24TGISK - 12 predavanje

GRAĐEVINSKI FAKULTET U BEOGRADU ODSEK ZA MENADŽMENT, TEHNOLOGIJU I INFORMATIKU

TEHNOLOGIJA GRAĐENJA

POMOĆNI MATERIJALI ZA PRAĆENJE PREDAVANJA

XII. DEO

ZAVRŠNI RADOVI

2008.

ZAVRŠNI RADOVI Prema tumačenju "Pravilnika o tehničkim normativima za projektovanje i izvođenje završnih radova u građevinarstvu" (Sl. list SFRJ 21/90) "pod završnim radovima u građevinarstvu (...) podrazumevaju se svi građevinsko-zanatski i ostali radovi na završnoj obradi, opremi i uređenju svih objekata visokogradnje: stambenih objekata, objekata društvenog standarda, privrednih objekata i objekata niskogradnje i hidrogradnje, bez obzira na vrstu ugrađenog materijala, primenjenu tehnologiju građenja i projektovani konstrukcioni sistem, kao i građevinsko-zanatski radovi na sanacijama, rekonstrukcijama i adaptacijama na izgrađenim objektima".

Veliki broj vrsta ovih radova i u okviru svake vrste primena materijala i specijalnih alata koji ne mogu biti upotrebljeni u drugim završnim radovima nameću spacijalizaciju radne snage u cilju usvajanja specifičnih praktičnih znanja.

Stalni razvoj tehnologija proizvodnje novih ma-terijala, čija je prednost u odnosu na postojeće u racionalizaciji utroška rada, materijala i ener-gije za ugrađivanje ili u postizanju boljih efeka-ta (porast kvaliteta proizvoda) uz održanje ni-voa utroška pomenutih resursa, prati proizvod-nja ručnog alata i opreme kojima se neposre-dno ostvaruju očekivani rezultati primene novih materijala.

Usavršavanje radnika uključuje organizovanu ili samostalnu obuku za primenu savremenijih postupaka, probni rad i fazu uigravanja (u kojoj se usklađuje ritam rada radnika različitih kvalifi-kacionih nivoa; u žargonu poznatih majstora i pomoćnika).

Permanentno obrazovanje radnika predstavlja uslov za porast konkurentnosti na tržištu mani-festovan kroz racionalizaciju rada, prirast kvaliteta i podizanje organizacionih sposobnosti uče-snika u poslu. Ono podrazumeva odgovarajući nivo znaja inženjera (operativaca, rukovodilaca, menadžera) o tehnologijama završnih radova koji u stanbenoj izgradnji, u zavisnosti od vrste objekta i nivoa obrade, mogu predstavljati 20 - 40 % investicione vrednosti objekta.

Upoznavanje projektanata organizacije građenja sa tehničkim uslovima za izvođenje završnih radova omogućava:

• pravilno sagledavanje međusobne tehnološke uslovljenosti različitih vrsta radova (iz čega sledi precizno određivanje vremenskih zazora u planu realizacije radova),

• pravilno sagledavanje potreba za resursima (omogućava pravovremenu nabavku i uskladištenje osnovnih i pomoćnih materijala i pribora),

• kontinuiranje izvođenja srodnih vrsta radova, i sl.

Iako se u savremenoj izgradnji teži sve većoj primeni polufabrikata ili ugrađivanju gotovih pro-izvoda, činjenica je da se završnim radovima na konstrukcijske elemente nanose novi materijali (sve se dešava na-licu-mesta) i da se radne operacije za više vrsta radova vrše na istom mestu.

U skladu sa pomenutim Pravilnikom, prema mestu ugradnje/izvođenja, završni radovi grupišu se prema sledećim elementima objekta:

1. krov sa odgovarajućom zaštitom;

2. sistemi fasada I obimni zidovi;

3. prozori, balkonska vrata, ulazna vrata i drugi spoljni otvori;

4. unutrašnja vrata;

5. laki pregradni zidovi;

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 12. predavanje 1

6. ugrađeni nameštaj;

7. pod;

8. završna obrada I zaštita površina.

U daljem tekstu će biti dat sažet opis 20-tak vrsta radova ili grupa radova koje su koncentrisane na navedene elemente objekta.

8.1. KROVOPOKRIVAČKI RADOVI Krov objekta ima zadatak da svojom konstrukcijom i pokrivačem u potpunosti zaštiti objekat i sadržaje i obezbedi neometanu eksploataciju objekta izloženog atmosferskim uticajima (padavine, temperatura) a da pritom obezbedi protivpožarnu zaštitu i omogući siguran pristup i kretanje po krovu radnika na održavanju. U zavisnosti od toga da li krov kao prostorna celina služi u stambene svrhe ili kao pomoćni prostor razlikujemo podkrovlje od tavana. Obloge krovova treba da odgovaraju zahtevima koji proizilaze iz namene pa krovovi u funkciji podkrovlja (topli krovovi) imaju obloge koje pored osnovne funkcije (zaštite od atmosferskih padavina) imaju i funkciju toplotne i zvučne zaštite zgrade.

Krovni pokrivač od slame, od drvenih ploča i od kamenih ploča

Krovni pokrivač mora biti pod nagibom koji odgovara njegovoj sposobnosti da dovoljno brzo odvede atmosferski talog do olučnih horizontala. S obzirom na činjenicu da se količina padavina menja u zavisnosti od klimatskog područja to pokrivač od istog materijala u uslovima jakih i čestih kiša mora imati veći nagib od onog u krajevima gde su padavine slabijeg intenziteta. Ovo je posledica zahteva da atmosferska voda ne sme ni direktno ni kapilarnim putevima prodreti kroz pokrivač u objekat. U skladu sa iznetim kriterijima može se reći da se u praksi uglavnom poštuju sledeće preporuke za izbor pokrivača:

• za nagib krova 3 - 7o mogu se primeniti sve vrste metalnih pokrivača (limovi) ili Ruberoid - krovna lepenka sa uvaljanom kamenom sitneži,

• za nagib krova 7 - 15 o mogu se primeniti sve vrste Salonita - valovitih azbestnih ploča koje su posebno obezbeđene od prodora vode (veći preklop tabli, gitovanje spojeva) ili dvostruki sloj krovne lepenke,

• za nagib krova 15 - 30o mogu se primeniti ploče Salonita sa manjim preklopom tabli ili jednostruki sloj krovne lepenke,

• za nagib krova 30 - 40o mogu se primeniti dvostruko pokrivanje biber crepom ili Eternit - azbest-cementne ploče,

• za nagib krova 40 - 45o mogu se primeniti gusto pokrivanje biber crepom ili dvostruko pokrivanje šindrom - drvenim daščicama,

• za nagib krova 45 - 60o mogu se primeniti prosto pokrivanje biber crepom ili falcovanim - žljebastim crepom ili gusto pokrivanje šindrom.

Kao što je pokazano krovne obloge mogu biti ravne (u jednom sloju bez reljefa), slojevite ili valovite pri čemu im debljina i mehanička svojstva mogu biti takvi da zadovoljavaju zahteve u pogledu samostalne nosivosti radnih opterećenja ili su takve (ravan lim, ter-hartija) da im je potrebna posebna podloga.


Biber crep

Krovna obloga (pokrivač) može biti urađen samo od hidroizo-lacije (jednoslojna, višeslojna) ali i od crepa (vučeni crep biber, presovani crep), azbest-cementnih ploča, lima (ravnog ili tala-sastog pocinkovanog, ravnog ili talasastog čeličnog lima, aluminijumskog lima, bakarnog lima, plastičnih masa, armiranog stakla ... i svih drugih materijala koji zadovoljavaju uslove koje i pomenuti materijali zadovoljavaju.

U tehnološkom pogledu povoljnije su obloge koje se isporučuju u većim komadima jer postavljanje zahteva manji broj koraka pa time i manji ukupan rad. Ipak, za većinu stambenih i javnih obje-kata koji imaju krovove ravnih površina crep predstavlja najče-šću vrstu pokrivača.

Crep se proizvodi od kvalitetne gline i može imati ravne površine (vučeni crep - dobijen postupkom plastičnog oblikovanja) i biti pogodan za krovove sa nagibom do 60o ili profilisanu formu sa ivicama oblikovanim za vezu "pero-žleb" što ga čini podesnim za prihvat i usmeravanje atmosferske vode niz crep (presovani i betonski crep - dobijen postupkom polusuvog oblikovanja) na krovovima maksimalnog nagiba 45o.

Nagib krova 25o - 30o 30o - 35o 35o - 45o 45o - 60o

Dužina preklopa 10 - 12 9 - 11 8 - 9 7 - 7,5

Pokrivač na preklopima svojih delova mora obezbeđivati kvalitetno zaptivanje koje će sprečavati prodiranje atmosferilija sa jakim vetrom. Da bi se zadovoljio taj uslov krov sa crepom kao pokrivačem mora imati nagib veći od 22o i manji od 60o a preklop crepova u krovnoj ravni mora zadovoljiti kriterijume date tabelom.

Može se primeniti samo mašinski izrađen crep koji ima pravilan oblik i dobro je pečen, jedre strukture i ujednačene boje.

Najpoznatije vrste crepa su:

• biber crep (dobio je ime po obliku koji liči na dabrov rep; na nemačkom je bibber - dabar) koji je ravan a kači se na letvice preko nosa (bradavice) koji štrči iz pločice i ima manu u tome što je nedovoljno pouzdan na dejstvo jakog vetra (odiže se) i jakih kiša; koristi se za prosto pokrivanje (primena samo kod pomoćnih objekata, razmak letvica je 20 - 25 cm, obavezno osiguravanje spojnica), gusto pokrivanje (razmak letvica je 15 - 18 cm, spojnice crepova su nepropustne) i dvostruko pokrivanje (zvano i krunsko; zahteva jače letve i podkonstrukciju jer je 50% teži od prostog sloga pokrivača),

• falcovani crep kome žljebovi daju veliku nosivost za stalno i udarno (grad) opterećenje a pritom odvođenje atmosferske vode čini mnogo sigurnijim nego biber crep a pritom ima istu težinu (0,65 kNm-2); nabori površine crepa su formirani na naspramnim ivicama tako da omogućavaju pouzdano zabravljenje preklopa, i

• kanalica crep u narodu poznat i kao ćeramida čiji je polukružni konusni oblik pouzdan zaštitnik od intenzivnih kiša a ima i vrlo dekorativan oblik kome je najveća mana velika težina (1,10 - 1,40 kNm-2), oslanja se na letve na razmaku do 32 cm čime se obezbeđuje preklop od 8 cm.

Pokrivač od crepa se izvodi polaganjem crepova preko letvica na prosečnom razmaku od 34 cm ("tri-u-metar").

Poprečnik presek letvica se dobija dimenzionisanjem za konkretne uslove oslanjanja, vrste crepa i klimatsku zonu ali je u praksi uobičajeno da se poštuje preporuka iz Tabele 8.2 o dimenzijama letvi:

Razmak rogova ≤ 75 cm 90 cm 100 cm


Dimenzije letvi 24 / 48 mm 30 / 50 mm 40 / 60 mm

Polaganje može biti u paralelnom ili smaknutom poretku (sledeći red počinje sa pomakom za 1/2 crepa). Da bi se stvorila bolja veza i zajednički rad pokrivača i krovne konstrukcije svaki peti crep se zakiva pocinkovanim ekserom E 28/60. U klimatskim zonama koje karakteriše jak vetar zakiva se svaki drugi crep a kod nagiba krova većeg od 45o se zakiva svaki crep u redu. Podloga za pokrivanje mora biti propisno i kvalitetno izrađena tako da pokrivač bez gibanja naleže celom svojom površinom. Grbina i slemena krova moraju biti izrađeni ravno, bez talasa. Za vertikalan transport građe i pokrivača se obično koristi stubna konzolna dizalica.

Pokrivanje je vrlo zahtevno sa stanovišta bezbednosti pri radu

Pokrivanje pločama je znatno lakše i brže od pokrivanja crepom jer se preko debljih letvi 5/8 cm polažu valoviti elementi širine 1 m a dužine 0,5 - 2,5 m čiji podužni preklop od 0,2 m (u krajevima sa jakim i dugim kišama preklop je 0,25 m) i poprečni preklop od 1/2 talasa garantuju vodo-nepropustnost spojeva. Za pričvršćivanje svake table za gredice služe po 2 zavrtnja ∅6 sa zaobljenim podloškama koji se postavljaju mašinskim bušenjem rupa ∅8 kroz preklopa talasa tabli. Vezivanje tabli za metalne krovne rigle vrši se zavrtnjima sa telom u vidu kuke koja se zakačinje za flanšu profila. Za razliku od crepa ovi proizvodi se mogu oblikovati (skraćivati) sečenjem duž izvodnice talasa. Iako im talasast oblik daje krutost sa njima se mora pažljivo ma-nipulisati jer su osetljive na udar, pad alata ...

