BUKINACBUKINAC

35

1931354748515355576067687175

8288929393

94

Издавач:Удружење грађана "Букинац" Барошевац

Редакција:Зоран Мирковић, главни уредник Јасмина Иванковић, лектор Зоран Тошић

Контакт:сајт: bukinac.weebly.com мејл: bukinac.barosevac@gmail.comфејсбук: Букинац Барошевац

Жиро рачун:180-1491210040710-21

Тираж:400

Штампа:Штампарија "Ђурђевдан" Аранђеловац

Бесплатан примерак

Фотографије:

Насловна страна:Живодарка Пантелић (1931-2005).Снимљено почетком седамдесетих годинаXX века . Фотографија је у власништву њеногсина Живорада Пантелића.

Претпоследња страна:Љубиша Пантелић (1923-1971).Снимљено четрдесетих година XX века.Фотографија је у власништву његовогрођака Милоша Гајића.

Последња страна:Милорад (1900-1966) и Светолик (1899-1992)Пантелић. Снимљено око 1960. године.Фотографија је у власништву Милорадовогунука Живорада Пантелића.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

392/394:061.2(497.11)

БУКИНАЦ : лист удружења грађана "Букинац", Барошевац / главни уредник Зоран Мирковић. - 2013, бр. 1 (дец.)- . - Барошевац : Удружење грађана "Букинац", 2013- (Лазаревац : Елвод). - 30 cm

ГодишњеISSN 2334-9581 = БукинацCOBISS.SR-ID 203490060

3

ИДИ БИДИ БЕК Фудбал је један од наших највећих

транзиционих губитника. То се може рећи и за скоро цело окружење. При том најмање мислим на лоше резултате наших клубова и, уз ретке изузетке, наших репрезентативних селекција, на чињеницу да ова средина све мање изнедри по неког квалитетног појединца, на замирање наше некада цењене фудбалске школе. У први план истичем инфраструктуру која је у катастрофално лошем стању, изузетно слабу посећеност фудалских приреби, одсуство интересовања средине за годинама нагомилаване проблеме овог спорта, као и на болну истину да се у ову област наше друштвене стварности угнездио криминал сваке врсте.

Волео га неко или не, чињеница је да је фудбал у већем делу света далеко најпопуларнији спорт, тачније речено - посебна врста спорта, па и више од тога. Појединци, групе, па и читаве нације поистовећују се са са својим омиљеним играчима, тимовима, репрезентацијама, чији се успеси дожи-вљавају као и сопствени и доводе до делиријума, а порази до туге, очаја. Фудбал је под будним оком државе, у њега се улаже, негује се. Са друге стране, фудбал је постао бизнис, ту се обрће огроман капитал.

Овакав, какав је, наш бедни фудбал је одраз наше исте такве стварности, наше беспарице, одсуства морала из наше друштвене збиље, он је одраз једне опште небриге за све и свашта. Како само јадно изгледају наше фудбалске представе на свим нивоима, извођене на руинираним позорницама са понеким залуталим безвољним посетиоцима, забринутим за своју сигурност током праћења неквалитетне игре. Где је само свет отишао по овом питању: тамо су стадиони пуни, публика је весела, без обзира на резултат својих љубимаца.

С обзиром на то да је циљ овог текста анализа стварности Фудбалског клуба „Младост“ из Барошевца, који је основан пре 80 година, неко ће рећи - зашто овај уопштени увод, изнето у њему односи се на „велики“ фудбал, ми смо мала средина, нас не погађају наведени пороци. Међутим, истина је да је криза овог спорта код нас толико дубока да од ње нису имуни ни мали колективи и да се све ово и на њих односи.

На Скупштини Клуба, одржаној 16. фебру-ара 2012. године, донет је Статут који регулише функционисање „Младости“. Тачније речено, који би требало да регулише, пошто се клупске активности уопште не одвијају по овом акту. А и сам Статут никако није примерен садашњем тренутку и снази овог колектива, из његових одредби извлачи се закључак да овај клуб потиче из места од неколико хиљада становника, да му је годишњи буџет неколико стотина хиљада евра. Рецимо, члан 19. дефинише „Сабор“ као „општи облик окупљања чланства“ и одређује да он може радити ако му присуствује најмање 70 чланова клуба. Затим, члан 33. прописује да се Скупштина, главни орган клуба, састоји од 25 изабраних чланова. А како изгледа у стварности: дај Боже да на било које окупљање дође петнаестак навијача од којих многи нису ни потписали приступнице клубу. Онда, у члану 32. наводи се да се на седницама свих органа клуба „ОБАВЕЗНО води Записник“ и набрајају се ставке које он мора садржавати. Наравно, у стварности се ова одредба не поштује, огромна већина „чланова“ сматра да је то непотребно губљење времена, а појединци чак и само помињање записника доживљавају као да им је „сунута паприка у очи“. Добро, скупио се одређен број симпатизера клуба, изаберу се неки од њих у одређени орган, није легално, али јесте легитимно. И они би требали „руководити“ клубом у наредном периоду. И опет, наравно, ни ово се не поштује. Нити то смета изабранима, нити онима који су их изабрали. Десетог јула ове године скуписмо се нас двадесет и нешто више и изабрасмо њих неколико да „воде“ клуб у наредном периоду. Пар дана после тога одлуке почеше доносити неки други, као да претходног скупа није ни било. На примедбу једног од изабраних да би се требале поштовати донете одлуке одговорише му да би поступање по договореном „успорило клупске активности, треба журити и ојачавати играчки кадар, јури се прво место, Зона“. Цивилизацијска је тековина да се рад свих организованих друштвених група регулише одговарајућим прописима и да се исте држе тих прописа у својем деловању. Овај народ се дичи тиме да је још у Средњем веку имао за то доба изузетно модерне регулаторне кодексе којима је

УВОДНИК

4

био обухваћен ангажман свих друштвених група. А ми, који „хоћемо у Јевропу“, не можемо то да сваримо. Јадна нам Европа, овакви какви смо „ни до Гвоздене ћуприје нећемо стићи“.

Него, оставимо папирологију, да видимо материјалну стварност „Младости“, инфрастру-ктуру. Главни објекат ове врсте, игралиште, у релативно је добром стању. Али свлачионице - у очајном. Зграда у којој се оне налазе прокишњава, електро инсталација неисправна, у ништа бољем стању није ни водоводна. Никако да дође време да се овај проблем почне решавати. Има неколико година како је сеоском руководству обећано, од стране општинских власти и „Колубаре“, да ће се у ову сврху преуредити зграда поред игралишта у којој је некада био „хотелчић“. То је требао бити врло амбициозан и скуп подухват, али - ни макац, ни почело се ништа није. У ствари, као и обично, они који су обећали опет су били неискрени, као и толико пута у задњих десетак година када су у питању интереси грађана Барошевца и када преко пута седе они који нас представљају. Тактика им је једноставна: све што Барошевчани траже - обећавај, може. Тако нам направише базен, заштитни зелени појас до Копа, очистише део Аранђеловачког пута кроз наше село, и много тога. Да смо тражили и аеродром, и то би обећали, а што је најгоре - ови наши би и у то поверовали. Да се вратимо свлачионицама: уместо да смо били скромни, што је примерено овом времену, и да смо се задовољили зградицом која би задовољавала неопходне услове, упропасти нас мегаломанштина. Неки су ишли тако далеко да се размишљало о подземном пролазу између хотелчића и терена, а они најмаштовитији су помињали и подземно грејање игралишта, наткривање истог. А после тога - Лига шампиона, ни мање ни више. Добро, не мора баш ово такмичење, али Лига Европе обавезно. Јадна нам „Јевропа“ (опет), а честито немамо ни топле воде да се играчи окупају после утакмице. Шалу на страну, апелујем на све оне који су трезвени и одговорни, за разлику од ових маштара који нас представљају, тачније речено - брукају, да се овај проблем озбиљно схвати. Једноставно речено, може доћи до трагедије, ове просторије користе младе особе, деца. Апсолутно су небезбедне, а сви смо сведоци шта се све дешава када се овако неодговорно поступа.

Финансије. И играчки кадар. Зашто пове-зано ове две области клупске стварности? Ево

зашто. Познато је да „Младост“ већ дуги низ година практикује довођење играча са стране, да би се такмичила у вишим ранговима и постизала боље резултате. А то кошта, за наше услове ужасно много. Далеко највећи део буџета издваја се за плаћање тих играча, како за њихово играње, а још више за путне трошкове. Мишљења сам да у сеоским клубовима треба да играју фудбалери из тих насеља, да акценат треба да буде на здрављу и социјализацији омладине, да фудбалски клубови из малих средина буду места дружења, неговања здравог живота и надметања младих из ближе околине. А ако се међу њима издвоји неко ко поседује потенцијал за постизање већих успеха треба му помоћи да се отисне из ове средине и пронађе одговарајући ангажман. Одговорно тврдим: новцем издвојеним за мало пре изнете обавезе, и то само у задњих десет година, могла се направити сасвим пристојна зграда са свлачи-оницама, купатилима, канцеларијом.

Има нас једно двадесетак који уредно пратимо наступе „Младости“ као и дешавања око клуба. Колико нам је фудбал нездрав показује понашање публике на нашим стадионима, како на оним где играју познатији тимови, тако и у мањим срединама. Овде код нас највише долазе до изражаја они који упућују „најсочније“ псовке судијама, противничким играчима, а неколико Барошевчана издваја се по томе што по том питању не штеди ни домаће играче. У протеклој полусезони највише су се окомили на једног јединог фудбалера из нашег села који игра за „Младост“. Какви се разговори воде међу навијачима? Највише о подмићивању судија, куповини бодова, намештању резултата. Ја сам, рецимо, пре извесног времена у нашем спортском бифеу сазнао резултат фудбалске утакмице из нашег највишег ранга на неколико дана пре њеног одржавања! А чудимо се што нам стадини „зврје“ празни.

Ове године се навршило 80 година од оснивања „Младости“. Не верујем да у целој нашој држави има више од сто клубова старијих од нашег. У завршници овосезонске Лиге европских шампиона има млађих клубова, три тима из чувене Бундес лиге такође су млађа, исто и два наша најпознатија клуба. У нашој општини старија је само лазаревачка „Колубара“. Фудбалски клуб из Барошевца једна је од најстаријих институција у околини. И замислите, садашње клупско руководство није нашло за сходно да обележи тај јубилеј на неком, макар и најскромнијем скупу, где

5

би били позвани некадашњи играчи, општински функционери, фудбалски посленици. Била би то прилика да се укаже на велике проблеме са којима се клуб суочава. Када сам са некима од њих разговарао о овоме кажу да нема пара, „јури“ се прво место и улазак у виши ранг такмичења. Срамота! Једноставно, нису достојни реномеа клуба који воде. Као што примећујете, овај часопис је посветио одређен простор осамдесето-годишњици барошевачког фудбалског колектива коме прилази, пре свега, као изузетно значајној институцији, која чува успомену на некадашњу славу нашег места. Користим прилику да позовем све бивше играче „Младости“ из нашег села да дођу на промоцију овог броја часописа „Букинац“. И не само њих.

Још нешто у вези овог нашег локалног фудбала. У већини клубова је оваква ситуација, ретки су примери где је око њих ангажовано више љубитеља ове магичне игре, где се доживљавају као битни субјекти те средине. Препуштени су сами себи. Не зна се шта је жалосније: ужасно лоша инфраструктура, слаба посећеност утакмица, простаклук доброг дела оних који су се у таквим

околностима инфилтрирали у те и такве клубове. Просто речено, излаз се не назире. Да се не лажемо, и поред тога што у неким другим спортовима постижемо боље резултате, и тамо је слична ситуација. Вероватно је главни разлог свему овоме беспарица, мада сам мишљења да је проблем много комплекснији, тежи за решавање и да га треба прихватити као општедруштвени.

* * *

Удружење грађана „Букинац“ покреће иницијативу за оснивање општинског завичајног музеја. Надамо се да ће нам се у овоме придружити сви они који сматрају да је овој средини потребна ова културна установа.

Захваљујемо се свима онима који су помогли у изради овог броја часописа и извињавамо се за учињене грешке.

децембра 2015. Зоран Мирковић

ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА ЗА 2014. ГОДИНУ

СТАНОВНИШТВО СПИСАК ДОМАЋИНСТАВА И ЊИХОВИХ ЧЛАНОВА

Меродавни датум за стање које следи је 31. децембар 2014. године.

Узели смо да се засеок Страна простире западно од потока Ракинца, а са северне стране је ограничен реком Пештан, засеок Варошица између Стране и Пештана, засеок Горњи крај северно од Аранђеловачког пута, засеок Вашариште западно од главне улице, која спаја главну раскрсницу и бетонски мост преко Пештана, засеок Јелав I источно од Вашаришта, па до улице која води од Аранђеловачког пута до мајдана, преко Пештана, а засеок Јелав II источно од Јелава I.

За славе смо употребили одомаћене називе који се односе на следеће датуме: Стевањдан - 9. јануар (Свети првомученик и архиђакон Стефан), Српска Нова година - 14. јануар (Свети Василије Велики), Јовањдан - 20. јануар (Сабор светог Јована Крститеља), Савине вериге - 29. јануар (Часне вериге светог апостола Петра), Ђурђевдан - 6. мај (Свети великомученик Георгије), Свети Илија - 2. август (Свети пророк Илија), Александридан - 12. септембар (Пренос моштију светогАлександра Невског), Михољдан - 12. октобар (Преподобни Киријак Отшелник), Томиндан - 19. октобар (Свети апостол Тома), Срђевдан -20. октобар (Свети мученици Сергије и Вакхо),Света Петка - 27. октобар (Преподобна мати Параскева), Свети Лука - 31. октобар (Свети апостол и јеванђелист Лука), Митровдан - 8.

6

новембар (Свети великомученик Димитрије), Врачи - 14. новембар (Свети Козма и Дамјан), Ђурђиц - 16. новембар (Обновљење храма светог великомученика Георгија), Аранђеловдан - 21. новембар (Сабор светог Архангела Гаврила), Мратиндан - 24. новембар (Свети краљ Стефан Дечански), Алимпијевдан - 9. децембар (Преподобни Алимпије Столпник), Никољдан - 19. децембар (Свети Николај, архиепископ мириклијски Чудотворац).

I – ВАРОШИЦА

1. Божић (Радисав) Милунка (1929);Никољдан

2. Бошковић (Градимир) Слободанка (1949);Никољдан

3. Вујић (Милован) Даринка (1935); Ђурђиц4. Весић (Љубомир) Марко (1987), Јелена

(1990)-супруга; Ђурђевдан5. Гајић (Миодраг) Милош (1950), Радинка

(1957)-супруга, Владан (1978)-син, Стеван(1982)-син; Ђурђиц

6. Гајић (Радован) Петрија (1958), ЈовановићМладен (1978)-зет, Јовановић Светлана(1979)-ћерка; Ђурђиц

7. Герасимовић (Димитрије) Милорад (1930),Владан (1955)-син, Видосава (1957)-снаха,Ненад (1983)-унук, Анђелка (1983)-Ненадова супруга, Лука (2006)-праунук,Лена (2008)-праунука; Никољдан

8. Ђорђевић (Милан) Богољуб (1934),Даница (1937)-супруга, Аца (1959)-син,Гордана (1964)- снаха, Милан (1985)-унук,Бранко (1988)-унук; Ђурђиц

9. Ђорђевић (Борисав) Милан (1953),Миланка (1955)-супруга, Мирослав (1980)-син; Ђурђиц

10. Ђорђевић (Борисав) Милорад (1956), Олга(1934)-мајка, Злата (1963)-супруга,Александар (1984)-син, Драгана (1991)-ћерка; Ђурђиц

11. Ђукнић (Чедомир) Љиљана (1953);Стевањдан

12. Живковић (Илија) Горан (1963), Радојка(1940)-мајка, Нада (1963)-супруга, Неда(1986)-ћерка, Јована (1995)-ћерка;Никољдан

13. Живковић (Мирослав) Дарко (1964),Станислава (1943)-мајка, Татјана (1974)-супруга, Александар (1992)-син; Никољдан

14. Живковић (Илија) Драган (1971), Верица(1970)-супруга, Ања (2001)-ћерка, Урош(2005)-син; Никољдан

15. Живковић (Миодраг) Милан (1932),Ангелина (1935)-супруга; Никољдан

16. Живковић (Драгомир) Радивоје (1957),Живанка (1958)-супруга; Никољдан

17. Живковић (Дргослав) Радисав (1962),Миланка (1939)-мајка, Соња (1967)-супруга, Стефан (1989)-син, Тијана (1996)-ћерка; Никољдан

18. Живковић (Милан) Слободан (1957),Славица (1958)-супруга, Ирена (1986)-ћерка, Алекса (1994)-син; Никољдан

19. Живковић (Миодраг) Слободанка (1953);Никољдан

20. Јанковић (Благоје) Милорад (1932),Ђурђијана (1934)-супруга, Иван (1957)-син,Споменка (1958)-снаха, Бојан (1987)-унук,Филип (1991)-унук; Никољдан

21. Јовановић (Велимир) Јован (1938), Радојка(1945)-супруга, Миодраг (1964)-син,Верица (1969)-снаха, Драгомир (1994)-унук, Живан (1998)-унук; Никољдан

22. Ковачевић (Радивоје) Милош (1960),Милена (1934)-мајка, Снежана (1960)-супруга, Даниела (1982)-ћерка, Лидија(1984)-ћерка, Милијана (1986)-ћерка,Орозовић Сара (2002)-унука (Лидијинаћерка), Орозовић Лара (2004)-унука(Лидијина ћерка); Јовањдан

23. Маринковић (Драгутин) Бранислав (1948),Миланка (1954)-супруга, Александар(1970)-син, Јелена (1971)-снаха, Вељко(1997)-унук; Никољдан

24. Маринковић (Миодраг) Владимир (1947),Живана (1926)-мајка, Рајна (1950)-супруга,Жељко (1973)-син, Владан (1976)-син, Нада(1982)-снаха (Владанова супруга),Козомара Ђорђе (2009)-Надин син изпретходног брака, Василије (2014)-унук(Надин и Владанов син); Никољдан

25. Маринковић (Чедомир) Горан (1967);Никољдан

7

26. Маринковић (Синиша) Дејан (1970), Олга(1939)-мајка, Гордана (1973)-супруга,Јована (1995)-ћерка, Ивана (2000)-ћерка;Никољдан

27. Матић (Томислав) Милан (1979), Весна(1983)-супруга, Анастасија (2007)-ћерка,Ангелина (2009)-ћерка; Јовањдан

28. Миловановић (Живомир) Бранко (1946),Ковиљка (1954)-супруга, Горан (1970)-син,Душица (1973)-снаха, Милош (1997)-унук,Немања (1997)-унук; Стевањдан

29. Недељковић (Драгутин) Бранко (1959);Алимпијевдан

30. Николић (Милован) Раденко (1948),Јованка (1971)-супруга, Дејан (1995)-син,Јовица (1997)-син; Никољдан

31. Павловић (Миодраг) Радован (1943),Милина (1954)-супруга, Мирослав (1972)-син, Јелена (1975)-снаха, Милица (1995)-унука, Јована (1999)-унука, Снежана (2000)-унука; Ђурђиц

32. Пајић (Богдан) Владимир (1960), Љубица(1969)-супруга; Света Петка

33. Пантелић (Момчило) Мирослав (1954),Весна (1967)-супруга, Небојша (1986)-син,Тања (1987)-снаха, Страхиња (2008)-унук,Ана (2011)-унука; Ђурђиц

34. Пантелић (Милутин) Срећко (1966),Славица (1963)-сестра, Марина (1968)-супруга, Александра (1992)-ћерка, Марија(1993)-ћерка, Сара (1997)-ћерка; Ђурђиц

35. Станојевић (Живорад) Томислав (1950);Српска Нова година

36. Терзић (Миодраг) Предраг (1963), Весна(1965)-супруга, Спасић Тања (1985)-ћерка,Спасић Иван (1985)-зет, Немања (1987)-син, Вук (2008)-унук (Тањин и Иванов син),Ива (2011)-унука (Тањина и Ивановаћерка); Свети Лука

37. Филиповић (Момчило) Милан (1971),Милица (1947)-мајка, Гордана (1967)-сестра, Лидија (1973)-супруга, Стефан(1994)-син, Филип (1996)-син; Ђурђиц

38. Цилковски (Милован) Мирјана (1948);Стевањдан

II – ВАШАРИШТЕ

1. Алибеговић (Миодраг) Анђела (1966);Ђурђевдан

2. Божић (Драгослав) Дејан (1967), Надежда(1942)-мајка, Биљана (1967)-супруга,Вукашин (1991)-син, Дејана (1993)-ћерка;Никољдан

3. Весић (Љубомир) Милосав (1927), Розина(1932)-супруга, Зоран (1953)-син;Ђурђевдан

4. Гајић (Здравко) Дејан (1971), Гордана(1974)-супруга, Предраг (1994)-син, Ђорђе(1997)-син; Ђурђевдан

5. Гајић (Миливоје) Здравко (1949), Борка(1952)-супруга, Драган (1977)-син, Јелена(1979)-снаха, Наташа (2002)-унука, Лука(2005)-унук; Ђурђевдан

6. Гајић (Добривоје) Рајко (1944), Добринка(1939)-супруга, Зорица (1968)-ћерка;Ђурђевдан

7. Гајић (Миливоје) Слободан (1950),Босиљка (1951)-супруга, Весна (1971)-ћерка, Владан (1979)-син, Биорац Сандра(1997)-унука (Веснина ћерка); Ђурђевдан

8. Димитријевић (Радомир) Миланка (1954);Стевањдан

9. Димитријевић (Предраг) Милун (1947),Милица (1954)-супруга; Стевањдан

10. Димитријевић (Предраг) Младен (1949),Љубинка (1955)-супруга; Стевањдан

11. Димитријевић (Живота) Радојица (1933),Мирољуб (1960)-син, Јасна (1963)-снаха,Марија (1987)-унука; Стевањдан

12. Дујмовић (Стипо) Стипо (1960), Верица(1963)-супруга, Марија (1988)-ћерка;Никољдан

13. Ђорђевић (Миливоје) Горан (1976),Радојка (1958)-мајка, Драгана (1990)-супруга; Ђурђиц

14. Ђорђевић (Драгиша) Дејан (1954), Милица(1955)-супруга, Немања (1980)-син,Снежана (1987)-снаха, Никола (2012)-унук;Ђурђиц

15. Ђорђевић (Богомир) Милован (1942),Емилија (1948)-супруга; Ђурђиц

16. Ђорђевић (Светозар) Милован (1962),Ранковић Јелена (1936)-ташта, Милена(1941)-мајка, Гордана (1966)-супруга,Никола (1986)-син, Александар (1988)-син;Ђурђиц

17. Ђорђевић (Драгислав) Раденко (1935),Бранка (1942)-супруга; Ђурђиц

8

18. Ђорђевић (Милош) Саша (1982), Тања(1986)-супруга, Милица (2007)-ћерка,Милош (2009)-син; Ђурђиц

19. Ђорђевић (Чедомир) Слободан (1945),Надежда (1948)-супруга, Владан (1969)-син, Драгана (1972)-снаха, Тијана (2004)-унука, Александар (2005)-унук; Ђурђиц

20. Ђорђевић (Радисав) Томислав (1940),Зоран (1962)-син, Дана (1962)-снаха,Никола (1989)-унук, Злата (1991)-Николинасупруга, Викторија (2013)-праунука; Ђурђиц

21. Ђукнић (Иван) Александар (1991), Љиљана(1949)-мајка, Мара (1978)-супруга, Иван(2009)-син, Душан (2013)-син; Стевањдан

22. Ђуровић (Светозар) Вукашин (1956), Соња(1973)-супруга, Јелена (1995)-ћерка, Јована(1996)-ћерка, Милица (1999)-ћерка,Николина (2002)-ћерка, Јеврем (2004)-син,Теодор (2006)-син, Валентина (2009)-ћерка; Никољдан

23. Жица (Павао) Драган (1959), Душанка(1937)-мајка, Гостојић Меланија (1961)-супруга, Павао (1987)-син; Ђурђевдан

24. Ивановић (Љубисав) Милорад (1940),Живодарка (1948)-суппруга; Свети Лука

25. Јовановић (Драгослав) Александар (1937);Никољдан

26. Јовановић (Велимир) Милан (1975),Јасмина (1976)-супруга, Тодор (2000)-син,Никола (2004)-син; Никољдан

27. Јовић (Драгиша) Љубинка (1947);Ђурђевдан

28. Јовичић (Миливоје) Радојица (1952),Гордана (1958)-супруга; Ђурђиц

29. Јосиповић (Радован) Владан (1961),Анђелка (1962)-супруга, Марко (1984)-син,Маја (1986)-ћерка; Свети Илија

30. Лубарда (Неђа) Влајко (1945), Гроздана(1940)-супруга; Ђурђевдан

31. Миљанић (Благоје) Бојана (1954), Славица(1978)-ћерка; Никољдан

32. Миљанић (Будимир) Драган (1972), Данка(1953)-мајка; Никољдан

33. Миљанић (Радисав) Драган (1967),Мирјана (1969)-супруга, Ђорђе (1989)-син;Никољдан

34. Миљанић (Радисав) Мирослав (1966),Дубравка (1970)-супруга, Јелена (1990)-ћерка, Вукашин (2008)-син; Никољдан

35. Михаиловић (Миодраг) Владан (1972),Љиљана (1953)-мајка, Слађана (1978)-супруга, Милица (2002)-ћерка, Ђорђе(2003)-син; Ђурђевдан

36. Николић (Живомир) Александар (1984),Марина (1993)-супруга; Никољдан

37. Николић (Милорад) Зоран (1956), Јулијана(1935)-мајка, Љиљана (1965)-супруга,Филиповић Јелена (1986)-ћерка,Филиповић Теодора (2007)-унука;Никољдан

38. Николић (Тикомир) Милић (1936),Ангелина (1939)-супруга; Никољдан

39. Николић (Богосав) Миодраг (1934),Десанка (1943)-супруга, Горан (1961)-син,Снежана (1965)-снаха, Бојан (1985)-унук,Невена (1991)-унука; Никољдан

40. Николић (Милош) Мирослав (1959),Горица (1964)-супруга, Немања (1987)-син,Лазар (1988)-син; Никољдан

41. Николић (Ђорђе) Слободан (1953),Љиљана (1958)-супруга; Никољдан

42. Николић (Живојин) Трифун (1929), Душан(1952)-син, Ненад (1983)-унук; Никољдан

43. Павловић (Љубисав) Зоран (1960),Мирјана (1954)-супруга, Сузана (1995)-ћерка; Ђурђиц

44. Пантелић (Радован) Горан (1969), Весна(1972)-супруга, Немања (1995)-син, Сандра(1998)-ћерка; Ђурђиц

45. Пантелић (Живадин) Милан (1950), Јулка(1955)-супруга, Иван (1990)-син; Ђурђиц

46. Петровић (Светислав) Милован (1942);Никољдан

47. Петровић (Живојин) Радован (1952),Гордана (1949)-супруга, Душан (1985)-син;Митровдан

48. Поповић (Драгомир) Наталија (1940);Ђурђиц

49. Рајковић (Радоје) Ранко (1948), Бранка(1954)-супруга, Саша (1977)-син, Светлана(1981)-снаха, Мартина (2009)-унука;Ђурђиц

50. Станић (Живорад) Милош (1938), Душанка(1949)-супруга, Владан (1970)-син, Весна(1973)-снаха, Саша (1994)-унук; Никољдан

51. Томић (Лука) Добрисав (1944), Славка(1946)-супруга; Јовањдан

9

III – ГОРЊИ КРАЈ

1. Бојић (Милош) Драган (1967), Драгана(1973)-супруга, Ђурђевић Владо (1989)-зет,Ђурђевић Марија (1993)-ћерка, ЂурђевићЛука (2012)-унук; Врачи

2. Бојић (Витомир) Живомир (1936),Гроздана (1939)-супруга, Зоран (1962)-син,Слађана (1965)-снаха, Катарина (1991)-унука, Ненад (1994)-унук; Врачи

3. Бојић (Слободан) Јордан (1961), Бранкица(1967)-супруга, Слободан (1988)-син,Александра (1990)-ћерка; Врачи

4. Бојић (Радован) Миломир (1959),Слободанка (1962)-супруга, Марко (1986)-син, Ђорђе (1990)-син; Врачи

5. Бојић (Радисав) Милорад (1947), Лепосава(1951)-супруга, Радослав (1969)-син,Зорица (1972)-снаха; Врачи

6. Бојић (Михаило) Милосав (1946), Верица(1954)-супруга, Горан (1977)-син, Снежана(1987)-снаха, Стефан (2005)-унук, Душица(2009)-унука; Врачи

7. Бојић (Михаило) Милош (1934), Драгица(1967)-ћерка; Врачи

8. Бојић (Радован) Миодраг (1961), Радмила(1964)-супруга, Никола (1988)-син, Немања(1990)-син; Врачи

9. Бојић (Чедомир) Томислав (1938), Милина(1946)-супруга, Дејан (1969)-син, Светлана(1975)-снаха, Александар (2001)-унук;Врачи

10. Весић (Милутин) Милић (1955), Драгица(1953)-супруга, Ненад (1990)-син;Ђурђевдан

11. Давидовић (Душан) Зоран (1954),Радојичић Радојка (1926)-ташта, Милица(1954)-супруга, Миодраг (1978)-син, Весна(1982)-ћерка, Славица (1983)-снаха, Анђела(2007)-унука, Никола (2012)-унук;Никољдан

12. Димитријевић (Степан) Милисав (1940);Стевањдан

13. Ђокић (Милорад) Ђура (1967); Ђурђевдан14. Илић (Стојан) Вукашин (1959), Марић

Стојка (1962)-супруга, Милена (1995)-ћерка, Стана (1997)-ћерка, Стојан (1999)-син, Јевросима (2001)-ћерка, Мара (2003)-ћерка; Јовањдан

15. Илић (Јован) Новица (1967), Љиљана(1970)-супруга, Иван (1990)-син; Јовањдан

16. Мијатовић (Живорад) Драган (1956),Милица (1961)-супруга; Митровдан

17. Мијатовић (Живорад) Јован (1954);Митровдан

18. Радовановић (Ратко) Милорад (1966),Радмила (1938)-мајка; Ђурђиц

19. Ћалић (Божо) Драган (1966), Сава (1939)-мајка; Јовањдан

20. Чавић (Милован) Драгиша (1946), Милица(1953)-супруга, Владан (1971)-син, Данка(1979)-снаха, Јована (2013)-унука;Срђевдан

IV – ЈЕЛАВ I

1. Андрић (Драгослав) Андрија (1965),Љиљана (1963)-супруга, Лазар (1997)-син;Ђурђиц

2. Анђелковић (Светолик) Даринка (1951);Стевањдан

3. Божић (Мирослав) Владан (1972), Милина(1975)-супруга, Данило (1997)-син, Вељко(1999)-син; Никољдан

4. Божић (Милан) Љубисав (1949), Срећко(1985)-син, Марија (1986)-ћерка, Јелена(1991)-снаха; Никољдан

5. Божић (Милан) Мирослав (1944), Драган(1969)-син; Никољдан

6. Весић (Љубомир) Томислав (1931), Зорка(1931)-супруга, Љубомир (1954)-син,Марија (1986)-унука, Дарко (1989)-унук;Ђурђевдан

7. Воларев (Раде) Зоран (1957); Аранђеловдан

8. Гаврић (Милован) Милош (1942);Ђурђдевдан

9. Гаврић (Милован) Михаило (1946), Вера(1955)-супруга; Ђурђевдан

10. Герасимовић (Михаило) Слободан (1950),Косара (1925)-мајка, Марковић Гордана(1948)-сестра, Марковић Андрија (1970)-сестрић; Никољдан

11. Ђерић (Зоран) Горан (1982), Бојана (1982)-супруга, Дуња (2014)-ћерка; Митровдан

12. Ђорђевић (Драгислав) Владимир (1938),Горан (1976)-син, Драгана 81979)-снаха,Вукашин (2003)-унук, Урош (2004)-унук;Ђурђиц

10

13. Ђорђевић (Живорад) Горан (1965), Весна(1968)-супруга, Марко (1989)-син, Дијана(1990)-снаха (Маркова супруга), Дарко(1994)-син, Елена (2011)-унука, Илија(2014)-унук; Ђурђиц

14. Ђорђевић (Богомир) Милош (1939),Слободанка (1946)-супруга, Златан (1965)-син, Кристина (1980)-снаха, Марјан (2004)-унук, Кристијан (2008)-унук; Ђурђиц

15. Живановић (Миодраг) Бранко (1961),Славица (1966)-супруга, Бојана (1992)-ћерка, Миодраг (1994)-син; Ђурђиц

16. Игњатовић (Љубомир) Зоран (1954),Гордана (1959)-супруга; Аранђеловдан

17. Игњатовић (Борисав) Иван (1938), Севда(1935)-супруга, Радослав (1965)-син,Јасмина (1967)-снаха, Никола (1989)-унук,Катарина (1992)- Николина супруга, Јелена(1993)-унука; Аранђеловдан

18. Игњатовић (Зоран) Ненад (1979), Маријана(1985)-супруга, Хелена (2006)-ћерка,Михаило (2008)-син, Петра (2011)-ћерка;Аранђеловдан

19. Илић (Душан) Радомир (1953), Зорица(1958)-супруга; Свети Лука

20. Јовановић (Илија) Милорад (1935),Будимка (1932)-супруга, Радован (1957)-син, Весна (1958)-снаха, Гордана (1985)-унука, Бојана (1988)-унука; Јовањдан

21. Јовић (Крстивоје) Радомир (1933), Неранџа(1929)-супруга, Милош (1986)-унук;Ђурђевдан

22. Јовичић (Момчило) Дарко (1971), Рамиза(1973)-супруга, Никола (1994)-син, Виолета(1997)-ћерка; Ђурђиц

23. Јовичић (Радован) Момчило (1948),Милица (1949)-супруга, Душко (1970)-син,Јела (1973)-снаха, Сандра (1994)-унука,Тамара (1998)-унука; Ђурђиц

24. Јосиповић (Радован) Драган (1957),Милена (1966)-супруга, Бранко (1983)-син;Свети Илија

25. Мирковић (Чедомир) Радивоје (1943),Љубица (1949)-супруга, Славко (1967)-син,Сања (1974)-снаха, Чедомир (1996)-унук,Стеван (2000)-унук; Никољдан

26. Недељковић (Драгослав) Бранко (1964);Аранђеловдан

27. Недељковић (Драгослав) Ранко (1975),Миладинка (1939)-мајка; Аранђеловдан

28. Николић (Здравко) Бојан (1983), Радојка(1941)-мајка, Марија (1990)-супруга;Никољдан

29. Николић (Миливоје) Будислав (1950);Никољдан

30. Николић (Радисав) Гвозден (1964),Милица (1946)-мајка, Стефан (1991)-син,Немања (1993)-син, Урош (2000)-син;Никољдан

31. Николић (Божидар) Ђорђе (1929), Јулијана(1930)-супруга; Никољдан

32. Николић (Витомир) Милева (1925),Добрила (1953)-снаха; Никољдан

33. Николић (Мирослав) Милојко (1955), Лина(1959)-супруга, Ненад (1985)-син, Анђелка(1985)-снаха (Бојанова супруга), Бојан(1987)-син; Никољдан

34. Николић (Радомир) Милун (1949),Живодарка (1923)-мајка, Јасмина (1968)-супруга, Бојана (2000)-ћерка, Милица(2003)-ћерка; Никољдан

35. Николић (Будуслав) Предраг (1977), Ненад(1977)-брат, Зорица (1980)-супруга, Петар(2008)-син; Никољдан

36. Николић (Властимир) Радисав (1941),Славка (1945)-супруга, Милан (1967)-син,Тања (1971)-снаха, Јована (1996)-унука;Никољдан

37. Николић (Чедомир) Славољуб (1962),Млађана (1970)-супруга, Анђела (1992)-ћерка, Светлана (1995)-ћерка; Никољдан

38. Павловић (Живан) Драгослав (1948), Верка(1951)-супруга; Ђурђиц

39. Павловић (Живан) Радомир (1956),Славица (1961)-супруга, Бојан (1984)-син;Ђурђиц

40. Пантелић (Властимир) Бранко (1965),Вукосава (1940)-мајка, Љиљана (1968)-супруга, Бојана (1996)-ћерка, Ђорђе (1998)-син; Ђурђиц

41. Пантелић (Милан) Милун (1951);Александридан

42. Пантелић (Милован) Надежда (1936);Ђурђиц

43. Пауновић (Миленко) Бранко (1962),Радмила (1942)-мајка; Свети Лука

11

44. Петровић (Живојин) Драгован (1958),Весна (1962)-супруга; Митровдан

45. Поповић (Милан) Дејан (1968), Јулијана(1972)-супруга, Марија (1992)-ћерка,Јелена (1994)-ћерка, Жељко (1997)-син;Ђурђиц

46. Поповић (Милан) Драган (1962), Гордана(1966)-супруга, Мирјана (1989)-ћерка,Милан (1991)-син; Ђурђиц

47. Поповић (Живојин) Милан (1943), Драгица(1935)-супруга; Ђурђиц

48. Поповић (Драгутин) Славко (1969),Слободанка (1948)-мајка, Драгана (1973)-супруга, Невена (1993)-ћерка, Ненад(1995)-син; Ђурђиц

49. Ристивојевић (Србољуб) Светислав (1964),Радица (1978)-супруга, Стефан (2006)-син;Никољдан

50. Савковић (Светомир) Зоран (1956),Душица (1961)-супруга; Никољдан

51. Савковић (Велизар) Момир (1961),Смиљка (1953)-супруга, Дејан (1973)-син;Никољдан

52. Савковић (Велизар) Славко (1953),Миланка (1956)-супруга, Зоран (1974)-син,Данка (1977)-снаха, Маријана (1995)-унука,Катарина (1997)-унука, Милан (2004)-унук;Никољдан

53. Станић (Милош) Весна (1980); Никољдан54. Степановић (Радован) Милисав (1946),

Михалина (1947)-супруга, Предраг (1974)-син, Маријана (1981)-снаха, Ђурђа (2012)-унука; Стевањдан

55. Степановић (Радован) Милош (1953),Анђелка (1958)-супруга, Дејан (1978)-син;Стевањдан

56. Степановић (Радован) Светлана (1972);Стевањдан

57. Степановић (Радомир) Слободан (1971),Ружица (1944)-мајка; Стевањдан

58. Ћирић (Тихомир) Ђорђе (1952), Мила(1952)-супруга, Маја (1975)-ћерка, Нина(1983)-ћерка, Милица (1999)-унука (Мајинаћерка), Станић Ђорђе (2001)-унук (Мајинсин), Станић Јелена (2001)-унука (Мајинаћерка); Аранђеловдан

59. Урошевић (Стојадин) Милан (1957),Никола (1998)-син; Никољдан

60. Шостарић (Павле) Мирослав (1959);Никољдан

V – ЈЕЛАВ II

1. Бојић (Радован) Мирослав (1961), Милина(1964)-супруга; Врачи

2. Гајић (Негослав) Раде (1981), Драгана(1990)-супруга, Теодора (2012)-ћерка;Ђурђевдан

3. Гарчевић (Рајко) Жељко (1963), Невена(1965)-супруга, Александар (1992)-син;Аранђеловдан

4. Ђорђевић (Иван) Ђорђе (1936), Милева(1939)-супруга, Милан (1961)-син; Ђурђиц

5. Ђорђевић (Светозар) Радован (1960),Славица (1966)-супруга, Ненад (1989)-син,Стефан (1997)-син; Ђурђиц

6. Ђорђевић (Милош) Срђан (1981), Радмила(1936)-баба, Марија (1989)-супруга, Ђорђе(2011)-син, Ђурђа (2012)-ћерка; Ђурђиц

7. Ђурић (Радомир) Чедомир (1955), Милина(1955)-супруга; Ђурђевдан

8. Ивановић (Никола) Борисав (1945),Радмила (1943)-супруга; Ђурђиц

9. Ивановић (Живан) Дејан (1966); Ђурђиц10. Ивановић (Живко) Иван (1942), Вера

(1951)-супруга, Жељко (1970)-син; Ђурђиц11. Ивановић (Живорад) Љубиша (1949),

Славка (1959)-супруга, Саша (1980)-син,Мирјана (1984)-снаха, Лука (2010)-унук,Николина (2012)-унука; Ђурђиц

12. Игњатовић (Милан) Андреја (1950);Аранђеловдан

13. Јовичић (Бранко) Саша (1989); Ђурђиц14. Јонић (Владимир) Дарко (1968), Душанка

(1950)-мајка, Милош (1994)-син; Аранђеловдан

15. Лукић (Томислав) Милета (1965);Мратиндан

16. Марковић (Љубиша) Влада (1979),Радмила (1933)-баба, Миланка (1959)-мајка, Јелена (1980)-супруга, Маја (1980)-сестра, Виктор (2014)-син; Ђурђиц

17. Марковић (Милош) Драгиша (1957),Драгица (1962)-супруга, Милош (1986)-син,Зорица (1988)-ћерка, Марта (2013)-унука(Зоричина ћерка); Ђурђиц

18. Марковић (Слободан) Душко (1974),Милица (1952)-мајка; Ђурђиц

19. Марковић (Миодраг) Зоран (1953), Ана(1952)-супруга, Дарко (1982)-син; Ђурђиц

12

20. Марковић (Драгомир) Јован (1953), Данка(1958)-супруга, Владимир (1980)-син,Марина (1983)-снаха, Дуња (2008)-унука,Миња (2010)-унука; Ђурђиц

21. Марковић (Драгомир) Милорад (1946),Станица (1938)-супруга, Зоран (1970)-син,Данијела (1974)-снаха, Петар (1999)-унук,Јана (2004)-унука; Ђурђиц

22. Мијатовић (Момчило) Милош (1959),Милица (1938)-мајка; Митровдан

23. Мијатовић (Момчило) Раде (1961);Никољдан

24. Милојевић (Радомир) Мира (1957),Марина (1983)-ћерка; Ђурђиц

25. Милојевић (Драгослав) Мирослав (1946),Љиљана (1958)-супруга, Раде (1978)-син,Сандра (1980)-снаха, Радица (1982)-ћерка,Милица (2012)-унука, Јелена (2014);Ђурђиц

26. Миљанић (Велимир) Властимир (1933),Милун (1959)-син, Срећко (1991)-унук;Никољдан

27. Миљанић (Велимир) Живомир (1926),Перса (1930)-супруга, Верица (1953)-снаха,Саша (1973)-унук; Никољдан

28. Миљанић (Милоје) Љубиша (1937),Босиљка (1941)-супруга, МирковићВладисав (1964)-зет (Маријанин супруг),Мирковић-Миљанић Маријана (1969)-синовица, Мирковић Бојан (1990)-унук,Мирковић Стефан (1993)-унук; Никољдан

29. Миљанић (Радомир) Томислав (1967),Спасенија (1934)-мајка, Драгана (1978)-супруга, Милош (1995)-син, Милица (1999)-ћерка; Никољдан

30. Мирковић (Милан) Бранко (1963), Верка(1938)-мајка, Љиљана (1963)-супруга,Никола (1989)-син, Урош (1991)-син;Никољдан

31. Мирковић (Милош) Зоран (1957), Љубинка(1938)-мајка; Никољдан

32. Николић (Дамјан) Јагода (1967), Жељко(2004)-син; Ђурђиц

33. Николић (Миодраг) Миладин (1963),Гордана (1968)-супруга, Ана (1988)-ћерка;Ђурђиц

34. Николић (Чедомир) Милинко (1955),Милена (1934)-мајка, Мирјана (1969)-супруга, Срећко (1989)-син, Ана (1989)-снаха, Светлана (1992)-ћерка; Никољдан

35. Николић (Станко) Милка (1948), Зорица(1963)-ћерка; Ђурђиц

36. Николић (Живорад) Милосав (1953),Спасенија (1925)-мајка, Радмила (1957)-супруга; Ђурђиц

37. Николић (Никола) Раде (1961), Љуба(1958)-супруга, Марко (1984)-син, Милош(1986)-син; Никољдан

38. Николић (Никола) Славко (1959), Даница(1956)-супруга, Катарина (1984)-ћерка,Александар (1989)-син, Милица (1989)-снаха, Нађа (2013)-унука, Софија (2014)-унука; Никољдан

39. Павловић (Драгиша) Радосав (1945),Љубица (1946)-супруга, Срђан (1975)-син,Тамара (1987)-снаха, Никола (2009)-унук;Ђурђиц

40. Пантелић (Милан) Момчило (1947),Душица (1953)-супруга, Бранко (1969)-син,Поповић Биљана (1983)-снаха; Ђурђиц

41. Петровић (Владан) Марко (1986), Вера(1959)-мајка, Славица (1989)-супруга,Хелена (2010)-ћерка, Милица (2014)-ћерка;Ђурђиц

42. Петровић (Мирослав) Миомир (1960);Ђурђиц

43. Петровић (Ђорђе) Негослав (1939), Јагода(1946)-супруга, Милош (1969)-син,Далиборка (1971)-снаха, Марија (1991)-унука, Јована (2001)-унука; Ђирђиц

44. Радојичић (Живко) Драган (1960), Весна(1959)-супруга, Јована (1990)-ћерка, Јелена(1991)-ћерка, Марија (1993)-ћерка, Милица(1998)-ћерка; Ђурђиц

45. Радојичић (Живко) Здравко (1958),Душица (1966)-супруга, Милош (1985)-син;Ђурђиц

46. Савковић (Војислав) Андреја (1980),Марија (1979)-супруга, Никола (2001)-син,Ненад (2007)-син; Никољдан

47. Савковић (Мирослав) Војислав (1954),Надежда (1934)-мајка, Зорица (1957)-супруга, Александар (1977)-син, Наташа(1985)-снаха, Вељко (2011)-унук; Никољдан

48. Савковић (Миомир) Радосав (1958),Милица (1963)-супруга, Јована (1994)-ћерка; Никољдан

49. Стевановић (Милан) Милинко (1952,Јагодина (1953)-супруга; Врачи

13

50. Стевановић (Братислав) Мирослав (1961),Зора (1964)-супруга; Врачи

51. Танасковић (Рајко) Драган (1980),Пантелић Славица (1961)-мајка;Аранђеловдан

52. Чавић (Милисв) Раде (1962), Ангелина(1934)-мајка, Милица (1966)-супруга,Марко (1985)-син, Милисав (1995)-син;Срђевдан

VI – СТРАНА

1. Весић (Слободан) Драган (1979), Ана(1982)-супруга, Алексић Вељко (2005)-пасторак (Анин син), Деспот (2012)-син;Ђурђевдан

2. Весић (Светозар) Љубинка (1939);Ђурђевдан

3. Весић (Живорад) Слободан (1956),Љиљана (1928)-мајка, Живодарка (1956)-супруга, Душан (1980)-син, Драгица (1981)-снаха, Елена (2005)-унука, Сара (2011)-унука; Ђурђевдан

4. Гаврић (Милован) Љубиша (1948),Лепосава (1956)-супруга, Милан (1985)-син; Ђурђевдан

5. Гајић (Томислав) Мирослав (1961),Љиљана (1964)-супруга, Ивана (1984)-снаха, Ивица (1985)-син, Уна (2013)-унука;Ђурђиц

6. Гајић (Периша) Радмила (1945); Ђурђиц7. Гајић (Милорад) Радован (1946), Милеса

(1952)-супруга, Александар (1974)-син,Душица (1977)-снаха, Лена (2008)-унука,Урош (2010)-унук; Ђурђиц

8. Гајић (Тихомир) Томислав (1931), Радмила(1938)-супруга, Негослав (1960)-син,Зорица (1962)-снаха, Дејан (1985)-унук,Јована (1985)-Дејанова супруга, Дуња(2013)-праунука; Ђурђиц

9. Ђурђевић (Радосав) Мирослав (1953);Никољдан

10. Живковић (Живомир) Миомир (1953),Драган (1977)-син, Данијела (1980)-снаха,Виктор (2006)-унук, Дарио (2012)-унук;Никољдан

11. Јовановић (Милован) Миодраг (1958),Мирјана (1965)-супруга, Горан (1982)-син,Маргарета (1984)-снаха, Анастасија (2007)-унука, Вељко (2008)-унук, Лазар (2012)-унук; Јовањдан

12. Ковачевић (Милорад) Мирослав (1957),Миланка (1952)-супруга; Јовањдан

13. Марковић (Драгослав) Павле (1944),Љиљана (1954)-супруга, Душан (1976)-син,Јелена (1984)-снаха, Матеја (2005)-унук,Марија (2007)-унука; Савине вериге

14. Марковић (Драгослав) Слободан (1946),Стоја (1944)-супруга, Слађана (1974)-снаха,Жељко (1979)-син, Марко (2003)-унук,Магдалена (2006)-унука; Савине вериге

15. Милојевић (Владислав) Бранислав (1954),Биљана (1957)-супруга; Ђурђевдан

16. Милојевић (Слободан) Горан (1971),Далиборка (1976)-супруга, Јована (1996)-ћерка, Јован (2000)-син; Ђурђиц

17. Милојевић (Милован) Зоран (1968),Гордана (1972)-супруга, Стефан (1995)-син;Ђурђевдан

18. Милојевић (Иван) Јелка (1950); Ђурђевдан19. Милојевић (Славољуб) Милан (1955);

Ђурђевдан20. Милојевић (Славољуб) Слободан (1954),

Гордана (1956)-супруга, Ирена (1988)-снаха, Ненад (1989)-син, Миа (2014)-унука;Ђурђевдан

21. Милојевић (Мирослав) Томислав (1957),Драгана (1962)-супруга, Марија (1991)-ћерка, Маријана (1992)-ћерка, Мирослав(1993)-син, Марина (1999)-ћерка;Ђурђевдан

22. Милутиновић (Милорад) Радиша (1935),Миљка (1936)-супруга, Владимир (1974)-син, Биљана (1978)-снаха, Давид (1998)-унук, Филип (2001)-унук; Стевањдан

23. Милутиновић (Милинко) Срђан (1984),Мирјана (1964)-мајка; Никољдан

24. Николић (Драгица) Ненад (1995), Драгица(1961)- мајка; Томиндан

25. Пантелић (Радован) Верка (1939); Ђурђиц26. Пантелић (Светозар) Десанка (1941);

