči - i kada je rekla: eto, kad puštaš dečaka u voćnjak - deda je

pobesneo i zaurlao visokim staračkim glasom:

- Tišina!

20 Vrsta kiselkaste jabuke.

23

Ona se smrtno uplašila, otišla u svoju sobu i ležala tamo ceo sat na divanu, zagnjurivši lice u jastuk. -

Zašto si se toliko uplašila? - upitao sam je. - Ti ništa ne znaš - odgovorila je tetka. - Deda će me zaklati.

Deda je opasan čovek. - Ma, ti si jednostavno kukavica - rekao sam ja. - Deda je vrlo simpatičan, on te

neće ni prstom pipnuti, iako si ti zla i škrta. Zašto ne želiš da ja idem u voćnjak? - nastavljao sam ja,

zaboravivši dedu i iznenada pobesnevši. - Želiš da sve jabuke ostanu tebi? Svejedno ih nećeš pojesti. -

Napisaću tvojoj mami da si bezobrazan prema meni. Ali tetkina pretnja me nimalo nije plašila, tim pre što

sam se čak i sa tetkom retko svađao: bio sam isuviše zauzet gađanjem vrabaca, lovom na mačke i

putovanjima u šumu. I proboravivši kod dede mesec ili mesec i po dana odlazio sam u Kislovodsk, koji

sam veoma voleo - to je bio jedini provincijski grad sa prestoničkim navikama i prestoničkim izgledom.

Voleo sam njegove vile koje su se uzdizale iznad ulica, njegov minijatumi park, zelenu vinogradsku

galeriju koja se protezala od stanice do grada, šum koraka po šljunku banjske dvorane i bezbrižne ljude

koji su stizali ovamo iz svih krajeva Rusije. Ali počev od prvih godina rata, Kislovodsk je već tada bio

preplavljen osiromašenim damama, propalim glumcima i mladim ljudima iz Moskve i Peterburga: ti

mladi ljudi su jahali iznajmljene konje i očajnički mrdali laktovima, kao da ih je neko pogurivao ispod

ruku. U Kislovodsku sam pio narzan, razblažen sirupom, šetao po parku i penjao se na planinu ka malom

belom zdanju sa stubovima, koje je stajalo visoko iznad grada; ono se zvalo „Hram vazduha“. Nisam znao

čiji je taj pretenciozni naziv, dostojan provincijskog pesnika sa dugom kosom i nekad davno završena tri

razreda srednje škole. Ali voleo sam da se penjem tamo; tamo je vetar poput vazdušne reke žuborio i

strujao između stubova. Beli zidovi bili su prekriveni natpisima u kojima je do savršenstva stizala

istančanost ruske beznadežne ljubavi i sujetne težnje za ovekovečenjem svog imena. Voleo sam crveno

kamenje na planini, čak sam voleo i „Zamak podmuklosti i ljubavi“, gde se nalazio restoran, a u restoranu

predivne pastrmke. Voleo sam crveni pesak kislovodskih aleja i bele lepotice banjske dvorane, severne

žene sa tamnocrvenim beonjačama zečjih očiju. U parku sam prolazio pored onog malenog grebena na

Oljhovci, gde je stalno dežurao fotograf, koji je slikao dame i gospođice kako stoje iznad vodenog zida

koji pada; te snimke sam video svuda, u najzabitijim mestima Rusije.

- A ovo sam se slikala u Kislovodsku...

- Naravno, naravno - govorio sam ja. – Znam.

Onaj Kislovodsk koji sam video u detinjstvu, ostao je u mom sećanju u obliku belog zdanja sa osećajnim

natpisima. Ali evo već je uveče počelo da biva pomalo prohladno; rano ujesen sam se vraćao kući da

ponovo utonem u onaj hladni i mirni život koji je u mojim mislima neraskidivo povezan sa škripanjem

snega, tišinom u sobama, mekim tepisima i neverovatno dubokim divanima koji su stajali u gostinskoj

sobi. Kod kuće ja kao da sam se selio u neku drugu zemlju, gde je trebalo živeti drugačije nego što se

živelo svuda. Voleo sam uveče da sedim u svojoj sobi sa ugašenim svetlom; sa ulice je ružičasti noćni

plamen fenjera stizao do mog prozora u blagim odsjajima. I fotelja je bila meka i udobna; i dole u stanu

doktora koji je živeo ispod nas, polako i nesigurno svirao je klavir. Činilo mi se da plovim po moru i

poput snega bela pena talasa ljuljuška se pred mojim očima. I kada sam počeo da se prisećam tog

vremena, pomislio sam kako u mom životu nije bilo dečaštva. Ja sam uvek tražio društvo starijih i sa

dvanaest godina na sve načine pokušavao, uprkos očiglednom, da delujem odraslo. Sa trinaest godina sam

proučavao Hjumov Traktat o ljudskom umu i dobrovoljno sam prešao istoriju filozofije koju sam

pronašao u našem ormaru za knjige. To čitanje mi je zauvek ugradilo naviku kritičkog odnosa prema

svemu, koja mi je zamenjivala nedovoljnu brzinu opažanja i neosetljivost za spoljašnje događaje. Moja

osećanja nisu mogla da sustignu razum. Iznenadna ljubav prema promenama koja me je obuzimala u

napadima, odvlačila me je napolje iz kuće: i jedno vreme sam počeo rano da odlazim i kasno da se

vraćam i boravio sam u društvu sumnjivih ljudi, partnera u bilijaru, za koji sam se zagrejao sa trinaest i po

godina, nekoliko nedelja pre revolucije. Sećam se gustog, plavog dima nad čojom i lica igrača kako

iskrsavaju iz senke; među njima je bilo ljudi bez zanimanja, činovnika, mahera i špekulanata. Imao sam

nekoliko drugova, takvih kao ja: i nakon zajedničke pobede mi smo svi u deset sati uveče odlazili u

cirkus, da gledamo jahačice, ili u neki kabare gde su se pevale bestidne pesmice i gde su plesale

šansonete; one su poigravale stojeći na sceni i sastavljajući ruke ispod pojasa, tako da se kažiprst i palac

desne ruke dodiruju sa odgovarajućim prstima leve. Ta težnja ka promeni i žudnja za izlaskom iz kuće

poklopili su se sa vremenom koje je prethodilo novom poglavlju u mom životu. Ono je trebalo da počne

24

svakog trenutka: maglovita svest o njegovoj narastajućoj neizbežnosti uvek je bila u meni, ali krunila se u

gomili sitnica: ja kao da sam stajao na obali reke spreman da se bacim u vodu, ali ipak se nisam odlučivao

na to, iako sam znao da to svejedno ne mogu izbeći: proći će još malo vremena - i ja ću ući u vodu i

zaplivaću, guran ujednačenom i snažnom maticom. Bio je kraj proleća devetsto sedamnaeste godine;

revolucija se odigrala pre nekoliko meseci; i, najzad, u leto, u junu mesecu desilo se ono ka čemu me je

postepeno i polako vodio moj život, za šta je sve ono što sam proživeo i shvatio bilo samo ispit i

priprema: jedne sparne večeri koja je usledila nakon nepodnošljivo toplog dana, na igralištu gimnastičkog

društva Orao, stojeći u trikou i patikama, go do pojasa i umoran, ugledao sam Kler kako sedi na klupi za

gledaoce.

Sutradan ujutro, ponovo sam došao na igralište, da bih se sunčao, i ležao sam na pesku zabacivši ruke iza

glave i gledajući nebo. Vetar je pomerao nabor na mom kupaćem trikou, koji mi je bio malo veći nego što

je trebalo. Igralište je bilo prazno. Samo je u hladu voćnjaka koji se nalazio pored obližnje kuće, Griša

Vorobjov, student i gimnastičar, čitao roman Marka Krinickog. Nakon pola sata čutanja on me je upitao:

- Da li si čitao Krinickog?

- Nisam.

- Dobro je što nisi. - I Griša je ponovo začutao. Ja sam zatvorio oči i ugledao narandžastu izmaglicu

ispresecanu zelenim munjama. Mora biti da sam odspavao nekoliko minuta, pošto nisam ništa čuo.

Odjednom sam osetio hladnu meku ruku koja je dodirnula moje rame. Čisti ženski glas iznad mene je

rekao: druže gimnastičaru, nemojte da spavate, molim vas. Otvorio sam oči i ugledao Kler, čije ime tada

nisam znao. - Ne spavam - odgovorio sam ja. - Da li me vi poznajete? - nastavljala je Kler. - Ne, sinoć

sam vas video prvi put. Kako se zovete? - Kler. - A, vi ste Francuskinja - rekao sam ja, obradovavši se

nejasno zašto. - Sedite, molim vas; samo, ovde je pesak. - Vidim - rekla je Kler. - A vi se izgleda

intenzivno bavite gimnastikom i čak hodate na rukama po gredi. To je vrlo smešno.

- To sam naučio u korpusu.

Ona je zaćutala nakratko. Imala je duge ružičaste nokte, veoma bele ruke, liveno, čvrsto telo i duge noge

sa visokim kolenima. - Vi, čini mi se, imate igralište za tenis? - Njen glas je sadržavao tajnu trenutnog

opčinjavanja, zbog toga što se uvek činio poznat; i meni se činilo da sam ga već negde čuo, da sam stigao

da ga zaboravim i da ga se ponovo setim. - Želim da igram tenis - govorio je taj glas - i da se učlanim u

gimnastičko društvo. Zabavljajte me, molim vas, vrlo ste neljubazni. - Kako da vas zabavljam? - Pokažite

mi kako radite gimnastiku.

Ja sam se uhvatio rukama za vruću prečku, pokazao sve što sam umeo, zatim se okrenuo u vazduhu i

ponovo seo na pesak. Kler me je gledala držeći ruku iznad očiju; sunce je sijalo veoma jako. - Vrlo dobro;

samo jednom ćete tako razbiti glavu. A da li igrate tenis? - Ne. - Vi odgovarate vrlo jednosložno -

primetila je Kler. Vidi se da niste navikli da razgovarate sa ženama. - Sa ženama? - iznenadio sam se ja;

nikad mi nije padalo na pamet da sa ženama treba razgovarati na neki poseban način. Sa njima treba biti

još ljubazniji nego inače, ali ništa drugo. - Ali vi i niste žena, vi ste devojka.

- A da li vi znate kakva je razlika između žene i devojke? - upitala je Kler i nasmejala se. - Znam. - Pa ko

vam je to objasnio? Tetka? - Ne, znam to i sam. - Na osnovu iskustva? - rekla je Kler i ponovo prsnula u

smeh. - Ne - rekao sam ja crveneći. - Bože, pa on je pocrveneo! - povikala je Kler i zapljeskala; i od tog

zvuka probudio se Griša koji je mirno zaspao nad Markom Krinickim. On je kašljucnuo i ustao: lice mu je

bilo zgužvano, zelena traka od trave mu je presecala obraz.

- Ko je ovaj lepi i relativno mladi čovek?

- Na usluzi - rekao je Griša dubokim, još uvek ne sasvim čistim glasom, koji kao da je i dalje dopirao iz

sna. - Grigorij Vorobjov.

- Vi to izgovarate tako ponosno kao da ste rekli: Lav Tolstoj.

- Zamenik predsednika ove simpatične organizacije - objasnio je Griša - i student treće godine pravnog

fakulteta.

- Zaboravio si da dodaš: i čitalac Marka Krinickog - rekao sam ja.

- Ne obraćajte pažnju - rekao je Griša, obraćajući se Kler. - Ovaj momak je isuviše mlad.

Ja sam tada bio na prelazu iz petog u šesti razred; Kler je završavala gimnaziju. Ona nije bila stalni

stanovnik našeg grada; njen otac, preduzetnik, povremeno je živeo u Ukrajini. Oni su, odnosno Klerin

25

otac i majka i njena starija sestra, zauzimali ceo sprat velikog hotela i svi su stanovali odvojeno. Klerina

majka nikad nije bila kod kuće; starija sestra, učenica konzervatorijuma, svirala je klavir i šetala po gradu,

pri čemu ju je uvek pratio student Juročka, koji je za njom nosio fasciklu sa notama. Ceo njen život se

sastojao samo od te dve aktivnosti, šetnje i sviranja; i za klavirom je brzo govorila, ne prestajući da svira:

- Bože, kad samo pomislim da danas još nisam izlazila iz kuće! - a šetajući, odjednom bi se setila da nije

dobro naučila neku vežbu; i Juročka, koji se neizostavno nalazio pored nje, samo bi delikatno kašljucnuo i

premestio fasciklu sa notama iz jedne ruke u drugu. To je bila čudna porodica. Glava porodice, sedi čovek

uvek uredno odeven, ignorisao je, kako se činilo, postojanje hotela u kojem je živeo. On je odlazio te u

grad, te van grada u svom žutom automobilu, svako veče je bio u pozorištu, ili u restoranu, ili u kabareu, i

mnogi njegovi poznanici nisu ni sanjali da on vaspitava dve ćerke i brine se o svojoj ženi, njihovoj majci.

Sa njom se povremeno sretao u pozorištu i vrlo ljubazno joj se klanjao, a ona mu je sa istom takvom

ljubaznošću, koja je delovala naglašenije, i čak pomalo podsmešljivo, odgovarala.

- Ko je to? - pitala bi saputnica glave porodice.

- Ko je to? - pitao bi muškarac koji je bio u društvu njegove žene.

- To je moja žena.

- To je moj muž.

I oboje su se osmehivali i oboje su znali i videli: on - osmeh svoje žene, ona - osmeh svoga muža.

Njihove ćerke su bile prepuštene same sebi. Starija je nameravala da se uda za Juročku; mlađa, Kler, je

bila ravnodušno pažljiva prema svima; u njihovoj kući nije bilo nikakvih pravila, nikakvih određenih

termina za jelo. Nekoliko puta sam bio u njihovom stanu. Dolazio sam tamo pravo sa igrališta, umoran i

srećan zbog toga što sam bio sa Kler. Voleo sam njenu sobu sa belim nameštajem, velikim pisaćim

stolom, pokrivenim zelenim upijačem - Kler nikada ništa nije pisala - i kožnom foteljom, ukrašenom

lavljim glavama na naslonima za ruke. Pod je prekrivao veliki plavi tepih na kojem je bio prikazan

neprirodno dugačak konj sa mršavim jahačem nalik na požutelog Don Kihota; niski divan sa jastucima

bio je veoma mekan i nagnut; nagib mu je bio ka zidu. Voleo sam čak i akvarelnu Ledu sa labudom koja

je visila na zidu, iako je labud bio tamne boje - verovatno mešavina običnog labuda sa australijskim,

rekao sam Kler - a Leda je bila neoprostivo neproporcionalna. Veoma su mi se dopadali Klerini portreti -

ona ih je imala gomilu, pošto je veoma volela sebe - ali ne samo ono nematerijalno i lično što svi ljudi

vole kod sebe, nego i svoje telo, glas, ruke, oči. Kler je bila vesela i podsmešljiva, i moglo bi se reći da je

znala previše za svojih osamnaest godina. Sa mnom se poigravala: terala me je da naglas čitam

humorističke priče, oblačila je muško odelo, crtala sebi brčiće nagorelim čepom, govorila dubokim

glasom i pokazivala kako treba da se ponaša „pristojan dečak“. Ali bez obzira na Klerine šale i onu

besadržajnost sa kojom se ona stalno odnosila prema meni, meni je bilo neprijatno. Kler je bila u onim

godinama kada su sve sposobnosti devojke, svi napori njene koketnosti, svaki njen pokret i svaka misao u

suštini nesvesne manifestacije potrebe za fizičkom ljubavlju, čcsto gotovo bezličnom i koja se iz slobode

uzajamnih odnosa pretvara u nešto drugo, što izmiče našem shvatanju i počinje da vodi samostalan život,

kao biljka koja se nevidljivo nalazi u sobi i ispunjava vazduh mučnim i neodoljivim mirisom. Ja tada to

nisam shvatao, ali nisam prestajao da osećam; i bilo mi je loše, gubio sam glas, odgovarao rasejano,

bledeo sam i gledajući se u ogledalo nisam mogao da prepoznam svoje lice. Stalno mi se pričinjavalo da

tonem u vatrenu i slatku tečnost i pored sebe vidim Klerino telo i njene svetle oči sa dugačkim

trepavicama. Ona kao da je shvatala moje stanje: uzdisala je, protezala se celim telom - obično je sedela

na divanu - i odjednom bi se izvrnula na leđa, sa promenjenim licem i stisnutim zubima. To je moglo

trajati dugo da ja posle izvesnog vremena nisam prestao dolaziti kod nje, uvredivši se na njenu majku -

što se dogodilo vrlo neočekivano; jednom prilikom sam sedeo kod Kler, kao i obično u fotelji; ona je

ležala na divanu; iznenada sam iza vrata čuo duboki ženski glas koji je nešto nervozno govorio sobarici. -

Moja majka - rekla je Kler. - Čudno, ona je u ovo vreme retko kod kuće. I u istom trenutku Klerina majka

je ušla u sobu, ne pokucavši. To je bila mršava gospođa od nekih trideset i četiri godine; oko vrata je

imala brilijantsku ogrlicu, na rukama ogromne smaragde: mene je odmah neprijatno iznenadilo to obilje

nakita. Ona se mogla učiniti lepom, ali njeno lice su kvarile debele usne i svetle okrutne oči. Ja sam ustao

i poklonio joj se. Kler me je istog časa predstavila. Njena majka, jedva me pogledavši, reče: beskrajno

sam srećna što sam vas upoznala - i istog trena se obratila Kler na francuskom:

26

- Je ne sais pas, pourquoi tu invite toujours des jeunes gens, comme celuila, qui a sa sale chemise

deboutonnee et qui ne sait meme pas se tenir!21

Kler je pobledela.

- Ce jeune homme comprend bien le frangais22 - rekla je ona.

Njena majka me je pogledala prekorno, kao da sam nešto skrivio, brzo izašla iz sobe, bučno zatvorivši

vrata, i već u hodniku povikala:

- Oh, laissezmoi tranquille tous!23

Posle ovog slučaja prestao sam da odlazim kod Kler; primicala se kasna jesen, tenis se više nije igrao i

nisam mogao da vidim Kler na igralištu. Odgovarajući na moja pisma zakazala mi je dva sastanka, ali ni

na jedan nije došla. I nisam je sreo četiri meseca. Zatim je već bila zima; i u šumi izvan grada, kuda sam

odlazio na skijama, drveće je zveckalo od mraza, poput srebra; i kočije su jurile po uglačanom putu u

prigradski restoran Versaj. Nad snežnim ravnicama, koje su počinjale iza šume, sporo su letele vrane.

Posmatrao sam njihov polagani let i mislio o Kler: i čudna nada da ću je sresti ovde, odjednom mi je

počela izgledati moguće, iako nije bilo nikakve sumnje u to da Kler nije mogla doći ovamo. Ali pošto sam

se ja spremao samo za susret sa njom i zaboravljao na sve ostalo, sposobnost trezvenog rasuđivanja mi je

bila smanjena; i ja sam nalikovao na čoveka koji je izgubio novac i svuda ga traži, ali najviše tamo gde

nikako ne može da bude. Sva ta četiri meseca sam mislio na Kler. Stalno sam video pred sobom njenu

nevisoku figuru, njen pogled, njene noge u crnim čarapama. Zamišljao sam dijalog koji ćemo voditi; čuo

sam njen smeh, sanjao je. I polako, klizeći po skijama, ja sam sa nesvesnom pažnjom gledao u sneg, kao

da sam tražio njene tragove.

Zaustavivši se u šumi, da bih zapalio cigaretu, slušao sam pucketanje grana, savijenih pod težinom snega,

i čekao da se svaki čas začuju koraci, uskovitla snežna prašina i da u njenom belom oblaku ugledam Kler.

I mada sam dobro znao njenu spoljašnjost, nisam je uvek zamišljao isto; ona se menjala, poprimala oblike

različitih žena, postajala nalik čas na ledi Hamilton, čas na vilu Raulendelejen. Ja tad nisam shvatao svoje

stanje; sada mi se pak čini da su sve te neobičnosti i promene izgledale kao kad bi po širokoj i glatkoj

liniji vode odjednom protrčao zrak reflektora i voda bi se mreškala i blistala, i čovek koji bi to gledao

uočio bi u tom blistanju i iscepkani odraz jedra, i plamičak udaljene kuće, i belu traku krečnog puta, i

svetlucavi riblji rep, i drhtavi oblik nekakve visoke staklene zgrade u kojoj nikada nije živeo. Postajalo mi

je hladno; ponovo sam kretao na put i išao prema gradu; već je bilo veče; sneg ružičast od zalaska sunca

pružao se unaokolo, i iza udaljene okuke zveckali su praporci ispod drvenog luka i njihovi zvuci su se

sudarali i prekidali jedan drugog, cvrkućući nerazumljive melodije. Padao je mrak; i kao da se u vazduhu

zaledilo plavo staklo - plavo staklo u kojem je iskrsavala slika grada u koji sam se vraćao, gde je u beloj

visokoj zgradi hotela živela Kler; verovatno, mislio sam ja, ona sada leži na divanu, na tepihu isto onako

nemo jaše žuti Don Kihot, i tamnosivi labud grli debelu Ledu; i put od Kler ka meni pruža se nad

zemljom i neposredno povezuje šumu kroz koju idem sa tom sobom, sa tim divanom i Kler, okruženom

romantičnim temama. Čekao sam - i razočaravao se: i u tim stalnim omaškama Klerine crne čarape, njen

smeh i oči su se spajale u čudni i neljudski oblik u kojem se fantastično mešalo sa stvarnim i uspomene iz

mog detinjstva sa maglovitim predosećanjima katastrofa; i to je bilo tako neverovatno da bih, da sam

spavao, mnogo puta poželeo da se probudim. I to stanje u kojem sam i bio i nisam bio, odjednom je

počelo da poprima poznate oblike, prepoznao sam izbledela priviđenja svojih ranijih lutanja po

nepoznatom - i ponovo sam zapao u svoju staru bolest; svi predmeti su mi izgledali varljivo i rasplinuto, i

ponovo je narandžasti plamen podzemnog sunca osvetlio dolinu, u koju sam padao u oblaku žutog peska,

na obalu crnog jezera, u moju mrtvu tišinu. Nisam znao koliko je vremena prošlo od onog trenutka kada

sam ugledao sebe kako se krećem u sobi sa visokim plafonima. Tada sam vreme merio rastojanjem i

činilo mi se da sam išao beskrajno dugo dok me nečija spasonosna volja nije zaustavila. Jednom sam u

lovu video ranjenog vuka koji se spasavao od pasa: tromo je skakao po snegu, ostavljajući na belom polju

crvene tragove.

21 Ne znam zbog čega uvek pozivaš takve mlade ljude kao što je ovaj ovde, koji ima prljavu raskopčanu košulju i koji čak ne ume da se pristojno

ponaša. 22 Ovaj mladi čovek odlično razume francuski. 23 Ah, ostavite me na miru!