Krovni pokrivač od crepa je osetljiv na dugo zadržavanje vlage pa ga provetravanjem krova treba održavati u što suvljem stanju. To je posebno važno u opisanim slučajevima adaptacija potkrovlja gde termo izolacija mora ostati suva kako bi pravilno funkcionisala. Provetravanje ide od nižeg ka višem delu krova - od strehe prema slemenu - pa se na slemenu postavlja specijalno oblikovan crep sa otvorima za provetravanje. Takvim elementima se pokrivaju i grebenasti prelomi krovne ravni a krovne uvale se obrađuju polaganjem lima preko daščane podloge. Bočne ivice krovne ravni su izložene dejstvu vetra i atmosferilija pa ih treba zatvoriti vertikalnom daščanom oblogom sa odgovarajućim limenim žlebom za prikupljanje i odvod vode. Posebna pažnja mora biti posvećena mestima prodora ventilacionih i dimnjačkih kanala kroz krovnu ravan i mestima uvala i


prevoja na kojima se krovna ravan lomi pa dolazi do teškoća u oblikovanju krovne obloge od krutih materijala (crep, Salonit). Industrija građevinskog materijala proizvodi od gline delove koji se mogu lako uklopiti i primeniti za zaštitu osetljivih mesta, slemena, grbina i prodora. Ovakve forme se povezuju produžnim cementnim malterom u razmeri 1 : 3 : 9.

8.2. TERACERSKI RADOVI Teracerskim radovima se smatraju svi radovi na izradi veštačkog kamena koji se sastoji od mineralne vezivne komponente (obično cement) i drobljenog kamenog agregata, pločastih komada prirodnog kamena debljine 2 - 3 cm ili keramike. Teraco se radi na licu mesta (kada za to postoje tehnički i estetski razlozi) ili se teraco-ploče (dimenzija 20/20/2 ili 50/50/4 cm) i teraco-table prefabrikuju a zatim polažu na odgovarajuću podlogu. U grupi teracerskih radova razlikujemo sledeće vrste teraco proizvoda:

• običan teraco - poznat je i kao liveni teraco a javlja se u varijanti jednobojnog (najčešće beli) ili višebojnog teraca; tehnika njegove izrade je detaljno obrađena u daljem tekstu,

• teraco mozaik (venecijano) - izrađuje se od mermernih ploča pravilnog ili (češće) nepravilnog oblika, debljine do 15 mm i veličine do 15 cm koje se polažu u običan ili bojeni malter (za bojenje se koriste "oksidne" boje otporne na svetlost i vodu); ukoliko se umesto mermera koriste delovi izlomljenih keramičkih pločica dobija se keramički teraco mozaik,

• teraco trake - predstavljaju klasičan teraco izveden u vidu traka širine do 20 cm koje se izrađuju na podovima a služe u dekorativne svrhe i razdvajanje polja izvedenih na drugačiji način ili od drugih materijala,

• teraco zaobljenja (holkeli) i podnožja (sokle) - su na spojevima vertikalnih i horizontalnih površina; imaju debljinu 1 cm i visinu do 15 cm,

• teraco stepenište - gazišta se prave od livenog teraca ili teraco ploča.

Teraco se na gotovu betonsku međuspratnu konstrukciju polaže direktno, u jednom sloju prosečne debljine 2 - 3 cm, a ukoliko podoga nije kruta onda preko tankog sloja betona (marka MB 15 ili više) debljine 2,5 - 4 cm čija starost u trenutku nanošenja teraco smese mora biti najmanje 5 - 8 sati. Teraco se često radi kao zamena za oštećene ili stare keramičke pločice pa nakon njihovog uklanjanja na podu ostaje neravna podloga koju treba pripremiti na odgovarajući način. Nakon grubog čišćenja od delova koji nisu čvrsto vezani za podlogu ovu treba osloboditi i od zaostale prašine što se može učiniti mlazom komprimovanog vazduha. Nakon toga podloga se raspršivačem ravnomerno kvasi, prvo vodom a zatim se prevlači filmom od cementnog mleka (debljine 2 - 3 mm) koji dobro penetrira u podlogu i služi kao lepak za sloj teraca.

Teraco može imati boju po želji projektanta, jer se ton dobija mešanjem komponenata

Teraco je kruta podna obloga koja ne trpi deformacije međuspratne konstrukcije pa ga dilatacionim razdelnicama treba obezbediti od nekontrolisanog pucanja. Veličina polja unutar razdelnica ne sme biti veća od 3/3 m a na ivicama polja treba ugraditi trakaste umetke od nerđajućeg čelika ili obojenih metala. U poslednje vreme u primeni su i umetci od plastične mase


ali se kao najlepši najviše cene mesingani jer daju lep i trajan odsjaj. Prilikom spravljanja teraco mešavine treba obratiti pažnju na poreklo, granulometrijski sastav agregata (prečnik zrna do 15 mm) i doziranje cementa. Ukoliko se radi o višebojnom teracu treba voditi računa o mehaničkim svojstvima agregata, posebno o otpornosti na habanje, jer će čitava teraco-površina biti obrađi-vana na isti način pa razlika u stepenu habanja može komplikovati obradu ili tokom eksploatacije dovesti do većeg habanja (mermernih) komada u odnosu na materijal spojnica. Vertikalne površi-ne pod teracom (holkeli, sokle, stepenice) treba izvoditi samo od mešavina sa zapreminskim odnosom cementa i drobljenog (mlevenog) agregata od 1 : 2 a sve ostale, horizontalne površine sa odnosom 1 : 2,5.

Teracerski radovi pružaju projektantima enterijera široke mogućnosti za izbor boja površina (boje su obično oksidne), oblika i veličine polja pod teracom, kao i veličine zrna u završnom sloju. Taj sloj nakon primarne obrade teraco mešavine treba posuti mlevenim zrnima (ako se radi o višebojnom teracu "boje" se predhodno izmešaju u suvo) ili lomljenim komadima mermera a zatim njih utisnuti u teraco mešavinu i zaliti još jednim slojem cementnog mleka. Ovo mleko ima zadatak da obavije zrna, ispuni sve šupljine i obezbedi maksimalnu nepropustnost obrađene površine. Nakon klasične nege (zaštita i kvašenje po potrebi) koja traje najmanje 7 dana može se pristupiti završnoj obradi. Da bi se sa površine uklonio deo sloja cementnog mleka treba ga dobro mašinski izbrusiti. Kako se prilikom obrade stvara veliko trenje koje može oštetitti brusni kamen mora se ubrizgavati voda koja hladi materijal i pere prašinu koja pri radu nastaje. Obrađenoj površini se može dati visoki sjaj ali je za to potrebno obaviti par operacija glačanja i poliranja. Nakon njih površinu odlikuje tekstura u kojoj su zrna mermera maksimalno vidljiva, čiste, prirodne boje a spojnice između zrna od cementnog mleka su nenaglašene. Završnu obradu u vidu glancanja uljem i krpama treba izvesti pre teničkog prijema objekta; u okviru operacije "završnog čišćenja objekta".

Teraco može biti u formi mozaika s ageometrijskim i drugim oblicima

Kao malter i teraco mora izdržati test kuckanja koji treba izvršiti lakim (drvenim) čekićem po svim završenim površinama u cilju otkrivanja slabih mesta na kojima se zvuk menja pokazujući nedovoljno prianjanje teraca za podlogu. Ta mesta treba odmah sanirati jer se raspoaže materijalom istog sastava kao ostala teraco-površina pa razlike u obradi mogu biti male ili neprimetne.

Prema [132] u teracerske radove treba ubrojiti i popločavanje staza, parkinga i sličnih površina prefabrikovanim elementima veličine opeke (25 - 50 kom/m2). Veličina ovih dekorativno oblikovanih prefabrikata dozvoljava veliku kreativnu slobodu ali zahteva i srazmerno veći utrošak rada za polanje na podlogu od peska. Stoga specijalizovane mašine imaju sve veću primenu jer hidrauličkim hvataljkama sa palete zahvataju i precizno polažu gotove sklopove površine 0,5 - 1,5 m2 pri čemu njihov dnevni učinak može biti do 500 m2.


8.3. FASADERSKI RADOVI Fasada ima zadatak sličan krovu: da zaštiti objekat od spoljnih uticaja (vlage, vetra, temperature, buke ...), omogući ostvarenje zahteva protivpožarne zaštite, stabilnost i sigurnost eksploatacije objekta i njegovih delova (terasa, balkona, lođa, ispusta) ali i da u estetskom pogledu doprinese izgledu sredine u kojoj se objekat gradi. Zato se umetničkom, plastičnom oblikovanju fasade u prošlosti poklanjala izuzetna pažnja ali je i izgradnja objekta bila srazmerno duža. Danas se na reprezentativnim objektima češće primenjuju montažne fasade iako je veština fasadera sačuvana i dolazi do izražaja na drugačiji način. Fasaderski radovi obuhvataju sve radove na oblaganju fasadnih površina prirodnim i veštačkim kamenom, plemenitim i plastičnim malterom i fasadnim bojama i premazima radi zaštite od štetnih uticaja atmosferskih padavina, toplotnih i zvučnih uticaja i požara, kao i odvođenja atmosferskog taloga i difuzne pare. Ukoliko se radi sa kamenom ili malterom izloženim mehaničkoj obradi za vezivnu komponentu se, od prirodnih materijala, najčešće uzimaju cement i kreč a kada su u pitanju fasadni premazi sve više su u primeni razne sintetičke boje i smole rastvorene u vodi ili organskim rastvaračima.

Fasadne skele omogućavaju lak i bezbedanrad (PERI ASG 160)

Veštački kamen koji koristimo za fasaderske radove predstavlja vrstu cementnog maltera t.j. mešavinu cementa i agregata izrađenu u odnosu 1 : 2 (2,5). Spravlja se na gradilištu i nakon očvršćavanja obrađuje na različite načine - prema specifikaciji projektanta. Agregat za izradu veštačkog kamena je drobljenac ujednačene veličine zrna ili od različitih frakcija. Izrada mešavine počinje doziranjem agregata, zatim se dodaje cement i nakon stvaranja kvalitetne, suve mešavine dodaje se voda. Za rad na fasadi postavlja se fasadna skela (stojeća, viseća).

Obrada spoljnih zidova objekta (fasade) se obično vrši u dva sloja. Prvi (osnovni) sloj se direktno nanosi preko površine koja se obrađuje i zato ona mora biti potpuno čista, neophodne čvrstoće i dovoljno rapava da bi se omogućila trajna veza sa osnovnim slojem. Pre nanošenja osnovnog sloja sve eventualne žice (zaostale posle skidanja oplate greda ili stubova) treba odstraniti sa fasade kako bi se izbeglo prenošenje korozije iz betonskih i drugih nosača na završni sloj a sa-mim tim onemogućila pojava mrkih fleka na fasadi. Nanošenje maltera na fasadu može biti:

• ručno - malter se spravlja u mešalici i do radnog mesta doprema u metalnoj ili drvenoj kadici (tekme) iz koje ga radnik zahvata velikom kutlačom (fangla) i iz nje mistrijom vadi, nabacuje na površinu fasade i razastire u tankom sloju, ili

• mašinski - malter se spravlja u mešalici iz koje se pneumatskim putem transportuje do radnog mesta i kroz pištolj, u mlazu, nabacuje na zid a radnik gladilicom (perdaška) sloj ravna i oblikuje.


Mašina za spravljanje maltera

Debljina završnog sloja maltera na fasadi ne sme preći 2 cm a površinska obrada mu se daje glača-njem. Danas postoje različiti alati (četke, valjci, češljevi) čije su radne ivice tako profilisane da se njima u svežem malteru sa lakoćom prave neravni-ne i brazde različitog izgleda.

Da bi se mogao pikovati (okljucavati), štokovati (okrnjavati), šarirati (brazdati) ili brusiti (šmirglati) malter mora dobiti neophodnu čvrstoću pa se na-kon nanošenja i primarne obrade obično čeka 5 - 7 dana. Sve izvedene površine moraju biti potpuno ravne, vertikalne a gde je potrebno horizontalne, kose ili oble. Profili ili uglovi moraju biti oštrih ivica u svemu izrađeni prema projektom predviđenom obliku.

