1 Децембар 2008 Година I · Топ Зона Електронски часопис за тинејџере Број 1 Децембар, 2008. Година i Спонзор

Број 1 Децембар, 2008 Година I

Топ Зона Електронски часопис за тинејџере Број 1 Децембар, 2008. Година I

Спонзор Microsoft®

Уредник Милан Габарић

Редакција Петар Марковић, Милија Јовичић, Марија Јанковић, Катарина Милановић Владимир Пауновић, Милијада Живић‐Илић Милош Поповић

Графичка обрада Петар Марковић Милош Поповић Контакт адреса [email protected]

Обавештавамо Вас да је завршен конкурс за име часописа , а ово су резултати:

Добитници ће бити контактирани у вези са преузимањем награда

Хвала Вам на помоћи! Ваша Топ Зона!

ТОП ЗОНА

E‐teen

E‐teen magazin Освојена веб камера

Освојена веб камера

Освојен комплет за мултимедију

Освојене мајице: WMM (Web magazin mladih)

Одржи ритам Одржи корак Мрежа младих Велики одмор

Тријумф Виваинфо Журка

Електројуниор

3 Топ Зона http://www.microsoft.com/scg/casopiszaucenike

реч уредникаПоштовани читаоци, После врло успешна три пилот броја, задовољство ми је да кажем да је пред Вама први редовни број електронског часописа за младе. С обзиром на то да је завршен конкурс за име часописа, наше радно име Електронски Часопис Младих, од овог броја биће замењено новим и лепшим ‐ Топ Зона. У претходна три пилот броја смо се сви “уходавали”, тражили свој визуелни идентитет и сада, као што и сами можете приметити, часопис добија врло озбиљан, коначан облик. Тема овог броја је Књига. Поред текстова у склопу ове теме (Сајам књига, Пауло Коељо, “Уклети” песници, Ерагон—јахач змајева...), ту је и прегршт текстова из света музике (Фреди Меркјури, концерт Жан‐Мишел Жар‐а, Реге...), науке, као и неизоставни водич кроз културна дешавања. У овом броју, по први пут имамо и једну фото‐репортажу (са Београдског аеромитинга одржаног у октобру). Препоручујем да пажљиво прелистате сваку страницу, сигуран сам да ћете наћи текст по Вашем укусу. Као што сте можда приметили, поред текстуалног дела часописа, трудимо се да обогатимо и визуелни аспект. Уколико имате било каквих замерки, питања или жељу да помогнете у овој области, контактирајте нас на редкацијску адресу. Подсећам да су нам нови сарадници увек потребни—стога одмах узмите тастатуру у руке и пошаљите текст, фотографију или илустрацију коју сте сами направили, јер је прикупљање материјала за други број одавно почело. За сва питања, сугестије, предлоге, контакте, ту је наш добро познати редакцијски e‐mail: [email protected] Срећно читање и срдачан поздрав, Петар Марковић

Боје кишобрана у нашем граду

Катарина Гајић

| Дешавања

Млади у Србији немају и нису имали много начина да се упознају са чарима науке. Школски предмети представљају углавном теоријско учење о природним и друштвеним појавама и феноменима, који нам изгледају неразумљиво и неприступачно. Чини се, да многе ствари које учимо немају примену или ако је имају, она нам је недоступна и далека. Зато и постоји нешто што се зове - Фестивал науке, коме је циљ да промовише науку и покаже да она није толико апстрактна и чудна, већ да може бити занимљива и свима доступна. Научни експерименти нису бауци и Фестивал науке је доказао да их могу разумети и заволети сви људи и деца без обзира на године. Велика посећеност и интересантни огледи који су показали да се науком можемо бавити и код куће, најбитније су одлике првог Фестивала науке