27

Često se zaustavljao, ali onda bi ponovo počeo da beži; i kada je padao, činilo mi se da zastrašujuća

snaga zemlje pokušava da ga prikuje za jedno mesto - sve dok mu se sasvim ne približe iskežene pseće

njuške. Ista ta snaga, razmišljao sam ja, poput ogromnog magneta, zaustavlja mene u mojim duhovnim

lutanjima i prikiva me za krevet; i opet čujem slabi dadiljin glas koji kao da dopire do mene sa druge

obale plave nevidljive reke:

Ah, ne vidim nikoga

Ni u selu ni u Moskvi,

Samo vidim miloga

U tamnoj noći, slatkom snu.

Na zidu visi dobro poznati crtež Sipovskog: petao kojeg je crtao preda mnom. - A kod Kler je labud i Don

Kihot - mislim ja i istog časa se pridižem. - Da, kažem sebi, kao da sam se probudio i progledao - da, to je

Kler. Ali šta je ,,to“? - ponovo uznemireno razmišljam - i vidim da je to - sve: i dadilja, i petao, i labud, i

Don Kihot, i ja, i plava reka koja teče u sobi, sve to su stvari koje okružuju Kler. Ona leži na divanu sa

bledim licem, sa stisnutim zubima, njene bradavicc se ističu pod belom bluzom, noge u crnim čarapama

plove po vazduhu kao po vodi, i tanke žilice ispod kolena bubre od priliva krvi u njih. Ispod nje je smeđi

baršun, iznad nje ukrašeni plafon, oko nje ja i labud, Don Kihot i Leda tavorimo u onim oblicima koji su

nam dosuđeni zauvek; oko nas se gužvaju zgrade koje okružuju Klerin hotel, oko nas je grad, iza grada

polja i šume, iza polja i šuma - Rusija; iza Rusije gore, visoko na nebu, nepomično leti izokrenuti okean,

zimske arktičke vode prostranstva. A dole kod doktora sviraju klavir i zvuci se njišu, kao na ljuljašci.

- Kler, čekam vas - govorio sam naglas - Kler, uvek vas čekam. - I ponovo sam video bledo lice odvojeno

od tela, i Klerina kolena, kao nečijom rukom odrubljena i pokazana meni. - Želiš da vidiš Klerino lice,

hteo si da vidiš njene noge? Gledaj. - I ja sam gledao to lice kao što bih gledao u panoptikumu glavu koja

govori, okruženu voštanim figurama u čudnim odelima, prostacima, skitnicama i ubicama. Ali zašto se,

razmišljao sam, svi ti delici mene i sve ono u čemu ima toliko mojih života, ta gomila ljudi i beskrajni

šum zvukova i sve ostalo: sneg, drveće, kuće, dolina sa crnim jezerom - zašto se to odjednom utelovilo u

meni i bačen sam na krevet i osuđen da satima ležim ispred Klerinog vazdušnog portreta i budem isti

takav nepokretan njegov pratilac kao Don Kihot i Leda, da postanem romantični lik i mnogo godina

kasnije opet izgubim sebe, kao u detinjstvu, kao ranije, kao uvek? Kada je moja bolest prošla, ipak sam

nastavio da živim kao u dubokom crnom bunaru iznad kojeg je, neprekidno iskrsavajuci i menjajuci se i

odražavajuci se u tamnom vodenom ogledalu, stajalo bledo Klerino lice. Bunar se ljuljao poput drveta na

vetru, i Klerin odraz se beskrajno izduživao i širio, i zadrhtavši, nestajao.

Najviše od svega sam voleo sneg i muziku. Kada je besnela mećava i činilo se da nema ničega - ni kuća,

ni zemlje, nego samo beli dim, i vetar, i šuštanje vazduha; i kada sam išao kroz to uskomešano

prostranstvo, ponekad sam mislio o tome kako bi, da je legenda o stvaranju sveta rođena na severu, prve

reči svete knjige bile: ,,U početku beše mećava“. Kada bi utihnula, ispod snega se odjednom pojavljivao

čitav svet, poput bajkovite šume, izrasle iz nečije kosmičke želje; video sam te krive linije crnih zgrada i

smetove koji su se slegali sa zviždukom i male figure ljudi koji idu po ulicama. Posebno sam voleo da

gledam kako za vreme mećave lete kroz sneg i sleću na zemlju ptice: one čas sklapaju, čas ponovo šire

krila, kao da se ne žele rastati od vazduha - i ipak sleću; i istog časa, kao čarolijom, pretvaraju se u crne

grudve, koje koračaju na nevidljivim nogama - i otresaju krila posebnim ptičjim pokretom, meni iz nekog

razloga neobično shvatljivim. Ja već odavno nisam verovao ni u Boga ni u anđele, ali vizuelne predstave

nebeskih sila su mi ostale iz detinjstva; i mislio sam da bi ti lepi krilati ljudi leteli i sletali drugačije nego

ptice: oni ne bi trebalo da prave brze pokrete, pošto takvi zamasi krilima svedoče o svetovnosti. Kada sam

gledao ptice koje sleću sa velike visine, uvek bih se setio ubijenog orla. Setio bih se kako se jednom otac

sa puškom na ramenu vraćao iz neuspešnog lova na vepra; ja sam mu pošao u susret. Tada sam imao

osam godina. On me je uzeo za ruku, zatim je pogledao gore i rekao:

- Gledaj, Kolja: vidiš pticu kako leti?

- Vidim.

- To je orao.

28

Veoma visoko u vazduhu, raširivši krila, zaista je lebdeo orao; čas se naginjući u stranu, čas se ponovo

ispravljajući, polako je, kako mi se činilo, leteo iznad nas. Bilo je veoma toplo i svetlo. - Orao može ne

trepćući da gleda u sunce - pomislio sam. Otac je dugo nišanio prateći mušicom orlov let, a onda je

opalio. Orao se istog časa trgnuo nagore, kao da ga je metak zabacio uvis u vazduhu, nekoliko puta brzo

zamahnuo krilima i pao. Na zemlji se vrteo kao zvrk i otvarao prljavi kljun; perje mu je bilo krvavo. - Ne

prilazi! - povikao mi je otac kada sam potrčao ka mestu gde je pao orao. I prišao sam mu tek kada je

prestao da se miče. Ležao je na zemlji, napola raširivši savijeno slomljeno krilo, iskrenuvši glavu sa

krvavim kljunom, i njegovo žuto oko je već postajalo staklasto. Na jednoj njegovoj nozi bleštao je

bakarni prsten na kojem je nešto bilo naškrabano. - Star orao - promrmljao je otac. Sećao sam se toga

svaki put kad je bila mećava, zato što sam se prvi put setio ubijenog orla upravo za vreme mećave; tada

sam bio u parku, na skijama, i mećava me je naterala da potražim sklonište u maloj kolibi koja se nalazila

na sredini prigradske šume. U toj kolibi je bila skijaška stanica. Sačekao sam da se vreme smiri i ponovo

izašao u šumu: skije su duboko upadale u mekani tek napadali sneg. Posle izvesnog vremena je steglo, i

celo nebo je u trenutku pocrvenelo. - Biće vetra - pomislio sam naglas. I tada je negde jako daleko u šumi

nešto zvecnulo. Da li je pala ledenica sa drveta, da li se vetar zakačio za jedan od onih prozimih stalaktita

koji vise na jelama - ne znam. Znam samo da je posle toga ponovo nastala tišina - i zatim je ponovo

zazveckao led. Kao da je mali šumski patuljak koji stanuje negde u duplji tiho svirao na staklenoj violini.

I odjednom mi se učinilo da se ogromna površina zemlje savila poput geografske karte i da sam se umesto

u Rusiji našao u tajanstvenom Švarcvaldu. Iza stabala kljucaju detlići: bele snežne planine tonu u san

iznad ledenih jezerskih polja; i dole, u ravnici, plovi u vazduhu tanušna mreža koja zvecka i ledi se na

hladnoći. U tom trenutku - kao i svaki put kada sam bio zaista srećan - nestao sam iz svoje svesti: to se

dešavalo u šumi, u polju, iznad reke, na obali mora, to se dešavalo kada sam čitao knjigu koja me je

opčinila. Već tada sam vrlo snažno osećao nesavršenost i kratkovečnost tog nemog koncerta koji me je

svuda okruživao, ma gde da sam se nalazio. On je prolazio kroz mene, na njegovom putu su rasle i

nestajale čudesne slike, nezaboravni mirisi, španski gradovi, zmajevi i lepotice - ja sam pak ostajao čudno

stvorenje sa nepotrebnim rukama i nogama, sa mnoštvom neudobnih i beskorisnih stvari koje sam imao

na sebi. Jako sam voleo svoju kuću, svoju porodicu, ali često sam sanjao kako idem našim gradom i

prolazim pored zgrade u kojoj stanujem, i neizostavno prolazim kraj nje a ne mogu da uđem, pošto

moram da se krećem dalje. Nešto me je teralo da jurim sve dalje - kao da nisam znao da neću videti ništa

novo. Veoma često sam sanjao taj san. Nosio sam u sebi bezbroj misli, osećaja i slika koje sam doživeo i

video - i nisam osećao njihovu težinu. A pri pomisli na Kler telo mi je ispunjavao rastopljeni metal i sve

ono o čemu sam nastavljao da mislim - ideje, uspomene, knjige - sve je neizostavno žurilo da napusti svoj

uobičajeni oblik, i Bremov Život životinja ili umirući orao - neizostavno su mi se priviđali kao Klerina

visoka kolena, njena bluza kroz koju su se videle okrugle izazovne mrlje bradavica, njene oči i lice.

Trudio sam se da ne mislim o Kler, ali to mi je polazilo za rukom tek ponekad. Ipak, bilo je večeri kada je

se uopšte nisam prisećao: tačnije, pomisao na Kler stajala je u dubini moje svesti, a meni se činilo da sam

zaboravljao na nju.

Jednom, veoma kasno noću, vraćao sam se iz cirkusa peške kući - i nisam mislio o Kler. Obilno je padao

sneg; cigara koju sam pušio se svakog časa gasila. Na ulici nije bilo nikoga, svi prozori su bili tamni. Išao

sam i sećao se klovnove pesmice:

Ja nisam sovjetski,

Ja nisam kadetski,

Ah, ja sam narodni komesar...

i onog čudnog, drhtavog odjeka, do kojeg uvek dolazi ako izvođač svira na nekom muzičkom instrumentu

i peva u cirkuskoj areni uz pratnju tog motiva koji mi je stalno odzvanjao u mislima. Pored toga, kod

mene se odjednom pojavilo očekivanje nekakvog događaja - i tada sam, razmislivši o tome, shvatio da

već odavno čujem korake iza sebe. Okrenuo sam se: okružena lisičjom kragnom svoje bunde kao žutim

oblakom, široko otvorivši oči, gledajući kroz sneg koji je polako padao - iza mene je išla Kler. Učinilo mi

se da se nedaleko iza ugla začulo brzo klokotanje vode koja se sliva niz trotoar, zalim je neko udario

čekićem po kamenu - i odmah posle toga je nastala tišina kakvu sam čuo za vreme napada moje bolesti.

29

Postalo mi je teško da dišem; oko mene je bila snežna magla - i sve što se zatim desilo, desilo se neovisno

od mene i izvan mene: bilo mi je teško da govorim i Klerin glas je dopirao do mene kao iz daleka. -

Zdravo, Kler - rekao sam ja - veoma dugo vas nisam video. - Bila sam zauzeta - odgovorila je ona,

smejući se - udavala sam se. - Kler je sada udata - pomislio sam, ne shvatajući. Ali strašna naviknutost na

potrebu da se vodi razgovor nekako je zadržavala mali deo moje odlutale pažnje i ja sam odgovarao i

pričao, i čak se žalostio tokom tog dijaloga; ali sve što sam govorio bilo je pogrešno i nije bilo u skladu sa

mojim osećanjima. Kler je, ne prestajući da se smeje i da me netremice gleda - i sada se sećam da je na

tren u njenim zenicama sevnuo strah kada je shvatila da ne može da me dozove iz stanja iznenadne

obamrlosti - ispričala da je udata devet meseci, ali ne želi da kvari figuru. - To je dobro - promrmljao sam

ja, shvativši samo rečenicu o tome da Kler ne želi da kvari figuru; a zašto bi figura mogla da se pokvari,

to nisam čuo i shvatio. U nekom drugom trenutku jednostavna izjava o želji da se ne kvari figura bi me

naravno začudila, kao što bi me začudilo kada bi neko iz čistog mira rekao: ne želim da mi odseku nogu.

- Moraćete da se pomirite sa tim da više nisam devojka i da sam postala žena. Sećate se našeg prvog

razgovora? - Pomirim? - pomislio sam ja, uhvativši tu reč. - Da, treba da se pomirite...

- Ja se ne ljutim na vas, Kler - rekao sam. - Zar vas to ne plaši? - nastavljala je Kler. - Ne, naprotiv. - Sada

smo išli zajedno; ja sam je držao ispod ruke; unaokolo je bio sneg koji je padao u krupnim pahuljicama.

- Zapišite na francuskom - začuo sam Klerin glas i na trenutak sam pokušao da se setim ko to priča sa

mnom - Claire n' etait plus vierge. - Dobro - rekao sam ja. - Claire n' etait plus vierge.24 - Kada smo stigli

do Klerinog hotela, ona je rekla:

- Moj muž nije u gradu. Moja sestra spava kod Juročke. Mama i tata takođe nisu kod kuće.

- Mirno ćete spavati, Kler.

Ali ona se ponovo nasmejala:

- Nadam se da neću.

Ona mi je iznenada prišla i uhvatila me sa obe ruke za kragnu šinjela. - Idemo kod mene - rekla je

odsečno. U magli ispred mene, na prilično velikoj razdaljini, video sam njeno nepomično lice.

Nisam se pomakao s mesta. Njeno lice se približilo i postalo je ljuto.

- Jeste li poludeli, ili ste bolesni?

- Ne, ne - rekao sam.

- Šta vam je?

- Ne znam, Kler.

Ne pozdravivši se sa mnom, ona se popela uz stepenice, otvorila vrata i sačekala minut na pragu. Ja sam

želeo da pođem za njom, i nisam mogao. Sneg je i dalje padao i nestajao u letu, i u snegu se kovitlalo i

nestajalo sve ono što sam znao i voleo do tada. I nakon toga nisam spavao dve noći. Kroz neko vreme

sam ponovo sreo Kler na ulici i poklonio joj se, ali ona nije odgovorila na pozdrav.

Tokom deset godina koje su razdvojile dva moja susreta sa Kler - nigde i nikada nisam to mogao da

zaboravim. Čas sam žalio što nisam umro, čas sam zamišljao sebe kao Klerinog dragana. Dok sam kao

skitnica spavao pod otvorenim nebom varvarskih azijskih država, stalno sam se sećao njenog ljutitog lica

i mnogo godina kasnije budio sam se noću od beskrajnog žaljenja, čiji razlog nisam odmah shvatao - i tek

bih kasnije naslutio da je taj razlog bio sećanje na Kler. Ponovo sam je video - kroz sneg i mećavu i nemi

prasak najvećeg potresa u mom životu.

Ne sećam se nijednog perioda u svom životu kada - bez obzira u kakvim sam se okolnostima nalazio i

među kakvim ljudima - nisam bio siguran da ću u budućnosti živeti negde drugde i drugačije. Uvek sam

bio spreman za promene, čak i kad se one nisu očekivale; i unapred mi je postajalo pomalo žao da

napustim taj krug prijatelja i poznanika na koji bih već stigao da se naviknem. Ponekad sam mislio da to

stalno očekivanje nije zavisilo ni od spoljašnjih uslova niti od ljubavi prema promenama; to je bilo nešto

urođeno i neizbežno i, po svoj prilici, isto toliko važno kao vid ili sluh.

24 Kler više nije devojka.

30

Uostalom, neuhvatljiva veza između napetosti takvog očekivanja i drugih utisaka, koji su stizali do mene

spolja, ipak je, naravno, postojala, ali nije bila objašnjiva bilo kakvim racionalnim argumentima. Sećam

se da sam nedugo pre mog odlaska, koji tada još nije bio odlučen, sedeći u parku iznenada čuo pored sebe

poljski jezik; u njemu su se često ponavljale reči wszystko25 i bardzo26.

Osetio sam hladnoću u leđima i u isto vreme čvrstu uverenost da ću sada neminovno otići. U kakvom su

odnosu mogle biti te reči sa tokom događaja u mom životu? Međutim, začuvši ih, shvatio sam da sada

više nema sumnji. Nisam znao da li bi mi se ta uverenost javila da se umesto poljskog jezika pored mene

začuo zvižduk drozda ili melanholični glas kukavice. Tom prilikom sam pažljivo pogledao čoveka koji je

govorio wszystko i bardzo, to je po svoj prilici bio poljski Jevrejin, na čijem licu je bio izraz straha i

spremnosti da se u svakom trenutku osmehne, kao i, moglo bi se reći, jedva primetne, jedva ispoljene, ali

ipak nesumnjive podlosti: takva lica se sreću kod muktaša i žigola. Sa njim je sedela devojka od nekih

dvadeset i dve godine: ona je imala prstenje na pocrvenelim prstima sa neočišćenim dugačkim noktima,

tužne apatične oči i tako poseban osmeh, koji ju je odjednom činio bliskom svakom čoveku koji bi je

slučajno pogledao. Nikada više nisam video to dvoje ljudi; pa ipak sam ih veoma dobro zapamtio, kao da

sam ih poznavao dugo i odavno. Uostalom, nepoznati ljudi su me oduvek interesovali. Kod njih je bilo

očiglednije ono što je kod poznatih postajalo nešto domaće, bezopasno i zbog toga neinteresantno. Tada

mi se činilo da svaki nepoznat čovek zna nešto što ja ne mogu da naslutim; i razlikovao sam jednostavno

nepoznate ljude i nepoznate par excellence27, čiji tip je postojao u mojoj mašti kao tip stranca, odnosno ne

samo čoveka druge nacionalnosti, nego i pripadnika drugog sveta u koji ja nemam pristupa. Možda je

moje osećanje prema Kler delimično nastalo i zbog toga što je ona bila Francuskinja i strankinja. I mada

je ona govorila ruski savršeno tečno i čisto i razumela sve, pa čak i smisao narodnih izreka - ipak je i

pored svega posedovala izvesnu draž kakvu Ruskinja nije mogla imati. I njen francuski jezik je za moje

uši bio pun tajanstvene i čudesne ljupkosti, bez obzira na to što sam ja govorio francuski bez muke i, po

svoj prilici, morao da znam njegove muzičke tajne - naravno, ne tako kao Kler, ali sam ih ipak morao

znati.

I s druge strane, ja sam uvek podsvesno težio ka nepoznatom, u kojem sam se nadao da ću naći nove

mogućnosti i nove zemlje: činilo mi se da će od dodira sa nepoznatim odjednom vaskrsnuti i ispoljiti se u

čistijem obliku sve ono što je važno, sva moja znanja i snage i želja da shvatim još nešto novo; i shvativši,

samim tim ga potčinim sebi. Iste takve težnje, samo u drugačijem obliku, nadahnjivale su, kako sam tada

mislio, vitezove i ljubavnike; i ratnički pohodi vitezova i divljenje ljubavnika prema stranim princezama -

sve je to bila neutoljiva želja za znanjem i vlašću. Ali tu je odmah iskrsavala protivrečnost koja se

sastojala u sledećem - šta su bili neposredni razlozi pohoda vitezova, u koje su oni sami verovali i zbog

kojih su išli da ratuju; i da nisu možda ti razlozi bili pravi, a oni drugi izmišljeni? I cela istorija, i

romantizam, i umetnost pojavljivali su se tek onda kada je događaj koji je poslužio kao osnova za njihov

nastanak već umro i više ne postoji, a ono što mi čitamo i mislimo o njemu je - samo igra senki koje žive

u našoj mašti. I kao što sam u detinjstvu izmišljao svoje pustolovine na piratskom brodu o kojem mi je

pričao otac, tako sam kasnije stvarao kraljeve, konkvistadore i lepotice, zaboravljajući da su ponekad

lepotice bile kokote, konkvistadori - ubice, i kraljevi - glupaci; i riđobradi div Barbarosa nikad nije mislio

ni o znanju, ni o fantaziji, ni o ljubavi prema nepoznatom; i možda se, tonući u reci, nije prisećao onoga

čega bi trebalo da se seća, ako bi se potčinjavao zakonima onog svog zamišljenog života koji smo mu mi

stvorili mnogo stotina godina posle njegove smrti. I kada sam mislio o tome, sve mi je delovalo varljivo i

rasplinuto, poput senki koje se kreću kroz dim. I ponovo sam se od takvih snažnih, ali proizvoljnih

predstava okretao onome što sam video oko sebe, i boljem poznanstvu sa ljudima koji su me okruživali;

to je bilo utoliko važnije što sam osećao da je sve bliži moj neizbežni odlazak i da ih možda nikada više

neću videti.

25 Sve. 26 Veoma. 27 Posebno

31

Ali kada bih usredsredio svoju pažnju na njih, najčešće sam primećivao njihove nedostatke i smešne

strane i nisam primećivao njihove vrline; to se delimično dešavalo usled mog neumeća da raspoznam

ljude, a delimično usled toga što sam imao vrlo izražen kritički odnos prema njima, a sposobnost da ih

prihvatam i razumem gotovo da nisam posedovao. Ona se pojavila znatno kasnije i često je bila pogrešna,

iako ponekad veoma iskrena i otvorena. Dopadalo mi se da volim neke ljude, ne zbližavajući se naročito

sa njima, tako jc u njima ostajalo nešto nedorečeno, i mada sam znao da to nedorečeno mora biti

jednostavno i obično - ipak sam nehotično stvarao iluzije, kojih ne bi bilo kad ništa ne bi ostalo

nedorečeno. Od takvih ljudi najviše sam voleo Borisa Belova, inženjera koji je upravo bio završio

tehnološki fakultet. On se odlikovao time što nikada nije ozbiljno razgovarao, i kada je kadet Volođa koji

je imao divan glas (on je došao na odsustvo iz neke partizanske jedinice, i Belov je, predstavljajući ga

nekome, govorio: „Vladimir, pevač i partizan“) - pevao u gostinskoj sobi kod Voronjinih romansu Tišina

i došao do onog mesta gde mesec izranja iza lipa, Belov je iza njegovih leđa imitirao mesec kako plovi,

mašući rukama i dašćući, poput čoveka koji se našao u vodi. Čim je Volođa završio sa pevanjem, Belov je

rekao:

- Plaćam veliku svotu za neoboriv dokaz da mesec zaista roni i da se lipe prave od čipke. - I slikar Severni

koji je takođe bio tu, primetio je sa tužnim osmehom:

- A vi se samo šalite... - pošto se on nikada nije šalio, jer je bio nesposoban za to i zato nije voleo

šaljivdžije; on je bio uvek i neizostavno tužan. - Nepobediv čovek - rekao je za njega Belov - i šampion u

melanholiji. Ali ono najfascinantnije kod njega je to što na svetu nema drugog muškarca koji bi

posedovao tako neverovatan apetit. - Severni, ali zašto vi stalno tugujete? - pitala bi ga neka gospođica. I

Severni je, ogorčeno se osmehujući i rasejano gledajući ispred sebe, odgovarao: - Teško je reći... - ali

veličanstvenu pauzu koja bi usledila iza ove rečnice prekidao je Belov recitujući: kome da kažem moju

tugu? Pored svega toga, ispostavilo se da Belov nije samo šaljivđžija; jednom, kada sam došao kod njega

nenajavljeno, prilazeći njegovoj kući začuo sam kako neko na violini svira Tozelijevu serenadu i video da

je to upravo Belov. - Zar vi svirate violinu? - zapanjio sam se ja. On je rekao jednostavno, ne šaleći se i ne

smejući kao obično:

- Na svetu nema ničeg lepšeg od muzike.