Za obradu očvrslog maltera se koristi ručni alat (čekići specijalno oblikovane udarne površine) čije savremene verzije imaju električni pogon i veći praktični učinak.

Među projektantima je u proteklim godinama bilo vrlo popularno korišćenje kulijea (fr. coulier) kao završne obrade. Kulije predstavlja veštački kamen dobijen od pranog šljunka ujednačene gra-nulacije kome je, pre završenog vezivanja, mlazom vode sa površine (do dubine od 2 - 3 mm) ispran cement i sitne čestice agregata. Ovako dobijenu površinu zida odlikuju tekstura poluogoljenih zrna i lepa, prirodna boja mešavine agregata.

Kulije na površini žardinjere

Kulije ima takođe veliku primenu u prefabrikaciji fasadnih elemenata jer se radi nešto lakše i dobija kvalitetnija fasada: na očišćenu i pripremljenu površinu kalupa se pre ugrađivanja armature i betona nanosi film specijalnog gela čiji zadatak je da uspori vezivanje matera koji obavija zrna u površinskom sloju fasadnog elementa a nakon termičke obrade i okretanja kalupa u vertikalni položaj mlazom vode se skidaju usporivač i cementno mleko a ostaje - kulije. Na ovaj način se eliminiše montaža fasadne skele i rad u otežanim klimatskim uslovima.

Ovakvim uslovima treba smatrati rad na visokim tempe-raturama (preko + 35 oC) i rad u uslovima niskih tempera-tura (niže od + 3 oC) a rad svakako treba prekinuti ukoliko brzina vetra pređe 30 km/h.

Kvalitet kulijea kao i veštačkog kamena zavisi od nege pa ga, u uslovima visokih temperatura, treba ujutru, u podne i uveče prskati vodom i to 2 - 3 dana nakon primarne obrade. Mlaz vode ne sme biti jak da ne bi oštetio površinu pa treba koristiti pumpe sa finim raspršivačima. Dobijeni materijal moraju odlikovati: sloj ujednačene debljine koji dobro prianja na zid, tehnički ravna površina, odsustvo vidljivih pukotina i mrlja - bilo kakva odstupanja od ovih zahteva moraju biti popravljena.

Fasaderski radovi se izvode na vrlo uskom frontu rada pa se primena iole komplikovanije metode odražava na velikom utrošku ljudskog rada i produženju vremena izvođenja. U tom pogledu se ističe plemeniti malter (teranova) koji se izrađuje od mešavine drobljenog agregata, cementa, kreča i pigmenta u prahu kojoj se na licu mesta, uz stalno mešanje, dodaje voda do dobijanja željene konzistencije. Nanošenje mase je kao kod običnog maltera - u dva sloja - pri čemu je drugi sloj tanji jer se nanosi u debljini do 1 cm. Nakon nanošenja tog sloja površina se, zavisno od klimatskih uslova, ostavlja 2 - 6 sati da se završi vezivanje i malter postigne čvrstoću neophodnu za površinsku obradu. Obrada se vrši struganjem pomoću fasaderskog češlja kojim se, posle


nekoliko prelazaka, uklanja površinski sloj do dubine od samo 1 - 2 mm. Posle obrade treba četkom ukloniti ostrugane čestice.

Veliki broj reprezentativnih objekata je projektovan sa visećom fasadom sastavljenom od metalne podkonstrukcije i ispune od staklenih, metalnih ili plastičnih elemenata kojima je na pogodan način smanjena zvučna i termička propustljivost. Podkonstrukcija fasade ima zadatak da nosi samo fasadne elemente i uticaje vetra. Obzirom na to da su elementi značajne specifične mase viseće fasade moraju biti oslonjene na konstrukciju objekta - međuspratne ploče ili fasadne zi-dove. Alternativni pravci dejstva vetra zahtevaju pažljivo oblikovanje kako podkonstrukcije tako i njenih veza za noseće elemente objekta. Veliki raspon temperaturnih uticaja kojima je izložena fasada (ΔT ≈ 80oC) nameće veze panela i podkonstrukcije koje će omogućiti vertikalno i horizontalno dilatiranje. Različiti stepen tačnosti industrijski proizvedenih delova viseće fasade i (vrlo često) betonske konstrukcije livene na licu mesta zahteva spojna sredstva sa velikom spo-sobnošću podešavanja. Sredstva veze delova fasade moraju biti izabrana na način da daju kvalitetne spojeve u kojima se, pod dejstvom vetra, neće javljati vibracije. Sve ovo ukazuje na po-trebu preduzimanja brojnih organizaciono-tehničkih mera čiji će krajnji cilj biti kvalitetna viseća fasada.

Fasade od stakla su savremeno obeležje velikih gradova

Sa projektantskog i izvođačkog stanovišta jedan od najozbiljnijih problema je dobra termoizolovanost objekta. Viseće fasade su u tom pogledu posebno problematične jer se osim preko stakla (primenjuje se dvostruko, od skoro i trostruko staklo) i fasadnih elemenata (ter-moizolacija mineralnom vunom i ekspandiranim poliuretanom daje efikasnu zaštitu) toplota gubi toplotnim mostovima kroz veze sa podkonstrukcijom. Veliki broj spojeva različitih materijala i zahtev da se spojevi održe trajno elastičnim nameću upotrebu specijalno profilisanih gumenih zaptivki i visokokvalitetnog gita. Svi primenjeni materijali moraju dozvoljavati laku zamenu ošte-ćenih delova (stakla, panela) i brzo vraćanje nepropustnosti fasade niz koju se, pri jačim kišama, slivaju velike količine vode.


8.4. KAMENOREZAČKI RADOVI Pod kamenorezačkim radovima treba podrazumevati oblaganje kamenom površina u objektu ili van njega, pri čemu se pričvršćivanje kamena vrši suvim postupkom (zavrtnjima, klinovima, kotvama) ili mokrim postupkom (malterom, betonom). Zidovi se, u dekorativne i druge svrhe, mogu oblagati različitim materijalima ali najčešći je kamen u vidu tesanih komada ili brušenih ploča. Nekada je kamen bio osnovni materijal od koga su građeni veliki objekti a danas je, zbog teškoća na koje nailazimo pri njegovoj obradi, znatno skuplji ali i trajniji od prefabrikovanih zidnih elemenata pa se koristi kao sloj za dekorativnu doradu zidova ili podova.

Svojstva kamena, a posebno njegova boja, tekstura i trajnost utiču na projektantov izbor ali i na cenu objekta. U zavisnosti od toga da li je:

• eruptivnog porekla (andezit, bazalt, gabro, granit) ili

• sedimentnog porekla (peščari, krečnjaci, glinci, breče, konglomerati),

• metamorfnog porekla (mermeri, gnajs, serpentin)

kamen ispoljava različitu specifičnu težinu i obradljivost usled čega se količina energije i radnog vremena uloženih za sečenje i obradu 1 m3 kamena značajno menja od jedne do druge vrste. Osnovne karakteristike za utvrđivanje vrednosti kamena i njegove primenljivosti za zidanje ili oblaganje površina objekta su:

1. poroznost,

2. higroskopnost,

3. vodopropustivost,

4. sprovođenje toplote,

5. otpornost na uticaj vetra,

6. otpornost na habanja i

7. čvrstoće na pritisak, zatezanje i savijanje.

Kamen obično mora zadovoljiti specifične zahteve projektanta (ukoliko je obloga unutrašnjih zidova mora dugo zadržavati visok sjaj a ukoliko je obloga podova mora imati malo habanje, itd.) pa se tehničkom dokumentacijom propisuje i način njegove obrade. Problemi obrade potiču od mehaničkih svojstava prirodnog kamena pa se kamen u vidu komada i manjih blokova obrađuje ručno, klesanjem a za potrebe oblaganja gazećih površina podova i slične namene mašinskim sečenjem u tanke ploče čija se jedna strana može doraditi finim rapavljenjem (radi sprečavanja klizanja) ili poliranjem do visokog sjaja. Za potrebe kamenorezačkih radova se nabavlja materijal iz domaćih ili inostranih kamenoloma. Vrsta i boja kamena, a u istoj meri struktura i veličina zrna, utiču na mogućnost kvalitetne obrade pa stručnjaci za uređenje enterijera imaju slobodu izbora između nekoliko desetina vrsta kamena (vidi tabelu 8.3).

Kamenorezačkim radovima se obično bave specijalizovane organizacije opremljene alatima i uređajima za transport i obradu kamenih blokova. S obzirom na visoku cenu ukrasnog kamena sečenje mora biti vrlo precizno i u skladu sa detaljima oblaganja. Da bi kamena ploča ili blok bili


stabilno usađeni u fasadu mora se izvršiti povezivanje fasadnog zida i fasadne obloge specijalnim kotvama od nerđajućeg materijala. Oblaganje se odvija "odozdo - naviše" pri čemu na svakih 5 - 6 m duž fasade i u zoni dilatacionih razdelnica između redova treba ostaviti spojnice kako bi se obezbedio normalno dilatiranje fasade.

Prirodni kamen je ne samo funkcionalan već i izuzetno dekorativan

Oblaganje podova kamenim kockama (dimenzija strane oko 10 cm) ili pločama dozvoljava oblikovanje različitih geometrijskih ornamenata pa se obično u te svrhe koriste različite vrste kamena ili iste vrste (npr. Mermeri) ali različitih boja. Takvi mozaici moraju imati kamene ploče slične otpornosti na habanje jer prilikom eksploatacije može doći do pojave talasa na mestima spojeva ploča. Manje i tanke ploče (2 – 3 cm) se koriste za oblaganje unutrašnjih površina objekta i polažu se na sloj cementnog maltera a veće i deblje (preko 5 cm) se koriste za pristupne staze i platoe pa se mogu polagati i na sloj peska jer su dovoljno krute da mogu izdržati nera-vnomernosti opterećenja površine.

Kamen se koristi u poluobrađenom (staze) i obrađenom obliku (obloga stepenica)

Ploče se obično slažu bez fuga a spojnice se, u cilju obezbeđenja vodonepropustljivosti površina, zalivaju malterom kome je dodat neki hidrofob. Ovi aditivi imaju zadatak da spreče pojavu kapilarnog kretanja vode pa malteru daju i veću otpornost na dejstvo mraza. Malter za zalivanje se spravlja mašinski a u mešavini mora postojati težinski odnos cementa i peska 1 : 2 (ili 2 : 7). Suvoj mešavini se dodaje hidrofob u vidu praška (obično u količini 2 - 3% u odnosu na cement) a tek nakon homogenizacije dodaje se voda.


8.5. GIPSARSKI RADOVI Gipsarski radovi obuhvataju izradu i obradu plafona, zidova, stubova i drugih površina i ele-menata od gipsa, izradu i ugrađivanje ukrasnih gipsanih formi (gipsarska plastika) i rad uz primenu ukrasnih maltera (štukatura). Pored široke primene u okviru enterijerskih radova gips ima primenu i u protivpožarnoj zaštiti metalnih konstrukcija. Gipsarske radove možemo podeliti na sledeće vrste:

a) malterisanje plafona gips-malterom,

b) rabiciranje plafona u jednom ili više slojeva i obrada gips-malterom,

c) izradu profilisanih plafona sa obradom gips-malterom,

d) izradu gipsane plastike (lajsne, rozete, kapiteli),

e) montažu prefabrikovanih gips-kartonskih ploča,

f) izradu spuštenih plafona od prefabrikovanih gipsanih ploča,

g) izradu lakih pregradnih zidova od prefabrikovanih gips-elemenata.

Gips je osnovni materijal za gipsarske radove, higroskopan je pa ga treba čuvati na suvom, ali kada se pomeša sa vodom dobija se obradljiv građevinski materijal. Mešavina se pravi laganim dodavanjem gipsa vodi (nikada obrnuto) uz stalno mešanje do postizanja željene konzistencije. S obzirom na to da je vreme vezivanja kod gipsa znatno kraće nego kod cementa (do pola sata) gipsarski radovi zahtevaju dobru pripremu i precizno izvođenje jer spravljena mešavina brzo gubi plastičnost (za 10 - 15 min) a nakon toga se mora baciti jer je neupotrebljiva. Da bi se to sprečilo mešavini se može dodati boraks, kazein ili tutkalo i produžiti vreme vezivanja na 1 sat i više, ali će čvrstoća dobijenog proizvoda biti manja nego od čistog gipsa. Da bi se gipsarski radovi mogli odvijati u regularnim uslovima potrebno je pre početka rada zatvoriti fasadne otvore (montirati fasadnu stolariju) a za unutrašnja vrata i druge otvore u zidovima postaviti ramove (štokove).