одржаног 1. и 2. децембра прошле године. Нове експерименте који ће нас насмејати, зачудити, подстаћи на размишљање и свакако уверити да наука може бити интересантна, моћи ћемо да погледамо на другом Фестивалу науке који се одржава од 5. до 7. децембра у „Музеју 25. Мај”, у Београду. Организатори најављују пуно добре забаве и експерименте који ће нам показати како можемо да изведемо невероватне ствари чак и у нашој кући. Поред интересантних презентација

природних и друштвених наука, одржаће се и занимљива предавања током сва три дана трајања фестивала. Очекујемо једно ново, незаборавно искуство као оно, које су имали сви који су прошле године посетили овај фестивал и уверили се да наука заиста може бити занимљива. Надамо се да ће нови фестивал бити још бољи и уверљивији.

Јесен је време печеног кестења, куваног вина, топлих боја, умирања лета. У поезији је често описивано као доба смрти, страха, преиспитивања и стрепње. Поред свега овога, јесен носи и промену температуре и атмосферских прилика, а пошто верујем да смо ових дана сви ми осетили кишу и ветар на својој кожи, ево једне приче која говори баш о томе – о бојама кишобрана у нашем граду. Одмах на почетку морам приметити да су боје наших кишобрана прилично сличне, монотоне и скоро депресивне. У маси сличних кишобрана, не појави се скоро ниједан који се по било чему разликује од осталих. Када се, игром случаја, и то деси, исти бива угушен и надјачан од стране већине. Закључак: живимо у “мртвом мору”. Међутим, у једном тренутку се деси нешто што то море узбурка и заталаса и логично би било да се људи који живе у тој колотечини почну хватати за исто,

као дављеник за сламку. Али наравно, већ можемо закључити да се то не дешава. Дакле, људи који живе у мртвом мору, не само да нису спремни да изађу из њега, већ чврсто желе да остану где су. Ваљда су сви навикли да живе учаурено и ушушкано у својим световима и све што би могло да угрози егзистенцију истих, сече се из корена. Аналогно томе иде и прича о киши и ветру. Сваког ко покуша да се уздигне изнад површине, горе поменутог мора, очекују ове падавине. Међутим, после сваке кише долази сунце. Самим тим и суво, чврсто тло, које пружа безброј могућности за истраживање и откривање облика и мириса истог. Добијамо могућност да ухватимо авион и одлетимо у сасвим нове и другачије пределе, проширимо димензије и ушетамо у потпуно друге приче... На жалост, мало

људи прихвати и искористи такве шансе. Већина тежи да се стопи у масу и добије њене особине, одлике и епитете. Такви људи не схватају да прихватањем ставова и мишљења већине губе своје „ја“ и да постају готово безличне марионете чији су кишобрани, поступци и животи прозирни.

За сам крај, морам да поставим питање - чему кишобрани уопште? Киша често може бити освежавајућа и

реинкарнирајућа. Она може спрати сву устајалост претходних дана, година. А уз помоћ ветра, може донети промене. Дакле, зашто се изнова и изнова крити од промене времена? За срећу је потребно само мало – ЗАТВОРИТЕ КИШОБРАНЕ И ОТВОРИТЕ ОЧИ!!! Видећете како је свет леп и свестран када нема ограничавања и спутавања!

Фестивал науке 2.0

Марија Станојевић


Двадесет хиљада квадратних метара, у две хале Београдског сајма, заузело је осам стотина двадесет штандова домаћих и страних издавача, рачунајући површину пролаза између штандова. Тим пролазима прошло је сто четрдесет хиљада посетилаца од 20 до 26. октобра, уз преко четири хиљаде запослених и хиљаду и по новинара.

Путовање „возом књига“

Тема броја |

Међународни сајам књига први пут је одржан у Загребу, под покровитељством Јосипа Броза Тита, да би већ идуће године био премештен у Београд, у тек изграђено велико сајмиште. Из године у годину, на сајму учествује све више издавача, а уочљиво расте и број посетилаца. Овогодишњи Сајам књига педесет и трећи је по реду и тема сајма је била два века Велике школе, основане 1808. године, захваљујући Доситеју Обрадовићу. Та Велика школа, с почетка деветнаестог века, претеча је данашњег Београдског Универзитета. Земља, почасни гост Сајма књига, била је Јапан.