Zatim je dodao:

- I tužno je kad čovek ne poseduje nikakav talenat.

Onda se momentalno trgnuo i, ponovivši rečenicu o tome da nema ničeg lepšeg od muzike - ali sada već

drugačijim, svojim uobičajenim tonom, rekao je: - Možda, jedino, dinje?... - i tobože se zamislio. Ali ja

sam već znao ono što je on smatrao potrebnim da skriva (on koji je ismevao svakoga, najviše se plašio

podsmeha) - i posle toga se Belov počeo ponašati prema meni suzdržanije nego pre.

Slikar Severni je bio vrlo ograničen čovek. On je obično čutao, ali ako bi počinjao da priča neizostavno je

govorio gluposti. Bio je vcoma zadovoljan svojim slikama, svojim izgledom i uspehom kod žena. - Znate

- pričao je - pa ja sam privlačan. Evo, izlazim neki dan iz pozorišta, kad, nervozno mi pritrčava jedna

poznata glumica i kaže: Ko ste vi? Kako se prezivate? Čujete li? Čekaću vas u svojoj sobi sada... Šta sam

mogao da radim? Tužno sam se osmehnuo (upravo je tako rekao: tužno sam se osmehnuo) i odgovorio:

Draga moja, ja ne volim glumice. Ona se do krvi ujela za usnu, udarila lepezom po bradi i, naglo se

okrenuvši, otišla. - Zapisaću ovu priču - rekao je Belov. - Dakle, kažete, grizla je usne i naglo se okretala,

ne računajući udarce lepezom koje je nanosila sebi po bradi? A vi ste se tužno osmehivali? - Severni ništa

nije odgovorio i počeo je da priča o svom ateljeu. Njegov atelje je, uzgred budi rečeno, bio mala uredna

soba sa simetrično povešanim slikama. Belova, koji je jednom prilikom tamo otišao, zapanjila je nacrtana

ptičja glava koja je u kljunu držala neki tamni predmet pomalo nalik na parče železa. Ispod slike je pisalo:

etida labuda. Belov je podozrivo upitao: - Ovo je etida? - Jeste - odlučno je rekao Severni. - A šta je to

etida? - Vidite li - odgovorio je Severni razmislivši - to je jcdna francuska reč. - On se osvrnuo oko sebe i

pogled mu se zaustavio na Smirnovu, njegovom najbližem drugu i poštovaocu njegovog talenta. Smirnov

je klimnuo glavom potvrđujući reči Severnog.

Smirnov ništa nije shvatao u slikarslvu, kao što nije shvatao ništa što je izlazilo iz okvira njegovog vrlo

skromnog obrazovanja. On je išao u istu gimnaziju kao i ja, ali je bio tri razreda stariji i u vreme svog

druženja sa Severnim bio je student lokalnog univerziteta. Uvek je nosio sa sobom revolucionarne

32

brošure, proglase i spremnu zalihu misli o kooperaciji i kolektivizmu; ali on je sve te teme znao na

osnovu popularizatorskih knjiga, a u istoriji socijalizma je bio slab i nije imao predstavu ni o

SenSimonovom sektaštvu, niti o Ovenovom bankrotstvu, niti o ludom knjigovođi koji je čitavog života

čekao velikodušnog čudaka koji bi poželeo da mu da milion kako bi on pomoću tih para organizovao

sreću najpre u Francuskoj, a zatim u celom svetu. Upitao sam ga:

- Nisu ti dosadile te brošure?

- One će nam pomoći da oslobodimo narod. - Nisam mu protivrečio; ali u razgovor se umešao Belov: - Vi

ste čvrsto uvereni da narod ne može da se snađe bez vas? - upitao je on. - Ako svi budu tako razmišljali

mi nikada nećemo postati svesna nacija - odgovorio je Smirnov. - Pogledajte - obratio mi se Belov - do

čega su ovog simpatičnog čoveka dovele brošure. Nikada nigde nisu postojale svesne nacije. Zašto bismo

mi uz pomoć nepismenih knjiga odjednom postali svesni? I Smirnov će nam držati predavanja o evoluciji

teorije vrednosti, a Marfa, naša kuvarica, žena izuzetnih vrlina, o periodu rane renesanse? Smirnove,

ponudite te brošure Severnom. Recite mu da su to etide. - Ali tu se ispostavilo da je Severni već odavno

komunista i član partije. Belov se veoma obradovao zbog toga, stiskao je Severnom ruku i govorio:

- Dakle, dragi moj, čestitam. A ja sam se pitao, zašto li on samo crta etide?

Smirnov, koji je uvek govorio čudnim i pompeznim specijalno agitacionim jezikom, primetio je:

- Vaša isprazna ironija, druže Belov, može da odbije vredne radnike od naših redova.

- Ovo nije čovek - ubeđeno je rekao Belov, obračajući se meni i Severnom: - Ne. To su novine. I to čak ne

novine, nego uvodni članak. Vi ste uvodni članak, shvatate li?

- Ja shvatam možda više nego što vi mislite.

- Kakvi glagoli! - podsmešljivo reče Belov. - Shvatati, misliti. Kooperativna ideologija ne prihvata takve

stvari.

Ali Belovljeve sprdnje nisu mogle da deluju ni na Severnog ni na Smirnova, zato što pored toga što su bili

glupi, još su se nalazili i pod vlašću u to vreme vladajuće mode vođenja političkih razgovora i

socijalnoekonomskih rasprava. Mene je ta moda ostavljala ravnodušnim; ja sam se interesovao samo za

one apstraktne ideje koje su mi mogle biti bliske i koje su imale za mene vredno i važno značenje; mogao

sam satima da sedim nad Bemeovom knjigom, ali nisam mogao da čitam rad o kooperaciji. I vreme

razgovora na političke teme - Rusija i revolucija - činilo mi se čudnim, ali njegov smisao, tačnije njegovo

kretanje - izgledalo mi je sasvim drugačije. Sećao sam ga se, kao i svega ostalog, najčešće noću: nad

mojim stolom gorela je lampa, iza prozora je bilo hladno i mračno; živeo sam kao na dalekom ostrvu; i

odmah su se iza prozora i iza zida počinjale tiskati aveti koje su ulazile u sobu, čim bih pomislio na njih.

Tada, u Rusiji vazduh je bio hladan, sneg je bio dubok, crnele su se kuće, svirala muzika i sve je proticalo

ispred mene - i sve je bilo nestvarno, sve je polako išlo i zaustavljalo se - i odjednom ponovo počinjalo da

se kreće; jedna slika je preklapala drugu - kao da je vetar dunuo na plamen sveća, i po zidu su zaigrale

treperave senke, odjednom dozvane ovamo nepoznatom silom, neizvesno zašto doletele, poput crnih

nemih vizija mojih snova. A kada bi se moje oči umorile, sklapao sam ih i pred mojim pogledom kao da

su se zatvarala vrata: i evo iz tame i dubine rađao se podzemni šum, koji sam osluškivao, ne uviđajući, ne

shvatajući njegov smisao, pokušavajući da ga dokučim i zapamtim. Čuo sam u njemu škripu peska i buku

zemlje koja se trese, i plačni, uranjajući zvuk nečijeg strelovitog leta, i motive harmonika i vergla; i

najzad, jasno bi dopro do mene glas hromog vojnika:

Gori - šumi požar moskovski... i tada sam ponovo otvarao oči i video dim i crveni plamen koji obasjava

zimske ulice. Tada je inače bilo izuzetno hladno: i u gimnaziji smo, na primer - bio sam u šestom razredu

- sedeli u kaputima, i učitelji su bili u bundama. Njima su vrlo retko isplaćivali plate - ali oni su ipak

uredno dolazili na časove. Bilo je nekoliko predmeta koje nije imao ko da predaje, gubili smo časove i

koristili tu slobodu da bismo svi zajedno u horu pevali robijaške pesme kojima nas je učio Perenko, visoki

dečak od nekih osamnaest godina, koji je živeo na nemirnoj periferiji grada, rastao među budučim

lopovima i, možda, ubicama. On je nosio sa sobom finski nož, uvek je govorio lopovskim rečnikom, na

neki poseban način pucketao jezikom i pljuvao kroz zube. Bio je odličan drug i loš učenik - međutim ne

zato što nije imao nikakvih sposobnosti, nego iz drugih razloga: njegovi roditelji su bili prosti ljudi. Niko

u porodici nije mu mogao pomoći u vezi sa nastavom. U malom stanu pored stolarske radionice koju je

držao njegov otac, niko nije znao ni za Stogodišnji rat, niti za rat Crvene i Bele ruže, i svi ti nazivi i strane

33

reči i zamršeni događaji novije istorije, isto kao i termički zakoni i odlomci iz francuskih i nemačkih

klasika - sve je to bilo toliko strano Perenku, da on to nije mogao ni shvatiti, ni zapamtiti, niti najzad

osetiti da to ima neki smisao koji bi makar u neznatnoj meri bio upotrebljiv za nešto. Perenko se mogao

zainteresovati za to da njegove duhovne potrebe nisu našle drugačiju primenu. Ali kao i većina ljudi te

vrste, on je bio vrlo sentimentalan; i svoje robijaške pesme je pevao maltene sa suzama u očima: one su

mu zamenjivale ona duševna uzbuđenja koja izazivaju knjige, muzika i pozorište - i za kojima je on, po

svoj prilici, imao jaču potrebu nego njegovi obrazovaniji drugovi. Vecina nastavnika to nije znala i

smatrala je Perenka jednostavno huliganom; i samo se učitelj ruskog jezika odnosio prema njemu sa

naročitom ozbiljnošću i pažnjom, i nikada se nije smejao njegovoj neukosti, zbog čega ga je Perenko

iskreno voleo i izdvajao.

Nama se taj učitelj činio čudnim - zbog toga što je na svojim časovima govorio o stvarima drugačijim od

onih na koje smo navikli i koje sam učio pet godina u gimnaziji, sve dok nisam prešao u drugu - upravo

onu u kojoj je prcdavao Vasilij Nikolajevič; on se zvao Vasilij Nikolajevič. - Evo upravo sam vam naveo

Lava Tolstoja - govorio je on. - A u narodu je o njemu postojala jedna posebna predstava. Moja majka, na

primer, koja je bila sasvim prosta žena, švalja, posle smrti mog oca htela je da ide kod Tolstoja da se

posavetuje sa njim: šta dalje da radi; situacija je bila loša, ona je bila veoma siromašna. A kod Tolstoja je

htela da ide zbog toga što ga je smatrala poslednjim svecem i mudracem na svetu. Ja i vi imamo drugačija

gledišta, a moja majka je bila jednostavnija i sigurno ne bi shvatila psihologiju Ane Karenjine, i kneza

Andreja, i pogotovo grofice Bezuhove, Elene; njene misli su bile proste, ali zato su bile snažne i iskrene:

a to je, gospodo, velika sreća.

Zatim je počeo da priča o Tredjakovskom, objasnio nam razliku između toničkog i silabičkog pisanja

stihova i na kraju rekao: - Tredjakovski je bio nesrećan čovek, živeo je u surovo vreme. Njegov položaj je

bio ponižavajuči; zamislite u uslovima tadašnje grubosti dvorskih naravi tu ulogu - nešto između

lakrdijaša i pesnika. Deržavin je bio mnogo srećniji od njega.

Vasilij Nikolajevič je pak podsećao na raskolničkog sveca - sa sedom bradom i običnim gvozdenim

naočarima; govorio je brzo, na onom severnoruskom jeziku koji u Ukrajini zvuči tako neočekivano.

Odevao se veoma loše i siromašno; i čovek koji ga nije poznavao nikada ne bi pomislio, ugledavši ga na

ulici, da taj starčić može da bude odličan i obrazovan pedagog. U njemu je bilo nečeg asketskog; sećao

sam se njegovih sedih obrva i pocrvenelih očiju kako gledaju kroz naočare; njegove iskrenosti, hrabrosti i

jednostavnosti: on nije skrivao ni svoja uverenja, koja su mogla delovati kao suviše levičarska pod

hetmanom i suviše desničarska pod boljševicima, niti to da je njegova majka bila švalja - to bi retko ko

priznao. Tada smo učili protopopa Avakuma i Vasilij Nikolajevič nam je čitao dugačke odlomke:

„ ...Kada osvanu dan nedeljni, posadiše me u taljige i razapeše mi ruke i voziše me od patrijarhova dvora

do Andronijeva manastira, i tu me u lance baciše u tamni podrum pod zemljom, i seđah tri dana, nisam

jeo ni pio; u tami sedeći klanjah se u lancima ne znam da li na istok ili na zapad. Niko mi ne dolažaše,

samo miševi i žohari i zrikavci da viču i buva došla. Bejah treći dan ogladneo, iliti poželeh jesti - i posle

večernje stade pred mene, možda - anđeo, možda - čovek, ni dan danas ne znam, samo u tami molitvu

izgovori i uzevši me za rame, sa lancima dovede me do klupe i posadi me, i kašiku mi u ruke dade i

malko hleba i čorbu da pojedem - veoma ukusna, dobra! i reče mi: „dovoljno si izdržao“. I nestade ga ...

Dadoše me kaluđeru, i rekoše da me vuče u crkvu. U crkvi me za kosu čupahu, i u slabine udarahu, i za

lance cimahu, i u oči mi pljuvahu. Bog da ih prosti za života i posle: jer nije od njih što rade, no od Satane

lukavoga.

„Tako i gnev glavešine se na me razljuti - dotrča mi u kuću i udaraše me i na ruci mi prste odgrize, kao

pas, zubima. I kad se napuni guša njegova krvlju, on ispusti ruku moju iz svojijeh zuba i ostavivši me,

pođe svojoj kući. A ja se zahvalih Bogu i umotavši ruku u čaršav pođoh na večernju. I dok iđah putem, on

me opet zaskoči sa dva mala pištolja i kako beše blizu mene okinu iz cevi, i Božjom voljom na orozu

barut buknu, ali pištolj ne opali. On ga baci na zemlju i okinu iz drugog, i Božja volja učini isto, ni taj

pištolj ne opali. Ja se pak usrdno moljah Bogu, jednom rukom njega prekrstih i poklonih mu se. On lajaše

na me a ja mu kazah: „Blaženstvo u ustima tvojim, Ivane Rodionoviču, da bude!“ Srdiše se na me zbog

crkvene službe: on bi hteo brzo, a ja pojam po propisu, polako: njemu se tako ne mili. Zato mi kuću ote, a

mene istera, sve mi opljačka i za put mi novaca ne dade.“

34

On je veoma dobro čitao; i moj drug Sčur, jedan od najsposobnijih i najpametnijih koje sam imao priliku

da sretnem, govorio mi je:

- Znaš, Vasilij Nikolajevič i liči na protopopa Avakuma; upravo takvi ljudi su i išli na lomaču.

- Ko od vas ne zna legendu o Bogorodičinom plesaču? - upitao je jednom Vasilij Nikolajevič. Tu legendu

je znao samo jedan čovek u razredu: to je bio Jevrej sa nežnim dečjim licem, prezivao se Rozenberg; on je

bio tako mali da je izgledao kao da ima jedanaest ili dvanaest godina, a zapravo je imao već punih

šesnaest. Ujutru su mu gimnazijalke iz osmog razreda kada bi ga srele na ulici, vikale: Dečko, dečko, trči

brže, zakasnićeš! I Rozenberga je to povređivalo do suza. On je bio daleko pametniji i razvijeniji nego što

se moglo očekivati u njegovim godinama: veoma mnogo je čitao i pamtio i često znao čudne stvari, koje

je pročitao nekad u velikom kalendaru i koje su ostale u njegovom pamćenju: načini đubrenja u Meksiku,

religiozna sujeverja Polinezijaca i anegdote koje su se odnosile na vreme rađanja engleskog

parlamentarizma. I taj Rozenberg je znao legendu o Bogorodičinom plesaču - i kada ga je Vasilij

Nikolajevič prozvao da kaže odakle je zna, odgovorio je: a ko je ne zna? Pa ipak, većina učenika nikad

nisu čuli za tu legendu; i Vasilij Nikolajevič nam ju je ispričao: svi su slušali pažljivo, i Perenko, koji je

pre toga razgledao svoj finski nož, ostao je da sedi u tom istom položaju, ne skidajući pogled sa belog

metala i duboko se zamislivši. Kroz par dana Vasilij Nikolajevič nam je posavetovao da pročitamo onaj

početak Tolstojeve biografije gde se govori o mravljoj braći - i o mravljoj braći čak ni Rozenberg nije

ništa znao. Istog dana na mene se uvredio novi sveštenik koji je tek bio stigao u gimnaziju, i koji je nosio

svilenu mantiju i lakirane cipele. On je ušao prvi put u razred i prekrstio se sa posebnom, kako mi se

učinilo, koketnošću, osmotrio učenike i rekao:

- Gospodo, ovo je takvo vreme kada Božji zakon i istorija crkve, čini se, nisu u modi. - Zaklimao je

glavom, iskrivio usne i ironično se zakikotao. - Možda među vama ima ateista, koji ne žele da prisustvuju

mojim časovima? U tom slučaju - on se podrugljivo osmehnuo i raširio ruke - neka ustanu i izađu iz

učionice. - Stigavši do reči „izađu iz učionice“ postao je ozbiljan i strog, kao da naglašava da je sada

završeno sa podsmevanjem neukim ateistima i da, naravno, niko neće ni pomisliti na izlazak iz učionice.

Taj čovek je bio prožet ponosom i nikad nije propuštao priliku da podseti kako je religija sada progonjena

i da se od njenih služitelja pokatkad zahteva izuzetna odvažnost - kao što je bilo u vreme početaka

hriščanstva - i navodio je svete citate, pri čemu je stalno brkao tekstove i terao Svetog Jovana da izgovara

reči koje pripadaju maltene Tomi Akvinskom; uostalom, mislim da to u njegovim očima nije imalo

naročitog značaja: on nije branio dogmatsku religiju, u kojoj nije bio jak, nego nešto drugo. I to drugo se

sastojalo u tome da se on navikao na položaj ,,progonjenog“ i malopomalo saživeo sa njim, i kad bi

religija ponovo postala poštovana, on jednostavno ne bi imao šta da radi i sigumo bi mu postalo vrlo teško

i dosadno.

Ja sam ustao i izašao iz učionice: on me je pratio očima i rekao: - Sećate li se mesta u Božjoj službi:

„Mahniti, izađite!“? - Nedelju dana kasnije Vasilij Nikolajevič me je pitao:

- Da li vi, Sosedove, verujete u Boga? - Ne verujem - odgovorio sam - a vi, Vasilije Nikolajeviču? - Ja

sam veoma religiozan čovek. Srećan je onaj ko može istinski da veruje.

I inače najčešće reči koje je on upotrebljavao bile su ,,srećan“ i ,,nesrećan“. On je spadao među one

nepomirljive pripadnike ruskog naroda koji vide smisao života u traženju istine, čak i kad se uvere da

istine, u onom smislu kako je oni shvataju, nema i ne može da bude. Predavanje ruskog jezika kod njega

je uvek bilo povezano sa opaskama o drugim pitanjima, koje često nisu bile u neposrednoj vezi sa

njegovim predmetom, sa razmišljanjima o sadašnjosti, religiji, istoriji; i ispostavljalo se da on o svemu

tome neverovatno mnogo zna. Odjednom bi se pokazalo da je bio u inostranstvu, da je dugo živeo u

Švajcarskoj, Engleskoj, Francuskoj, da dobro zna strane jezike i sve što je tamo video propratio je sa

pažnjom: stalno je tražio svoju istinu - svuda gde god je bio. Ja sam često kasnije mislio: da li će je naći,

da li će imati hrabrosti da prevari sebe - i da li će umreti miran? I imao sam utisak da čak i kad bi mu se

pričinilo da ju je našao, on bi sigurno požurio da je se odrekne - i ponovo počeo da traži: i možda njegova

istina nije sadržavala u sebi naivnu ideju o mogućnosti sticanja onoga što nikada nismo posedovali; i već

sasvim sigumo nije se sastojala od sna o miru i tišini, zato što bi umna pasivnost na koju bi ga to osudilo -

za njega bila sramota i mučenje. Vasilij Nikolajevič je bio jedan od onih nastavnika koje sam voleo tokom

celog svog boravka u raznim školskim ustanovama. Svi ostali su bili ograničeni ljudi koji su brinuli samo

35

o svojoj karijeri i na predavanje gledali kao na posao. Najgori su bili sveštenici - najograničeniji i

najneobrazovaniji pedagozi. Samo moj prvi učitelj veronauke, akademik i filozof, delovao mi je kao

gotovo izuzetan čovek, iako je bio fanatik. On nije bio sitničav: u petom razredu kada sam ga dugo

ispitivao o ateističkom smislu Velikog Inkvizitora i o Renanovom Isusovom životu - u to vreme sam čitao

Braću Karamazove i Renana, a gradivo nisam učio i nisam znao ni katehizis, ni istoriju crkve, i on me

čitave godine nije prozivao - u poslednjem tromesečju, jednom prilikom, pozvavši me prstom da mu

priđem, tiho mi je rekao:

- Da li ti, Kolja, misliš - on je svima govorio ,,ti“ i zvao nas po imenima, pošto nam je predavao od prvog

razreda - da ja nemam predstavu o tvom poznavanju katehizisa? Ja, dragi moj, sve znam. Ali ipak ti

dajem peticu, zbog toga što se ti bar malo interesuješ za religiju. Idi sad. - Kada je izgovarao svoje

propovedi, u očima su mu bile suze; ipak, u Boga, čini se, nije verovao. On me je podsećao na Velikog

Inkvizitora u minijaturi: bio je nepobediv u dijalektičkim pitanjima i, uopšte, bio bi bolji katolik nego

pravoslavac. I imao je divan glas - snažan i pametan - zato što sam mnogo puta imao priliku da primetim

da čovekov glas, kao i njegovo lice, može da bude pametan i glup, talentovan i neobdaren, plemenit i

podao. Nekoliko godina kasnije su ga ubili, za vreme građanskog rata, negde na jugu - i vest o njegovoj

smrti mi je bila utoliko teža što ja, uopšte uzev, nisam voleo sveštenike i samim tim loše sam postupao

prema tom čoveku koji sada više nije bio živ.