Ђурђиц27. Пантелић (Милован) Зоран (1959), Гордана

(1961)-супруга; Ђурђиц28. Петровић (Иван) Гроздана (1953);

Никољдан29. Петровић (Милорад) Драгомир (1947),

Десанка (1951)-супруга; Никољдан30. Петровић (Живојин) Милета (1950), Перка

(1923)-мајка, Радојка (1949)-супруга;Митровдан

14

31. Петровић (Слободан) Милун (1961),Миланка (1942)-мајка, Невенка (1963)-супруга, Бобан (1984)-син, НедељковићРадован (1987)-зет (Слободанкин супруг),Недељковић Слободанка (1988)-ћерка,Којић Ана (1989)-снаха, НедељковићВасилије (2009)-унук (Слободнкин иРадованов син), Никола (2013)-унук (Анини Бобанов син); Никољдан

32. Ристивојевић (Томислав) Душан (1962),Божица (1968)-супруга, Невена (1990)-ћерка; Никољдан

33. Ристивојевић (Михаило) Зоран (1957),Душанка (1961)-супруга; Никољдан

34. Ристивојевић (Сретен) Зоран (1963), Зорка(1934)-мајка, Милина (1966)-супруга,Ивица (1987)-син, Јелена (1990)-ћерка;Никољдан

35. Ристивојевић (Драган) Марко (1982), Олга(1958)-мајка, Жаклина (1985)-супруга,Петковски Милица (2007)-пасторка,Александар (2009)-син; Никољдан

36. Ристивојевић (Чедомир) Милан (1957),Марина (1963)-супруга, Бојан (1985)-син,Чеда (1988)-син; Никољдан

37. Ристивојевић (Томислав) Милорад (1963),Данка (1966)-супруга, Милош (1992)-син;Никољдан

38. Ристивојевић (Милан) Милутин (1961),Персида (1939)-мајка, Слађана (1967)-супруга, Јелена (1988)-ћерка, Никола(1990)-син; Никољдан

39. Ристивојевић (Александар) Мирослав(1954), Максида (1963)-супруга, Данијела(1983)-ћерка, Александар (1994)-син;Никољдан

40. Стевановић (Александар) Томислав (1949),Милунка (1948)-супруга, Саша (1972)-син,Далиборка (1973)-снаха, Александра(1994)-унука, Александар (1998)-унук;Ђурђиц

41. Сулимановић (Воја) Зоран (1958), Вера(1956)-супруга, Драгослав (1977)-син,Бобан (1982)-син, Дејан (1985)-син, Дијана(1990)-ћерка, Андреа Бабић (2009)-унука(Дијанина ћерка); Аранђеловдан

42. Тошић (Иван) Зоран (1967), Милица (1943)-мајка, Данијела (1977)-супруга, Андријана(2007)-ћерка, Ивана (2008)-ћерка;Михољдан

Р О Ђ Е Н И

1. Ђерић Дуња, ћерка Бојане (1982) и Горана(1982), у домаћинству Горана Ђерића(1982), у засеоку Јелав I

2. Ђорђевић Илија, син Дијане (1990) иМарка (1989), у домаћинству ГоранаЂорђевића (1965), у засеоку Јелав I

3. Маринковић Василије, син Наде (1982) иВладана (1976), у домаћинству ВладимираМаринковића (1947), у засоку Варошица

4. Марковић Виктор, син Јелене (1980) иВладе (1979), у домаћинству ВладеМарковића (1979), у засеоку Јелав II

5. Милојевић Јелена, ћерка Сандре (1980) иРада (1978), у домаћинству МирославаМилојевића (1946), у засеоку Јелав II

6. Милојевић Миа, ћерка Ирене (1988) иНенада (1989), у домаћинству СлободанаМилојевића (1954), у засеоку Страна

7. Николић Софија, ћерка Милице (1989) иАлександра (1989), у домаћинству СлавкаНиколића (1959), у засеоку Јелав II

8. Петровић Милица, ћерка Славице (1989) иМарка (1986), у домаћинству МаркаПетровића (1986), у засеоку Јелав II

У М Р Л И

1. Божић Владислав (1950), из својегдомаћинства, у засеоку Варошица(Владислав је живео сам у домаћинству)

2. Божић Драгослав (1943), из домаћинстваДејана Божића (1967), у засеокуВашариште (Драгослав је Дејанов отац)

3. Божић Славка (1932), из својегдомаћинства, у засеоку Варошица (Славкаје живела сама у домаћинству)

4. Бојић Божана (1944), из домаћинстваМилоша Бојића (1934), у засеоку Горњикрај (Божана је Милошева супруга)

5. Јонић Милка (1942), из домаћинстваДрагана Танасковића (1980), у засеокуЈелав II (Милка је Драганова баба по мајци)

6. Маринковић Чедомир (1943), издомаћинства Горана Маринковића (1967),у засеоку Варошица (Чедомир је Горановотац)

7. Миличић Владан (1955), из својегдомаћинства, у засеоку Јелав II (Владан јеживео сам у домаћинству)

15

8. Недељковић Драгослав (1931), издомаћинства Ранка Недељковића (1975), узасеоку Јелав I (Драгослав је Ранков отац)

9. Деан Павловић (1960), из својегдомаћинства, у засеоку Вашариште (Деанје живео сам у домаћинству)

10. Савковић Љубица (1933), из домаћинстваРадосава Савковића (1958), у засеоку ЈелавII (Љубица је Радосављева мајка)

У Д А Т Е

1. Бојић Ана (1995), ћерка Драгане (1973) иДрагана (1967), из засеока Горњи крај, уВаљево

2. Гајић Драгана (1983), ћерка Петрије (1958)и Михаила (1953-2010), из засеокаВарошица, у Аранђеловац

3. Ђорђевић Ана (1986), ћерка Дане (1962) иЗорана (1962), из засеока Вашариште, заМилана Клипу из Лазаревца

4. Ђорђевић Милица (1990), ћерка Весне(1968) и Горана (1965), из засеока Јелав I,за Жељка Тарића из Малих Црљени

5. Ђурђевић Нада (1982), ћерка Драгице(1961) и Бранка (1958), из засеока Страна,за Владана Маринковића (1976) из засеокаВарошица

6. Живковић Маја (1990), ћерка Живанке(1958) и Радивоја (1957), из засеокаВарошица, у Лазаревац

7. Илић Сања (1991), ћерка Љиљане (1970) иНовице (1967), из засеока Горњи крај, уШушњар

8. Марковић Весна (1985), ћерка Данке(1958) и Јована (1953), из засеока Јелав II,за Марка Рачића из Лазаревца

9. Станић Сања (1992), ћерка Весне (1973) иВладана (1970), из засеока Вашариште, заЖељка Кнежевића из Вреоца

10. Степановић Милица (1994), ћеркаСветлане (1972) и Радише (1969), иззасеока Јелав I, за Жику Марковић изнишког Лесковца, живе у Шведској

О Ж Е Њ Е Н И

1. Божић Срећко (1985), син Радмиле (1949)и Љубисава (1949), из засеока Јелав I,Јеленом Петровић (1991) из засеока ЈелавII

2. Бојић Радослав (1969), син Лепосаве(1951) и Милорада (1947), из засеокаГорњи крај, Зорицом (1972)

3. Игњатовић Никола (1989), син Јасмине(1967) и Радослава (1965), из засеока ЈелавI, Катарином Радојевић (1992) изМиросаљаца

4. Маринковић Владан (1976), син Рајне(1950) и Владимира (1947), из засеокаВарошица, Надом Ђурђевић (1982) иззасеока Страна

5. Николић Александар (1984), син Снежане(1959-2013) и Живомира (1940-2010), иззасеока Вашариште, МариномМаксимовић (1993) из Миросаљаца

6. Николић Бојан (1987), син Лине (1959) иМилојка (1955), из засеока Јелав I,Анђелком Радовић (1985) из Венчана

ОСНОВНА ШКОЛА „МИЛОРАД ЛАБУДОВИЋ -

ЛАБУД“ У основној школи „Милорад Лабудовић

– Лабуд“ из Барошевца школску 2013/14.годину завршило је 126 ученика, од чега их је из нашег села 54. По разредима то изгледа овако: први разред – 11 (5 из Барошевца), други разред – 17 (7 из Барошевца), трећи разред – 17 (7 из Барошевца), четврти разред – 18 (8 из Барошевца), пети разред – 14 (4 изБарошевца), шести разред – 17 (9 из Барошевца), седми разред – 16 (7 из Барошевца), осми разред – 16 (7 из Барошевца).

У школској 2014/15. години у овој школи је уписано 126 ученика, од чега их је из Барошевца 57. По разредима то изгледа овако: први разред – 21 (11 из Барошевца: Гајић (Александар) Лена, Давидовић (Миодраг) Анђела, Ђорђевић (Саша) Милица, Ђуровић (Вукашин) Теодор, Јовановић (Горан) Анастасија, Марковић (Душан) Марија, Матић (Милан) Анастасија, Петковски (Жаклина) Милица, Спасић (Иван) Вук, Тошић (Зоран) Андријана, Филиповић (Иван) Теодора), други разред – 11 (5 из Барошевца: Герасимовић (Ненад) Лука, Живковић (Драган) Виктор, Игњатовић (Ненад) Хелена, Ристивојевић

16

(Светислав) Стефан, Савковић (Андрија) Ненад), трећи разред – 16 (7 из Барошевца: Алексић (Ана) Вељко, Бојић (Горан) Стефан, Весић (Душан) Елена, Гајић (Драган) Лука, Ђорђевић (Владан) Александар, Живковић (Драган) Урош, Марковић (Жељко) Магдалена), четврти разред – 16 (6 из Барошевца: Ђорђевић (Златан) Марјан, Ђорђевић (Владан) Тијана, Ђуровић (Вукашин) Јеврем, Јовановић (Милан) Никола, Марковић (Душан) Матеја, Орозовић (Дренко) Лара), пети разред – 13 (8 из Барошевца: Ђорђевић (Горан) Урош, Илић (Вукашин) Мара, Марковић (Зоран) Јана, Марковић (Жељко) Марко, Михаиловић (Владан) Ђорђе, Николић (Јагода) Жељко, Николоћ (Милун) Милица, Савковић (Зоран) Милан), шести разред – 14 (4 из Барошевца: Гајић (Драган) Наташа, Ђорђевић (Горан) Вукашин, Ђуровић (Вукашин) Николина, Орозовић (Дренко) Сара), седми разред – 19 (9 из Барошевца: Бојић (Дејан) Александар, Живковић (Драган) Ања, Илић (Вукашин) Јевросима, Милутиновић (Владимир) Филип, Михаиловић (Владан) Милица, Петровић (Милош) Јована, Савковић (Андреја) Никола, Станић (Милан) Ђорђе, Станић (Милан) Јелена), осми разред – 16 (7 из Барошевца: Јовановић (Милан) Тодор, Маринковић (Дејан) Ивана, Милојевић (Горан) Јован, Николић (Милун) Бојана, Николић (Данило) Данијела, Николић (Гвозден) Урош, Павловић (Мирослав) Снежана).

На крају 2014. године школска библиотека је имала 7499 књига. У току године је купљено 144 књиге и 9 серијских публикација.

У 2014. години у барошевачкој основној школи били су запослени: Бабић Александар – вероучитељ у Бистрици (до 19. 01. 2014), Бачанац Предраг – наставник физичког васпитања, Бачанац Тијана – наставница математике, Белошевић Љиљана – наставница историје, Богдановић Ђука – помоћна радница, Божић Зорица – учитељица, Бојанић Драгана – наставница ТО (од 01. 09. 2014), Бошковић Мирјана – наставница теничког и информатичког образовања и информатике, Дамњановић Марина – наставница техничког и информатичког образовасња (до 31. 08.

2014), Драговић Радојка – наставница биологије, Иванковић Марија – наставница енглеског језика, Илић Љиљана – директорка, Илић Мирјана – наставница физике (од 20. 01. 2014), Јазић Живан – наставник математике, Јанковић Весна – наставница географије, Јевтић Мирјана – учитељица, Јовановић Гордана – педагошкиња, Јовановић Дејан – вероучитељ у Бистрици (од 20. 01. до 30 . 08. 2014), Јовановић Миодраг – помоћни радник, Јовановић Славка – учитељица у Стрмову, Ковач Љубица – наставница немачког језика, Кузмановић Радмила – учитељица у Бистрици, Кулић Анита – наставница физике (до 31. 08. 2014), Маринов Марко – наставник ликовног васпитања, Мијатовић Милош – вероучитељ (до 20. 01. 2014), Милић Тијосав – наставник географије, Миљанић Драгана – помоћна радница, Нагулић Илија – вероучитељ (од 21. 01. 2014), Ненадовић Ђорђе – учитељ уЗеокама, Ненадовић Јасмина – учитељица у Зеокама, Николић Даница – наставница српског језика, Николић Љуба – наставница српског језика и библиотекарка, Њуњић Огњен – наставник физичког васпитања, ПауновићЉиљана – помоћна радница, Поповић Душица – учитељица у Бистрици, Радојичић Зорица – секретарка, Радоичић Немања – вероучитељ (од 01. 09. 2014), Рајковић Радојка – помоћна радница, Рајковић Татјана –помоћна радница, Романовић Мирка – наставница енглеског језика, Савић Радиша – домар, Симеуновић Милица – учитељица, Станковић Весна – помоћна радница, Станковић Милосава – наставница хемије, Станојевић Јелена – наставница музичког васпитања, Стевановић Славица – помоћна радница, Филиповић Лидија – шефица рачуноводства.

ФУДБАЛСКИ КЛУБ „МЛАДОСТ“ У пролећном делу сезоне 2013/14.

године у Првој београдској лиги, група „Б“ (пети степен такмичења у држави, трећи одоздо, испод се налазе Прва и Друга општинска лига Лазаревца), „Младост“ је постигла следеће резултате:

14. коло 16. 03. 2014. Борац (Лазаревац) –Младост 1:0

17

15. коло 23. 03. 2014. Младост – Кртинска0:0 16. коло 30. 03. 2014. Велики Борак – Младост4:0 17. коло 06. 04. 2014. Младост – Прва Искра(Барич) 3:0 18. коло 13. 04. 2014. Вранић – Младост 4:019. коло 20. 04. 2014. Младост – Шумадија(Шопић) 0:1 20. коло 26.04. 2014. ОФК Забрежје – Младост0:2 21. коло 04.05.2014. Степојевац Вага – Младост5:1 22. коло 11. 05. 2014. Младост – Стрелац(Мислођин) 0:5 24. коло 01. 06. 2014. Младост – Напредак(Нови Медошевац) 4:1 23. коло 04. 06. 2014. Будућност (Звечка) –Младост 2:1 25. коло 08. 06. 2014. Посавина (Стублине) –Младост 3:7 26. коло 15. 06. 2014. Младост – Младост(Цветовац) 3:3

Фудбалску сезону 2013/14. године „Младост“ је завршила на 4. месту, од укупно 14 клубова. На 26 одиграних утакмица Барошевчани су имали 12 победа, 5 пута су одиграли нерешено, а 9 пута су изгубили. Постигли су 48 голова, а примили 41, што значи да им је гол разлика била +7. Освојили су укупно 41 бод.

У јесењем делу фудбалске сезоне 2014/15. године „Младост“ је играла у истом степену такмичења и постигла је следеће резултате:

01. коло 24. 08. 2014. Стрелац (Мислођин) –Младост 1:1

02. коло 31. 08. 2014. Младост – Будућност(Звечка) 0:2

03. коло 07. 09. 2014. Вранић – Младост 1:3

04. коло 14. 09. 2014. Младост – Рушањ 3:1

05. коло 21. 09. 2014. Прва Искра (Барич) –Младост 4:0

06. коло 29. 09. 2014. Младост – Шумадија(Шопић) 2:1

07. коло 04. 10. 2014. Напредак (НовиМедошевац) – Младост 3:1

08. коло 11.10.2014. ОФК Забрежје – Младост2:2

09. коло 19. 10. 2014. Младост – Раднички(Рудовци) 7:1

10. коло 25. 10. 2014. Младост (Чибутковица)– Младост 4:1

11. коло 02. 11. 2014. Младост – Младост(Цветовац) 1:0

12. коло 09. 11. 2014. Велики Борак – Младост2:0

13. коло 16. 11. 2014. Младост – Борац(Лазаревац) 7:1

„Младост“ је ову полусезону завршила на 6. месту, од укупно 14 клубова. На 13 одиграних утакмица Барошевчани су имали 6 победа, 2 пута су одиграли нерешено, 5 пута су изгубили. Постигли су 28 голова, а примили 23, што значи да им је гол разлика била +5. Освојили су укупно 20 бодова.

На првенственим утакмицама у 2014. години за „Младост“ је наступало 27 фудбалера. Из Барошевца су играли Гајић Предраг (1994), Ђорђевић Александар (1988), Јовановић Горан (1982), Николић Лазар (1988), Ристивојевић Александар (1994), Ристивојевић Ивица (1987) и Филиповић Стефан (1994), из Лазаревца Анђелковић Никола (1992), Бошњаковић Александар (1991), Живковић Стефан (1991), Миљанић Никола, Петровић Слободан (1985), Стојановић Здравко (1994), Стојановић Зоран (1974), Трајковић Милош (1989) и Чадиковски Марко (1982), из Даросаве Богдановић Никола (1991), Павловић Лазар (1993) и Павловић Никола (1993), из Буковика Гавриловић Ивица (1981) и Швабић Иван (1985), из Малих Црљени Миловановић Жарко (1989) и Миловановић Никола, из Аранђеловца Добричић Владимир (1983), из Бељине Михаиловић Немања (1987), из Венчана Јовановић Саша (1996), а из Крушевице Милановић Никола (1992).

18

У 2014. години председник „Младости“ био је Милан (Аца) Ђорђевић, тренер Жељко Тарић, а тренер голмана Душан Милић, обојица из Малих Црљени.

Јуниори Барошевчана у овој години су играли у општинској пионирској лиги. Из Барошевца су наступали Божић (Владан) Вељко (1999), Гајић (Дејан) Ђорђе (1997), Гајић (Драган) Лука (2005), Ђуровић (Вукашин) Јеврем (2004), Ђуровић (Вукашин) Милица (1999), Јовановић (Миодраг) Живан (1998), Милојевић (Горан) Јован (2000), Милутиновић (Владимир) Филип (2001), Михаиловић (Владан) Ђорђе (2003), Николић (Милун) Бојана (2000), Николић (Рајко) Жељко (2004), Николић (Гвозден) Урош (2000), Поповић (Дејан) Жељко (1997), Савковић (Андреја) Ненад (2007), Савковић (Андреја) Никола (2001) и Урошевић (Милан) Никола (1998), а било је ту и деце из Зеока, Лазаревца, Малих Црљени, Пркосаве и Стрмова. Тренирали су их Драган Божић и Драган Гајић.

ДОГАЂАЊА На Бадње вече, 6. јануара, у

организацији Црквене општине Барошевац испред зидане цркве је организовано паљење бадњака. По лепом времену је било доста присутних. Приређен је и велики ватромет, а „испаљивање“ светлећих ракета вршено је са простора око цркве брвнаре. Послуживани су чај, врућа ракија и кувано вино, које су даровали „Зеочки виногради“. Деци су дељени поклони.

Поводом школске славе, Светог Саве, 27. јануара у школи је одржана приредба иприређен је свечани ручак чији је домаћин био Зоран (Милорад) Марковић.

Зимске Задушнице су биле 22. фебруара, а по лепом времену се излазило на два гробља, на старо, у Бранежима, на којем су крајем прошле године почели радови на ексхумацији гробова, као и на ново, на Петковачи.

Шеснаестог марта су одржани ванредни избори за републичку и градску скупштину. Од 945 уписаних бирача у Барошевцу је гласао 671. На изборима за Народну скупштину Србије предложене листе су добиле следећи

број гласова: коалиција око Српске напредне странке 357, коалиција око Социјалистичке партије Србије 78, Демократска странка Србије 71, коалиција на челу са Борисом Тадићем 57, Двери 38, Демократска странка 18, Либерално демократска партија 11, Српска радикална странка 5, Доста је било 4, Уједињени региони Србије 4, Руска странка 2, Трећа Србија 1, Црногорска партија 1, а остало су били неважећи гласови. На изборима за Скупштину Града Београда предложене листе су постигле следеће резултате: коалиција око Српске напредне странке 349, коалиција око Социјалистичке партије Србије 82, Демократска странка Србије 70, коалиција на челу са Борисом Тадићем 50, Двери 39, Демократска странка 24, Либерално демократска партија 9, Српска радикална странка 8, Доста је било 5, Ниједан од понуђених одговора 3, Грађански покрет јесте свеједно 2, Ћирилица за Београд 2, Странка Руса Србије 1, Уједињени региони Србије 1, а остало су били неважећи гласови.

У спомен на стару барошевачку литију на Васкрсни понедељак, 21. априла, у зиданој цркви је приређено ломљење колача, а домаћин је био Славко (Драгутин) Поповић. Посебан гост је био Стевица (Љубиша) Савковић из Јорка у Енглеској.

Двадесет деветог априла на оба гробља су одржани протести грађана Барошевца против фирме „Тектон“ из Београда која врши премештање споменика са старе локације на нову, због лошег извођења ових радова. Са овом фирмом је раскинут уговор, радови су стали и скоро целе године нису ни настављени. (Поменути протести нису организовани од стране Савета месне заједнице Барошевац, који од својег конституисања, јануара претходне године, није заказао ниједан збор грађана на којем би били изнети огромни проблеми са којима се наше село суочава, првенствено они везани за непоштовање прописа од стране „Колубаре“ приликом извођења рударских радова на делу сеоске територије.)

На Мали Никољдан, 22. маја, кроз село је ишла литија, а домаћин је био Марко (Горан) Ђорђевић.

19

На Ивањдан, 7. јула, у организацији Месне заједнице Барошевац у црквеној порти увече је организовано такмичење у кувању рибље чорбе. Победила је екипа „Поточари“, на челу са Александром (Мирослав) Ристивојевићем, а друга је била екипа лазаревачке Електродистрибуције.

Школска година је 1. септембра почела у просторијама нове основне школе, у само једној, преподневној смени. Градња школске зграде трајала је 16 година. Просторије у њој је добила и предшколска установа, пошто су јој старе поплављене. У суботу, 11. октобра, Владика шумадијски Господин Јован врши освећење нове школе и спортске хале, која је уз њу направљена. Додељују се грамате, а тим поводом у згради је организовано славље.

Година 2014. била је карактеристична по временским неприликама. Крајем јануара и почетком фебруара неколико дана је дувала јака кошава, нарочито изражена у Војводини, где су путеви били завејани снегом, а за спашавање путника из аутомобила заробљених у сметовима употребљавани су војни хеликоптери. У мају месецу су биле велике поплаве, а наша општина је била једна од најпогођенијих. Потоп је почео у среду, 14. маја. Ванредно стање у држави трајало је од 15. до 23. маја. Двадест првог овог месецапроглашена је тродневна жалост за настрадалима у невремену, којих је у Србији

било 33. У Барошевцу је неколико кућа било поплављено, а ретко које домаћинство из равничарског дела није претрпело неку штету. Неколико дана није било струје, воде, телефонских веза, саобраћај је био отежан, спортска такмичења су отказана, школе нису радиле, такође и „Колубара“. Воду за пиће кроз село су неколико дана возиле цистерне. У среду, 25. јуна, око 18 часова нас је погодио петнаестоминутни торнадо и опет је део наше општине био најугроженији у држави, а најгоре је било у селима Шопић, Дрен, Бистрица, Мали Црљени, Рудовци. У Шопићу је оборен црквени звоник, полупани су црепови са кровова, летели су и сами кровови, поломљене су читаве шуме. У Барошевцу није било неке велике штете осим поломљеног црепа. Лето је било изузетно кишовито, великих врућина је било само неколико дана средином августа, а најврелији је био тринаести дан овог месеца када је измерено 40 степени. Прва слана је била 27. октобра, први мраз 23. новембра, а први снег је пао 26. децембра.

Година је била лоша и за пољопривреду: трава се тешко скидала, такође и пшеница, једино је кукуруз био добар, али у оним парцелама у којима бујице нису однеле засејано. Влажна година ни воћу није погодовала.

Зоран Тошић и Зоран Мирковић

НАШЕ ФАМИЛИЈЕ

ПАНТЕЛИЋИ

ПРВО КОЛЕНО

Радојица је зачетник барошевачке фамилије ПАНТЕЛИЋ (слава Ђурђиц, 16. новембар). Рођен је око 1760. године, у Барошевац је дошао од Сјенице. Населио се у

засеоку Страна, на потесу Брдо, који је касније и назван „Пантелића брдо“. Имао је сина Пантелију (рођен око 1790).

ДРУГО КОЛЕНО

20

Пантелија Радојичин је рођен око 1790. године. Имао је синове: Милоша (око 1818), Уроша (око 1820), Милана (око 1823), Миленка (1824), Николу (1826) и Благоја (1834-1899). Документ где се први пут срећемо са овом фамилијом је „Тефтер чибука (стоке)“ из 1824. године за Барошевац. Један од наведених старешина домаћинстава је и Пантелија. У пореским књигама од 1824. до 1839. године стално се помиње Пантелија као старешина овог домаћинства.

ТРЕЋЕ КОЛЕНО

Милош Пантелијин (око 1818) био је ожењен Јеленом. Имали су децу: Александра (1844-1916), Миљану (1846), Милинку (1848), Милеву (1853), Полексију (1855) и Миленију (1859). Кум им је био Иван Јанковић из Зеока.

Урош Пантелијин (око 1820) био је ожењен Анђелијом. Имали су децу: Љубомира (1844), Светолика (1845), Љубицу (1848) и Јеремију (1849). Кум им је био Иван Јанковић из Зеока.

Милан Пантелијин (око 1823) био је ожењен Маријом. Имали су синове: Миливоја (1847), Петра (1849) и Сретена (1850). Кум им је био Иван Јанковић из Зеока.

Миленко Пантелијин (1824) био је ожењен Босиљком и имали су ћерку Синђелију (1851). Кум им је био Милисав Павловић из Бистрице.

Никола Пантелијин (1826) био је ожењен Јелицом (1826-1891). Имали су децу: Илију (1849), Петра (1853-1927), Милицу (1854), Глигорија (1857), Ружицу (1859), Милојку (1861), Петрију (1860-1938, удата за Милана Мирковића, 1862-1915, из Трећег реона, имали Живану, 1881-1954, Марицу, 1882, Николу, 1884-1965, Драгољуба, 1888, Божидара, 1890-1915, Наталију, 1895 и Сретена, 1897-1974), Мирка (1863), Петронија (1865), Стану (1867) и Зорку. Кумови су им били Никола, Милош и Костадин Јанковић из Зеока.

Благоје Пантелијин (1834-1899) био је ожењен Маријом. Имали су децу: Љубомира (1853-1917), Владимира (1855-1928),

Светозара (1858-1892), Милутина (1859-1862), Милована (1861-1913), Јелицу (1865), Радована (1867-1940) и Роксанду (1868, удата за Костадина Ђорђевића из Малих Црљени, имали Чедомира, 1888 и Витомира, 1891). Друга Благојева супруга била je Радојка (1834-1902). Кум му је био Милош Јанковић из Зеока. У пописној књизи становништва из 1863. године наведена су три домаћинства Пантелићих: старешина једног је Милош (1844-1916) и у том домаћинству су и Урошева и Миланова деца и жене, другог Никола (1826), а трећег Благоје (1834-1899). Значи, међу живима нема Уроша (1820) и Милана (1823), а Миленко (1824) се са породицом не помиње. У пописној књизи домаћинстава из 1867. године помињу се три куће Пантелићих: старешине су Александар (1844-1916, Милошев син), Никола (1826) и Благоје (1834-1899). У осмој деценији XIX века Благоје са синовима силази са Брда на потес где су пре селидбе, због експропријације имовине, живели Будислав, Милан и Живорад (Трећи реон).

ЧЕТВРТО КОЛЕНО

Александар Милошев (1844-1916) женио се више пута. Прва супруга му је била Петрија (1845-1885) са којом је имао децу: Марка (1864), Ивану (1865), Милку (1867), Смиљану (1868), Стаменија (1872, године 1891. удата за Радосава Ранђића из Трбушнице), Драгомира (1876-1938) и Чедомира (1880-1912). Са другом супругом Смиљком (1842-1887) имао је Стевана (1883) и Спасенију (1885, године 1904. удаје се за Живојина Матијашевића из Араповца). Трећа Александрова супруга је Јелена (1857-1938, ћерка Живка Радојичића из Четвртог реона) и са њом има ћерку Стаменку (1892). Кумови су му били Никола и Ђорђе Јанковић из Зеока и Спасоје Герасимовић.

Светолик Урошев (1845) био је ожењен Маријом (1844-1919) и са њом је имао децу: Мирјану (1867), Милована (1868-1915), Радована (1871-1919), Драгињу (1873) и Катарину(1874). Кум им је био Костадин Јанковић из Зеока.

Петар Николин (1853-1927), звани „Стрика“, био је познати кафеџија. (И данас се

21

може чути израз „Стрикина кафана“, који се односи на место где се сада налази експроприсано домаћинство Милорада Китановића, преко пута портирнице од управне зграде „Површинских копова“. Значи да је Петар крајем XIX века сишао са Брда на ово место.) О Петровом потомству имамо оскудне податке. У књизи рођених барошевачке цркве за 1884. годину пише да су Јелена и Петар Пантелић добили сина Драгомира. У књизи венчаних барошевачке цркве за 1898. годину пише да Ленка и Петар Пантелић удају ћерку Драгу (1881) за Николу Јовановића (1873) из Страгара, који је био трговац у Степојевцу. Са нама непознатом супругом Стрика је имао синове Борисава (1912-1931) и Владисава (1915-1936).

Љубомир Благојев (1853-1917) отишао је у кућу на мираз Даници Јаковљевић (1859-1924) из Даросаве, ћерки Петрије (1834) и Петра (1833), који су славили Светог Гаврила (8. април). Имали су три сина: Стевана (1880-1909), Лазара (1882-1927) и Милутина (1884-1943). Кум им је био Ђорђе Јанковић из Зеока. Љубомир је у Даросави добио надимак „Језгринац“, а његови потомци из овог села познати су као „Језгринци“.

Владимир Благојев (1855-1928) био је ожењен Радојком и са њом је имао децу: Миљану (1882-1938, удата за Антонијевог сина Светислава Ристивојевића из Стране, који је страдао 1915. године, а са њим је имала Зорку, 1902-1984, Божидара, 1904-1940, Живодарку, 1906-1974 и Војислава, 1909-1980), Јелену (1884), Вујицу (1886), Стојана (1888-1916) и Животу(1893-1894).

Светозар Благојев (1858-1892) био је ожењен Миленијом (1857-1892), ћерком Радована Марковића из Петке и са њом је имао децу: Милорада (1885-1886), Стевана (1887-1889) и Стаменију (1891-1892).

Милован Благојев (1861-1913) први је пут био ожењен Јованом (1864-1898), са којом је имао децу: Пантелију (1886-1916), Сибинку (1887), Милеву, звану „Цуја“ (1888-1977, удата за Чедомира Антонијевића из Миросаљаца, имају сина Светозара, Зару), Перку (1892-1982,

супруга чувеног барошевачког кафеџије Јове Јовановића, 1890-1945, имали сина Љубомира, 1925-2005, и ћерку Раду) и Милицу (1895-1972, удата за Светислава Марковића из Рудоваца, имали сина Миленка и ћерке Раду и Спасенију; ова друга је 1925. годиште, супруга је покојног Живорада Николића , а мајка Милосављева, 1953, у чијем домаћинству у насељу Јелав и живи). Милован је други пут био ожењен Јевросимом (1860-1938, ћерком Станице и Јеремије Иванковића из Петке) и са њом је имао синове Светолика (1899-1992) и Радомира (1903-1904). Кумови су му били Милош и Драгомир Јанковић из Зеока.

Радован Благојев (1867-1940) се 1888. године венчао са Персом (1870-1905), ћерком Стамене и Милисава Ракића из Петке и са њом је изродио: Марицу (1892-1941, удата за Адама Јанковића, 1884-1965, из Петке, имали Живка, Стану, Живану, Десанку и Душанку), Стаменку (1895-1943, удата за Петра Ђорђевића, 1898-1979, из Четвртог реона, имали Радомира, 1924-1993, и Борисава, 1927-2003), Благоја , званог „Блажа“ (1897-1905, страдао од уједа бесног пса), Милорада (1900-1966), Лепосаву (1902-1990, удата за Чедомира Гајића, 1902-1978, из Стране, имали Миодрага, 1923-2009, и Милорада, 1926-1989) и Милојка (1905-1916). Друга Радованова супруга је била Лепосава Ђаковић (1883-1933) из Пркосаве и са њом није имао децe.

ПЕТО КОЛЕНО

Драгомир Александров (1876-1938) био је ожењен са Росандом (1879-1938), ћерком Босиљке и Теодора Радојичића из Жупањца, са којом је имао Јерину (1901-1904), Бранивоја (1904-1972), Живана (1906-1978), Милоша (1912-1996) и Олгу (1922-2011, била удата за Рељу Дражића из Дрена, са којим је родила синове Андрију и Петра). Драгомир са синовима Бранивојем и Милошем 1933. године силази са Брда у Ракинац, на место где му је пре пресељења била мишана. (Сада се ту налази домаћинство Зорана Тошића.) Његов син Живан 1925. године одлази на мираз Косари, ћерки Милутина Живковића, на место

22

где је сада домаћинство Срећка Пантелића (1966).

Чедомир Александров (1880-1912) био је ожењен са Анком (1885-1934), ћерком Марије и Павла Јеремића из Трбушнице, са којом је имао синове Александра (1906-1995) и Милана (1911-1914).

Милован Светоликов (1868-1915, погинуо у Првом светском рату) био је ожењен Даницом (1868-1938), ћерком Милојке и Лазара Гајића из Стране, са којом је имао Мијаила (1891-1895), Љубисава (1892-1954), Светислава (1895-1915), Милицу (1898-1978, била удата за Живка Филиповића из Трбушнице, имали ћерку Радмилу, 1923-2007, удату за Милована Нинића из Крушевице) и Милорада (1900-1921). Кум му је био Спасоје Герасимовић. Почетком XX века Милован се са Брда спушта нешто ближе главном путу кроз Страну, на место где данас живи Десанка, удовица покојног Милоја (1941-2005).

Радован Светоликов (1871-1919) био је ожењен Драгињом, ћерком Радосава Анђелковића из Малих Црљени, са којом је имао Милеву (1896-1975, удату за Ненада Јанковића из Зеока, железничког радника у барошевачкој железничкој станици, имали су Милоша, Ивана, Предрага, Милана, Милицу и Мирку), Невену (1898-1968, удату за Новака Михаиловића из Бистрице, имали су Данила, Душана и четири ћерке), Миодрага (1901-1944) и Драгу (1911-198?, удату за Милана Лазаревића из Бистрице, имали су једно дете, ћерку Надежду, 1930-2010, удата за Бистричанина Жику Бранковића). Кум му је био Глиша (Спасоје) Герасимовић, унук познатог свештеника барошевачког храма Глигорија Герасимовића (1829-1898). Радован 1904. године прави кућу испод главног пута кроз Страну, на место где сада живи његов праунук Драгомир Петровић (1947). То је био први силазак са Брда у равницу, што је у то време била реткост.

Стеван Љубомиров (1880-20. 05. 1909) био је ожењен са Стаменом Јовановић (1875-1937) из Даросаве, са којом је имао Божидара (1900-1982), Радомира (1902-1972), Богољуба (1904-1978) и Љубинку (рођена 1906. године,

удата за Драгутина Поповића из Прогореоца, имали Рајка и Радмилу).

Лазар Љубомиров (1882-1927) је крштен у барошевачкој цркви у години својег рођења, а кум је био Ђорђе Јанковић из Зеока. Ожењен је био са Даринком Петронијевић (1884-1957) из Даросаве, са којом је имао Радоицу (1909-1926), Драгољуба (1914-1987), Јелицу (удату у Крушевицу, у Пантелиће) и Кокару (удату у Гараше, у Марковиће).

Милутин Љубомиров (1884-1943) био је ожењен са Иваном Перишић (1888-1963) из Венчана, са којом је имао Душана (1909-1981), Драгишу (1910-1991), Љубишу (1924-1944), Катарину и Ружицу (удату у Венчане, у Никитовиће).

Стојан Владимиров (1888-1916) био је ожењен са Персом (1893-1967), ћерком Лазара Димитријевића (1869-1915) из Четвртог реона, са којом је имао сина Чедомира (1914-1993), који је умро у Аустралији.

Пантелија Милованов (1886-1916) умро је у заробљеничком логору у Пожуну (Маџарска). У првом браку са Живком (1882), ћерком Драге и Радована Васиљевића из Малих Црљени, имао је Стаменку (1903-1905). Друга супруга му је Драгослава Живковић (1887-1979) из Сакуље са којом је имао ћерке Јелику (1909-1994, удату за Зару Белаћевића из Јунковца, имали синове Борисава, 1929, и Милорада, 1931) и Борику (1914-2003, удату за Степана Димитријевића, 1911-1991, из Четвртог реона, имали Верку, 1935, Војку, 1937, Милисава, 1940, и Драгослава – Диму, 1946-1987).

Светолик Милованов (1899-1992) био је ожењен Јулијаном (1895-1986), ћерком Јелике и Драгутина Маринковића из Варошице, са којом је имао Милунку (1920-1928), Младомира (1921-2009), Живадина (1923-1992), Душанку (1925-2010, удату за Владимира Живковића, 1924-2007, који је пореклом из Трбушнице, а живео је у Барошевцу, са којим је родила сина Слободана, 1948) и Јованку (1929-2003, удату за Милана Сикирицу из Ваљева, са којим је родила ћерке Гордану и Биљану).

23

Милорад Радованов (1900-1966) био је ожењен са Даринком (1901-1981) из села Бања код Аранђеловца, чије је девојачко презиме било исто као и супругово, са којом је изродио Љубишу (1923-1971), Драгослава (1925-1964), Радишу (1927-1928), Драгомира (1929), Миладинку (1931-1933), Радована (1934-2004) и Милицу (1939, удату за Томислава Белошевца из Врбице, имају Снежану, 1961, и Драгана, 1963).

ШЕСТО КОЛЕНО

Бранивоје Драгомиров (1904-1972) био је ожењен са Даницом (1906-1961), ћерком Љубице и Милутина Павловића из Трећег реона, са којом је добио синове Славка (1932-1956) и Властимира – Лацу (1934-1997).

Живан Драгомиров (1906-1978) у првом браку са Косаром Живковић није имао деце. Други пут је био ожењен са Стаменком (1908-1958), ћерком Петрије и Љубомира Савковића из Трећег реона, са којом је имао Радисава (1927-2007) и Милутина (1929-2004).

Милош Драгомиров (1912-1996) био је ожењен са Станицом – Цаком (1920-1997), ћерком Персе (1893-1967) и Љубомира (1890-1947) Весића из Трећег реона, са којом је родио Чедомира (1938) и Радована (1941-2012). Године 1949. Милош се из Ракинца пресељава у Тополе, у Трећи реон, на место где су пре експропријације имовине биле куће његових синова Чедомира и Радована.

Александар Чедомиров (1906-1995) био је ожењен са Ковиљком (1908-1994), ћерком Марије и Ненада (1881-1955) Димитријевића из Четвртог реона, са којом је родио Лепосаву (1929, била удата за Бату Томанића из Лазаревца, родили Душицу и Даницу), Вукосаву (1931, удата за Бранка Ђорђевића из Београда, имају Сашу и Верицу) и Славка (1932-1933). Године 1936. Александар силази са Брда у Ракинац, у свој купушњак, преко пута свога стрица Драгомира. (На том месту сада се налази кућа Томислава Стевановића.) Године 1965. Александар се пресељава на Вашариште, на место где се сада налази кућа Трифуна Николића (1929).

Љубисав Милованов (1892-1954) женио се три пута. У првом браку, са Миросавом (1893-1916), ћерком Петронија Бојића са Камаља, имао је Миливоја (1914-1998). У другом браку, са Лепосавом Илић (1895-1930) из Сибнице, имао је Славку (1921-2004, године 1937. удала се за Момчила Савковића, 1912-1996, из Трећег реона, родили Надежду, 1938-1999, Верку, 1940, Зорку, 1943, и Радована, 1945), Милана (1923-2006) и Момчила (1925-2009). У трећем браку, са Грозданом Остојић (1902-1962) из Пољаница код Љига, имао је Марицу (1931-2013, удата за Данила Добросављевића из Брајковца, родили Милунку и Бранка који живе у Београду) и Милована (1934-1999). Године 1950. Љубисав се дели са синовима и са најмлађим, Милованом, са Брда силази испод пута, у Ливаде, на место где му је била штала. На том месту сада живи његова снаха Верка (1939). На старм месту остаје само Миливоје, најстарији Љубисављев син.

Милорад Милованов (1900-1921) био је ожењен са Анком (1900), ћерком Љубице (1876-1931) и Петра (рођен 1874. године, погинуо 1913. године на Једрену) Димитријевића из Четвртог реона, са којом је имао ћерку Радмилу (1920-1962), која је била удата за Тихомира Илића (1920-1946) из Бељине. (Радмила и Тихомир су родили Госпаву – Цују, 1939, и Томислава.)

Миодраг Радованов (1901-1944) био је ожењен са Јаном (1901-1950), ћерком Јерине и Светозара Ђорђевића из Четвртог реона, са којом је имао ћерке Десанку (1921-1984, удата за Илију Лукића, 1911-2007, родили Миодрага, Миленка и Миљу, живе у Лазаревцу), Душанку (1922-2009, удата у Београд, за Владимира Добриловића, родили Рада и Жику) и Славку (1925-2004, удата за Милорада Петровића, 1921-2001, из Стране, родили Драгомира, 1947, и Веру, 1951, удата за Ивана Ивановића, 1942, из засеока Јелав II).

Божидар Стеванов (1900-1982) био је ожењен са Илинком Симић (1901-1973) из Даросаве, са којом је родио Милицу (1924-1999, удата за Михаила Симића из Рудоваца, родили Радомира, Милутина, Предрага и

24

Милинка), Живорада (1927-1955), Јелену (1929-1943) и Стевана (1934-1992).

Радомир Стеванов (1902-1972) био је ожењен са Радојком (1900-1936), ћерком Милоја Грујића из Даросаве, са којом је родио Радмилу (1922-1982, удата за Милана Пантелића из Даросаве, слава Свети Јован, 20. јануар, родили Драгољуба и Миланку), Ранку (1924, удата за Душана Ђорђевића из Мисаче, имају два сина), Надежду (1928-2015, удата у Тимотијевиће, у Мисачу), Љубишу (1931) и Добросава (1934).

Богољуб Стеванов (1904-1978) био је ожењен са Наталијом Лаушевић из Даросаве са којом је родио Славољуба (1934-1991), Надежду (у првом браку, са Ћеком Ћирићем из Даросаве, има сина, а у другом браку, са Момчилом Јовановићем из Даросаве, има две ћерке), Јелену (удата за Момчила Пиргића из Ваљева, родили Ненада и Предрага) и Даницу (удата за Јована Пајкића из Брзе Паланке, родили Драгана и Весну).

Драгољуб Лазарев (1914-1987) женио се два пута. Прва супруга му је била Љубина Јовановић (1909-1940) из Буковика и са њом је родио Живорада (1934), Будислава (1938) и Верку (1940), која је удата за Младена Симеуновића из Крушевице и у том браку је родила Славишу и Славицу. Друга Драгољубова супруга је била Милена (1923-2001) из Сопота и са њом је родио Милана (1951) и Миодрага (1953).

Душан Милутинов (1909-1981) био је ожењен са Бранком Тимотијевић (1910-1980) из Врбице са којом је родио Милана (1928), Александра (1932), Мирољуба (1942-1991), Милутина (1946) и Миланку, која је удата за Милана Никитовића из Венчана (имају сина и ћерку).

Драгиша Милутинов (1910-1991) је за време Другог светског рата био у заробљеништву у Немачкој, а после тога је живео у Енглеској, где је и умро. Пре тога био је ожењен са Рајном (1910-1946), ћерком Ивка Петровића из Венчана, са којом је родио Драгомира (1932-1981), Владимира (1934) и Добрилу (1940-2008).

Чедомир Стојанов (1914-1993) био је ожењен са Миленијом Плећевић (1912-1999) из Гараша са којом је родио Радојку (1934, удата за Миту Рајковића из Зеока, имају сина Малишу), Радмилу (1936, удата за Гвоздена Перишића из Рудоваца, имају сина Милету) и Радована (1938).

Младомир Светоликов (1921-2009), чувени „доктор Мита“, са првом супругом Љубицом има сина Миодрага (1949), а са другом супругом Марицом (1954) има ћерку Милицу (1986).

Живадин Светоликов (1923-1992) са супругом Верком (1930), ћерком Љубинке и Животе (1909-1992) Димитријевића из Четвртог реона, рађа Милана (1950) и Зорицу (1953).

Љубиша Милорадов (1923-1971) са супругом Милевом (1928-2009), ћерком Ангелине (1908-1989) и Чедомира (1904-1976) Дамњановића из Трећег реона, рађа Будислава (1948) и Љиљану (1950), која у браку са Славољубом Јеремићем – Зрком из Зеока има ћерку Мирјану и сина Жељка.

Драгослав Милорадов (1925-1964) са супругом Живодарком (1931-2005), ћерком Косовке (1912-1996) и Предрага (1909-1990) Ристивојевића из Стране, рађа Верку (1950, удата за Милана Проловића из Ниша, имају ћерке Јелену и Љиљану) и Живорада (1953).

Драгомир Милорадов (1929), звани „Гага“, живи у Љубљани. У браку са Естером Складани из Ријеке рађа ћерку Борјану (1969) која живи у Ријеци и има ћерке Хелу и Павлу.

Радован Милорадов (1934-2004) у браку са Надеждом (1936), ћерком Милована Живковића (1918-1992) из Сакуље, рађа Радосава (1956) и Зорицу (1958, новинарка на РТС). Радован - Рака, звани „Рачић“, био је директор „Метала“, живео је у Лазаревцу, а пензионерске дане проводио је у Барошевцу.

СЕДМО КОЛЕНО

Славко Бранивојев (1932-1956) у браку са Миленом (1935-2002), ћерком Селене и Живка Милановића из Прогореоца, добија три ћерке: Драгицу (1953, удата за Драгана Војиновића из Гараша, живе у Прогореоцима, имају Јасмину, 1974, и Милинка, 1978), Верицу

25

(1954, удата за Милоша Лукића из Прогореоца, имају Небојшу, 1972, и Сашу, 1974) и Зорицу (1957, удата за Војислава Савковића, 1954, из Трећег Реона, сада живе у Јелаву, имају Александра, 1977, и Андреју, 1980).

Властимир Бранивојев (1934-1997) у браку са Вукосавом (1940), ћерком Младена Андрића из Сакуље, добија Славицу (1961, удата за Радомира Павловића, 1956, из Трећег реона, сада живе у Јелаву, имају сина Бојана, 1984) и Бранка (1965). Године 1962. Властимир се пресељава из Ракинца на место где сада живи његов син Бранко, поред Аранђеловачког пута.

Радисав Живанов (1927-2007) у браку са Милицом (1930-2008), ћерком Живорада Аћимовића из Бурова, добија ћерке Драгану (1952, удата за Драгана Бојанића из Аранђеловца, имају синове Бојана и Миљана) и Мирјану (1965, удата за Милована Шљиваковића из Ваљева, имају Десанку, Милицу и Живојина).

Милутин Живанов (1929-2004) у браку са Љиљаном (1941-2012), ћерком Животе Лукића из Слатине (општина Сопот), добија Гордану (1960, удата за Србољуба Стојановића из Медошевца, имају Филипа, 1990), Славицу (1963) и Срећка (1966).

Чедомир Милошев (1938) живи у Аранђеловцу. У браку са Милицом (1942), ћерком Војислава Живковића из Сакуље, добија сина Драгана (1958).

Радован Милошев (1941-2012) у браку са Добринком (1941), ћерком Животе Васиљевића из Трбушнице, добија Владана (1961) и Зорана (1965). Због експропријације домаћинства у Трећем реону са супругом и сином Зораном пресељава се у Врњачку Бању.

Миливоје Љубисављев (1914-1998) у браку са Милојком (1919-2008), ћерком Владимира Марковића из Араповца, добија Светомира (1939-1940), Милоја (1941-2005), Даницу (1943, удата за Радосава Танасковића из Малих Црљени, имају Владана, 1963, и Златију, 1965) и Милену (1946, у првом браку, са Радисавом Томићем из Малих Црљени, има Даницу, 1965, и Дарка, 1967, а у другом браку,

са Душаном Божићем из Лазаревца, има Драгану, 1975).

Милан Љубисављев (1923-2006) био је ожењен са Миленом (1926-2004), ћерком Љубинке Ивковић из Сакуље и Милована Миловановића (1902-1978) из Малих Црљени. Живели су на имању Милениног ујака Милоша и ујне Јелисавке, у Сакуљи, до 1985. године, док их „Колубара“ није иселила, а онда су се вратили на Миланову земљу у Барошевац, у Тополе, са северне стране пруге. Милена и Милан су родили Момчила – Рашу (1947), Наду (1949, удата за Мила Настића из Великих Црљени, имају Весну и Драгана) и Милуна – Мила (1951).

Момчило Љубисављев (1925-2009) у браку са Милицом (1930-2012), ћерком Живојина Поповића (1908-1945) из Стране, има Гордану (1949, удата за Драгана Савића из Београда, имају Слађану и Бобу) и Мирослава (1954), док у браку са Вером Петровић из Дрена има Љиљану (1958, удата за Тому Милића из Малих Црљени, имају Горана и Зорана). Године 1950. Момчило силази у Луке, оделивши се од оца и браће. На том месту сада живи његов син Мирослав (1954).

Милован Љубисављев (1934-1999) у браку са Верком (1939), ћерком Косане (1907-1964) и Радована (1907-1987) Симића из Бистрице, има Владана (1957-2007) и Зорана (1959).

Живорад Божидарев (1927-1955) у браку са Рајном (1926-2006), ћерком Марка Синђелића из Даросаве, има Владана (1949-2012), Михаила (1952) и Радмилу (1954, удата за Боривоја Миловановића из Лазаревца, имају Предрага и Јелену).