Свечано отварање Један од највећих културних догађаја на Балкану, отворен је свечаном церемонијом којој је присуствовало четири хиљаде званица. На свечаном отварању говор су одржали академик Драгослав Михаиловић и Нацуки Икезава, јапански писац. Редовни члан САНУ, Драгослав Михаиловић, нарочито је познат по својој књизи „Кад су цветале тикве“ (објављеној 1968. године), која је својевремено изазвала значајну реакцију владајућег режима. Познате су му још и књиге „Петријин венац“, „Чизмаши“, „Голи

оток“ и друге. Михаиловић је Сајам отворио речима: „Желимо вам да се у овом огромном возу књига осећате радосно као дете на рингишпилу“. Нацуки Икезава, познати је јапански писац. У својим књигама пише претежно о везама између цивилизације и природе, а бави се и превођењем разноврсне литературе, од грчке до америчке, на јапански језик. Добитник је престижне јапанске награде Акутагава, која се додељује полугодишње за најбољи озбиљни текст објављен у неком магазину, од стране новог писца. Икезава је данас члан селекционог одбора за доделу Акутагава награде. Познати писац је на свечаном отварању Сајма књига рекао: “Када се налази у забуни и неприлици, човек седне, отвара књигу и тражи глас који га води. Звук ритма стихова Дантеа, гласови људи који се појављују у романима Достојевског, правила која су пронашли Дарвин или Ајнштајн, епизоде у делима Данила Киша, једна хаику поезија Мацуо Башоа... Њихове вредности се никада не мењају. Њима можемо да поклонимо апсолутно поверење.“

Почасни гост Земља, почасни гост овогодишњег Сајма књига, била је Јапан. Идеја о

постојању почасног госта преузета је од других сличних светских манифестација пре пет година. Земља - почасни гост на Међународном београдском сајму књига добија штанд на посебном месту у главној хали сајма и та земља је у прилици да представи ауторе, преводиоце, издаваче и дистибутере из своје земље. Пре три године установљена је Отворена књига у коју се представник земље госта уписује и по завршетку сајма предаје земљи госту наредног Сајма књига. Јапан је на свом штанду представио своју савремену књижевност, али и модерну јапанску архитектуру „Кјото“, радионицу „Манга“ (познати јапански стил цртаног стрипа, последњих година често преношен на мале екране у облику цртаног филма), „хаику“ поезију и промовисао књигу „Каизен“ о јапанском менаџменту. Такође, одржано је и предавање о делу познатог јапанског писца Харукија Муракамија. Последњег дана Сајма књига, амбасадор Јапана предао је Отворену књигу амбасадору Грчке, која ће бити земља - почасни гост, 54. међународног београдског сајма књига. Поред Јапана, на овогодишњем Сајму књига учествовали су издавачи из још 22 земље.

Педесет и трећи Међународни Сајам књига у Београду

Почело је са даљинским управљачем. Пренело се на интернет издања дневних новина. Е‐банкинг? Роботи који обављају кућне послове? И све то, како једног дана не бисмо морали ни да устанемо из кревета. За све је довољно само да притиснемо различито дугме. Извињавам се, то се зове модернизација. Један потпуно нормалан процес, јер без промена нема никаквог напретка друштва. Али, да ли баш свака промена коју укључујемо под појам савременизације доноси напредак, само је једно од питања које израња сваки пут када се помену нпр. аудио или електронске књиге? Одговор је потврдан, рећи ће нам њихови ствараоци и низ оних који су и ову промену прихватили као неопходну. Аудио књиге не умарају очи. Глас који их чита уноси живост. Електронске књиге су лакше за налажење, а и кретање унутар њих је једноставније. На њима не можеш да направиш “уши”, нити остају