Ne znam zapravo zbog čega sam gajio averziju prema ljudima duhovnog zvanja; po svoj prilici usled

nekog ubeđenja da se oni nalaze na nižem stupnju socijalne lestvice nego svi ostali - oni i policajci. Njima

se nije pružala ruka, oni nisu mogli biti pozivani za sto: sećam se dugačke figure pozornika koji je svakog

meseca dolazio po mito - ko zna zbog čega - kako strpljivo čeka u predsoblju dok mu sobarica ne donese

pare, nakon čega je junački kašljao i odlazio zveckajuči ogromnim mamuzama na lakiranim čizmama sa

izuzetno kratkom sarom, kakve su nosili samo pozornici i iz nekog razloga dirigenti crkvenih horova. Sa

mitom za sveštenike sam imao priliku da se sretnem jednom kada sam išao u treći razred i kada sam se

razboleo dve nedelje pre Uskrsa i nisam se ispovedio u gimnazijskoj crkvi; i otac Jovan mi je rekao da

moram na jesen doneti u gimnaziju potvrdu da sam se ispovedio, inače me neće pustiti u sledeći razred i

ponavljaću godinu. To leto sam kao i gotovo svako provodio u Kislovodsku. Moj stric, Vitalij, skeptik i

romantičar, koji je zauvek ostao dragonski kapetan zbog toga što je izazvao na dvoboj komandanta puka,

a kada je ovaj odbio da na dvoboj izađe, ošamario ga u oficirskom klubu - i posle toga je robijao pet

godina u tvrđavi, odakle je izašao kao veoma promenjen čovek i gde je stekao zadivljujuću i za oficira

već sasvim neobičnu erudiciju u pitanjima umetnosti, filozofije i socijalnih nauka - i nakon toga nastavio

da služi u istom puku, ali ne napredujući - moj stric mi je rekao:

- Kolja, uzmi deset rubalja i idi kod toga kosmatog idiota. Zamoli ga da ti da potvrdu o ispovedi. Nema

potrebe da ideš u crkvu da se glupiraš. Jednostavno mu daj pare i uzmi od njega potvrdu.

Stric Vitalij je uvek svakoga kinjio i bio nezadovoljan svime, iako je u ličnom odnosu i ponašanju prema

ljudima bio uglavnom dobar i uviđavan, i kada bi tetka poželela da kazni svog osmogodišnjeg sina on ga

je uzimao u zaštitu i govorio: - Ostavi ga na miru, on ne shvata šta je uradio. Ne zaboravi da je to dete

zapanjujuće glupo i (neće postati pametnije ako ga ti išibaš. Osim toga, decu ne treba uopšte tući i to ne

znaju samo takve neprosvećene žene kao što si ti. - Skoro svaki svoj razgovor stric je počinjao rečima:

- Oni idioti...

- Sveštenik mi neće tek tako dati potvrdu - rekao sam ja. - Najpre bih morao da se ispovedim.

- Sve su to gluposti. Plati mu deset rubalja i gotovo. Radi kao što ti kažem.

Otišao sam kod sveštenika. On je živeo u malom stanu sa dve fotelje izrazito žute boje i portretima

arhijereja na zidovima. U odgovor na moju molbu za potvrdu, rekao je:

- Sine - rastužilo me je ovo obraćanje - dođite u crkvu, najpre se ispovedite, zatim se pričestite, a onda

čemo kroz nedelju dana moći da vam izdamo potvrdu.

- A sad ne može?

- Ne.

- Ja bih hteo sada, oče.

- Ne može sada - rekao je sveštenik počinjući da se ljuti zbog moje nedokazanosti. Onda sam izvadio

deset rubalja i stavio ih na sto, a sveštenika nisam pogledao, zato što me je bilo stid. On je uzeo novac,

36

stavio ga u džep, odbacivši unazad skut mantije i otkrivši ispod nje uske pantalone sa potpecima - i

pozvao:

- Oče đakone! - Iz susedne sobe je izašao đakon, žvaćući nešto; lice mu je bilo pokriveno znojem od jake

vručine i pošto je bio vrlo debeo, znoj se bukvalno slivao sa njega; i na obrvama su mu visile svetle

kapljice.

- Izdajte ovom mladom čoveku potvrdu o ispovedi.

Đakon je klimnuo glavom i odmah mi napisao potvrdu - posebnim kockastim rukopisom, prilično lepim.

- Šta sam ti rekao? - promrmljao je stric. - Ja ih, brate, znam...

Tetka je primetila:

- Ne bi trebalo dečaku da govoriš takve stvari.

A on je odgovorio:

- Ovaj dečak, kao i svaki drugi dečak, shvata jednako dobro kao i ti. Ja to, draga moja, odlično znam. A

ako ti počneš da me učiš, ostaje mi samo da se obesim.

Uveče je Vitalij sedeo na terasi uronjen u misli. - Zašto tako dugo sediš na terasi? - pitao sam ga.

- Uranjam u misli - odgovarao je Vitalij i davao tom izrazu takvu nijansu kao da je zaista uranjao u misli,

kao u vodu ili u kadu. S vremena na vreme je pričao sa mnom:

- U koji razred ideš?

- U četvrti.

- Pa šta sad učiš?

- Razne predmete.

- Predaju ti same neke gluposti. Šta znaš o Petru Velikom i Jekaterini? Hajde ispričaj.

Pričao sam mu. Očekivao sam da će on kad završim, reči:

- Oni idioti...

I zaista je to govorio:

- Oni idioti ti predaju neistinu.

- Zašto neistinu?

- Zato što su idioti - sa sigurnošću je rekao Vitalij. - Oni misle da ako ti budeš imao lažnu predstavu o

ruskoj istoriji kao o smeni čestitih i pametnih monarha, da je to dobro. Zapravo ti učiš neku kozmetičku

mitologiju kojom su oni zamenili istorijsku stvarnost. I rezultat je da ćeš ispasti budala. Uostalom,

svejedno ćeš ispasti budala, čak i ako budeš znao pravu istoriju.

- Neizbežno ću ispasti budala?

- Neizbežno ćeš ispasti. Svi ispadnu.

- A ti, na primer?

- Govoriš bezobrazluke - potpuno mirno je odgovorio on. - Takva pitanja se ne smeju postavljati

starijima. Ali ako želiš da znaš, i ja sam ispao budala, iako bih voleo da se nalazim u drugom položaju.

- A šta da se radi?

- Treba biti gad - oštro je rekao i okrenuo se.

On je bio nesrećan u braku, živeo je gotovo odvojeno od porodice i dobro je znao da mu njegova žena,

veoma lepa moskovska dama, nije verna; on je bio mnogo stariji od nje. Ja sam svakog leta dolazio u

Kislovodsk i uvek zaticao tamo Vitalija - sve dok me od Kavkaza nisu odvojili pokreti raznih boljševičkih

i antiboljševičkih vojski, koji su se odigravali na Donu i na Kubanu. I tek godinu dana pre mog odlaska iz

Rusije, za vreme građanskog rata, ponovo sam otišao tamo i opet ugledao na terasi naše vikendice

povijenu u fotelji Vitalijevu figuru. On je ostario za to vreme, posedeo, lice mu je postalo još umornije

nego pre. - U parku sam sreo Aleksandru Pavlovnu (to je bila njegova žena) - rekao sam mu

pozdravljajući ga. - Odlično izgleda. - Vitalij me je mračno pogledao:

- Sećaš li se Puškinovih epigrama?

- Sećam se.

On je izrecitovao:

Tebi na svetu ravne nema.

To svi kažu i ja sa njima.

Druga je s godinama sve starija.

37

Tebe svaka godina mlađom čini.

- Opet imaš nezadovoljan izraz lica, Vitalij.

- Šta da se radi. Ja sam, brate, stari pesimista. Kažu da se spremaš u armiju?

- Da.

- Činiš glupost.

- Zašto?

Mislio sam da će on reči ,,oni idioti“. Ali nije to rekao. Samo je sagnuo glavu i procedio:

- Zato što će dobrovoljci izgubiti rat.

Pomisao na to da li će dobrovoljci dobiti ili izgubiti rat nije me naročito interesovala. Želeo sam da znam

šta je to rat, to je bila ista ona težnja ka novom i nepoznatom. Ušao sam u belu armiju zbog toga što sam

se nalazio na njenoj teritoriji, zato što je to bilo normalno; i da je u to vreme Kislovodsk bio pod vlašću

crvene vojske, ja bih se verovatno prijavio u crvenu armiju. Ali iznenadilo me je što se Vitalij, stari oficir,

odnosi prema tome sa takvim neodobravanjem. Ja tada nisam u potpunosti shvatao da je Vitalij isuviše

pametan za to i uopšte nije pridavao svom oficirskom činu onaj značaj koji mu je obično pridavan. Ali

ipak sam ga upitao zašto tako misli. Pogledavši me ravnodušno, rekao je da oni, odnosno oni u čijim se

rukama nalazi upravljanje antivladinim trupama, ne znaju zakone socijalnih odnosa. - Tamo - rekao je on

živnuvši - tamo je cela severna, gladna Rusija. Tamo, brate, ide seljak. Znaš li ti da je Rusija seljačka

zemlja, ili te tome nisu učili u tvojoj istoriji? - Znam - odgovorio sam. Zatim je Vitalij nastavio: Rusija -

govorio je - ulazi u razdoblje seljačke etape u istoriji, snaga je u seljaku, a seljak služi u crvenoj armiji. -

Beli, kako je prezrivo primetio Vitalij, ne poseduju čak ni vojnički romantizam koji bi se mogao učiniti

privlačnim; bela armija malograđana i poluinteligencije. - U njoj služe kokainisti, ludaci, konjički oficiri,

izafektirani kao kokote - oštro je govorio Vitalij - neuspešni karijeristi i narednici sa činom generala.

- Ti uvek sve kudiš - primetio sam ja. - Aleksandra Pavlovna kaže da je to tvoja proffesion de foi28.

- Aleksandra Pavlovna, Aleksandra Pavlovna - neočekivano ljutito reče Vitalij. - Proffesion de foi. Kakva

glupost! Dvadeset pet godina, sa svih strana i gotovo svakodnevno slušam taj besmisleni izraz: ti sve

kudiš. Ali ja verovatno mislim o nečemu, zar ne? Ja ti izlažem razloge neminovnosti takvog ishoda rata, a

ti mi odgovaraš: ti sve kudiš. Šta si ti - muškarac ili si tetka Ženja? Ja sam Aleksandri Pavlovnoj prebacio

zbog toga što večito čita neku Lapo-Nagrodsku i ona mi je takođe rekla da ja sve, po običaju, kudim.

Ne, ne sve. Ja, hvala Bogu, književnost poznajem bolje i više je volim nego moja žena. Ako ja nešto

grdim, znači da imam za to razloge. Shvati - rekao je Vitalij podižući glavu - da od svega što se radi u bilo

kojoj oblasti, pa bila to reforma, reorganizacija armije, ili pokušaj da se uvedu novi metodi u školstvo, ili

slikarstvo, ili književnost - devet desetina ništa ne valja. Tako je uvek; i šta sam ja kriv što tetka Ženja to

ne shvata? - On je na trenutak zaćutao i zatim odsečno upitao:

- Koliko imaš godina?

- Kroz dva meseca imaću šesnaest.

- I đavo te nosi da ratuješ?

- Da.

- A zbog čega ti, zapravo, ideš u rat? - odjednom se začudio Vitalij. Ja nisam znao šta da mu odgovorim,

zbunio sam se, i najzad nesigurno rekao:

- Mislim da je to ipak moja dužnost.

- Smatrao sam te pametnijim - razočarano je izgovorio Vitalij. - Da je tvoj otac živ, ne bi se obradovao

tvojim rečima.

- Zašto?

- Slušaj, dragi dečače - rekao je Vitalij neočekivano blago. - Pokušaj da se snađeš. Ratuju dve strane:

crvena i bela. Beli pokušavaju da vrate Rusiju u ono istorijsko stanje iz kojeg je ona upravo izašla. Crveni

je guraju u takav haos u kakvom nije bila još od vremena Alekseja Mihajloviča. - Kraj smutnog vremena -

promrmljao sam ja.

28 Bukv.: ispovedanje vere (fr.); izlaganje gledišta.

38

- Da, kraj smutnog vremena. Eto, vidiš kako ti je gimnazija poslužila. - I Vitalij je počeo da izlaže svoje

poglede na tadašnje događaje. Govorio je da su socijalne kategorije - te reči su bile neočekivane za mene,

ja i dalje nisam mogao da zaboravim da je Vitalij oficir dragonskog puka - slične fenomenima koji su

podređeni zakonima nekakve nematerijalne biologije, i da se takva postavka, ako i nije uvek neosporna,

često pokazuje kao primenjiva na različite socijalne pojave. - One se rađaju, rastu i umiru - govorio je on.

- I čak ne umiru, nego odumiru kao što odumiru korali. Sećaš li se kako se formiraju koralna ostrva?

- Sećam se - rekao sam ja. - Sećam se kako nastaju; i, pored toga, sada se prisećam njihovih crvenih

nabora okruženih belom morskom penom, to je veoma lepo; video sam takav crtež u jednoj očevoj knjizi.

- Isti takav proces se odvija u istoriji - nastavio je Vitalij. - Jedno odumire, drugo se začinje. I tako dakle,

grubo govoreći, beli predstavljaju nešto poput odumirućih korala, na čijim leševima izrastaju novi slojevi.

Crveni - to su oni koji rastu.

- Dobro, recimo da je to tako - rekao sam ja; Vitalijeve oči su ponovo poprimile uobičajeni podsmešljivi

izraz - ali zar ti se ne čini da je pravda na strani belih?

- Pravda? Kakva? U tom smislu da su oni u pravu što pokušavaju da osvoje vlast?

- Recimo - rekao sam ja, iako sam mislio nešto sasvim drugo.

- Da, naravno. Ali crveni su takođe u pravu, i zeleni takođe, a da postoje još i narandžasti i ljubičasti, i oni

bi bili u jednakoj meri u pravu.

- I osim toga, front je već kod Orla, a Kolčakove trupe prilaze Volgi.

- To ništa ne znači. Ako ostaneš živ, kada se završi ovo klanje pročitaćeš u stručnim knjigama detaljni

prikaz herojskog poraza belih i sramnoslučajne pobede crvenih - ako to bude knjiga koju je napisao

naučniksimpatizer belih, i herojske pobede radničke armije nad buržujskim plaćenicima - ako autor bude

na strani crvenih.

Odgovorio sam da ću ipak ići da ratujem za bele, pošto oni gube.

- To je gimnazijski sentimentalizam - strpljivo je rekao Vitalij. - Ali dobro, reći ću ti šta ja mislim. Ne ono

što se može izvesti iz analize sila koje usmeravaju aktuelne događaje, nego moje lično uverenje. Ne

zaboravi da sam ja oficir i konzervativac u izvesnom smislu i, pored toga, čovek sa gotovo feudalnim

predstavama o časti i pravu.

- I šta ti misliš?

On je uzdahnuo.

- Pravda je na strani crvenih.

Uveče me je pozvao da sa njim pođem u park. Koračali smo po crvenim alejama pored svetle male reke,

duž minijaturnih jarbola, ispod visokog starog drveća. Padao je mrak, rečica je jecala i žuborila; i taj tihi

šum je sada za mene spojen sa uspomenom na polagano hodanje po pesku, na svetla restorana koji se

video izdaleka i na to kako sam, kada bih sagnuo glavu, primećivao svoje bele letnje pantalone i visoke

Vitalijeve čizme. Vitalij je bio pričljiviji nego inače i u njegovom glasu nisam čuo uobičajenu ironiju.

Govorio je ozbiljno i jednostavno.

- Dakle, Nikolaj, ti odlaziš - reče on kada smo zašli dublje u park. - Čuješ li kako šumi reka? - prekinuo je

iznenada sam sebe. Oslušnuo sam: kroz ujednačeni šum, koji je dopirao u početku, uho je razlikovalo

nekoliko različitih žubora, istovremenih ali nesličnih.

- Neshvatljivo - rekao je Vitalij. - Zašto me ovaj šum toliko uzbuđuje? I uvek tako, već godinama; čim ga

začujem čini mi se da ga dotad nisam čuo. Ali hteo sam da kažem nešto drugo.

- Slušam.

- Ti i ja se verovatno više nećemo sresti - rekao je on. - Ili će tebe ubiti, ili ćeš otići nekud Bogu iza leđa,

ili ću najzad ja, ne dočekavši tvoj povratak, umreti prirodnom smrću. Sve je to u jednakoj meri moguće.

- Zašto tako mračno? - upitao sam ja. Ja nikada nisam umeo da zamislim događaje mnogo godina

unapred, jedva sam uspevao da primim ono što mi se dešavalo u datom trenutku i zato su mi sve

pretpostavke o tome šta će se jednom možda desiti delovale besmisleno. Vitalij mi je govorio da je i on u

mladosti bio isti takav; ali pet godina u zatvorskoj samici koje su hranile njegovu fantaziju samo mislima

o budućnosti razvili su je u neverovatnoj meri. On je, analizirajući neki događaj koji je po njegovom

mišljenju trebalo uskoro da se desi, video odmah mnoge njegove strane i njegova izoštrena mašta je

39

precizno predosećala onu neuhvatljivu psihološku ljusku i ljusku spoljašnjih događaja u kojima se on

mogao dešavati. Osim toga, njegovo poznavanje ljudi i razloga koji ih navode da postupaju na ovaj ili

onaj način bilo je neuporedivo bogatije od uobičajenog životnog iskustva, prirodnog za čoveka njegovih

godina; i to mu je davalo onu na prvi pogled gotovo neshvatljivu sposobnost pogađanja koju sam sretao

samo kod retkih i uvek iz nekog razloga slučajnih mojih poznanika. Vitalij se, uostalom, gotovo nije ni

koristio njome, pošto je bio prezrivo ravnodušan prema sudbini čak i svojih bliskih rođaka - i njegova

dobrota i popustljivost, kako mi se činilo, bili su posledica tog uvek jednakog i nezainteresovanog odnosa

prema svima.

- Veoma sam voleo tvog oca - rekao je Vitalij, ne odgovarajući na moje pitanje - iako se on uvek

podsmevao tome što sam ja oficir i konjanik. Ali on je, po svoj prilici, bio u pravu. I tebe volim - nastavio

je on. - I evo pred tvoj odlazak želim da ti kažem jednu stvar: obrati pažnju na nju.

Nisam znao šta to Vitalij želi da mi kaže: u moj odnos prema njemu nekako se nije uklapala pomisao na

to da ga ja mogu zanimati i da mi on bilo šta savetuje: on me je uvek radije grdio zbog mog neshvatanja

nečega ili zbog ljubavi prema razgovorima na apstraktne teme, u kojima ja, po njegovim rečima, nisam

ništa shvatao; i jednom se smejao maltene do suza, kada sam mu rekao da sam pročitao Stimera i

Kropotkina, a drugi put je skrušeno klimao glavom, saznavši za moju sklonost prema umetnosti Viktora

Igoa; on se prezrivo izjasnio o tom, kako je rekao, čoveku sa manirima vatrogasca, dušom sentimentalne

glupače i visokopamošću ruskog telegrafiste.

- Saslušaj me - govorio je između ostalog Vitalij. - Ti ćeš u bliskoj budućnosti biti u prilici da vidiš

mnogo gadosti. Posmatraćeš kako ubijaju ljude, kako ih vešaju, kako ih streljaju. Sve to nije novo, nije

važno i čak nije naročito interesantno. Ali evo šta ti ja savetujem: nikada nemoj postati ubeđeni čovek, ne

izvlači zaključke, ne razmišljaj i trudi se da budeš što jednostavniji. I pamti da je najveća sreća na zemlji -

misliti da si bar nešto shvatio u životu koji te okružuje. Ti nećeš shvatiti, samo će ti se činiti da shvataš; a

kada se setiš toga posle izvesnog vremena, videćeš da si shvatao pogrešno. A kroz još godinu ili dve

uverićeš se da si i drugi put grešio. I tako bez prestanka. Pa ipak je to ono najvažnije i najinteresantnije u

životu.

- Dobro - rekao sam ja. - Ali kakav je smisao u tim stalnim greškama?...

- Smisao? - začudio se Vitalij. - Smisla zaista nema, a nije ni potreban.

- To je nemoguće. Postoji zakon svrsishodnosti.

- Ne, dragi moj, smisao - to je fikcija, i svrsishodnost je takođe fikcija. Gledaj: ako uzmeš niz nekih

pojava i počneš da ih analiziraš, videćeš da postoje neke sile koje usmeravaju njihovo kretanje; ali pojam

smisla neće figurirati ni u tim silama, ni u tim kretanjima. Uzmi neku istorijsku činjenicu koja se

formirala u rezultatu dugoročne politike i pripreme i koja ima sasvim određeni cilj. Videćeš da sa tačke

gledišta postizanja tog cilja, i samo tog cilja, takav čin nema smisla, zato što su se istovremeno sa njim i

iz, kako se čini, istih razloga desili drugi, sasvim nepredviđeni događaji, i sve potpuno promenili.

On me je pogledao; išli smo između dva drvoreda i bilo je tako mračno da gotovo nisam video njegovo

lice.

- Reč ,,smisao“ - nastavio je Vitalij - ne bi bila fikcija samo u slučaju kad bismo posedovali precizno

znanje o tome da će kada postupimo na jedan način, uslediti neizostavno određeni, a ne neki drugi

rezultat. Ako to nije uvek izvesno čak ni u primitivnim, mehaničkim naukama, pri sasvim određenim

zadacima, i isto tako određenim uslovima, kako onda želiš da to bude sigurno u oblasti socijalnih odnosa,

psihologije, čiji zakoni su nam gotovo nepoznati. Smisla nema, dragi moj Kolja.

- A smisao života?

Vitalij je odjednom stao, kao da ga je neko zadržao. Bilo je veoma mračno, kroz krošnje drveća jedva se

naziralo nebo. Posečena mesta parka i grad ostali su daleko ispod; s leve strane plavila se Romanovska

planina, prekrivena jelama. Ona mi je delovala plavo, iako ju je sada u mraku oko moralo videti kao crnu,

ali ja sam navikao da je gledam po danu, kada se zaista plavila: i sada, uveče, služio sam se vidom samo

zato da bih se bolje setio obrisa planine, a njena plavet je već bila spremna u mojoj mašti - uprkos

zakonima svetlosti i rastojanja. Vazduh je bio veoma čist i svež; i ponovo, kao i uvek u tišini, do mene je

jasnije dopirala daleka i razvučena zvonjava koja se utišavala u visini.

40

- Smisao života? - tužno je ponovio pitanje Vitalij i učinilo mi se da sam u njegovom glasu začuo suze, i

nisam mogao da poverujem u to; uvek sam mislio da su one nepoznate ovom hrabrom i ravnodušnom

čoveku.

- Imao sam druga koji me je takođe pitao o smislu života - rekao je Vitalij - pre nego što je pucao u sebe.