Стеван Божидарев (1934-1992) био је учитељ у Прћиловици код Алексинца. У браку са Радојком Јефтић (1934) из Моравца (општина Алексинац) има Верицу (1958, удата за Мићу Живковића из Ниша, родили Тијану) и Славишу (1962).

Љубиша Радомиров (1931) у браку са Радмилом (1930-2014), ћерком Живорада Војичића из Мисаче, има Војислава (1948) и Винку (1949, удата за Радоја Филиповића из

26

Даросаве, добили Зорицу, 1971, Верицу, 1972, и Зорана, 1974).

Добросав Радомиров (1934) у браку са Грозданом Герасимовић из Венчана има Љубишу (1955) и Љубинку (1956), која је удата за Драгишу Андрића из Аранђеловца.

Славољуб Богољубов (1934-1991) у браку са Верком Костић из Крагујевца има Мирослава (1956-1998), Данку, Мирјану и Анђелку.

Живорад Драгољубов (1934) у браку са Маријом Милутиновић из Рудоваца има Зорана (1959) и Драгана (1962) који живе у Аранђеловцу.

Будислав Драгољубов (1938) у браку са Милином Дамњановић из Венчана има Срђана (1966) и Биљану (1970), која је удата за Воју Беговића из Венчана и има два сина.

Милан Драгољубов (1951) у браку са Верославом – Вером (1953), ћерком Милене и Радована – Пурише Бојића из Барошевца, има Снежану (1975, удата за Ивицу Бошковића из Београда, родили сина Матеју и ћерку) и Дарка (1981).

Миодраг Драгољубов (1953) у браку са Слободанком из Лукавице има Дејана (1977) и Данијелу (1980).

Милан Душанов (1928) у браку са Станијом Синђелић из Даросаве има Милорада (1948), Витомира (1952) и Рада (1956). Сви живе у Аустралији.

Александар Душанов (1932) у браку са Десанком Марковић из Даросаве има Јовицу (1960) и Златију, која је удата у Буковик и има два сина.

Мирољуб Душанов (1941-1991) у браку са Радмилом (1948-1983), ћерком Радоја Милића из Малих Црљени, има Олгицу (1970, удата за Момчила Стојановића из Даросаве, родили сина и ћерку), Милену (1973, удата у Трешњевицу, родила два сина) и Драгана (1976).

Милутин Душанов (1946) у браку са Љиљаном (1948), ћерком Живомира Танасковића из Малих Црљени, има Милицу (1968, удата у Трешњевицу, у Ђуриће, родила

сина Александра и ћерку Ану који живе у Аранђеловцу) и Ивану (1970, удата за Драгана Радосављевића из Иванче, родила Марка и Јелену).

Драгомир Драгишин (1932-1981) у браку са Олгом (1934), ћерком Миливоја Анђелковића из Рудоваца, није имао порода.

Владимир Драгишин (1934) у браку са Верославом (1936-2011), ћерком Николе Томашевића из Венчана, има Милоша (1957). Живе у Аранђеловцу.

Радован Чедомиров (1938) у браку са Олгом (1949), ћерком Милоја Недића из Живковаца, има Светлану (1967, удата за Војкана Илића из Степојевца, родили Лидију и Ивану) и Горана (1969). Због експропријације домаћинства у Трећем реону сада са супругом живи у Врњачкој Бањи.

Миодраг Младомиров (1949) у браку са Надом нема порода.

Милан Живадинов (1950) у браку са Јулком (1955), ћерком Радмиле (1933) и Раденка Марковића из Малих Црљени (преселили се у Јелав), има сина Ивана (1990). Због експропријације старог домаћинства у Трећем реону пресељени су и сада живе у Тополама. (Задња барошевачка кућа са јужне стране Аранђеловачког пута, према западу.)

Будислав Љубишин (1948) у браку са Миленијом (1950), ћерком Радмиле и Милована Петровића (1926) из Малих Црљени, има Маријану (1974) и Драгану (1975). Због експропријације старог домаћинства у Трећем реону од 28. 06. 2008. године живи у Лазаревцу.

Живорад Драгослављев (1953) у браку са Љубицом (1956), ћерком Живојина Јовановића из Аранђеловца, има Ану (1991, у браку са Иваном Беговићем из Венчана има сина Луку). Због експропријације старог домаћинства у Трећем реону од 2005. године живи у Аранђеловцу.

Радосав Радованов (1956) живи у Лазаревцу. У браку са Горданом (1958), ћерком

27

Слободана Николића из Лазаревца, има синове Марка (1984) и Уроша (1985).

ОСМО КОЛЕНО

Бранко Властимиров (1965) у браку са Љиљаном (1968), ћерком Живојина Гавриловића из Непричаве, има Бојану (1996) и Ђорђа (1998). Живе у барошевачком насељу Јелав I.

Срећко Милутинов (1966) у браку са Марином (1968), ћерком Наталије и Драгана Матића из Араповца, има ћерке Александру (1992), Марију (1993) и Сару (1997). Са супругом, ћеркама и сестром Славицом живи у Варошици, у близини зидане цркве.

Драган Чедомиров (1958) живи у Аранђеловцу. У браку са Светланом (1961), ћерком Видоја Штулића из Лазаревца, има ћерке Сању (1982) и Тању (1983) које су удате, као и сина Ивана (1987) који је ожењен.

Владан Радованов (1961) после селидбе из барошевачког Трећег реона живи у Аранђеловцу. Из брака са Вером Нешковић из Шушњара има ћерку Невену (1987).

Зоран Радованов (1965) после селидбе из барошевачког Трећег реона са мајком живи у Врњачкој Бањи.

Милоје Миливојев (1941-2005) у браку са Десанком (1941), ћерком Зорке (1914-1992) и Светозара (1906-1983) Милојевића из Стране, има Весну (1965, удата за Предрага Терзића, 1963, живе у Варошици, родили Тању, 1985, и Немању, 1987) и Јасмину (1967, удата за Радослава Игњатовића, 1965, живе у Јелаву I, родили Николу, 1989, и Јелену, 1993).

Момчило Миланов (1947), звани „Раша“, из брака са Миленом (1947-1985), ћерком Милорада Петровића из Степојевца, има Бранку (1967, удата за Зорана Томића, 1967, из Трећег реона, родили Душана, 1988, и Дејана, 1990, сада сви живе у Аранђеловцу) и Бранка (1969). Раша је у другом браку ожењен са Душицом (1953) из Јунковца. Од 1990. године живи у барошевачком засеоку Јелав II, у потесу који се некада звао Једековац.

Милун Миланов (1951), звани „Миле“, после селидбе из барошевачког Трећег реона од 2008. године живи у истом селу, у насељу Јелав I, у кући купљеној од потомака Милана Герасимовића.

Мирослав Момчилов (1954) у браку са Весном (1967), ћерком Златије и Зорана Ивановића из Вреоца, има Небојшу (1986) и Невену (1988, удата за Сашу Дишића из Лазаревца, родили Нину и Софију). Мирослав, звани „Мишко“, живи у барошевачком потесу „Луке“.

Зоран Милованов (1959) у браку са Горданом (1961), ћерком Миливоја Гајића из Миросаљаца, има Сузану (1983, у браку са Марком Арсенијевићем из Вреоца родила Анђелину, 2009) и Драгану (1985, удата за Радована Лазаревића из Лазаревца, родили Александра, 2006). Зораново домаћинство се налази у барошевачком засеоку Страна, у „Пантелића“ крају, у „Ливадама“, са северне стране главног пута кроз овај засеок.

Владан Живорадов (1949-2012) живео је у Лазаревцу. У браку са Горданом Остојић (1951) из Куле има Ољу (1973).

Михаило Живорадов (1952) у браку са Љиљаном (1953), ћерком Миљка Мирића из Калањеваца, има Сашу (1974) и Сању (1976).

Славиша Стеванов (1962) живи у Тешици код Алексинца. Ожењен је са Анђелијом Спасић из Тешице, родили су Миљану (1989-2009) и Николу (1994).

Војислав Љубишин (1948) у браку са Радмилом Лазић из Босуте има Радомира (1971) и Горана (1973).

Љубиша Добросављев (1955) у браку са Недом Петровић (1955) из Орашца има Мирољуба (1980) и Родољуба (1981).

Мирослав Славољубов (1956-1998) има Немању (1990).

Зоран Живорадов (1959) у браку са Загорком има Маријану и близанце Лазара и Милицу (1988).

28

Драган Живорадов (1962) у браку са Данијелом из Тополе има Јелицу (1990).

Срђан Будислављев (1966) у браку са Верицом Јефтић из Јабучја има Немању (1992) и Ђорђа (1995).

Дарко Миланов (1981) у браку са Аном има Данила и Дуњу.

Дејан Миодрагов (1977) од скора је у браку са Драганом из Тулежа.

Милорад Миланов (1948) живи у Аустралији, ожењен је и има Душана и Александра.

Витомир Миланов (1952) живи у Аустралији, ожењен је и има Дамњана, Наталију, Јована и Касију.

Раде Миланов (1956) живи у Аустралији, ожењен је и има Данијелу и Милана.

Јовица Александров (1960) у браку са Весном Добричић из Даросаве има три ћерке.

Милош Владимиров (1957) у браку са Мацом из Раниловића има Немању и Владимира. Живе у Аранђеловцу.

Горан Радованов (1969) у браку са Весном (1972), ћерком Јове Бракуса из Врховина у Лици, има Немању (1995) и Сандру (1998). Живе у барошевачком засеоку Вашариште.

Марко Радосављев (1984) живи у Лазаревцу. Од скора је у браку са Миленом Ђукетић (1984) из Лазаревца.

ДЕВЕТО КОЛЕНО

Бранко Момчилов (1969) у браку са Биљаном Поповић (1983) из Лазаревца нема порода. Живи у истом домаћинству са оцем, у потесу Једековац.

Небојша Мирослављев (1986) у браку са Тањом (1987), ћерком Добриле и Николе Живковића из Лазаревца, има Страхињу (2008), Ану (2011) и Милицу (2015). Живи у истом домаћинству са оцем, у потесу Луке.

Радомир Војислављев (1971) у браку са Весном Дишић из Даросаве има Лазара (1995) и Вељка (2005).

Горан Војислављев (1973) у браку са Емином Дамњановић из Венчана има Немању (1999) и Сању (2003).

Мирољуб Љубишин (1980) у браку са Јасном Мирковић (1979) из Крушевице има Милицу (2006) и Страхињу (2010).

Родољуб Љубишин (1981) у браку са Маријом Радосављевић из Даросаве има Уроша (2014).

Милан Радов живи у Аустралији и има Ђорђа и Јована.

ИЗВОРИ ИНФОРМАЦИЈА:

- Породична предања барошевачких домаћинстава фамилије Пантелић - Сведочење Михаила – Мике (Живорад) Пантелића (1952) из Даросаве на основу

породичног предања - Запис „Родослов“ сачињен од стране Радована (Милорад) Пантелића (1934-2004) - Натписи са споменика барошевачког и даросавачког гробља - Матичне књиге рођених из лазаревачке општинске матичне службе - Књиге из Архива Србије (Књиге тефтера од 1824. до 1839. године, Књига пописа

становништва Србије из 1863. године) - Књиге из Архива Града Београда (Матичне књиге рођених од 1842. до 1870. и од 1882.

до 1899. године, Матична књига умрлих од 1881. до 1906. године, Матична књига венчаних од 1886. до 1906. године, Књига пописа домаћинстава Србије из 1867. године)

- Књиге Милисава С. Пантелића из Крушевице („Мали Црљени“ из 2006. године, „Становништво седам села“ из 2010. године)

- Књига Петра Ж. Петровића „Шумадиска Колубара“ из 1949. године

Зоран Тошић

29

ГРАФИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОРОДИЦА ФАМИЛИЈЕ ПАНТЕЛИЋ КОЛЕНА НОСИОЦИ ПОРОДИЦА СУПРУГЕ ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦА

I Радојица, родоначелник II Пантелија Милош, Урош, Милан, Миленко, Никола, Благоје

III

Милош Јелена Александар, Миљана, Милинка, Милева, Полексија, Урош Анђелија Љубомир, Светолик, Љубица, Јеремија Милан Марија Миливоје, Петар, СретенМиленко Босиљка СинђелијаНикола Јелица Илија, Петар, Милица, Глигорије, Ружица, Милојка,

Благоје Марија Љубомир, Владимир, Светозар, Милутин, Милован, Радојка без порода

IV

Александар Петрија Марко, Ивана, Милка, Смиљана, Стаменија, Смиљка Стеван, СпасенијаЈелена Стаменка

Светолик Марија Мирјана, Милован, Радован, Драгиња, Катарина

Петар Јелена (Ленка) Драга, Драгомирнепозната жена Борисав, Владисав

Љубомир Даница Стеван, Лазар, МилутинВладимир Радојка Миљана, Јелена, Вујица, Стојан, Живота Светозар Миленија Милорад, Стеван, Стаменија

Милован Јована Пантелија, Сибинка, Милева, Перка, Милица Јевросима Светолик, Радомир

Радован Перса Марица, Стаменка, Благоје, Милорад, Лепосава, Лепосава без порода

V

Драгомир Росанда Јерина, Бранивоје, Живан, Милош, Олга Чедомир Анка Александар, МиланМилован Даница Мијаило, Љубисав, Светислав, Милица, МилорадРадован Драгиња Милева, Невена, Миодраг, Драга Стеван Стамена Божидар, Радомир, Богољуб, Љубинка Лазар Даринка Радоица, Драгољуб, Јелица, Кокара Милутин Ивана Душан, Драгиша, Каја, Љубиша, Ружа Стојан Перса Чедомир

Пантелија Живка СтаменкаДрагослава Јелика, Борика

Светолик Јулијана Милунка, Младомир, Живадин, Душанка, ЈованкаМилорад Даринка Љубиша, Драгослав, Драгомир, Радиша, Миладинка,

VI

Бранивоје Даница Славко, ВластимирЖиван Стаменка Радисав, МилутинМилош Станица Чедомир, РадованАлександар Ковиљка Лепосава, Вукосава, Славко

Љубисав Миросава МиливојеЛепосава Славка, Милан, МомчилоГроздана Марица, Милован

Милорад Анка РадмилаМиодраг Јана Десанка, Душанка, Славка Божидар Илинка Милица, Живорад, Јелена, Стеван Радомир Радојка Радмила, Ранка, Надежда, Љубиша, ДобросавБогољуб Наталија Славољуб, Надежда, Јелена, Даница

Драгољуб Љубина Живорад, Будислав, Верка Милена Милан, Миодраг

Душан Бранка Милан, Александар, Мирољуб, Милутин, МиланкаДрагиша Рајна Драгомир, Владимир, Добрила Чедомир Миленија Радојка, Радмила, Радован

Младомир Љубица МиодрагМарица Милица

Живадин Верка Милан, ЗорицаЉубиша Милева Будислав, ЉиљанаДрагослав Живодарка Верка, ЖиворадДрагомир Естера БорјанаРадован Надежда Радосав, ЗорицаСлавко Милена Драгица, Верица, ЗорицаВластимир Вукосава Славица, БранкоРадисав Милица Драгана, Мирјана

VII

30

VII

Милутин Љиљана Гордана, Славица, СрећкоЧедомир Милица ДраганРадован Добринка Владан, ЗоранМиливоје Милојка Светомир, Милоје, Даница, Милена Милан Милена Момчило, Нада, Милун

Момчило Милица Гордана, МирославВера Љиљана

Милован Верка Владан, ЗоранЖиворад Рајна Владан, Михаило, Радмила Стеван Радојка Верица, СлавишаЉубиша Радмила Војислав, ВинкаДобросав Гроздана Љубиша, ЉубинкаСлавољуб Верка Мирослав, Данка, Мирјана, Анђелка Живорад Марија Зоран, ДраганБудислав Милица Срђан, БиљанаМилан Верослава Снежана, ДаркоМиодраг Слободанка Дејан, ДанијелаМилан Станија Милорад, Витомир, РадеАлександар Десанка Јовица, ЗлатијаМирољуб Радмила Олгица, Милена, ДраганМилутин Љиљана Милица, ИванаДрагомир Олга немају породаВладимир Верка МилошРадован Олга Светлана, ГоранМиодраг Нада немају породаМилан Јулка ИванБудислав Миленија Маријана, ДраганаЖиворад Љубица АнаРадосав Гордана Марко, Урош

VIII

Бранко Љиљана Бојана, ЂорђеСрећко Марина Александра, Марија, СараДраган Светлана Сања, Тања, ИванВладан Вера НевенаМилоје Десанка Весна, ЈасминаМомчило Милена Бранка, БранкоМирослав Весна Небојша, Невена Зоран Гордана Сузана, Драгана Владан Гордана ОљаМихаило Љиљана Саша, СањаСлавиша Анђелија Миљана, Никола Војислав Радмила Радомир, ГоранЉубиша Неда Мирољуб, РодољубМирослав супруга НемањаЗоран Загорка Маријана, Лазар, МилицаДраган Данијела ЈелицаСрђан Верица Немања, ЂорђеДарко Ана Данило, ДуњаДејан Драгана од скоро у бракуМилорад супруга Душан, АлександарВитомир супруга Дамњан, Наталија, Јован, Касија Раде супруга Данијела, МиланЈовица Весна три ћеркеМилош Маца Немања, ВладимирГоран Весна Немања, СандраМарко Милена од скоро у браку

IX

Бранко Биљана Поповић без породаНебојша Тања Страхиња, Ана, МилицаРадомир Весна Лазар, ВељкоГоран Емина Немања, СањаМирољуб Јасна Милица, СтрахињаРодољуб Марија Урош Милан супруга Ђорђе, Јован

Саставио: Зоран Тошић; Нацртао: Михаило Јовановић из Јунковца

31

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ИСЕЉЕНЕ ПОРОДИЦЕ ИЗ ПРЕКОПАНОГ ДЕЛА БАРОШЕВЦА ( 2 )

РАДМИЛА (РАДОМИР) ДИМИТРИЈЕВИЋ (1909-1991)

Домаћинство Радмиле Димитријевић налазило се у Горњем крају, у Четвртом реону. Најближи комшија је био Живота Димитријевић (1909-1992).

Радмила се због експропријације иселила 1986. године, а домаћинство је остало неразрушено још петнаестак година.

У време селидбе Радмила је живела сама. Славила је Стевањдан (9. јануар).

Радмила је удовица покојног Радисава Димитријевића – Пурка (1908-1986), са којим је изродила шест ћерки: Јагодину (1932-2012, удату за Слободана Бојића), Ангелину (1935, удату за Милана Живковића), Војку (1937-1992, удату за Живојина Мијаиловића из Младеновца), Станку (1940, удату за Милоша Шаренца из Лазаревца), Косовку (1942, удату за Радосава Кумрића из Медошевца) и Стану (1946-2008, удату за Драгана Васића из Марковца код Велике Плане, живели у Паризу). Радмила и Радисав су имали и сина Момчила (1930-1931) који је умро као дете.

Родитељи Радмилиног мужа Радисава су Љубица (1876-1931, пореклом из Шопића, од Радивојевићих) и Петар (рођен 1874. године, погинуо 1913. године на Једрену). Они су поред Радисава имали и Анку (рођна 1900. године, удата за Милорада Пантелића, 1900-1921, касније се преудала у Сибницу), Радосава (1893- 1905) и Милеву (удата за Животу Станића). Родитељи Радисављевог оца Петра су Марица и Костадин (рођен 1840. године).

Радмила је ћерка Даринке и Радомира Чавића из Стрмова. (Иначе, Радмила је рођена сестра Милована Чавића, 1905-1986, чије је исељено домаћинство, са Спасојевине, приказано у овој рубрици прошлог броја овог часописа.)

Кум Радмилиног мужа Радисава је из Даросаве, од Пантелићих (Јовањдан), а он није кумовао никоме. Славски колач је ломио у цркви.

После селидбе из старог домаћинства у Четвртом реону, 1986. године, Радмила је живела код своје ћерке Ангелине и зета Милана Живковића, у Варошици, где је и умрла.

Ангелина – Гига Живковић, 17. 02. 2015.

МИЛАН (ЖИВАДИН) ПАНТЕЛИЋ (1950) Домаћинство Милана (познатији као

Микан) Пантелића налазило се у Трећем реону, са западне стране „џаде“, на двестотинак метара удаљено од пруге. Најближе комшије су му биле Живорад и Милица Пантелић.

Селидба је била 24. 10. 2007. године. У ствари, то је било принудно исељење у напуштену кућу Драгослава Павловића у Рударској улици број 10.

У то време укућани су били, поред Милана, Верка (1930) – мајка (ћерка Животе Димитријевића, 1909-1992, из Четвртог реона), Зорица (1953) – сестра, Јулка (1955) – супруга (ћерка Раденка Марковића из Јелава) и Иван (1990) – син. (Миланова мајка и сестра заправо нису ни дочекале у Барошевцу принудно исељење, пошто су се 24. августа 2007. године одселиле у купљени стан у Београду.) Слава им је Ђурђиц (16. новембар).

Миланова мајка Верка је у браку са Живадином (1923-1992) родила његову сестру Зорицу и њега. Миланов отац Живадин је син Јулијане (1895-1986, ћерка Драгутина Маринковића из Варошице) и Светолика (1899-1992), који су још имали Младомира – Миту (1921-2009), Милунку (1920-1928), Душанку (1925-2010) и Јованку (1929-2003). Миланов деда Светолик је син Јевросиме (1860-1938, ћерка Јеремије Иванковића из Петке) и Милована (1861-1913), који су још имали Радомира (1903-1904). Миланов прадеда Милован је син Марије и Благоја (1834-1899), који су још имали Љубомира (1853), Владимира (1855), Светозара (1858), Милутина (1859), Јелицу (1865), Радована (1867) и Росанду (1868). Миланов чукундеда Благоје је син Пантелије, чији је отац Радојица.

Миланова породица кумује Поповићима, Паливецима, Јовичићима, трбушничким Ђурђевићима, као и бистричким Недељковићима који живе у Јакову (Срем). Њима кумује Дејан Јанковић из Зеока.

Славски колач ломе у цркви. Локација новог домаћинства је на делу

барошевачког атара који се зове Тополе, где од 2010. године живи Милан са супругом и сином.

Милан Пантелић, 08. 04. 2015.

ИСЕЉАВАЊЕ

32

РАДОВАН (МИЛОШ) ПАНТЕЛИЋ (1941-2012)

Домаћинство Радована – Раке („Рака Милошићев“) Пантелића налазило се у Трећем реону, у Улици Бране Милутиновића број 5. (Та улица је била паралелна са индустријском пругом и простирала се уз њу, са северне стране, почињићи од „џаде“ и водећи до гробља у Бранежима.) Најближе комшије су биле Живко Филиповић, као и Радованов брат Чедомир.

Селидба је била у октобру 2009. године. У то време укућани су били, поред Раке,

Добринка (1941, ћерка Животе Васиљевића из Трбушнице) – супруга, Владан (1961) – син и Зоран (1965) – син. Слава им је Ђурђиц (16. новембар).

Радован је син Станице – Цаке (1920-1997, ћерка Персе и Љубомира Весића) и Милоша (1912-1996), који још имају Чедомира (1938). Ракин отац Милош је син Росанде (1879-1938, пореклом из Жупањца, од Радојичићих) и Драгомира (1876-1938), који су још имали Бранивоја (1904-1972), Живана (1906-1978) и Олгу (1922-2011, удата у Дрен, у Дражиће). Ракин деда Драгомир је син Петрије (1845-1885) и Александра (1844-1916), који су још имали Чедомира (1880-1912). Радованов прадеда Александар је син Милошев. Ракин чукундеда Милош је син Пантелијин, који је Радојичин.

Овој породици кумује Слободан – „Џине“ (Михаило) Герасимовић (1950), а они кумују Добрисаву (Лука) Томићу (1944).

Славски колач су ломили са Мирославом – „Митачом“ (Витомир) Савковићем (1931-2008), који је славио Никољдан (19. децембар).

Радован, Добринка и Зоран су се после експропријације њиховог домаћинства одселили у кућу у Врњачкој Бањи, а Владан у стан у Аранђеловцу.

Радован умире 2012. године и сахрањен је не новом барошевачком гробљу на Петковачи.

Зоран Р. Пантелић, 13. 04. 2015.

МИЛОШ (ЖИВОРАД) СТАНИЋ (1938-2015)

Домаћинство Милоша – Мише Станића налазило се на Спасовини. Најближе комшије су му биле Милисав – Мира (Милован) Чавић (1931-1994) и Милан Игњатовић.

Селидба је била 1981. године. У то време укућани су били, поред Мише,

Душанка – Дуца (1949, ћерка Радмиле и Трифуна, 1929, Николића) – супруга, Владан (1970) – син и Весна (1980) – ћерка. Славе Никољдан (19. децембар).

Милош је син Живке (1910-1995, ћерка Драге и Добривоја Миловановића из Малих Црљени) и Живорада (1912-2008), који су још имали Спасенију (1934, удата за Радомира Миљанића, 1936-2014, Радојичиног сина) и Милину (умрла као дете). Мишин отац Живорад је син Ангелине (ћерка Стане, 1865-1913, и Лазара, 1855-1913, Савковића из Трећег реона) и Радоја (1884-1967), који су још имали ћерке Милку и Радојку. Мишин деда Радоје је имао и други брак, са Анђелијом, са којом има Микаила – Кала (1923-1944, погинуо у Илоку, Срем), Мицу (удата у Рудовце, у Вићентијевиће) и Милорада.

Овој породици од старине кумују Томићи из Араповца. То кумство је преузела Данка, која потиче од Томићих, а удата је за Свету Арсенијевића из Араповца. Од Данке је кумство преузела њена ћерка Зорица која је удата за Рајка Ранковића из Миросаљаца.

Милош је славски колач ломио у кући, са сином Владаном.

Локација новог домаћинства је Вашариште, Улица Аранђеловачки пут.

Милошев син Владан се 1991. године жени са Весном (Милан) Филиповић (1973) из Миросаљаца са којом добија Сању (1992) и Сашу (1994). Милошева ћерка Весна се 2009. године пресељава у кућу у Ивањданској улици. Милош умире 2015. године.

Владан М. Станић, 06. 05. 2015.

РАДОВАН (МОМЧИЛО) САВКОВИЋ (1945)

Домаћинство Радована – Раје Савковића налазило се у Горњем крају, у Трећем реону, у „Савковића“ сокаку (трећи сокак са десне стране „џаде“, пута Барошевац – Миросаљци), на адреси „Трећи реон 47“. Пре исељавања у овом сокаку су се налазила и домаћинства Мирослава (Витомир) Савковића – Митаче, Велизара (Витомир) Савковића, Момира (Велизар) Савковића и Зорана (Љубисав) Павловића – Ђуре. У овом сокаку су била још два домаћинства која су се иселила крајем шездесетих година ХХ века, пре наиласка „Колубаре“: Драгољуба – Драже (Милутин) Павловића (са којим је живео његов син Радисав) и Радована (Драгољуб) Павловића.

Селидба је била 2001. године. У то време укућани су били, поред

Радована, Славка (1921-2004) – мајка (ћерка Лепосаве, 1895-1930, и Љубисава, 1892-1954, Пантелића из Стране, која се за Радовановог оца Момчила удала 1937. године), Роса (1948) – супруга (пореклом из Буковика, од Ивовићих, која се за

33

Радована удала 1974. године), Ивана (1975) – ћерка и Иван (1978) – син. Слава им је Никољдан (19. децембар).

Радованови родитељи Славка и Момчило (1912-1996) поред њега изродили су и три ћерке: Надежду (1938-1999, удата за Гојка Обрадовића из Београда, који је пореклом од Бајине Баште), Верку (1940, удата за Михајла – Микеца Пантелића из Лојаница, општина Владимирци, шабачки регион, живе у Аранђеловцу) и Зорку (1943, удата за Мирослава Р. Васиљевића из Малих Црљени, које су се некад звале Мали Црљенци). Радованов отац Момчило је син Драгиње (1894-1952, ћерка Ружице, 1863-1933, и Петра, 1858-1914, Јовановића из Стране) и Драгише (1890-1962, носилац Албанске споменице), који су поред њега имали још два сина: Синишу (1918-1985) и Љубишу (1920-1987). Радованов деда Драгиша је син Стане (1865-1913) и Лазара (1855-1913), који су поред њега имали и сина Михајла (1880-1915), као и ћерке Рајку (1898-1951, удата за Милоја Ристивојевића, 1891-1968, из Стране), Ангелину (удата за Радоја Станића, 1884-1967, са Спасовине), Цују (удата у Миросаљце, у Ивковиће) и Персу (удата за Чедомира Ђорђевића, рођеног 1888. године, из Малих Црљени). Радованов прадеда Лазар је син Саре (пореклом из аранђеловачког села Раниловића, од Бошњаковићих) и Савка.

Кумови Радованове породице су из Трбушнице, од Плећевићих. То је старо кумство, а Рају су венчали Даница – Дана и Бошко, који су живели у Ужицу. После њихове смрти кумство је наставио њихов син Зоран. Радован је кум Радише и Милана Крстића из Бистрице и то је такође старо кумство. Славски колач Раја ломи са Будиславом – Будом (Љубиша) Пантелићем (1948), који слави Ђурђиц (16. новембар), а из барошевачког Трећег реона је одсељен у Лазаревац. Ове две породице славски колач ломе од давнина.

Локација новог домаћинства је у Лазаревцу, у Улици Марије Бурсаћ број 7.

Године 2002. Радованов син Иван жени се са Данијелом Чавић (1983) из Стрмова (ћерка Снежане и Радоја) и исте године са њом добија сина Петра. (Иван је сада ожењен са Драганом Панић, 1983, из Лазаревца, која је пореклом из Јакова, општина Сурчин.) Рајина мајка Славка умире 2004. године и бива сахрањена у Барошевцу. На крају, године 2005. Радованова ћерка Ивана удаје се за Вукашина Љубобратовића из Београда, са којим тамо и живи, а следеће године добијају ћерку Софију.

Радован – Раја Савковић, 01. 09. 2015.

МИЛАН (ГЛИГОРИЈЕ) МИЉАНИЋ (1920 - 2006)

Домаћинство Милана Миљанића налазило се у Четвртом реону, на Спасовини, поред старог пута за Стрмово који је ишао кроз Миљанића крај. Најближе комшије су биле Милован - Лола Мијатовић (1925-1993), Момчило и Миодраг (1928-1985) Радојичић, Велимир - Веља Миљанић (1906-1988), као и Миланов брат Радомир.

Селидба је била 1981. године. У време селидбе у овом домаћинству је

поред Милана живела и његова супруга Олга (1920-1998), ћерка Ненада Димитријевића (1881-1955). Слава им је Никољдан (19. децембар).

Милан је служио војску у Београду од 1944. до 1947. године и учесник је НОБ-а. Са супругом Олгом је изродио синове Милована (1941) и Стевана (1943-2015) који су се преселили у Лазаравац (Милован 1970, а Стеван 1972. године), у своју кућу са два улаза у Улици Луке Спасојевића 5. Милован се 1970. године жени са Слободанком Марковић (1947) из Петке, са којом добија ћерке Славицу (1971) и Зорицу (1972). Стеван се 1973. године жени са Горданом Вулићевић (1947) из Пркосаве, са којом добија синове Горана (1974) и Зорана (1976). Горан живи у Београду, ожењен је и има троје деце: Ању, Вукашина и Димитрија. (Стеван је сахрањен у Лазаревцу.)

Милан је син Милице (1895-1947, пореклом из Стрмова, од Јовановићих) и Глгорија (1892-1945), који су поред њега имали и Милену (1923-2012, удата у Даросаву, у Прокиће) и Радомира (1929-2009), као и двоје деце која су умрла као мала: Милована (1926-1928) и Милојку (1919, живела 15 дана). Миланов отац Глигорије је син Миљане (пореклом из Малих Црљени, од Благојевићих) и Љубомира, који су поред њега имали и ћерке Спасенију (удата у Јанковиће, Светоликова мајка), Ранђију (удата у Мале Црљени, у Степановиће) и Драгињу (удата у Стрмово, у Пауновиће), као и двоје деце која су умрла као мала (Добривоје и Даница).

Миланови кумови су из Араповца, од Симићих, а он је кумовао Милићима из Малих Црљени. Славски колач је ломио код куће, са мушким чланом породице.

Милан се са супругом Олгом пресељава у купљено домаћинство, које се налази поред лазаревачке железничке станице. Ту и умиру, а сахрањени су у Петки.

Милован - Бели Миљанић (1941), септембра 2015.

34

НИКОЛА (СРЕЋКО) ТОМИЋ (1929 - 2014)

Домаћинство Николе Томића налазило се у Горњем крају, у Трећем реону, у „Томића“ сокаку (трећи сокак са леве стране „џаде“, „стари гробљански пут“). Пре исељавања у овом сокаку су се налазила и домаћинства Томислава и Милете Миљанића и Добрисава Томића.

Селидба је била у јулу 2010. године. У то време укућани су били, поред Николе,

Симка Томић (1926) - сестра, Милан Минић (1949) - зет (Станкин муж) и Станка Минић (1954) - ћерка. Славили су Јовањдан (20. јануар) и Ђурђиц (16. новембар).

Никола је пореклом из села Оровичка Планина (општина Љубовија), одакле је у Барошевац дошао 1951. године, запосливши се на „Пољу А“. Овде је прво становао код Светолика - Свете (Милован) Пантелића (1899-1992), да би касније купио земљу за кућевни плац, на којем је и оформио домаћинство које је предмет овог текста. Ту земљу је купио од извесних власника из Пркосаве, а она је некада припадала Милораду - Мићи (Радован) Пантелићу (1900-1967), којему је одузета почетком педесетих година ХХ века у оквиру „аграрне реформе“. Никола 1958. године доводи у Барошевац супругу Новку (1926-1997), сестру Симку (1926), ћерке Анку (1948), Живку (1952), Станку (1954) и Надежду (1957).

Никола је син Живке (1875-1948, девојачко презиме Дамњановић) и Срећка (1875-1948), који су још имали Видосаву (1922), Иванку (1924), Симку (1926) и Миленију (1931-2000). Николин отац Срећко је син Петрије и Живка. Николин зет Милан Минић пореклом је из Орашца (општина Аранђеловац), а родитељи су му Ружица (1923-1993) и Љубомир 1922-1997).

Кумови ове породице су Живан и Драгољуб Петаковић из Доње Оровице, засеок Петњак (општина Љубовија). Славски колач су ломили са Тикомиром - Тилом Миљанићем (1903-1983) са Спасовине, који је славио Никољдан (19. децембар).

Николина породица се после експропријације домаћинства сели у стан, у Лазаревац.

Никола умире 2014. године.

Милан Минић, 17. 10. 2015.

ВЕЛИКА (РАДИВОЈЕ) ЈОСИПОВИЋ (1931)

Домаћинство Велике (познатија као Винка) Јосиповић налазило се у Горњем крају, у Трећем реону, са леве стране „џаде“ (пут Барошевац -

Стрмово), на адреси „Трећи реон 18“. Најближе комшије су биле Радован (Радоје) Јосиповић, Чедомир (Владимир) Николић и Милорад (Божидар) Николић.

Селидба је била 2005. године. (Ово домаћинство се задње иселило из краја у којем се налазило.)

У време селидбе Винка је живела сама у домаћинству. Слава јој је Свети Илија (2. август), а поред ове, главне славе, „због земље“ је славила и Никољдан (19. децембар).

Винка (пореклом из Рудоваца, ћерка Зорке и Радивоја Стојановића) је удовица покојног Радојице Јосиповића (1932-2003), са којим је изродила синове Зорана (1957) и Миодрага (1958). Недуго после женидбе Радојица се запошљава у Јавној железници и због потребе службе са породицом одлази да станује у Даросави (која се онда звала Партизани), где остаје од 1957. до 1977. године, када се сви скупа враћају у Барошевац. (Старији син Зоран рођен је у Барошевцу, а млађи Миодраг у Даросави.) Миодраг почетком осамдесетих година ХХ века склапа брак са Верицом Лазаревић (1960) из Аранђеловца и добија децу Горана (1982) и Весну (1985), а Зоран се 1989. године жени са Снежаном Петронијевић (1956) из Даросаве, са којом има Мирјану (1990) и Милана (1993). Винкин унук Горан (Миодрагов син) ожењен је са Јеленом Тошић из Лазаревца, а унука Весна (Миодрагова ћерка) удата је у Лазаревац, сада се презива Раловић и родила је децу Вељка и Вању. Средином осамдесетих година ХХ века Винкин и Радојичин млађи син Миодраг сели се са својом породицом у Лазаревац, у новоизграђену заједничку кућу у Улици Николе Тесле, а исто то са својом породицом ради и његов старији брат Зоран, који се у исту кућу сели 1992. године. (Зоранов кућни број је 64, а Миодрагов 64 А.)

Винкин покојни муж Радојица син је Десанке (1902- 1990) и Радоја (1897-1941) Јосиповића који су поред њега имали Радована (1926-2009) и Милицу (1929-1955, удата у Шопић, у фамилију Симић, где је погинула од удара електричне струје), а такође и троје деце која су као мала поумирала. (Зна се за имена двоје од те деце, Наталија и Ангелина.) Радојичин отац Радоје пореклом је из села Шеврљуге, општина Косјерић, и у Барошевац је дошао да ради као рудар. (На радном месту је и погинуо.) Радојичина мајка Десанка ћерка је Данице (1883-1953, пореклом из Дрена, од Јанковићих) и Михајла (1880-1915) Савковића, који су поред ње имали ћерке Анку (1903-1923), Милену (1904-1994) и Станиславу, као и сина Небојшу (1912-1927). Милена се удаје за Драгољуба - Дражу (Милутин) Павловића (1904-

35

1979), довевши га у своју кућу, а Станислава (Цака) за Драгишу Јовановића из Рудоваца. Десанка такође доводи мужа Радоја на своје имање, али не у родитељско домаћинство, које се налазило у „Савковића“ сокаку, него на парцелу неколико стотина метара удаљену, на место које је описано на почетку овог текста. (Десанка је имала и полусестру Радмилу, 1919-1988, коју њена мајка Даница рађа после мужевљеве смрти. Радмила је била удата за Тикомира Миљанића, 1921-1989.) Отац Великине свекрве Десанке Михајло син је Стане (1865-1913) и Лазара (1855-1913), који су поред њега имали Драгишу (1890-1962), Рајку (1891-1953, удата за Милоја Ристивојевића из Стране), Ангелину (удата за Радоја Станића са Спасовине), Цују (удата у Миросаљце, у Ивковиће)

и Персу (удата за Чедомира Ђорђевића из Малих Црљени). Десанкин деда Лазар син је Саре (пореклом из Раниловића, од Бошњаковићих) и Савка.

Кум Винкине породице је Бранко (Миленко) Пауновић (1962), њен старији син Зоран кумује Драгославу Божићу (пореклом из Сакуље), а млађи Миодраг (Микица) на два места: у Даросаву, у Грујиће и у Аранђеловац, у Јовичиће. Славски колач су ломили у кући, између себе.

После селидбе из старог домаћинства у барошевачком Горњем крају Винка одлази код својих синова у Лазаревац.

Зоран Јосиповић, 25. 11. 2015.

СКЛАПАЊЕ БРАКА АНГЕЛИНА (1935) И МИЛАН (1932) ЖИВКОВИЋ

Ангелина (Гига) је ћерка Радмиле (1909-1991) и Радисава (1908- 1986) Димитријевића чије домаћинство се пре прекопавања од стране „Колубаре“ налазило у барошевачком Четвртом реону. Они су поред Гиге имали још пет ћерки: Јагодину (1932-2012), Војку (1937-1992), Станку (1940), Косовку (1942) и Стану (1946-2008). У тренутку Гигине удаје у овом домаћинству су живели сви овде наведени осим њене најстарије сестре Јагодине – Јане која је била удата за Слободана (Чедомир) Бојића (1928-1973). Слава им је била Стевањдан (9. јануар).

Милан је син Љубице (1914-1990) и Миодрага (1911-1984) чије домаћинство се налазило у Варошици, на месту где сада живи њихов унук Дарко (1964). Они су поред Милана имали још Мирку (1934-2010), Мирослава (1936- 2007) и Гордану (1945). У тренутку женидбе у овом домаћинству су, поред Милана, живели његови родитељи, брат Мирослав, сестра Гордана и баба по мајци Милица Маринковић. (Старија сестра Мирка већ се била удала за Блажу Јефтића из Београда.) Славили су Никољдан (19. децембар). После склапања брака младенци су једно време живели код Миланових родитеља, а 1963. године селе се у потес Ћерамиџиница, на место где им се и сада налази домаћинство.

Гига и Милан су „љубав започели“ на вашару, у барошевачкој црквеној порти, прве недеље васкршњег поста 1955. године. Милан је повео коло и позвао је да игра до њега, што је Гига прихватила и од тада су заједно.

Просидба је била месец дана пре свадбе у домаћинству Гигиног оца Радисава (Пурка). На њу су ишли Миланови родитељи и стриц Живорад (1908-1965), који је као „говорљив“ човек том приликом имао главну реч. Тада је уговорен дан свадбе.

Испит је био недељу дана пре свадбе, у барошевачкој цркви, где је тада службовао поп Радиша Драшовић. Бошчалук су од Пуркове куће донеле Гигина сестра Војка и сестра из фамилије Будимка (Була) (1932), Животина ћерка, а преузеле га Миланова сестра Гордана и сестра од стрица Љиљана (1943), Светина ћерка. У бошчалуку су се налазили ћилим, џемпер, кошуља, чарапе, доњи веш, пешкир, торба са којом су младожењини буклијом звали на свадбу.

Младину буклију је носио Гигин брат из фамилије Радојица (Баџа) (1933), Животин син. Њихова „званица“ је била део Четвртог реона, без Спасовине и Камаља, укупно педесетак кућа. На буклију су се углавном китиле вунене чарапе, пешкири, кошуље. Младожењину буклију је носио Миланов брат Мирослав. Њихова „званица“ је била цела тадашња Варошица (од пруге до Ракинца), као и цео засеок Страна. Међутим, пошто

36

је за исти дан, када и Миланова, била заказана и свадба Миће Пантелића, из Стране су звали свега неколико кућа. Укупно, младожењини су на свадбу позвали шездесетак домаћинстава.

Свадба је била у недељу, 18. новембра 1956. године, по лепом времену. (Занимљиво је да су у Барошевцу истог дана биле још две свадбе. Као што је мало пре напоменуто, у Страни је истог дана било весеље код Милована – Миће Пантелића, 1934-1999, Љубисављевог сина, који се оженио Верком, 1939, ћерком Радована Симића из Бистрице. У Трећем реону је, пак, истог дана Милан Мирковић, 1932-2005, Милованов син, довео Верку, 1938, ћерку Ђурађа Мирковића из Рудоваца.) На Гигиној и Милановој свадби кум је био Лека Пантелић (1906-1995), стари сват – Чеда Маринковић (1903-1967), војвода – Блажа Јефтић из Београда, муж Миланове сестре Мирке, девер – Миланов брат Мирослав, наконче – Добрица Јефтић (Бата Жуљ), Миркин и Блажин син. Подрумџија је код младожењиних био Миланов стриц Драга (1914-1980), а кувар Радомир Ђорђевић - Букача (1924-1993). Кувало се у земљаним лонцима: у једном чорба од живине, а у два кисели купус. Још је било и свињско печење. Пили су се кувана ракија и вино. Позвани гости су у корпама доносили част: погачу, печену кокошку (ближа родбина је уместо кокошке доносила печено прасе које је дељено на пола – једна половина је служена на свадби, друга се враћала у корпу онога ко је донео и он је односио својој кући), „патишпањ“ (нефиловану) торту, флашу ракије („благе“, око 13 гради, онда се није пила „љута“). (Онда су на свадбу углавном ишли старији, ређе и деца.) Јело се из чорбалука, без тањира, кашике и виљушке су биле алуминијумске (први пут у Барошевцу, дотле су биле дрвене), ножева није било. Свирали су Цигани из Лукавице, њих шесторо, на челу са виолинистом Дишом. У оркестру су, поред виолина, били хармоника и бас, а певала је Дишина супруга Љубица која је у то време дојила бебу.

Младожењиних сватова је било осамдесетак, за младу су ишли фијакерима, коњима, пешице. Мотка са јабуком је била привезана за храст Животе Димитријевића (1909-1992), а гађао је Андреја Пауновић (1909-2002). Код младине куће сватове су китиле Гигине сестре и Була Животина. Они су ту послужени слатким и куваном ракијом коју је кувао Пера Степановић (1911-1994). Музике није било код девојачке куће, а са сватовима је долазила она од младожењине. Младенце је фијакером возио Жока из

Миросаљаца. Ручак за Пуркове госте кувале су Живодарка, супруга Милосава Чавића (1926-2011) и Милена (1919-1998), супруга Драгише Степановића (1909-1987).

Венчање је у барошевачкој цркви било око 14 часова. Прстен за младу купио је кум (имао је љубичасте каменчиће) и он је том приликом ставио на њен прст. (Занимљиво је да је службено венчање обављено у среду пред свадбу, у старој барошевачкој општинској згради, која се налазила на месту где је сада двориште Борисављевог сина Милана Ђорђевића, 1953, са јужне стране пута за стару школу. Матичар је био Чеда Јовичић из Зеока, а сведоци Милованов син Милисав – Мира Чавић, 1931-1994, и Богосављев син Милош Николић, 1931-2010, који су се ту случајно затекли.)

Двадесетак игларица је дошло увече, на дан свадбе, а корпицу, са започетим чарапама, иглама и шећером од младине куће је донео Баџа Животин. Пурко је тридесетак повођана довео у Живковиће сутрадан око 14 часова. Дошли су по лепом времену, а увече, када су одлазили, снег је већ био прекрио земљу. Поновка (повраћаја) није било.

Младенци су прављени следеће године, баш на празник Младенце, 22. марта. Било је преко тридесет гостију, младина и младожењина родбина. Гига се сећа поклона који је добила од Борике (1914-2003), супруге Степана Димитријевића (1911-1991): малу глеђеисану тепсију и ренде. Ту тепсијицу још користи. Ручак за госте је служен у великој просторији, у кући Миланових родитеља, у којој је некада била чувена „Бањанчева кафана“. (У тој просторији су дочекивани и повођани, на други дан свадбе.)

24. 02. 2015. Према казивању Ангелине – Гиге Живковић

ГРОЗДАНА (1939) И ЖИВОМИР (1936) БОЈИЋ

Гроздана је ћерка Јане (1900-1965, рођена Грујић) и Рајка (1892-1987) Павловића из Крушевице, чија се кућа налазила одмах изнад извора „киселе воде“ у овом селу. Они су поред Гроздане имали још четири старије ћерке: Зорку (1925-2003, у другом браку за Милованом Миљанићем, 1928-2008, из Барошевца), Божану (1926-2006, удата за Миодрага Спасојевића из Малих Црљени), Десанку (1929-2010, у браку са Љубисавом Симићем из Трбушнице) и Радмилу (1932-2012, удата за Милоша Лазаревића из Бистрице). У време Грозданине удаје у овом

37

домаћинству су живели само њени родитељи и она. Слава им је била Никољдан (19. децембар).

Живомир је син Милојке (1909-1990, ћерка Ненада Димитријевића, 1881-1955) и Витомира (1906-1980) Бојића, чије се домаћинство налазило на Камаљу, у тзв. „Бојића“ крају, где је и данас. Они су поред Живомира имали и ћерку Милицу (1938-2013), удату за Томислава Читаковића (1929) из Мушића код Мионице. У време Живомирове женидбе у овом домаћинству су живели само његови родитељи и он. Славили су Враче (14. новембар).

Гроздана и Живомир су се упознали на вашару у Крушевици а упознавању је претходила активност наводаџије Миодрага Спасојевића из Малих Црљени, мужа Грозданине сестре Божане.

Живомиров отац Витомир и ујак Степан Димитријевић (1911-1991) после тога одлазе у Крушевицу да се са Грозданиним оцем „нареде“ и том приликом је постигнут договор око венчања, али датум свадбе није утврђен. Наиме, Грозданин отац Рајко је инсистирао да се морају обавити сви пољски радови, скинути летина, а тек потом обавити венчање. Како у дому Павловића није било мушке деце, све, па и најтеже послове су обављале ћерке са родитељима. Пошто су се остале ћерке поудавале Грозданина помоћ је била драгоцена.

Младима, Гроздани и Живомиру, није се баш толико чекало, па су одлучили да сами изаберу када ће почети заједнички живот. Тако је Гроздана „побегла“ из дома Павловића, сутрадан по Преображењу, 20. августа 1961. године. По њу је Жика дошао фијакером којим је управљао његов тетак Михаило Герасимовић (1924-1998) из Барошевца, муж Косаре (1925), сестре младожењине мајке Милојке. Са њима су пошла Живомирова браћа и сестре из фамилије, Милош (1934-2015), Томислав (1938), Јагодина и Милица, као и брат од ујака Милисав Димитријевић (1940).

Испит је у барошевачкој цркви обављен на Богородицу, 14. октобра 1961. године, где је тада службовао поп Радиша Драшовић. Бошчалук су из Крушевице донеле Грозданине сестре Зорка, Божана и Радмила, а преузеле га Живомирове сестре из фамилије Љиљана (1941, Михаилова ћерка) и Јагодина (Чедомирова ћерка). У бошчалуку су се налазили: ћилим, торба (која је касније послужила за ношење младожењине буклије), џемпер, кошуља, веш, чарапе, рукавице, пешкир,...

Свадба је била у недељу, 5. новембра 1961. године, у дому породице Бојић у Барошевцу.

Младожењину буклију је носио Живомиров отац Витомир. Сазвано је педесетак кућа. Поред Бојића, званице су били Миљанићи, Ђорђевићи, Димитријевићи, Марковићи, Чавићи, Станићи,... Дан свадбе је био кишовит и прилично хладан па су сватови морали да се сместе у кућу, по собама на спрату, „кујну“ у приземљу, подрум Слободана (Чедомир) Бојића (1928-1973),...

Кум је био Михаило Марјановић из Зеока, стари сват Степан Димитријевић, војвода Томислав Читаковић, девер Милисав Димитријевић, а наконче Миломир (Радован) Бојић (1959). Свирали су Цигани из Лукавице на челу са Ђиласом.