масне флеке од прстију. Кад их “позајмиш” не останеш заувек без њих. Можеш да подвлачиш и извлачиш делове, а да књигу не упропастиш заувек. С друге стране, постоји низ особина које чине да стара штампана књига још увек држи примат. Можеш сам да одабереш брзину читања, да док гледаш слова, у глави видиш слику и режираш сопствени филм. Затим, мирис штампе. Или претходног читаоца. Она споредна авантура, када се питаш шта је онај који је пре тебе читао ту страну у том тренутку мислио. Па чак и оно што бисмо сигурно навели као мане: савијене “уши”, масне флеке, подвучени редови, белешке на маргинама, дају тој истој књизи вредност и магију коју екран не може да надомести. Бар не оном страственом читачу који не спава јер му је остала још једна страна или још једно поглавље. И не оном који вуче своју књигу кроз аутобусе, трамваје, возове и остала превозна средства

као највеће благо, иако је због ње небројано пута промашио станицу.

Ипак, овакве анегдоте све су ређе. Када узмемо у обзир да се 70% факултетски образованих становника Србије изјашњава како не чита НИТИ ЈЕДНУ књигу годишње, СВАКА прелистана, одслушана или прочитана књига злата вреди. А која ће варијанта писане (или снимљене) речи преживети, остаје само да се види и да се изабере која нама највише одговара. Док не измислимо нешто ново. Јер све има рок трајања. Због модернизације.

Јована Арсић

Награде за најлепше књиге и најбоље издаваче

Француски издавач „Gaia editions“ добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за посебну пажњу коју посвећује књигама српских писаца. За најбољу сајамску презентацију на овогодишњем Сајму награђен је „Креативни центар“. За најлепшу књигу у овој години одабрана је књига Драгомира М. Ацовића „Хералдика и Срби“, а за дечју књигу едиција „Овако се живело“, издавача „Креативни центар“. За издавачке подухвате 2008. Године, проглашени су „Зенит 1921-1926.“ (фототипско издање часописа „Зенит“) и „Одабрана

дела Љубомира Симовића“. За едицију 2008. године проглашена је едиција „Коло“ Српске књижевне задруге. За најбољег издавача 2008. године проглашена је „Геопоетика“, која се може подичити серијом веома читаних преведених књижевних дела страних писаца, као што је Орхан Памук. „Геопоетика“ је ове године издала књигу „Непомични животи“ Нацуки Икезаве, а издавач је и дела Харукија Муракамија. На овогодишњем Сајму књига су заједнички наступ, са темом „Уметност живљења у земљама Европске уније“, имали културни

центри у Београду: Гете институт, Институт Сервантес, Италијански културни центар, Француски културни центар и Аустријски културни форум. Ове године је поново приређен и Школски дан, за који су многи издавачи припремили посебне поставке прилагођене ђацима, професорима и школским библиотекарима. Организатори Сајма књига препоручили су да се организоване посете одиграју тог дана, при чему су обезбедили и повлашћену цену колективне улазнице.

Молим Вас, један диск “На Дрини Ћуприја”! Да ли аудио и електронске књиге могу заменити штампане?

Марија Јанковић


“Књиге, сматрам, имају моћ да натерају време да застане, повуче се или одлети у будућност.” (Џим Бишоп) Књига је духовна творевина која се објављује у штампаном, рукописном и електронском облику. Обично је пагинирана (означена бројевима) и чини једну физичку јединицу. Рукописне књиге су најстарије и најскупље књиге. Такве књиге су писане у средњем веку, када су цареви имали много блага, и могли да купе такве књиге. Рукописне књиге су писане у црквама. Месецима, па чак и годинама су овакве књиге писане и сређиване.