Gips se u sklopu maltera (mešavina gipsa, gašenog kreča i vode izrađena u skladu sa standardom JUS U.M2.012) nanosi na suvu i čistu podlogu ručno ili, ukoliko se radi o radovima većeg obima, mašinski.

Gips na plafonu kancelarije

Zatim se ručno/mašinski zaglađuje i šlajfovavanjem obrađuje do postizanja željenog izgleda. Da bi se dobio željeni rezultat najčešće nije dovoljno naneti jedan sloj maltera pa se malteriše u dva ili tri sloja. Prvi sloj, da bi se ostvarila bolja veza sa podlogom, se radi od maltera u kome ima i peska (produžni gipsani malter) a u ostalim slojevima peska nema.

Debljina slojeva gipsanog maltera može biti velika i rad otežan pa se u takvim slučajevima na površinu koja se obrađuje (zid, plafon) pričvršćuje rabic mreža izrađena od pletene pocinkovane žice. Ona mora biti pravilno zategnuta jer je tanka (do 1 mm) i stoga nedovoljno kruta ali dobro služi za pridržavanje i armiranje maltera pa je korisno imati je uvek u rezervi pre početka rada.

Od gipsa se mogu raditi različiti dekorativni elementi koji se mogu liti na licu mesta ili, ukoliko je to lakše, prefabrikovati i ugrađivati montažom. Takvim, prefabrikovanim pločama vrši se i zidanje ili oblaganje zidova. Ploče za pregradne zidove mogu da imaju različite dimenzije i služe za izradu lakih neopterećenih pregradnih zidova. Ploče imaju na jednoj dužoj i jednoj kraćoj (čeonoj) strani "pero" za vezu. Za vezu jedne ploče sa drugom najčešće se koristi gipsani malter (smeša gipsa i specijalnog lepka). Isporuka ploča vrši se u paletama pa se utovar i istovar obavljaju lakom dizalicom, viljuškarom ili ručno. U toku manipulacije i rada sa ovim elementima nije dozvoljeno bacanje ploča a deponovanje na gradilištu treba obezbediti u natkrivenim magacinima ili ploče


obavezno pokriti nepromočivim platnima ili folijama. Dozvoljene dimenzije zidova (d) bez posebnih ukrućenja i podupiranja su:

• kod visine zida do 3,2 m, ili dužine zida do 6,0 m → d = 7 cm

• kod visine zida do 4,5 m, ili dužine zida preko 6,0 m → d = 10 cm

U slučaju neophodnog prekoračenja ovih vrednosti treba predvideti posebna sredstva za ankerovanje ili ukrućenja pomoću aluminijumskih i pocinkovanih metalnih profila. Da bi se prihvatile sile nastale deformacijom konstrukcije objekta, kao i radi prikupljanja zvučnih efekata iz međuspratnih tavanica, spoj gipsanog zida sa okolnim delovima konstrukcije objekta treba da se izvodi kao elastičan. Za spoj gipsanog zida sa ravnim zidom treba predvideti laku građevinsku ploču od drvene vune (heraklit), stiropora ili tervola a svuda okolo zid treba odvojiti od poda polaganjem na mekanu vlaknastu traku, bitumenizirani filc debljine 5 mm ili neku sličnu podlogu. Za montažu gipsanih ploča podlogu treba dobro očistiti a ukoliko nije tehnički horizontalna treba je izravnati gipsanim malterom. Na takvu podlogu se postavlja bitumen filc traka:

• za zidove debljine 7 cm dimenzije filc trake su d / b = 5 / 15 cm, a

• za zidove debljine 10 cm dimenzije filc trake su d / b = 5 / 17 cm.

Na bitumenizirani filc lepi se traka od heraklita (d = 25 mm širine 7 / 10 cm) a preko heraklita se posipa gipsani malter u svojstvu lepka u horizontalnom sloju debljine do 0,5 cm. Ploče se zatim moraju dobro priljubiti i postaviti horizontalno i ''pod visak''. Malter koji iscuri treba skinuti špahtlom i koristiti za zatvaranje spojnica ili eventualnih oštećenja. Ostale ploče se postavljaju "u vezu". Poslednji red ploča se koso zaseče oko 3 cm a zatim se spojnica popunjava gipsanim malterom i obrađuje špahtlovanjem. Montirani pregradni zid treba gletovati i presvući slojem cementnog maltera.

Gipsarska plastika je vrlo čest ukras u ugostiteljskim objektima

Sve instalacije na pregradnim zidovima postavljaju se u šliceve koji se urezuju mašinama za frezovanje. Dubina šlica ne sme biti veća od 1/2 debljine zida. Štemovanje zidova od gipsa treba izbegavati jer se, zbog male krutosti, mogu polomiti. Veličina šlica za instalacije zavisi od preseka instalacija koje postavljamo. Sloj za pokrivanje instalacija mora imati debljinu minimalno 1 cm. Kosi i horizontalni šlicevi ne smeju ići preko cele dužine zida. Kod postavljanja većeg broja instalacija (cevi i kablova) treba voditi računa da minimalni razmak između njih bude adekvatan debljini zida. Dva ili više provodnika ne smeju biti zajedno. Krute instalacije (vodovodne cevi, cevi centralnog grejanja) treba pre polaganja u žleb obaviti valovitom hartijom minimalne debljine 5 mm. Cevi kod kojih dolazi često do velikih temperaturnih razlika zbog kondenzacije treba obaviti velikim izolirajućim materijalima (mineralnom vunom, ter papirom, plutom i slično). Elementi koji se ugrađuju u gipsane zidove ne smeju korodirati. Nakon montaže instalacija sve šliceve treba zatvoriti prvo retkim gipsanim malterom (da bi ispunio praznine) a zatim gušćim. Vidljive površine nakon toga obavezno izgletovati i šlajfovati.


8.6. KERAMIČARSKI RADOVI Keramičarski radovi obuhvataju oblaganje unutrašnjih i spoljnih zidova, podova i plafona keramičkim pločicama, ali i oblaganje svih površina u prostorijama u kojima se, iz tehnoloških razloga, zahtevaju specijalni uslovi u smislu otpornosti na delovanje temperaturnih, hemijskih ili mehaničkih uticaja. Keramičke pločice se izrađuju presovanjem ili vučenjem u različitim dimenzijama, oblicima i finalnim obradama (klinker, sinterovane, neglazirane, mat ili sjajne, ...) ali je svim tipovima zadnja površina izbrazdana radi što boljeg prianjanja veziva. Mogu biti ravne, zaobljene ili reljefne površine, najčešće su kvadratnog ili pravougaonog obllika ali se prave i drugih, dekorativnih oblika. Keramičke pločice se specijalnim alatom mogu seći i bušiti.

Keramičke pločice su bile ukras u starom Vavilonu a danas su ukras i privatnih stanova

Pločice se polažu na sloj svežeg cementnog maltera (zapreminski odnos cementa i agregata 1 : 3) ili se lepe sintetičkim lepkovima koji se isporučuju na gradilište u vidu praha, paste ili smole. Rad sa cementnim malterom odgovara slučajevima kada pločice treba postaviti na nemalterisanu vertikalnu ili neravnu horizontalnu površinu pa radnik cementni malter koristi kao podlogu i sloj za ravnanje ali istovremeno i kao lepak za pločice. Rad sa lepkovima je uobičajen u masovnoj izgradnji stanova ili sličnih objekata čiji su zidovi izvedeni u glatkoj, kvalitetnoj oplati. Lepkovi se nanose ili na podlogu ili na poleđinu pločice a moraju imati svojstva propisana za eksploatacione uslove u kojima će se pločica nalaziti. Kako se oni mogu razlikovati u pogledu radnih opterećenja, temperature, stepena vlažnosti, prisustva agresivnih kiselina i drugog, pre upotrebe lepkova treba obratiti pažnju na deklaraciju koja ih prati i potvrditi valjanost za upotrebu u konkretnom slučaju. Površine koje treba oblagati bi trebalo da su izvedene vertikalno, odnosno horizontalno a mesta sučeljavanja zidova, ivice i sl. moraju biti izvedena pod uglom koji se traži projektom. Površine treba da su dovedene na kotu koja obezbeđuje izradu podloge u debljini od:

• minimum 20 mm - maksimum 25 mm (za pozicije koje podrazumevaju oblaganje u cemetnom malteru),

• minimum 6 - 8 mm (za pozicije koje podrazumevaju oblaganje keramičkim pločicama vrši u lepku).

S obzirom na to da daju završnu obradu površina keramičarski radovi zahtevaju potpuno završene zidarske radove (malterisane ili pripremljene zidove), izolaterske radove (izolovanje podova i delova zidova izloženih vlaženju), stolarske radove (obavezno postavljene ramove za prozore i vrata) i instalaterske radove (instalacije koje idu kroz zidove ispod keramičkih pločica moraju pre početka rada biti ispitane kako ne bi došlo do kasnijih popravki, rušenja i krpljenja ...).

Pre početka oblaganja treba još jednom proveriti podlogu da bi se uklonila sva nedovoljno čvrsta ili prljava (zamašćena) mesta i utvrdile manifestacije nedozvoljenih deformacija konstrukcije objekta. Priprema zidova za polaganje keramičkih pločica u cementnom malteru vrši se takođe


cementnim malterom (u razmeri 1 : 1) ali u vrlo tankom sloju; realizuje se ručnim (ređe ma-šinskim) prskanjem zida pa se dobija sloj debljine 2 - 4 mm koji ravnomerno prianja uz sve neravnine zida. Ukoliko se za vezivni materijal koristi neki od lepkova (primena je za obradu unutrašnjih površina stambenih objekata) podlogu pre polaganja pločica treba dobro nakvasiti a pločice potopiti u dubok sud sa vodom kako bi najmanje 5 minuta upijale vodu.

Oblaganje zida se vrši odozdo-naviše polaganjem horizontalnih redova pločica na čiju je oceđenu poleđinu nanet sloj lepka debljine 1 - 2 mm (prosečan utrošak lepkova je 2 - 4 kg/m2). Lepak je na temperaturama od 10 - 40 oC upotrebljiv samo 3 - 5 sati nakon spravljanja pa količinu lepka koja se rastvara treba uskladiti sa brojem radnika i njihovim učinkom. Pločice se postavljaju na mesto i dovode u istu ravan doziranim kuckanjem po njihovoj površini a zatim se ispunjavaju spojnice i vi-šak materijala (lepka, gita, cementnog maltera) uklanja pre nego što je sasvim vezao.

Sve obložene površine moraju biti izvedene ravno (bez talasića, ispupčenja i udubljenja) i sa ujednačenim spojnicama čija se širina određuje srazmerno dimenzijama pločica. Te spojnice se nakon polaganja pločica zatvaraju materijalima sa različitim stepenom vodopropustljivosti, ela-stičnosti i kiselootpornosti a sve u skladu sa namenom, eksploatacionim uslovima u kojima će biti obložena površina. Prilikom izrade treba voditi računa o deformacionim karakteristikama objekta i njegovih funkcionalnih celina i predvideti odgovarajući broj dilatacioni razdelnica kako u toku eksploatacije ne bi došlo do nekontrolisanog deformisanja površina pod keramičkim pločicama.

Pločice se polažu na pripremljenu površinu a nakon toga se ispunjavaju fuge

Kada su u pitanju agresivni eksploatacioni uticaji delovanje različitih industriskih kiselina (mlečna, sirćetna, hlorovodonična, sumporna ...), rastvarača, fekalnih i drugih otpadnih voda, kao i intenzivno habanje usled trenja različitih abrazivnih materijala svakako spadaju u grupu najštetnijih. Da bi se predupredilo razaranje konstrukcionih elemenata vrši se njihovo oblaganje keramičkim kiselootpornim pločicama položenim na cementni malter (1 : 3) ili sloj kiselootporne mase. One su zbog prirode opterećenja znatno deblje od običnih keramičkih pločica; zidne kise-lootporne pločice su u rasponu d = 8 - 30 mm a podne u rasponu d = 12 - 30 mm, pa se i polažu na sloj maltera odgovarajuće debljine.

Kiselootporne mase i kitovi za ispunjavanje spojnica moraju imati dokazanu otpornost na poznate hemijske agense, zahtevanu prionljivost i elastičnost ali i čvrstoću na zatezanje s obzirom na to da će funkcionisati pod različitim temperaturnim i drugim uticajima. Pre postavljanja ovih pločica treba očistiti podlogu od svega što može remetiti vezu sa vezivnom komponentom i, tamo gde je to predviđeno, ugraditi hidroizolaciju podloge. Zidne kiselootporne pločice zahtevaju prskanje podloge cementnim malterom kako bi drugi sloj maltera debljine 20 - 25 mm bolje prionuo uz zid.