Домаћини на свадби су били Чедомир (Петроније) Бојић (1899-1989) и Живота Димитријевић (1909-1992), а подрумџије Радован (1928-2003, Михаилов син) и Слободан Бојић. За припрему хране побринуо се кувар, Чедомир (Драгић) Дамњановић (1904-1976) из Трећег реона, који је уз помоћ жена припремио пихтије, чорбу од живине, кисели купус куван у земљаним лонцима. Овчије и свињско печење испечени су дан раније, „за ватром“. Пили су се кувана ракија и вино. Столови и клупе скупљали су се у ближем и даљем комшилуку. Гости су доносили корпе са погачом, печеном кокошком, флашом ракије или вина, тортом. Торта је била печено тесто од јаја, без фила, „патишпањ“. Госте су китиле младожењине нерођене сестре Косовка Димитријевић, Љиљана и Јагодина Бојић. Младенце је фијакером возио Михаило Герасимовић.

Увече су дошли младини, прво игларице, са корпом и започетим плетивом чарапа, шећером и јабукама, а затим и повођани.

Грађанско венчање је обављено неколико дана пре свадбе у старој барошевачкој општинској згради. Матичар је био Чеда Јовичић из Зеока, а један од сведока Љуба Лазаревић из Стрмова.

Повратак је приређен у дому Павловића у Крушевици, петнаестак дана после свадбе, где се тридесетак младожењиних, углавном млађих, дружило са младинима, јело се, пило, певало,... Госте су служиле младине сестре и зетови.

11. 05. 2015. Зорица (Живомир) Радојичић, Рудовци

ДЕСАНКА (1943) И МИОДРАГ (1934) НИКОЛИЋ

Десанка је ћерка Станојке (1909-1986, рођене Аћимовић) и Радована (1914-1978) Симеуновића из Крушевице, засеока Паљевито. Рођена је као шесто, најмлађе дете у породици, а

38

поред ње Станојка и Радован су имали још две ћерке, Радојку (1931) и Новку (1934), као и три сина, Љубомира (1936), Живомира (1938) и Десимира (1940-2009). У тренутку Десанкине удаје ово домаћинство су, поред ње, сачињавали још и њени родитењи, браћа, као и Љубомирова супруга Миланка, Десанкина заова. Слава им је Никољдан (19. децембар).

Миодраг (Лела) је син Полексије – Јелене (1907-1996, рођене Лазаревић, из Зеока) и Богосава (1900-1982) Николића из Барошевца, засеока Трећи реон. Миодраг је имао још четири брата, три старија, Миливоја (1926-2014), Милана (1929), Милоша (1931-2010), као и једног млађег, Станимира (1936-2014). У тренутку Лелине женидбе ово домаћинство су, поред њега, сачињавали још и његови родитељи, тетка Љубинка (1888-1967, Богосављева сестра), као и брат Милош са својом породицом: супругом Смиљком (1933-2013) и децом Зорицом (1957) и Мирославом (1959). Слава им је Никољдан (19. децембар). После склапања брака младенци су живели код Лелиних родитеља у Горњем крају, Павловића сокаку (пут за Букинац), да би се 1968. године преселили у новоизграђену кућу у засеоку Тополе, где и данас живе.

Десанка и Миодраг су се упознали на Аранђеловдан, 26. јула 1957. године, на вашару, у порти аранђеловачке цркве. Нису се често виђали, по њиховом казивању свега 15 до 20 пута за три године њиховог забављања, и то већином о вашарима и другим светковинама које су се организовале по околним селима. Просидбе и веридбе није било. Наиме, Десанка је без родитељског знања, у договору са браћом, у недељу, 2. октобра 1960. године, кренула са њима на пијацу у Рудовце. Ту их је сачекао Миодраг, будући Десанкин супруг, а одатле су њих двоје заједно дошли у Барошевац, „ћиром“. Уговорено је да свадба буде за нешто више од месец дана, а пошто је Десанка још била малолетна морала је добити сагласност родитеља који су потписом у општини то и одобрили.

Свадба је била у недељу, 6. новембра 1960. године. Испит је био недељу дана пре свадбе у барошевачкој цркви. Грађанско венчање је обављено у четвртак, 3. новембра, у старој барошевачкој општинској згради. Тог дана су се венчали и Бранка (1942) и Раденко (1935) Ђорђевић, као и Миланка и Радосав Миљанић. Време је на дан свадбе било право јесење, облачно и кишовито. Венчаницу за младу шила је Гроздана Степановић (1921-2008), а одело за

младожењу Владимир Живковић, обоје из Барошевца. Младожењину буклију је носио Миодрагов брат Милош. Било је осамдесетак сватова, већином Лелина родбина и комшилук. Домаћин на свадби је био Драгиша Павловић (1920-2004), комшија из истог сокака. Кум је био Љубиша Пантелић (1923-1971) из Барошевца, син Даринке (1901-1981) и Милорада (1900-1966). Стари сват је био Драгољуб Лазаревић – Белка из Зеока, а војвода Миодраг Марковић – Данић (1932 – 2006) из Барошевца. Девер је био БудиславНиколић (1950), син најстаријег Миодраговог брата Миливоја, а други синовац, Милошев син Мирослав – Мики, наконче. Младенци су се фијакером, који је возио Милутин Мартиновић из Зеока, одвезли на венчање у барошевачку цркву. Венчао их је поп Константин – Коста Д. Новосиљцев з Рудоваца, звани „Рус“. Кувар је био Чеда Дамњановић (1904-1976), а сватове је китила Лелина комшиница Десанка Милановић (1943), Миленина (1924-1983) и Ранкова (1911-1985) ћерка. Пошто је било кишовито време гости су сели дуж трема од коша, у дворишту Лелиног оца Богосава. Тада су се столови и столице позајмљивали од комшија, а младенци нису седели са осталим гостима већ су их дочекивали и из поштовања стајали поред кума и старог свата, док су они ручали у челу столова. Од хране су послужене пихтије, овчија чорба, кувани кисели купус и свињско печење. И гости су, такође, у котарицама доносили разне ђаконије, као част, па су послуживани и са оним што су донели, поред хране коју је спремио домаћин. Тако се за трпезом могло наћи још и по које печено пиле, погача, торта патишпањ, ситни колачи – ванилице. Пила се ракија (блага) и домаће вино, пиво се ретко пило у то време, тек по која флаша. Пред кумом и старим сватом били су постављени тањири и алуминијумске виљушке и кашике, а остали гости су послужени храном из земљаних ћаса, из којих су јели дрвеним кашикама.

Свирали су Цигани из Лукавице на челу са Мијом. Као гарант да ће свирати на свадби музичари су код домаћина остављали неки од инструмената, пар дана пред весеље, како се не би десило да домаћин буде преварен и музика не дође. Најпопуларније су биле песме „Три ливаде“ и „Знаш ли драги ону шљиву ранку?“. Игларице су дошле увече и није их било више од десетак, Десанкина браћа и снаје и омладина из младиног комшилука у Крушевици. Сутрадан је дошло двадесетак повођана и они су били послужени у кући Лелиног оца Богосава Николића.

39

Миодрагов брат Милан, који се у то време већ био одселио у Београд, направио је уз помоћ свог фотоапарата пар фотографија, тако да Десанка и Миодраг и после 55 година брака имају успомену на ове догађаје.

Поновка није било, а младенци су прављени следеће године, 22. марта.

06. 06. 2015. Бојан Г. Николић

АНГЕЛИНА (1939) И МИЛИЋ (1936) НИКОЛИЋ

Ангелина – Гина је ћерка Миросаве (1913-1995, пореклом из Рудоваца, од Симићих) и Чедомира (1909-1940) Ђурђевића из барошевачког засеока Страна, који су поред ње имали и једно мушко дете које је умрло са 11 месеци (Милун, 1937). Слава им је била Никољдан (19. децембар). Пошто јој је умро муж, Гинина мајка Миросава се преуда за Велимира – Слају Ђорђевића (1898-1983) у барошевачки засеок Горњи крај и са собом поведе и ћеркицу Гину, која је тада имала седам година. У тренутку Гинине удаје у овом домаћинству су, поред ње, живели још и њена мајка Миросава, очух Слаја, затим Слајин син из првог брака Ранко (1928-2000), као и Ранкова супруга Милена (1934) и њихова ћерка Гордана (1953-2005).

Милић је син Зорке (1912-1998, пореклом од Радојичићих) и Тикомира (1906-1996) Николића из барошевачког Трећег реона, који су поред њега имали и ћерку Милицу (1933), удату за Жику Ђурђевића из Зеока. У тренутку Милићеве женидбе у овом домаћинству су, поред њега, живели и његови родитељи Зорка и Тикомир, као и баба Станојка (1878-1971), Тикомирова мајка. Слава им је Никољдан (19. децембар). После склапања брака младенци су живели код Милићевих родитеља, у Трећем реону („Николића“ сокак, тачније речено – пут који је водио од „џаде“ према Четвртом реону, преко потока Букинца). Године 2004. пресељавају се, због прекопавања домаћинства од стране „Колубаре“, у барошевачки засеок Вашариште, поред игралишта.

Пошто су од малена живели у истом крају Барошевца Гина и Милић су се самим тим и познавали, тако да за њихово склапање брака није било наводаџилука. На једно месец дана пре свадбе Милићеви родитељи и он ишли су у домаћинство Гининог очуха Слаје на договор у вези овог свечаног догађаја и то би се могло сматрати неком врстом просидбе. Петнаестак дана пре свадбе младенце је у барошевачкој цркви

„испитао“ поп Радиша Драшовић. Бошчалук за младожењу је тога дана од младине куће донела Гинина другарица Љубинка (Миодраг) Ђорђевић. Десетак дана пре свадбе у старој општинској згради у Барошевцу обављено је службено венчање на којем су сведоци били Воја Ристивојевић (1909-1980) из Барошевца као и Благоје Јовичић из Зеока, који су се ту случајно нашли. Пошто је млада у то време била стара 16 година и 3 месеца, морала је из лазаревачког Суда добити потврду о способности за ступање у брак.

Свадба је била у недељу, 19. фебруара 1956. године. Младожењину буклију је носио Милићев брат од стрица Никола, Ниџа Николић (1927-1995), Лепосавин (1906-1982) и Светислављев (1903-1992) син, који је на свадбу позвао педесетак домаћинстава, углавном из Трећег реона. Због великог снега сватови су за младу ишли саоницама са коњском запрегом и пешице. Младенце је возио Миомир (Милорад) Савковић (1927-2003), који је за ту прилику на саонице поставио надстрешницу, као на фијакеру. Поред ових ишле су још двоје саонице, а војводу је возио Милан Јовановић, звани „Дошљак“, из Јунковца. Сметови на путу су били толико велики те су сватови са „џаде“, код штале Богосава Николића (1900-1982), препречили и „избили“ на „Ђорђевића“ сокак код Степановића шуме. Младу је испратила најближа родбина њене мајке Миросаве и очуха Слаје.

Кум је био Богољуб (Милан) Ђорђевић (1934). (У ствари, стари кумови Милићеве породице су Пауновићи, који су се из Зеока преселили у Барошевац. Младенце је на овој свадби требао венчати шнајдер Владимир Пауновић, 1918-1948, звани „Буља“, чији се отац Малиша такође бавио овим занатом и био је најстарији кројач у Барошевцу. Међутим, Буља је у то време умро и његова супруга Десанка, 1924-1964, звана Шимитара, кумство је пренела на својег брата Богољуба.) Стари сват је био Воја Спасић из Рудоваца, а војвода Миша Ђурђевић из Зеока, девер Милићеве сестре Милице, који је на овој свадби носио заставу уместо њеног супруга Жике, који је тада био у војсци. Девер је била Љиља Спасић из Рудоваца а наконче Милинко (Чедомир) Николић (1955).

Кувар је био Чедомир (Драгић) Дамњановић (1904-1976), а помагао му је Драгослав Николић, звани „Рака Церман“. Подрумџије су биле Тихомир (Чедомир) Николић (1903-1987) и Момчило (Драгиша) Савковић (1912-1996). Са својим оркестром од пет чланова свирао

40

је Драга из Баљевца, код Обреновца. (Младожењина мизика је ишла са сватовима и у Ђорђевиће, а после свадбе су преноћили у Милићевој кући, да би остали за сутрадан, за повођане.)

На дан свадбе је било врло хладно, али није падао снег. Столови и клупе за госте постављени су у младожењином дворишту, а служени су овчија чорба, кувани кисели купус и печење. Пиле су се врућа и блага ракија као и вино.

Игларице су дошле увече, а повођани, њих двадесетак, сутрадан. Због хладноће су седели у кући и унутра им је свирала музика. Младенци су били 22. марта, исте године, а повраћаја није било.

26. 07. 2015. Према казивању Милића Николића

ВЕРКА (1938) И МИЛАН (1932 - 2005) МИРКОВИЋ

Верка је ћерка Љубинке (1913-1995, пореклом из Венчана, од Спасојевићих) и Ђурђа (1910-1983) Мирковића из Рудоваца, засеока Караћевац. Рођена је као треће од петоро деце, а поред ње њени родитељи Љубинка и Ђурђе имали су још три ћерке, Зору (1934), Милену (1940) и Десанку (1943), као и сина Милорада (1936-2013). У тренутку Веркине удаје у овом домаћинству су, поред ње и њених родитеља, живеле њене сестре Милена и Десанка (Зора је већ била удата), брат Милорад, као и Ђурђева мајка Живана и отац Милан. Слава им је била Свети Јован Милостиви (25. новембар).

Милан је син Јелке (1907-1984, пореклом из Сакуље, од Милићих) и Милована (1909-1998) Мирковића из барошевачког Трећег реона, који су још имали и ћерку Љубинку (1937-2002). У тренутку Миланове женидбе у овом домаћинству су, поред њега, његових родитеља и сестре, живели још и Милованов отац Никола (1884-1965, Миланов деда), као и Живомирка (1922-2006, Николина ћерка, Миланова тетка). Слава им је Никољдан (19. децембар). После склапања брака младенци су живели код Миланових родитеља, у Трећем реону („Мирковића“ сокак), да би се, због прекопавања старог домаћинства од стране „Колубаре“, 1993. године преселили у новоизграђену кућу у барошевачком насељу Јелав, где Верка и данас живи са сином Бранком (1963), снахом Љиљаном (1963) и унуцима Николом (1989) и Урошем (1991).

На једно месец и нешто више дана пре него што ће се узети Верка и Милан су се упознали у порти барошевачке цркве док су гледали недељна

венчања. Упознао их је Веркин рођак Душан Симић из Рудоваца (син Радмиле, која је Веркиној мајци Љубинки била сестра од тетке), који је и са будућим младожењом Миланом био у сродству. Недељу дана након упознавања Милан са мајком Јелком одлази у Веркин дом, у Рудовце, у „помињање“. Тада је и уговорен датум када ће Веркини родитељи, као и њена тетка Драгиња (рођена 1908. године, Ђурђева сестра, удата за Милоја Станисављевића, 1903-1974, из Рудоваца), доћи у госте код Милана да погледају кућу и да се боље упознају. Та посета је била на двадесетак дана пред свадбу и ту је „пала наредба“ да се будући младенци узму. Милан је тог поподнева, након договора, испекао прасе, гости су ручали, причали и вратили се у Рудовце са ручним сатом који је будући младожења спремио за младу.

Недељу дана пре свадбе будуће младенце у барошевачкој цркви „испитује“ поп Радиша Драшовић. За Милана је из Рудоваца донет „бошчалук“ у коме су се налазили појас, пешкир, чарапе, пар кошуља, мушке гаће – све то увијено у чаршав. Уз будућу младу су дошли и њен отац Ђурђе, затим Нада Мирковић (супруга Ђурђевог синовца из фамилије Мирослава, чији се отац звао Милић), као и Драгослава (Биса) Станисављевић (1936-2011, Веркина сестра од тетке из Рудоваца, ћерка Драгиње и Милоја), а уз будућег младожењу његов отац Милован и сестра Љубинка. Пар дана после овог догађаја Веркин отац води будуће младенце у Ваљево и купује им намештај (орман, брачни кревет, сто и две столице).

Свадба је била у недељу, 18. новембра 1956. године. За младу је из Барошевца у Рудовце ишло стотинак сватова, углавном пешице (стигне се за око сат времена), а била су и 3 – 4 фијакера. Са собом су водили и музику. Након гађања јабуке, која је била подигнута испред капије, сватови седају и бивају послужени кафом, слатким и ракијом. После обављене „прошевине“ одлази се на венчање, у барошевачку цркву. (Ту се истиог дана венчавају и Гига и Милан Живковић, као и Верка и Мића Пантелић, а исти чин обавља и један брачни пар из Трбушнице.) (Верка и Милан грађанско венчање обављају дан раније у барошевачкој месној канцеларији. Млада не мења презиме, пошто из рудовачких долази у барошевачке Мирковиће. Један од сведока је био Милан Божић, 1919-1987.) Венчаницу за младу шила је Миљана Герасимовић (1925-2012, Љубомирова супруга) од материјала који су у Ваљеву купили младожењин отац Милован и сестра Љубинка, са којима је у куповоину ишла и

41

Верка. Младину буклију је носио Гвозден Мирковић, син Ђурђевог брата из фамилије Тодора. Фијакер са младенцима возио је имућни Божа Матијашевић из Араповца, са својим коњима.

Време је на дан свадбе било суво, али је сутрадан, по доласку повођана, падао снег. Кума је била Мирјана Добричић из Бистрице, стари сват Милован Милић из Сакуље (брат младожењине мајке Јелке), војвода Витомир Цветковић из Бељине (Надеждин муж, која је била ћерка другог Јелкиног брата Чедомира), девер Јездимир Милић из Сакуље (син поменутог Јелкиног брата Чедомира), а наконче Мира Арсенијевић из Вреоца (син ћерке старог свата Милована, која се звала Милева, а била је удата за Жику). Испред капије, код младожењиног дома у Горњем крају, на којој је, као и на кући, био исплетен венац од јеловине и бршљана, кума и стари сват су пили буклију. Затим се у воћу, поред дворишта, где су били постављени столови и клупе, служио свадбени ручак за стотинак гостију. Кувар, а уједно и домаћин на свадби био је младожењин блиски рођак и први комшија Чедомир (Драгић) Дамњановић (1904-1976). Служили су се чорба, кувани кисели купус и овчије и свињско печење. И гости су, такође, у котарицама доносили разну храну: печене праце и пилиће, погаче (обавезно), „патишпањ“ торте, колаче гурабије (ванилице), а од пића по флашу вина или ракије. (Новац се тада није доносио.) Све би се то, и оно што су младожењини спремили, и поклони које су гости донели, у току ручка нашло за трпезом. Из земљаних чорбалука ручало се дрвеним кашикама. (Тањира није било.) Пили су се домаће вино и ракија из младожењиног подрума. Послуга је вино доносила у кофама, захватала га лончићима и сипала гостима у чаше. Свирао је Мија из Лукавице са својим оркестром у којем су биле виолине, хармоника и бас. Сватове су цветићима рузмарина китиле две девојчице, добијајући за то од њих новац.

Игларице су дошле увече и било их је двадесетак, углавном Веркине сестре, браћа и комшинке. Најпре су отишле до Верке, која је у том тренутку била у кући и дале јој игле и плетиво, да би након тога, сви заједно, после поздрављања са укућанима и сватовима, ручали. Игранка је трајала до касно у ноћ. Највеселије су биле жене – редуше: Ангелина – Гица Дамњановић (1908-1989, супруга горепоменутог кувара Чедомира), њена јетрва Живка (1901-1981, супруга Чедомировог брата Александра, 1897-1988), Миладинка – Кева Мирковић (1912-1973, супруга Драгомира – Драге,

1912-1993, који је био брат од стрица Божидара младожењином оцу Миловану), њена јетрва Мирка (1922-1962, супруга Драгомировог брата Чедомира, 1915-1987), Љубинка Мирковић (1938, супруга Милоша, 1931-1980, који је био брат од стрица Сретена младожењином оцу Миловану). Оне су биле главне за послове око спремања хране.

Сутрадан, око поднева, дошли су повођани, па су се ручак и игранка и у току тог дана наставили са истим музичарима, који су преспавали у младожењиној кући. Након месец дана ишло се у „првине“, у посету тазбини. Младенци су прављени следеће године, 22. марта, такође у младожењином дворишту, али без музике. Било је двадесетак званица са Миланове и свега пар са Веркине стране.

Верка и данас чува сећање и успомену на своју свадбу у виду пар старих фотографија.

20. 09. 2015. Према казивању Верке Мирковић

НАДЕЖДА (1934) И МИРОСЛАВ (1929 – 2007) САВКОВИЋ

Надежда – Наца је ћерка Лепосаве (1915-1999, пореклом из Бистрице, од Стојковићих) и Чедомира (1909-1986) Павловића из Венчана, засеок Магловац, који су поред ње имали још четворо млађе деце: Живорада (1936), Љубивоја (1939), Добривоја (1942) и Гроздану (1946). У тренутку Надеждине удаје сви овде наведени су живели у њеном домаћинству. Слава им је Никољдан (19. децембар).

Мирослав – Мишко је син Лепосаве (1900-1973, пореклом из Ћелија, од Стефановићих) и Животе (1897-1971) Савковића из барошевачког Трећег реона („Мирковића“ сокак), који су поред њега имали још четири ћерке: Радмилу (1922-1938), Милицу (1927-1989), Надежду (1928-1996) и Олгу (1931-1933). У тренутку Мирослављеве женидбе у овом домаћинству су живели његови родитељи и он. Слава им је Никољдан (19. децембар). Пошто су се узели Надежда и Мирослав су живели у овом домаћинству до 2003. године, када се, због прекопавања истог од стране „Колубаре“, пресељавају у насеље Јелав (Равногорска улица).

Надежда и Мирослав су „љубав започели“ 1951. године, на вашару у Миросаљцима („Недеља по Ђурђевдану“). Будући младожења је у то време био на одсуству из војске и обучен у униформу ухватио се у коло, поред Наце, и од тада траје

42

њихово познанство. После одслужења војног рока Мишко се наставља виђати са будућом младом, да би почетком фебруара следеће године његови родитељи отишли у Венчане, у дом будућих пријатеља, на „помињање“. Лепосава и Живота су том приликом са собом повели и своје ћерке, Мирослављеве сестре, Милицу и Надежду, њихове мужеве Милутина Спасојевића из Рубрибрезе, односно Милорада – Мују Гајића (1926-1989) из Барошевца, као и блиске рођаке из фамилије: Момчила (1912-1996), његову супругу Славку (1921-2004) и Велизара (1926-2007). Након ручка и „чашице разговора“ договорено је да Надеждини родитељи за недељак дана дођу у Барошевац, на „гледање куће“ будућег зета. Тако и беше, а Лепосава и Чедомир том приликом из Венчана са собом поведоше и стричеве будуће младе Дражу и Милорада, њихове супруге Милену, односно Радмилу, а ту се нађе и старији рођак Милета Милинковић. Домаћинство будућих пријатеља у Барошевцу им се допаде и „паде договор“ да Мирослав доведе Надежду у Барошевац са просидбе, за коју се уговори дан.

Просидба је била крајем фебруара 1952. године, пред сам Васкршњи пост. На њу је из Барошевца у дом Нациних родитеља у Венчане дошло педесетак гостију, са све музиком. Домаћин их је послужио ручком (чорба, кувани кисели купус, свињско и овчије печење), а највише се пила врућа ракија. Одатле Мирослав одводи Надежду у Барошевац, фијакером, чији је власник неки Стрмовац. (Поред овог, било је још пар фијакера, они су ишли путем преко Стрмова и Тулежа, а већина гостију из Барошевца путовала је пешице, преким путевима, који су делимично водили кроз њиве.)

„Испит“ младенаца је обављен у венчанској цркви „Свети Георгије“, недељак дана пред свадбу, а обавио га је свештеник Радисав. За младожењу су из Павловића дома „бошчалук“ донели Надеждин брат Живорад, стрине Милена и Радмила, као и сестре Миланка и Верка, и предали му га у руке, испред цркве. Са Мишком су овога пута из Барошевца дошле Љубинка (Витомир) Савковић (1933-2012) и Дуца (Чедомир) Дамњановић. У бошчалуку су се налазили: ћилим, торба, торбак, џемпер, три кошуље, троје чарапе, два појаса, три пара веша, рукавице, шал, три пешкира, три марамице, завеса, „нецано“ миље и везене шустикле.

Позивање буклијом за свадбу у Барошевцу креће почетком маја месеца. Носио ју је Миомир Савковић (1929-1988), најстарији син од Живомира

(1904-1989), младожењиног брата од рођеног стрица. Прво су позвани кум, стари сват, девер и војвода. Свадба је била у недељу, 18. маја 1952. године. Кум је био Михаило Ранђић из Трбушнице, стари сват Миленко Стефановић из Ћелија (брат младожењине мајке Лепосаве), ручни девер Миленкова синовица Радмила, војвода Муја Гајић, а наконче Момир (Велизар) Савковић (1951). Сватове су китиле Љубинка (Витомир) Савковић и Слободанка, звана „Дуца“ (Чедомир) Дамњановић. Венчање је у барошевачкој цркви обавио свештеник Михаило – Миле Протић. Занимљиво је да су истог дана на овом месту обављена још два венчања: Верке (1930-1994, ћерке Андреје Пауновића, 1909-2002) и Дула Илића (1929-1995), као и Живанке (1931-2014) и Миленка (1930-2015) Ранковића из Бистрице. Венчаницу за Нацу шила је Анка (1907- 1972), супруга Славољуба Божића (1913-1989), а вал и венац донео је старојко. Одело за Мишка сашио је Тика Благојевић из Малих Црљени. Иначе, службено венчање обављено је у априлу исте године, у старој барошевачкој општинској згради. Званично лице био је Драгиша Павловић (1920-2004), а један од сведока Муја Гајић.

Време је на дан свадбе било лепо, право пролећно, са доста сунца. Када су се сватови, после венчања, вратили младожењиној кући, на затвореној капији чекали су их Момчило, Живомир и Велизар Савковић, као и Чедомир Мирковић (1915-1987) и тражили да пред њима буклију пију младожењин отац Живота, па кум, старојко и војвода, као и један од сватова. Чутуру са буклијом донела је војводица (Надежда, супруга војводе Мује Гајића, иначе младожењина сестра), која ју је дотле чувала. Док су овде наведени испијали ракију из чутуре, при том се прекрстивши, она четворица, што су чувала затворену капију, певала су: „Домаћин буклију пије, Бога моли, амин, амин!“, и тако редом, употребљавајући, уместо речи „домаћин“, термине „кум“ (док је кум пио из буклије), па, исто тако, „старојко“, „војвода“ и, на крају, „сват“. Тек тада се капија отвара и сватови улазе у авлију, а пред кућом их чека младина свекрва Лепосава, држећи у руци сито са пшеницом и кукурузом, као и јабуку окићену парама. Млада узима јабуку и баца је преко главе, према сунцу, а сито на кров. Затим подиже наконче, па улази у кућу, уз послужење, по старом обичају.

После тога сватови седају за столове, постављене у дворишту, и веселе се уз музику, „иће и пиће“. Спремљена је била кокошија чорба,

43

затим кисели купус куван у земљаним лонцима, као и овчије и свињско печење. Кувао је, зна се, Чедомир (Драгић) Дамњановић (1904-1976), а помагао му његов верни пратилац у оваквим приликама, Драгослав Николић, звани „Рака Церман“. Гости су, исто тако, доносили у корпама јело (погача, печено пиле, патишпањ торта, колачи гурабије) и флашу вина. Свирали су Рудовчани Раја Мирковић и његов син Станко, као и Милић Ђорђевић из Малих Црљени. Најпопуларнија је била песма „Устај рано, свануло је давно“ и уз звуке те песме орио се цео Горњи крај. Младенци за време ручка не седају, већ „дворе“ кума и старог свата. Истог дана долази тридесетак игларица из Венчана, а котарицу, са два клупчета, пет игала и започетим плетењем носи младин брат Живорад. Весеље је трајало до ране зоре. Сутрадан у Барошевац стиже и четрдесетак повођана.

Исте те године Надежда рађа ћерку Биљану, а две године касније сина Војислава. Ова породица се, због прекопавања домаћинства у Трећем реону од стране Рударског базена „Колубара“, новембра месеца 2003. године сели у насеље Јелав, у Равногорску улицу. Надежда ту и данас живи са сином и снахом Зорицом (1957), унуком Александром (1977), његовом супругом Наташом (1985) и праунуцима Вељком (2011) и Илијом (2015). У кући поред њихове, у истом дворишту, живи други Надеждин унук Андреја (1980), његова супруга Марија (1979) и њихови синови Никола (2001) и Ненад (2007).

04. 10. 2015. Према казивању Надежде Савковић

ВЕРКА (1939) И МИЛОВАН (1934 – 1999) ПАНТЕЛИЋ

Верка – Вера је ћерка Косане (1907-1964, пореклом из Трбушнице) и Радована (1907-1987) Симића из Бистрице, који су поред ње имали и ћерку Стаменку – Мицу (1941). Ово је други брак Вериног оца Радована, који је у претходном, са првом супругом Гроздином, имао синове, Верину полубраћу, Драгољуба (1925) и Хранислава – Авицу (1927). У тренутку Веркине удаје у овом домаћинству су живели сви овде наведени, затим Драгољубова супруга Миљана (пореклом из Лукавице), њихова деца Милинка, Милован и Бранка, као и Хранислављева супруга Вера (пореклом из Трбушнице, од Матићих) и њихова ћерка Рада. (Укупно дванаесторо; Вера се сећа да се дешавало да се за ручак спреми огромна гибаница и да се она цела поједе од самих

укућана, толико их је много било у овом домаћинству.) Славили су Јовањдан (20. јануар).

Милован – Мића је син Гроздане (1902-1962, пореклом из Пољаница, код Љига, од Остојићих) и Љубисава (1892-1954) Пантелића из барошевачког засеока Страна, који су поред њега имали и ћерку Марицу (1931-2013, удата за Данила Добросављевића из Брајковца). Ово је трећи брак Мићиног оца Љубисава: са првом супругом Миросавом (1893-1916, ћерка Петронија Бојића са Камаља) имао је сина Миливоја (1914-1998), са другом супругом Лепосавом (1895-1930, родом из Сибнице) ћерку Славку (1921-2004, удата за Момчила Савковића из Горњег краја) и синове Милана (1923-2006) и Момчила (1925-2009). И Мићина мајка Гроздана имала је један брак пре него што је дошла за Љубисава и у њему родила ћерке Милосаву и Ровину, које је довела са собом у Барошевац. У тренутку Мићине женидбе у овом домаћинству је поред њега живела и његова мајка. Славили су Ђурђиц (16. новембар). После склапања брака младенци су живели у овом домаћинству, где се Верка и данас налази.

Вера и Мића су се упознали 29. априла 1956. године, на Цвети, на вашару, у порти барошевачке цркве. На повратку за Бистрицу испратио ју је до Маринковићих кућа, које су од порте удаљене двестотинак метара, и дао јој до знања да му се свиђа и да би се желео оженити њоме. Други пут су се видели после осам дана, 7. маја, на Васкрсни понедељак. Верка је тога дана долазила у Барошевац, код другарице из детињства Љубинке (Милорад) Ранковић (1938), која се претходне године удала за Милоша (Сретен) Мирковића (1931-1980), у чијем дому су на тај дан провођени „младенци“. На повратку у Бистрицу Мића ју је сачекао код порте и овога пута је испратио чак до на Петковачу, показавши јој одатле где му је кућа и још више јој нагласио да би је желео узети. Коначно, трећи пут („трећа – срећа“) су се видели у уторак, 22. маја, на вашару о барошевачкој литији (Мали Никољдан), на који је Верка дошла са мајком. Мића јој је одлучно дао до знања да би се баш тога дана желео оженити њоме, она се мало бунила, првенствено истичући своју младост (петог марта те године тек је „узела“ седамнаесту годину), али ипак пристаде, пре свега привучена његовом лепотом. Прво ју је одвео до куће својег брата Момчила, у Лукама, која је ближа порти од његовог дома у Ливадама. Она се мало побуни, примећујући да та кућа не личи на ону коју јој је показао онога пута када ју је испратио до Петковаче, приликом њиховог другог сусрета. Али

44

Мића јој све објасни, посла одатле брата Момчила да јави мајци да јој „стиже одмена“ и да динамитом објави новост. Овај одмах отрча у Ливаде, преко, кроз њиве, привеза експлозив за један брестић који се налазио код Мићине капије, упали га, он груну, пуче стакло на једном прозору, утом стиже музика са вашара, народ се искупи и поче игранка. (Беше ту више народа него у порти, пола Бистричана. Јадна Верина мајка, сазнавши шта се десило, покупи се и оде сама натраг.) Свирали су хармоникаш Милан (Божидар) Ристивојевић – „Зубоња“ (1931-1999) и басиста „Ђувин“ из Крушевице. Вера се сећа, Мића и она се попели на спрат од куће и гледају кроз прозор, у авлији игра коло, води га Славко (Бранивоје) Пантелић (1932-1956), а до њега Вукосава (Тикомир) Гајић, која се мало пре тога удала у Лазаревац. (Славко је кратко време после тога преминуо.) То је било то и тако Вера „насамо утече“, после само три краткотрајна састанка са будућим мужем, двадесет и неки дан по упознавању.

Три дана после тога дође у Барошевац Веркина снаха Миљана, да види где се то ова уда, а недељак дана касније одоше у Бистрицу, „на помиру“, Мићина мајка Гроздана, брат Миливоје, као и рођаци из фамилије, браћа Живан (1906-1978) и Милош (1912-1996), Драгомирови синови.

„Испит“ је био у барошевачкој цркви, петнаестак дана пре свадбе. Бошчалук су том приликом из Бистрице донеле Веркина сестра Стаменка и снаха Вера и предале га младожењи. Недељак дана после тога младенци су се „регистровали“ у просторији која се налазила у згради на месту где је сада амбуланта. Младу су, због малолетности, родитељи пре тога морали водити у лазаревачки суд (налазио се на месту где је сада полицијска станица) и дати сагласност за њену удају. Сватове је буклијом сазивао Милованов брат Миливоје.

Свадба је била у недељу, 18. новембра 1956. године. Сватове су китиле младожењине синовице Даница (1943, Миливојева ћерка) и Гордана (1949, Момчилова ћерка), кум је био Михаило (Страин) Герасимовић, стари сват – Мићин ујак Ратко Остојић из Пољаница, војвода – младожењин зет Данило Добросављевић из Брајковца, девер – Рада из Вреоца (ћерка Мићине полусестре Милосаве), наконче – Радин брат Мирко. Младенце је на венчање у барошевачку цркву фијакером возио кум Михаило, а венчао их поп „Жућа“ (Радиша Драшовић). Куварице су биле Косовка Ристивојевић (1912-1996, Предрагова

супруга) и Лепосава – Леца Гајић (1902-1990, Чедомирова супруга), а помагала им је Јула „Букачина“, мајка Живка Вујичића. У подруму су били Миливоје и Милош Пантелић. Свирали су хармоникаши Влаја Ивановић са Петковаче и Зубоња, као и виолиниста Ђилас из Лукавице. Гостију је било свега четрдесетак. (Истог дана у селу су биле још две свадбе, једна у непосредној близини – код Милана Живковића, и то је разлог што није било више присутних. Много већи скуп је био на игранци приликом Мићине женидбе, о литији, пола године пре свадбе.) Увече је из Бистрице дошло двадесетак игларица и повођана, корпу са иглама за младу је донео њен полубрат „Авица“ (Хранислав).

Венчаницу за младу шила је њена заова Марица из Брајковца. Уочи свадбе Верин отац из Бистрице је дотерао намештај за младенце: брачне кревете, сто, две столице, шифоњер, креденац за кухињу и шиваћу машину. Пошто младу није интересовало шивење, машину су исте године продали „Слини“ Чавићу из Стрмова. Иначе, та година је била тешка, „гладна“: у току лета град је „побио“ сав усев и тешко се сналазило за „кору хлеба“. Младожењин ујак Ратко из Пољаница помогао је младенцима дотеравши им кола жита тога лета, пошто тамо није било невремена. (Да им, донекле, улепша „младеначке дане“.)

О Младенцима следеће године био је „поновак“, а једно четири месеца касније десетак младожењиних рођака иде у „повраћај“, у Бистрицу, на тамошњу „молитву“, која пада у недељу уочи Светог Илије.

24. 10. 2015. Према казивању Верке Пантелић

МЛАЂАНА (1970) И СЛАВОЉУБ (1962) НИКОЛИЋ

Млађана је ћерка Станице (1934-2008, пореклом из Јунковца, од Милошевићих) и Бранибора (1928-2002) Симића из рудовачког Трећег реона, чија се кућа налазила изнад речице Даросавице. (Ова речица извире у потесу Златовац, на тромеђи Рудоваца, Венчана и Даросаве, а у реку Пештан улива се на рудовачком атару.) Поред ње имали су и ћерке Слађану (1969, удата за Душана Басару, живе у Београду) и Биљану (1971, удата за Дражена Треботића из рудовачке „колоније“). У време Млађанине удаје у овом домаћинству су, поред ње, живели и њени родитељи; старија сестра Слађана је становала у Београду, где је била запослена, а млађа Биљана се већ била удала. Слава им је Никољдан (19. децембар).

45

Славољуб је син Милине (1940-1996, пореклом из Араповца, од Пирићих) и Чедомира (1938-2013) Николића из барошевачког Трећег реона. Поред њега имали су и ћерку Славицу (1960-2011, удата за Миливоја Лазаревића, 1954, из Малих Црљени). У тренутку Славољубове женидбе у овом домаћинству су поред њега живели и његови родитељи. Слава им је Никољдан (19. децембар). После склапања брака младенци су живели код младожењиних родитеља, да би се 30. октобра 2005. године преселили у насеље ЈелавI (Равногорска улица), због прекопавања старог домаћинства од стране „Колубаре“.

Млађана и Славољуб су се упознали на игранци, на годину и по дана пре склапања брака, и после тога су се забављали, виђавши се скоро сваки дан, на изласцима у ресторане, кафане, на игранкама. (Ондашња излажења, за разлику од садашњег времена, нису трајала до иза поноћи.) Младенци су се сами договорили о томе када ће се узети и о свим детаљима у вези са тим, без икаквог утицаја од стране обе породице. Славољуб је Млађану „одвео“ својој кући, „насамо“, у суботу, 29. септембра 1990. године. Наиме, будућа младаје тога дана била на свадби код својег брата од ујака из Медошевца. Увече је Славољуб тамо дошао на игранку сам, а вратио се кући са будућом животном сапутницом.

Кроз недељак дана, у суботу и недељу, 6. и 7. октобра, Славољубова породица поводомњегове женидбе прави „славље“, где се на вечерама искупља по педесетак гостију, оба дана. У суботу су долазили најближи младеначки рођаци, а у недељу младожењина фамилија и комшије. За јело је спремано све као за „праву“ свадбу, од предјела до печења, а софре су постављане како унутра, у кући, тако и напољу, у дворишту, пошто је оба дана било пријатно и суво време. Музика је била „на увце“, без појачала: хармонику је свирао Влада Јелић (1974) из Београда, син Славке, Славољубове сестре од тетке, а синтисајзер Раша из Трбушнице. Следеће недеље најужа Славољубова родбина одлази у Рудовце, у дом Млађаниних родитеља, на „помиру“, где их је сачекала младина родбина. Тада је уговорен дан за свадбу. Занимљиво је да су прве игранке на које су младенци „изишли“ биле непуних месец дана пошто су се узели, у суботу, 27. октобра: прва је била у младожењиној фамилији, на дан „девојачке“ свадбе Славице Николић (1973), Добрилине и Слободанове старије ћерке, која се

удала у Миросаљце, у Стевановиће, а друга код Зорана (Радован) Пантелића (1965), званог „Челенџер“.

„Младенци“ су били баш на тај празник, 22. марта 1991. године, у дому породице Николић у барошевачком Горњем крају, уз присуство педесетак гостију. (Најужа родбина, са обе стране.)

„Испит“ је био у рудовачком храму „Вазнесења Господњег“ у којем је тада чинодејствовао свештеник Станислав Митровић, звани „Цане“, а обављен је баш на Васкрс, 7. априла 1991. године. Бошчалук за младожењу је од младине куће донела Млађанина сестра Слађана, а присуствовали су још њени родитељи, друга сестра и брат од стрица Предраг.

Сутрадан, на Васкрсни понедељак, кренуло се са позивањем гостију на свадбу, а буклију је у 200 кућа носио Славољубов брат из фамилије Гвозден (Радисав) Николић (1964). За ову прилику у Аранђеловцу је штампано 200 позивница које је Гвозден остављао онима што их не затекне код куће, пошто се буклија не враћа да би се исти гости поново позвали. Самим позивницама, без буклије, позвано је двадесетак гостију (младожењине, као и колеге са посла његовог оца Чедомира).

Младенци су се венчали првог дана свадбе, у суботу, 20. априла 1991. године. Спремање је почело недељак дана пре весеља. На кућевном плацу породице Николић за смештај гостију постављена је огромна, дводелна шатра (22 Х 20 метара), изнајмљена од Животе Бранковића из Миросаљаца. У то време у околини је била најбоља, тек купљена, могла је да „прими“ до 800 гостију, а изнајмљивање је коштало 2000 немачких марака. (Рецимо, музика је за два дана „погођена“ за 1800 марака.) Украшена је креп папиром и ружама прављеним од папирних марамица. На капији је исплетен венац од зеленила у који су биле уденуте руже искројене од белог папира. Младин отац је уочи свадбе дотерао дар за младенце, комплетан намештај купљен у салону у Аранђеловцу: регал „Мост“ (у то време најмодернији, тек изашао), тросед, двосед, фотељу, комоду, сет сточића, лустер и завесу. За госте и послугу припремљен је дар, а млада је на дан свадбе даривала најужу младожењину родбину поклонима које су јој из Рудоваца донели родитељи, уочи самог весеља. Венчаница за младу, заједно са пратећом опремом која уз њу иде (цвет за главу, рукавице, ципеле), купљена је у Београду, исто тако и одело за младожењу.

46

Кум је био Раденко Јанковић из Дрена (старо кумство), стари сват – Владан Пирић из Железника (брат од стрица младожењине мајке Милине, пошто нема рођеног), војводица и војвода – Славица (младожењина сестра) и Миливоје, Мића Лазаревић из Малих Црљени, девер – већ поменути Владан Јелић из Београда („хармоникаш“), наконче – Драган Лазаревић (1988, војводин син).

Госте је забављао оркестар Миће Матијашевића из Араповца, у то време најпознатији у околини, у коме су, поред шефа (клавијатуре), биле и две хармонике, гитара, бубњеви, виолина (Влада „Паганини“), два певача (Муја Марковић из Копљара и Бранко Павловић, звани „Коцош“, из Малих Црљени) и певачица. Инструменте су дотерали, наместили и испробали увече уочи свадбе. Најпопуларније су биле песме „Данас мајко жениш сина“, „Свадба“, „Само тако“, „Испод палме, на обали мора“, „Јел ти жао момачког живота?“, „Ударио тук на лук“,...

Главна задужења су углавном имале особе из младожењине фамилије: „домаћини“ на свадби били су Милић (1936, син Тикомира Станојкиног) и Мирослав (син Тикомира Ђурђијиног), „шеф“ послуге – Зоран (1956, Милорадов син, звани „Шока“), за смештај гостију задужени су били Слободан (1953, Ђорђев) и Славко (1959, Николин син, звани „Мариџан“), подрумџије – Ђорђе (1929, Божидарев), Трифун (1929, Живојинов) и његов син Душан (1952), Миодраг (1934, Богосављев син, звани „Лела“), Живомир „Шуцин“ (син Љубомира, званог „Шустер“), а ту је био и Милан Милојевић (1955-2015, звани „Крца“) из Стране. Кафу је кувао чувени „пар“ – Милева Ракина (1925) и Живодарка Радомирова (1923), а носиле су је, заједно са слатким – две Љиљане (Слободанова и „Шокина“, прва 1958. годиште, друга 1965), као и две снахе Николе, Ниџе Николића (Дана и Љуба, прва 1956. годиште, друга 1958). Јело за свадбу је кувао професионални кувар Тома из Шопића, а помагале су му две Јуле, Бошкове снахе (Ђокина и Мићина, прва 1930. годиште, друга 1935). Сватове су рузмарином китиле Славица Радисављева (1966) и Зорица Слободанова (1974), а ту су биле и Гоца Добросављевић из Лазаревца (младожењина „посестрима“, ћерка Љиљане и Миће, бивших Славољубових комшија), као и Јелена из Београда (ћерка Миланке, Славољубове сестре од тетке Јагоде).

„Извођење“ младенаца пуцњавом су „огласили“ Шока, Дане Јелић из Београда (муж Славке, младожењине сестре од тетке) и Зоран (Милан) Николић (1967, звани „Кики“, из засеока Страна). Младу је извео Дејан Лазаревић из Малих Црљени, старији син војводе Миливоја, а младожењу Александар Перишић, син Душанке, Славољубове сестре од тетке Јагоде. Барјак за војводу су изнеле поменута Љиљана Слободанова, као и Лина (1959, Милојкова супруга). Поред велике заставе сашивена је била и мала, српска, са четири слова „С“, а носио ју је војводин син Дејан и са њом водио коло. Сватови су се, пре поласка на венчање, окрепили послужењем и пићем, било их је око 200, одвезли су се у педесетак аутомобила. Младенце је у црвеној „Мазди 323“ (у то време нови и познати модел ових кола) возио Ивица Вучковић из Стране. Грађанско венчање је било у 13 часова у просторијама месне заједнице Барошевац (службено лице је био матичар барошевачке Месне канцеларије Живко Мирчић из Медошевца), а црквено пола сата касније у сеоском храму „Покрова Пресвете Богородице“ пред свештеником Томиславом Једоксићем. (То је било једино венчање тога дана у овој цркви.) На повратку кући сватове на капији песмом дочекују Радисав (1941, Властимиров), Миодраг (Младенов, звани „Муја“) и Милорад (1931-2001, Божидарев) Николић. Потом млада баца сито и јабуку, подиже наконче, бива послужена и младожења је преко прага уноси у кућу.

Гостију за ручком је било око 800, послужени су предјелом, пихтијама, чорбом, куваним киселим купусом и печењем. При крају се износе кумовска погача и младеначка торта.

Сутрадан из Рудоваца долази преко 200 повођана и игларица, а корпу са иглама носи трогодишњи Никола Симић, син младиног брата од стрица Преже. Истог дана на весељу је било још толико младожењиних гостију.

Оба дана свадбе време је било прохладно и променљиво, повремено је падала киша.

Фотографисањем и снимањем весеље су увеличали Мирослав Петровић („Миша сликар“) из Малих Црљени, са супругом Горданом, као и Негослав (Томислав) Гајић (1960) из Стране. За успомену је остало шест видео касета од по три сата дужине снимљеног материјала.

27. 10. 2015. Према казивању Млађане Николић

47

САД ЈЕ НОВО ДОБА, ЉУБАВ ДА СЕ ПРОБА ПИСМО ИЗ БЕОГРАДА РОСЕ КИТАНОВИЋ

Драга редакцијо, Ваш лист читам, иако сам стара, не треба ми пара јер сам пензионер, домаћица стара. Прошлост била и нема је више, а садашњост узох да опишем. Село моје било је лепше од Париза! Сад кад дођеш и станеш из близа наилазиш на багере и траке, блато и прашину. Где год се окренеш кућа нема, људи нема, села мог пола нема па те срце боли. Зовем комшиницу на кафу. Ево одма' долази, пита јел' готова. „Добар дан.“ „Бог ти помогао!“ Кафа врућа, мирише ми цела кућа. Долази и комшија. „Добар дан, Бог ти добро дао!“

Ја сам са села па верујем у Бога, скувам и њему кафу. Седне на столицу, ја га послужим, он се окреће и гледа...

„Комшинице, јеси л' видела негде младу без младожење?“

Ја се сетим, треба и ракију да сипам уз кафу. „Е комшија, порезаше пензију, немам сад

за ракију. Попиј кафу и ћути!“ „Ма комшинице, причај ти мени за весеље.

Какви су обичаји на селу?“ „Сада се време променило, скоро свуда је

исто. А раније... Девојка отпева неку песму, како коло крене одмах момци гледају ону коју воле. Размишљају како да до ње дођу, јер строго су биле чуване. Полази девојка на бунар за воду и полако певуши:

''Марамица од белог фулара, А шта радиш драги код бунара? Чекам тебе да на бунар дођеш, Да те питам да за мене пођеш. Хоћу драги једнога ми Бога

Тебе волим и више никога.'' Свако време мења се, ми стари, обичаји

били и остали. Треба деци причати како је лепо било, али деца то не верују. То је било некад, а сад иду неколико година и после брука! Година, две, развод. Деца мисле да су она много боља него ми.

Кад пођеш на неки скуп, станеш па посматраш као крај излога. Разне моде, у шорцу певају, хаљина отворена од земље до кука, једно раме голо, друго обучено, панталоне са ланцима, један крај хаљине дужи, други краћи. То је сад ново доба, љубав да се проба. Раније се питао девојачки отац хоће ли да је уда за момка кога воли. Момак пошаље рођака да пита оца кад може да прими њега и родитеље на договор. Ако је момак добар отац каже да могу доћи следеће недеље и рођак га пита колико њих може да прими у посету. Кад чује да је отац од девојке прихватио, рођак буде весео јер је посао завршио.

Момак купи за веридбу шта му треба и чека да дође недеља. Када оде у девојкину кућу са породицом, буде лепо дочекан, онда кажу да су дошли да би верили девојку. Потом девојачки отац размишља кад би свадба могла бити. Вели: ''Нека буде у септембру.'' ''Е сад пријатељу, шта можеш да даш од намештаја?'' Пријатељ каже: ''Може соба, па и кућа!''