Прве штампарије Штампање је измишљено у 15 веку. Прву страницу са покретним штампарским словима је одштампао Јохан Гутeнберг. Токомследећих 400 година је коришћен Гутенбергов начин штампања. Електронска књига, или како се у свету називају – еБоок, данас представља уобичајен начин публиковања писаног штива у електронском облику. У конкуренцији су још и чист текстуални формат, као и ПДФ, али они не могу да се мере са форматом eБooк. Основна предност електронских књига јесте то што представљају структуриране документе који се могу лако листати и претраживати. Захваљујући таквој хијерархији, приступ информацијама знатно је једноставнији

него код ПДФ и текстуалних фајлова. Могли бисмо да кажемо да је из ПДФ‐а и текстуалног формата извучено најбоље и допуњено додатним корисним опцијама.

Коричење

Свака књига се пише да би се читала, али од сталног отварања и окретања листов, а она почиње да се распада. Зато се књиге кориче. Коричење у ствари значи поставити корице на књиге. Корице су прављене од дрвета, коже, картона, тканине, па чак и од табака. Корице се још деле на обичне и китњасте, украшене златом, сребром и драгим камењем. Сада се књиге кориче машински (што је јефтиније), али књиговесци примењују поступке који су коришћени пре више векова. Најпознатија српска књига је „Мирослављево Јеванђеље“, а најчитанија књига у свету је „Библија“

Шта је у ствари писмо и како се дели? Писмо је начин графичког представљања, односно записивања језика. Наука која се бави изучавањем његовог настанка, врста и развоја, назива се граматологија. Писма се деле на: силабичко писмо, алфабет и појмовно писмо. Силабичко писмо: Овде се сваки знак односи на један граматички слог. Слоговно писмо се развило тако што се знак за појам (идеограм) или реч (логограм) почео односити само на први слог те речи, или се више идеограма кратких речи слагало заједно да би се добио приближни фонетски састав неке дуже речи. Алфабет: У развојном ланцу писма алфабет се налази на крају. Од 26 до 36 знакова су графеми, а они представљају знакове за поједине гласове ‐ фонеме. Сматра се да су први творци алфабета Феничани, мада има и других теорија. Појмовно писмо: Идеограми су шематизовани облици појединих слика који постају носиоци појединих речи и појмова, а који се могу доводити у односе и стварати асоцијације на апстрактне, афективне и релационе појмове. Тако се нпр. код кинеског писма идеограм "хао" који означава "добро" и "љубав" гради спајањем слике мајке и слике детета. Идеограм "певати" је сложен од слике птице и слике уста. Идеограм "свађа" од спајања две слике жене.

На чему се писало? Сумери су писали на глиненим плочицама које су потом сушили на сунцу.

Папирус је први материјал за писање у историји, израђиван од биљке папирус. Папирус су око 2000. године пре нове ере пронашли Египћани. Папирус је биљка слична трсци, припада породици оштрика, нарасте у висину до три метра, стабљика му је мекана и понекад дебела као људска рука. На врху стабљике налазе се гране које личе на рашчупану и неуредну косу. Листови папируса су малени, а коренови снажни. Римски историчар Плиније оставио је запис о томе како се производи папирус. Стабљике биљке папирус цепане су у врпце, које су потом равнане. Средишња врпца била је најшира, те према томе и најкориснија. Врпце су затим ређане једна поред друге, а преко њих су, под правим углом слагане друге врпце. Такви слојеви папируса потом су лепљени блатном водом Нила или лепилом од пшеничног брашна. Листови који су добијени на тај начин, после тога су ударани чекићем или су простирани на сунце да се осуше. Данас је папир главни материјал за писање. Папир је танак слој целулоидних влакана, најчешће правоугаоног облика, који у већини случајева служи за штампање, писање или цртање по њему. Изумели су га Кинези почетком другог века пре нове ере. Производили су га од бамбуса, лубја и крпа размочених у води. Поступак је био тајна до осмог века, када га преко кинеских заробљеника упознају Арапи .