To je bio moj veoma blizak drug, veoma dobar drug - rekao je često ponavljajući reč ,,drug“, i kao da je

nalazio neku prividnu utehu u tome što je ta reč sada, nakon mnogo godina, zvučala isto kao i ranije, i

odjekivala u nepomičnom vazduhu bezljudnog parka. - On je tada bio student, a ja junker. Stalno je pitao:

čemu služi ovaj užasni besmisao postojanja, ta svest o tome da ako umrem kao starac i umirući budem

odvratan svima, da je to dobro - čemu sve to? Zašto čekati na to? Od smrti svejedno nećemo pobeći,

Vitalij, shvataš? Nema spasa. Nema! - povikao je Vitalij. - Zašto da postajemo inženjeri, ili advokati, ili

pisci, ili oficiri - nastavljao je on - čemu takva poniženja, takav sram, takav kukavičluk i podlost? Ja sam

mu tada govorio da postoji mogućnost življenja izvan takvih pitanja: živi, jedi bifteke, ljubi ljubavnice,

pati zbog ženske prevare i budi srećan. I neka te Bog čuva od pitanja o tome zbog čega sve to radiš. Ali

nije mi poverovao, ubio se. Sada me ti pitaš o smislu života. Ne mogu ništa da ti odgovorim. Ne znam.

Tog dana smo se vratili kući veoma kasno; i kada nam je sanjiva sobarica poslužila čaj na terasi, Vitalij je

pogledao čašu, podigao je, pogledao u električnu sijalicu kroz tečnost - i dugo se smejao, ne izgovarajući

ni reč. Zatim je podsmešljivo promrmljao: Smisao života! - i odjednom se smrknuo i namrštio i otišao na

spavanje ne poželevši mi laku noć.

Kada sam posle izvesnog vremena odlazio iz Kislovodska s tim da stigavši u Ukrajinu stupim u armiju,

Vitalij se oprostio sa mnom mirno i hladno i u njegovim očima je ponovo bio stalni ravnodušni izraz

spreman da u svakom trenutku postane podsmešljiv. Meni je pak bilo žao što ga napuštam, zato što sam

ga iskreno voleo - a okolina ga se plašila i nije mu baš bila naklonjena. - Kameno srce - govorila je o

njemu njegova žena. - Okrutan čovek - govorila je tetka. - Za njega ne postoji ništa sveto - izjašnjavala se

njegova svastika. Nijedna od njih nije poznavala pravog Vitalija. Već kasnije, razmišljajući o njegovom

tužnom kraju i nesretnom životu, ja sam žalio zbog toga što je tako uzaludno propao čovek sa ogromnim

sposobnostima, sa živim i brzim umom - i niko od bližnjih nije čak ni zažalio za njim. Rastajući se sa

njim, znao sam da je malo verovatno da ćemo se ponovo sresti, želeo sam da ga zagrlim i oprostim se sa

njim kao sa bliskim čovekom, a ne kao sa običnim poznanikom koji je došao na stanicu. Ali on se držao

vrlo zvanično; i kada je kvrcnuvši prstom zbacio perce sa svog rukava, po tom jednom pokretu, shvatio

sam da bi onakvo opraštanje kakvo sam ja u početku želeo bilo neumesno i ridicule29.

On mi je stisnuo ruku; i ja sam otputovao. Bila je kasna jesen i u hladnom vazduhu osećale su se tuga i

žalost, svojstvene svakom odlasku. Nikada nisam mogao da se naviknem na to osećanje; svaki odlazak je

za mene bio početak novog postojanja. Novog postojanja - i samim tim, potrebe da živim na opip i tražim

među novim ljudima, i stvarima koje me okružuju, takvu više ili manje meni blisku sredinu gde bih

mogao da steknem svoj raniji mir, neophodan za davanje prostora onim unutrašnjim kolebanjima i

potresima koji su me jedini snažno zaokupljali. Zatim, bilo mi je žao da napuštam gradove u kojima sam

živeo, i ljude sa kojima sam se sretao - zato što se ti gradovi i ljudi neće ponoviti u mom životu; njihova

realna, prosta nepomičnost i određenost jednom zauvek stvorenih slika bila je toliko različita od drugih

zemalja, gradova i ljudi koji su živeli u mojoj mašti i čije sam postojanje i kretanje ja izazivao. Nad

jednima sam imao vlast da uništavam i stvaram, nad drugima se samo dimilo moje sećanje, moje

bespomoćno znanje; i ono je bilo nedovoljno čak i za onu vrstu pogađanja za koje je bio obdaren stric

Vitalij. Još neko vreme sam video njegovu figuru na peronu; ali već je nestajao Kislovodsk i zvuci koji su

dopirali iz njegove stanice tonuli su u železnoj buci voza; i kada sam stigao u onaj grad gde sam išao u

školu i živeo zimi video sam da pada sneg, cakleći se pod svetlošću fenjera; na ulicama su vikali

fijakeristi, tutnjali su tramvaji i osvetljeni prozori zgrada prolazili su pored mene zaobilazeći široka

vatirana leđa kočijaša, koji je, držeći u rukama uzde, zabacivao nagore laktove haotičnim i brzim

pokretima nalik na cimanje ruku i nogu dečjih drvenih pajaca. Ostao sam u tom gradu nedelju dana pred

moj odlazak na front; provodio sam vreme posećujući pozorišta i kabaree i prometne restorane sa

rumunskim orkestrima.

29 Smešno (fr.)

41

Dan uoči mog odlaska, sreo sam Ščura, mog druga iz gimnazije; on se veoma iznenadio ugledavši me u

uniformi. - Da li si se ti to spremio da ideš u dobrovoljce? - upitao me je. I kada sam ja odgovorio da

jesam, on me je pogledao sa još većom zapanjenošću.

- Šta to radiš, jesi li poludeo? Ostani ovde, dobrovoljci se povlače, kroz dve nedelje naši će biti u gradu.

- Ne, već sam odlučio da idem.

- Kakav si ti čudak. Kasnije ćeš žaliti zbog toga.

- Ne, ipak ću da idem.

On mi je čvrsto stisnuo ruku. - Pa, želim ti da se ne razočaraš. - Hvala, mislim da neću biti u prilici. - Da

li ti veruješ da će dobrovoljci pobediti? - Ne, uopšte ne verujem, zato se i neću razočarati.

Uveče sam se opraštao sa majkom. Moj odlazak je bio udarac za nju. Molila me jc da ostanem; i bila je

potrebna sva okrutnost mojih šesnaest godina da bih ostavio majku samu i otišao u rat - bez ubeđenja, bez

entuzijazma, isključivo iz želje da u ratu naprasno ugledam i shvatim takve nove stvari koje će me možda

preobraziti. - Sudbina mi je oduzela muža i ćerke - rekla mi je majka - ostao si mi samo ti - i ti sada

odlaziš. - Ja nisam ništa odgovarao. - Tvoj otac - nastavila je ona - bio bi veoma ožalošćen kad bi saznao

da njegov Nikolaj odlazi u armiju onih koje on čitavog života nije voleo. - Stric Vitalij mi je isto to rekao

- odgovorio sam. - Ne brini, mama, rat će se uskoro završiti i ja ću se vratiti kući. - A ako mi donesu tvoj

leš? - Ne, znam da me neće ubiti. - Ona je stajala kraj vrata predsoblja i ćutke me gledala, polako

otvarajući i zatvarajući oči, poput čoveka koji dolazi k sebi posle nesvestice. Ja sam podigao kofer; jedna

kopča se zakačila za skut mog kaputa, i videći da ne mogu da je otkačim, mama se odjednom osmehnula;

i to je bilo toliko neočekivano - zbog toga što se ona retko osmehivala, čak i onda kada su se drugi

smejali, i zakačeni skut kaputa je naravno nikako nije mogao nasmejati - i toliko je u tom osmehu bilo

različitih osećanja - i sažaljenja, i svesti o nemogućnosti otklanjanja mog odlaska, i pomisao na samoću, i

uspomena na smrti oca i sestara, i stid zbog suza koje naviru, i ljubav prema meni, i ceo onaj dugi život

koji je povezivao majku i mene od mog rođenja do tog dana - da je Jekaterina Henrikovna Voronjina,

koja je prisustvovala našem opraštanju, odjednom pokrila lice rukama i zaplakala. Kada su se najzad iza

mene zatvorila vrata i kada sam pomislio da možda više nikada neću ući kroz njih i majka me više neće

prekrstiti, kao što me je maločas prekrstila - poželeo sam da se vratim kući i da nikuda ne odem. Ali bilo

je isuviše kasno, onaj trenutak u kojem sam mogao to da uradim već je bio prošao; već sam bio napolju -

izašao sam napolje i sve što je dotad bilo u mom životu, ostalo je iza i nastavljalo da postoji bez mene;

tamo više nije bilo mesta za mene i ja kao da sam nestao sam za sebe. Mnogo vremena nakon toga setio

sam se da je te večeri padao sneg, prekrivajući ulice. A kroz dva dana putovanja već sam bio u

Sineljnikovu, gde je stajao oklopni voz Dim, na koji sam bio primljen u svojstvu vojnika artiljerijske čete.

Bio je kraj hiljadu devetsto devetnaeste godine; od te zime sam prestao da budem gimnazijalac Sosedov

koji je prešao u sedmi razred, prestao sam da čitam knjige, da skijam, radim gimnastiku, odlazim u

Kislovodsk i viđam Kler; i sve ono što sam radio do tada, postalo je za mene samo slika u sećanju.

Uostalom, i u taj novi život doneo sam sa sobom svoje navike i neobičnosti; i kao što su me kod kuće i u

gimnaziji značajni događaji često ostavljali ravnodušnim, a sitnice kojima, čini se, nije trebaio pridavati

važnost bivale mi naročito značajne - tako su i za vreme građanskog rata bitke, ubijeni i ranjeni prošli za

mene gotovo bez traga, a zauvek sam zapamtio samo neke osećaje i misli, često vrlo daleke od

uobičajenih misli o ratu. Moje najbolje sećanje koje se odnosi na to vreme sastojalo se u tome da su me

jednom poslali na osmatračnicu koja se nalazila na vrhu drveta, u šumi - i ostavili me samog - a oklopni

voz je otišao nekoliko kilometara unazad da uzme vodu. Bio je septembar, lišće je već žutelo. Ivicu šume

na kojoj se nalazila osmatračnica zasipale su paljbom neprijateljske baterije i granate su letele iznad

drveća sa neobičnim fijukanjem i zujanjem kojeg nikad nema kad granata leti iznad polja. Duvao je vetar

i krošnja se ljuljala; mala veverica sa brzim očima, žvaćući nešto onim smešnim učestalim pokretima

vilice koji su svojstveni samo glodarima, odjednom me je primetila, veoma se uplašila i u trenutku

preskočila na drugo drvo, ispravivši svoj dugi, dlakavi rep i na časak zastavši u vazduhu. Negde u daljini

stajala je baterija koja je gađala šumu - i ja sam video samo prigušeni crveni plamen kratkih bleskova koji

su izbijali iz topova prilikom svakog pucnja. Šuštalo je lišće na vetru, dole je, neizvesno odakle se

pojavivši, cvrčao zrikavac, a onda bi odjednom ućutao, kao da mu je neko šakom zatvarao usta. Bilo je

42

tako lepo i vedro, i svi zvuci su dopirali do mene tako jasno, i u malom jezeru koje sam video odozgo

tako je svetlucala i treperila voda - da sam zaboravio na obavezu da pratim bleskove i kretanje

neprijateljske konjice, o čijem postojanju nam je javila izvidnica - i na to da se u Rusiji vodi građanski rat,

a ja u tom ratu učestvujem.

U ratu sam prvi put došao u priliku da se sretnem sa takvim čudnim stanjima i postupcima kakve

verovatno nikad ne bih video u drugačijim uslovima, i pre svega da posmatram najužasniji kukavičluk.

On međutim kod mene nikad nije izazivao ni najmanje sažaljenje prema onima koji su ga osećali. Nisam

shvatao kako može da plače od straha dvadesetogodišnji vojnik, koji je za vreme snažne paljbe i nakon

što su na oklopljeni vagon-platformu u kojem smo se tada nalazili pale tri stopedesetmilimetarske granate,

izobličivši njegove gvozdene zidove i ranivši nekoliko ljudi - puzio po podu, ridao i vikao prodornim

glasom: oh, Bože moj, oh, mamice! - i hvatao za noge druge koji su sačuvali prisebnost. Nisam shvatio

zašto se njegov strah odjednom preneo na oficira koji je komandovao platformom, inače vrlo hrabrog

čoveka, koji je povikao mašinisti: Punom parom natrag! - iako se nije očekivala nikakva nova opasnost i

granate neprijateljske artiljerije su jednako nastavljale da padaju pored oklopnog voza. Ja ne bih mogao

reći da za vreme borbi nikad nisam osećao strah: ali to je bilo osećanje koje se lako potčinjavalo razumu; i

pošto u njemu nije bilo nikakvog užitka ili iskušenja, nije ga bilo teško savladati. Mislim da je tu odigrala

ulogu još jedna okolnost: tada - isto kao i pre i posle toga - ja nisam imao sposobnost trenutnog

reagovanja na ono što se dešavalo oko mene. Ta sposobnost se kod mene javljala izuzetno retko - i to

samo onda kada se ono što sam video poklapalo sa mojim unutrašnjim stanjem; ali to su prvenstveno bile

stvari u izvesnoj meri nepomične, i ujedno obavezno daleke od mene: i ni je trebalo da izazivaju kod

mene nikakvo lično zanimanje. To je mogao biti spori let velike ptice, ili nečiji daleki zvižduk, ili

neočekivani zavoj na putu iza kojeg su se otkrivale trske i močvare, ili ljudske oči pitomog medveda, ili u

gustoj tami letnje noći iznenadni krik nepoznate životinje koja me budi. Ali u svim slučajevima kada se

radilo o mojoj sudbini ili opasnosti koja mi je pretila, najuočljivija je bila moja specifična gluvoća koja je

naslala kao posledica iste one nesposobnosti trenutnog duševnog odjeka na ono što mi se dešavalo. Ona

me je odvajala od normalnog uzbuđenja i enluzijazma, karakterističnih za svaku ratnu situaciju koja

izaziva duševnu pometnju. Mnoge je ta duševna pometnja potpuno obuzimala - kako plašljive, tako i

hrabre. Ali posebno su osetljivi bili obični ljudi, seljaci, seoski radnici; kod njih su se i hrabrost i strah

najjače ispoljavali, i dolazili do jednakog stupnja strasti - u jednim slučajevima mirne, u drugim mahnite -

kao da je to bilo jedno isto osećanje samo usmereno u različitim pravcima. Oni koji su bili jako plašljivi

bojali su se smrti zbog toga što je snaga njihove slepe vezanosti za život bila neverovatno velika; oni koji

se nisu bojali, posedovali su istu tu strašnu životnu snagu - zato što samo duševno jak čovek može biti

hrabar. Ali ta zagonetna moć poprimala je različite oblike, koji su bili toliko različiti između sebe, kao

život parazita i onih na čiji račun oni žive. I pošto su mi s jedne strane svi moji raniji vaspitači i poznanici

čitavog života ugrađivali prezir prema kukavičluku i dug hrabrosti, i ja u to nikada nisam sumnjao - i s

druge strane usled nedovoljnosti mog uma, koji nije mogao da shvati duševno stanje kukavica, i

nedovoljno bogatih osećanja u kojima bih mogao da nađem slična stanja - ja sam se prema njima odnosio

sa gađenjem koje se posebno pojačavalo u onim slučajevima kada su kukavičluk ispoljavali ne vojnici,

nego oficiri. Video sam kako se jedan od njih za vreme žestoke bitke, umesto da komanduje mitraljezima,

zabio ispod gomile bundi koje su ležale u vagonu, začepio prstima uši i nije ustajao sve dok borba nije

završena. Drugi put je drugi oficir mitraljeskog odeljenja takođe legao na pod, pokrivši lice šakama; i

mada je bila zima i železni pod je bio veoma hladan, prsti su se gotovo lepili za njega - on je preležao

tamo oko dva sata i čak se nije ni prehladio - verovatno zato što mu je snažno delovanje straha stvorilo

neki trenutni imunitet. Treći put, kada se iznad baze - tako se zvao voz u kojem su živeli vojnici i oficiri

pristigli sa fronta radi smene, pošto su bile dve smene: jedna na prvim linijama, druga u pozadini; one su

se smenjivale svake dve nedelje - i pored njih celokupna neboračka jedinica, odnosno vojnici koji su

radili u kuhinji, oficiri koji su se bavili administracijom ili snabdevanjem, žene oficira, pisari, intendanti i

dvadesetak žena koje su se vodile kao pralje, sudopere i spremačice oficirskih vagona; to su bile slučajne

žene, pokupljene na raznim stanicama i privučene komforom baze, toplim vagonima, strujom, čistoćom,

obilnom hranom i platom koju su dobijale za svoje lake obaveze i očekivanu od njih čisto žensku

blagonaklonost - kada se iznad baze, koja je kao i obično stajala na četrdesetom kilometru u pozadini,

43

pojavio neprijateljski avion i počeo da baca bombe, poručnik Borščov, narednik oklopnog voza, pogledao

je u nebo, žurno se prekrstio i otpuzao četvoronoške ispod vagona, ne stideći se što su prisutni to videli.

Tom prilikom je iz jednog vagona iskočio zadrugar Mihutin, lukavi seljak i lopov, koji nikada nije bio u

borbi: on je skočio sa stepenice vagona, i ne osvrćući se oko sebe, potrčao niz polje, stigao do stanice za

vodu i brzo se sakrio u nju. Nijedna od bačenih bombi nije pogodila bazu, što se moglo i očekivati; i

jedina koja je uopšte napravila neku štetu, porušila je deo iste one stanice za vodu u kojoj je sedeo

Mihutin. On doduše nije bio ranjen, ali je bio dobro ugruvan od cigala: njegovo debelo lice sa mrgodnim

svinjskim izrazom bilo je puno modrica, odeća mu je bila uprljana od kreča - i kada se takav vratio natrag,

svi su mu se smejali - što njega uostalom uopšte nije postidelo, pošto je osećanje straha u njemu bilo

nepobedivo. Jedan drugi vojnik, Tijanov, plećati muškarac, koji se bez muke krstio sa tegom od trideset

kila, bio je toliko bojažljiv da je, stigavši prvi put na front i začuvši udaljene pucnje topova, skočio sa tri

metra visoke platforme i hteo da beži natrag u bazu, ali nije mogao zbog iščašene noge; iščašenju noge se

inače veoma obradovao, pošto su ga zaista poslali u pozadinu. On je jednom za vreme paljbe - ipak je

morao da dolazi na front - pao u nesvest i ležao nepomično sa bledim licem; ali kada sam ja slučajno

pogledao u njegovom pravcu, a on to nije očekivao, video sam da je brzo otvorio oči, pogledao oko sebe i

istog časa ih zatvorio. Ali pored takvih ljudi poznavao sam i drugačije. Pukovnik Rihter, komandant

oklopnog voza Dim, ležao je, sećam se, na krovu platforme između dva reda šarafa kojima su bili

pričvršćeni delovi oklopa. Neprijateljska granata, sa fijukom skliznuvši po železu, pokidala je sve spojeve

koji su se nalazili sa pukovnikove leve strane: on se čak nije ni okrenuo, lice mu je ostalo nepomično i ja

nisam primetio zaista nikakav napor koji je trebalo da učini kako bi sačuvao hladnokrvnost. Stari oficir

artiljerijske čete, poručnik Orlov, sišavši jednom sa platforme da osmotri položaje i izašavši u polje,

dospeo je između dve linije pešadinaca - s jedne strane je bila linija crvenih, sa druge - belih, Obe su, ne

znajući ko je to - crveni su pomislili da je beli, beli da je crveni - počele da pucaju po njemu i mi smo sa

platforme videli kako su stubići prašine svake sekunde skakali pored njegovih nogu. On je nastavljao da

ide, ne obraćajući pažnju na metke; zatim se vratio natrag; jedan metak mu je ovlaš ogrebao ruku. Vojnik

Filipenko je za vreme borbe pevao spore ukrajinske pesme, pokušavao da započinje mirne razgovore sa

drugima i bio neprijatno iznenađen kada je umesto odgovora dobijao psovke: on nije shvatao ni nervnu

razdraženost koja je obuzimala ljude, niti njihov strah. - Zar se ti, Filipenko, ne plašiš? - pitao ga je

komandant. - A čega da se plašim? - začuđeno je odgovarao Filipenko. - Plašim se noću na groblju - toga

se plašim. A danju se ne plašim. - Ali jedan od najhrabrijih ljudi koje sam ikada video, bio je vojnik Danil

Živin, koga su svi zvali Danjko. On je bio dobroćudan, mršav, sitan čovek: veliki ljubitelj šale i dobar

drug. Bio je toliko lišen častoljublja i toliko je bio spreman da zaboravi na sebe radi drugih, da je to

delovalo neverovatno. Doživeo je mnoštvo avantura, služio je u svim armijama građanskog rata - kod

crvenih, kod belih, kod Mahnoa, kod hetmana Skoropadskog, kod Petljure, pa čak i u odredu esera

Sabljina, koji je postojao svega nekoliko dana. Njegova služba na oklopnom vozu bila je prekinuta time

što je dospeo u zarobljeništvo kod Mahnoa - zajedno sa celom jedinicom koja se tada nalazila na frontu.

Kod Mahnoa je upućen u specijalnu četu pešadijskog puka, koja je čuvala most preko Dnjepra.

Most dugačak kilometar i sedamsto pedeset metara bio je s jedne strane u rukama mahnoovaca, a sa druge

u rukama belih. Na oba njegova kraja stajali su mitraljezi upereni jedni u druge. Danjko koji je dospeo na

stražarsko mesto na strani mahnoovaca, odlučio je da se vrati na oklopni voz. Poslao je pomoćnika straže

u podzemni bunker, uzeo svoj mitraljez na ramena i krenuo preko mosta na stranu dobrovoljaca, koji su

trenutno otvorili žestoku vatru. Danjko je ne obazirući se na to nastavio da ide, kao da nije koračao po

uskom prostoru koji su sekle desetine metaka u sekundi, nego po mirnom ruskom glavnom putu koji vodi

negde iz Tule u Orel. Njegov pomoćnik, uznemiren zbog tako neočekivane paljbe, istrčao je iz bunkera i

ugledavši Danjka kako odlazi, takođe je počeo da gađa po njemu iz drugog mitraljeza. Danjko je prešao

most a da čak nije zadobio ni ranu. Beli su ga uhapsili, i neka dvojica glupih pešadijskih oficira - dvojica

kapetana druge klase - zaključivši da je špijun, hteli su da ga streljaju. Danjko ih je obasuo užasnim

psovkama spominjući Gospoda Boga i apostole; to mu ne bi pomoglo da sa platforme oklopnog voza koja

je stajala nedaleko odatle nisu pošli da saznaju u čemu je stvar. I poručnik Osipov je ugledao odipanog

Danjka, koji je urlao na pešadijske oficire i hvatao se čas za revolver, čas za pušku. Pustili su ga nakon

intervencije oficira iz oklopnog voza, rekavši da tako nedisciplinovanog vojnika nikad nisu videli. - ... ja

44

vašu disciplinu! - povikao je Danjko. - Pa kako se ti, Danjko, nisi uplašio? - pitali su ga nakon što već je

bio preobučen i nahranjen i sedeo pored peći u zagrejanom vagonu, pušeći cigaretu od duvana Stamboli.