Za podne pločice ovakva priprema nije potrebna ali je zato sloj maltera debljine 4 cm ili više. Između pločica se ostavljaju spojnice (fuge) od 6 - 8 mm a tamo gde se prave dilatacione spojnice fuga je 12 - 15 mm. Popunjavanje fuga se vrši nakon sušenja maltera i čišćenja fuga od nečistoća. Da bi se sprečilo trajno prljanje pločica kitom za fugovanje pločice se premazuju zaštitnom emulzijom koja omogućava da se ostaci kita, nakon završetka fugovanja, speru jakim mlazom vruće vode.


8.7. MOLERSKI RADOVI Molerski radovi podrazumevaju obradu spoljnih i unutrašnjih površina objekta (zidova, plafona) a uključuje pripremu podloge od betona, maltera ili organskog materijala i ručno ili mašinsko nanošenje sloja krečnog mleka, posnih, silikatnih, emulzionih, disperzionih i plastičnih premaza. U toku rada se koriste vrlo raznovrsni alati: četke različitih oblika i veličina, valjci, špahtle, posude za boje, lestvice ali i ručne i kompresorske prskalice. Za pripremu površine koriste se žičane četke, let-lampe (plamenici) i električne brusilice.

Pre izrade molerskih radova izvođač je dužan da zaštiti sve finalno obrađene i ugrađene elemente delova zgrade kako ne bi došlo do njihovog oštećenja ili prljanja, a zatim se mora pro-kontrolisati i pripremiti podloga za nanošenje premaza. Ona ne sme imati grube neravnine, zaprljana ili slaba mesta koja se ručno mogu odvojiti od ostale površine niti biti preterano vlažna.

Grube neravnine na betonskim površinama treba otkloniti ručno ili brusilicom, očistiti mesto od prašine i nakvasiti ga vodom, pa tek nakon toga nanositi sredstvo (npr. poligit) za izravnanje. Poligit se nanosi u dva ili tri sloja sve dok se ne dobije potpuna glatka i ravna površina. Pre nanošenja poligita treba zaštititi antikorozivnim sredstvima sve metalne delove koji se nalaze na površini na koju se nanosi poligit. Mašinsko nabacivanje poligita vrši se pomoću specijalnih maši-na a za završno ravnanje, zaglađivanje mase se sve više upotrebljavaju i električni gleteri.

Krečenje zidova i plafona je verovatno najjednostavnija vrsta molerskih radova a primenjuje se, s obzirom na to da je i nedovoljno kvalitetna vrsta obrade, uglavnom za pomoćne prostorije i prostorije kod kojih zbog prljanja površina treba češće ponavljati molerske radove. Za krečenje se koristi vodeni rastvor gašenog kreča kome se obično, radi boljeg nanošenja slojeva, dodaje 1 % firnajsa od lanenog ulja. Krečenje se ponavlja nanošenjem krečnog mleka u 2 ili, tamo gde je to neophodno, u 3 tanka sloja ujednačene debljine. Ukoliko se krečenjem vrši zaptivanje površinskih pora površine na koju treba naneti neku posebnu vrstu premaza (forgruntiranje) tada je obično dovoljno naneti jedan sloj mleka.

Kod posnog bojenja štriclom treba prethodno izvršiti brušenje (šmirglanje) i stipsiranje t.j. impregnisanje podloge vodenim rastvorom stipse. Zatim se vrši sapunisanje pa gipsovanje i gruntiranje odgovarajućim rastvorom (rastvori mogu biti sa biljnim ili kazeinskim lepilom, ili sapunom) a nakon svega toga prskanje aparatom prvi put i prskanje aparatom drugi put vodeći računa o tome da tonovi boje budu potpuno ujednačeni po celoj obrađenoj površini. Nakon za-vršetka rada na obojenim površinama ne sme biti mrlja ni tragova četke. Ton traga četke mora biti ravan po celoj dužini sastavaka. Obojene površine se ne smeju otirati rukom ni vlažnom krpom, niti ljuštiti a moraju biti otporne na temperaturne i druge mehaničke uticaje.

8.8. FARBARSKI RADOVI Farbarski radovi podrazumevaju ručnu ili mašinsku obradu unutrašnjih površina objekta (podova, stepenica, limarije, stolarije, bravarije, roletni, radijatora, vidljivih instalacija, ...) premazima različite vrste (osnovni premazi, sintetički premazi, uljani premazi), bojama (uljane boje, disperzione boje) ili lakovima (nitro lakovi, višekomponentni lakovi, bitumenski lakovi) a kao način nanošenja pomenutih sredstava dozvoljeno je i umakanje u to sredstvo. Da bi se trajnost nanetih slojeva pomenutih materijala učinila što većom neophodno je sa površine ukloniti svu nečistoću u vidu tragova maltera, zemlje, prašine ili stare boje. Obično je dovoljno primeniti jednostavna fizička sredstva a nekada čišćenje podrazumeva upotrebu i jakih hemijskih sredstava.

Kada se radi o drvenoj podlozi treba biti pažljiv u radu bilo da se koriste šmirgl-papir ili žičane, rotacione četke na električni pogon jer u slučaju greške moše doći do oštećenja površinskih vla-kana podloge. Za uklanjanje stare farbe sa stolarija često se koriste let-lampe pod čijim plamenom nakon nekoliko laganih prelazaka preko isprljanog mesta dolazi do odvajanja starog sloja od podloge, njegovog pucanja i koruženja, pa ga je lako ukloniti čeličnom strugaljkom.

Kod pripreme površina metalnih predmeta moramo razlikovati odmašćivanje od čišćenja jer je kod prvog dovoljno primeniti nezapaljive pare organskih rastvarača (trikor-etilen, perkol-etilen) ili


potopiti predmet u rastvarač. Krupniji predmeti se moraju ručno ili mašinski oprati nekim rastvaračem masnoće pa je to, zbog velikog utroška rastvarača, prilično skupa operacija.

Rastvarač može biti neko alkalno sredstvo (boraks, natrijum-hidroksid, natrijum-karbonat) zagrejano do 70 - 90 oC. Alkalni rastvarači zahtevaju pranje toplom vodom a to poskupljuje pripremu. Svi opisani postupci su prethodili pojavi deterdženata za odmašćivanje koji se zagrejani do 70 - 100 oC nanose prskanjem pod pritiskom u trajanju od 3 - 4 minuta a zatim se odmašćena površina predmeta ispire mlazom takođe tople vode. Površinska nečistoća se sa metalnih predmeta obično skida brusnim papirom ili metalnim (žičanim) četkama a ako to ne daje očekivane efekte (npr. kada su u pitanju tragovi materijala za zavarivanje) koriste se rotacione brusilice na električni pogon - abrazivne ploče. Detaljniji prikaz antikorozione zaštite metalnih predmeta i konstrukcija treba potražiti u daljem tekstu pod tačkom 8.14 Antikorozioni radovi.

Podloga za farbarske radove mora biti suva i nezaprljana; ukoliko je drvo ne sme biti trulo ili neobrađeno, a ukoliko je metal ne sme biti zarđao. Pripremni radovi za farbarske radove su slični opisanim za molerske radove ali se materijal za pripremu i impregnisanje podloge razlikuje u zavisnosti od toga da li je podloga drvo, metal, malter ili neki drugi materijal. Impregnisanje podloge se, ako je podloga drvo, najčešće radi kvalitetnim zasićivanjem površine firnajsom ili, ako je podloga metal, olovnim minijumom i drugim sredstvima za zaštitu od korozije. Da bi se predmet zaštitio pre transporta do gradilišta prvi sloj zaštite, miniziranje metalnih konstrukcija i bravarije, vrši se u radionici zato što se samo tako mogu obezbediti kontrolisani ambijentalni uslovi u pogledu temperature, vlažnosti i brzine vazduha. Drugi sloj se nanosi tek na gradilištu; obično ručno (četkom ili valjkom odgovarajuće širine) ili mašinski, pri čemu se vrši i eventualno poprav-ljanje oštećenja na prvom sloju minijuma. Ukoliko se zahteva izuzetno fina glatkoća već obrađena površina metala može još jednom da se kituje kvalitetnim kitom (iberciguje) radi popunjavanja rupica i ispravljanja neravnina površine. Na pripremljenu površinu se zatim nanose slojevi boje; obično dva sloja, ređe tri. Broj slojeva zavisi od vrste boje i projektovane debljine sloja.

Boja se nanosi četkom, valjkom ili nekim mehaničkim alatom. Pod mehaničkim alatom treba podrazumevati prskalice na komprimovani vazduh (pištolji). Ukoliko je pritisak u sistemu mali boja se na površinu nanosi u sitnim kapljicama a ukoliko se pritisak na boju u rezervoaru prskalice poveća kapljice se usitnjavaju i prelaze u maglu. Prvi slučaj pri prelasku pištolja daje deblji sloj ali zahteva vrlo precizan rad dok drugi slučaj dozvoljava popravku jer se nanošenje boje određene debljine odvija u nekoliko prelazaka. Izbor tipa prskalice zavisi i od veličine posla - ako se radi o bojenju velikih površina pogodniji su pištolji koji nabacuju boju u vidu magle jer deluju površinski i nema velikih gubitaka farbe (mali je rastur) a ako se radi o konstrukcijama sa malim dimenzijama elemenata (štapova) bolje su prskalice sa niskim radnim pritiskom. Prvi sloj boje mora dobro nalegati na površinu pa se u slučajevima bojenja pocinkovanih površina, kao po-moćno sredstvo, koriste voš-prajmeri koji obezbeđuju kvalitetnu vezu stare i nove boje. Da bi drugi sloj dobro prianjao uz prethodni mora prvi sloj biti potpuno suv i dobro ošmirglan. Farbanje mora biti izvedeno pažljivo, tako da se dobije premaz ujednačene debljine, bez tragova četke ili kapljica (kod mašinskog prskanja) a ton boje bude ujednačen. Nakon rada ostatke boje u kutija-ma i kantama treba pažljivo skloniti kako ne bi došlo do nehotičnog razlivanja a eventualne tragove nehotično nanete boje treba očistiti pre potpunog sušenja.

Za korekciju gustine boje (kod primene sredstava na komprimovani vazduh gustina boje predstavlja ključni tehnološki parametar) ili njeno uklanjanje koriste se razređivači koji predstavljaju sastavni deo svakog premaza za zaštitu čeličnih konstrukcija. Iako im je dejstvo na boje vrlo slično različiti razređivači ipak različito deluju na boje pa treba poštovati preporuke proizvođača u pogledu vrste i količine razređivača koji treba koristiti. U slučaju da se odgovarajući razređivač ne može nabaviti u željenom roku treba izvršiti probna ispitivanja reakcije boje sa sredstvom kojim gradilište raspolaže kako bi se predupredili eventuelni neželjeni efekti njegovog delovanja. Razređivače kao lako isparljiva i zapaljiva sredstva treba koristiti uz odgovarajuće mere zaštite na radu (maske za ruke i lice) i zaštite od požara.


8.9. TAPETARSKI RADOVI Tapetarski radovi obuhvataju sve radove na oblaganju unutrašnjih površina objekta (zidovi, pla-foni) tapetama i sličnim pokrivnim materijalima. Tapete mogu biti papirne, papirne plastificirane, tekstilne i sl. a za oblaganje se mogu koristiti tanke ploče različitih dimenzija izrađene od plastike, plute i drugog materijala. Pokrivni materijal se nanosi na površinu uz pomoć sintetičkih lepkova. U radu se koriste sto za sečenje tapeta i nanošenje lepka (dužine oko 3 m i širine oko 0,6 m), posude za pripremu lepka, četke za nanošenje lepka i četke za ravnanje nanetih tapeta, valjci za pritiskivanje spojeva tapeta i drugo. Kod tapetarskih radova je od posebne važnosti kvalitet materijala za rad. Podloga i materijal za oblaganje moraju dobro prihvatati lepilo a ovo mora biti postojano, ne sme menjati boju tapeta niti odavati neprijatan miris. Podloga za lepljenje tapeta mora biti dovoljno suva i čvrsta a ukoliko se na njoj mogu uočiti pukotine ili neravnine njih treba sanirati odgovarajućim materijalom (gletovanjem), odnosno brušenjem (šmirglanjem). Na-kon gle-tovanja treba sačekati da se završi sušenja pa u cilju impregnacije zida izvršiti premazivanje njegove površine rastvorom lepka i vode. Ovaj sloj služi za vezu sa lepkom na tapetima a (eve-ntualno) neravnomerna debljina nanošenja ne utiče na kvalitet prianjanja obloge.