Где су се чувале и где се и сада могу наћи?

Прве библиотеке настале су пре више хиљада година. При ископавању старог града Ура, у Месопотамији, научници су открили глинени печат. Био је цилиндричног облика с натписима и припадао је првој библиотеци. Већ око 700. год. пре нове ере, народ Месопотамије имао је добро уређене библиотеке по својим храмовима и палатама. Књиге су у тим библиотекама биле глинене плочице исписане клинастим писмом. Хиљаде таквих плочица, распоређених према подручјима науке, сачињавале су збирке које су представљале прве, праве библиотеке. Једна од њих, тзв. Асурбанипалова библиотека, са око 22.000 глинених плочица, данас се чува у Британском музеју у Лондону. И Египћани су имали библиотеке које су чували свештеници по храмовима. Књиге су биле направљене у облику свитака од папируса. Најчувенија библиотека свих времена била је у Александрији. Створена је 300. године пре нове ере. Имала је најмање 70.000 свитака од папируса.

приремио Алекса Родић

Мала енциклопедија

о књигама

Последња књига серијала Хари Потер изашла је пре више од годину дана. Али то није разлог за жаљење – у књижарама можете наћи прва два дела тетралогије Наслеђе – Ерагон и Прворођени. Трећи наставак изашао је 21. септембра на енглеском језику, а превод се очекује до краја године. Аутор дела је Кристофер Паолини, двадесетпетогодишњи младић из Монтане. Још као дечак био је велики фан епске фантастике, а највећи утисак на њега оставили су Толкин, Филип Пулман и еп Беовулф, који су и највише утицали на његов каснији рад. Прву књигу серијала, Ерагон, почео је да пише када је имао петнаест година и завршио је две године касније. Прича почиње у Карвахолу, малом селу у Алагезији. Ерагон је петнаестогодишњи дечак без родитеља који живи са ујаком и рођаком. Током лова у планини, он проналази мистериозан камен за који се испоставља да је змајево јаје. Када његовог ујака убију чудовишта Ра'заци, он бежи са сеоским приповедачем Бромом на пут, на којем ће се суочити са опасностима о каквим није ни сањао, отићи на места за која није ни знао и суочити се са непријатељима са којима нико други нема храбрости да се суочи. Књигу је 2002. године издала издавачка кућа Кристоферових родитеља. Промоције је одржавао у школама и библиотекама, одевен у средњевековну одећу. Књигу је 2003. године, у продавници приметио син познатог новинара и препоручио је великој издавачкој кући. Уговор је потписан не само за прву књигу, већ и за све наставке, а Ерагон је постао бестселер Њујорк тајмса. По овој књизи је снимљен и филм са Џеремијем Ајронсом, Џоном Малковичем и Едом Спилерсом у главним улогама. Ако је прочитате, а љубитељ сте Харија Потера, Господара Прстенова и Нарније, нећете се покајати. Топло је препоручујем за време предстојећих празника.

Ерагон, Јахач змајева

Ивана Петковић


Живот у огледалу смрти

( Ахмед Нурудин „Дервиш и смрт“

Меше Селимовића)

У читавом Универзуму постоји један закон који већ четрнаест милијарди година влада, а он гласи: „Све што настане мора да нестане“. То се дешава планетама, звездама, галаксијама... и са нама... Човек, али и сва овоземаљска бића знају да сви путеви воде у једном правцу – правцу смрти. Она је једино што постоји – коначна и вечна. Не знамо када ће доћи, али смо свесни да нас чека. Од ње нас деле дани, сати, минути... Смрт је наша сурова реалност. Због тога се са страхом питамо: „Шта је сврха нашег живота? Зашто постојимо, ако ћемо нестати?“ Ова питања су стара колико и људски род и на њих, нажалост, још нема правих одговора... само нагађања... „Живот је једна велика рутина смрти“. Човек изгуби време у потрази за својим животним путем, али кад га нађе, често је стар и уморан да њим крене. Морамо бити срећни, бар мало... Морамо бити свесни да имамо огромну част да уживамо у феномену живота. За сада знамо да он не постоји ни на једном другом месту у васиони, осим на НАШОЈ Земљи! Стога морамо да покушамо да искористимо сваки следећи тренутак и да га живимо као последњи. Није лако?! Знам, али мислим да управо на тај начин оправдавамо своје постојање. Живимо у овом суровом свету као да је најбољи! Он и јесте најбољи! Једини, као и ми!