Готово је, договор је пао. Сви се срећни изљубе, руча се, па пријатељи оду кући. Онда се тражи музика и договара се на ком ће месту бити свадба. Пошто је млада верена добила је прстен и злато. Али пре свадбе треба да се договоре за испит. То углавном буде у недељу пре свадбе. Онда млада бошчалук спрема, купује шта нема. Када све лепо спакује, после испита даје момку бошчалук. Буклија је сватове сазвала и обавестила их у које време ће бити свадба. Онда отац искупља ловце који ће јабуку да гађају. Прво долази музика, па гости. Капија је окићена и врата на кући. Онда пуцају, младожењу изводе. Ките се сватови рузмарином и креће се по младу. Један човек је задужен да распореди свадбену колону тако да

ГОРЊАНИ (И ГОРЊАНКЕ)

48

први иде војвода са барјаком, па домаћин и момак за женидбу, па кум и стари сват, па остали гости. Кад стигоше јабуку оборише и за столове поседаше, госте закитише. Младу откупи девер, обу јој ципеле. Она му пешкир око врата стави па изађу у двориште. Онда сви одлазе у цркву. А наша црква је најлепша у крају била. У порти, кад липе цветају, свакој кући мирисе шаљу. Багрем цвета 1. маја, а липа 7. јула да је свима милина. Отвориш прозор, а душа се од лепоте шири. Грозда Степановић била је за околину главна шнајдерка. Шила је све за жене и девојке, па и за свадбе. Сад ју је заменила Јуца Поповић. И то је лепо чути да још увек има шнајдера у крају. Да жене из других села долазе до ње да им шије. Кад се венчање обави младенци одлазе код младожење. Капија се отвори, младенци излазе из кола. Свекрва је сито спремила, послужење - мед и воду. Млада сито са шећером, пшеницом и јабуком баца на кров куће. После тога диже мушко дете, наконче, три пута, љуби га и дарива. Младожења преноси младу преко прага са две флаше вина и два хлеба. Затим

иду на ручак. На челу седе младенци, кум, стари сват и девер. Ручак иде редоследом којим су се договорили. Обавезно се служио и кувани кисели купус. А купус се заклео да неће без проје на сто да изађе. Купус и врућа проја замиришу, а гости одмах траже да неку попију, купус да залију. На крају иде печење и кумова погача. Војвода носи погачу на коју гости стављају новац, па то добијено предаје млади у кецељу. Свекрва и млада даривају прво кума, па остале.“

Све поздрављам који су прочитали мој подсетник из младости. Поносна сам јер сам рођена у породици где је било двадесет особа, једанаесторо деце. Сви су весели и насмејани били и одлични ђаци. Родитељи поштени и радни. За време ратног стања богати су питали оца како се сналази за хлеб. Мислили су да ће се жалити, а он каже: „Чим нестане, жена умеси!“

Роксанда – Роса Китановић (рођена Миљанић) (1938)

СВАДБА

СВАДБА КАО РИТУАЛНИ ХАОС Свадбе су одувек обиловале обредним

радњама које су најчешће праћене музиком и песмом. Временом су се обичаји мењали, прилагођавали економским и друштвеним приликама и начину живота који је средина диктирала. Понешто од тога се сачувало и до данас. Тако је било и у Барошевцу. Од свадбених ритуала је остало јако мало. Сада су то углавном заједничке свадбе, при чему је весеље у ресторану, док су обичаји сведени на минимум.

Пре закључивања брака вршене су разне припреме као што је „просидба“, „испит“, „прстеновање“. Данас се тај обичај назива веридба. Просидба је пристанак за склапање брака. Увек се обављала код девојачке куће. Ритуалним прихватањем дара, прстена, девојка изражава свој пристанак за склапање брака и на тај начин отвара пут разговорима о самој свадби и миразу.

У сећању старијих људи при помену свадбе прва асоцијација је била „крађа девојке“. Понекад је то била права отмица, поготово када је реч о

браку између људи различитог социјалног статуса. Углавном када се девојка из богатије и угледније куће удаје за сиромашног младића. Често је том приликом између двеју кућа долазило и до сукоба већих размера. У свом „Рјечнику“ Вук је писао: „У отмицу се иде с оружјем какогођ на војску. Кашто отмичари довребају ђевојку код стоке или кад пође на воду, па је увате и одведу, а кашто ударе на кућу ноћу (као ајдуци), па обију кућу и свежу ђевојачкога оца и браћу, док нађу ђевојку и одведу... Свему је селу срамота кад се из села отме ђевојка, а отмичарима још већа када се врате јалови.“ (Вук Стефановић Караџић: „Српски рјечник“; Просвета, Београд; 1966. стр. 130)

Централни догађај представљају дани када се закључује брак. Кажем дани – зато што је свадба некада трајала три дана. Главна свадба је део у коме се закључује брак пред матичарем, тј. када се обавља црквено венчање. То је уједно и по броју гостију најмасовнији догађај и тога дана се долази са поклонима и даровима. У нашем крају су

49

наредног дана долазили најпре котаричари, односно игларице, а затим повођани. Треба напоменути и да се битно разликују мушка и женска свадба. На мушкој свадби се позивају сватови и гости (свадбари). Сватови се окупљају код младожењине куће и иду по девојку. Остали који долазе на мушку свадбу и сви који учествују на женској свадби су гости (свадбари). Такође са женске стране су и игларице (котаричари) и повођани.

На неколико дана пре свадбе спреми се буклија којом из младожењине куће позивају званице на весеље... Први међу позванима свакако су кум, девер, стари сват, домаћин. Домаћин је младожењин стриц, или старији човек из његовог рода који је међу сватовима заступник младожењиног оца. Најпоштованији међу сватовима је кум. Он непосредно учествује у чину закључења брака пред свештеником, односно матичарем. Куму припада централна улога у свадбеном ритуалу. Први је позиван и указивана му је посебна почаст. Како наводи Бојан Јовановић (Бојан Јовановић: „Магија српских обреда“; Светови, Нови Сад, 1993) веза са кумом је одржавана како пре, тако и након свадбе на нивоу вештачког сродства. Радост Иванова (Радост Иванова: „Кодови словенских култура“, текст „Свадба као систем знакова“; КЛИО, 1998, стр. 12) помиње кума као највише обредно лице у свадбеном ритуалу. Он има улогу медијатора између старе и нове породице, односно жреца који треба да осигура продужетак рода кроз новостворену породицу.

Стари сват је најчешће младожењин ујак. Он је сватовски старешина. Симболички израз старешинства представља и архаичне трагове авакунлата. Радост Иванова такође у улози старојка препознаје архаичне црте. То је првенствено веза старојка и младожење, тј. појава покровитељства мајчиног рода – ујака над сестриће. (Ово покровитељство било је својствено многим народима у прошлости.)

Укратко речено, карактеристике кума и старојка су сродне, али и различите. Као предствник патријархалног очевог рода кум има одлике статичности, озбиљног понашања, принципа светлости. На фону кума старојко се формира као представник женске линије. Он је носилац сродства, покрета, динамике, смеха. Кроз улоге кума и старојка остварена је идеја двојства у свадби, свадбе као процеса који води стварању

породице мужа и жене као јединства противуречности.

У основи симболизације њихове опште улоге одражена је цела семантика свадбе као процеса прелаза невесте у дом младожење и као настанак и промена социјалног статуса двоје младенаца и њихово примање у заједницу ожењених и удатих. (Бојан Јовановић: „Магија српских обреда“; Светови, Нови Сад, 1993)

Барјактар (код нас војвода) је младожењин зет. Најчешће млађи мушкарац који носи барјак. Сам назив војвода има старо словенско порекло, а везан је за војску, односно за предводника поворке, што је основна улога војводе на свадби. Барјак је „окићен“ даровима и зет га током свадбеног весеља мора чувати. Уколико га неко украде мора платити откуп. Барјак сам по себи садржи симболику кретања од младожењиног до невестиног дома и натраг. Поред тога Радост Иванова (Радост Иванова: „Кодови словенских култура“, текст „Свадба као систем знакова“; КЛИО, 1998, стр. 12) свадбени барјак види као обредну варијанту дрвета живота што актуелизује митске представе живота у свим његовим варијантама. У његовој симболици истичу се животна сила, бесмртност, вечност у природи и друштву, нераздружива веза и хармонија између природне и социјалне сфере у животу. Компоненте из природе су најизразитији тумач вечности. Компоненте из сфере културе – тканина представљена марамом или прегачом или појасом младенаца – уносе конкретизацију у значење дрвета живота и претварају га у дрво патријархалног рода, у симбол рода. У центру плодног дрвета су атрибути младенаца. Под њима је барјактар – веза између покојних и живих представника рода који прате поход младожење по невесту. Над њима је плод – потомство.

Девер или ђевер је младожењин млађи брат који је уз невесту док траје весеље. А његова основна улога се састојала о старању о млади до венчања, односно до краја свадбеног весеља. Окупљање сватова у младожењином дому има за циљ полазак по невесту. Ово ритуално кретање од младожењине до невестине куће је јасно оцртавање пута од центра свог простора ка периферији, ка туђем, а одатле његовом неосвојеном делу – брачној постељи и невести.

Главни ритуални субјекти на свадби су млада и младожења. Док је младожења на периферији ритуалног процеса, млада је у центру пажње. Њен прелазак из једне у другу кућу и

50

промена улоге ћерке у улогу удате жене праћена је представама повишене моћи. Моћ која се млади придаје у свадбеном ритуалу обрнуто је сразмерна моћи коју она има у свакодневном животу у једној патријархалној заједници. На исти начин и маргинализована улога младожење управо је инверзна његовом месту и статусу у будућој брачној заједници.

Сам долазак сватова у девојачки дом прати низ обредних радњи. Најпре се обара јабука, тј. сватови изаберу најбољег стрелца који ће покушати да обори јабуку хицем из пушке. Ово је уобичајена препрека као услов доласка до девојке. Реч је о инсценираној потешкоћи са елементима драматургије.

Најсвечанији тренутак на читавој свадби је извођење девојке. Изводи је брат при чему се пуца из пушке или пиштоља. Овај ритуал пуцања приликом извођења девојке најчешће је довођен у везу са жељом да се олакша будући порођај. Поред тога и ритуално разбијање чаше или ломљење столице са које се млада пела у кола има за циљ да повуче границу између девојчиног дотадашњег живота у породици и њеног одласка у нову породичну средину у коју ће бити коначно уведена након низа ритуалних радњи.

Младу брат (уз откуп – друга препрека) предаје деверу и он је води сватовима. Пошто се поздрави са кумом, домаћином, старим сватом, млада „двори“ сватове. Ритуалних обреда има и овде, а суштина им је даривање младожење и опремање младе и девара. У повратку сватови се крећу другим путем што симболично говори о томе да је кретање ка новој заједници пресудан и бесповратан чин у животу младе. Зато се она не осврће, а непожељност повратка изражена је већ поменутим ритуалима разбијања чаше и ломљења столице.

За обредни процес везана је и промена ношње. Млада се симболички издваја свечаном ношњом и свадбеним велом. Реч је о готово универзалном обележју свадбених ритуала многих народа широм света. Свадбеним велом млада се штити од злих духова, злих погледа као и израза злобе и урицања. У исто време и сватове штити од њеног погледа. Бојан Јовановић истиче да је време под велом период трајања „маргиналне обредне фазе њеног прелаза из једног статуса у други... Обједињујући у луминалној фази почетну улогу девојке и потоњу улогу удате жене, млада је у исто

време смерна и послушна али и личност повишене моћи.“

Откривање лица и скидање вела знак је да је млада добила своје место у новој породици. Прелазак из једне улоге у другу (девојка – жена) млади даје двојност. Улогу понизног лица у дворењу сватова и улогу ритуалне супериорности над свима који у реалном животу имају виши статус од ње.

Испред младожењине куће млади најпре донесу наконче, затим баца окићену јабуку преко сватова и жито преко кућног крова. Онда је на сред куће (где је некад било огњиште) чека свекрва и с њом се поздравља. Реч је о обредним радњама које су везане за брачну плодност (жито) или ради рађања мушке деце (наконче). Дакле, у нови дом младу уводи свекрва након ритуалног прескакања (преношења преко) прага. Приликом одласка из невестиног дома ове радње су имале сепарационо, а сада агрегацијско значење. (Врата, нова препрека због чега прескаче праг или је преносе.)

Најважнији атрибут младенаца је венац. Симболика венца је вишезначна: сунчева светлост, животна радост, уједно су синонимни и са венчаним крунама које при црквеном венчању свештеник ставља младенцима на главе. Венце плету девојке неколико дана пре свадбе од прућа и ките их цвећем. Стављају их на капију и на кућна врата. Сватови се ките струком рузмарина, а све то има за циљ да се осигура срећа и напредак породице која настаје истог дана.

Симболичне радње које се практикују на свадби веома су стари ритуални обрасци својствени већини словенских народа. То су нека неписана правила која су преношена генерацијама. Наравно, процес транзиције неминован је и у културном животу. Много тога се изгубило или прилагодило времену и савременом начину живота. Уместо неколико дана свадбе данас трају неколико сати. Али једно је остало заједничко: улоге на свадби су обрнуто сразмерне улогама у свакодневном животу. Свадба је ритуални или организовани хаос, често одраз материјалних прилика породица или демонстрација истих. Нажалост, од наших лепих обичаја од свадбе је изгледа остало само оно што је већ приметио један песник: „Парада пијанства и кича“ (Ђорђе Балашевић).

Јасмина Иванковић

51

БРАК И ВЕНЧАЊЕ ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА „СКЛАПАЊЕ БРАКА“, ТЕМУ ОВОГ БРОЈА ЧАСОПИСА

„У почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако више нису двоје него једно тело. А што је Бог саставио човек да не раставља.“ (Мк 10, 6-9)

Православно хришћанство је начин живота и представља укупност наших навика и ставова, мишљења и делања: стил живота, пут у живот. Ово постаје најочитије када посетимо неки манастир где је уређење, дух, сврха живљења – све јасно прожето Православљем. Већина нас православних хришћана не живи у манастирима; венчани смо; имамо своје куће, децу, посао. Али међу многим венчаним хришћанима такође постоје погрешне представе да њихов живот у Христу не потребује исту преданост коју захтева православно монаштво. Ипак, за нас хришћане не-монахе веома је тешко да живимо православним начином живота, јер непрестано живимо у друштву које не само да није хришћанско, него је повремено, и све више, непријатељски настројено према нашим хришћанским веровањима. Јако упориште и снагу православним мирјанима пружају брак и породични живот, заједница Богом благословена за спасење свакога члана.

Брак је установљен од стране самог Творца и то је свештени савез мужа и жене, благословен и освећен посебном Тајном у Цркви. То је света тајна по којој се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом, везују доживотном духовном и телесном везом ради потпуне животне заједнице и (благословеног) рађања и (хришћанског) васпитања деце. Хришћански брак је много више од земаљске телесне везе, он је вечни савез, који ће се продужити и онда када наша тела буду „духовна“ и када Исус Христос буде „све у свему“ (по речима св. апостола Павла).

Као што је свештеник духовни вођа пастве, одговоран пред Богом за своје парохијане, и зато духовни ауторитет у парохији, тако је и муж свештеник у својој породици, одговоран за давање основног тона породичном животу. Ово не значи да је он изнад своје жене. У Христовим очима сви су једнаки, нема ни мушкога ни женскога. У ствари, брак је свеза једнаких. Свештени текстови Цркве

указују да неоспорно старешинство мужа и оца у породици јесте у томе што је његова одговорност као духовног домаћина и старатеља „Цркве у малом“, тј. породице, слична Христовој бризи за Цркву Његову. Отац као глава породице сличан је духовном пастиру одговорном за судбину духовне деце. Њему више од свега припада одговорност и брига о томе да – од Бога – поверена му породица непрестано ураста као „мала црква“ у тајну велике Цркве Христове. Он је дужан да осмисли духовни живот и смисао породице у целини, да окупља породицу тако да читав њен живот постане заједничко богослужење. Гајење тог духа заједнице најбоља је основа узајамног васпитања супружника и васпитаења деце. Јер „права сигурност личности се не састоји у личном, усамљеном напору, већ у људском заједништву“ (Достојевски). У сваком случају породични дом је место за пражњење од саможивости, у сваком па и најситнијем детаљу заједничког (брачног) живота, али тај подвиг је сакривен огртачем свакодневице.

Искуство нас учи да када се двоје људи венчају, одмах почињу да откривају колико се у ствари разликују. Чињеница је, ми почињемо да се упознајемо тек у браку. Истинита љубав не присиљава никога, не захтева промену; она подразумева узрастање. Када се венчавамо, ми се не заветујемо да ћемо мењати оног другог, већ да ћемо га волети онаквог какав је. Најбоља ствар коју муж може учинити да утиче на своју жену или обратно, јесте да мења себе самога, да исправља своје недостатке држећи се поука које је Господ упутио својим ученицима. Ниједан брак неће напредовати ако у њему нема похвале. Свако у животу потребује поштовање у нечему и од некога. Када се мужеви и жене похваљују узајамно – у малим или у битним стварима – тиме заправо говоре једно другоме: волим те; ценим те. Похвала храни добар брак. Праштање је кључно за срећан брак. А то опраштање не треба да постоји само после већих потреса унутар породице. Оно треба да буде свакодневно. Када то не чинимо, ране не зацељују. Само се све више међусобно удаљавамо. Успешан брак потребује време. То се не дешава преко ноћи. Он мора да узраста. Дугачак је и напоран то процес; као и све праве ствари у животу, то се остварује кроз сталан труд и

ВЕРА

52

одрицања. Ако немамо стрпљења једно за друго и ако нисмо спремни да много година проведемо радећи на њему, онда нам је брак унапред осуђен на пропаст. Ниједан брак није довољно добар да не би могао бити бољи и ниједан није толико лош да се не може побољшати – под условом да су они од којих то зависи спремни да Божјом благодаћу заједно узрастају ка пуноти Христовој, који је и дошао „не да му служе, него да служи“. Основни и кључни предуслов за добар брак јесте способност напредовања. Сигурно је, сви ми улазимо у брак са личним асортиманом незрелости и лоших навика. Али морамо научити да их превазилазимо. Када сам био дете, поучава Свети Апостол Павле, размишљао сам као дете. Говорио сам као дете, схватао као дете. Али када сам одрастао, одбацио сам детињарије. И колико је заиста зарад срећног брака потребно одбацити детињарије: неодговорност, тврдоглавост, саможивост, несаосећајност, ћудљивост, љубомору. Колико је важно молити се свакога дана: „О Боже, помози ми да узрастем... да се преиспитујем... да сагледавам потребе и осећања моје жене/мужа, и да прихватам одговорност коју је Бог наложио на мене.“

У црквени брак се ступа промишљено, али и у складу са одређеним правилима и дужностима. Поред поменуте небеске, постоји и земаљска димензија, која је увек у спрези са том вишом мером и димензијом. Земаљска мера је, између осталог, означена научним оквирима и облашћу која се зове црквено право. У њему је јасно дефинисано ко и када може ступити у брак. Време у коме се не може ступити у брак су постови и посни годишњи дани, као и посни празници. Место је свети храм. Три темељна правила за црквено-православни брак су: да у брак ступају две особе различитог пола, да постоји слободна воља и да су изјаве дате у назочности младенаца, али и брачних сведока или родитеља. Сведоци морају бити пунолетни, крштени и православне вере, а постоје одређене забране ко не може бити кум на венчању. На првом месту се истиче да брак мора бити одраз слободног избора брачног друга, и то без страха, интереса, нижих побуда итд. Младенци не смеју бити у духовном и крвном сродству до одређених брачних ступњева.

Веома је важно младенце упознати са светињом брака, и то се чини раније, а проверава на брачном испиту пред свештеником.

ЧИН ЗАРУЧЕЊА И ВЕНЧАЊА

Чин Свете тајне брака обједињује две службе у једној: чин заручења (веридбе) и чин венчања.

Из молитава из богослужбене књиге (Требник), која у себи садржи поредак Свете тајне брака, најбоље се види које су то све димензије брака. Први део се зове оглашавање, где се младенци још једном пред свима испитују о својој дефинитивној одлуци за предстојећи брак.

ВЕРИДБА – Први део, веридба, одговара браку као „установи“ установљеној од Бога у самој творевини. Брак је постојао пре Христа и постоји и изван Цркве. Он је био установљен још у рају (Књ. Пост. 2, 24). Веридба се састоји од размене прстенова међу вереницима, а тек потом следи свечаност овенчавања крунама новобрачника. Прстеновање у овом првом делу чина венчања символизује постојање брака пре Христа, при чему прстен представља символ вечности, верности и нечег драгоценог.

Брак као и све друго припада паломе свету. И брак се кроз човеков грех искварио. Стога баш, као што је и човек, његово тело и материја и све у овоме свету одступило је од свог првобитног смисла, све треба да буде искупљено и преображено. С обзиром на то други део службе – венчање и задобија свој истински смисао.

Служба приликом венчавања у Православној Цркви почиње речима: „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.“ Овај возглас наглашава значај брака, а такође и његову циљ. Брак у Православној Цркви није уговор – на закону заснован споразум којим се измењују завети и обећања између двоје људи. Заправо, браком двоје људи заснивају малу Цркву, породичну Цркву, у којој могу славити истинитог Бога и трудити се око спасења својих душа.

ВЕНЧАЊЕ – Пошто је завршена веридба, свештеник доводи младенце у наос цркве (брод или средишни део цркве). Ова литија (поворка) веома је важна у црквенослужбеном (литургијском) смислу јер открива (символизује) преображај брака од нечега што је сасвим природно у брак у Христу. Брак овде добија ново значење. Христос постаје средиште тог (брачног) односа. Према слици љубави Бога Створитеља тако се и људска љубав излива на другу особу. Сусрет младенаца је сусрет у Богу, њихов брак је тајна чији је свештенослужитељ сам Христос (невидљиво присутан) преко свештеника који Му саслужује (на видљив начин). Кроз Христа брак добија своје вечно значење, постаје пут, односно подвиг, чије је коначно испуњење у Царству Божијем.

Када у току обреда венчања свештеник овенча младенце венцима (крунама) и поведе их

53

три пута око целиваонице (са иконом), певају се три песме које откривају троструку символику венчања (крунисања):

а) Венци (круне) откривају, пре свега, царску суштину брака. Кроз брак човек је васпостављен у своме достојанству цара света (као творевине Божије). Јер човек заиста постаје цар једног царства, ма како оно малено било (са неколико деце или можда без њих). Милост Божија омогућиће онима који благочестиво живе да им сопствени домови буду жижа истинског хришћанског живота, љубави, мира и радости. Зато црква породицу и назива малом (домаћом) црквом. Породица одражава Небеско Очинство Самога Бога, јер овај свет је био створен као породица Божија.

б) Тропар „Свети мученици,...“ је песма која указује да су венци (круне) којима су овенчани новобрачници у ствари мученички венци. Као и сам живот, брак је пре свега путовање, а његов циљ је Царство Божије. То и такво путовање захтева узрастање, страдање, труд и љубав – у најдубљем смислу речи – љубав нераздвојну од крста. Све оно што обично чини основицу брака (најчешће физичка привлачност и лепота) једном ће проћи. Оно што буде остало биће истинска љубав, она која надилази смрт и којом предокушавамо укус Царства Небеског. У том смислу брак је мучеништво.

в) Тек у Царству Божијем брак има своје остварење као пуноћа, па је зато треће значење венаца (круна) то да су они венци Царства Божијег. Када свештеник са глава супружника скине круне, он моли Бога да те венце прими у своме Царству. А

тамо, у Царству, све што је појединачно и делимично оствариће се у свој својој пуноћи, или како то каже св. апостол Павле у химни о љубави: „А када дође савршено, онда ће престати што је делимично ... јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (I Кор. 13, 10 и 12)

Супружници су позвани да брак који су склопили у Христу претворе у живот по Христу. Односно, као што је Црква „Богочовек Христос продужен у све векове“ (отац Јустин Поповић) тако је и хришћанска породица продужетак Христа у животу и бићу верника. Реч супружник потиче од црквенословенских речи сон = са и пронг = упрегнути, односно сон – пронг = упрегнут заједно са неким да вуче терет; супружници су назначени за узајамно подношење терета који собом повлачи породични живот.

Дакле, главни задатак православне породице је да се изграђује у „домаћу цркву“ у којој су сви чланови породице призвани да свештенодејствују, да примају Христа у своја бића, да постану наследници Божијих обећања. Супружници би требали да се подвигом делатне вере потруде да благодет која им је кроз свету Тајну дата на испомоћ ( у заједничком животу) не остане празна, него да кроз врлински живот пораде на њеном умножењу и појаве се као сарадници у Божијем делу преображаја свеколике творевине у добру и за добро, а на спасење.

04. 11. 2015. Родољуб Војиновић, свештеник

ПСИХИЈАТРИЈА

БРАК ЈЕ ЗАШТИТА ОД СВАКЕ НЕВОЉЕ ПСИХИЈАТРИЈСКИ ПОГЛЕД НА „СКЛАПАЊЕ БРАКА“,

ТЕМУ ОВОГ БРОЈА ЧАСОПИСА

Б Р А К

Брак се као институција развио пре почетка писане историје што ствара тешкоће у објашњењу његовог настанка, као и у његовом разумевању, али временско трајање ове институције потврђује сврсисходност. Од почетка његовог развоја карактеристично је да је пре свега био регулисан

обичајима, да би се касније ти обичаји претворили у писане верске и секуларне законе. Под утицајем хришћанства брак се тек од средњег века, што је могуће више, повезује са основама хришћанске вере, бар када је у питању обичан народ. Спајање у брачну заједницу за властелу и владаре много раније је било под покровитељством цркве.

54

У већини данашњих друштава брак се сматра слободним избором; претпоставља се како брачни партнери ступају у брак слободном вољом, на темељу властитог избора. То није увек случај, чак ни данас у свим друштвима, а у историји је пре био изузетак него правило. Избор брачних партнера су уместо тога вршили чланови породица, а главни мотиви су били економски и нису узимани у обзир жеље или осећаји будућих супружника. Такви бракови се зову уговорени. При томе су различите културе стварале различите обичаје, с различитим ограничењима, за избор брачних партнера. Вековима стварани обрасци и традиционалне поделе улога били су, између осталог, и у сврху очувања брака и породице. При том су различити терети били на плећима жена и мушкараца. Жене су бринуле о кући и потомству, мужеви о економској сигурности и заштити породице. То је често имало за последицу обесправљеност жена. Данас традиција губи битку са временом и постоји конфузија улога свуда у друштву, али се можда најбоље види у другачијим и нејасним брачним улогама. У томе се тешко сналазе и млади мушкарци и младе жене. Губитак традиционалних вредности имао би мање лоших последица када би постојао некакав друштвени консензус истих и, уместо самог жала за прошлошћу, можда будућност треба градити на најбољем из традиције, уз плодове данашњице.

Поједностављено речено, брак се оснива као заједница мушкарца и жене која се темељи на физичкој љубави и блискости и заједничким интересима. Под интересима није увек нужно гледати конотацију економских интереса, мада су и они легитимни; заштита, узајамна подршка, љубав, брига - такође су обострани интереси партнера. Једна од суштинских функција брака јесте стварање и заједничко подизање потомства. Наше дубоко веровање да је избор невесте и женика - свестан избор, само је још једна од илузија у свету препуном илузија. Наши избори су одређени нашим искуством и васпитањем, нашим страховима и подсвесним жудњама, некаквом унутарњом силом - јачом и старијом од нас самих. Избором брачног партнера бира се особа са којом стварамо потомство, што значи да тог мушкарца, оносно ту жену сматрамо најбољим за себе и довољно поузданим и сигурним да сачува и подигне децу.

Љубав не треба изједначавати са страшћу или заљубљеношћу. Она тек почиње браком и гради се и гаји. Људска потреба за вољењем је универзална и данас је можда и већа него у

ранијим временима, јер смо изгубили вештине исказивања осећања, усамљенији смо него икада раније.

Склапање и стварање брака трбало би бити ново биће, настало из два појединачна, што подразумева и делимично и својевољно одрицање индивидуалности као и уградњу свог личног у заједницу и обострани напор. Можда је прва основа за брак, као и за сваку успешну људску везу - поштовање себе и другог, а страх ме је да се мало и ретко вежбамо у узајамном поштовању и стрпљењу, свуда, па и у сопственом дому.

Брак се развија и расте, има своје биће и дух, потребно је време и стрпљење да дођу плодови. У доба када информације путују брже од ветра, када се свет мења сваког сата и минута, ствара се илузија код људи о недостатку времена, о потреби да се жури, да сви плодови стижу пре времена, мада нас природа учи да је и воћки, да би добила сласт, потребно и сунце и време.

Брак треба за оба супружника и зједничку децу да буде сигурна лука, заштита од сваке невоље, кутак где се може бити свој, лек за усамљеност и извор љубави.

Хоће ли то и постати зависи од двоје људи који се уједине у тој заједници.

ОБИЧАЈИ

Брак обично почиње његовим склапањем и уз обред зван венчање. Везано за свадбено весеље постоје бројни обичаји који се данас ређе спроводе.

Један од тих дивних обчаја јесте гађање јабуке при доласку сватова по младу. Јабука се гађа пре уласка у двориште и док она не падне сватови и младожења не могу ући. Младини најближи се труде да јабуку поставе што више и да је још обмотају жицом, како би закомпликовали ствар. Не може се тачно одредити порекло овог обичаја иако је на први поглед јасно да се на тај начин проверавају младожењине вештине и да ли је довољно добар да добије девојку и да је ожени. Могуће је да је обичај везан за ратничка умећа и чињеницом да се на нашем подручју породица често морала бранити оружјем. Међутим, јабука је у нашој традицији и веровањима служила као дар и понуда, доказ љубави и пријатељства, симбол је среће, плодности и здравља. Јабуком се кум позива, јабука се носи у понуде болеснику, у просидбу се иде са њом. У том контексту можда треба разумети овај обичај као потврду љубави и пријатељства и испит способности младожење, која је гарант плодности и мушког потомства.

55

Када сватови уђу у младино двориште обавља се њена куповина. Младин брат стоји пред вратима, одређује цену, а младожења или сватови се ценкају. Брат понекад заради новац, али се дешава и да младожења ускочи кроз прозор и украде младу. Наравно, у питању је само шала и забава. Порекло ове традиције вероватно је озбиљније и датира из времена када се давао откуп за младу. Институција брака је од самих почетака имала и економску компоненту која се огледала у томе да је долазак брачног друга у нову заједницу с једне стране значио повећање њених ресурса, у облику радне снаге, односно њеног повећања, ако је реч о жени која је у стању родити потомство, односно додатну радну снагу. С друге стране, тиме је породица младе била на губитку, па је вероватно отуд овај обичај куповине невесте.

Долазак новог брачног друга новој је заједници такође могао представљати терет, додатну особу за издржавање, што је некада решавано миразом, имовином коју млада носи у

младожењину кућу, из родитељске. Некада је спрема била брижљиво припремана још од младих дана будуће невесте; подразумевала је различите рукотворине, постељину и јастуке украшене везом, ткане ћилиме, одевне предмете и дарове за укућане. У скорије време уз спрему се почео давати и мираз у имовини, новцу или другим материјалним добрима. Уколико невеста има браће, раније је то значило да је мираз сва имовина коју може добити и да нема право наследства преостале родитељске имовине. Мада значај ових обичаја данас није ни приближан некадашњем, они су се понегде очували до данашњег дана.

Мада сам се удала 1988. године, на мом свадбеном весељу сватови су гађали јабуку, а у мојој спреми били су и ткани ћилими којима се и данас поносим.

28. 12. 2015. др Оливера Младеновић (рођена Миљанић) (1964)

ПСИХОЛОГИЈА

БРАК НИЈЕ САМО 1 + 1 ПСИХОЛОШКИ ПОГЛЕД НА "СКЛАПАЊЕ БРАКА",

ТЕМУ ОВОГ БРОЈА ЧАСОПИСА

У психологији је одавно изучаван "гешталт феномен", а резултати тих истраживања нам кажу да целина није само збир елемената, већ много више од делова који је чине. За сваку друштвену заједницу, па и брачну и породичну - важи претходно наведено. Брак није само 1 + 1, једна индивидуа плус друга индивидуа, већ много веће и више. Ми подразумева много више (и другачије) од ја и ти. Да би та нова целина добро функционисала битно је да и саставни делови појединачно добро функционишу. Такође је битно да та нова целина добро функционише у односу на друге (друштвено окружење) и ширу друштвену заједницу.

Брак значи продужење, потврђивање и унапређивање живота, те је доста проучаван у разним друштвеним наукама (психологија,

социологија, етнологија) јер се сматра основном ћелијом друштва, а склапању брака одувек се прилазило као најбитнијем животном избору.

Девојке су не тако давно од малена припремане за улоге супруге, мајке, снахе, учене су кућним пословима и вештинама (и социјалним) како би њихов брак, потомство и цела породица што боље и више напредовали. Свако је познавао своју улогу - шта се од њега очекује и захтева, хијерархија се поштовала, обичаји и начин опхођења такође - сви аспекти функционисања били су омеђени и устаљени друштвеним нормама.

Сам чин венчања, обичаји, верски обреди, свадбарске песме, трпеза - пуни су симболике и дубоких значења у чијој основи је

56

управо свест о томе да је уједињење двоје људи у брачну заједницу врхунски, свети чин. Зато се сваком детаљу пажљиво прилазило, планирало и промишљало не би ли се младенцима помогло да на тај нови животни пут ступе радосно, свесни подршке коју им пружа заједница, свесни такође и своје одговорности у својим новим улогама. Нарочита симболика придавала се обичајима везаним за жељу за будуће жељено и здраво потомство.

У новије време изражена је тенденција да се лако одричемо старих образаца понашања, обичаја, па чак и историјских тековина и вредности које су многе генерације за нас стицале. Тежи се новим обрасцима у свим сферама живота, понекад нам се суптилно (или директно) сугерише да практично сви модели треба да буду замењени неким новим, ефикаснијим и напреднијим. Нуди се помоћ удружења, институција, разних организација које би подржале оне који се у тим променама не сналазе, а сведоци смо да се проблеми на свим пољима само умножавају. Никад више прича о толеранцији и равноправности – а никад више насиља, беспризорности – чак и на јавној сцени, у медијима. Лако се руши старо, ново се тешко успоставља јер се са зидовима руше и темељи. Ако не постоји континуитет и ако се не чува оно што је чврсто и стабилно, онда ни то новоизграђено не може бити вредно и дуговечно.

Брак некад и сад има исти значај јер је то база, извориште пуног смисла живота, те било каква транзиција не може да промени ову суштину. При том не мислим на папиролошку форму већ заједницу двоје људи који имају свест о значају, сврси, заједничким циљевима на заједничком путу – што не умањује значај индивидуалног раста и развоја сваког од њих.

Можда је данас наглашенија потреба да се сачува лични комфор и комодитет који нам је савремени начин живота донео, или се млади парови теже одлучују да заснују породицу због осећаја материјалне несигурности (што је често и

реалност), те одлуку о заснивању породице остављају за нека боља времена. Више је развода, а разлози за то су многобројни и комплексни као и сам данашњи живот. Данас се традиционални модели углавном преиспитују, крње или бришу, а нови се тешко успостављају, те се лута за сопственим идентитетом и смислом живота, при том очекујући да треба да добијемо од њега само оно најбоље. То „најбоље“ људи често схватају са позиције конзумената што би могло са психолошког аспекта да се тумачи регресијом (назадовањем): симптом је незадовољства, фрустрације и инфантилности. Трагајући за сталним задовољствима постајемо хронично незадовољни: зависници од ствари, информација, пажње коју други нама треба да указују. Тај егоцентризам данас је доста изражен (не само код младих), било која врста ускраћивања не доживљава се као животна тешкоћа коју треба да решавамо, да се потрудимо да је превазиђемо – чини се да је данас доминантна илузија да је свет створен да одговори на наше потребе. То се одражава и на партнерске и породичне односе, све је више незадовољства у браку, комуницира се штуро, на површном нивоу, без довољног уживљавања у потребе људи поред нас. Можда треба мало застати, погледати другог у очи и питати га како му је и како можемо да му помогнемо.

Друштвена транзиција – од нечег познатог и устаљеног ка нечем новом и још увек неструктуираном, све нас чини несигурним и рањивим, па је и потреба за узајамном помоћи, подршком и солидарношћу можда данас више него икада раније – неопходна. А породица, пријатељи, родитељска кућа увек је база којој се враћамо (или имамо потребу за тиме). Разлог томе није материјалне природе, већ онај осећај припадности, мира и емоционалне испуњености који нам даје снаге да истрајемо на животном путу без обзира на његову тежину и неизвесност.

08. 12. 2015. Рајка Радаковић, рођена Вуковић, психолог

57

ОБИЛИЋИ БАРОШЕВЧАНИ КОЈИ СУ ИГРАЛИ ЗА „МЛАДОСТ“

1. Анђелковић (Михаило) Зоран (1945-2008) - 1963-1964.2. Анђелковић (Горан) Никола (1992) - од 2010.3. Бећиревић Илија - Илијаз (1919-1988) - 1948-1953.4. Божић (Мирослав) Владан - Бели (1972) - 1989-2003.5. Божић (Милан) Владислав - Влаја (1950-2014) - 1968-1975.6. Божић (Мирослав) Драган - Канда (1969) - 1984-2003.7. Божић (Бранисав) Драгић - Папа (1930-2006) - 1952-1953.8. Божић (Милан) Драгослав - Рајко (1943-2014) - 1960-1974.9. Божић (Милован) Душан (1919-1991) - пре Другог светског рата10. Божић (Милорад) Живорад - Жика (1928-2005) - 1948-1959.11. Божић (Милан) Љубисав - Љуба (1949) - 1968-1970.12. Божић (Милан) Мирослав - Миша (1944) - 1963-1964.13. Божић (Милован) Небојша - пре Другог светског рата14. Божић (Јеремија) Светолик - Света (1927-1992) - 1948-1960.15. Божић (Љубисав) Срећко (1985) - од 2003.16. Бојић (Михаило) Милосав - Јусуфи (1946) - 1963-1975.17. Бојић (Радован) Миодраг - Батана (1961) - 1981-1987.18. Бојић (Миодраг) Немања (1990) - 2008-2009.19. Бојић (Михаило) Радован - Гакин (1928-2003) - 1952-1958.20. Бојић (Чедомир) Радомир - Раја Геније (1923-2006) - почетком педесетих година XX века21. Бојић (Чедомир) Слободан (1928-1973) - почетком педесетих година XX века22. Весић (Живорад) Слободан - Сокан (1956) - 1973-1983.23. Воларев (Раде) Зоран - Лала (1957) - 1978.24. Гајић (Негослав) Горан (1983) - пар сезона око 2000. године25. Гајић (Здравко) Дејан (1971) - 1988-1996.26. Гајић (Здравко) Драган (1977) - 1993-2000.27. Гајић (Мирослав) Ивица (1985) - 2003-2012.28. Гајић (Дејан) Предраг (1994) - од 2013.29. Герасимовић (Димитрије) Александар - Лека (1947-2012) - 1968-1975.30. Герасимовић (Милорад) Владан (1955) - 1974-1976.31. Герасимовић (Милорад) Димитрије - Мита (1909-2000) - пре Другог светског рата -1948.32. Герасимовић (Радмило) Милош (1984) - 2003-2009.33. Герасимовић (Љубисав) Радмило - Раде Пужић (1949) - 1968-1980.34. Герасимовић (Михаило) Слободан - Џине (1950) - 1969-1976.35. Димитријевић (Младен) Бојан (1977-2008) - 1993-2002.36. Дујмовић (Стипо) Стипо (1960) - 1983-1996.37. Ђорђевић (Милован) Александар - Гигс (1988) - од 2005.38. Ђорђевић (Драгомир - Буца) Будислав - Буда (1936-2014) - 1962-1963.39. Ђорђевић (Живорад) Горан (1965) - 1982-1995.40. Ђорђевић (Горан) Марко (1989) - 2005-2007.41. Ђорђевић (Богомир) Милован - Мија Шиљин (1942) - 1959-1964.42. Ђорђевић (Светозар) Милован - Мића Закин (1962) - 1981-1983.43. Ђорђевић (Борисав) Милорад - Миша Шмилке (1956) - 1975-1976.44. Ђорђевић (Будислав) Мирослав - Мишко (1960-2009) - 1978-1985.45. Ђорђевић (Дејан) Немања (1980) - 1997-2005.46. Ђорђевић (Драгослав - Дража) Радосав (1933) - 1951-1960.

ОСАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦА "МЛАДОСТИ"

58

47. Ђукнић (Милован) Иван - Ива Фарбаров (1944-2005) - 1961-1972.48. Ђукнић (Милован) Миодраг - Мија Фарбаров - 1963-1970.49. Ђукнић (Милован) Радмило - Рапа (1945-1996) - 1962-1973.50. Живановић (Миодраг - Бели) Брако - Пироманац (1961) - средином осамдесетих година XX

века 51. Живковић (Чедомир) Владимир - Пендрек (1924-2007) - 1946-1955.52. Живковић (Илија) Горан (1963) - 1980-1981.53. Живковић (Драгиша) Љубодраг - Драган Тандара (1949-1993) - 1968-1975.54. Живковић (Чедомир) Милош (1926-2004) - 1948-1963.55. Живковић (Драгослав) Радисав - Раја Цаканов (1962) - 1980-1992.56. Игњатовић (Зоран) Владан - Кића (1981) - 1997-2005.57. Игњатовић (Витомир) Властимир (1929-2010) - 1953-1956.58. Игњатовић (Борисав) Живорад - Жика (1931-2013) - 1953-1958.59. Игњатовић (Љубомир) Зоран (1954) - 1974-1976.60. Игњатовић (Борисав) Иван (1938) - 1955-1979.61. Игњатовић (Љубомир) Љубиша - Баја (1944) - 1962-1964.62. Игњатовић (Борисав) Милорад - Мића (1933-1998) - 1950-1958.63. Игњатовић (Борисав) Миодраг - Гароња (1935) - 1953-1963.64. Игњатовић (Зоран) Ненад - Неша (1979) - 1997-2000.65. Игњатовић (Иван) Радослав - Швепс (1965) - 1982-2005.66. Јанковић (Благоје) Андреја (1935-2010) - 1953-1964.67. Јанковић (Милорад) Иван - Мачак (1957) - 1974-1976.68. Јанковић (Ненад) Ивица (1923-1944) - пре Другог светског рата69. Јанковић Младен - пре Другог светског рата70. Јовановић (Миодраг) Горан (1982) - од 1999.71. Јовановић (Светозар) Драгомир - Гане (1949) - 1971-1972.72. Јовановић (Јова) Љубомир - Љуба (1925-2005) - 1948-1954.73. Јовановић (Илија) Милорад - Џогања (1935) - 1954-1962.74. Јовановић (Драгослав) Мирослав - Јова Кофица (1932-1976) - 1955-1962.75. Јовановић (Милорад) Радован - Џоле (1957) - 1976-1982.76. Јовић (Драган) Милош (1986) - 2005-2006.77. Јовичић (Радојица) Ненад - Неша Сврачак (1982) - 2001-2005.78. Јовичић (Радојица) Саша (1978) - 1996-1997.79. Јонић (Ратко) Томислав - Тома Јунац - почетком седамдесетих година XX века80. Јосиповић (Радован) Владан (1961) - 1980-1982.81. Караматић Михаило - 1950-1954.82. Китановић (Живомир) Љубисав (1932- ) - 1955-1960.83. Ковач (Мирослав) Жељко (1978) - 1995-1996.84. Ковач (Мирко) Мирослав (1954) - 1975.85. Кондић (Божидар) Драгомир - Драган (1936) - 1954-1960.86. Кубуровић Јова - пре Другог светског рата87. Маринковић (Бранислав) Александар (1970) - 1986-1997.88. Маринковић (Синиша) Драган - Келе (1957) - 1974-1979.89. Марковић (Јован) Владимир (1980) - 2003-2004.90. Марковић (Радомир) Драган (1982) - 1997-2006.91. Марковић (Слободан) Жељко - Пупе (1979) - 2004.92. Мердовић (Миладин) Младен (1983) - 2000-2010.93. Мијатовић (Добросав) Томислав - Жабац (1942-2004) - 1960-1964.94. Милојевић (Драгослав) Миодраг - Мија (1950-2000) - 1974-1976.95. Милојевић (Слободан) Ненад - Чедак (1989) - 2009-2013.96. Милојевић (Мирослав) Томислав - Пиљар (1957) - 1973-1976.97. Миљанић (Радосав) Добривоје - Доца (1961) - 1979-1997.98. Миљанић (Милоје) Драгиша (1942-2008) - 1961-1964.

59

99. Миљанић (Милован) Миленко (1956) - 1975-1980.100. Миљанић (Милан) Милован - Бели (1941) - 1960-1964. 101. Миљанић (Милан) Стеван (1943-2015) - 1962-1963. 102. Мирковић (Бранко) Никола (1989) - 2006-2007. 103. Николић (Горан) Бојан (1985) - 2003-2004. 104. Николић (Милић) Владан (1962) - 1981-1982. 105. Николић (Трифун) Душан (1952) - 1977-1978. 106. Николић (Милан) Зоран - Кикинда (1967) - 1987-1991. 107. Николић (Мирослав) Лазар (1988) - од 2009. 108. Николић (Милојко) Ненад (1985) - 2004-2006. 109. Николић (Никола) Славко (1959) - 1977-1981. 110. Николић (Гвозден) Стефан (1991) - 2010. 111. Павловић (Радомир) Бојан (1984) - 2002-2004. 112. Паливец (Иван) Миодраг - Миле (1937-2014) - 1958-1964. 113. Пантелић (Радован) Зоран - Чеки (1965) - 2005. 114. Пантелић (Светолик) Младомир - Мита (1921-2009) - пре Другог светског рата 115. Пауновић (Миленко) Андреја (1909-2002) - пре Другог светског рата 116. Петровић (Чедомир) Андреја (1950-2000) - 1971-1975. 117. Петровић (Мирослав) Владан - Кинез (1957-2006) - 1974-1976. 118. Петровић (Владан) Дарко - Кинез (1981) - 2001-2007. 119. Петровић (Љубиша) Добривоје - Доца (1953-2006) - 1971-1980. 120. Петровић (Милорад) Драгомир (1947) - 1968-1972. 121. Петровић (Љубиша) Драгослав - Кепа (1950) - 1968-1977. 122. Петровић (Драгомир) Саша (1973) - 1997-2006. 123. Петровић (Добривоје) Слободан - Бока (1985) - од 2004. 124. Поповић (Јован) Милија (1929-2011) - 1950-1964. 125. Поповић (Јован) Станимир - Цане Шмекер (1925-1994) - 1948-1949. 126. Протић Михаило - поп Миле - пре Другог светског рата 127. Протић (Михаило) Миша - Поп - 1955-1959. 128. Ристивојевић (Мирослав) Александар (1994) - од 2014. 129. Ристивојевић (Томислав) Душан (1962) - 1980-1983. 130. Ристивојевић (Сретен) Зоран - Чаруга (1963) - 1978-2005. 131. Ристивојевић (Зоран) Ивица (1987) - од 2014. 132. Савковић (Зоран) Владан (1983-2008) - пар сезона око 2000. године 133. Савковић (Миомир) Радосав (1958) - 1974-1976. 134. Савковић (Драгиша) Синиша (1918-1985) - пре Другог светског рата 135. Савковић (Зоран) Срђан (1979) - неколико сезона око 2000. године 136. Симић (Ристо) Миленко (1947) - 1963-1973. 137. Сулимановић (Зоран) Бобан (1982) - 2001-2002. 138. Сулимановић (Воја) Часлав (1964) - 1985-1995. 139. Филиповић (Живота) Вита (1935) - 1960-1963. 140. Филиповић (Момчило) Милан - Мика (1971) - 1987-2001. 141. Филиповић (Јордан) Момчило - Моша (1935-2000) - 1964. 142. Филиповић (Милан) Стефан (1994) - од 2010. 143. Филиповић (Живко) Томислав (1949) - почетком седамдесетих година XX века 144. Ченгић Лутво - Туфа - средином седамдесетих година XX века

Напомена: захваљујемо се свима онима који су помогли у састављању овог списка, а нарочито Ивану Игњатовићу и Миловану Миљанићу. Уједно се и извињавамо за евентуалне грешке. Иначе, болдираним словима је написано презиме и име фудбалера, између, у загради је име оца, бројке у загради означавају годиште и, евентуално, годину смрти, а иза тога је наведен перид играња за барошевачки фудбалски клуб.

Зоран Мирковић

60

ВИШЕ ОД ИГРЕ СВЕДОЧЕЊА ИВЕ ИГЊАТОВИЋА О ФУДБАЛУ У БАРОШЕВЦУ

За Ивана – Иву (Борисав) Игњатовића (1938) с правом се може рећи да је ЛЕГЕНДА барошевачког фудбала. Од малих ногу везан је за „Младост“: прво је, као дете, радио као економ, са седамнаест година је дебитовао за први тим, после двадесет две године играња званично је завршио играчку каријеру, следећих десетак година се посвећује тренерском послу, дуго је био у управи, а сада је почасни предсеник Клуба и не пропушта ниједну утакмицу у Барошевцу, често се може видети и на гостовањима. У економату је радио све до позних играчких дана, без икакве накнаде: чишћење копачки, сређивање и обележавање игралишта, намештање и скидање мрежа. Чак је и његова мајка Даринка (1907-1982) својевремено прала фудбалску опрему, такође без накнаде. Уопште, ово је фудбалска породица у правом смислу речи: и његова браћа Живорад – Жика (1931-2013), Милорад – Мића (1933-1998) и Миодраг – Гароња (1935) такође су наступали за „Младост“ (крајем педесетих година прошлог века на пар утакмица сва четворица су се нашла у саставу Барошевчана), отац Борисав - Борко (1904-1973) једно је време радио у спортском бифеу, а Иванов син Радослав – Швепс (1965) такође оставља значајан траг у овом клубу играјући за њега дуги низ година. Ива је прву утакмицу за сениорски тим барошевачког фудбалског клуба одиграо лета 1955. године, у припремном периду, против „Рибнице“ из Мионице, постигавши пет голова у победи „Младости“ од 7:2. Због малолетности за следећу полусезону морао је „прећи“ два специјална лекарска прегледа. Средином шездесетих година двадесетог века „Младост“ једно време има паузу у такмичењу и Ива одлази у рудовачки „Раднички“, одакле се враћа 1970. године, а прву повратничку утакмицу игра у марту те године, по снегу, против „Спартака“ из Љига, коју Барошевчани као домаћини добијају са 4:1. Године 1977, на Ивањдан, званично се опрашта од играчке каријере, на пријатељској утакмици против лазаревачке „Колубаре“, да би још две године био регистрован за „Младост“, наступајући по неколико пута у полусезонама, а

баш задњи меч му је против „Младеновца“, на домаћем терену, јуна 1979. године, у првенству Прве београдске лиге, који се завршава резултатом 2:2. (Занимљиво је да је тадашњи тренер „Младеновца“ био чувени Драгослав Шекуларац, 1937.) После завршетка играчке каријере Иван десетак година ради као тренер у „Младости“: био је и главни, и помоћни, некада је позиван да припомогне клубу кад тренерско место остане упражњено. (Диплому за овај посао стекао је на курсу у Аранђеловцу.)