Lepak za tapete se isporučuje u vidu praha koji najkasnije 6 - 12 sati pre upotrebe treba rastvo-riti u hladnoj vodi. Pre upotrebe lepku treba proveriti ispravnost jer ima ograničeni rok upotrebe. Za mešanje lepka se mogu iskoristiti i bušilice u koje je umetnuta burgija velikog prečnika. Velika brzina okretanja burgije povoljno deluje na razbijanje grudvica lepka i ujednačavanje mešavine. Da bi se izbegle grudvice nerastvorenog lepka mešavinu treba procediti kroz sito. Tapetarske ra-dove treba na vreme pripremiti, dobro organizovati i izvršiti isključivo u prostorijama koje nisu iz-ložene promaji t.j. nekontrolisanom sušenju a prekide radova u jednoj prostoriji izbegavati jer mogu uticati na pojavu razlika u kvalitetu rada i izgledu zida.

Tapeti se isporučuju u rolnama pa ih treba iseći na komade (trake) odgovarajuće dužine. Tapeti se kroje na tapetarskom stolu (seku se na meru par centimetara veću od visine zida) a nakon pripreme više komada četkom se nanosi lepak i krajevi trake se preklapaju kako bi se lepak bolje upio u tapet i zaštitio od prljanja. Zatim se komadi lepe uz pažljivo dovođenje ivica u zonu dodira susednih traka kako bi se, posebno kod oslikanih (dezeniranih) tapeta, ostvario željeni vizuelni efekat. Materijal za oblaganje ne sme prelaziti preko dilatacionih spojnica objekta, mora biti ujed-načenog kvaliteta i mora biti nanet na način koji neće ostaviti vidljive spojeve, nabore i preklope a višak lepka koji je iscureo na spojevima mora biti uklonjen. Za ravnanje materijala mogu poslužiti kratke a široke letve zaobljenih ivica ili ručni valjci. Ravnanje mora biti izvedeno uz doziranje pritiska kako ne bi došlo do preteranog istiskivanja lepka ili "peglanja" tapeta koji imaju fabrički naboranu površinu. Spojeve treba prebrisati vlažnim sunđerom a zatim suvom krpom kako bi se uklonili tragovi nehotično razmazanog lepka.

8.10. IZOLATORSKI RADOVI Izolatorski radovi obuhvataju izradu svih vrsta zvučne izolacije, toplotne izolacije i hidroizolacije, uključujući izradu slojeva za izjednačavanje pritiska difuzne pare i parne brane, kao i različite oblike zaštite ugrađene izolacije. Da bi se određeni materijal mogao racionalno primeniti kao termoizolacioni mora zadovoljavati brojne zahteve, posebno one koji limitiraju:

a) koeficijent toplotne provodljivosti (λ), b) postojanost pri povišenoj temperaturi i temperaturnim promenama, c) postojanost pod atmosferskim uticajima, d) zapreminsku masu i čvrstoću na pritisak, e) promenljivost zapremine i oblika, f) vlažnost i higroskropnost, ...

Termoizolacionim materijalima se stalno poboljšavaju karakteristike a posebno u oblastima smanjenja higroskopnosti, povećanja otpornosti na pritisak i postojanosti pri dugotrajnoj izlože-nosti visokim temperaturama.


Danas su u primeni najčešće:

• Mineralna vuna - Na tržištu se mogu naći brojni proizvodi izrađeni od ovog materijala; njihova osnovna razlika je u zapreminskoj masi, debljini i formi. Najčešće su to: tvrde ili savitljive ploče ili rolne materijala debljine 3 - 6 cm i zapreminske mase 40 - 80 kg/m3; vlakna se presuju u tvrde ploče uz impregnaciju fenolnom smolom usled čega se zapreminska masa uvećava do 150 - 200 kg/m3 a tačka ugljenisanja pada sa prirodnih 800 oC na oko 250 oC. Ima koeficijent toplotne provodljivosti 0,041 W/moK.

• Ekspandirana pluta - Proizvodi se od samlevene, ekspandirane i u toplom stanju pre-sovane kore hrasta plutnjaka. Zidovi ćelija plute su vrlo elastični i predstavljaju rezervo-are gasa koji čini skoro 90% zapremine plute tako da ona ima zapreminsku masu samo 100 - 130 kg/m3. Tržištu se isporučuje u "sirovim" pločama debljine 4 - 6 mm i dimenzija 1,0/0,5 m, 0,5/0,5 m ili sečena na manje mere; ploče se nakon sečenja bruse i površin-ski zaštićuju u cilju povećanja vodonepropustljivosti. Ukoliko se želi upotrebiti kao deo podne konstrukcije potrebno je da cementna košuljica ima najviše 5% vlage.

• Staklena vuna - Proizvodi se u rastresitom stanju i u tom obliku služi za ispunu šupljina i onih teško dostupnih mesta u objektu koja u eksploataciji mogu biti hladni mostovi ali se, u cilju poboljšanja svojstava i olakšavanja upotrebe, najviše presuje u table ili pro-šiva u vidu jastuka i rolni.

• Materijali na bazi drvenih vlakana ili drvene vune - Proizvode se od sekundarnog drvenog materijala pa meke ploče imaju zapreminsku masu 200 - 400 kg/m3 a tvrde ploče 600 - 800 kg/m3. Imaju koeficijent toplotne provodljivosti 0,052 - 0,060 W/moK a najpoznatiji proizvodi su Heraklit i Tarolit.

• Penoplasti - To su veštački termoizolacioni materijali čija primena kod dela javnosti iza-ziva podozrenje u pogledu zapaljivosti i stalnosti zapremine. Da bi se primenili u okviru građevinskih radova ovi materijali moraju biti samogasivi. Ekspandirani polistirol koji se u trgovačkoj mreži češće nalazi pod imenom Stiropor ima u toku vremena određene zapreminske promene ali se one sa vremenom smanjuju pa treba koristiti samo table materijala koji je nakon ekspandiranja odležao najmanje 90 dana. Stropor ima ćelijastu strukturu koja mu daje malu zapreminsku masu (15 - 30 kg/m3) i nizak koeficijent toplotne provodljivosti (0,028 - 0,037 W/moK). Materijal je otporan na truljenje i ima vrlo mali stepen upijanja vlage pa, pravilno ugrađen, pouzdano služi kako za izolovanje delova objekta tako i (proizveden kao livena ambalaža) za izolovanje magistralnih vodova termotehničkih i vodovodnih instalacija. Preciznije podatke o osobinama ovog materijala daje standard JUS G.C7.202.

Keramzit

Priroda prirodnih i većine veštačkih termoizolacio-nih materijala je takva da i sa stanovišta zvučne izolacije daje povoljne (često: zadovoljavajuće) efekte pa se zvučna izolacija ugrađuje na onim pozicijama objekta koje, u akustičkom pogledu, imaju posebnu ulogu. Ugrađivanje dopunske zvu-čne i toplotne izolacije se, u većini praktičnih slu-čajeva, svodi na montažni postupak (postavljanje u suvo) odgovarajućih izolacionih elemenata u vi-du ploča ili traka a ređe se proizvodni proces osla-nja na tzv. mokri postupak. Takvim slučajevima pripadaju malterisanje fasadnih zidova i izrada cementnih košuljica spravljenih sa agregatom pro-izvedenim od ekspandirane gline. Proizvodnjom perlita i keramzita dobijena je mogućnost da se sa slojem za pad od lakog betona dobije i sloj dobrog termoizolatora jer veštački punioci imaju bolja ter-moizolaciona svojstva od prirodnog agregata,.

Za vertikalne površine (npr. fasadne zidove) u primeni je i perlit-malter napravljen od sitnozrnog perlita koji se, radi zaštite od vlage u toku transporta, isporučuje u plastičnim džakovima i,


nanesen na zid, značajno povećava njegova termoizolaciona svojstva. Perlit-malter zapreminske mase 500 - 800 kg/m3 ima koeficijent toplotne provodljivosti 0,11 - 0,23 W/moK. Slična svojstva imaju gas-betonski i peno-betonski blokovi koji se najčešće primenjuju za termoizolovanje uko-panih delova objekata. U situacijama kada se ne raspolaže nekim od pomenutih punilaca može se, kao zamena, primeniti drvena strugotina.

Projektantski i izvođački problemi sa pomenutim vrstama izolacije, po broju i složenosti rešenja predstavljaju lakši zadatak od ugradnje hidroizolacije. Hidroizolacionim radovima se moraju zaštititi sve zatrpane i/ili kvašene površine objekta a to su: temeljne ploče i podrumski prostori, ravni krovovi, sanitarni čvorovi, kuhinje, kupatila i sva druga mesta u kojima dolazi do stalnog ili povremenog izlivanja vode ili postoje drugi, slični oblici agresivnog ili štetnog dejstva okoline na objekat i njegove sadržaje. Da bi se lakše identifikovala vrsta, tip, mesto izrade, način izrade ili mehanička svojstva hidroizolacija poželjno je poznavati strukturu podela hidroizolacija. Prema kriterijumu položaja površine koju treba zaštititi razlikujemo hidroizolaciju unutrašnje i hidroizola-ciju spoljašnje površine objekta pri čemu se u oba slučaja mogu uočiti razlike u oblikovanju hidroizolacije horizontalne i hidroizolacije vertikalne (kose) površine.

Pored datih podela znatno važniju ulogu u razumevanju razlika u tehnološkom pristupu zaštiti od vode ima podela izolacija na:

1. višeslojne (deformabilne) hidroizolacije, i

2. krute hidroizolacije.

Svakoj od pomenutih vrsta odgovara određena grupa materijala a svi hidroizolacioni materijali moraju ispunjavati standardne zahteve u pogledu tehničkih, tehnoloških i ekoloških potreba:

a) da su vodonepropustni i ne upijaju vodu,

b) da su postojani u dodiru sa vodom i rastvorenim materijama,

c) da u toku i nakon ugradnje nisu štetni po ljude i okolinu,

d) da dobro prianjaju uz površine na koje se ugrađuju,

e) da prihvataju izolacione i druge materijale koji se nanose na njih,

f) da imaju elastičnost dovoljnu za apsorbovanje dilatacija podloge ...

Savremena tehnologija proizvodnje građevinskih materijala nudi sve veći broj proizvoda koji, u većoj ili manjoj meri, zadovoljavaju potrebne uslove. Ljudi su prve hidroizolacione premaze pravili od prirodnih materijala - smola i bitumena, a i danas je turistička atrakcija čuvena "Paradna ulica" u Vavilonu koja je pre skoro 4.000 godina izgrađena od pečenih opeka kod kojih su fuge sloga


zalivene bitumenom. Višeslojne hidroizolacije su takođe zasnovane na bitumenu i bitumenskim prerađevinama koje su u zaštiti od vode zadržale primat do današnjih dana, a najpoznatiji su:

• bitumenom impregnisani krovni karton (JUS U.M3.220),

• bitumenske trake sa uloškom od krovnog kartona (JUS U.M3.226),

• bitumenizirani stakleni voal (JUS U.M3.227),

• jednostrano obložene aluminijumske folije (JUS U.M3.229),

• bitumenske trake sa uloškom od aluminijumske folije (JUS U.M3.230),

• bitumenske trake sa uloškom od staklenog voala (JUS U.M3.231),

• bitumenizirani krovni karton (JUS U.M3.232),

• bitumenske trake sa uloškom od staklene tkanine (JUS U.M3.234),

koji su sastavljeni od uloška (nosača bitumenske mase), obostrane obloge od bitumena i posipa od sitnog peska čiji je zadatak zaštita od slepljivanja. Količina bitumena je definisana navedenim standardima. U prodaji ima i sve više proizvoda stranih proizvođača, stvorenih na bazi kombina-cije mehaničkih osobina aluminijumskih ili sintetičkih folija (poliesterski filc) i bitumena.