- Ko se nije uplašio? - odgovorio je Danjko. - O, veoma sam se uplašio. - Drugi put je Danjko, krenuvši u

izviđanje, ponovo dospeo u zarobljeništvo; zbog toga što je došao u selo koje je bilo u rukama crvenih,

ušao u kolibu, počeo da se šali sa gazdaricom i upitao da li u selu ima boljševika, ili ih možda nema -

nekoliko sekundi pre neočekivane pojave trojice crvenoarmejaca. Danjko nije stigao ni da uhvati pušku.

Razoružali su ga, zatvorili u šupu, stavili ispred šupe stražara, i osudili ga na najtežu kaznu. Pa ipak je

kroz tri dana, pronašavši bazu svog oklopnog voza, Danjko došao kao da se ništa nije ni desilo.

Prisustvovao sam razgovoru između njega i komandanta. - Gde si bio, Danjko? - U zarobljeništvu. - Pa

kako si dospeo u zarobljeništvo? - Crveni su me zarobili. - I nisu ti ništa uradili? - Ne, hteli su da me

streljaju. - A ti? - A ja sam pobegao. - Pa kako ti je pošlo za rukom? - Ubio sam stražara i pobegao. - I

nisu te uhvatili? - Ne, brzo sam trčao - rekao je Danjko i nasmejao se. Meni je ipak pomisao na to da je

Danjko mogao da ubije stražara delovala čudnovato u neskladu sa njegovim karakterom. Očigledno mu je

to bilo jednostavno neophodno; i naravno, instinkt samoočuvanja onemogućio ga je da razmišlja - da li je

potrebno ubiti stražara ili nije - i da nije imao taj instinkt, Danjko odavno ne bi bio živ. Vojnici su

govorili da je on veoma mlad i neozbiljan: jednom je nasmejao celu posadu oklopnog voza jureći malo

belo prase koje je negde kupio; dugo je trčao za njim, vikao na njega i pokušavao da ga poklopi kapom;

zviždao je, mahao rukama u trku, i mi smo ga posmatrali sve dok se i on i prase nisu izgubili iz vida.

Uveče se vratio, vodeči na užetu svinju koju je uspeo da dobije u zamenu za prase. Vojnici su se šegačili

sa njim govoreći da je za vreme duge potere prase stiglo da poraste. Danjko se smejao, pognuvši glavu i

držeči u ruci kapu. On je bio veseo, beskrajno dobar i beskrajno odvažan čovek. - Danjko, da li bi ti išao

na Severni pol? - pitao sam ga ja. - A je li tamo interesantno? - Vrlo je interesantno i ima puno belih

medveda. - A ne - rekao je on - ja se plašim medveda. - Ali zašto ih se plašiš? Oni te neće osuditi na

najtežu kaznu. - Ali će me ujesti - odgovorio je Danjko i nasmejao se. On se nije mogao odvići od toga da

mi govori ,,vi“. - Danjko - objašnjavao sam mu - ti si isti takav vojnik kao i ja. Zašto mi govoriš ,,vi“?

Možeš sa mnom da pričaš kao sa Ivanom - to mu je bio drugar. - Ne mogu - odgovarao je Danjko -

neugodno mi je. - Taj Ivan, pametni Ukrajinac, staloženi i hrabri vojnik, me je jednom upitao:

- Šta je to Mlečni Put?

- Zašto vas je to odjednom zainteresovalo?

- Ta, vojnici me pitaju: Ivane, šta je ono tamo na nebu, kao mleko? Ja im kažem: Mlečni Put. A šta je to

Mlečni Put, ne znam. Objasnio sam mu kako sam umeo. Sutradan je ponovo došao kod mene:

- Recite mi, molim vas, čemu je jednaka dužina kruga?

- Ona se određuje posebnim matematičkim terminima - rekao sam mu. - Ne znam da li će vam oni biti

jasni. - I naveo sam mu formulu dužine kruga.

- Aha - potvrdio je on zadovoljno. - Ja sam vas to namerno pitao, mislio sam da možda ne znate. Pre toga

sam pitao godišnjaka30 Svirskog, a onda sam zapisao i došao vas da proveravam.

On je bio odličan pripovedač; i u krugovima takozvane inteligencije nisam sreo nikoga ko bi mogao da se

poredi sa njim. Bio je veoma pametan, dobro je zapažao, i posedovao stvaralački dar da nalazi smešno

tamo gde ga drugi ne bi primetili - a bez tog dara je humor uvek pomalo beživotan. Ne sećam se Ivanovih

priča u kojima je on ispoljavao svoj zadivljujući imitatorski talenat; i pošto je njegova veština bila laka i

trenutna, teško se zadržavala u pamćenju; i sada se sećam samo toga kako je prepričavao svoj razgovor sa

crvenim generalom kada su u bateriju kojom je tada komandovao Ivan poslali loše konje. - Ja mu kažem -

pričao je Ivan - druže komandante, zar su ovo konji? Konji idu i jako se čude što još nisu crkli. A on

odgovara: Zahvaljujem vrhovnoj vlasti zbog toga što mi nisu svi komandiri tako izbirljivi, kao žene. A ja

mu kažem, evo ako vi, druže komandante, ne daj Bože, umrete, onda ćemo vas voziti na sahranu na ovim

konjima, da se ne biste puno drmusali.

Ja sam provodio svoje vreme sa vojnicima, ali oni su se držali prema meni sa određenim oprezom, zbog

toga što ja nisam shvatao mnoge i po njihovom mišljenju izuzetno jednostavne stvari - a takođe su mislili

da posedujem nekakvo njima nedostupno znanje.

30 Dobrovoljac na jednu godinu.

45

Ja nisam znao reči koje su oni upotrebljavali, oni su se meni smejali što sam govorio ,,ići na vodu“ - ako

kreneš na vodu nećeš se vratiti31 - podrugljivo su govorili. Osim toga, ja nisam umeo da pričam sa

seljacima i uopšte sam u njihovim očima bio nekakav ruski stranac. Jednom mi je komandir platforme

rekao da odem u selo i kupim svinju. - Moram vas upozoriti da ja nikad nisam kupovao svinje, takvog

slučaja u mom životu još nije bilo; i ako se moja kupovina pokaže kao ne baš posebno uspešna, nemojte

mi zameriti. - Pa - odgovorio je on - kupovina svinje vam nije tamo neki Njutnov binom. Nema tu velike

mudrosti. - I krenuo sam u selo. U svim kolibama u koje sam zalazio gledali su me sa nepoverenjem i

podsmehom. - Da nemate možda svinju na prodaju? - pitao sam ja. - Koga? - Svinju. - Ne, svinje nema. -

Obišao sam četrdeset kuća i vratio se praznih ruku. - Stekao sam utisak - rekao sam oficiru - da je ta vrsta

sisara ovde nepoznata. - A ja sam stekao utisak da vi jednostavno ne umete da kupujete svinje - odgovorio

je on. Nisam mu protivrečio; i onda se Ivan, koji je prisustvovao tom razgovoru ponudio da ide on. -

Pođite sa mnom - rekao mi je - i odmah ćemo kupiti svinju. - Slegnuo sam ramenim i ponovo krenuo u

selo. Već u prvoj kolibi - onoj gde su mi rekli da nema svinje - Ivan je za bagatelu kupio ogromnog vepra.

Pre toga je popričao sa domačinima o žetvi, utvrdio da je njegov teča, koji živi u Poltavskoj guberniji,

najbliži prijatelj i zemljak domaćinovog zeta, pohvalio je čistoću kolibe - iako je koliba bila prilično

prljava - rekao da u takvom domaćinstvu ne može da ne bude svinja, zamolio da popije - i to se završilo

time što su nas dobro nahranili, prodali nam svinju i ispratili nas do kapije. - I eto vam binom - rekao sam

komandantu, kada smo se vratili. I uvek je bilo tako da mi tamo gde sam morao da imam posla sa

seijacima ništa nije išlo od ruke; oni su me čak loše razumeli, pošto nisam umeo da govorim

prostonarodnim jezikom, iako sam to iskreno želeo.

Kod nas u oklopnom vozu su, međutim, preovladavali ljudi koji su se već bili izbrusili i poprimili

određenu uglađenost: železnički službenici, telegrafisti. Naši vojnici su se veoma kicošili, nosili su

,,civilne“ pantalone, što se smatralo slobodoumljem, a neki su stavljali na prste burme i prstenje koje je

bilo tolikih dimenzija da zaista niko ne bi mogao pomisliti da nije lažno. Najveću količinu nakita nosio je

glavni nitkov na oklopnom vozu, bivši mesar Klimenko. Sve svoje slobodno vreme on se nalazio u stanju

napregnute pažnje: levom rukom je neprestano uvijao brkove, a desnu je držao u vazduhu, blizu očiju, da

bi bolje video sjaj svog prstenja. Za njegove loše osobine smo saznali kada je ukravši novac od svog

suseda bio uhvaćen, i kada mu je komandant rekao: dakle, Klimenko, biraj: da li da te pošaljem na sud,

posle čega će te streljati kao psa, ili da postrojim ceo oklopni voz i pred svima te opalim nekoliko puta po

licu. Klimenko je kleknuo i zamolio komandanta da ga udari po licu - rekao je: po njušci.

To je bilo učinjeno sutradan ujutro; i kasnije u svom vagonu, Klimenko se često sećao toga i govorio: -

Mogu samo da se smejem komandantovoj gluposti - i zaista se smejao. Za drugog nitkova je smatran

bivši načelnik neke male železničke stanice, Valentin Aleksandrovič Vorobjov. Kao i većina nitkova koji

su već zašli u godine, on je izgledao vrlo pristojno: nosio je mekanu bradu, koju je pažljivo raščešljavao;

bio je veoma ljubazan u razgovoru, visokim glasom pevao tužne ukrajinske pesme - i pored svega toga

bio je to formirani tip okorelog podlaca. On je mogao da potkaže kolegu tako da ovaj ode na sud, mogao

je poput Klimenka da pokrade svog suseda, i naravno, u teškim okolnostima, izdao bi svakoga. Kada sam

ja došao na oklopni voz, on mi je istog dana ukrao kutiju sa hiljadu cigareta. Izgleda da su žene veoma

volele tog čoveka, on je spavao sa svim služavkama i čistačicama koje su mu bile podređene; a kada ga je

jedna od njih odbila, napisao je tajnu dostavu o njoj, optuživši je za socijalizam, iako je jadna žena bila

nepismena: nju su uhapsili i proterali je nekuda pod stražom; bila je zima i ta žena je otišla sa svojom

dvogodišnjom ćerkicom u rukama. Posmatrajući Vorobjova, često sam mislio o tome zbog čega žene

obično daju prednost nitkovima: možda zbog toga što nitkov ima izraženiju individualnost od prosečnog

čoveka; nitkov ima nešto što drugi nemaju - a isto tako zbog toga što svaka ili gotovo svaka osobina

dovedena do krajnjeg stupnja prestaje da se shvata kao obično čovekovo svojstvo i poprima privlačnu

snagu izuzetnosti.

31Neprevodivo — na ruskom bi bilo „ići za vodom“

46

I pošto ja, bez obzira na to što je moj prethodni život bio završen, još nisam bio potpuno otišao od njega; i

neke gimnazijske navike su mi još ostale, još uvek sam bio gimnazijalac; - moje misli su poprimale

naročit obrt, koji ih je unapred osuđivao na jalovost i neslaganje sa početnim pobudama, koje su mi na taj

način služile samo kao povod za povratak moje fantazije na njena omiljena mesta. Žene su volele dželate:

i istorijski zločini izvršeni stotinama godina pre, za njih još uvek nisu izgubili svoju uzbudljivu draž - i

zašto se ne bi moglo pretpostaviti da je Vorobjov - minijatura grandioznih zločina? Ali to je bilo

neumesno i ni na šta nije ličilo. Vorobjov se bavio time što je krao iz susednih teretnih kompozicija šečer

i tekstil, a jednom je uspeo da, manevrišući noću lokomotivom, iz kompozicije generala Trjasunova, koji

je komandovao frontom, odveze novi žuti vagon druge klase. Ali s večeri, ležeći na svom krevetu, sa

licem pobledelim od pijanstva i mutnim, setnim očima, večito je tugovao zbog toga što je voljom sudbine

prinuđen da učestvuje u građanskom ratu.

- Bože! - govorio je maltene sa suzama. - Kakav ambijent! Streljani, obešeni, ubijeni, izmrcvareni. Ali šta

ja imam sa tim? Kome sam ja učinio nažao? Zbog čega sve ovo? Gospode, ja bih kući; imam ženu, mala

dečica pitaju: gde je tata? A tata sedi ovde pod vešalima. Šta ću deci reći? - vikao je on. - Gde je moje

opravdanje? Samo jednu utehu imam: kad stignemo u Aleksandrovsk, doći ću kod žene iznenada. Reći ću

joj: načekala si se, mila? E, pa, evo me.

I zaista je u Aleksandrovsku Vorobjov bio kod žene i vratio se smiren. Ali kada smo se udaljili nekih

četrdeset kilometara i proboravili na maloj stanici tri dana, opet ga je obuzela tuga:

- Bože, kakav ambijent! Streljani, obešeni. Zbog čega? - opet je vikao. - Deca će pitati: gde si bio tata?

Šta ću im reći? - Zaćutao je, uzdahnuo i zatim zamišljeno rekao:

- Evo, kad stignemo u Melitopolj, otići ću kod žene, ponovo ću biti kod kuće. Šta je, reći ću, načekala si

se, mila? E, pa, evo me. - A vaša žena je već u Melitopolju? - upitao sam ja. On me je pogledao pijanim

očima punim mržnje u kojima se videla ganutost i zahvalnost.

- Da, dragi prijatelju, u Melitopolju je.

Ali kad smo i iz Melitopolja otišli, on je nastavio da mašta kako će doći kod žene, ovaj put već u

Džankoju.

- Ti brate, imaš pravo blago od žene - govorili su mu sa podsmehom. - To nije žena nego Bogorodica

sveprisutna. Kako to ona - i u Aleksandrovsku, i u Melitopolju, i u Džankoju? I svuda dečica, i stan. Lepo

si se ti sredio.

I onda je Vorobjov dao objašnjenje koje mu se, po svemu sudeći, činilo sasvim zadovoljavajuće. Sve

ostale je veoma začudilo.

- Deco - rekao je - pa ja sam železničar.

- I šta s tim?

- Čudaci - zapanjio se Vorobjov. - Vidi se da ne poznajete železničku službu. U svakom gradu žena, dragi

moji, u svakom gradu.

Treći nitkov je bio Paramonov, student, koji je nedugo pre mog dolaska bio ranjen u nogu. On u suštini

nije nikome činio nažao; ali svakog dana, otprilike dva sata pre lekarskog obilaska, utrljavao je sebi u

ranu ulje, ne dajući joj na taj način da zaraste; i zbog toga je smatran ranjenikom beskrajno dugo i nije

išao na front. Svi su videli i znali šta on radi, ali su se odnosili prema njemu sa nemim prezirom i

gađenjem, i niko se nije odlučivao da mu kaže da to nije u redu. On je uvek bio sam, svi su izbegavali da

pričaju sa njim; obično je sedeo u svom ćošku, kradom pogledavao oko sebe, i jeo salo i hleb - bio je vrlo

proždrljiv. Živeo je kao usamljena životinja, čije prisustvo se toleriše, iako je neprijatno. Bio je ćutljiv i

neprijateljski raspoložen prema svima, i kada je neko prolazio pored njegovog kreveta on ga je pratio

budnim, ljutitim pogledom. Kasnije su ga nekuda prekomandovali. Setio sam se Paramonova nekoliko

godina kasnije, već u inostranstvu, kada sam video umiruću sovu, privezanu čvrsto omotanom vrpcom za

drvo; čim bi začula nečije korake sova se ispravljala, njeno perje se kostrešilo, sporo je mahala krilima i

škljocala kljunom; i njene žute oči su slepo i zlokobno gledale ispred sebe. U vozu je bilo lažova,

prevaranata, bio je čak i jedan jevanđelista, koji je došao iz nepoznatog pravca, nastanio se u našem

vagonu i živeo komotno i bezbrižno, propovedajući neprotivljenje zlu. - Ja tu vašu pušku nikad nisam

pipnuo i neću je ni pipnuti - govorio je on. - To je greh. - A ako te napadnu? - Rečju ću se braniti. - Ali

47

jednom kada je doneo sebi ručak - činiju sa borščom i činiju sa kašom - i kada su mu ga neprimetno

zdipili, on je pobesneo, nekim čudnim slučajem, zgrabio onu pušku koju je obećavao da neće pipnuti, i

napravio bi mnogo nevolja da ga nisu razoružali. Ali najneobičniji čovek kojeg sam video u ratu bio je

vojnik Kopčik, čija je spoljašnja odlika bila nesavladiva lenjost. On je mrzeo svaki posao, sve je radio sa

najvećom mukom i uzdasima, iako je bio savršeno jak i zdrav. Vojnici ga nisu voleli zato što je stalno

izvrdavao naredbe; oni su morali mnogo toga da rade umesto njega. Uvek je živeo nekako krijući se,

obuzet strahom od toga da će ga iznenada naterati da tovari brašno u vagone, ili da nosi vodu ili da čisti

krompir. S vremena na vreme je prolazio duž baze - i u trenutku bi njegova neobrijana brada, suzne oči i

cela figura u ofucanoj i prljavoj bluzi i istim takvim pantalonama - nestala i već ga kroz minut ni psi ne bi

mogli pronaći. Na front se trudio da ne ide, iz istog razloga iz kojeg se skrivao u bazi; tamo je isto tako

trebalo raditi, ali dok je u pozadini još i postojala mogućnost da se rad izbegne, na platformi, u borbi, to je

bilo nezamislivo. Lenjost kod tog vojnika bila je neuporedivo jača nego strah od smrti - zbog toga što on

nije do kraja shvatao smisao opasnosti, a to da mu je rad smetao da živi u dokolici i da sanjari - što je

voleo najviše na svetu - to je znao odlično. Nisam mogao da zamislim takav slučaj u kome bi Kopčik

mogao ispoljiti barem deo svoje ogromne energije koja je odlazila na smišljanje načina da se izvuče iz

svakog posla i na dugo leškarenje ispod vagona, što je inače radio po toplom letnjem vremenu. Nisam

znao da li je Kopčik sposoban da izvede neki makar i beznačajan postupak, ali koji bi na neki način

pokazao šta on misli, za šta živi, i šta je predmet njegovih dugih razmišljanja koja ispunjavaju njegovu

uobičajenu dokolicu. I tako jednom, na platformi, za vreme žestoke borbe, kada je Kopčik sa patnjom u

očima izvlačio granate iz njihovih ležišta i donosio ih do topa i svaku granatu propraćao žalosnim

uzdahom, a posle pete rekao: Leđa su me zabolela, mnogo su teške granate - neprijateljski projektil je

eksplodirao iznad našeg topa; ranjeni u stomak nišandžija je pao na pod, i top je prestao da puca. U zbrci

koja je u trenutku nastala niko nije znao šta da radi i samo je Kopčik, koji je video da sada neko vreme

neće morati da radi, sa olakšanjem uzdahnuo, potapšao rukom još uvek vruć top i promenjenim, gotovo

pocupkujućim korakom prišao ranjeniku. Krv je prekrivala pod, poslednja, samrtnička panika bila je na

ranjenikovom licu. - Nećeš umreti - rekao mu je Kopčik usred opšteg ćutanja. U daljini, u jednakim

razmacima, odjeknula su četiri topovska pucnja. - Pogledaj kako si zdrav - mirno je nastavljao on. - Krv ti

je veoma crvena, a kod bolesnog čoveka je plava. - Srce neće izdržati - rekao je nišandžija. - Srce? -

upitao je Kopčik. - To nije tačno. Tvoje srce je jako, a da je slabo, onda, naravno, ne bi izdržalo. Evo,

ispričaću ti o slabom srcu. Krenuo ja jednom konje da kupam, kad vidim nedaleko sedi vodenjak, vrlo

tužan. - Nišandžija je sa naporom pogledao Kopčika. - Hajde, pomislih, da ga poplašim. I uplašio sam ga.

Kad sam viknuo: šta ti, bradonjo, ovde radiš? A on je umro od straha, zato što ima slabo srce, nije to

ljudsko srce. A tvoje srce je vrlo jako. - Ali ne stigavši do baze, nišandžija je umro, i kada sam kroz tri

dana prelazeći preko nasipa ugledao ispod vagona rasutu Kopčikovu kosu, u duši mi je postalo čudno i

neprijatno - i bržebolje sam se okrenuo od njega: bilo je u tom vojniku nečeg neljudskog i lošeg, nečeg što

nisam želeo da znam. Ali moju pažnju je odvukla svađa između glavne kuvarice oficirskog kluba - koji se

nalazio u posebnom pulman vagonu - sa našim čistačem čizama, petnaestogodišnjim lepim dečakom

Valjom, koji je bio ljubavnik te hrome i zrele žene, ali ju je prevario sa nekom praljom, ili sudoperom;

ona ga je zbog toga pred svima grdila bestidnim rečima - i trojica vojnika koji su stajali u blizini smejali

su se od sveg srca. Veze sa služavkama oduzimale su oficirima i najpreduzimljivijim vojnicima prilično

mnogo vremena; služavke su brzo shvatile svoju vrednost i uobrazile se - i jedna od njih, krupna

jaroslavska seljanka Kaćuša, nije htela ni sa kim da ima posla niti da sluša bilo kakva nagovaranja dok joj

se ne plati unapred. Naš pripovedač masnih viceva, poručnik Dergač, žalio se na nju svima unaokolo:

- Ne, gospodine poručniče - ponosno je govorila Kaćuša. - Ja sada ni sa kim ne spavam badava. Dajte mi

prsten sa vaše ruke, pa ću da spavam sa vama. - Dergač se dugo dvoumio. - Shvatate li - pričao je on - taj

prsten je sveti poklon od moje verenice - ali ljubav je, kako je rekao, prevagnula, i poručnik Dergač više

nema prsten, osim ako nije kupio drugi. Ipak, najnepristupačnija žena u oklopnom vozu je bila bolničarka,

nadmena žena koja se sa omalovažavanjem odnosila prema vojnicima i tek ponekad se udostojavala da

prezrivo razgovara sa njima. Sećam se kako sam uveče ležao na svom krevetu kada je ona stavljala zavoj

Paramonovu, prethodno ga dovevši u moj kupe, gde je bila jača električna sijalica; podigla je glavu i

ugledala moje lice. - Baš si mlad - rekla je. - Iz koje si gubernije? - Iz Piterske, sestrice. - Iz Piterske? Pa

48

kako si dospeo na jug? - A eto, doputovao sam. - Pa šta si pre radio? Jesi li bio raznosač? - Ne, sestrice,

školovao sam se. - U crkvenoj školi, verovatno? - Ne, sestrice, ne u školi. - Nego gde onda? - U gimnaziji

- rekao sam ja i, ne izdržavži, nasmejao se. Ona je pocrvenela. - U kom ste bili razredu? - U sedmom,

poštovana sestrice. - Posle toga me je zaobilazila, čim bi me primetila izdaleka.