К Л У Б Пре Другог светског рата барошевачки

фудбалски клуб звао се „Обилић“, између 1945. И 1948. године „Ивица“ – по погинулом првоборцу из Барошевца Ивици Јанковићу (1923-1944), а после тога „Младост“.

До 1948. године Барошевчани нису учествовали у лигашким такмичењима већ су играли пријатељске утакмице са клубовима из околине: лазаревачком „Колубаром“, вреочком „Турбином“, степојевачком „Посавином“, „Рударом“ из Великих Црљени, са екипама из Брајковца, Даросаве (која се једно време после Другог светског рата звала Партизани), Лајковца, Белановице,... Судије су обично биле старији људи који се разумеју у фудбал. Године 1948. „Младост“ почиње лигашко такмичење, прво у Београдском подсавезу (један од противника био је „Дрводељац“ из Забрежја), да би 1951. године прешла у Ваљевски подсавез (прва утакмица против „Спартака“ из Љига, на домаћем терену, победа 4:3) и ту остаје до 1971. године. Године 1953. „Младост“ улази у виши степен такмичења, Посавско-подунавску лигу, где су се такмичили клубови све од Лознице, на западу, па до Петровца на Млави, на истоку (општине Лозница, Шабац, Ваљево, Уб, Обреновац, Лазаревац, Младеновац, Смедеревска Паланка, Пожаревац, Петровац на Млави). У овом степену такмичења Барошевчани су издржали само једну сезону – нису могли више због недостатка финансијских средстава. За овај период везан је и један од највећих успеха клуба, пласман у шеснаестину финала Купа Југославије:

ОСАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦА "МЛАДОСТИ"

61

године 1954. „Младост“ је у овој фази најмасовнијег такмичења у тадашњој држави требала путовати у Суботицу и играти против домаћег „Спартака“. Али, опет се испречио финансијски проблем и Барошевчани нису могли отићи на ово далеко гостовање те су тако испали из овог надметања. Од 1971. године, у складу са новом административном територијалном поделом, барошевачки фудбалски клуб поново потпада под надлежност Града Београда, и до 1974. године такмичи се у лазаревачкој општинској лиги, да би те године изборио пласман у Другу београдску лигу. Од тада, па све до данас, „Младост“ углавном игра у Првој или Другој београдској лиги, с тим што је 1991. године ушла и у Београдску зону, где се задржава само једну сезону.

И Н Ф Р А С Т Р У К Т У Р А Пре него што је направљено игралиште на

Вашаришту постојало је неколико локација где су се после Другог светског рата, до 1948. године, играле пријатељске утакмице, пошто у том периоду, као што је напоменуто, „Младост“ није учествовала у лигашким такмичењима, као ни остали сеоски клубови. Иван се сећа да је највише коришћена ливада Александра – Леке Пантелића (1906-1995), на месту где се сада налази домаћинство Трифуна – Трише Николића (1929), у правцу север – југ. (Тада је ту био чист простор, без изграђених објеката, пошто је Лекина породица живела у засеоку Страна.) Стативе северног гола налазиле су се са јужне стране „ћирине“ пруге (тада није постојао „Аранђеловачки“ пут), а јужног на месту где је сада Тришина штала. Следећа локација била је одмах поред ове, са њене источне стране, у ливади Миленије Пантелић (1912-1999), на месту где се сада налази домаћинство њеног унука Горана (1969). Простирало се у правцу север – југ, било је мало уже, али и лепше, равније, одпретходног. На њему је наш клуб 1948. године играо против репрезентације глувонемих Југославије, која се припремала за Олимпијске игре у Лондону. Судио је тадашњи свештеник барошевачке цркве Михаило – Миле Протић, који је пре Другог светског рата и играо за наш клуб. (Он је отац Мише Протића, који је касније бранио за „Младост“.) Поред пиштаљке употребљавао је и марамицу, због глувонемих. Наш саговорник се сећа те утакмице, гледао ју је као дете: Барошевчани су победили са 4:1. За игралиште је коришћена и ливада Милорада – Миће Пантелића (1900-1966), на месту где се, пре прекопавања од

стране „Колубаре“, налазио кућевни плац његовог унука Живорада – Жикана (1953), такође у правцу север – југ. Јужни гол је био са северне стране „ћирине“ пруге (тада није постојала индустријска пруга Завод – Мали Црљени). Играло се и у „Ћерамиџиници“, на месту где се сада налази домаћинство ћерки Радомира Ђорђевића – Букаче (1924-1993): Цице, Зоре и Мике. Простирало се у правцу север – југ, стативе северног гола налазиле су се са јужне стране реке Пештан. Било је нешто уже и ту је одиграна само једна утакмица – против клуба из Јунковца. Најзад, играно је и на самом „Вашаришту“, пре изградње „правог“ игралишта, и то у правцу исток – запад. Пошто су на свим овим локацијама биле ливаде – утакмице се нису играле док се не покоси прва трава. Дакле, место за игру превасходно је зависило од његове покошености. Стативе и пречке од голова биле су четвртасте, израђивао их је столар Милосав Јанковић (1891-1984), нису се скидале током целе године. (Према сазнању нашег саговорника, пре Другог светског рата играло се у Лекиној ливади и на Вашаришту.)

Године 1948. „Младост“ почиње лигашко надметање и тада се у Барошевцу прави прво „право“ игралиште, на „Вашаришту“, у правцу исток – запад, и оно је постојало до средине шездесетих година двадесетог века. Стативе источног гола налазиле су се поред главног пута кроз „варошицу“, који је ишао на мост преко Пештана, наспрам куће Љубомира – Љубе Игњатовића (1908-1988). Са јужне, пештанске стране овог игралишта направљена су била два реда дрвених клупа која су се протезала скоро од једне до друге корнер линије. Као што је раније напоменуто, средином шездесетих година двадесетог века „Младост“ је једно време имала паузу у такмичењу и тада у Барошевцу није ни било игралишта за фудбал. Овај терен, на коме се сада игра, постоји од 1968. године. Преуређен је 1976. године, када је на њему урађена дренажа, а са западне стране насуто је земљано узвишење, за гледаоце, на коме су средином осамдесетих година двадесетог века изливене бетонске трибине.

Пре него што је направљено прво „право“ игралиште, на „Вашаришту“, нису ни постојале просторије за остављање опреме (економат) и пресвлачење фудбалера. Од како је „Младост“ почела лигашка надметања за ову сврху је коришћена кућа трговца Томића, која се налазила на месту где се сада налази домаћинство Светислава (Србољуб) Ристивојевића (1964). Овај

62

трговац је до 1947. године живео у Барошевцу, после се преселио у Београд. (Његова ћерка Десанка Томић Ђуровић, 1925-2008, касније је постала позната ликовна уметница на чије промоције радова су својемрено позивани Барошевчани.) Поменута кућа имала је две просторије које су, пре свега, служиле за економат, мање за пресвлачење домаћих играча, пошто је већина њих то чинила код својих кућа и тако су, пресвучени у спортску опрему, долазили право на терен. Гости су за ту сврху користили једну просторију у кафани Љубомира - Љубе Јовановића (1925-2005), удаљену стотинак метара од игралишта. (У степенима такмичења у којима је играла „Младост“ све до средине седамдесетих година домаћин није био обавезан обезбедити просторије за пресвлачење гостујућих фудбалера. Они су то чинили поред игралишта, иза голова.) Чак су се и судије пресвлачиле по барошевачким кућама. Свлачионице су се једно време налазиле и у Дому. Почетком седамдесетих година двадесетог века на месту данашњег „хотелчића“ направљена је спортска кафана са одвојеним просторијама за пресвлачење домаћих и гостујућих играча и судија. Данашње свлачионице направљене су крајем седамдесетих година прошлог века.

Иван Игњатоивић, наш сведок о историји фудбала у Барошевцу, био је толико ревносан да је једно време чак и водио Дневник о дешавањима која се обрађују у овом тексту. У вези са клупском инфраструктуром својевремено је записао: „Лета 1976. године на игралишту је било радилиште, под надзором Срђана Мркушића, нашег чувеног голмана из периода после Другог светског рата. Скинута је здравица, ископани су канали по дужини игралишта, један попреко, и напуњени су са око 1000 кубика камена. Преко тога по целом терену је насут шљунак дебљине 10-12 центиметара, па слој хумуса дебео 10-20 центиметара, на крају је постављена хумусна трава дотерана из Баната. Полагање ове траве почело је 9. августа и трајало је петнаестак дана. Терен је после тога седам пута кошен и ваљан и добио је идеалан изглед. На њему смо у октобру и новембру тренирали, могли смо одиграти и неку првенствену утакмицу при крају јесење полусезоне, али није била завршена ограда око игралишта и још неки пропратни радови. Миодраг Живановић (Мија Бели) цело је лето изливао бетонске плоче и диреке за ограду, а у Централној радионици се ради метална ограда, кућице за резервне играче и голови. Првенствене утакмице из јесење полусезоне као домаћини

играмо у Великим Црљенима и Лазаревцу, а пријатељске на теренима противника.“

О П Р Е М А До средине шездесетих година двадесетог

века фудбалери су се сами сналазили за копачке, а остале делове опреме набављао је клуб. Иако је био мало дете, Иван се сећа да је 1947. године Љуба Јовановић донео из Београда четири џака половне опреме (у два су биле копачке) и то из „Црвене Звезде“, у којој је тада благајник био извесни Благојевић, чији отац је пре Другог светског рата био скретничар на барошевачкој железничкој станици. „Младост“ је највише играла у белим дресовима. Опанчар Милорад Божић (1904-1977, Миле Гузоња), чији син Жика је играо фудбал, поправљао је крампоне на копачкама. (То су онда били кожни кружићи који су се укивали у ђонове.) Касније, средином шездесетих година прошлог века, појављују се крампони који су се завртали у ђонове. Играло се са двослојним липтама: унутрашњи, гумени слој, увлачен је у спољни, кожни, кроз отвор који се затварао шниром од памучних пертли. Ако се кожа на лопти поцепа или рашије, она се испумпа, окрпи и користи за тренинге. Чим се купи нова лопта намаже се зејтином, а после тога ималином и изгланца се, да буде сјајнија. Имало се свега 1 – 2 лопте, а утакмица се играла само са једном: кад она буде избачена са терена – чека се док се иста не донесе, што може потрајати и минутима. (Изгубљено време током меча није се ревносно надокнађивало, као сада.)

П У Б Л И К А Док је игралиште на „Вашаришту“ било у

правцу исток – запад утакмице су биле много посећеније него сада. Пошто тада у околним селима нису постојали фудбалски клубови - и љубитељи фудбала из њих посматрали су сусрете у Барошевцу. Педесетих година прошлог века највернији навијач „Младости“ био је Веља Ђурђевић, „Криви“, из Зеока, а најпргавији Јеремија Божић (1899-1966), који је у наступу љутње знао и ударити штапом противничког играча за време утакмице. (Тих година Јеремијин син Света био је једна од највећих „звезда“ барошевачког клуба.) Крајем те деценије, пре и после утакмице у Барошевцу играло је коло, а на самом мечу присутна музика је после постигнутог гола свирала „туш“. Фудбалски сусрети бивали су повод за састајање омладине. Почетком шездесетих година двадесетог века највернији

63

навијач „Младости“ био је поменути Миодраг - Мија Живановић (1933-1984,''Пироманац''): једном приликом Барошевчани су гостовали у Љигу, Мија је до Лајковца дошао возом и ту закаснио да преседне за Љиг, те је тај део пута превалио пешице, само да би гледао своје љубимце.

У П Р А В А Иван сведочи да су се некада скоро сваке

зиме одржавале скупштине клуба на којима би била изабрана управа од 11 до 15 чланова, која би се касније посебно састала и из својег састава бирала председника, потпредседника, секретара, благајника, два члана за надзирање рада спортске кафане, која је увек постојала. Када је он почињао да игра клуб су углавном водили Милош Живковић (1926-2004), Живорад - Жика (1928-2005) и Светолик - Света (1927-1992) Божић, који су у то време уједно били и фудбалери, затим Небојша Божић, који је пре Другог светског рата играо за Барошевчане, онда управник поште Живомир - Жика Максимовић (1907-1984), а крајем педесетих и почетком шездесетих година двадесетог века председник је био шеф железничке станице Буда. Док су били чланови управе, седамдесетих година прошлог века, Триша Николић и Мија Бели били су задужени за одржавање игралишта: шишање, кречење. (Мија је једно време био и председник клуба.) Линије на терену ручно су се обележавале белом зељом, дотераном са погона у Трећем реону. Иначе, педесетих година двадесетог века, игралиште је кошено ручно. Трава по њему је и слабо расла, пошто су се ту одржавали вашари, а деца и омладина стално су по терену јурила за лоптом.

У својим дневничким белешкама наш саговорник Ива забележио је да је 1976. године Фудбалски клуб „Младост“ из Барошевца водила следећа управа: Света Божић (председник), Милош Живковић (потпредседник), Жика Божић (секретар), Драгослав - Рајко Божић (1943-2014, благајник), Мија Живановић (економ), Милосав Весић (1929), Богољуб Ђорђевић (1934), Иван Ђукнић (1944-2005), Иван Игњатовић, Милорад Јовановић – Џогања (1935) и Слободан Марковић – Вукас (1944-2013). А из следеће године сачувао је позив за седницу управе следеће садржине: „Позива се Иван Игњатовић, члан Управе Ф. К. ''Младост'' из Барошевца, да неизоставно дође на седницу Управе клуба која ће се одржати дана 1. марта 1977. године, са почетком у 18 часова, у просторијама клуба. За ову сеницу предвиђен је следећи Дневни ред: 1. Извршавање раније

постављених задатака; 2. Извештај око припрема играча и даљи задаци; 3. Предузимање мера око завршетка радова на игралишту; 4. Рад спортске кафане; 5. Разно. Председник Управе Ф. К. ''Младост'' Иван Ђукнић.“

Наравно, један од главних задатака управе био је обезбеђење новца за функционисање клуба. Највећи извор прихода била је спортска кафана која је у сеоском Дому радила од средине педесетих година двадесетог века. У њој је конобар најдуже био Раца „возач“, а овим послом се око две године бавио и Иванов отац Борко, касније и Миодраг Марковић – „Данић“ (1932-2006). Почетком седамдесетих година прошлог века почиње радити новоизграђена кафана на месту где се сада налази „хотелчић“. Значајан извор прихода представљало је и постављање клупске шатре, о сеоским вашарима, нарочито за Ивањдан, у црквеној порти, са музиком и пићем које је продавано гостима. Конобарски посао обављало је десетак чланова управе и фудбалера. Једном приликом, крајем педесетих година двадесетог века, за само један вашар под оваквом шатром зарађено је толико новца да им је то било довољно за целу сезону. Мање значајан извор прихода представљало је продавање улазница за утакмице, што је увек рађено, али је и од тога била одређена корист. Паре су требале за путовања на гостујуће терене, за набављање опреме, плаћање судија. На гостовања у удаљенија места путовало се возом: крене се у суботу, ноћ пред утакмицу преспава се у најближем хотелу, у Барошевац се враћало тек у понедељак. Тако далеких одлазака годишње је било свега неколико. За Лајковац се често ишло „дресином“, коју је клубу уступао раније поменути шеф железничке станице Буда. На ближа гостовања и у места кроз која није пролазио „ћира“, рецимо у Степојевац, у Белановицу, ишло се коњским колима, која је најчешће возио Милош Ђорђевић (1939, „Дуле Шиљин“).

Ф У Д Б А Л Е Р И Иван наводи фудбалере који су играли за

„Младост“, после Другог светског рата, па негде до половине педесетих година двадесетог века: Илија (Илијаз) Бећиревић (1919-1988, голман и бек), Милун из Лазаревца (голман), Меца из Београда (звани „Дебели“, голман), Милија Поповић (1929-2011, леви бек), његов брат Станимир (1925-1994), Милош Живковић (халф и бек), Радован Бојић – „Гакин“ (1928-2003, десни бек), Љуба Јовановић (десно крило), Жика Божић (десна полутка), Радомир - Раја Бојић (1923-2006, ''Геније'', напад),

64

његов брат Слободан (1928-1973, мало играо, „шлепао“ се уз брата), Света Божић (лева полутка), Михаило Караматић (центарфор, родом из Загреба, становао код својег синовца Паје Шостарића, 1928-1990, радио на Копу), Спасић из Рудоваца (напад), Рондило из Зеока (напад), Папа Божић (брат од рођеног стрица Жики Божићу), Жика Игњатовић (средина терена, војно лице), Властимир – Лале Игњатовић (средина терена, Витомиров син). За Станимира Поповића, званог „Цане Шмекер“, везује се следећа анегдота: он, у ствари, и није играо за „Младост“, међутим, негде крајем четрдесетих година прошлог века Барошевчани су гостовали у Остружници и није их имало довољно, па се, ни крив ни дужан, у саставу нађе и Шмекер, и то на месту нападача. Истрчи ти он на терен, онако висок, са марамом око главе којом је везао дугу косу, домаћи га се уплаше па узму двојица да га чувају. Како је време одмицало, они примете да ти наш Цане не зна ништа, лопта се од њега одбија као од дрвета, они га полако престаше чувати и више нико није ни обраћао пажњу на њега. Наш саговорник Иван сећа се и утакмице на којој је Гакин Бојић сломио ногу: било је то 1958. године, у Барошевцу је гостовала „Рибница“ из Мионице. Кад се то десило, сви се уплашише (био је отворен прелом потколенице) и нико ништа да предузме, а Ива онда отрчи до своје куће, која је била одмах уз игралиште, одвали са ограде три тарабе и нађе мало канапа и тиме мало учврстише сломљену ногу. Специјална „класа“ (електрична локомотива са индустријског колосека, који је тек био изграђен) одвезе Гакина до Завода, а одатле се некако снађу за превоз до болнице у Београду.

У следећој генерацији су били: Миша Протић (голман, син барошевачког свештеника Мила), Богдан Павловић из Лазаревца (голман), Миле Јовановић – Џогања (десни бек), Радосав Ђорђевић (1933, халф), Љубисав Китановић (халф), Драган Кондић (1936, Божин син, сада живи у Аустралији), Миодраг Игњатовић – Гароња (напад, Иванов брат), Андреја Јанковић – Мачак. Од претходне генерације наставили су са играњем Милош Живковић, Жика и Света Божић, Милија Поповић. Негде од 1960. године пристижу и млађи: браћа Иван и Рапа Ђукнић, Драгиша и Бели Миљанић, Томислав Мијатовић – Жабац, Баја Игњатовић,...

Почетком седамдесетих година прошлог века неки нови Иванови саиграчи били су: Звонко Јовић из Рудоваца (голман), чувени дуготрајни бековски пар Бора (Старчевић, Зеочанин) и Лека

(Герасимовић), Андрија Дражић из Дрена (халф), на средини терена Рајко Божић и Драган Живковић – Тандара, у нападу Зеочани Зрка (Славољуб Јеремић) и Тоза (чувени голгетер Светозар Ивановић), Кепа (Драгослав Петровић), Раде Пужић (Радмило Герасимовић), Влаја Божић. А при крају каријере нашег саговорника ту су још, између осталих: Змија (Влада Николић из Великих Црљени), Гина (такође из Великих Црљени), Бранин (Небојша Петровић, такође из Великих Црљени), Лаги (Драган Грујић из Лазаревца), Вита Бабић (чувени центарфор из Лазаревца, својевремено играо и за „Колубару“), Кокан (Милош Кокановић из Лазаревца),... Нема краја набрајању Иванових саиграча.

Капитен „Младости“ најдуже је био Милош Живковић, после њега нешто мало Иванов брат Гароња, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година двадесетог века Иван Ђукнић, а негде од 1972. године, па до завршетка играчке каријере – наш саговорник Иван Игњатовић.

Карактеристично је да је средином педесетих година прошлог века за барошевачки фудбалски клуб наступало доста просветних радника: голман Богдан Павловић из Лазаревца био је учитељ (а касније познати адвокат), Жика Анђелковић из Бурова био је учитељ у Јунковцу, Милош Живковић је био наставник у Барошевцу (касније директор вреочке школе), Петар Ћосић из Мионице такође је био просветни радник (њега је у „Младост“ довео Љуба Јовановић - „Перкин“, који је такође радио у просвети), Андреја Јанковић - „Мачак“ учитељовао је у Миросаљцима, Рондило из Зеока је, исто тако, био у просвети; ту је био и извесни Паја учитељ, такође и Радисав Спасић.

Пре Другог светског рата и у првим послератним годинама за „Младост“ су играла браћа Небојша и Дуле Божић. Исто тако, пре поменутог рата, наступала су браћа Младен и Ивица Јанковић, који су живели у кући, у Четвртом реону, преко пута прекопаног домаћинства „Буце“ Ђорђевиђа. (По Ивици клуб је једно време и носио име, као што је раније речено.) Шездесетих година двадесетог века ту су и браћа Ива, Рапа и Мија Ђукнић, исто тако Бели и Стева Миљанић, затим Рајко, Миша, Љуба и Влаја Божић, мало касније Кепа и Доца Петровић. И, наравно, наш саговорник Иван и његова браћа Жика, Мића и Гароња.

Некада су играчима плаћани само путни трошкови (возне карте) за долазак на утакмицу. То су углавном били „школарци“: Љубисав Китановић,

65

Радосав Ђорђевић, Миша Протић. Често су им новац за то давали они саиграчи који су били запослени (Милош Живковић, Света Божић). Плаћање за само играње почело је средином седамдесетих година прошлог века.

Млађе селекције некада нису постојале. Негде око 1953. и 1954. године барошевачка омладина се самоиницијативно организовала, тренирала, независно од старијих, и играла пријатељске фудбалске утакмице против сениорских екипа из околних села (Миросаљци, Тулеж). Ту су били: Иван и његов брат Гароња, Еди Кухар, Драган и Славко Марјановић, Шарабоћа, Пера Мачак.

До седамдесетих година двадесетог века посебног тренера није ни било, тренинге је обично водио неко од искуснијих играча. Тренирало се на игралишту, 2-3 пута недељно, а пре првенствених полусезона практикован је „футинг“, трчање на дуге стазе (7-8 километара): игралиште – Петковача – Рајковиће зеочке куће – главним путем крозСтрану назад на терен. Уредно су тренирали скоро сви играчи, нису долазили само студенти и средњошколци, за време школске године, међутим – они су тамо, где су се школовали, вежбали. Нијеистинит онај виц који каже да је услов за играње у тиму „Младости“ био способност да се лоптом пребаци барошевачка црква.

У Т А К М И Ц Е Иван се „живо“ сећа неких утакмица у

дресу „Младости“. У задњем колу, у сезони 1957/58. године, Барошевчани гостују у Осечини и требала им је победа против домаће „Подгорине“ да би били прваци Ваљевског подсавеза. Конкурент за прво места била им је екипа „Јединства“ из Ваљева која је своју утакмицу овог кола одиграла истог дана, пре подне. У Осечину је, стога, дошло доста публике, око 1000, било је доста и Ваљеваца. „Младост“ наступа у саставу: голман – Богдан Павловић, десни бек – Џогања, леви – Андреја Јанковић, десни халф – Радосав Ђорђевић, леви – Милош Живковић, центархалф – извесни Софронијевић из Београда, десно крило – Мића Игњатовић, десна полутка – Жика Божић, центарфор – Гароња, лева полутка – Света Божић и лево крило – Ива. У првом полувремену Барошевчани дају два гола, први Света – главом, други Жика – „дропком“. У другом полувремену центархалф домаћих, са надимком „Цури“, прелази у напад и постиже два гола, те долази до изједначења резултата. На два минута пре краја лево крило „Подгорине“ не користи стопостотну

шансу: избија само пред барошевачког голмана Богдана који истрчава и спречава постизање гола, пошто га упућена лопта погађа у груди. Одмах после тога према Ивану се упућује дубинска лопта, он је прихвата на левој страни и са њом се сјури према противничком голу, судара се са домаћим беком и голманом, а пре тога успева је гурнути у мрежу. Од добијеног ударца у том судару Ива се ошамућује, једва се „повраћа“, наши побеђују са 3:2 и освајају прво место у Подсавезу. За улазак у Зону морају играти квалификациони меч са „Борцем“ из Шапца. Тада се играла само једна утакмица и жребом је одлучено да она буде у Шапцу, на „Мачвином“ стадиону, са дрвеним трибинама, испод којих су биле свлачионице, те је у њима јако одзвањало кретање публике по истим. Домаћин побеђује са 1:0 и „Младост“ не успева ући у виши ранг. Иван је тада имао 20 година, завршио је занат и чекао одлазак у војску.

У једној утакмици, почетком шездесетих година двадесетог века, „Младост“ у Јунковцу побеђује са 5:0, Иван постиже свих пет голова, и то шутевима упућеним изван шеснаестерца, иако је на голу домаћих стајао врло добар голман звани „Шваба“.

У поменутом Дневнику наш саговорник описује многе утакмице, неко врло детаљно, емотивно. Рецимо: „У Вреоцима су 2. јуна 1963. године играли ''Турбина'' и ''Младост'', резултат је био 2:3 (1:0). Играли смо у саставу: Тир – Раде, Фомичов – Жабац, Милош, Обрадовић – Мачак, Ива, Гардаш, Симић, Паја. Два гола је дао Ива, а један Гардаш. Време је било лепо, терен блатњав, гледалаца 300. Овим поразом „Турбина“ силази са врха табеле и ''Железничар'' из Лајковца осваја прво место.“ (Објашњење у вези састава „Младости“: голман је Мирослав Тир, наставник у Барошевцу; десни бек – Радмило Ђукнић, 1945-1996; леви бек – Аранђеловчанин, Фомичов му је презиме, ожењен сестром од стрица нашег саговорника Ивана; десни халф – Томислав Мијатовић, 1942-2004; центархалф – Милош Живковић; леви халф – неки Вреочанин; десно крило – Андреја Јанковић; десна полутка – наш саговорник; центарфор – Вреочанин Мирко Гардашевић; лева полутка – родом из Брајковца, становао у Вреоцима; лево крило – учитељ у Барошевцу.)

Или ову: „У Барошевцу су 15. новембра 1964. године играли „Младост“ и „Јединство“ са Уба, резултат је био 1:2 (0:0). Играли смо у саставу: Раденко – Живко, Моша – Жабац, Драгиша,

66

Андреја – Рапа, Рајко, Паја, Ива, Зрка. Стрелац – Зрка. Време лепо и хладно, гледалаца 500. После утакмице избила туча.“ (Нова имена у овом саставу: голман је Раденко Лазаревић (1942) из Дрена; десни бек – Живко Грујић из Дрена; леви бек – учитељ Момчило Филиповић, 1935-2000; центархалф – Драгиша Миљанић, Милојев син; десна полутка – Драгослав Божић; лево крило – Славољуб Јеремић из Зеока.)

Следећа: „Ваљево, 30. мај 1971. године, ''Будућност'' – ''Младост'' 1:3 (0:0). Играли смо у саставу: Звонко – Бора, Лека – Тандара, Ива, Андрија – Раћа (Кепа), Рајко, Милоје, Ива, Пужић (Влаја). Стрелци за нас: Милоје у 60. и 71. минуту и Кепа у 78. Најбоља игра ''Младости'' овог пролећа. Уз велико залагање свих играча постигнут је добар резултат. Имали смо више од 12 чистих гол – шанси које нисмо искористили. У 30. минуту домаћи голман је одбранио пенал који сам ја извео. Судија одличан, време врло пријатно за игру, игралиште ''На Пећини''.“ (Нови играчи у овој постави „Младости“: голман - Звонко Јовић из Рудоваца; десни бек - Бора Старчевић из Зеока; леви бек - Александар Герасимовић, 1947-2012; десни халф – Љубодраг Живковић, 1949-1993; центархалф - Иван Ђукнић; леви халф - Дрењанин Андрија Дражић; десно крило - Раћа из Медошевца; његова замена - Драгослав Петровић, 1950; центарфор – Милоје из Медошевца; лево крило - Радмило Герасимовић, 1949; његова замена - Владислав Божић, 1950-2014.)

Утакмицу која ће сада бити описана гледао је и потписник ових редова и живо је се сећа. У њеној предигри домаћи пионири су убедљиво победили децу истог узраста из Барошевца, пре свега због „шверцања“ у свој састав много старијих појединаца. Дакле: „Степојевац, 17. октобар 1971. године, ''7. октобар'' – ''Младост'' 1:3 (0:1). Играли смо у саставу: Звонко – Бора, Лека – Телак (Тандара), Ива, Рајко – Кепа, Рапа, Тоза, Ива, Влаја (Пужић). Стрелци за нас: Рапа у 13, Тоза у 58. и Тандара у 65. минуту. Гледалаца око 700, време – облачно, хладно и повољно за игру. Због прославе дана ослобођења Степојевца предвиђено је да се после утакмице доделе два пехара – победнику и најбољем појединцу меча. Због тих пехара домаћи су играли врло оштро и кидисали су на нас, али су наишли на потпуно спремну екипу која је знала шта хоће. У 80. минуту досуђен је пенал за нас и истовремено је искључен домаћи центархалф. Он није хтео напустити терен, домаћи навијачи су ушли у игралиште и судија Јова Лазаревић прекида

сусрет. Пехари нису ни додељени. Утакмица је накнадно регитрована службеним резултатом 0:3.“ (Објашњење у вези састава „Младости“: од нових на месту десног халфа у првом полувремену је играо Драгомир Петровић, 1947; десна полутка је био Радмило Ђукнић; центарфор - „страшни“ голгетер из Зеока Светозар Ивановић.)

И следеће утакмице добро се сећа потписник ових редова, о њој се данима говорило међу његовим вршњацима у основној школи. Она је пример дугогодишњег ривалитета комшијских клубова који је често прелазио границе спорта и доводио до тога да фудбал буде „ВИШЕ ОД ИГРЕ“: „Барошевац, 7. новембар 1971. године, ''Младост'' – ''Раднички'' (Рудовци) 0:2 (0:0). Наш састав:Звонко – Бора, Лека – Тандара, Ива, Пужић – Кепа, Рајко, Рапа, Ива, Тоза. Играли су још Влаја и Андрија. Дерби сусрет је одигран пред више од 2000 гледалаца, по лепом времену. Постојали су сви услови за одличну првенствену утакмицу, па нека победи ко буде бољи. Али, шта вреди кад су судије подмићене од управе ''Радничког'', која је на тај начин намеравала добити сусрет и пре његовог почетка. Ми смо за то чули још пре меча, били смо у то сигурни, али смо рачунали да на нашем терену судије неће смети бити много пристрасне. Управа ''Радничког'' је издејствовала и појачање у милицији, јер је знала да ће доћи до гужве. Судија Вита доносио је такве одлуке да нас је доводио до очајања. Прво нам је искључио бека Бору већ у 3. минуту игре, и то због најобичнијег фаула, поништио нам потпуно исправан гол, није нам свирао пенал који су сви видели. Све то код резултата 0:0. Утакмица је два пута прекидана, долазило је до гужве на терену, улазила је и публика у њега, на једвите јаде је настављана, првенствено на инсистирање тренера. А чланови управе ''Радничког'' стално су добацивали судији да прекине утакмицу. И деца виде да је сусрет намештен, ми смо грдно погрешили што смо настављали играти, требали смо, заједно са гледаоцима, изгазити судије. Сви смо пљували на судије по терену, нисмо могли гледати како нас вуку за нос. После меча била је велика гужва и туча, судије су једва извукле живу главу, првенствено захваљујући милицији. Управа ''Радничког'' добро је знала да ће у случају пораза својег тима заостајати за нама 4 бода и не би имали никакве шансе за освајање првог места, те су све учинили да утакмица припадне њима. Поред судија, подмитили су и једног нашег играча, који је рано изашао са терена, наводно се повредио. Ово је

67

било задње коло јесење полусезоне општинске лиге Лазаревца. И поред ове намештаљке, освојили смо прво место, са 14 бодова, и гол разликом 28:6.“

У сличном тону: „Рудовци, 17. мај 1975. године, ''Раднички'' – ''Младост'' 3:0 (0:0). Наш састав: Туфа – Бора, Лека – Доца, Жижа, Змија – Пужић, Бранин, Вита, Ива, Кокан. Каква утакмица! У првом полувремену смо били много бољи и накако нам није јасно како нисмо водили. У 50. минуту судија свира непостојећи пенал за домаће, који они реализују. Настаје велика нервоза. Одмах затим ''Раднички'' постиже два гола из чистих офсајд позиција. (Код задњег помоћни судија прво диже заставицу, сигнализирајући офсајд позицију, па је спушта.) Какво навијање за домаћина од стране судија! Ствара се гужва на терену и туча. Наши играчи Раде и Лека Герасимовић скачу на судију, да га бију, он прекида сусрет. И после меча траје незапамћена гужва, милиција једва смирује навијаче који туку судије. Тако се неславно заврши овај комшијски дерби, ''Раднички'' даде три нерегуларна гола за четири минута и заврши посао уз помоћ својих судија. Раде и Лека су кажњени са по две године неиграња фудбала. Време је било веома лепо, гледалаца око 2000. Ти мућкови од судија били су толико покварени да су требали добити дебеле батине.“ (Објашњење уз састав „Младости“: голман је Туфа Ченгић из Лазаревца; десни халф је Добривоје Петровић, 1953-2006; центархалф – Живомир Обрадовић, 1947, из

Лазаревца; леви халф - Влада Николић из Великих Црљени; десна полутка - Небојша Петровић из Великих Црљени; центарфор - Вита Бабић из Лазаревца; лево крило – Милош Кокановић, 1952, из Лазаревца.)

П Р О М Е Н Е Некада се играло оштрије, борбеније,

нарочито на домаћем терену. Ако су екипе сличних квалитета – шансе за победу домаћина су 80-90 %. Игра је била лепша, постављана је по систему 3 – 4 – 3. Нападачи се скоро уопште нису враћали на своју половину терена, а тиме су уза себе и везивали противничке одбрамбене играче, који су слабо напуштали своју половину игралишта. Играло се офанзивније, постизано је више голова. Све до почетка седамдесетих година двадесетог века измене фудбалера су биле могуће само у првом полувремену, по две. То се обично практиковало после 40. минута игре.

Шта рећи на крају? Ово је само покушај да се исприча фудбалска прича о нашем Ивану, који је онај прави, „велики“ фудбал почео играти са 17, а престао у 41. години. Са друге стране, да ли уопште и постоје речи да се опишу страст, љубав и туга које прате овај спорт, који је, заиста, више од игре. То није само излизана фраза. Иванова каријера то доказује!

Барошевац, окт. 2015. Зоран Мирковић

ОСАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦА „МЛАДОСТИ“

РАЗВУЦИ ЛАЗО, РАЗВУУУУУУУУЦИ!!! (НЕ)ОБАВЕЗНИ РАЗГОВОР СА КАПИТЕНОМ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА „МЛАДОСТ“

ИЗ БАРОШЕВЦА ЛАЗАРОМ, ЛАЗОМ (МИРОСЛАВ) НИКОЛИЋЕМ (1988

Прва утакмица за „Младост“? У Чибутковици, 19. септембра 2009. године, у шестом колу првенства Друге београдске лиге, против домаће „Младости“. Сусрет сам почео у дресу са бројем 10 и играо сам до 75. минута, када ме је заменио саиграч Данијел Влајковић. Меч је завршен резултатом 0:0. А најдража? Она коју сам одиграо против истог противника, на домаћем терену, 17. маја 2015. године, на којој сам, после

дуже паузе, постигао гол. Победили смо са 4:0. Жалиш ли за неосвојеним Купом у прошлој сезони? Жалим и трудим се да не размишљам много о финалној утакмици против „Напретка“ из Новог Медошевца, коју смо изгубили. Бити поражен у финалу није баш леп осећај. Али имамо јаку жељу и вољу да поновимо успех из претходне сезоне, само са тим једним кораком напред, освајањем Купа. Овај клуб и његова публика то

68

заслужују. Да ли је оптерећење бити капитен „Младости“? Пошто на терену имам добру сарадњу са саиграчима, тренером и судијама, а ван терена са навијачима и управом клуба, улога капитена ме не оптерећује, она ми чак и прија. Најтежи противник? „Степојевац Вага“; од када играм за „Младост“, две сезоне смо против њих играли лигашке утакмице и још по неку у куп такмичењу и никада нисам осетио сласт победе против те екипе. Колико ти је потребно времена да би претрчао 100 метара? Четрнаест и по секунди. Узор? Немам узор. Кристијано или Меси? Ценим обојицу, али предност дајем Месију. Барса или Реал? Наравно – Барселона. Најбољи фудбалер свих времена? Опет – Меси. Имам срећу да живим у времену када игра овај фудбалер. А наш? Оне старије не памтим. Од ових што сада играју ниједан не оставља на мене неки нарочити утисак. Има ли наде за српски фудбал? Не бих рекао да ће у скоријем времену доћи до неког побољшања. Ко ће да освоји следећу Лигу шампиона? Не могу да будем објективан пошто навијам за Барселону, а она је сваке сезоне међу главним фаворитима. А ко ће бити следећи светски првак у фудбалу? Месију фали само светски Куп; значи – Аргентина. Да ли би могао да пребациш лопту преко барошевачке цркве? Не бих. Да ли би било боље када би гол био мало већи? Не бих ништа мењао. Да ли би било боље када би фудбалска лопта била четвртаста? Немам коментар. Неки други спорт осим фудбала? Волим све спортове. „Бавите се спортом,

будите срећни“. Песма? „Моји другови“ од Бајаге. Певач (певачица)? Пре свега ценим кантауторе, као, на пример Бајагу, Бору Чорбу, Ђорђа Балашевића,... Филм? Серијал „S. A. W.“ („Слагалица страве“) Глумац (глумица)? Леонардо ди Каприо. Страна држава? Америка. Град? Волим да путујем, али нисам још био у много градова да бих се за неки одлучио. Егзит или Гуча? Егзит. Однос према традицији? Трудим се да испоштујем оно што је опстало од традиције. Животни мото? У здравом телу здрав дух. Особа којој се дивиш? Новак Ђоковић. Јело? Здрава храна - пилетина. Пиће? Вода. Боја? Црвена. Број? 21. Зима или лето? Пет зима за једно лето. Јутро или вече? Вече. Ноћ или дан? Дан. Тврдо или мекано? Све је на мени тврдо, према томе – тврдо. Ћирилица или латиница? Ја се служим латиницом. Мана? Касним. Врлина? Немам порока. Има ли наде за романтичаре? Требало би да се више цени романтика. Када ћемо се обрчкати у барошевачком базену? Нисам упознат са тим. Шта је старије – кокошка или јаје? Кокошка. Црнке или плавуше? И једне и друге. Шта жене желе? Чуо сам из многих прича да ни оне то не знају. Шта о теби мисле други? Да сам добар дечко. (Да ли ти је то битно?) И јесте и није. Да ли је неко питање прескочено па да овај разговор буде комплетан? Није. Разговор је детаљнији него што сам очекивао. Ипак, Лазо, развуци, развууууууууци!!!

28. 09. 2015. Зоран Мирковић

АНКЕТА

НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ - ФИНАНСИЈЕ ОДГОВОРИ НА АНКЕТНО ПИТАЊЕ: „ШТА МИСЛИТЕ О САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ

ФУДБАЛСКОГ КЛУБА ''МЛАДОСТ'' ИЗ БАРОШЕВЦА?“

Боли ме ду.е за ФК „Младост“.

07. 10. 2015. Славко (Радивоје) Мирковић (1967)

Пошто сам дуги низ година везан за „Младост“ покушаћу сагледати ствари онако како оне стварно стоје. У рангу, у којем се већ дуже време налазимо, важимо за једну од стабилнијих

екипа. Играмо леп и нежан фудбал, без изразито квалитетних појединаца. За следећу сезону треба наћи доброг центарфора, пошто се много мучимо да дамо гол. Треба више радити са млађим категоријама (пионирима, омладинцима). Свим члановима, навијачима и фудбалерима честитам осамдесет година постојања Фудбалског клуба „Младост“.

69

11. 10. 2015. Милован – Бели (Милан) Миљанић (1941), Лазаревац

Мислим да место, које тренутно заузимамо на табели, није мерило праве вредности тима, пошто имамо играчки кадар који може и мора пружати и боље игре и остваривти боље резултате.

11. 10. 2015. Драган – Канда (Мирослав) Божић (1969)

Тренутно стање у Фудбалском клубу „Младост“ заиста је тешко. Клуб је у лошој финансијској ситуацији. Двадесетак љубитеља клуба (увек исти људи) долазе на утакмице и на скупштине клуба. Некада је долазило до свађа у борби за чланство у клупској управи, а сада на састанке долази само неколицина оних који воле клуб. Очигледно је да народ у селу не показује занимање за клуб, што је, по мојем мишљењу, погрешно. Једино безбедно место у селу где можемо пустити децу да се играју је фудбалско игралиште. С обзиром на стање у нашој држави мислим да ће „Младост“ и у наредном периоду бити у тешкој финансијској ситуацији и да ће све мање имати неопходних средстава за такмичење. Клупска инфраструктура је у катастрофалном стању. Боље свлачионице имају чак и они клубови који се такмиче у ранговима нижим од нашег. (Само да се зна да смо после „Колубаре“ из Лазаревца најстарији фудбалски клуб у нашој општини и да ове године обележавамо осмдесет година постојања.)

11. 10. 2015. Драган – Фифи (Здравко) Гајић (1977)

Не видим перспективу Фудбалском клубу „Младост“. Барошевац је мало село, пре би се могло рећи да ту и нема више села. Остало је само двеста кућа, а у саставу фудбалског тима имамо само једног играча из Барошевца, што никада до сада није било. И поред жеље, не проналазим речи да још нешто кажем, пошто је ситуација безизлазна.

18. 10. 2015. Радован – Џоле (Милорад) Јовановић (1957)

Тренутно стање у клубу је делимично задовољавајуће, мада може бити далеко боље. Што се тиче играчког кадра, може се рећи да има доста добрих појединаца, али то се не види на

табели. Мислим да се клуб нестручно води и, без обзира на постојеће финансијске проблеме, уз веће залагање руководства он би боље функционисао. Неки чланови управе никад нису нити обули, нити обукли фудбалску опрему. У прошлости је било и већих финансијских тешкоћа, па су играчи скупљали паре између себе да плате судије и попију сок после утакмице, али су боље стајали на табели. Велики је проблем и што немамо подмладак и играче који су мештани Барошевца. Ако немамо бар 60 % свог играчког кадра, који ће срцем играти за своје место и свој клуб, не можемо далеко стићи. Не треба нам виши такмичарски ранг, али морамо бити стабилни у овој лиги. Све у свему – играчки кадар је добар, али је потребно боље вођење клуба, чиме би се постигла и већа посећеност на трибинама.

25. 10. 2015. Милисав (Радован) Степановић (1946)

Спорт је већ одавно светски феномен који се не може посматрати само у контексту игре, разоноде и забаве, већ, због интензитета и ширине утицаја, као део феномена масовне културе нашег времена, па је тако и у нашем малом месту Барошевцу. Спорт не може бити ни много бољи, ни много гори од друштвеног окружења у којем се налази. Тако је спорт, и оно што се догађа у вези са њим, својеврсно огледало друштва у којем се, на отворенији и директнији начин него другде, откривају нека друштвена стања и прилике. Учинити нешто за своју средину, покренути промене без жеље за неком другом сатисфакцијом осим моралне, дружење у оквиру групе која има заједнички циљ – највећа су задовољства која спорт пружа. У спорту се, као важном сегменту укупног друштвеног система, несумњиво одражавају сва кретања и промене које се у њему дешавају. То је јавна делатност о којој се говори свуда, а по својој природи, структури и идеји коју собом носи, не оставља човека и његово окружење равнодушним.

Са 23 освојена бода „плаво-бели“ су јесењу полусезону завршили на четвртом месту, са заостатком од 5 бодова за лидером на табели. С обзиром на дешавања уочи првенства, велике изјаве, велике жеље и амбиције за улазак у виши ранг такмичења, улагање у инфраструктуру, план за обележавање јубилеја клуба, циљеви су, по мени,

70

само делимично остварени. Бодовни план није испуњен, инфраструктурни радови делимично су урађени, и поред договора и обећања није обележено 80 година постојања клуба. Разлог томе је евидентан – дат је приоритет првом циљу (што већи бодовни салдо и пласман у виши ранг такмичрња). Не треба сада, попут неких, бити бунтован и ликовати што планови нису у потпуности остварени. Мислим да је садашња управа клуба на правом путу, још увек има шанси да се на крају и оствари приоритетан циљ, пласман у виши ранг такмичења. Услов за то је прихватити реалност и урадити следеће ствари: имати пуно поверење у људе који хоће да раде и помажу клубу, тимски доносити одлуке, остваривати транспарентност у самом раду клуба, заборавити и избацити политику из клуба. То је мој лични став и виђење садашњости и будућности Ф. К. „Младост“ из Барошевца.

17. 11. 2015. Предраг (Миодраг) Терзић – Терза (1963)

Прво бих рекао да су за похвалу радови на игралишту у Барошевцу које се за сваку утакмицу добро припреми. Сматрам да увек треба да буде присутна амбиција за пласман клуба у виши ранг такмичења. Да би се то постигло и да би се „Младост“ и на том нивоу равноправно носила са својим противницима предлажем следеће: форсирати рад са млађим категоријама и настојати да већ у том узрасту почне формирање фудбалера, пореклом из нашег села, који ће касније бити окосница сениорског састава; настојати да се омасови клупско чланство, пре свега од стране оних наших суграђана који прате утакмице „Младости“, како на домаћем терену, тако и на гостовањима, чиме ће се на олакшан начин формирати руководство клуба – од стране оних који су најактивнији и најспособнији у том чланству; тачно и јавно приказивати финансијско пословање клуба; проширити и побољшати постојећи простор спортског бифеа, са акцентом на економској добити од рада истог, како би дошло до стабилизације финансијске конструкције клуба и избегли проблеми ове врсте који су сада увелико присутни и угрожавају клупске активности у свим правцима.

11. 12. 2015. Мирослав – Мики (Милош) Николић (1959)

Тренутно стање у Фудбалском клубу „Младост“ могао бих оценити као задовољавајуће. Што се тиче инфраструктуре – у последњих пар месеци доста је урађено како би фудбалски објекат изгледао лепше и сређеније. Остаје болна тачка проблем свлачионица које су несређене и не задовољавају неке основне елементарне потребе, али се искрено надам да ће и тај проблем у скоријој будућности бити решен. Од када пратим Фудбалски клуб „Младост“ (преко 20 година), увек је имао квалитетних и добрих играча, некада више, некада мање, али стално је био респектабилан и поштован у локалним фудбалским круговима. Многи бивши фудбалски противници памте и препричавају „врућа“ гостовања у Барошевцу и често неосвојиву „тврђаву крај Пештана“. За Ф. К. „Младост“ могу рећи да је то стабилан и организован клуб, за пети ранг такмичења у држави, годинама игра у Београдској лиги и скоро увек је у самом врху табеле. Волео бих да у будућности више момака из нашег села игра за „Младост“ као и да више младих из Барошевца буде укључено у активности фудбалског клуба. Клуб тренутно води неколицина ентузијаста и љубитеља клуба који своје слободно време често замењују решавањем проблема са којима се носи један спортски колектив.

12. 12. 2015. Бојан (Горан) Николић (1985)

Питање ми није баш најјасније али покушаћу укратко одговорити. Под број један – мислим да клуб воде погрешни људи, фудбалски необразовани, али је, исто тако, питање - да ли би неко други хтео то радити. Једном речју, „Младост“ се тренутно налази на месту могућности људи који га воде. С обзиром на то да овај фудбалски колектив има доста богатију традицију у односу на друге клубове, са којима се тренутно такмичи – он заслужује много више.

21. 12. 2015. Зоран – Чаки (Сретен) Ристивојевић (1963)

71

„МЛАДОСТ“ ОСТАЛА У СРЦУ ЖИВОТНА ПРИЧА МИЛОВАНА - БЕЛОГ (МИЛАН) МИЉАНИЋА (1941)

ДЕТИЊСТВО И ШКОЛОВАЊЕ

Милован – „Бели“ (Милан) Миљанић (1941) сећа се другова са којима је провео детињство на Спасовини: Мија Шиљин, Тома Жабац, Љубиша, Драгиша, Раја, Шоја и Буда Миљанић, Милош, Жика и Тома Бојић, Браја Стевановић, Радиша Чавић, Милисав и Дима Димитријевић, Маза Алибеговић. А од женске деце набраја Росу, Дану и Даницу Миљанић.

Главни и готово једини посао као детету био му је да чува стоку. То му је тешко падало, нарочито када их је терао у Бугарске баре, удаљене два километра од куће. Касније, када је одрастао и сазрео, никако није могао да се начуди како су га родитељи смели пуштати самог, са само седам година, да истерава на испашу опасне бикове који су хтели да ударе, а остављани су за приплод у селу.

Бели је у први разред основне школе у Барошевцу пошао 1948, а завршио ју је 1956. године. Наводи следеће школске другове: Милоја и Раку (Милошевог) Пантелића, Жику Јонића, Ратка Радовановића, Рајицу Николића, Мују Степановића, Марка Гаврића. Исто тако и другарице: Цицу Павловић (удата за Заку Ђорђевића), Десанку Милојевић (удата за Милоја Пантелића), Босиљку Весић (удата за Љубишу Миљанића), Гроздану Весић (удата за Влајка Лубарду), Радмилу Павловић (удата за Миленка Пауновића, Ћерина), Драгу Ристивојевић. Учитељица им је била Каја Алвановић, неки од наставника Грчић, Лепосава Пантелић, брат и сестра Милош и Савка Живковић, а директор Миња. До 1952. године, док није укинута, ђаци су се хранили у школској кухињи, а после су јело носили од куће.