Кристина Савић

Тајна је у једноставности Пауло Коељо, писац из Гинисове књиге

Продао је преко сто милиона књига на шездесет седам светских језика. Својим књигама охрабрује људе да прате своје снове. „Постоји само једна ствар која чини остварење сна немогућим: страх од неуспеха“, говори овај бразилски феномен у свом најпродаванијем роману.

Рођен 1947. године у Рио де Жанеиру, Пауло Коељо је са двадесет три године напустио студије права и отиснуо се у путовања по свету. На тим путовањима упознао се са многим тајним друштвима и различитим религијама. По повратку у Бразил, најпре се бавио режијом и глумом у позоришту, новинарством и писањем текстова песама за неке од најпознатијих бразилских музичких извођача. Тих година је кратко био u затвору због неслагања са владајућим војним режимом. Поред посете Христовом гробу у Јерусалиму и пута од Кентрберија до Рима, пут Сантјага де Кампостеле представљао је једно од три најважнија хришћанска ходочашћа у средњем веку. Пут Сантјага де Кампостеле (пут светог Џејмса) јесте ходочашће до катедрале Сантјага де Кампостеле у северној Шпанији. Пауло Коељо је прешао пет стотина миља у оквиру тог пута 1986. године и своје искуство описао у књизи „Ходочашће“. Коељо открива истину кроз једноставност живота.

Претварање олова у злато „Када сам писао „Алхемичара“, покушавао сам да разумем разлог

постојања живота. Уместо писања филозофске расправе, одлучио сам да разговарам са дететом у својој души“, изјављује Коељо за своју књигу која је ушла у Гинисову књигу рекорда. „Алхемичар“ је прича о пастиру по имену Сантјаго који једне ноћи сања о великом благу закопаном поред египатских пирамида. Он одлучује да прати свој сан и напусти шпанска поља и своје овце како би испунио личну легенду. Коељо кроз једноставно и симболичко писање провлачи поучне и мудре мисли. Бајковите странице прожете су порукама које вам удахњују жељу да се истог момента посветите остварењу свог животног сна. Да би испунио свој сан, некадашњи андалузијски пастир, мора научити да чита језик знакова. Да би особа научила језик знакова, мора развити своју интуицију. Да би особа развила своју интуицију, не сме се плашити да ће погрешити. Тек друга по реду у дугачком низу више или мање познатих књига, „Алхемичар“ је понајвише обележио свог аутора. Они заинтересовани, које чак ни једноставни, лаки стил писања Паула Коеља није натерао да прочитају ову легендарну књигу, могу погледати филм који се снима по књизи. Снимање филмског остварења „Алхемичар“ почиње идуће године и буџет ће износити

37 милиона еура. Коељо је уверен да ће књига бити екранизована са квалитетом који заслужују. Након неколико година и књига, Коељо објављује још једну од својих познатијих књига - „На обали реке Пједре седела сам и плакала“ у којој се двоје познаника из детињства срећу поново након читаве деценије и заједно се упуштају у потрагу за сновима превазилазећи многе препреке: страх од предавања, осећај кривице, предрасуде. Следећа књига, „Пета планина“, књига је о светом Илији; Коељо започиње тамо где је „Библија“ стала, а завршава тамо где „Библија“ поново почиње причу о великом пророку. Коељо је писао и о личностима које имају све у животу. Она има добро образовање, добар посао, добар стан и добре познанике. Ипак, јасно је да у њеном животу нешто недостаје. Стога, једног лепог јутра, „Вероника је одлучила да умре“. Након неуспелог покушаја самоубиства, пребачена је у својеврсни азил, лудницу, и саопштено јој је да јој је остало свега још неколико дана живота. Тек ова нова свест о смрти буди свест о животу, не само код Веронике, већ и код многих других који пребивају у том објекту.