Kao što mi je da bih se potpuno jasno setio svog života u kadetskom korpusu i one neponovljive kamene

tuge koju sam ostavio u toj visokoj zgradi, bilo dovoljno da osetim ukus šnicli, mesnog sosa i makarona -

isto tako čim bih osetio miris izgorelog kamenog uglja, smesta bih zamislio početak svoje službe u

oklopnom vozu, zimu hiljadu devetsto devetnaeste godine, Sineljnikovo, prekriveno snegom, leševe

mahnoovaca obešene na telegrafske stubove - zamrznuta tvrda tela koja se njišu na zimskom vetru i

udaraju o drvo stubova sa tupim slabim zvukom - naselje koje se crni iza stanice, zvižduke vozova, koji

zvuče kao signali nesreće i bele vrhove šina, neshvatljive u svojoj nepomičnosti. Činilo mi se da one jure

podrhtavajući na spojevima, i kao da nemo pričaju o dalekom putovanju kroz sneg i crna naselja Rusije,

kroz zimu i rat, u neobične zemlje što podsećaju na divovske akvarijume, napunjene vodom koja može da

se udiše, kao vazduh, i muzikom koja ljulja zelenkastu površinu; i ispod površine miču se dugačke

stabljike rastinja, iz stakala plove na lišću Viktorija Regija nepostojeće životinje koje nisam mogao da

zamislim, ali čije prisustvo nisam prestajao da osećam kada sam gledao šine i napola zavejane snegom

pragove, nalik na daske beskrajno duge prevrnute ograde. I boravku u oklopnom vozu dugujem još nešto:

osećanje neprestanog odlaska. Baza je odlazila iz jednog mesta u drugo, i oni predmeti koji su me stalno i

nepomično okruživali, moje knjige, odela, nekoliko gravira, električna lampa iznad glave - odjednom su

počinjali da se miču i očiglednije nego ikad, shvatao sam misao o kretanju i zapovedničku prirodu te

misli. Ja sam mogao da želim ili da ne želim putovati; ali već se ljuljala u hodu lampa, već su poskakivale

knjige na polici, teturao se po drvenom zidu obešeni karabin, i iza stakla se kretala pokrivena snegom

zemlja, i svetlost iz prozora baze brzo je trčala po polju, čas se podižući, čas spuštajuči, ostavljajući iza

sebe dugačku pravougaonu traku, put iz jednih zemalja u druge. Kada je, napuštajući stanicu, voz

ubrzavao kretanje, kraj prozora su proletale skvrčene noge obešenih u belim dugačkim gaćama, koje je

vetar naduvavao, poput jedara na brodovima zahvaćenim burom. Odavno su prošli oni složeni spletovi

najraznovrsnijih razloga koji su zauvek prestali da postoje - zato što ih ničije pamćenje nije sačuvalo -

koji su me u zimu te godine naterali da se nađem na oklopnom vozu i putujem noćima na jug; ali to

putovanje se još uvek nastavlja u meni, i verovatno ću sve do smrti ponekad osećati da ležim na gornjem

ležaju u mom kupeu i ponovo će pred osvetljenim prozorima, koji istovremeno seku i prostor i vreme,

promicati obešeni i pod belim jedrima leteti u ništavilo, ponovo će se uskovitlati sneg i počeće da klizi

poskakujući ta senka nestalog voza, koji proleće kroz duge godine mog života. I možda je to što sam uvek

kratko žalio za ljudima i zemljama koje sam napuštao - možda je to osećanje kratkotrajnog žaljenja bilo

tako varljivo zbog toga što sve ono što sam video i voleo: vojnici, oficiri, žene, sneg i rat - sve to me više

nikad neće ostaviti; sve dok ne dođe vreme mog poslednjeg samrtnog putovanja, sporog pada u crnu

dubinu, milion puta dužeg nego moje zemaljsko postojanje, tako dugog da ću dok budem padao,

zaboravljati sve što sam video i pamtio i osećao i voleo; i kada zaboravim sve što sam voleo, tada ću

umreti. I jedan od mojih saputnika koje ću poslednje zaboraviti je Arkadij Savin. To je bio jedini čovek

koji je ličio na ljude nastanjene u mojoj mašti, i čudesna sila napravila je od njega u dvadesetom veku

konkvistadora, romantičara i pevača, kao da je dozvala njegovu plećatu senku iz mračnih dubina srednjeg

veka. On je služio zajedno sa nama i isto kao i mi je odlazio na front, ali sve što je on radio bilo je

izuzetno i neobično. U borbi sa Mahnoovom pešadijom kada su na platformi oklopnog voza od četrnaest

ljudi iz posade ostala dvojica - drugi su bili ubijeni ili ranjeni - Arkadij je sa iskrivljenom od kontuzije

vilicom, stavši na leš tobdžije kojem je bila otkinuta glava; i njegovo bezglavo telo se još uvek grčilo i

njegovi prsti, već neljudskih, odvojenih ruku još su grebali pod - Arkadij je prljajući svoju bluzu ljudskim

mozgom, dugo pucao sam iz topa u zbijenu gomilu Mahnoovih vojnika, koji su se pentrali uz nasip.

Njegova hrabrost nije ličila na običnu hrabrost: i svi njegovi postupci odlikovali su se tačnošću,

neverovatnom brzinom i sigurnošću; i činilo se da ga svest o neizmernoj nadmoći nad drugima nikad nije

napuštala. Njegovi pokreti za vreme opasnosti bili su brzi kao pokreti japanskog mađioničara ili akrobate;

u njemu je i inače bilo nečeg azijatskog, deo one tajanstvene duhovne moći koju poseduju ljudi žute rase i

koja je nedostižna za belce. U isti mah, Arkadij je bio težak i širok. Oficiri mu nisu mogli oprostiti one

49

podrugljive osmehe kojima je propraćao njihove promašene naredbe tokom borbe. Kada je oklopni voz

odlazio na front i kada su se platforme teške po nekoliko desetina tona nezadrživo kotrljale po šinama,

podrhtavajući i tutnjeći - figura Arkadija koji je stajao na čelu i gledao ispred sebe, iako u takvoj njegovoj

pozi nije bilo ničeg neobičnog i nesvakidašnjeg - delovala mi je kao mračna statua na mašini rata. Tako

sam ga doživljavao na frontu. U pozadini je postajao drugačiji.

On je jako voleo da se lepo oblači, mnogo je pio, uvek je odlazio u grad ili naselje pored kojeg je stajala

baza; i noću smo se budili od odjekivanja njegovog snažnog baritona; uvek je pevao kada se vraćao.

Pevao je, inače, veoma dobro; on je istinski znao šta je to rnuzika. Sa pobledelim licem, sa glavom

pognutom na grudi, običavao je dugo da sedi nepomično u kupeu; i zatim bi odjednom duboki, snažni

glas ispunio vagon: i sekund kasnije više nisam video ni zidove vagona sa okačenim po njima puškama,

ni knjige, ni lampe, ni svoje drugove - kao da ih nikad nije ni bilo, i sve što sam znao dotad bilo je užasna

greška - i ništa nije postojalo osim tog glasa i belog Arkadijevog lica sa nasmejanim očima - iako je on

uvek pevao samo tužne pesme. I tada mi se činilo da nema loših tužnih pesama, i ako su u nekima loše

reči, da je to zbog toga što ja nisam uspeo da ih shvatim, zbog toga što slušajući naivnu pesmu nisam

mogao da joj se potpuno prepustim i zaboravim one estetske navike stvorene vaspitanjem, koje me nije

učilo dragocenoj veštini zanosa. Arkadij je najčešće pevao jednu romansu čiji bi stihovi u neko drugo

vreme kod mene mogli izazvati samo osmeh; ali da sam mogao primetiti nedostatke tih stihova za vreme

Arkadijevog pevanja, postao bih hiljadu puta nesrećniji nego što sam bio. Tu romansu kasnije nisam više

nigde i ni od koga čuo:

Usamljen sam. A vreme brzo juri,

Proleću dani, nedelje i godine.

A sreću samo u snovima vidim

Ali nikada na javi.

I evo uskoro, uskoro u moru života

Nestaće moj nemirni čamac.

Oslušni poslednji prekor

I shvatićeš koliko usamljen bejah.

Oslušni poslednji prekor

I shvatićeš koliko usamljen bejah...

Ispod prozora na vagonu skupljali su se vojnici, oficiri i žene iz voza. Leti je pevao uveče i njegov glas je

tonuo u dalekom i toplom muku tamnog vazduha. Arkadij je tu pesmu pevao onih dana kada su se već

plavila pred nama mala jezera Sivaša i bilo je u toku poslednje povlačenje: odlazili smo iz Tavrije; i

stojeći kraj prozora, on je pevao o čamcu, i voz je tutnjao, njegovi gvozdeni točkovi su škrgutali i

nestajali u oblacima bodljikave prašine; i debele kupole neke crkve su čas ne- stajale, čas iskrsavale pred

nama.

Arkadij je često sanjao; i nedugo pre tog povlačenja sanjao je sirenu: ona se smejala, udarala repom i

plivala uporedo sa njim, privijajući se uz njega svojim hladnim telom, i njena krljušt je zaslepljujuće

bleštala. Setio sam se tog Arkadijevog sna kada sam kasno noću u Sevastopolju, na jesenjim talasima

Crnog mora, ugledao motorni čamac, koji je brzo prilazio ogromnoj engleskoj krstarici ukotvljenoj na

sidrištu; on je dizao iza sebe svetlucavi greben vode i odjednom mi se učinilo da kroz tu penu do mene

dopire jedva čujni smeh i neizdrživi sjaj pomalja se kroz tamno plavetnilo.

Čitavu godinu oklopni voz je putovao po šinama Tavrije i Krima, poput zveri satrvene hajkom i okružene

prstenom lovaca. On je menjao pravac, išao napred, zatim se vraćao, pa skretao levo, da bi posle izvesnog

vremena ponovo jurio natrag. Na jugu se pred njim pružalo more, na severu mu je zagrađivala put

naoružana Rusija. A unaokolo su se iza prozora vrtela polja, leti zelena, zimi bela, ali uvek pusta i

neprijateljska. Oklopni voz je obišao sva mesta: i leti je stigao u Sevastopolj. Iznad mora pružali su se beli

krečni putevi, glinovite planine tiskale su se na obali, leteli su i strelovito padali u vodu mali ronci. U

zaboravljenim lukama stajale su zarđale oklopnjače, kraj njihovih duboko utonulih bočnih strana skakali

su morski konjici; crne krabe su se bočno kretale po dnu, staklene ribe su plivale kao slepe; i kraj mračnih

50

rupa podvodne zemlje nepomično su stajali lenji pešovi. Bilo je veoma toplo i tiho; i činilo mi se da u toj

sunčanoj tišini, iznad plavog mora, umire u svetlom vazduhu neko prozimo božanstvo.

Izgledalo mi je kao da se život onog vremena odvija u tri različite zemlje: u zemlji leta, tišine i

sevastopoljske krečne žege; u zemlji zime, snega i mećave; i u zemlji naše noćne istorije noćnih uzbuna i

borbi i zvižduka u tami i hladnoći. U svakoj od tih zemalja on je bio drugačiji, i dolazeći u jednu od njih,

donosili smo sa sobom i druge; i u hladnoj noći, stojeći na železnom podu oklopnog voza, video sam pred

sobom more i kreč; i u Sevastopolju me je ponekad odblesak sunca na nevidljivom staklu iznenada

prenosio na sever. Ali izrazito drugačija od svega što sam do tada video, bila je zemlja noćnog života.

Sećao sam se kako je noću iznad nas sporo preletao tužni, razvučeni zvižduk metaka; i to što metak leti

veoma brzo, a njegov zvuk klizi tako setno i neužurbano - činilo je posebno čudnim celo ono nehotično

oživljavanje vazduha, to nemirno i nesigurno kretanje zvukova na nebu. Ponekad je iz sela dopirala brza

zvonjava za uzbunu; crveni oblaci, dotad nevidljivi u tami, osvetlili bi se plamenom požara i ljudi su

istrčavali iz kuća sa istom onakvom panikom sa kakvom mora biti da istrčavaju na palubu mornari broda

koji je počeo da tone na otvorenom moru, daleko od obale. Ja sam tada često mislio o brodovima, kao da

sam žurio unapred da proživim taj život koji mi je bio suđen kasnije, kada smo se ljuljali gore i dole na

brodu u Crnom moru, na sredini puta između Rusije i Bosfora.

Bilo je mnogo neverovatnog u veštačkom spoju raznih ljudi koji su pucali iz topova i mitraljeza: oni su se

kretali po poljima Južne Rusije, jahali konje, jurili u vozovima, ginuli zgnječeni točkovima artiljerije koja

se povlačila, umirali su i micali se umirući i uzalud pokušavali da ispune veliko prostranstvo mora,

vazduha i snega nekim svojim, nebožanskim smislom. I najobičniji vojnici, jedini koji su u tim

okolnostima ostajali oni isti Ivanovi i Sidorovi, pasivni posmatrači i besposličari - ti ljudi su snažnije nego

svi ostali trpeli zbog nepravilnosti i neprirodnosti onoga što se dešavalo i stradali su brže nego drugi.

Tako je na primer stradao naš berberin Kostjučenko, mladi vojnik, pijanica i sanjar. On je vikao noću,

stalno je sanjao požare i konje i vozove na zupčastim točkovima. Po čitave dane, od jutra do večeri, oštrio

je svoju britvu podvikujući i smejući se za svoj groš. Ljudi su počeli da ga izbegavaju. Jednog lepog dana,

brijući ujutro komandanta oklopnog voza u čijem prisustvu vojnik nije smeo da govori, on je odjednom

brzo zapevao plesni motiv sa tonovima koji se neočekivano prekidaju, što je karakteristično za neke

vojničke pesme:

Jao, jao!

Prilazim ja kafani,

Leži žena na strani,

Spava.

On je pevao, ne prestajući da rutinskim mehaničkim pokretima brije u trenu pocrvenele komandantove

obraze. Zatim je ostavio britvu na stranu, stavio dva prsta u usta i prodorno zazviždao; zatim je ponovo

dohvatio britvu i isekao zavese na prozoru. Izveli su ga iz komandantovog kupea i dugo nisu znali šta da

rade s njim. Najzad su odlučili - i ubacili su ga u prazan teretni vagon jednog od onih bezbrojnih vozova

koji su nejasno zašto i kuda odvozili leševe vojnika umrlih od tifusa i poskakujuča tela bolesnika koji još

nisu stigli da umru. Bolesnici su ležali na slami, drveni pod sa mnoštvom pukotina tresao se i jurio

zajedno sa njima i bez obzira kuda je išao voz, oni su svejedno umirali; i nakon dvadesetčetvoročasovnog

putovanja tela bolesnika su pravila samo još one mrtve pokrete koji su dolazili od drmusanja voza - kakve

bi pravile i strvine ubijenih konja ili crknutih životinja. I Kostjučenka su odvezli u praznom vagonu; niko

nije saznao šta je sa njim bilo kasnije. Ja sam zamišljao njegove sjajne oči u tami čvrsto zatvorenog

vagona sa grejanjem, i ono neshvatljivo stanje njegovog mutnog uma, negde u daljini tinjajuće svesti,

koju imaju ludaci. Ali Kostjučenkov slučaj je bio poslednji iz vremena našeg boravka u pojasu kraj fronta,

zato što smo posle duge zime i plavih ledenih ogledala Sivaša i tog stalnog prizora peščanog nasipa sa

crnim pragovima - od crvenih svetala na semaforima do trbušastih vodenih stanica sa zamrznutom

vodom, koje smo viđali provodeći dane i nedelje ,,na prilazima Krimu“, posle Džankoja, gde je naša baza

dugo stajala - otputovali duboko u pozadinu. Dugo smo stajali u Džankoju sa njegovim tamnim

zgradama, gde su se krile neke oficirske Mesaline koje su odavno ostale bez muževa i dolazile su kod nas

u vagone da piju votku, jedu bifteke donete iz stanične menze i zasitivši se, sa štucanjem od posustale

51

pohlepe, da se vrpolje nemirno na sedištima kupea, brzim neprimetnim pokretima raskopčavaju iznošene

haljine i zatim plaču i viču od strasti i kroz dve minute ponovo plaču, ali sada već smirenijim,

prozračnijim suzama i žale, kako su govorile, za prošlošću; i njihovo žaljenje je odjednom bojilo u

neviđene, praznične boje zatucani život u provinciji, udaju za pešadijskog kapetana, pijanicu i kockara;

njima se činilo da tada nisu shvatale svoju ubogu sreću i da je njihov život bio dobar i prijatan; nisu,

međutim, vladale veštinom sećanja i sve su uvek pričale jednim istim rečima, kako su noć uoči Uskrsa

išle sa upaljenim svećama i kako su zvonila zvona. Pre rata i oklopnog voza, ja nikada nisam video takve

žene. One su u govoru koristile vojničke reči i izraze i ponašale se preterano familijarno, naročito nakon

što bi utolile glad, udarale su muškarce po rukama, i nemigivale im. Njihovo obrazovanje je bilo

zapanjujuće oskudno; užasno duševno siromaštvo i maglovita misao o tome da je njihov život trebalo da

teče drugačije, činili su ih neuračunljivima; i po tipu, najviše su ličile na prostitutke, ali prostitutke sa

uspomenama. Samo jedna od tih žena, koje su za mene sada neodvojive od prljavog baršuna na divanima,

od džankojskih petrolejskih lampi i urednih kriški mariniranih sleđeva, koje su služene uz vino i votku,

Jelisaveta Mihajlovna nije ličila na svoje drugarice. Nekako je uvek ispadalo tako da je ona dolazila kod

nas kada sam ja spavao, to je bilo ili negde u devet sati ujutro, ili u dva sata noću. Budili su me, govoreći:

Ustani, nije zgodno, došla je Jelisaveta Mihajlovna - i taj spoj imena me je na trenutak budio; i kroz

izvesno vreme ispalo je tako da je Jelisaveta Mihajlovna nepoznata saputnica mojih snova; Jelisaveta

Mihajlovna - čujem, i spavam, i ponovo čujem: - Jelisaveta Mihajlovna. Otvarajući oči, video sam mršavu

ženu srednje visine sa velikim crvenim ustima i nasmejanim očima; i na žučkastoj koži njenog lica kao da

su plesale plavičaste iskre. Ona je ličila na strankinju. Ja nikad ne bih ništa saznao o njoj da jednom

probudivši se nisam čuo razgovor između nje i jednog od mojih drugova, filologa Lavinova. Pričali su o

književnosti, i ona je napola pevajući recitovala stihove, i po zvuku njenog glasa čulo se da je sedela i

blago se njihala. Lavinov je bio najobrazovaniji među nama: voleo je latinski i često mi čitao Cezarove

zapise koje sam slušao iz pristojnosti, pošto sam ih sasvim nedavno učio u gimnaziji; i kao i sve što sam

morao da učim smatrao ih dosadnima i nezanimljivima; ali ljubav prema lakonskom i preciznom

Cezarovom jeziku kod Lavinova se spajala sa sklonošću ka melanholičnoj lirici Koroljenka i čak nekim

Kuprinovim pričama. Ipak, najviše je voleo Garšina. Međutim, bez obzira na tako čudan ukus, on je uvek

odlično shvatao sve što je čitao - i njegovo shvatanje je prevazilazilo njegove sopstvene duševne

mogućnosti; i to je činilo njegovo izražavanje naročito nesigurnim; obrazovanje mu je, pak, bilo prilično

široko. Svojim dubokim glasom je govorio:

- Da, Jelisaveta Mihajlovna, eto tako je to. Nije dobro.

- Da, nije dobro.

Tako se razgovor vodio prilično dugo - sve o tome šta je dobro ili nije dobro. Ali Jelisaveta Mihajlovna

nije odlazila; i po njenom tonu čulo se da se na svako Lavinovljevo ,,dobro“ ili „nije dobro“ u njoj dešava

nešto važno, što nije imalo nikakve veze sa tim razgovorom, ali je bilo jednako značajno i za nju i za

Lavinova. Tako to biva - kada neko tone, iznad njega se na površini pojavljuju mehurići; i onaj ko nije

video kako je čovek otišao pod vodu, primetiće samo mehuriće i neće im pridati nikakav značaj; a za to

vreme pod vodom se davi i umire čovek, i u mehurićima izlazi ceo njegov život sa mnoštvom osećanja,

utisaka, tuge i ljubavi. Isto se dešavalo i sa Jelisavetom Mihajlovnom - dobro i nije dobro - bili su samo

mehurići na površini razgovora. Zatim sam čuo kao je ona zaplakala i kako joj je Lavinov govorio nešto

drhtavim glasom: zatim su oboje otišli. Više nije dolazila kod nas i samo jednom, nedugo pre odlaska,

video sam je sa Lavinovim na stanici; sedeo sam za stolom preko puta njih i ručao i, kada sam pojeo

četvrti kolačič, Jelisaveta Mihajlovna se nasmejala i rekla, obraćajući se Lavinovu:

- Ne čini li ti se da tvoj uspavani kolega ima odličan apetit kad je budan.

Lavinov ju je gledao očima staklastim od sreće i na sva njena pitanja odgovarao potvrdno. Jelisaveta

Mihajlovna je bila čisto odevena; izgledala je sigurno i zadovoljno. I sada, kada je, očigledno, bila srećna,

ja sam odjednom osetio žaljenje, kao da bi bilo bolje da je ostala onakva kakva je bila ranije, kada sam je

video kroz san, budeći se i ponovo zaspivajući, i slušajući taj spoj imena: Jelisaveta Mihajlovna; on nije

prestao da bude ime žene, ali je postao za mene jedno od mojih sopstvenih stanja, smešteno između

tamnih prostranstava sna i crvenog baršuna na divanu koji se pojavljivao preda mnom čim bih otvorio oči.