Браварски занат је изучио за три године и то тако што је један дан ишао на праксу, а други у школу. Праксу је имао у ложионици, на „Пољу Б“, у Рудовцима, а мајстор му је био Звонко Сабов (чувени „Шваба“). Тамо је одлазио пешице, заједно са друговима Томом Мијатовићем („Жабцом“), Мазом Алибеговићем , Драгишом Миљанићем. Удруже се са осталим радницима, старијим од њих, дигну галаму, „ударе“ и песму. Са Петковаче се

такође чује ларма, то и тамошњи радници иду на посао. Посебно је било весело кад преко ноћи падне снег, изјутра треба пртити, ко ће него они млађи. Храна је ношена од куће. У радном оделу су се враћали кући, масни, гарави, као прави мајстори. А школа је била у Вреоцима, где су предавали инжењери и техничари из „Централне радионице“: Рака („Рачић“) Пантелић, Ђорђе Ђорђевић, Лале Игњатовић.

ПОСАО

По завршетку заната Бели шест месеци ради у овој ложионици, где је као ученик био на пракси, до одласка у војску, 1961. године. Две године касније долази из армије и запошљава се на „Пољу Д“ и то као бравар у смени на класичној механизацији. Два – три месеца се упознаје са новим послом, а онда остаје сам у смени, смењујући комшију Мазу Алибеговића, две године старијег и искусникјег радника који му је помагао, пошто је он занат учио на багерима, а Бели на локомотивама. Пошто је учио занат код најбољег мајстора на Копу наш јунак се брзо уклапа у посао, а плус тога имао је огромну вољу за усавршавањем и није било ничега да се не може. На „Пољу Д“ тада је било свега шест – седам браварских мајстора, плус тројица пословођа. Бели прича и ово: „Често се дешавало, приликом већег квара, да долазе код мене кући, иако нисам у смени, и зову ме да идем на посао, да помогнем у његовом отклањању. Једноставно, обично дође мојој кући пешице неки старији радник и зове ме, а ја полазим, није се смело да не идем, остајем док се квар не отклони. (На овакав начин највише смо позивани Маза Алибеговић и ја, пошто смо становали најближе Копу.)“ Као и на пракси приликом школовања, није било пресвлачења, кући се ишло у измашћеном радном оделу, а храна је ношена од куће. Најтеже је било зими јер су радионице, које су се налазиле у хангарима, биле заштита само од кише и снега, а не и од хладноће: чесме се заледе, те се морао топити снег у шерпи, на фуруни, да би се опрале замашћене руке. То је било време почетка рада „Поља Д“ и услови су били тешки. Са друге стране,

ГОРЊАНИ

72

радника није било много и знало се колико ко вреди и шта може урадити.

Тих година „Колубара“ је нагло проширивала своју делатност и указала се потреба за дошколовавањем њеног кадра. Стога Раднички савет ове фирме 1963. године доноси одлуку да се у Лазаревцу организује оснивање истуреног одељења ваљевске техничке школе, за одрасле, машинског смера. Предавања су, у форми вечерње наставе, одржавана у простору лазаревачке техничке школе, која у то време није имала овај смер, а полазници су били занатлије, КВ и ВК мајстори машинске струке из „Колубаре“, који би, после стицања одговарајућих диплома, постали руководиоци у овом предузећу, пре свега пословође. За Милована је то била срећна околност и уписао се. После прве смене у фирми сваки дан је ишао на предавања, осим суботе и недеље, и тако три године. Муку је мучио са превозом у повратку кући: од Лазаревца до Вреоца имао је аутобус, а даље „класом“ која је довозила раднике у трећу смену. Кући је стизао око 23 часа, а ујутро је морао ранити на посао. За учење и писање домаћих задатака никако није могао одвојити потребно време. Прву годину „прегура“ са добрим, али десетак колега понавља и изгуби право на даље школовање, пошто је то било једино одељење ове наставе. Испоставило се да су то углавном били политички активисти, чланови партије, Радничког савета, синдикалци, а они су, у ствари, све то и организовали и скупљали паре од полазника за плаћање простора и професора. А неки од предавача били су Тома Сандић (директор лазаревачке техничке школе), Томислав Шутић (математика), Вељко Радић (српскохрватски језик), Ђорђе Ђорђевић (дипломирани машински инжењер, пореклом из Барошевца, Божин син). Њих нису интересовале позиције у „Колубари“, тражили су знање. Године 1966. Бели завршава ову техничку школу и одмах добија радно место пословође, што је у то време био изузетак, с обзиром да је би релативно млад (25 година) и да се обично тражио двадесетогодишњи рад у струци као услов за ово руководеће место. Ту остаје све до пензионисања, 2001. године.

Исте те 1966. године на монтажном плацу у Барошевцу почиње монтирање багера и трака за потребе „Поља Д“. Праве се нове радионице, примају се нови радници. Бели се сећа: „За нас, који смо од раније на овом угљенокопу, није било места на овом новом послу где се радило по 12 сати, бод је био већи, самим тим и плата, и то

дупло. Бунимо се, али не вреди, кажу нам да класична механизација мора радити и припремити терен за нову. Радимо путеве куда ће ти нови, велики багери доћи до копа. Ми, мајстори ''старог кова'', обучени за одржавање машина чији век измиче, почесмо размишљати како ћемо се уклопити у ту нову механизацију. Међутим, пређосмо и преко те баријере, ко зна основне ствари лако се уклапа у ново, које је за све било ново. Доцније смо се уз рад учили.“

ОМЛАДИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА

Бели се сећа да су педесетих и шездесетих година прошлог века омладинску организацију у Барошевцу углавном водили просветни радници. Председник омладине увек је био мало старији омладинац који је био активан и комуникативан. Најчешће активности омладине биле су: фудбал (у Фудбалском клубу „Младост“), одбојка (рекреативно), шах (ишло се по турнирима), приредбе (ђаци и по неко старији), народне игранке. Ова задња наведена активност организована је у зимском периоду, суботом и недељом, као и верским празницима - када општинске власти то нису забрањивале. То, да ли ће се добити дозвола за организовање народне игранке на верски празник, зависило је од тога да ли у неком селу има утицајних људи који би то издејствовали у општини. У пракси је то изгледало, од прилике, овако: Комитет у Лазаревцу донесе директиву да се обиђу све сеоске партијске организације и да се на њих утиче да се народне игранке не организују верским празницима, већ само суботом и недељом. Исто тако, дају се упутства да се планира обезбеђење, пошто може доћи до туча и ометања забава од стране пијаних људи. Ако председник сеоске партијске организације гарантује да ће све бити у реду и да је одржавање игранке у том месту на дан одређеног верског празника дугогодишња традиција, која није уперена против комуниста – допушта се организовање забаве ове врсте и верским празницима. (То је обично тако – ако сеоско вођство није састављено од послушника, тј. набеђених политичара, забава ће се одржати онда када то народу одговара, па ма који дан то био.)

ОДЛАЗАК ИЗ БАРОШЕВЦА

Године 1964. Бели и његов брат Стеван (1943-2015), у договору са родитељима, купују плац у Лазаревцу и започињу прављење куће, са циљем да се иселе из Барошевца. Кроз три године градња

73

се завршава и Бели се 1970. године исељава из Барошевца, а његов брат две године касније. (Та кућа у Лазаревцу, са два улаза, налази се преко пута отвореног базена, у Улици Луке Спасојевића број 5.) Увидевши да ће му домаћинство, због напредовања рударских радова, бити прекопано, Милованов и Стеванов отац Милан (1920-2006) одлучује да се и он исели из Барошевца, да би био ближи синовима, и већ око 1970. године, десетак година пре селидбе, купује једну њиву у Петки, доцније и још земље у овом селу, као и шуму у Шопићу. Коначно, 1981. године, Милан се са супругом Олгом (1920-1998) сели на плац у близини железничке станице у Лазаревцу.

Године 1970. Бели склапа брак са Слободанком Марковић (1947) из Петке, са којом добија ћерке Славицу (1971) и Зорицу (1972). Славица је удата у Дрен, у Спасојевиће, и има синове Николу (1997) и Лазара (1998), а Зорица живи у очевом домаћинству, у Улци Николаја Велимировића 48/Б, у близини „Ластрине“ гараже, сада се презива Одавић и има синове Јована (1997) и Ђорђа (1998).

ФУДБАЛ

Бели је прву утакмицу за „Младост“ одиграо 1960. године, против „Слоге“ из Великих Црљени. Неки од саиграча у барошевачком фудбалском клубу, за који је играо до 1964. године, били су му Ива и Гароња Игњатовић, Радосав Ђорђевић, Рајко Божић, Андреја Дражић из Дрена, Тоза Ивановић из Зеока, Бабура Арсенијевић из Вреоца, а тренер Света Божић. Наступао је на позицији бека и халфа.

Пошто је „окачио копачке о клин“ Бели је био активан спортски радник у Фудбалском клубу „Младост“ из Барошевца од 1964. до 1990. године. Као члан управе овог клуба био је све осим председника. За сво то време никада није форсирао ниједног играча, циљ му је само био да колектив добро функционише. Сада је страстан навијач „Младости“ и скоро да не пропушта ниједну њену утакмицу.

Године 1964. избија туча на утакмици у којој је „Младост“ домаћин „Осечини“ и Барошевчани бивају кажњени једногодишњом забраном играња на својем терену. Бели је већ престао да игра, на том сусрету је, као секретар клуба, био „домаћин“. По завршетку те сезоне неки играчи „Младости“ одлазе у друге клубове, источна половина игралишта бива испарцелисана за кућевне плацеве и долази до прекида

такмичарских утакмица Барошевчана. Они фудбалери који су остали повремено се скупљају, тренирају где стигну, а одиграју и по неку пријатељску утакмицу са екипама из околних села, на њиховим игралиштима, обично о литијама, вашарима. У Барошевцу нема игралишта, пречке попадале са статива од голова, мреже иструлиле (онда су биле тежинске), опрема све слабија. Постојала је идеја да се оформи клуб са новим именом („Слога“), који би имао право наступати у Барошевцу, стога се и тренирало, али по том питању ништа конкретно није урађно.

Бели се најрадије сећа периода обнове „Младости“ од 1968. године. Тих година је рађено игралиште на новој позицији, зидани су спортска кафана и свлачионице. Он је био дугогодишњи благајник. Овим путем жели да се захвали свима онима који су добровољно учествовали у тим радовима.

Прави се нови терен, северна половина му је на делу старог игралишта, а јужна на кукурузишту вреочке земљорадничке задруге. Тај други део се мотикама и лопатама изравњава и нагажава, да би трава поодрасла. Стативе за голове су сачуване од раније, фале пречке: са „Поља Д“ се снађу за две бандере које им Мита колар (Поповић) обради. Заврши се игралиште, набави се нешто опреме, формира се клупска управа - треба регистровати играче. Почиње се кућити „од нуле“. У Дому се поново отвара спортска кафана; нема витрина, чаша, чаршава, пиксли, пића. Потера за паре. Бели, као благајник, скупи од навијача 117.000 динара. (Поређења ради, витрина за кафану је плаћена 60.000, а мреже за голове 40.000 динара.) А треба новца за регистрацију играча, за чланарину у фудбалском савезу. „Пошто сам у то време био руководиоц на Копу и имао већу плату“, сећа се Бели, „позајмим клубу новац за куповину једног камиона пића, из ваљевске пиваре, за почетак рада спортске кафане. То са пићем је ишло тешко, нисмо угоститељска фирма, али за готове паре све може. Око инспекције и општинара, поводом отварања кафане, побрине се Милош Живковић.“

Односи Клуба и Савета месне заједнице Барошевац у то време су били лоши. („Шта они сад траже, то су деца.“) У свеопштој беспарици Клубу би много значило то што је набављање грађевинског материјала преко Савета било за једну четвртину јефтиније. Тек пошто је „Младост“ „стала на ноге“ и заимала пара чланови Савета месне заједнице почеше помагати, али само саветима. Односи се побољшаше кад по неки „спортиста“ уђе у Савет.

74

Кад се све то уради (игралиште, опрема, кафана), „Младост“ се региструје за Ваљевски подсавез, почев од јесени 1968. године. Клупску управу у то време су, поред Белог, који је био, зна се - благајник, сачињавали, поред осталих, и Рајко Божић, Иван Ђукнић, Бели Живановић, Ива Игњатовић, Миле Паливец.

Године 1970. дође ред и да се праве свлачионице. За циглу се снађоше тако што су питали лазаревачку Електродистрибуцију да им допусти да растуре два напуштена трансформаторска постројења, једно код куће Мите Герасимовића, друго код некадашњег млина Мила Марковића. У растурању су учествовали фудбалери, чланови управе, навијачи, чак су и ђаци из барошевачке школе помагали чистећи циглу. Трактром ју је превезао Гане Јовановић, исто џабе. (Беше ту негде између осам и десет хиљада цигли.) На месту данашњег хотелчића озидаше се свлачионице и нова спортска кафана. То је за 2-3 дана урадио Милован Босанац, одмах се угради водоводна и електро инсталација и потом уследи малтерисање. Овај објекат је касније прошириван, а 1982. године дат је у закуп „Угоститељству“. У међувремену су на супротној, северној страни игралишта направљене нове свлачионице, које Клуб још увек користи.

Играчи из Милованове генерације средином седамдесетих година престају да играју, неки од њих „заузимају“ добре „позиције“ у „Колубари“ и успевају издејствовати да ова фирма финансира изградњу дренаже на игралишту, после чега је оно, за ондашње прилике, изгледало доста модерно. Бели је учествовао и у ограђивању терена, а поводом тога посебно истиче заслуге Мије Живановића (1933-1984). Њих двојица су радили у истој смени, виђали се на утакмицама и дуго маштали и договарали се о томе како да се огради игралиште. Преко Савета месне заједнице купљен је материјал за бетонске диреке и плоче, у пословима око овог задатка учествовали су и играчи, и навијачи, а руководећу улогу имао је Мија Пироманац. У истом даху направљена је и билетарница на југозападној страни терена, која више није у функцији, а и даље се на бетону поред ње може видети уписана година изградње (1976) и име главног мајстора (Мија Бели). Ископана земља из дренажних канала одлагана је са западне стране терена и са тог насипа публика је гледала утакмице, да би се касније, по слегању земље, на том месту излиле бетонске трибине и игралиште

личило на прави стадион. И у овом послу највише су потегли Бели Миљанић и Бели Живановић. Сви ови послови су захтевали стабилно финансирање. Клупски приходи су се у то време састојали од рада кафане, продаје улазница, донација Савета месне заједнице и чланарине неких запослених навијача. Чланарина је износила од 1 до 3 процента од плате, а Бели истиче да је он све до пензије издвајао по 3 % од дохотка и да је усамљен у том примеру. А после тога Клубу је понекад помагао на тај начин што би платио, уместо једне, по 10 улазница.

Поводом тога што га почетком деведесетих година прошлог века остали чланови управе нису послушали да се направе нове свлачионице Бели много жали и наводи изреку: „Паре је лако зарадити, али их ј тешко паметно уложити.“ Он је и тада био благајник, пара је било, Клуб је имао подршку од Савета месне заједнице, свлачионице би се лако направиле, али – „јурила“ се Зона. Паре се потрошише, Зона дође и прође, времена се променише, а „Младост“ још увек никако да реши овај проблем. („Радничком“ из Рудоваца у то време Коп је направио модерне свлачионице.) При крају ових сведочења Бели истиче: „Млађи активисти ''Младости'' жељно су чекали да ми старији одемо са функција. Дођоше после тога они, нису знали какве их све обавезе чекају, брзо су давали оставке и мењали се јер ангажовање око клуба кошта, и у времену, и у новцу.“ Бели још истиче да му никада није представљала проблем околност што се одселио из Барошевца, а био је члан управе „Младости“: радио је на „Пољу Д“, на овом простору је увек био присутан, од 1970. године имао је кола којима је долазио на посао и користио их за потребе Клуба, без надокнаде.

На самом крају ових сведочења, поводом дугогодишње праксе да у барошевачком фудбалском клубу игра неуобичајено много играча који нису из нашег села, Бели каже: „''Младост'' је клуб са понајвећом традицијом у нашој општини и врло је цењен. У моје време омладинци из околних села једва су чекали да буду позвани да играју за наш клуб, нормално - без надокнаде. Као члан управе, познавајући добро ситуацију у клубу, посебно финансије, а да, при том, нисам био склон мућкама било које врсте, увек сам се залагао да костур тима чине Барошевчани, а да највише 3-4 играча буде са стране.“

децембра 2015. Зоран Мирковић

75

ПОРОДИЦА ЈЕ НАЈВАЖНИЈА РАЗГОВОР СА МЛАЂАНОМ НИКОЛИЋ

Млађана Николић је рођена 24. марта 1970. године у Рудовцима, од оца Бранибора и мајке Стане Симић, који су поред ње имали још две ћерке, Слађану и Биљану. Диплому машинског техничара стекла је у лазаревачкој средњој школи. За Славољуба Николића (1962) удаје се 20. априла 1991. године и у браку са њим рађа ћерке Анђелу (1992, завршила вишу санитарну школу) и Светлану (1995, иде у вишу еколошку школу).

Настављајући праксу, започету у прошлом броју овог часописа, покушавамо, путем разговора са неким нашим суграђанима, дефинисати барошевачку данашњицу.

Млађана, шта бисте истакли из периода Вашег живота пре удаје, док сте још били у Рудовцима? Како бисте упоредили ондашњу и садашњу децу?

За разлику од данашње деце, моје сестре и ја имале смо више обавеза у породици у којој смо живеле. Било нас је седморо, поред родитеља и нас троје деце имали смо бабу Радојку и деду Војислава. Бавили смо се пољопривредом и сви чланови домаћинства су у том погледу имали одређене обавезе. Распоред послова за следећи дан договором се доносио увече. Млађи су без дискусије морали извршавати задатке добијене од старијих, знало се ко шта ради, ко је глава породице. Деца су била оданија традицији, више су поштовала старије, учитеље. Са одраслима нису смела разговарати без поштовања нити се гласно и слободно изражавати и понашати у њиховом присуству. Сви чланови наше породице међусобно су се поштовали, прожимала нас је љубав и топлина. Омладина је у оно време радила по њивама и свуда где је требало помоћи старијима, исто тако и у комшилуку, било је веће дружење. Није се у први план истицало колико ко чега има, какву гардеробу носи, колико она кошта, које је марке.

Отац је имао разумевања за изласке мојих сестара и мене, с тим што смо морале рећи

где идемо, колико ћемо се задржати. Давао нам је џепарац и учио нас да никада не идемо без својег новца, да се ослањамо једна на другу. Онда су била већа ограничења по питању слободног времена млађих и њихових излазака. То је практиковано највише пар пута недељно, на мањи број одређених места, уз обавезну дозволу родитеља. Али, прво су се морале завршити кућне обавезе, а задржавало се најкасније до поноћи. Ретко је ко за ове прилике користио аутомобил, ишло се пешице и аутобусом. (Некада је била привилегија имати ауто, данас их у породици има и по три. Деци се купује чим постану пунолетна и то је, по мени, апсолутна грешка.)

Исхрана се тотално променила: домаћи хлеб и ондашња јела (качамак, цицвара, попара, сир, кајмак, јаја, сланина, мекике) замењени су куповном храном, пре свега сухомеснатим производима (шунка, салама, чајна кобасица), мајонезом, павлаком.

Данашња деца, за разлику од оне са којом смо моје сестре и ја одрастале, имају превише слободе и новца, који не заслужују. Прикована су за компјутере, склона су „зујању“, не играју се и немају мотива да нечем допринесу и тако развију своје тело и ум. Посећују клубове, дрогирају се и пију, неиспуњена су због нерада и досаде. Пошто су родитељи запослени и већи део дана нису са децом, она су по вртићима, школама, углавном у затвореном простору. То се негативно одражава на њихов развој: пошто се не баве ничим корисним, не могу правилно размишљати, осетити лепоту рада, примереног својем узрасту, и уживати у његовим плодовима. Нова технолошка ера, компјутери, средства комуникације, донели су захлађење у међуљудским односима, нема више посећивања, дописује се електронском поштом, а разговара и „гледа“ путем скајпа.

Трудим се да моју децу научим основним нормама породичног живота пошто је породица језгро сваког друштва и ослонац за све њене

ГОРЊАНИ (И ГОРЊАНКЕ)

76

чланове. Најважније за сваког родитеља је одржати породицу, извести децу на прави пут, васпитати их да буду честите и часне особе.

После удаје сте уочили значајне разлике између средине у којој сте одрасли и нове, у коју сте дошли. Шта бисте поводом овога изнели?

У Барошевцу су људи хладнији, подругљивији. Овде је свако за себе јединка, а у Рудовцима се многи послови обављају заједнички, и у њиви, башти, и код куће. Тамо нисмо закључавали кућу кад негде кренемо и ништа нам није фалило. Пошто им је земља прекопана, овде људи нису ништа радили, изигравали су господу која се досађује. Мени је то непојмљиво, како неко може ништа не радити, зар нам није у бити да се нечим бавимо и уживамо у плодовима свога рада. Даље, приметила сам да овде има много мање високообразованих особа.

Уочила сам да у самој фамилији, у коју сам се удала, нема блискости и срдачности између њених чланова, као што је био случај у рудовачким Симићима, у време док сам тамо одрастала. Тамо се заједнички одлазило и на разне послове, и на весеља. Када бих кренула у продавницу, целом комшилуку купујем шта је коме потребно, што се овде не практикује. Тамо жене из целог краја заједнички спремају зимницу, увече праве седељке једна код друге, позајмљују и дају све, од хлеба, преко разних намирница, до гардеробе.

Мислим да је ово, добрим делом, последица постојања Копа на територији Барошевца. Због тих разлика сам се, у време удаје, разочарала; нисам могла да схватим како је то могуће, а Барошевац и Рудовци су, малте не, суседна села.

Пошто је тема овог броја часописа „склапање брака, свадбе“, занимало би нас да нам наведете неке промене до којих је дошло у вези овог свечаног догађаја.

Склапање брака сматрам као круну љубави двоје младих који одлучују да крену у нови, заједнички живот, што треба да буде нешто најлепше, како за њих саме, тако и за њихове породице. У том погледу дошло је до промена, и у очувању традиције, и у самом животу младих који почињу градити будућу брачну заједницу. Раније су припреме за свадбу трајале годинама: спремана је ракија, стока, дарови и остале ђаконије. У време када је била моја свадба, која је трајала два дана, нико ме

није питао да ли ми се то свиђа или не, да ли ја хоћу велику свадбу, подразумевало се да тако треба да буде. Такође се подразумевало да будући младанци настављају живот заједно са старијим члановима те породице. Тако смо мој муж и ја свој заједнички живот почели у кругу његове породице, са мојом свекрвом и свекром. Обичај је био да млада доноси намештај за собу у којој ће живети са будућим мужем као и дарове за све укућане. Родитељи младенаца, „пријатељи“, уговарају свадбу, млади се, за разлику од садашњег времена, нису ништа питали о томе, о храни, пићу, музици и свему осталом.

Весеља се не праве више под шатрама, већ у ресторанима, нема обичаја који су практиковани: бацање сита, јабуке, певање на капији, наконче, игларице, повођани. Све је то избачено, у ресторану су свадбе сасвим другачије, тако их је лакше проводити, нико нема више времена да недељу дана уочи весеља помаже у припремама за ову свечаност: печење меса за ватром, хлеба у фуруни, кување хране у казанима. Све је то радио комшилук, и то са вољом и задовољством, сви су се радовали весељу и били сложни. Данашње свадбе немају чари као некадашње, после сваког весеља остајала је по нека анегдота о којој се данима причало. Сви су се веселили, радили, смејали се, импровизовало се и сналазило и све је испадало боље од замишљеног. Неко више потегне у послу, неко се извуче, увек је било смеха, шале, среће и опуштања, била су то лепа окупљања и младих и старијих, родбине и комшија. У садашње време, док се окренеш, свадба прође у поздрављању и наздрављању, присутни се за кратко време једва и виде. У ресторане иду углавном млађи, старији су излишни на данашњим свадбама, што је жалосно, па и они су наши, бићемо и ми у њиховим годинама.

Млађана, познато је да сте много позивани на весеља Ваших рођака, комшија, познаника. Да ли бисте набројали такве свечаности којима сте присуствовали у прошлој и овој години?

У прошлој години: 1. 11. 01. 2014, пунолетство комшији

Чедомиру – Чеди Мирковићу (1996), Сањином и Славковом сину, у ресторану „Стари млин“ у Лазаревцу;

2. 15. 02. 2014, венчање Ане Ђорђевић (1986), Данине и Зоранове ћерке, са Миланом Клипом из Лазаревца у ресторану „Том и Џери“ на Очаги;

77

3. 11. 05. 2014, венчање Горана Пантелића из Крушевице са Тањом Бојковић из Орашца у ресторану „Краљ“ у Аранђеловцу (Горан је рођак мојем мужу Славољубу, тј. он је син од братића Славољубове бабе по оцу Косане);

4. 31. 05. 2014, венчање Катарине Ђурић (1988), Милинине и Чедине ћерке, са Немањом Лекићем из Лазаревца; весеље одржано у Лазаревцу;

5. август 2014, венчање Николе Ђорђевића(1989), Данкиног и Зорановог сина, са Златом Петровић (1991) из Јунковца у ресторану „Гранд“ на Ибарској магистрали;

6. 28. 08. 2014, свечани ручак поводом склапања брака Александра Николића (1984), Снежаниног и Живомировог сина, са Марином Максимовић из Миросаљаца (весеље ширих размера је изостало због тога што је непуних годину дана пре умрла Ацина мајка);

7. 20. 09. 2014, венчање Срећка Николића (1989), Мирјаноног и Милинковог сина, са Аном Колачарић (1989) из Чибутковице у ресторану „Краљица“ у Аранђеловцу;

8. 25. 09. 2014, венчање Мирослава Степановића из Медошевца са Весном из Дрена у ресторану „Стари млин“ у Лазаревцу (Мирослав је мој брат од ујака, а на овом дивном весељу свирао је оркестар браће Дмитровић);

9. 08. 11. 2014, венчање Весне Марковић (1985), Данкине и Јованове ћерке, у ресторану „Круна“ у Аранђеловцу (Весна се удала за Марка Рачића из Лазаревца);

10. 08. 11. 2014, пунолетство Јоване Николић (1996), Тањине и Миланове ћерке, у ресторану „Краљица“ у Аранђеловцу.

У овој години: 1. 22. 01. 2015, пунолетство Виолете

Јовичић (1997), Рамизине и Даркове ћерке, у ресторану „Стари млин“ у Лазаревцу;

2. 15. 02. 2015, венчање Јелене Петровић (1991), Далиборкине и Милошеве ћерке, са Срећком Божићем (1985), Љубисављевим сином, у ресторану „Краљица“ у Аранђеловцу;

3. 25. 04. 2015, венчање Немање Николића (1987), Горичиног и Мирослављевог сина, са Невеном Ристивојевић (1990), Божичином и Душановом ћерком, у ресторану „Престиж“ на Очаги;

4. 10. 05. 2015, венчање Николе Игњатовића (1989), Јасмининог и Радослављевог сина, са Катарином Радојевић из Миросаљаца, у ресторану „Краљица“ у Аранђеловцу;

5. 06. 06. 2015, венчање Невене Николић (1989), Светланине и Владанове ћерке, са Иваном Ђокоћем из Лесковца, у ресторану „Том и Џери“ на Очаги;

6. 07. 06. 2015, венчање Драгана Танасковића (1980), Славичиног сина, са Славицом из Чибутковице;

7. 30. 06. 2015, пунолетство Жељка Поповића (1997), Јулијаниног и Дејановог сина, под шатаром, у дворишту;

8. 19. 07. 2015, венчање Светлане Николић (1992), Мирјанине и Милинкове ћерке, са Миланом из Калуђерице, под шатором, у дворишту;

9. 29. 08. 2015, венчање Марије Милојевић (1991), Драганине и Томислављеве ћерке, која се удала у Обреновац;

10. 20. 09. 2015, венчање Марије Димитријевић (1987), Јаснине и Мирољубове ћерке, са Лазаром Радојичићем из Рудоваца, у ресторану „Гранд“ на Ибарској магистрали;

11. 20. 09. 2015, венчање Бојане Живановић (1992), Славичине и Бранкове ћерке, са Николом Симићем из Рудоваца, у ресторану „Круна“ у Аранђеловцу;

12. 26. 09. 2015, венчање Сузане Маџаревић из Новог Сада, Ђинине и Ђорђеве ћерке, са Марком Ковињановићем из Сремских Карловаца, у ресторану „ Дунав“ у Сремским Карловцима (Сузанина мајка Ђина је моја сестра од тетке са мајчине стране);

13. 11. 10. 2015, венчање Марије Петровић (1991), Далиборкине и Милошеве ћерке, са Николом Филиповићем из Даросаве, у ресторану „Круна“ у Аранђеловцу;

14. 18. 10. 2015, венчање Милоша Николића (1986), Љубиног и Радовог сина, са Милицом Дејановић из Лазаревца, у ресторану „Краљица“ у Аранђеловцу;

15. 30. 10. 2015, пунолетство Огњена Павловића из Рудоваца, Драганиног и Дејановог сина, у етно ресторану „Александар“ у Орашцу (наше две породице су у кумовским односима);

16. 31. 10. 2015, венчање Бојана Павловића (1984), Славичиног и Радомировог сина, са Амелом Реџић из Сибнице, у ресторану „Круна“ у Аранђеловцу;

17. 01. 11. 2015, пунолетство Катарине Савковић (1997), Данкине и Зоранове ћерке, у ресторану „Гранд“ на Ибарској магистрали.

78

Такође сте познати и по томе што уредно одржавате везе са Вашом много-бројном родбином. Да ли бисте побројали рођаке Ваше породице?

А. РОДБИНА МОЈЕГ МУЖА СЛАВОЉУБА

Славољубови родитељи Милина (1940-1996) и Чедомир (1938-2013) поред њега имали су и ћерку Славицу (рођена 1960. године, а преминула 11. 10. 2011.године), која је била удата за Миливоја - Мићу Лазаревића (1954) из Малих Црљени, са којим је изродила синове Дејана (1985) и Драгана (1988). Дејан је завршио електротехнички факултет и ради у Београду, а Драган саобраћајни, одсек телекомуникације. На том факултету је и запослен и дао је испите за докторат.

Моја свекрва Милина је ћерка Милице и Драгише Пирића из Араповца, који су поред ње имали још једну ћерку, Велину, која нема порода, а живи на имању својих родитеља. (Занимљиво је да је ово била једина кућа у Араповцу са презименом Пирић пошто је деда по оцу моје свекрве дошао из Сопота, у дом своје будуће супруге, у фамилију Симић.)

Баба по мајци мојег мужа Славољуба, Милица, ћерка је Обреније и Милорада Перишића из Араповца, који су поред ње имали још седморо деце: Миодрага, Милеву, Ранку, Десанку, Душанку, Милована и Славку.

1. Миодраг је ожењен са МилиномМарковић из Араповца и има синове Ђокицу (умро 2012. године) и Јовицу. Ђокица има ћерке Мају (преживела „цунами“ у Индонезији 2004. године, радила као саветник у кабинету бившег председника Србије Бориса Тадића, сада живи у САД) и Нађу (живи у Лазаревцу). Друго Миодрагово дете Јовица из првог брака има синове Владимира (има ћерке Дијану и Тијану) и Радмила (има два сина), а из другог сина Милоша (стар 8 година).

2. Милева је удата за Милоша из Манићаи има синове Томислава и Љубисава. Томислављева деца су Бобан и Јаворина и немају порода. Љубисављев старији син Дејан живи у Сопоту и има троје деце, а млађи Горан ради на ВМА и није ожењен.

3. Ранка је удата за Драгољуба Јешића изРожанаца и родила Слободана који има децу Зорана и Славицу. Зоран је ожењен из Барајева и има децу Анђелу и Стефана, а Славица је удата у Београд и има сина.

4. Десанкина деца су Милосав, Лепана иПредраг, а изродила их је у браку са Бранком

Јоксимовићем из Сибнице (живели су у Железнику). Милосав има Марка и Ивану који за сада немају порода, иако је Ивана удата, Лепана живи у Аустралији и има сина Златана, који такође има сина Александра, а Предраг је погинуо 1991. године и није имао порода.

5. Душанка је у браку са ЉубишомКостадиновићем из Арнајева родила Светлану и Драгана. Светланина прва ћерка Ивана ради на Првој хируршкој клиници и живи у Београду, а родила је Ксенију и Андреја, док је њена друга ћерка Јована студент на Медицинском факултету. Драган има сина Љубишу.

6. Милованови синови су Зоран и Драган,а добио их је у браку са Милевом из Миросаљаца. Зоран је ожењен са Душанком Симић из Араповца са којом је изродио синове Александра (супруга му је Барбара и имају децу Ксенију и Ђорђа) и Дејана (није ожењен). Драган (1959-1992) је погинуо од струјног удара у купатилу, а иза себе је оставио децу Мирјану и Марка.

7. Славка нема порода. Удата је заДрагослава Васиљевића из Араповца и једина је жива од ових осморо деце Обреније и Милорада Перишића.

8. Милица је иза себе, као што је речено,оставила двоје унучади (Славољуба и Славицу, која је умрла) и четворо праунучади (Славољубове ћерке Анђелу и Светлану и Славичине синове Дејана и Драгана).

Деда по мајци мојег мужа Славољуба, Драгиша Пирић из Араповца, рођен је 1922. године од мајке Спасеније и оца Велимира, који су поред њега имали и Драгића (1920-1937), Ангелину (1924-1980) и Перишу (1928-2005). Ангелина је била удата за трговца Момчила, а на Бановом Брду су имали огромну кућу и трговину. Изродили су ћерке Гордану (има сина Вука) и Славицу (има ћерку Драгану). Периша је живео у Железнику и има двоје деце, Верицу и Владана. Верица живи у Француској и има сина Давида, а Владан (1960) је ожењен Слободанком и има троје деце: Ивана и близанце Бојану и Бојана.

Мој свекар Чедомир је син Косане (1915-1988) и Владимира (1906-1977) који су поред њега имали и ћерку Јагоду. Она је била удата за Александра Симића из Араповца са којим је изродила ћерке Славку (1955), Миланку (1957) и Душанку (1964). Славка је удата за Данила Јелића, живе у Београду и имају синове Владана (1974) и Бојана (1979). Владан је ожењен са Мајом и има ћерку Ању (2000) и сина Петра

79

(2005). Бојан је ожењен и има два сина. Миланка је удата за Милана Бошковића из Београда са којим је родила ћерке Јелену (1984) и Ану (1987). Јелена је завршила Правни факултет, а Ана завршава социологију. Трећа Јагодина ћерка Душанка удата је за Зорана Перишића, живе у Великим Црљенима и имају синове Александра (1980) и Дејана (1981). Александар је ожењен са Барбаром Трампа и имају Ксенију (2001) и Ђорђа (2004). Млађи Душанкин син Дејан није ожењен.

Косана, мајка мојег свекра Чедомира, пореклом је из Крушевице, од Пантелићих. Њени родитељи Јелка и Љубомир изродили су још три сина (Бранимира, Тикомира и Здравка) и две ћерке (Милену и Милинку).

Владимир, звани Јуца, деда по оцу мојег мужа Славољуба, син је Ђурђије (1871-1951), која је пореклом из Зеока, од Обрадовићих, и Чедомира (1873-1915), који је за време Првог светског рата умро „на Скадру“. Ђурђији и Чедомиру је умрло четворо мале деце, а још су изродили, поред њих и Јуце и Светозара (1893-1915, погинуо за време Првог светског рата на Космајици), Драгомира (1897-1970), Тикомира (1903-1987) и Живку (1909-1936). Јуцин отац Чедомир син је Стаменије и Симе који су још имали и синове Николу (1876-1914) и Милана (1877-1917).

Б. МОЈА РОДБИНА

Моји родитељи Станица (1934-2008) и Бранибор (1928-2002) Симић из Рудоваца поред мене имали су још две ћерке, Слађану (1969) и Биљану (1971). Слађана је удата за Душана Басару, живе у Београду и имају троје деце: Ђорђа (студира у Бечу), Антонија и Дарију. Биљана је удата за Дражена Треботића из рудовачке „колоније“ и имају ћерке Ружицу (завршава за дефектолога) и Ђурђицу.

Моја мајка Станица пореклом је из Јунковца, девојачко презиме јој је Милошевић, мада је она, у ствари, пореклом од Белаћевићих. Ево како је дошло до тога да су њени променили презиме: отац моје мајке Радојко преживео је за време Првог светског рата солунски фронт, одатле је отишао у Француску, тамо је завршио грађевинску школу и није се вратио у Србију. У међувремену му отац Милош гине у рату, а брат Мирко умире. Радојкову мајку, а моју прабабу, Ђурђију, девер избацује из куће у кошару, као црну удовицу. У очају, она решава да пронађе сина Радојка и то јој успева преко Црвеног крста. Године 1927. враћа га у Србију и, у љутњи, због

целокупне ситуације, мења породично презиме: уместо Белаћевић, узима Милошевић, по својем покојном мужу Милошу. Радојко се жени Јелком Станојевић из Сакуље, из чувене породице која је поседовала вршачу и парњачу. Њих двоје добијају деветоро деце: Катарину, Наталију, Славку, Станицу, Милку, Милену, Мирка, Живану и Миладинку. Мој деда је скоро сву ову децу школовао и слао у Београд, што у то време нико из ових крајева није радио. Имао је другачије схватање од средине у којој је живео пошто је 13 година провео у Француској. Иначе је као пословођа радио у Мајданпеку и чувам његове књиге вођених надница.

1. Најстарија Јелкина и Радојкова ћеркаКатарина завршила је шнајдерску школу, удала се у Београд и родила синове Жикицу и Рада. Жикица (1948-1968) се удавио у Дунаву, а Раде има троје деце: Катарину, Славицу и Жикицу. Сви су завршили факултете и нису се „отиснули у брачне воде“.

2. Наталија је завршила трговачку школу,удала се у Београд и родила синове Зорана и Слободана. Зоран је завршио технолошки факултет и има ћерке Александру и Тању (обе студирају), а Слободан је завршио правни факултет и има ћерке Сању и Ивану које такође студирају.

3. Славка је завршила школу за трговца,дошколовавала се и била шеф „Центропромових“ радњи; нема порода.

4. Моја мајка Станица није завршилашколу, остала је у Јунковцу до удаје.

5. Милка је завршила средњу економскушколу, радила је, удала се и има сина Немању (нема порода) и ћерку Оливеру, која има ћерку Јелену.

6. Са мојом мајком на селу је остала иМилена која се касно удала у Батајницу и није имала порода.

7. Мој ујак Мирко је докторирао права,живео и радио у Београду, био ожењен са Биљаном Малезановић и нису имали порода. Једно време је радио и у „Прогресу“ као помоћник директора.

8. Живана је завршила економскифакултет и до рата из деведесетих година прошлог века живела у Винковцима. Има ћерке Ђину и Тању које су удате у Нови Сад. Ђина је завршила медицински факултет, удата је за Ђорђа Маџареваћа и родила је Сузану и Сашу. Ћерка јој је стјуардеса и удата је, а син је завршио електротехнику и ради у Телевизији

80

Војводина. Тања је завршила вишу медицинску школу и има синове Предрага и Ђорђа. Ђорђу су преостала три испита на правима.

9. Моја најмлађа тетка Миладинка јединаје жива од овде побројаних. Завршила је економски факултет, радила у шпедиционој фирми, а једно време била и саветник у министарству. Има сина Предрага и ћерку Гордану. Син јој је завршио права и ради у амбасади на релацији САД – Шпанија. (Тренутно је у Мадриду, али од нове године враћа се у Америку.) Супруга му је војни аташе, а синови Александар и Лазар студирају. Миладинкина ћерка Гордана је магистрирала економију и тренутно ради у Португалији.

Родитељи мојег оца су Радојка (пореклом из Рудоваца, од Јеремићих) и Војислав, који су још имали и три ћерке: Десанку, Станисаву и Миланку.

1. Десанка је била удата за СлавкаКузмановића из Венчана и нема порода.

2. Станисава је удата за ЖиворадаПантелића из Крушевице и има сина Радоја који има троје деце: Јелену, Слободана и Славка. Јелена је удата у Рашку и има ћерку Хану.

3. Миланка је удата за МилорадаЂуровића из Венчана и има ћерку Снежану и сина Владана. Снежана је удата у Венчане и родила је синове Владана (ожењен је и има Сару и Филипа) и Бобана. Син моје тетке Миланке није ожењен.

Родитељи мојег деде по оцу су Анђелија (пореклом из Даросаве, од Добричићих) и Павле (погинуо у Колубарској бици за време Првог светског рата), који су поред сина Војислава имали и ћерке Милену и Миросаву.

1. Милена је била удата за РалаГрујића из Даросаве и имали су четворо деце: Здравка, Миодрага, Јагодину и Милосава.

а) Здравко има ћерку Милунку која је удата у Маскар (општина Топола) и има сина и ћерку;

б) Миодрагова деца Јелена и Предраг живе у Крагујевцу и немају порода;

в) Јагодина је родила синове Владана и Драгана и ћерку Јасмину. Владан је умро 2009. године и није имао порода. Драган има сина Марка и ћерку Јелену. Јагодинина ћерка Јасмина је удата у Раниловић и има петоро деце;

г) Милосав има сина Радована и ћерке Милицу и Добрилу.

2. Миросава, друга сестра мојег деде пооцу Војислава, удата је била за Станимира Аћимовића из Крушевице и имали су троје деце: Милоша, Радивоја и Олгу.

а) Милош има ћерке Снежану (има децу Тијану И Стефана) и Светлану (није удата);

б) Радивоје има сина Дејана и ћерку Данијелу који нису ступили у брак;

в) Олга је удата за Радојка Тадића из Крушевице са којим је изродила синове Зорана (има децу Луку и Лену) и Драгана (1968-2004, био ожењен, нема порода).

Како је Ваша породица ове године прославила Светог Николу?

Сређивање куће и дворишта почели смо недељак дана уочи славе. У оквиру тих послова смо, поред осталог, опрали тепихе и завесе, детаљно очистили столарију, намештај, паркет, опрали све судове који се углавном употребљавају од славе до славе, наравно и чаше, шоље,есцајг. Такође смо заменили неке ситне декоративне ствари из куће. Ове послове сам највише сама радила, мало су ми помагала деца, колико су им њихове обавезе то дозвољавале.

Намирнице за спремање хране купила сам десетак дана уочи славе, у четвртак, 10. децембра, у аранђеловачкој велетрговини „Домино“, пошто су ту најповољнији услови, с обзиром да се ради о већим количинама. Списак сам пре тога направила код куће да би куповина ишла брже и да не бих нешто заборавила. Купила сам: 5 кг соли, 10 кг шећера, 5 кг пасуља, 5 кг празилука, 12 литара уља, 10 кесица млевеног бибера а 5 у зрну, 2 паковања салвета, 1 паковање чачкалица, по 2 алуминијумске и самолепиве фолије, 1 паковање кеса за смеће, сву санитарну робу за купатило, 25 кутија за спремање хране, 100 г алеве паприке, 1 кг зачина, коре за питу, 2 кг пиринча, 2 кг кечапа, по 5 кутија сардине и туњевине, 500 г сенфа, 1 кг посног мајонеза, слане коре за слану посну торту, посне макароне, сојин димљени посни сир, сојин посни паризер, посну паштету, 500 г блитве, 1 кг посне чоколаде, 2 паковања посних розен кора, 4 кг шлафа, 1 кг кекса „Медено срце“, 3 кг посне плазме, 1 кг желе бомбона, 10 комада биљног маргарина, 1 кг шећера у праху, 500 г посних наполитанки, 5 кг ораха, 500 г лешника, 3 паковања микс воћа, 700 г сојиног млека, по 5 ком пудинга од карамеле и слатке павлаке, 20 кесица ванилиног шећера а 10 прашка за пециво. (Црни и бели лук сам имала, те га нисам

81

куповала, као и целер, шаргарепу, паштрмак и роткву.)

У уторак пред славу, која је била у суботу, купили смо 55 кг рибе (шаран) од Миће Живковића и мој муж Славољуб ју је тог дана средио код куће. У среду је стајала усољена, а у четвртак је димљена, код наше куће, да бисмо је у петак пекли у фуруни, такође код нас. За ову рсту рибе битно је да се добро усоли, а да се не предими и не препече.

Спремала сам следећа јела: предјело, пите, салате, чорбу, пасуљ, сарму, рибу и посне торте. Описала бих од чега се састоји предјело: слани ролати, слане посне торте, корпице пуњене паштетом, паризер на сланим крекерима, салата са туњевином, руска салата са сардином и сенфом, шаргарепа салата, ротква са празилуком, туршија и получена паприка.

Треба се подсетити да је за славу пре свега потребно имати свећу, жито, колач и вино. Славско жито се кува дан уочи крсног имена, у количини од око пола килограма. Престави се у посебан суд, који је за то намењен и дуго се кува, док зрнад пшенице не почну пуцати. Када се охлади, самеље се на машини за млевење меса, помеша са шећером и млевеним орасима и сипа у чинију која се сутрадан носи у цркву и из које се служе гости. Славски колач се меси од брашна, квасца, соли по потреби и воде, а дода се и водице коју је свештеник освештао. Тесто се замеси исто као за хлеб, остави се да одстоји око сат времена, онда се премеси, а кад надође размесује се и ставља у шерпу, пошто колач мора бити округао. Ја шарам колач, правећи украсе од теста умешеног са брашном и водом и у ту сврху обликујем класје жита, буренце, грозд, књигу, сунце, цветове, а около исплетем кику и то све од теста. Обавезно се колач обележава и славским „словом“. Кад све ово надође у посуди ставља се да се пече и то око 45 минута, некад и дуже, по потреби. Кад се колач испече прекрије се чистом крпом и остави до сутрадан, када се ломи.

На дан славе моје ћерке Анђела и Цеца носиле су жито у цркву и то са Стефаном Гвозденовим и Срећком „Чукаловим“, блиским рођацима из фамилије. Када дођу из цркве оне доручкују, онда у дневној соби постављамо два спојена стола, са столњацима и надстолњацима, тањирима, есцајгом, чашама, салветама. У чирак стављамо славску свећу, а око пола дванаест мој супруг ломи колач са својим ћеркама. Први гости су већ стигли око 11 часова, а прва софра је постављена око 2 сата по подне и за њом је било

12 гостију. Други пут је постављено око 17 часова и било је 7 гостију, трећи пут око 19 и тада је било њих десеторо, да би последња софра тог дана била постављена око 21 час и село је 8 гостију. Значи, првог дана славе имали смо 37 гостију: мужевљева тетка, сестре од тетке са породицама, родбина са свекрове и свекрвине стране, моје сестре, браћа од тетака, другарице од мојих ћерки. Други дан је било опуштеније, имали смо мање гостију, на преноћишту је остала моја сестра од тетке из Београда, као и по две другарице са факултета од мојих ћерки. Нових гостију је било још осморо, постављали смо два пута, у 13 и 18 часова.

На крају бих рекла да сам задовољна како је било на слави, гости су били задовољни храном, пажњом коју смо им указали. То су нама драге особе и ја мислим да би оваквих окупљања требало бити више пута у току године, а не само од славе до славе. Срећан је онај ко може у здрављу славити са породицом на окупу и имати родбину која се узајамно поштује и посећује. Захваљујем се гостима што су нам улепшали славу и учинили нам задовољство да се видимо и насмејемо, подсетимо неких догађаја и да се дружимо.

Како Ваша породица у овој беспарици излази на крај са трошковима којих, очигледно, имате у изобиљу?

Трошкова имамо заиста много, ни сама нисам свесна како се сналазимо. Морам признати да су ми деца скромна, ретко излазе, не траже пуно. Понекад ми је криво што нисам у могућности да им пружим више, али таква је тренутна ситуација. У једном тренутку сам морала подићи и кредит да би се измирили трошкови које смо имали: скупило се много весеља, два студента у кући, редовни кућевни издаци,... Али, Боже мој, све је испало добро, највећа је срећа кад нико није болестан. Само нек је здравља, весеља и радости, биће пара, полако ће се све измирити.

Гледате ли ријалити програме на нашим телевизијским каналима и шта мислите о њима?

Ријалити програме у мојој породици нико не гледа. Не разумем шта ту има паметно да се види и научи – све шунд и неморал. Хвала Богу кад моја деца не желе то гледати, немам ништа лепо да кажем о овим емисијама.

Како тумачите ову дубоку мржњу која потреса наше целокупно друштво, а посебно је, чини се, изражена у нашем селу?

82

Мржње је одувек било међу људима, ја је тумачим као човекову несигурност и неоствареност на свим пољима. Сада је израженија зато што је у нашем друштву на површину испливао шунд и неморал, неписмени и некултурни људи заузели су положаје, прескочене су основне људске и моралне норме, кодекси понашања и поштовања, омаловажени су они који имају знање и памет а преовладали олоши. Зато нам тако и јесте у целој заједници. У нашем селу људи се највише мрзе због селидбе условљене извођењем рударских радова. Експроприсана имовина није свима праведно исплаћена, сви знају да је основни критеријум био ко има какву „везу“. Неки од оних чије је имање било незнатно сада имају више од појединих који су целог живота кућили и с муком стекли велики иметак. Коме ту онда може бити лепо? Неправда је болна за поштене људе и домаћине који су понижени у овом друштву.

Шта мислите о жељи огромне већине наших суграђана да се „сели цео Барошевац“?

Жеље су једно, а могућности државе друго. Мислим да нема ништа од селидбе целог села. Уосталом, људи нису ни свесни да је селидба велико зло, варају се када мисле да је у њој спас. Човек није свестан тога да када изгуби

своју бит никада је више не може повратити ни како се брзо потроши новац од селидбе – кад се окрене, нема више ништа сем куће и кола. Сви то касно схвате занесени мишљу да је селидба срећа, не размишљајући шта ће ова деца касније радити, како ће причати где су се родила и како су живела.