Da bi se višeslojna hidroizolacija mogla efikasno primeniti i da bi pouzdano vršila projektovanu funkciju u toku projektovanja i izvođenja izolacije na bazi bitumena i nosača bitumenske mase mora biti zadovoljeno nekoliko uslova:

1. izolacija mora biti ugrađena između krutih delova objekta (slojeva) kako ne bi došlo do klizanja ili slivanja sredstva za lepljenje njenih slojeva i promene strukture hidroizolacije,

2. izolacija mora biti ukleštena između krutih delova objekta (slojeva), odnosno mora biti izložena određenom minimalnom pritisku, kako ne bi došlo do prodiranja vode u pore izolacije i ugrožavanja zaštite,

3. izolacija mora biti opterećena samo upravno na svoju ravan kako ne bi bili poremećeni odnosi u unutrašnjosti hidroizolacije postignuti poštovanjem prethodna dva uslova,

4. izolacija mora biti izložena ravnomerno raspodeljenim opterećenjima čije je ujednačeno delovanje po čitavoj površini (nezavisno od promene oblika površine) garancija da neće doći do lokalnih pritisaka i istiskivanja sredstva za lepljenje slojeva hidroizolacije,

5. izolacija mora biti izložena kontrolisanom temperaturnom režimu, odnosno režimu koji odgovara fizičkim karakteristikama sredstva za lepljenje slojeva hidroizolacije (promena viskoznosti lepka pod uticajem temperature može dovesti do pojave tečenja a podjednako je opasan gubitak dela njegovih elastičnih svojstava na niskim temperaturama koji onemogućava hidroizolaciju da prati deformacije podloge na koju je naneta).

Najveći broj sredstava za hidroizolaciju funkcioniše kao specijalno formirana vodonepropustna membrana koja se prodoru vode odupire vlastitim mehaničkim i fizičkim svojstvima. Ali, od vode efikasno štite i vodonepropustljivi betoni i malteri koji čine grupu krutih hidroizolacija. Njihova generalna razlika potiče od veličine zrna agregata (punioca) a osnovna sličnost je u učešću specijalnih vodoodbojnih dodataka (hidrofobi) koji sprečavaju ili umanjuju upijanje vode od strane očvrslog sloja. Vodonepropustljivi malteri su u tom smislu vrlo atraktivni jer se, na vlagom ugroženu površinu, lako nanose. Hidrofobi se isporučuju u različitim agregatnim stanjima pa ih, ukoliko su kupljeni u vidu praha, pre primene treba rastvoriti u vodi (razmere su 1 : 1 do 1 : 4). Primenjuju se u situacijama kada treba zatvoriti mikro-prsline u oštećenom betonskom elementu a postoje i hidrofobi sa ubrzanim vezivanjem (npr. proizvod Sika - 4a na temperaturi +18 oC za-vršava vezivanje za samo 15 - 45 sekundi) koji se uspešno primenjuju za neutralisanje dotoka vode iz većih prslina.

Pored njih postoje i sredstva koja menjaju svojstva površine povećavajući njenu vodone-propustljivost. Reč je o neorganskim penetratima, penetrirajućim hidroizolacionim sredstvima, koja imaju posebno efikasnu primenu u impregnaciji betonskih površina izloženih dejstvu vode. Dodaju se mešavini cementa i sitnog agregata i kao deo paste nanose na ugrožena mesta.


Prodiranjem u pore na napadnutoj površini ova sredstva reaguju sa kalcijumom stvarajući produkte nerastvorljive u vodi koji ekspandiraju unutar pora i prslina, ispunjavaju puteve kojima voda prodire u dubinu betonskog elementa i sprečavaju čak i kapilarno kretanje vode kroz njih. Razumljivo je da se ova vrsta zaštite, po kvalitetu, ne može porediti sa vodonepropustnim membranama na bazi bitumena i odgovarajućih uložaka pa se najčešće koristi prilikom sanacija ugroženih površina i rekonstrukcija delova objekta.

Razlike u stepenu deformabilnosti izolacija mogu biti ključne prilikom izbora metode zaštite jer je sposobnost hidroizolacije da odoli naprezanjima u svojoj ravni i upravno na nju visoko rangirana u svim slučajevima u kojima se, pod uticajem sopstvene težine objekta i/ili eksploatacionih opterećenja, očekuju pojave napona zatezanja usled savijanja ili istezanja podloge hidroizolacije. Ipak, za projektovanje zaštite objekta vrlo važnu ulogu u izboru materijala i metoda zaštite ima pritisak vode na njegove površine kao najvažniji parametar eksploatacionih uslova. Na tom kriterijumu se zasniva podela na:

1. hidroizolaciju protiv vode pod pritiskom, i

2. hidroizolaciju protiv vode koja nije pod pritiskom.

Da bi se za izolaciju ukopanog dela objekta moglo usvojiti adekvatno rešenje treba izvršiti deta-ljna geomehanička i hidrogeološka ispitivanja terena na kome se objekat gradi. Dobijene rezultate treba tumačiti u kontekstu činjenice da se visina nivoa podzemne vode i brzina njenog kretanja menjaju u toku godine i u toku eksploatacionog veka objekta. Havarija vodovodne ili kanalizacio-ne mreže u blizini objekta može dovesti do lokalnog zasićenja tla vodom, otapanje snega ili jake i dugotrajne kiše mogu privremeno izmeniti stanje vlage u površinskim slojevima tla ali iskop za temeljnu jamu susednog objekta može otvoriti puteve vode kroz vododržive slojeve i omogućiti joj da trajno ugrožava neadekvatno zaštićene zidove podruma. Zato treba, u okviru građevinskih radova i radova na uređenju terena, predvideti i precizno izvesti pouzdanu zaštitu objekta od površinske i podzemne vode. Sistem rigola, kanala i drenaža mora efikasno sakupljati vodu i usmeravanjem "ka kanalizaciji" i/ili "od objekta" smanjivati opasnost od njenog štetnog delovanja na već izgrađenu hidroizolaciju.

Materijal za izvođenje radova potrebno je što više približiti mestu ugradnje kako bi se izbegli nepotrebni horizontalni i vertikalni prenosi. Do trenutka upotrebe sav materijal mora ostati u skladištima, propisno složen i zaštićen. U slučaju da materijali navedeni u opisima pozicija radova ne postoje na tržištu može se upotrebiti samo onaj materijal koji po JUS-u ima iste ili bolje kvalitete. U toku izrade izolacionih slojeva, a pre izrade finalne zaštite, nije dozvoljeno hodanje po izolaciji, deponovanje ni transportovanje građevinskog materijala, kao ni izvođenje drugih vrsta radova čiji tehnološki procesi bi mogli da ometaju ili onemoguće pravovremeno završavanje izrade kompletne izolacije. Hidroizolacija se ugrađuje samo preko površina koje ispunjavaju standardima određene uslove. Oni se tiču ravnosti, čvrstoće, čistoće površine i svih drugih karakteristika koje ukazuju na njenu sposobnost da stvori pouzdani spoj sa hidroizolacijom. Pomenuti uslovi se razlikuju u zavisnosti od vrste materijala koji se koristi.

Savremeni hidroizolacioni materijali se odlikuju visokim mehaničkim karakteristikama (potrebnu čvrstoću, postojanost pri temperaturnim promenama i sl.), malom težinom i širokim spektrom primene. Ipak, da bi se što bolje odgovorilo specifičnim zahtevima koje pojedine pozicije radova nameću, industrija građevinskog materijala najbrže razvija one kod kojih se navedene osobine uvećavaju i za tehnološki najvažnije oblasti - lakoću primene i mali utrošak rada. U odnosu na pomenute osobine može se uočiti razlika između dva postupka:

1. ugrađivanje toplim postupkom (lepljenje, premazivanje ili livenje toplih hidro-izolacionih materijala; varenje hidroizolacionih materijala toplim vazduhom ili plamenom i sl.)

2. ugrađivanje hladnim postupkom (lepljenje; premazivanje; špahtlovanje hidro-izolacionih materijala; hladno varenje i sl.), i

Ugrađivanje slojeva hidroizolacije se najčešće vrši lepljenjem ali postoje i druge tehničke mogućnosti tako da se, prema načinu ugrađivanja, može izvršiti podela na sledeće tri grupe:

a) potpuno lepljena hidroizolacija - ovom načinu ugrađivanja inženjeri poklanjaju sve manje poverenja jer stvara niz tehničkih problema koje je tehnološki teško rešiti na


b) mestimično lepljena (punktirana) hidroizolacija - predstavlja način ugradnje većine savremenih hidroizolacija na bazi bitumena i bitumenoznih proizvoda; kružne mrlje lepka (tačke) prečnika 10 - 15 cm se nanose u rasteru od 30 - 60 cm tako da dozvolja-vaju prigušenu migraciju vlage; tačkasto vezana hidroizolacija pokazuje vrlo malu osetljivost na razlike u deformacionim svojstvima pojedinih slojeva izolacije; da bi se zaštitila od prodora vlage hidroizolaciju treba po konturi kontinualno zalepiti za podlogu, pritisnuti je ili pričvrstiti na drugi, podjednako pouzdan način;

c) hidroizolacija nevezana za podlogu - se primenjuje samo na pozicijama (prelomi površine na koju se izolacija nanosi) na kojima se očekuje pojava velikih razlika u deformacijama koje bi, u slučaju da su lepljenjem čak i delimično sprečene, mogle oštetiti osetljivije slojeve.

Kod hidroizolacionih materijala na bazi bitumena i sintetičkih sredstava od polivinilhlorida su, fabričkom proizvodnjom i primenom svojstava osnovnog materijala, industrijskih lepkova i drugih sredstava, ostvarene slojevite, trakaste forme standardne dužine 10 m i širine do 1,25 m koje su zbog svoje otpornosti i plastičnosti pogodne za primenu na objektima različite namene. Njihovo spajanje može se vršiti hladnim ili vrućim postupkom tako da se dobijaju vodonepropusni spojevi.

Postavljanje hidroizolacione membrane (zavarivanje) na površinu ukopanog dela zida

Topli postupak se zasniva na primeni vrućih bitumenskih premaza ili na primeni tehnike zavarivanja. Srednja vrednost tačke razmekšavanja industrijskog bitumena je, prema standardu JUS B.H8.613, u intervalu 75 - 135 oC ali se rastvaračima i emulgatorima granica spušta pa bitumen treba samo dovoljno zagrejati kako bi prešao u tečnu fazu i postao pogodan za razmazivanje po spoju. Tehnika zavarivanja spojeva koristi sposobnost stapanja i homogenizovanja slojeva određenih materijala koji se: zagrejani toplim vazduhom ili plamenom, dovoljno razmekšani i pritiskom spojeni pretvaraju u novi, nešto deblji sloj. Posebno pogodne za spajanje toplim postupkom su hidroizolacione trake izrađene od mekog PVC-a debljine 0,5 - 2


mm. Primenjuju se uglavnom za zaštitu podzemnih građevina. Iako imaju dobra mehanička svoj-stva treba ih, nakon ugrađivanja i provere kvaliteta zavarenih spojeva (preklop od oko 5 cm), zaštititi slojem sintetičkog filca ili slojem zemlje (peska) debljine 20 - 30 cm.

Hladni namazi predstavljaju mešavine bitumena, vode, emulgatora i filera (kameno brašno čiji je kvalitet propisan standardom JUS B.B3.045). Sastav mešavine, procentualno učešće pojedinih sastojaka, utiče na njeno agregatno stanje pa u slučaju izostanka filera dobijamo sasvim tečni premaz a u slučaju nešto većeg učešća kamenog brašna (15 - 20%) namaz dobija oblik paste. Hladno naneti sloj očvršćava srazmerno brzini isparavanja vode i emulgatora. Ukoliko se u okviru sanacije objekta pojavi potreba za zaštitom zidova od kapilarne vode jedna od pouzdanih varijanti je primena vodonepropustljivih maltera. Oni se, kao svi ostali cementni malteri, pripremaju ma-šinski. Razlike u sastavu maltera i načinu ugrađivanja određuje nagib površine koju treba zaštititi. Zaštita se nanosi u dva sloja ukupne debljine 1,0 - 1,5 cm:

a) masna mešavina za prvi sloj debljine 5 - 6 mm se u razmeri 1 : 1 spravlja od cementa i čistog peska čija je maksimalna veličina zrna 3 mm a potom se dodavanjem vode postiže potrebna konzistencija koja omogućuje da se materijal lepi na ravnu, očišćenu i ravnomerno pokvašenu površinu zida na koju se nabacuje ručno (fanglom) ili mašinski,

b) mešavina za drugi sloj, debljine 10 - 15 mm, je nešto posnija i spravlja se od cementa i peska u razmeri 1 : 2; od prvog sloja se razlikuje gustinom koja je slična gustini maltera pa se na isti način ugrađuje i obrađuje.