52

Posle Džankoja i zime u mome sećanju je iskrsavao Sevastopolj, pokriven belom kamenom prašinom,

nepomičnim zelenilom Primorskog bulevara i svetlim peskom njegovih aleja. Talasi udaraju o ploče

pristaništa i povlačeć'i se otkrivaju zeleno kamenje na kojem raste mahovina i morska trava; ona se

bespomoćno njiše u vodi i njene viseće vlati liče na grane vrbe; na sidrištu stoje oklopnjače, i večni pejzaž

mora, jarbola i belih galebova živi i ljulja se, kao i svuda gde je bilo more, pristanište i brodovi i gde se

sada uzdižu kamene linije zgrada, izgrađenih na žutom peščanom prostoru sa kojeg je odstupio okean. U

Sevastopolju se jasnije nego bilo gde drugde osećalo da mi provodimo poslednje dane svog boravka u

Rusiji. Uplovljavali su i isplovljavali parobrodi, odlazili su sa obale engleski i francuski mornari, i njihovi

brodovi su nestajali na pučini - i činilo se da je nemoguće vratiti se odavde natrag u Rusiju; činilo se da je

more oduvek bilo ulaz u našu domovinu, koja se nalazila daleko od onih krajeva, na kartama tropskih

zemalja sa uspravnim drvećem i jednakim kvadratima zelene zemlje; i to što smo mi smatrali rodnim suvu

žegu Južne Rusije, neplodna polja i slana azijatska jezera, bilo je samo zabluda. Jednom sam iz puške

ubio ronca; on se dugo ljuljao na talasima i činilo se da će svaki čas doplutati do obale, ali obalska struja

ga je ponovo odnosila i ja sam otišao tek kad se smračilo i ronac se više nije video. Sa istom takvom

bespomoćnošću smo se i mi ljuljali na površini događaja; struje su nas odnosile sve dalje i dalje - dok

najzad ne bismo, napustivši zonu ruske gravitacije, dospeli u oblast drugih, večnijih uticaja, i zaplovili

bez romantike i jedara, na crnim ugljenim parobrodima, daleko od Krima, kao poraženi vojnici, koji su se

pretvorili u odrpane i gladne ljude. Ali to se desilo nešto kasnije; a u proleće i leto hiljadu devetsto

dvadesete godine, ja sam lutao po Sevastopolju, ulazeći u kafane i pozorišta i neverovatne „istočnjačke

podrume” gde se služio burek i kiselo mleko, gde su crnpurasti Jermeni sa olimpskim spokojstvom

gledali pijane suze oficira koji su gutali ubistvene alkoholne mešavine i pevali nesigurnim glasovima

Bože, čuvaj cara, što je zvučalo u isto vreme i nepristojno i tužno, odavno izgubilo svoje značenje i

zamiralo u istočnjačkom podrumu, kuda se iz peterburških kasarni dokotrljala muzička raskoš propale

imperije: klizilo je po garavim zidovima i zastajalo između gruzinskih dojki nacrtanih golih lepotica sa

širokim sapima i konjskim očima i neobično uspravnih drvenih struja duvanskog dima koji je izlazio iz

njihovih nargila. Celokupna tuga provincijske Rusije, sva njena večna melanholija ispunila je Sevastopolj.

U pozorištima su odeske pevačice sa aristokratskim pseudonimima dubokim glasovima pevale romanse,

koje su potpuno neovisno od svog sadržaja zvučale izuzetno tužno, i imale su veliki uspeh. Viđao sam

suze u očima obično neosetljivih ljudi; revolucija im je, lišivši ih kuće, porodice i ručkova, odjednom dala

sposobnost dubokog žaljenja i na tren oslobađala od grube vojničke ljuske njihovu davno zaboravljenu

duševnu osetljivost. Ti ljudi kao da su učestvovali u nemoj molskoj simfoniji pozorišne sale; oni su prvi

put uvideli da imaju biografiju i istoriju svog života i izgubljenu sreću o kojoj su ranije samo čitali u

knjigama. I Crno more mi je delovalo kao ogromni sliv vavilonskih reka, i glinovite planine Sevastopolja

- kao drevni zid plača. Vreli vazdušni talasi kotrljali su se kroz grad - i odjednom je počinjao da duva jak

vetar, podižući sitne talase na vodi i još jednom podsećajući na neminovni odlazak. Već se pričalo o

izlaznim pasošima, već su se pakovale stvari; ali nakon izvesnog vremena oklopni voz je ponovo poslat

na front, i mi smo odlazili osvrćući se prema moru, uranjajući u crne tunele i ponovo se vraćajući u one

neprijateljske krajeve Rusije iz kojih smo se sa takvim naporima izvukli prošle zime. To je bila poslednja

ofanziva bele armije: ona je trajala kratko, i uskoro su ponovo po zamrznutim putevima trupe bežale na

jug. Tih meseci me je sudbina armije zanimala još manje nego pre, nisam razmišljao o tome, vozio sam se

na platformi oklopnog voza pored sprženih polja i žutog drveća, pored šumaraka koji su pratili šine; a na

jesen su me poslali na službeni put u Sevastopolj koji se malo promenio pošto je već bio početak oktobra.

Tamo sam zamalo potonuo, ploveći za vreme bure na oronulom kuteru iz severnog dela zaliva u južni; i

proboravivši u Sevastopolju nekoliko dana uputio sam se natrag na oklopni voz koji je u mojoj mašti još

uvek bio onakav kakvog sam ga ostavio; u stvarnosti, njega su već odavno bile zauzele jedinice crvene

armije, baza je takođe dospela u njihove ruke, komanda se razbežala - i samo tridesetak vojnika i oficira

su se nekako povlačili zajedno sa ostalim trupama: svi su se bili smestili u jedan vagon sa grejanjem i

tresli se u njemu, mutno gledajući crvene zidove i ne shvatajući još uvek do kraja da više nema oklopnog

voza, ni armije, da je ubijen Cub, naš najbolji nišandžija, da je umro Filipenko, kojem je eksplozija

otkinula nogu, da je zarobljen Vanja - momar koji je umeo vrlo domišljato da psuje, i da celokupno

domaćinstvo na čelu sa zadrugarom Mihutinom, ćuranom, jednom živom svinjom, teladima i konjima,

53

isto tako više ne postoji u onom divnom zoološkom obliku na koji smo bili navikli. Lapšin, jedan od

mojih drugova, koji se ni ovde u vagonu nije odvajao od svoje mandoline, svirajući čas Posmrtni marš

čas Jabučicu, bezbrižno je govorio:

- Ako su poginuli ćuran i svinja ne izdržavši ovaj zaokret točka istorije, čemu mi da se nadamo... Ostaje

nam samo da putujemo i putujemo...

Mnogi su ostali ne želeći da se povlače - poneko se uputio natrag na sever, u crvenu armiju, i na jednom

od vozova koji su dolazili u susret ugledali su Vorobjova koji je na glavi imao železničarsku kapu sa

crvenim oznakama; on je polako odlazio, pretio pesnicom i razvučeno vikao: gadovi! gadovi! - kao da je

plovio na splavu, spuštajući niz reku stabla i naprežući glas upravo onako kako ga je potrebno naprezati

na reci ili na jezeru.

Voz kojim sam išao u susret trupama u povlačenju stao je na maloj stanici i nije krenuo dalje. Niko nije

znao zašto voz stoji. Zatim sam čuo razgovor nekog oficira sa mašinovođom. Oficir je brzo govorio: - Ne,

vi meni recite zašto stojimo, ne, ja vas pitam, kog đavola smo se ovde zaglavili, ne, ja, znate, to neću

tolerisati, ne, odgovorite mi... - Ne može dalje da se ide: crveni su u našoj pozadini - odgovarao je drugi

glas. - U pozadini, to nije ispred nas. Kad bi bili ispred nas, onda zaista ne bi moglo da se ide. Pa nećemo

valjda da idemo natrag, u pozadinu, shvatate li vi do đavola... - Neću pokrenuti kompoziciju. - Ali zašto? -

Crveni su u pozadini. - Posle toga su se začule žestoke psovke, i zatim je mašinovođa rekao plačnim

glasom: - Ne mogu da idem, u pozadini su crveni. - On je ponavljao tu rečenicu zato što je bio obuzet

paničnim strahom, i činilo mu se da gde god da krene, svuda ga čeka ista sudbina: on je prestao da shvata,

ali se opirao, nesvesno, kao životinja koju vuku na uzici. I tako voz nikuda nije ni krenuo. Ja sam prešao u

jedan od vagona baze lakog oklopnog voza Jaroslav Mudri koji je stajao na istoj stanici. I pošto pre toga

nisam spavao dve noći, legavši na krevet odmah sam zaspao. U snu sam ugledao Jelisavetu Mihajlovnu

koja se pretvorila u Španjolku sa praskavim kastanjetama. Plesala je, potpuno gola, uz muziku

neverovatno bučnog orkestra; i kroz njegovu buku najsnažnije se isticala duboka rika kontrabasa, i oštri

visoki zvuci roga. Buka je postala nepodnošljiva; i kada sam se probudio začuo sam riku pitomog

medveda koji se vukući po podu svoj dugački lanac bacakao tamoamo po vagonu; ponekad je zastajao i

počinjao da se klati. U vagonu nije bilo nikoga osim mene, medveda i neke seljanke sa maramom na

glavi; nije bilo jasno kako i zašto je ona dospela ovamo - bila je veoma uplašena, glasno je vikala i

plakala. Tek je počinjalo da sviće. Rasipala su se i zveckala stakla, duvao je vetar: baza oklopnog voza

bila je zasuta žestokom paljbom iz mitraljeza. - Buđonijevci! - plakala je seljanka. - Buđonijevci! -

Nedaleko od nas su snažno gruvali stopedesetmilimetarski topovi morske baterije koja je odgovarala na

vatru crvene artiljerije. Ja sam izašao na platformu vagona i ugledao na petsto metara od baze sivu masu

buđonijevske konjice. Vazduh je odjekivao i grmeo od paljbe. U blizini se začuo zvuk leta granate

srednjeg kalibra i po zvuku se lako moglo odrediti da granata pada na naš ili na susedni vagon; i po tome

kako je zaćutala žena, nesvesno se povinujući osećaju duševne i fizičke tišine koja prethodi trenutku

strašnog događaja, shvatio sam da je ona, mada ne znajući ništa o onim različitim tonovima zujanja, po

kojima artiljerci čuju gde otprilike pada eksplozija - osetila strašnu opasnost koja joj je pretila. Ali granata

je pala na susedni vagon pun ranjenih oficira; i iz njega je istog časa pokuljao čitav talas jauka - kao na

koncertu kada dirigent brzim pokretom odjednom zabada svoju palicu u desno ili levo krilo orkestra - i

odatle u trenu kreče nagorc čitava fontana zveketa, šuma i drhtanja žica. Stopedesetmilimetarski topovi

bez prestanka su slali granatu za granatom pravo u crnu masu ljudi i konja i u stubovima koje su podizale

eksplozije sevali su neki crni komadi. Ja sam stajao na platformi vagona, gledao ispred sebe, smrzavao se

na temperaturi od minus šesnaest - i maštao o toplom kupeu u bazi mog oklopnog voza, električnoj lampi,

knjigama, vrućem tušu i toploj postelji. Znao sam da je onaj deo trupa u kojem sam se ja nalazio bio

opkoljen od strane Buđonijeve konjice, ,,odsečen“, da granata ima još za nekoliko sati i da ćemo pre ili

kasnije, ali ne kasnije od večeras, biti ubijeni ili zarobljeni. Znao sam to dobro, ali misao o toploti i

knjigama i belim čaršavima me je toliko zaokupljala da nisam imao vremena da razmišljam o nečem

drugom; tačnije, ta misao je bila prijatnija i lepša od svih ostalih misli i nisam mogao da se rastanem od

nje. Crna kiša eksplozija i različiti zvuci - od suvog grebanja metaka o kamenje i elastičnog zveketa šina i

vagonskih točkova, do dubokih odjeka topovskih plotuna i ljudskih krikova; sve se to spajalo u jedan

šum, ali nije se mešalo, i svaka serija zvukova vodila je svoj samostalni život - sve je to trajalo od ranog

54

jutra do tri ili četiri sata popodne. Ja sam se vraćao u vagon, ponovo izlazio iz njega, nisam mogao ni da

se zagrejem, niti da zaspim. - I najzad sam na horizontu ugledao crne tačke, koje su se približavale mestu

borbe. - Crvena konjica! - povikao je neko. - Kraj! Ali i dalje su jednako pucali topovi i mitraljezi,

ponekad se stišavajući, poput jake kiše, koja se obnavlja čim naiđe prvi nalet vetra. Stari oficir sa

uplakanim licem, intendantski pukovnik, nekoliko puta je prošao pored mene, očigledno ne znajući kuda i

zašto ide. Neki vojnik se zavukao pod vagon i poplavelim od hladnoće prstima uvio cigaretu, ispustivši

odmah čitav oblak dima od jeftinog duvana. - Ovamo, brate, metak ne stiže - rekao mi je on sa osmehom,

kada sam se sagnuo da ga pogledam. Ali odjednom je borba počela da slabi, pucnji su se proredili. Sa

severa se približavala konjica. Popevši se na krov voza, jasno sam ugledao konje i jahače, koji su poput

guste lave sitnim kasom prilazili. Zavukavši se između odbojnika, plakao je stari pukovnik: pored njega,

držeči se za kraj njegove žute kabanice, stajala je sva umotana devojčica od nekih osam godina; i dim koji

je, kako se činilo, izlazio ispod zemlje, od cigare vojnika pod vagonom, brzo je odlazio sa vetrom. Uskoro

se začuo topot konja; i kroz nekoliko minuta iščekivanja, teskobnog kao u pozorištu, stotine konjanika su

bili već sasvim blizu nas. Masa buđonijevske konjice se uskomešala, do nas su doprli povici i kroz neko

vreme sve je počelo da se kreće: Buđonijeve trupe su počele da se povlače, konjica koja je išla sa severa

ih je pratila. Nedaleko od mene projahao je oficir u čerkeskom odelu koji se svakog sekunda okretao i

nešto vikao: i ja sam video da ne samo da njegovi vojnici, koji su išli za njim, ništa nisu shvatali, nego da

ni on sam nije znao šta i zašto hoće da kaže. Odmah posle toga sam ponovo ugledao starog pukovnika,

koji je maločas plakao; sada je krenuo ka svom vagonu sa značajnim i poslovnim izrazom lica; a dim

ispod vagona je prestao: vojnik se izvukao odatle i viknuo mi: - E, pa, hvala Bogu! - i potrčao nekuda u

stranu. Nakon još jednog dana lutanja među beskrajnim vagonima, teretnim i tovarnim kompozicijama,

pronašao sam onih četrdeset ljudi koji su nastavljali da se nazivaju oklopni voz Dim, iako oklopnog voza

više nije bilo. Armija se topila iz sata u sat: njeni vagoni su tutnjali po zamrznutim šinama, armija je

nestajala na horizontu, i njenu buku i kretanje odnosio je vetar. To se dešavalo šesnaestog i sedamnaestog

oktobra; a dvadeset i nekog, istog meseca, kada sam sedeo u seoskoj kolibi nedaleko od Teodosije i jeo

hleb sa pekmezom, zalivajući ga toplim mlekom, u sobu je sa uzbuđenim i ozarenim licem ušao moj

kolega Mitjamarkiz. Tako su ga zvali zbog toga što kada su ga jednom pitali koja mu se od knjiga koje je

pročitao najviše dopala, on je rekao da je to roman nepoznatog ali nesumnjivo dobrog francuskog pisca -

koji se zvao Groficaprosjakinja. Ja sam čitao taj roman pošto ga je Mitja nosio sa sobom; glavni junaci u

njemu su bile ličnosti sa titulama; Mitja nije mogao bez uzbuđenja da čita takve knjige, iako je rodom bio

iz Jekaterinoslavske gubernije, nije video nijedan veliki grad i o Francuskoj nije imao baš nikakvu

predstavu - ali reči markiz, grof, i naročito baronet, bile su za njega pune dubokog značenja - i zato su ga

prozvali markiz. - Džankoj je osvojen - rekao je Mitjamarkiz sa radošću koju je uvek osećao čak i u onim

slučajevima kada je saopštavao najtužnije vesti: ali svaki krupan događaj budio je u njemu osećanje sreće

zbog toga što je on, Mitjamarkiz, opet ostao nepovređen; i kad su već počele da se dešavaju tako važne

stvari, to znači da uskoro predstoji nešto još interesantnije. Sećam se da je čak i u najtežim okolnostima,

čak kad je neko bio ubijen ili smrtno ranjen, Mitjamarkiz govorio živahno i brzo dišući kako bi prikrio

svoj smeh: - Filipenku je eksplozija otkinula nogu, Čemousov je ranjen u stomak, a poručnik Sanjin u

levu ruku: sudbina, nema šta! - Osvojen je Džankoj, znači stvari stoje loše - rekao je Mitja. Džankoj se

zaista nalazio sa ove strane linije odbrane, na Krimu. Džankoj: petrolejski fenjeri na peronu, žene koje su

dolazile u naš vagon, bifteci iz stanične menze, Cezarove beleške, Lavinov, moji snovi - i u snu Jelisaveta

Mihajlovna. Pored sela su jedan za drugim prošla četiri voza u pravcu Teodosije. Kroz nekoliko sati

putovanja i mi smo takođe stigli tamo: bilo je veče i dodelili su nam smeštaj u praznoj prodavnici, čije su

nam gole police služile umesto kreveta. Stakla na radnji su bila razbijena, u praznim skladištima

odjekivao je glasan eho naših razgovora; i činilo se da pored nas raspravljaju drugi ljudi, naši dvojnici - i

u njhovim rečima postoji nesumnjiva i tužna važnost koju mi sami nismo imali; ali eho je uzdizao naše

glasove, činio rečenice razvučenijim: i slušajući ga, počeli smo da shvatamo da se desilo nešto

nepopravljivo. Jasno smo čuli ono što ne bismo saznali da nije bilo eha. Videli smo da ćemo otići: ali

shvatali smo to samo kao neposrednu perspektivu i naša mašta nije išla dalje od predstave o moru i brodu;

a eho je dopirao do nas, nov i neobičan, kao da je poticao iz onih zemalja u kojima još nismo bili, ali koje

nam je sada bilo suđeno da upoznamo.

55

Kada sam stajao na palubi broda i gledao na Teodosiju u plamenu - u gradu je bio požar - nisam mislio o

tome kako napuštam svoju zemlju, i nisam to osećao sve dok se ne bih setio Kler. - Kler - rekao sam u

sebi i istog časa je ugledao u krznenom oblaku njene bunde: voda i vatra su me razdvajale od moje zemlje

i Klerine zemlje; i Kler je nestala iza plamenih zidova.

Još dugo kasnije su obale Rusije pratile brod: na more je sipio fosforni pesak, skakali su delfini, prigušeno

su se vrteli točkovi i škripali bokovi broda: i dole u potpalublju, čulo se jecanje i čavrljanje žena i šuštanje

žita kojim je bio natovaren brod. Sve dalje i slabije video se požar Teodosije, sve je čistiji i glasniji

postajao šum mašina; i zatim, prvi put se prenuvši, primetio sam da nema više Rusije i da plovimo morem

okruženi plavom noćnom vodom, ispod koje promiču leđa delfina - i nebom koje nam je bilo bliže nego

ikad.

- Ali Kler je Francuskinja - setio sam se odjednom - i ako je tako, čemu je služila ona neprestana i snažna

tuga za snegom i zelenim ravnicama i svim onim životima proživljenim u zemlji koja je za mene nestala

iza vatrene zavese? - I počeo sam da maštam o tome kako ću sresti Kler u Parizu, gde je ona rođena i

kuda će se bez sumnje vratiti. Ugledao sam Francusku, Klerinu zemlju, i Trg Saglasnosti; i trg mi je

delovao drugačije od onog koji je bio prikazivan na razglednicama - sa fenjerima i fontanama i naivnim

bronzanim figurama; po figurama neprestano, tamno se iskreći, teče i struji voda - Trg Saglasnosti mi se

odjednom učinio drugačiji. On je uvek bio u meni; često sam zamišljao tamo Kler i sebe - i tamo nisu

dopirali odjeci i slike mog ranijeg života, kao da su nailazili na nevidljivi vazdušni zid - vazdušni, ali

jednako nepremostiv kao i ona vatrena pregrada iza koje su ležali snegovi i čuli se poslednji noćni signali

Rusije. Na brodu je otkucavao sat, njegovi udarci su me odmah podsetili na Sevastopoljski zaliv,

prekriven mnoštvom brodova na kojima su gorela svetla - i u određeno vreme na svim brodovima

odjekivali su ti otkucaji sata, na jednima prigušeno i muklo, na drugima tupo, na trećima zvučno. Sat je

odzvanjao nad morem, nad talasima prelivenim naftom; voda je pljuskala o molove i noću me je

sevastopoljska luka podsećala na slike dalekih japanskih pristaništa usnulih iznad žutog okeana, tako

lakih, tako neshvatljivih mom umu. Video sam japanske luke i vitke devojke u kartonskim kućama,

njihove nežne prste i uske oči, i činilo mi se da prepoznajem u njima onu posebnu mešavinu čednosti i

bestidnosti koja je terala putnike i avanturiste da hrle ka tim žutim obalama, ka toj mongolskoj čaroliji,

krhkoj i jasnoj, poput vazduha koji se pretvorio u prozirno obojeno staklo. Dugo smo plovili Crnim

morem; bilo je prilično hladno, ja sam sedeo umotan u šinjel i razmišljao o japanskim lukama, o plažama

Bomea i Sumatre, i pejzaž ravne peščane obale na kojoj su rasle palme nije mi izlazio iz glave. Mnogo

kasnije imao sam priliku da čujem muziku tih ostrva, razvučenu i treperavu, poput zvuka zadrhtale pile,

koji sam zapamtio još od onog vremena kada mi je bilo svega tri godine; i tada sam, u prilivu iznenadne

sreće, doživeo beskrajno složeno i slatko osećanje koje je u sebi odrazilo Indijski okean i palme i žene

maslinove boje i svetlucavo tropsko sunce i vlažne čestare južnog rastinja gde se kriju zmijske glave sa

malim očima: žuta magla se stvarala iznad tog tropskog zelenila i čarobno se komešala i nestajala - i

ponovo me je otegnuti zveket zadrhtale pile, preletevši hiljade i hiljade kilometara, prenosio u Peterburg

sa zamrznutom vodom, koju je božanska sila zvuka ponovo pretvarala u daleki pejzaž ostrva Indijskog

okeana: a Indijski okean, kao u detinjstvu i očevim pričama, otkrivao je preda mnom nepoznati život koji

se dizao iznad vrelog peska i poput vetra leteo nad palmama.

Uz zvonjavu brodskog zvona plovili smo u Konstantinopolj; i već na brodu ja sam počeo da vodim

drugačiji život u kojem je sva moja pažnja bila usmerena na brigu o mom predstojećem susretu sa Kler, u

Francuskoj, u koju ću poći iz drevnog Stambola. Hiljade zamišljenih situacija i razgovora rojilo mi se u

glavi, prekidajući se i smenjujući; ali najlepša misao bila je ona da će Kler, od koje sam otišao jedne

zimske noći, Kler čija senka me zaklanja, i kada mislim o njoj sve oko mene zvuči tiše i prigušenije - da

će ta Kler pripadati meni. I ponovo se njeno nedostižno telo, još neverovatnije nego inače, pojavljivalo

preda mnom na krmi broda, prekrivenoj usnulim ljudima, oružjem i vrećama. Ali evo oblaci su zaklonili

nebo, zvezde su nestale iz vida; i mi smo plovili u morskom sumraku prema nevidljivom gradu; vazdušni

ambisi su se otvarali iza nas; i u vlažnoj tišini tog putovanja pokatkad se čulo zvono, i zvuk što nas je

neumorno pratio, samo zvuk zvona je u svojoj laganoj staklenoj prozračnosti spajao vatrene krajeve i

vodu koji su me razdvajali od Rusije, sa lepršavim i sve stvarnijim, divnim snom o Kler. www.skripta.info