На крају, како бисте одговорили на анкетно питање из прошлог броја овог часописа које је гласило: „Шта мислите о будућности Барошевца?“

Будућност Барошевца – е, то је болно питање. Искрено – не видим светлу перспективу нашем селу. Кад се заврше рударски радови бојим се да не доживимо судбину Јунковца и других села где је било исељавања домаћинстава. Велики број оних којима је имовина исплаћена због селидбе отишао је одавде. Мени је драго што сам остала, пре свега из разлога што не видим себе у туђем граду. Што смо старији све теже се прилагођавамо новој средини. Нисам оптимиста – али нисам ни песимиста!

крајем децембра 2015. Зоран Мирковић

ПОЉОПРИВРЕДА

ОЈ НАРОДЕ, ТИ СЕ НЕ БОЈ ГЛАДИ, ПАРЊАЧА ЈЕ ПОЧЕЛА ДА РАДИ

ВРШАЈ До пре око пола века, и мало више, док је

пољопривреда била најзначајнија привредна грана у нашим крајевима, далеко најважнији посао за свако сеоско домаћинство био је жетва пшенице као и вршај пожњевеног жита. Робно-новчани односи нису били довољно развијени, пара се није имало; за једно сеоско домаћинство просто је било незамисливо да купује, па чак и да докупљује храну, односно намирнице за њену припрему. Једноставно, јешћеш оно што сам произведеш, на својој имовини, у супротном – у аргатлук код имућнијих, који ти за то шкрто надокнађују у одговарајућој роби, најчешће брашном. Неродна

година редовно је за последицу имала глад. У нашем селу врло је мало било запослених, углавном на сезонским пословима, прилично лоше плаћеним. Дакле, скоро целокупно ангажовање становништва било је око сопственог иметка, колики је – да је, пре свега због прехране чланова породице, а ако нешто од произведеног преостане - продавало се, да би се платио порез, неке услуге и набавила роба без које се није могло, а није произвођена у оквиру сопственог домаћинства. Земља, тако рећи једина значајна некретнина, тешко се докупљивала, то су себи могли приуштити само они имућнији и спретнији; слично би се могло

83

рећи и о „давању деце на школе“, виших од основног образовања, стицаног у својем селу. (Ретки су били случајеви, баш доста ретки, да „школована“ особа потиче из сиромашније породице.) Дакле, у тексту који следи покушаћемо да прикажемо како је некада изгледао вршај, тај, да још једном поновимо, завршни чин најважнијег посла на селу.

Као што је у прошлом броју часописа (текст "Година пролази преко наших ливада и њива") речено, жетва је почињала средином јула. Пошто би пожњевено жито петнаестак дана одлежало у крстинама, самим тим и "преврело", крајем тог месеца почињало се са његовим превлачењем до места где ће се обавити вршај.

ГУМНО

Пре него што се из њива кући почне довлачити снопље пожњевене пшенице, на месту где ће се врћи окреше се гумно, широко 2 до 2,5 метара. Са обе његове стране дену се стогови или камаре жита, а између њих се, кад дође вршај, поставља вршалица („вршача“). Гумно се креше пре дотеравања снопља зато што, приликом његовог збацивања са кола, долази до опадања зрневља на земљу. То опало жито даје се живини и свињама.

СТОГОВИ, КАМАРЕ

Предност стога над камаром је што он мање закисује. Под стоговима нису прављени „кревети“, као када се дене сено, него се на земљу прво стави мало сламе од прошлогодишњег вршаја или се поређају дењкови оглоданих шашки од прошлогодишње шаше. Стог је пречника 3-4 метра, висине 8-9, према врху се сужава. Влат је окренута унутра, према кочаници, а снопови се приликом слагања у стог не постављају водоравно – настоји се да страна снопа где је влат буде мало виша, због закисивања. (Ако закисне, неовршена пшеница у снопљу због топлог времена може проклијати и, самим тим, пропасти.) У стог стаје до 500 снопова. На врху се не стављају лемезови – само се задњи сноп набоде на кочаницу која је углавном била багремова и имала је дужину и до 10 метара, а пречник јој је, до земље, био око 15 центиметара. Од жита пожњевеног са једног хектара на гумну се садену два стога.

Камаре су биле дугачке 7-10 метара, високе 3-4, а широке 2,5 метара. (Од кад су се почеле сејати нове сорте пшенице, које су краће од старијих, ширина камаре се смањује на 2 метра.) Покривале су се сламом, шашом, постављали су се лемезови, због закисивања. Дену се тако што се

кроз средину постави ред снопова, по дужини, после се на њих попречке слажу други снопови и то тако да клас остаје унутра, чиме се постиже да буду нагнути према спољашности и да жито мање закисује. Јован (Велимир) Јовановић (1938), који се 2013. године преселио, због експропријације, из Стране у Варошицу, наводи да су се у његовом старом засеоку, до појаве новијих сорти пшенице, пре свега "талијанке", денуле само камаре, а са том праксом се касније прекинуло зато што би исте, саденуте од краћег снопља, биле исувише уске и склоне осипању.

ВРШАЈ

Вршај је почињао око Пантелевдана (9. август) и трајао је тридесетак дана. Пшеница се врла помоћу вршалица (вршача, дрешева) на тај начин што су у њу убацивани снопови пшенице са стогова (камара) које је она својим механизмом „прерађивала“, избацујући из себе, на једну страну – сламу и плеву, а на другу – овејано зрневље жита.Вршаче нису имале свој погон већ су га, путем каиша, добијале од парњача, а касније – трактора.

Први послови на гумну, пре почетка вршаја, били су умештање (постављање у одговарајући положај) вршаче и парњаче (касније трактора), што је трајало око пола сата, и ложење парњаче, ради "дизања паре". Када се све то уради, присутни радници заузимају своја места и почиње се са вршајем.

На почетку скидања снопља са стога или камаре - један радник одозго баца исте на дреш, а прихвата их други, који српом сече ужад, којима су они везани, и тако одвезане додаје их "дрешару", раднику који њима "храни" вршачу, убацујући их у њен добош. (Пошто је то, у неку руку, "стручан" и опасан посао, дрешара изнајмљује власник вршаче и он са њом прелази са гумна на гумно, значи - није део "позајмице" власника жита које се треба врћи.) Када овај посао поодмакне и дође се до близу дна стога или камаре, до близу земље, одоздо и по двојица почињу рогуљама избацивати снопове на дреш. Уопштено, за овај посао додавања снопова ономе ко сече ужад на њима планирају се најмање два радника, а може и четири, што зависи од тога каквог је квалитета жито и колико га има. Иначе, за онога ко сече ужад на сноповима планира се млађи и окретнији радник, који мора бити спретан и пазити да га одвезани сноп не "повуче" у добош дреша.

На своја "уста", са предње стране, вршача "бљује", избацује сламу овршеног жита и иста се односи до места где се она дене уз пободену

84

кочаницу. (Док су биле парњаче, ова слама се углавном употребљавала и за ложење истих.) За ношење сламе планира се шест жена, у три пара. Оне скупљају сламу која излази из дреша, правећи гомиле величине око пола пласта, које гвозденим вилама гурају до одговарајућег места. Сламу од жена прихватају два радника и избацују је, прво гвозденим вилама, па рогуљама средње дужине, а на крају и најдужим, а уз кочаницу је исто тако дену двојица, претходно је прихвативши од оних који је избацују, служећи се гвозденим вилама. Када се слама садене, обликује се на тај начин што се за рогуље привежу грабуље и повлачењем истих, од врха према земљи, настоји се добити жељени облик. Саденута слама је јајаста, широка пет, а висока до осам метара. На врху се стављају лемезови. У Трећем реону слама се само у изузетним случајевима денула у камаре, значи - углавном уз кочанице, које су биле багремове. Послом дењења сламе није могао свако да се бави, за то је био потребан посебан таленат. Средином шездестих година ХХ века у поменутом засеоку то су најбоље радили Томислав (Љубомир) Весић (1931), Михаило (Страин) Герасмовић, Драгутин (Бранислав) Димитријевић - Драган Пећанац, Милован (Никола) Мирковић (1909-1998), Чедомир (Божидар) Мирковић (1915-1987), Милић (Тикомир) Николић (1936), Чедомир (Драгомир) Николић (1929-2003), Мирослав - Митача (Витомир) Савковић, Мирослав - Мишко (Живота) Савковић (1929-2007). У исто време, најпознатији за избцивање сламе били су Милорад - Веца Павловић, Миодраг - Микица (Рајко) Павловић (1920-1980) и Момчило (Драгиша) Савковић (1912-1996). Без њих се у Трећем реону није могао ни почињати вршај, пошто су једино они имали дугачке јасенове рогуље за избацивање сламе. У засеоку Страна другачије се практиковало, нарочито док су сејане старије сорте пшенице, са дугачким класом. Тамо су прављене само камаре, дужине и преко 20 метара. Јова Јовановић каже да је тада сламе толико било да је он њом испекао циглу за кућу, величине 11x5 метара; за то је било потребно да се банкет саденуте цигле ложи сламом 24 сата.

Поред сламе, "нус продукат" при вршају жита била је и плева, коју је вршача избацивала одоздо, из својег "трбуха". Њу је једна жена (обично старија, пошто је то лакше задужење) скупљала у корпу и односила у оплетени оборић, за то припремљен, који се на крају покривао сламом. Неко је плеву стављао уза саденуту сламу, а неко и у саму сламу. Употребљавала се као храна стоци, а

такође се стављала у блато, за омазивање зидова, и у "ћерпич", материјал за зидање зграда, који се, за разлику од цигле, није пекао.

Најзад, са своје задње стране вршача је избацивала зрневље жита које су 4-5, углавном старјих људи, скупљали у платнене џакове. (Ово је био лакши посао, за разлику од збацивања снопова и избацивања сламе, где су радили најјачи.) Напуњени и измерени џакови стављају се у канате од кола (двадесетак) и уз помоћ сточне запреге одвозе у магазу, где се просипају у њена окна.

ИСХРАНА Ручало се на крају вршаја код једног газде,

осим ако он траје дуже (као, на пример, у домаћинству браће Александра (1897-1988) и Чедомира (1904-1976) Дамњановића, у "Мирковића" сокаку). У току рада само се пије блага ракија и вода, директно из крчага или стаклених балона (без чаша), које деца доносе. Ручало се на рудини, уз гумно, где је чисто. На земљу се поставе празни, истрешени џакови, а по њима судови са храном. (Коме је гумно близу куће, постављало се у дворишту, али исто на земљи, нису се користили столови и столице.) Највише се кувао пасуљ са сланином, ту је била сезонска салата и, наравно, хлеб. Понегде за десерт буде и штрудла. Јело се директно из чорбалука, без тањира. При крају "радног века" вршача у овим крајевима, у првој половини седамдесетих година прошлог века, за ручак на вршају почињу се клати и пећи праци и јагањци и кувати чорба и супа. Милена (Радисав) Николић (1934), супруга покојног Чедомира, сећа се да је њен отац "Раћа" (1901-1962), док се она још није удала, као "добар домаћин" за вршај клао јагње, али га није пекао, него се за ручак спремала чорба од кавурме, паприкаш од јагњетине, а ту би се нашла и пита од јабука. Иначе, пре ручка се умивало на барама.

ДЕЦА

На сваком вршају буде по десетак и више деце. Она су ту мало помагала, а више сметала. Највише су се волела возити у канатама, са натовареним џаковима овршеног жита, које је са гумна одвожено у магазу. И за децу се, обавезно, постављао ручак.

Било је то време када се није летовало, није било телевизора (у овим крајевима), по неко није имао ни радио, новине су се слабо читале. Летњи распуст је за школску децу трајао као вечност, проводила су га чувајући стоку по ливадама. Онда се није учило после завршене школске године, није обнављано градиво, лектиру нико није имао. Мало

85

се нешто помогне родитељима, углавном истеравањем стоке на испашу. (То напасање стоке деца су, пре свега, доживљавала као могућност за игру, уопште нису водила рачуна о томе да ли ће се та стока нахранити, да ли ће се у некој бари заглавити, да ли ће причинити штету у неком усеву. Ако стока буде баш толико немирна и не допушта деци да се играју, ова и за то имају лека, нарочито када су у питању овце: суну у траву по неко кило соли, стока по цео дан лиже то место, увече не може да се напије воде, напуши се, изгледа као добро нахрањена, а деци следе похвале од родитеља за добар "чобанлук".) Елем, без претеривања, игра, игра и само игра. Дешавало се да нека деца, из нижих разреда, слабо "поткована" знањем, до краја предугог летњег распуста и забораве по неко слово.

Али, како распуст одмиче, и та игра, увек иста, са увек истим друштвом, почиње прелазити у досаду. А онда се, на неописиву радост све деце, појављује "њено величанство ВРШАЧА". Нема рационалног објашњења за ту њену магичну привлачност; децу је опијао њен потмули звук, нарочито оно кад "застење", увлачећи у своју утробу неки одрешени овећи сноп жита ("врооооом"), а после се, "сажвакавши" га, сва "накочопери", срећна што га се ослободи. Децу су опијали и неки нови мириси: рецимо, онај свежи, ваздушасти, тек овршене као снег пребеле сламе, или онај тешки, опојни, још увек гњиластог зрневља пшенице. А највише она граја упосленог народа, веселог што се приводи крају најважнији годишњи посао, која се простирала на пар километара од гумна, оно шаренило лагане летње одеће, једноствно - оно пулсирање живота, који је, чини се, управо у то време био на свом годишњем врхунцу. Чопор деце је "као псето караван" пратио "ВРШАЧУ" по целом крају, и по суседним сокацима, далеко од својих кућа. Родитељи су били немоћни да их одврате од тога, јадна стока је испаштала, ненапасена. Али, некако им се гледало кроз прсте, кад је у питању "ВРШАЧА" - све им је дозвољено. Наслућујући њен скори долазак деца су данима маштала о предстојећим задовољствима, а када сва та гунгула прође и стварност покаже своје досадно лице - данима су се препричавале догодовштине са суседних гумана и већ се, потајно, почело мислити о томе шта ли ће донети ново лето и нова "ВРШАЧА". Дешавало се да у току вршаја дође до застоја, пре свега због погоршања времена. Старији брижни због прекида најважнијег годишњег посла, а деца због ускраћених задовољстава. Један од потписника ових редова сећа се да је, негде крајем шездесетих година прошлог века, необично дуг кишни период затекао

вршачу на гумну поменуте браће Леке и Чеде Дамњановића. Уз њу је остао један радник, "да је чува", смрзавајући се испод, тражећи суво место и увлачећи се у дебеле слојеве сламе. Деца из сокака су мало трпела, али, не издржавши, почеше се примицати "ВРШАЧИ" све ближе и ближе, изненађена њеном глухом немоћи. "Како то а да та 'мистериозна грдосија' буде тако обична, свакодневна, хладна?" - питала су се она. Подмитише оног промрзлог радника воћкама, храном, пићем и почеше се увлачити у њену "утробу", прво опрезно, само "с краја", али после све дубље и дубље, све више се разочаравајући не наилазећи на нешто занимљиво. Само хладна прашњава гвожђушина без оног опојног, очекиваног мириса. У том њиховом разочараном чуђењу време се пролепша, дреш проради, "док си дланом о длан" деца заборавише оно од пре пар дана и поново упадоше у "транс", усхићавајући се препознатљивим звуцима, мирисима, призорима.

ПРИНОСИ, ПОЗАЈМИЦА

Старије сорте пшенице са једног хектара су "давале" 1100 - 1500 килограма, а новије, првенствено "талијанка", која се у нашим крајевима почела сејати средином шездесетих година прошлог века, скоро дупло више. (Количина овршеног жита онда се више изражавала у "метрима", при чему је један метар износио 100 килограма, а то је, од прилике, тежина два напуњена џака.) Жито, пожњевено са једног хектара, врло се од два до два и по сата. Милена Николић се сећа да је њен отац сејао од два до два и по хектара пшенице, од чега би овро око 40 метара, а врло се пола дана. Милан (Миодраг) Живковић (1932), из Варошице, прича да је до 1948. године постојала чувена "задруга" његовог деде Војина, једна од задњих која се одржала у нашем селу. Сејали су по осам хектара пшенице, а вршај је трајао три дана. Његов отац Миле је сејао по два хектара, принос је био око 70 метара, а врло се један дан. Власнику дреша давао се ујам од 8 процената.

У "Мирковића" сокаку најдуже се врло код Дамњановићих - цео дан, а принос је био 100 метара. Сутрадан би дреш прешао код Милована Мирковића и ту би остао до подне (принос око 40 метара), а по подне су из исте фамилије на реду били Чедомир, Драгомир и Сретен, са приносима од по 25 - 30, односно до 15, односно 35 метара. Следећег дана на реду би био Љубисав Милутиновић (тридесетак метара), а вршај би се у овом сокаку завршио код Животе Савковића (60 - 70 метара). У суседном, "Савковића" сокаку, који се

86

налазио јужно од претходног, Митача и Витомир Савковић имали су приносе од по тридесетак метара, а Момчило око 50.

За вршај је требало око 25 радника: један сече ужад на дрешу, тројица за њега избацују снопље, шест жена односи сламу, а једна плеву, тројица избацују сламу, двојица је дену, четворо буде на џаковима, а троје их одвози у магазу. Пар радника буде у резерви зато што је ово изузетно напоран посао који се изводи у тешким условима. Врло се "позајмицом" и ту су постојала нека наслеђена правила за скоро свако домаћинство, а пресудни критеријуми су били суседство и срдство. (Слично томе, знало се ко је коме "званица" за весеља, за - далеко било - сахране и даће.) За већину домаћинства из "Мирковића" сокака позајмица су, поред њих самих, били и Митача, Витомир и Момчило Савковић (из "Савковића" сокака), Светислав Николић (из "Николића" сокака), Радомир, Богосав и Живојин Николић, као и Веца и Микица Павловић (из "Павловића" сокака), Јуца Николић и Бранислав Пећанац (из "Дими-тријевића" сокака), као и Бошко, Ђока и Шустер Николић, чија су домаћинства била са источне стране "џаде", изнад "Павловића" сокака. Милосав (Љубомир) Весић (1927) наводи да је "позајмица" домаћинстава из његовог, "Весића" сокака била западна страна "џаде", све од пруге, на југу, па до њих, на северу. Опет, Милена Николић каже да је позајмица њеног оца Раће била - сви Ђорђевићи, сви Димитријевићи, сви Павловићи и Кева Мирковић, а пошто се удала, њен свекар Драгомир је у овом послу сарађивао са домаћинствима из његовог , исто тако и са онима из "Савковића" и "Мирковића" сокака, затим са Томом и Милосавом Весићем, као и са Жилом Радојичићем.

Једног лета, крајем шездесетих година ХХ века, у Трећем реону се није врло позајмицом - власник дреша је за ове послове водио са собом групу медошевачких Цигана и због тога је ујам био увећан за још три процента. Цигани нису били на џаковима (за то се сналазио газда гумна), а занимљиво је било да они нису употребљавали рогуље за избацивање сламе, све су радили уз помоћ гвоздених вила.

Вршај је у Трећем реону некад кретао са северне стране, од "Ђорђевића" сокака, а некад са јужне, од пруге, и ту није имало правила. Пресудно је било ко се пре снађе и дотера дреш, пошто се настојало да се овај посао обави што раније, због евентуалног погоршања времена и, не дај Боже, закисивања и проклијавања саденутог жита. Али, са које год стране да се крене, гумна се нису прескакала, без обзира на количину и квалитет жита које се на њима има врћи. Иначе, овај реон је

био најбољи за вршај, због погодног терена, гушће насељености и "јаких" гумана, и власници дрешева су се грабили да ту раде. "Кампања" је овде трајала 15 - 20 дана, што је зависило, пре свега, од стабилности времена.

Јова Јовановић наводи да је педесетих година ХХ века један дреш вро у целом Барошевцу и да је увек почињао из Стране, највише захваљујући Стевану - Стеви (Јован) Весићу (1906-1997). (Горњани нису ни почели жњети, а Стева дотерао дреш.) Док су биле парњаче у овом реону се није врло на брду, зато што је исте било компликовано транспортовати по нагнутом терену. Гумна су била само у равници, са северне стране главног пута: три у Јовановићима (у потесу Подастраном, на њиховом имању, где су касније направили куће, а тада су живели на брду), Драгомир Гајић (у Кључу, на месту где је пре селидбе било домаћинство његовог унука Милана Петровића), Драгомир Ристивојевић (у оквиру његовог домаћинства, поред Пештана), Предраг - Драга Ристивојевић (преко пута своје куће, на месту где је сада домаћинство његовог унука Зорана), Тикомир Гајић, Мита Петровић и Љубисав Пантелић. Остали су своје жито свлачили на ова гумна и ту га денули у камаре, а сламу су по вршају терали својој кући. (Неки су са тиме одуговлачили зато што ју је било у изобиљу, а Јова се сећа да су на њиховом гумну дуго остајале камаре сламе Кире Ђурђевића и Киндера Милојевића.) Пошто су трактори заменили парњаче са вршајем се почело и на брду, а први је то урадио Гаша Николић. (Петровићи - "Стаменићи" - никада нису врли код својих кућа; гумно им је било у Кључу, на својој парцели, коју су касније продали Гаши Николићу, где је он саградио ново домаћинство.) Цела Страна је била једна "позајмица". Увече се врло до дуго у ноћ, а они, Јовановићи, после једног таквог напорног дана нису се ни пели на брдо да се одморе, већ би преспавали у камари сламе на гумну.

Јова се "живо" сећа и "полебице": у Барошевцу је практикована само на једном месту, у Вашаришту, на месту где се сада налази кућа покојног Пере Ивановића са Петковаче. Сви који би хтели оврћи мало новог жита дотерали би почетком јула месеца ту по три крстине и тако решили проблем недостатка брашна, до главног вршаја. На овај начин се сналазило бар пола барошевачких домаћинстава.

ВРШАЛИЦЕ, ПАРЊАЧЕ, ТРАКТОРИ

Вршалица је дугачка 5 метара, широка око 2, висока 3,5; постављена је на две осовине између

87

којих је размак 3 метра, пречник задњих гвоздених точкова је 1 метар, а предњих 0,7. Руда јој се у току рада скида.

Дужина парњаче је 3 - 3,5 метара, ширина 1,8 – 2, висина око 2,5. Пречник задњих точкова је 1 метар, а предњих 0,7. Цистерна, пречника 1 метар, дужине колико и машина, лежала је на осовинама точкова. Са леве стране налази се погонски точак, пречника 1 метар, на који се набацује каиш за покретање вршалице, удаљене око 8 метара. На предњој страни, до руде је сулундар, висок 2 – 2,5 метара, који се по средини расклапа, да не закачује за грање, приликом транспорта. Десно од парне машине поставља се буре од 200 литара из кога се помоћу пумпе долива цистерна. На парњачи је радио радник кога је изнајмљивао њен газда, а помагао му је један, обично старији мушкарац, из позајмице, који је углавном доносио воду у буре. Ове машине су у Трећем реону ложене сламом. Вукла су их два пара волова, док је за дреш био довољан један пар. Парњаче су у Барошевцу имали Светозар Ђорђевић, Љуба Максимовић (отац Жике поштара), Миле „Гузоња“ (у ортаклуку са неким). Чедомир (Стојан) Пантелић (1914) пре Другог светског рата купује дреш и парњачу, ортачки са Рајком Радовановићем из Сакуље, који је „дошао жени у кућу“, у барошевачке Радојичиће.

Јова Јовановић каже да је у Страни било врло весело када парњача прелази са једног гумна на друго и да су се тада китиле цвећем. Највише се сећа машине из Тулежа, у приватном власништву неког од Ђерићих, која је ложена дрвима. Пре ове у Страни је радила парњача Тоше Маџаревића из Лазаревца, ложена сламом, а његов је био и омањи дреш. Тоша је имао надимак „Богомољац“, што је стварно и био: ако неко у току вршаја опсује божанство – рад се прекида и машина се гаси, док се „страсти не смире“. Јова прича и то да је све време вршаја један пар волова дотеравао за парњачу воду из Пештана, у дрвеним бурићима, на шинским колима. Док се стигне на одредиште – пола се проспе. Да би се „подигла пара“ у машини изјутра се морало око сат и по времена ложити, а када се то постигне – свира се и радници се искупљају. Највише је ложио Михаило Бојић, кога су за то погађали власници парњача.

Парњаче замењују задружни трактори и тада се вршај убрзава, пошто се не чека да се дигне пара у парним машинама. Трактори су и вукли дрешеве, који су такође били задружни, а могли су

лакше од сточне запреге савлађивати успоне. Јова Јовановић тврди да се овај задружни трактор у нашем селу први пут појавио 1958. године и да га је возио Мирослав – Миша (Стеван) Весић (1936), који сада живи у Лазаревцу. Бравари су били Стојадин Урошевић и извесни Лукић, а дреш је био приватни – Рајка Радовановића „Кулаша“. У то времетракториста је био и Томислав – Тоша (Војислав) Ристивојевић (1935-1992), али не у Барошевцу. Јова такође наводи да је у Страни, на понеком гумну, две године пре појаве трактора дреш покретао, уместо парњаче, мотор са унутрашњим сагоревањем „Јарун“ (кога су овде звали „јаран“), смештен у гвоздено кућиште дугачко око 2 метра, широко и високо по 80 центиметара. Кућиште се постављало на земљу, а пошто је погонски точак имао велики пречник - морало се испод њега ископати, како каиш не би закачивао за земљу. Био је у власништву Будимира – Буде Мијатовића из Миросаљаца, који је радио у барошевачком млину, а дреш је такође био његов. Овај мотор је транспортован у канатама запрежних кола.

ГАЖЕЊЕ ЖИТА СТОКОМ

Ни најстарији Барошевчани не памте гажење пожњевеног жита стоком, као начин издвајања зрневља од стабљике. Миленко (Милорад) Ранковић (1930-2015) из Бистрице и његова сестра Љубинка Мирковић (1938) из Барошевца сећају се да су као деца гледали ово на гумну њиховог првог комшије Димитрија Стојковића – „Бујера“. (То је вероватно било за време Другог светског рата, а жито је гажено због „полебице“.) На окресано тло постављани су, густо збијени, са влатом окренутим навише, неодвезани снопови пожњевене пшенице, а по њима је теран пар волова, укошканих у јарам који је био привезан за пободени колац на средини гумна, али тако да се запрега не заврзе. Поред овог пара волова жито је у исто време газио и упрегнути коњ. Пречник гумна је био десетак метара. После овога склоњена је изгажена слама, а жито је од нечистоћа одвајано вејањем у ветрењачи. Кад смо већ код Бистрице, треба рећи да су тамо парњаче ложене само дрвима, да је за њихово превлачење са једног гумна на друго понекад требало, због великих успона, и по 12 пари волова. И тамо су једно време за покретање дрешева коришћени „Јаруни“, које су они звали „гепаре“.

Радивоје и Зоран Мирковић

88

ПОЛИТИКА СЕ ПРЕПОЗНАЈЕ ПО ИДЕОЛОГИЈИ ПОЛИТИКА КАО ИДЕОЛОГИЈА

Настављамо расправу о политици у покушају да докучимо њен смисао постојања. Или, много више, да се уверимо у сопствено мишљење о томе колико политика стварно одређује квалитет наших живота и да ли актере политике треба да схватамо озбиљно или да их без контроле препустимо личним амбицијама.

У претходном тексту утврдили смо да је политика један од опредељујућих фактора људске особености, да је политику тешко дефинисати јер је производ несавршеног бића, да је политика хваљена и оспоравана али и да одлучујуће утиче на квалитет наших живота, па и на сам живот, врло често.

Такође, речено је да политику као друштвени феномен можемо посматрати као: етику, идеологију и као науку. За етику смо рекли да је у темељу политичког активизма јер свака одлука која се у политици донесе тиче се судбине људи.

А сада нешто о политици као идеологији. 2. Идеологија доминантно одређује саму

политику. Може се слободно рећи да тамо где нема идеологије нема ни озбиљне политике. Ако бисмо за етику рекли да је душа политике онда је идеологија њено лице. Чули сте за израз: Поштена душа, чисто лице – па лако нађите везу.

Идеологија као израз настала је релативно касно и појављује се први пут крајем 18. века када је једна група француских филозофа, на чијем челу је био Де Трејси, назвала своје учење идеологијом. Сам Де Трејси је сковао овај израз са жељом да покрене нову науку, науку о идејама. Према овој групи филозофа идеје су производ осета (сензација) који својим међусобним односима и спајањима преко мозга (као органског средишта) дају основу и грађу свеукупној људској спознаји (знању) и друштвеним активностима. Као што видите – нагласак је на знању и делању (акцији).

И одмах је овај појам добио и своје негативно значење. Наполеон I, којег је ова група филозофа оптуживала за тиранију, у ироничном смислу их је назвао „идеолозима“, тј. онима чија теорија и филозофија нема контакта са политичком стварношћу. Тако је идеологија добила своје позитивно али и негативно значење.

Све то је допринело да идеологија до данас буде један од најнеодређенијих али и један од најважнијих појмова у друштвеним наукама.

Дакле, за идеологију се може рећи да је скуп идеја које су доминантне у одређеној друштвеној групи: класи, нацији, држави, политичкој партији, а идеје су везане за друштвени развој: политички, економски, научни, образовни, културни итд. Супротно значење је да је идеологија искривљена свест о одређеном друштвеном развоју и да представља инструмент манипулације како би покренула масе или их држала у покорности.

Ово можда делује збуњујуће али ипак на јасан начин показује вишеслојност политике као друштвеног феномена. А да не буде заблуде због тако сложене структуре, идеологија врло јасно осликава сваку политику и сваку политичку акцију. Другачије речено, политика се огледа или препознаје по идеологији односно по доминантним идејама везаним за друштвени развој.

Либерална идеологија као израз први пут је употребљена 1812. године, а обухвата скуп идеја везаних за: ограничење апсолутне власти, независност привреде од државе (слободно тржиште), индивидуализам и слободу појединца, недодирљивост приватне својине, слободну конкуренцију, слободу, правду и људску једнакост. Највећи историјски домет либерализма јесте обуздавање апсолутне државе помоћу поделе власти на законодавну, извршну и судску. А после

ПОЛИТИКА

89

Другог светског рата неолиберализам постаје нова стара идеологија друштвене демократизације. Све у свему, либерализам је идеологија индивидуалних слобода, приватне својине као основе једнакости грађана на правном и политичком плану али и идеологија тржишне економије, политичког плурализма (више партија), демократизације друштва и контроле власти, отворене конкуренције, ...

Конзервативна идеологија је настала као реакција аристократије на појаву либерализације друштва. Главни циљ је очување постојећег поретка ствари и супростављање сваком виду промена. Доминантне вредности су: неједнакост као природно начело, постојање хијерархије (нивои надређености и подређености), круто поштовање традиције, строга дисциплина, поштовање ауторитета и друштвена стабилност. Постулати конзервативне идеологије су да је човек по природи не само грамзиво и агресивно већ и неморално биће и људи су већ по природи неједнаки у много чему, а од самог рођења разликују се по умним и физичким способностима, раси и нацији. Зато друштво треба да воде најспособнији, најмудрији, најморалнији, најобразованији и најјачи, односно друштвена елита.

Социјалистичка идеологија обухвата велики број учења али најпознатије је марксизам. Родоначелник марксистичког погледа на свет је Карл Маркс који је своје учење заснивао на поставци о класној подели друштва на владајућу класу и класу угњетених, а експлоатација је основни друштвени однос у таквом друштву. Приватна својина омогућује експлоатацију човека над човеком па је главни узрок неједнакости међу људима. По Марксу, једини начин да се прекине неправда експлоатације јесте укидање класне поделе друштва и сматрао је да се то може учинити револуционарним чином (насилно рушење постојећег и насилно успостављање новог друштвеног поретка). Коначни циљ је успостављање бескласног, комунистичког друштва. Али, већ средином 19. века долази до поделе у социјалистичкој идеологији по питању начина и средстава освајања власти на: револуционарну, коју заступају комунисти (лењинизам, стаљинизам, титоизам, маоизам, ...) и реформистичку, коју заступају социјалдемократе и нова европска

левица (не мењајући постојећи државни поредак класним компромисом остварити друштво социјалне правде или „државу благостања“).

Националистичка идеологија као термин први пут је употребљен 1789. године и изражава идеологију интеграције грађанске класе у борби против феудалног распарчавања државе. Националстичка идеологија се гради на митовима и националним култовима и уздизању историјских догађаја и врло је често у симбиози са неком другом идеологијом (конзервативном, фашистичком, ...). Одлика националистичке идеологије је потпуна искључивост која обухвата поделу на „добре“ и „лоше“ и истицање сопствене нације као елите у односу на друге. Ова идеологија одржава дух колективизма и националне солидарности а упоришна тачка је ауторитаризам испољен у култу вође. Нацинализам као идеологија доприноси настанку нових нација и националних држава.

Католицизам своје идеолошке карактеристике стиче од времена 1870. године када је донета доктрина о папској непогрешивости. Свој пуни замах постиже после Другог светског рата оснивањем низа политичких партија са хришћанско-демократским одређењем које су махом блиске либерално-демократским снагама и идејама. Суштина је непрекидно прилагођавање цркве и религије новим друштвеним променама.

Набројимо још неке политичке идеологије: феминизам, џихадизам, глобализам и др.

Али, питање је како то функционише у пракси.

Вероватно вам је познат израз лепеза политичке сцене. У тој „лепези“ центар чине либерално-демократске партије, десно од центра су демохришћанске, конзервативне и националистичке партије, а лево од центра су социјал-демократске, социјалистичке и комунистичке партије. Наравно да то важи за државе које су демократски уређене и у којима важе начела политичког плурализма (постојање више партија које се на изборима боре за власт). И по самом називу можемо да утврдимо идеолошку одређеност сваке од ових партија.

Када погледамо нашу политичку сцену имамо утисак да свака партија има од свега по мало: демократску и правну уређеност, личне слободе и права, тржишну економију,

90

непромењеност хијерархије, нацију као врховну вредност, социјалну правду итд. Одсуство идеолошке одређености политичких партија јасно говори о политичкој незрелости нашег друштва. Управо таква ситуација је плодно тло за демагоге и популисте који немају доминантне идеје о друштвеном развоју. У ствари, они немају никаквих идеја о развоју друштва јер немају ни знања, њихова политичка платформа је да слаткоречивошћу, подилажењем и лажним обећањима добију подршку за власт и истим методама остану на власти што дуже. Тамо где владају демагози и популисти друштво иде у регресију (заостаје у развоју). Код демагога и популиста нема идеологије (доминантних идеја о друштвеном развоју) па према томе нема ни политике.

Било како било, идеолошка подела и идеолошка одређеност је од кључне важности за политички живот једне добро организоване и напредне државе.

У расправама о идеологији присутна су и мишљења о њеној коначности. Тако је Даниел Бел (1960) изнео тезу о крају идеологија доказујући да су идеје о друштвеном развоју потпуно исцрпљене са тријумфом либерализма и његове практичне ефикасности. Идеологија либерализма толико је доминантна да су све остале идеологије постале бесмислене, тврдио је Бел у својој књизи Крај идеологија. Али и сама логика наводи на закључак да је и овакав суд чиста идеологија.

Мишљење о крају идеологија даље је протежирао Франсис Фукујама у својој књизи Крај историје из 1989. године. Његов кључни став је да се сломом комунизма завршава раздобље великих идеологија и идеолошких сукоба и том приликом тврдио да је једна идеологија (западни либерализам) победила другу (комунизам). И лаику је јасно да га је стварност у свему демантовала и да слом једне идеологије не значи нестанак идеологије уопште.

Али, свакако, док буде политике биће и идеологије, то је узајамна повезаност и условљеност. Рекао бих да док буде људи биће и политике, а то значи и идеологије. А доказ је вечно присутан тренд настанка нових идеја о развоју људског друштва које у духу времена и простора на којима се јављају добијају облике комплексне идеологије. Тај процес настанка нових идеологија

потпуно је у складу са људском природом да увек трага за најефикаснијим деловањем у политици. Тако можемо пре говорити о феномену замена идеологија једних другим, њиховом преплитању и обнављању – њиховом кружењу више него о њиховом крају.

Ако кажемо за владајуће политичке идеје у једној држави да чине друштвени поредак тако и глобално, планетарно можемо да кажемо да постоји светски поредак. Савремени светски поредак заснива се на идеји идеолошке поделе, на идеји о економској и војној надмоћи. Међутим, ипак је доминирајући сасвим други фактор који драматично одређује светски поредак у коме живимо, а то је логика профита. Већ поменути Карл Маркс је у свом епохалном делу „Капитал“ до коске оголио механизам експлоатације оних који поседују средства за рад (капитал) над онима који имају само свој рад (огроман број становника на Планети). Када се споје средства за рад и живи рад остварује се добит и када се одбију сви трошкови (и плата је трошак) остаје вишак вредности или профит. Управо је профит покретач привредних активности али и узрок свих неспоразума, разлика, подела и сукоба, па и ратова. Битна чињеница у том друштвеном продукционом процесу јесте да мали број људи узима увек више и да то траје вековима. Практично, богати су све богатији, а сиромашни све сиромашнији.

Било је покушаја да се потпуно и коренито измени светски поредак заснован на суровости експлоатације, материјалне и умне. Комунизам или социјализам у неким државама био је практичан покушај да се на глобалном нивоу уведе бескласно друштво као праведније и на праведнијим идеолошким основама. Кључна идеја је да се укине лигика вишка вредности и уведе систем праведније расподеле добити, а то се постиже укидањем приватне и успостављањем друштвене својине. Идеја комунизма била је потпуно супротна идеји западног либерализма и зато су и биле у отвореном и оштром сукобу. То је и разлог да се говорило о идеолошкој подели света као светском поретку. Комунизам је као експеримент у међувремену пропао, био је неодржив јер друштвена својина се показала економски неефикасна па је потпуно угрозила развој друштва. Још увек у свету постоје идеолошки елементи комунизма као доминантни у неким државама (Кина) мада је то само декларативно.

91

Свет је тренутно у озбиљној идеолошкој кризи. Постала је економски неодржива оваква прерасподела вишка вредности, да један узме све а други баш ништа. То генерише и озбиљне економске кризе које потресају читаву Планету као што је била она из 2008. године. Потпуно је извесно да нас очекују још озбиљније економске кризе у будућности које са собом носе и разорне социјалне потресе.

У оваквим озбиљним друштвеним противуречностима настају нове идеје о развоју друштва које ће успоставити нови светски поредак.

Пре свега, то се мора догодити на нивоу економије и привређивања које ће се развити до стања хипер продукције роба и услуга. Понуда ће бити већа од тражње тако да ће временом све изгубити цену и бити апсолутно доступно свима, без разлике. Тим чином избрисаће се све класне а и многе друге разлике и поделе међу људима. То ће бити нови светски поредак.

Многи догађаји у нашем добу су само благи наговештаји идеолошких промена које иду у наведеном смеру.

Први услов је свакако енергија која је и темељ савременог друштва али и најскупље добро за сваку државу и сваког појединца. Човечанство је на прагу дуго очекиване бесплатне енергије јер су немачки научници, пре кратког времена у експерименту добили енергију из машине која нуклеарном фузијом спаја атоме који на тај начин ослобађају огромну енергију, врло слично принципима на којима ради Сунце. То у ствари представља кључан корак ка неисцрпном, бесплатном и свима доступном извору енергије.

Развој науке и савремених средстава за рад као и иновативност људског духа развијају нове технологије (компјутери, роботи) које имају екстремну продуктивност и омогућују брзу размену информација. Тако, једна мало запажена али револуционарна технологија јесте 3Д штампач који већ може да штампа буквално све што пожелимо: од хране, обуће и одеће до зграда, аутомобила и свега што је потребно. Замислите да то имате у својој кући и да то има огромна већина грађана на Планети и да користите бесплатне сировине и енергију.

Претече новог светског поретка можемо јасно видети и у примеру Швајцарске која је најавила укидање коришћења живог, кеш новца.

Још једна идеја заслужује пажњу. То је идеја о „основном дохотку“ која датира још из 70-их година прошлог века али се у последње време актуелизује. Замисао је да сваки грађанин од рођења има плату што је основни доходак. А плата за запослење је плус приход. На тај начин врши се праведнија прерасподела вишка вредности у једном друштву, повећава се куповна моћ, јер људи кад више имају – они више и троше, а тиме фирме више производе и продају и буџет државе се пуни брже и више. Да то није само идеја пример је једна афричка држава која је направила експеримент на делу своје територије. Сви су били пријатно изненађени друштвеним и економским ефектима. То је мотивисало и Финску да донесе акт о основној плати који ће се примењивати од 2017. године а значи да ће сваки грађанин Финске имати плату од 850 евра за почетак. Исто тако, Швајцарци су најавили расписивање референдума о основној плати. Како вам то изгледа? А одакле паре, вероватно се питате? За сада је предвиђено да се новац обезбеди од новог, корпоративног пореза, јер управо тај новац обезбеђује несметану и сталну привредну делатност фирми.

То је очигледан пример да смо на самом почетку успостављања новог светског поретка на темељима идеје о праведнијој расподели вишка врености или профита. Нова идеологија је да део добити мора бити праведније расподељен на све грађане једне државе.

И да закључим својим мишљењем: свака политика мора бити идеолошки профилисана. Тако препознајем и подржавам одређену политику, односно конкретне идеје о друштвеном развоју, а не празне демагоге и популисте који уместо јасних пројеката и акција нуде густу маглу. А у оквиру идеолошке одређености подржавам свако оно искрено дело које иде у правцу праведније расподеле друштвеног богатства, а не политику стезања каиша и редуковања потрошње обарањем плата зарад повећања профита повлашћене „елите“.

26. 12. 2015. Звонко Младеновић, дипломирани политиколог

92

Б У К И Н А Ц Ово насеље и извор са чесмом Букинац се звао Многим старим Барошевчанима у срцу је остао Са извора многи хладне су и бистре воде пили И у земљаним крчазима кући је својој носили

Воду са овог извора точили су и баке и деке И на њему сусретали познанике своје неке Док воду точе, по неку паметну реч продиване Присећајући се на те лепе, давно прошле дане

Омладина је увече долазила до ове воде живе Да се заљубљени и млади једни другима диве Момци би младој девојци пољубац хтели да украду Док златно сунце се ближи свом заласку на западу

Беше то време кад су сви редом задовољни били Док хладну су воду са бистрог извора Букинац пили Нема више воде да са извора чесме Букинац тече Ни девојке, ни момци, више се овде не састају увече

Нестало је чесме, ни насеља Букинац овде нема више Само по неки стари мештанин са носталгијом уздише Раселише их на све стране, да угаљ са овог простора ваде Они који их иселише, да ли су имали памети и знали шта раде

Где је извор некад био, ту је сада блато само и велика бара Разроваше им куће и њиве, јер неки се полакомише због пара Млади једва дочекаше да у буци велеградској и бетону живе Купише станове и кола бесна, заборавише родне куће и њиве

Завичаја свог старог млади се људи ретко сећају више Само по неки још носталгичар за извором и кућом уздише Кад би насеље и извор Букинац рај био и место окупљања Онај ко детињство проведе овде, тај сан о извору и сад сања

Желео би да се једном бар још са извора Букинац напије воде Да се млади врате, засаде баште и воће, да им децу доносе роде Уместо тога све је раскопано, на све стране депоније се праве Нема среће, нема баште засејане, јагањци не блеје, не ричу краве

Од глиба и каљуге пусто је све, као да су бомбе нуклеарне пале Неки „паметни“ људи уништише све што је лепо и старе идеале Нема зеленила, ни дрвећа, катастрофе еколошке овде владају Само Милева, Милена, Зоран и Јасмина,бољим се данима надају

27. 05. 2015. Добривоје Гајић, Лазаревац

ПОЕЗИЈА

93

НЕМА РАЈА БЕЗ ГОРЊЕГА КРАЈА

Нема раја без Горњега краја, Ни сокака, лепих девојака, Девојака и лепих момака. Кућо моја, кад сам те правила, Ја сам тада горког хлеба јела, Ту сам моје мило гнездо свила, Ту сам моју децу одгајила. Немам куће, немам ни капије, У сокаку ни једног комшије, Нема песме, нема ни чобана, Нема више да се песма ори, На ливади нико не говори. Ој Подумко, моја њиво мила, Копачима ручак доносила, Копачи су песму запевали, Са Букинца хладне воде пили. Ој Букинцу, ти си нама мио, Ти си многе људе напојио. Ој Бранеже, моја њиво мила, Косачима ручак доносила. Ој косачи, браћо моја мила, Да ли сам вам с ручком закаснила? Ој Надежда, сестро наша мила, Ти нам ниси с ручком закаснила.

Косачи су песму запевали, Запевали, а песма се ори, Кроз Бранеже поток не жубори. Дође багер, све куће поруши, Сруши куће, сруши и имање, У људима велико незнање. Мили Боже, шта са нама беше, Багери нам све њиве однеше, Плачу људи, а плаче и раја, Сви одоше из овога краја. Барошевцу, ти си нама мио, Ти си лепу школу саградио, Школа лепа, али мало ђака, У разреду само два првака. Ој Јелаву, ти си нама мио, Ти си лепе куће саградио. Ево овде, ја сам гнездо свила, Ту сам моје птиће одгајила. Мили Боже, теби много хвала, Опет моја кућа процветала, Мило злато сад по кући шета, Нека траје хиљадама лета!

19. 08. 2015. Надежда Савковић (1934)

МЕСЕЧИНА ЗАВИЧАЈА Кад се сетим тих вечери Нема више таквог сјаја К‘о што блиста месечина Изнад мога завичаја

Гледам сребре брда наша Искри њива од нектара А по мору диња плута И танано платно шара

Од сунца јој поздрав стиже Точи смирај, семе сипа По оркестру зрикаваца Свој сребрни прах просипа

Па се нешто свици смеју Или звезде у даљини Музика се тиха чује Ноћ се ваља по прашини

Како само душу греју Ти пламичци родног краја Остависмо део себе У наручју завичаја

О, те живе огрлице О, далека звона плава Са вама се моје лице У даљине развејава

02. 10. 2015. Раде Мијатовић

94

НЕКЕ ГРЕШКЕ УОЧЕНЕ У ДРУГОМ БРОЈУ ЧАСОПИСА „БУКИНАЦ“

1. Текст "Нека наша права", страна 3,други стубац, 16. ред, друга реч у овом реду, уместо "закњучити" треба да стоји "закључити".

2. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 6, списак домаћинстава из засеока Варошица, домаћинство број 38 (Терзић Предраг), у задњој загради стоји "Тањина и Иванова ћрка". Уместо овога "ћрка" треба да стоји "ћерка".

3. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 6, из засеока Варошица изостављено је једно домаћинство и оно треба да буде последње: 40. Цилковски (Милован) Мирјана (1948); Стевањдан.

4. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 7, списак домаћинстава из засеока Вашариште, домаћинство број 19 (Ђорђевић Слободан), у другом реду стоји "Владн", а треба "Владан".

5. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 7, списак домаћинстава из засеока Вашариште, домаћинство број 22 (Ђуровић Вукашин), изостављен је један члан и треба га ставити на задње место: "Валентина (2009)".

6. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 8, списак домаћинстава из засеока Јелав I, домаћинство број 10 (Герасимовић Слободан), у загради иза имена носиоца домаћинства стоји број "1959", а треба "1950".

7. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 10, из засеока Јелав II изостављено је једно домаћинство и оно треба да дође после домаћинства број 12 (Игњатовић Андреја): 13. Јовичић (Бранко) Саша (1989); Ђурђиц.

8. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 10, списак домаћинстава из засеока Јелав II, домаћинство број 16 (МарковићДрагиша), у задњој загради стоји "Зорицина", а треба "Зоричина".

9. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 11, први стубац, 7. ред одоздо, испред имена засеока Страна стоји римски број "V", а треба "VI".

10. Текст "Леопис Барошевца за 2013.годину", страна 11, списак домаћинстава из засеока Страна, домаћинство број 16 (Милојевић Горан), уместо славе "Ђурђевдан" треба да стоји "Ђурђиц".

11. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 12, списак домаћинстава из засеока Страна, домаћинство број 25 (Пантелић Верка), уместо што у загради стоји "Драгиша" - треба "Радован".

12. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 12, списак домаћинстава из засеока Страна, домаћинство број 30 (Петровић Милета), предзадња реч гласи "сн", а треба "син".

13. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 13, код навођења умрлих изостало је једно име и оно треба да буде предзадње: 16. Павловић Мирка (1920), из домаћинства Радована Павловића (1943), у засеоку Варошица (Мирка је Радованова мајка).

14. Текст "Летопис Барошевца за 2013.годину", страна 16, први стубац, 4. пасус, предзадња реч гласи "Радослава", а треба "Радосава".

15. Текст "Страна", страна 40,домаћинство број 70 (Пантелић Десанка), задњих пет редова, уместо имена "Светомир" треба да стоји "Светолик", а уместо имена "Милош" треба да стоји "Урош".

16. Текст "Страна", страна 40,домаћинство број 71 (Пантелић Верка), у наслову овог домаћинства између презимена и имена у загради стоји "Драгиша", а треба "Радован".

17. Текст "Страна", страна 41,домаћинство број 73 (Петровић Драгомир), 7. ред, 2. реч, уместо "деда" треба да стоји "прадеда".

18. Текст "Страна", страна 41,домаћинство број 75 (Тошић Зоран), 5. ред, уместо броја "1910" треба да стоји "1904".

Извињавамо се читаоцима због ових грешака.

Редакција часописа "Букинац"

BUKINACBUKINAC

35

1931354748515355576067687175

8288929393

94

Издавач:Удружење грађана "Букинац" Барошевац

Редакција:Зоран Мирковић, главни уредник Јасмина Иванковић, лектор Зоран Тошић

Контакт:сајт: bukinac.weebly.com мејл: bukinac.barosevac@gmail.comфејсбук: Букинац Барошевац

Жиро рачун:180-1491210040710-21

Тираж:400

Штампа:Штампарија "Ђурђевдан" Аранђеловац

Бесплатан примерак

Фотографије:

Насловна страна:Живодарка Пантелић (1931-2005).Снимљено почетком седамдесетих годинаXX века . Фотографија је у власништву њеногсина Живорада Пантелића.

Претпоследња страна:Љубиша Пантелић (1923-1971).Снимљено четрдесетих година XX века.Фотографија је у власништву његовогрођака Милоша Гајића.

Последња страна:Милорад (1900-1966) и Светолик (1899-1992)Пантелић. Снимљено око 1960. године.Фотографија је у власништву Милорадовогунука Живорада Пантелића.