Zaštita podova od kapilarne vlage je slična a osnovnu razliku unosi posebna priprema površine na koju se, nakon standardne pripreme, nanosi materijal pripremljen kao masna cementna mešavina (razmera 1 : 1) koja je razblažena vodom u razmeri 1 : 10. Ovakav prvi sloj ima zadatak da olakša i pojača penetraciju hidrofoba u kontaktnu zonu. Drugi i treći sloj zaštite poda odgovaraju, po sastavu i debljini, opisanom prvom i drugom sloju zaštite zida - uzeto respektivno. Utrošak zaptivnog, hidrofobnog sredstva koje ulazi u opisane maltere varira u zavisnosti od tipa proizvoda i prirode aplikacije i iznosi od 0,3 - 0,5 kg/m2 za svaki centimetar debljine zaštite.

Hidroizolacioni materijali na bazi bitumena se u toku rada moraju pažljivo nanositi na ugroženu površinu i ugrađivati uz dosledno poštovanje odgovarajućih tehničkih uslova. Jedan od njih se odnosi na veličinu preklopa (uzdužni preklopi bitumenskih traka se bitumenom lepe u širini od najmanje 10 cm a poprečni preklopi su 25 - 30 cm; svi preklopi traka sa uloškom od staklene tkanine ili voala koji se zavaruju imaju šiinu 1 cm a ukoliko se radi sa PVC trakama hladno zavareni preklopi su široki 5 cm a toplo zavareni oko 3 cm), drugi na količinu lepka između slojeva (bitumenskog premaza treba da bude oko 2 kg/m2) ... Broj "slabih" mesta u hidroizolaciji velike površine je srazmeran broju i kvalitetu spojeva pa višeslojna izolacija mora biti adekvatno zaštićena: u toku radova privremeno, od mehaničkih, hemijskih i atmosferskih uticaja, a nakon završetka radova trajno, od delovanja vode i drugih eksploatacionih opterećenja.

Privremena zaštita treba da obezbedi da ne dođe do oštećenja ugrađenih slojeva pod uticajem kretanja radnika, deponovanja alata i materijala, slučajnog razlivanja hemijski agresivnih materija (mazut, ulja, rastvarači) ili zagrevanja Sunčevom toplotom. U tom smislu se preduzimaju profilaktičke mere (znaci upozorenja, ograde i sl.) ali vrši i aktivna zaštita. Ukoliko, zbog poremećaja u dinamici realizacije posla, bitumenska izolacija vertikalnih površina ne može ubrzo nakon postavljanja dobiti kvalitetnu, trajnu zaštitu preporučuje se nanošenje više premaza cementno-krečnog mleka koje dobro reflektuje kratkotalasno zračenje Sunčeve svetlosti ili izrada zaklona u vidu zavesa od tanke jutane tkanine koje ima sličnu ulogu a dozvoljava strujanje vazduha i hlađenje hidroizolacije.

Kao dobra, trajna zaštita može poslužiti sloj sitnozrnog betona marke MB 15 ili više, zid od ope-ke, ploče Stiropora, Durisola, Tarolita ili sličnih materijala a u određenim slučajevima i sloj maltera ili asfalta (npr. kod pešačkih staza preko ukopanih delova objekta). Koji će materijal biti primenjen zavisi od uslova i zadataka koje treba da izvrši. Betonski sloj treba da ima debljinu od najmanje 5 - 10 cm (u zavisnosti od toga da li je horizontalan, u nagibu ili vertikalan), zid od opeke debljinu od najmanje 12 cm i 3 - 4 cm maltera između opeke i hidroizolacije, a debljina ploča od materijala na bazi cementa i drveta zavisi od potrebnih termičkih karakteristika izolacionog "paketa" i obično je 5 cm ili više.


Trajna zaštita hidroizolacije

Projektovanje i izvođenje izolacija ravnih krovova predstavlja složenu grupu problema. Ovde će biti date samo najvažnije informacije i uputstva neophodna za razumevanje osnovnih pojmova i principa, kao i korišćenje tehničke dokumentacije. Izolacioni radovi imaju brojne zadatke a najznačajniji su obrada:

• spojeva krovne ravni i obodnih ili protivpožarnih zidova,

• prodora dimnjačkih i ventilacioni kanala,

• slivnika za odvod atmosferske vode,

• prodora i oslonaca antena i sličnih sekundarnih konstrukcija,

• ležećih oluka i rigola ...

Osetljivost krovnih ravni na atmosferske uticaje je obrnuto proporcionalna veličini njenog nagiba - što je nagib veći to je brže oticanje atmosferskog taloga i lakše odvodnjavanje krovne ravni. Na ovom kriterijumu je zasnovana podela krovova na:

• ravne krovove sa malim nagibom 0,5 - 1,0 %

• ravne krovove sa normalnim nagibom 1,0 - 2,5 %

• ravne krovove sa većim nagibom 2,5 - 4,0 %

• ravne krovove sa velikim nagibom 4,0 - 15 %

• ravne krovove sa vrlo velikim nagibom 15 - 40 %

Krovovi sa većim nagibom krovnih ravni spadaju u kose krovove. Ispod ravnog krova se nalazi prostor koji može biti stalno korišćen u stambene ili poslovne svrhe i uslovljavati primenu posebne konstrukcije koja u termičkom pogledu maksimalno izoluje prostor ispod krova (topli krov) ili dozvoljava provetravanje i ujednačavanje temperature susednih slojeva krova (hladni krov). Iako se ravnim krovovima generalno olakšavaju kretanje ljudi, privremeno odlaganje pomoćnog materijala i održavanje krova postoje i slučajevi kada se pokretna (pa i udarna) opterećenja smatraju obaveznim projektnim faktorom. To su terase, otvorene i poluotvorene


pasarele, krovovi javnih i poslovnih zgrada na kojima se formira heliodrom i sl. Posebne kara-kteristike takvih krovova daju osnova za podelu na:

a) prohodne ravne krovove - to su višenamenski krovovi sa malim ili normalnim nagibom i kvalitetnom zaštitom hidroizolacije, i

b) neprohodne ravne krovove - to su jednonamenski projektovani ravni krovovi čije korišćenje i održavanje mora teći po unapred određenoj proceduri.

Nagib ravnih krovova od 1 - 2,5 % omogućava pravilno odvođenje atmosferske vode do slivnika i kanalizacionih vertikala ali je neophodno poštovanje tehničkih uslova za izvođenje izolatorskih radova ukoliko se želi pouzdanost ove funkcije. Takvi krovovi ne smeju biti prohodni jer može doći do oštećenja slojeva izolacije a ukoliko se, zbog prilaska tehničkim prostorijama smeštenim na krovu ili smeštaja opreme, želi stalno koristiti kao prohodan krov mora imati nagib 2,5 - 4 %.

Razvoj stambene izgradnje i građevinskih izolacionih materijala je davno doneo ravne krovove na javnim i stambenim objektima. Nažalost, nemar u radu graditelja u sprezi sa lošim održava-njem objekata, doveo je do potrebe za rekonstrukcijom brojnih ravnih krovova i njihove zamene kosim krovovima sa crepom. To ne znači da ravni krov predstavlja projektantski promašaj već da nije postojao adekvatan pristup samoj ideji i još preciznije: nije bilo dovoljno poznato kako treba efi-kasno rešiti tehničke probleme obrade prodora krovnih slivnika ili ventilacije, diskontinuiteta podloge ili pojave dilatacionih spojnica ... Nedorečenosti u tehničkoj dokumentaciji nadovezuju se improvizacijama na gradilištu a to dovodi do slabih mesta čija je sanacija izuzetno skupa.

Neprohodni ravni krov Prohodni ravni krov

Sastav krova je uslovljen njegovom namenom, nagibom i karakteristikama primenjenih materijala. Zahtev da se krovom obezbedi hidroizolacija, termoizolacija i zvučna izolacija objekta, u manjoj ili većoj meri, obezbeđuje svaki od njegovih slojeva. Pritom je od naročitog značaja redosled slojeva i kompatibilnost materijala susednih slojeva. Da bi se shvatio značaj ovih uslova treba poznavati prirodu i ulogu svakog sloja [66]:

• plafon - plafon predstavlja najniži (vidljivi) deo krova koji, u nizu funkcionalnih zadataka, ima i dekorativnu ulogu; plafoni mogu biti neposredno naneti na noseću konstrukciju u vidu završnog, zanatski obrađenog sloja, ili okačeni (viseći plafoni) o nju preko vlastite (plafonske) konstrukcije;

• noseća konstrukcija - ima zadatak da prihvati i prenese uticaje sopstvene težine sloje-va krova i spoljašnjih opterećenja statičke i dinamičke prirode; predstavlja fizičku po-dlogu za druge slojeve; izrađuje se od različitih vrsta materijala (beton, čelik, drvo, opekarski proizvodi) uz primenu neke od brojnih metoda rada (montažne, polumonta-žne, izrađene na-licu-mesta); ukoliko se sastoji od ošupljenih elemenata (prefabriko-vane betonske ploče, blokovi od gline sa olakšanom osnovnom masom i sl.) noseća konstrukcija efikasno doprinosi toplotnoj i zvučnoj izolaciji prostora ispod krova ali nije u potpunosti dovoljna za samostalno preuzimanje zadataka izolacije;



• sloj za nagib - služi da obezbedi nagib krovne ravni sa koje se odvodnjavaju atmo-sferilije; ugrađuje se u slučajevima kada noseća konstrukcija nema potreban poprečan i/ili podužni nagib; za krov predstavlja, u izvesnom smislu, balast pa se izrađuje od materijala male zapreminske mase (peno-beton, perlit-beton, keramzit-beton) i time daje doprinos ukupnim termičkim i zvučnim izolacionim karakteristikama; u većini slučajeva se formira direktno na nosećoj konstrukciji ali ima slučajeva da se ugrađuje preko termo izolacije; minimalnu debljinu sloja za nagib određuju granulometrijski sastav sloja i način ugrađivanja (obično je 3 - 4 cm); sloj može imati i značajnu debljinu (krutost) pa se preporučuje obavezna izrada dilatacionih spojnica na svakih 2,5 - 3,0 m;

• sloj za izjednačavanje pritiska pare - ima zadatak da služi kao podloga višim sloje-vi-ma, da apsorbuje i priguši uticaje deformacija podloge i omogući migraciju i isparava-nje vlage (prirodna, kondenzat) koja je ostala ispod slojeva parne brane i hidro izolacije; izrađuje se od perforiranog ili neperforiranog staklenog voala impregniranog bitumenom a u primeni je i talasasti, bitumenom impregnirani karton kroz čije žlebove vlaga struji ka spoljnoj sredini;

• parna brana - je sloj za zaštitu termo izolacije od vlage iz nižih slojeva; onemogućava podizanje difuzne pare iz noseće konstrukcije i njeno lako kondenzovanje unutar rastresite termo izolacije (povećanje vlažnosti utiče na pad izolacione moći toplotne izolacije); izrađuje se od PVC folija i, mnogo češće, od aluminijumske folije (uložak) obostrano pokrivene bitumenom bez polimera i posute peskom kao zaštitom; moraju biti pravilno proizvedene i ugrađene kako bi u potpunosti zatvorile moguće puteve prolaska vlage u termo izolaciju;

• toplotna izolacija - predstavlja sloj koji smanjuje i usporava razmenu toplote slojeva koje razdvaja (spoljašnje sredine i unutrašnjih prostora objekta) čime čini bezopasnim dejstva ekstremnih temperatura i temperaturnog gradijenta (migracija i kondenzovanje vlage na kontaktnoj površini hladne i tople sredine); vrsta i debljina toplotne izolacije se određuju prema zahtevima normativne dokumentacije i zakonima građevinske fizike;

• hidroizolacija - je sloj koji ima zadatak da spreči razmenu vlage između slojeva koje odvaja (način i efikasnost delovanja hidroizolacije su bliže opisani u prethodnom delu);

• zaštita hidroizolacije - ima zadatak da hidroizolaciju koja je prirodno tamne boje (naj-veći broj proizvoda je pokriven bitumenom) zaštiti od fizičkog delovanja kratkotalasnog zračenja Sunčeve svetlosti i mehaničkih oštećenja usled kretanja radnika koji održavaju krov;

• sloj za razdvajanje slojeva - se postavlja između slojeva koji, usled razlike prirodnih mehaničkih svojstava, imaju različite deformacione sposobnosti pa postoji realna opasnost od oštećenja usled rada noseće konstrukcije ili pojave prekomernih elastičnih deformacija nekog od slojeva.

Svi slojevi moraju imati kvalitetno obrađene preklope a prodori kroz njih moraju biti obrađeni na način koji ne dovodi u pitanje vodonepropustnost i termičke karakteristike.

Documents

24TGISK - 12 predavanje