Након „Веронике“, последње године двадесетог века, књига „Ђаво и госпођица Прим“ бави се питањем да ли је људско биће суштински добро или зло. Марија живи у малом градићу у Бразилу. Њени први сусрети са љубављу изузетно су болни. Од када се као девојчица стидела да започне разговор са својом симпатијом, па до једне романтичне вечери када је била погрешно схваћена јер није знала како тачно изгледа пољубац, она је научила да љубав и мушкарци доносе само бол. Преко Рија, она стиже до Женеве, где се и остаци њених снова о богатству и срећи урушавају и она постаје проститутка. Књига „Једанаест минута“, чија је Марија главна јунакиња, бави се сексом у контексту чистог задовољства и у контексту праве љубави. У књизи „Захир“, жена богатог и познатог писца једног дана нестаје без трага. У тренутку када је заиста спреман за то, он ће напустити сигурност своје свакодневице да би пронашао њу без које не може да живи. Док човек живи своју личну легенду, цео пут га испуњава срећом и новим сазнањима. У потрази за својим Захиром, човек не мора осећати срећу због сваког новог корака који мора прећи, он може само осећати тврдоглаву жељу да добије оно што жели више од свега на свету. У својој најновијој књизи, „Победник стоји сам“, Пауло Коељо даје приказ друштвене елите, од модних до политичких фигура. Делом тог елитног друштва које се окупило на чувеном Канском филмском фестивалу, шири се паника. Да би привукао пажњу своје бивше жене коју још увек неизмерно воли, Игор Далев долази у Кан и постаје серијски убица.

Гласник мира Писац осамнаест изузетно популарних и читаних књига у последње две деценије, проглашен је гласником мира Уједињених нација (УН). Такође, амбасадор је Европске Уније за интеркултуралне преговоре у овој години. Књига „Једанаест минута“

била је најпродаванија књига на свету 2003. године и поред тога што тада још није била објављена у САД и Јапану! А поред бројних награда и признања различитих светских организација, Пауло Коељо је добитник и награде Златни бестселер домаћих дневних новина „Вечерње новости“. Са женом Кристином, данас живи у Рио де Жанеиру, у Бразилу, и повремено у француском делу тропског острва Сент Мартин. Осим Коељовог официјелног сајта, постоји и његов блог на коме лично редовно пише: http://paulocoelhoblog.com/.

Критика Иако је један од најпродаванијих писаца, Коељо није миљеник критичара. Најчешће је нападан због свог једноставног, директног стила, али и због извесне дозе позајмљивања идеја других аутора. Такође, оригинални текстови књига на португалском садрже и бројне граматичке и правописне грешке. „Сваки писац може писати само о себи“, каже Коељо, па ћемо стога претпоставити да су следеће речи главног јунака „Захира“ својеврсан Коељов одговор критичарима: „Са 100. 000 продатих примерака престајете да будете несхваћени геније и тада се критика окреће против вас“. На крају, немојте стати на страну критике, а немојте судити ни по броју продатих књига. Прочитајте неке од књига Паула Коеља које су обележиле последњих двадесет година светске књижевности и просудите сами.


Стара пословица говори да је књига наш најбољи пријатељ, а библиотерапија нас учи како је књига својеврстан лек за тело и душу који се слободно дели и којем век није ограничен. Библиотерапија је употреба литературе и поезије у третману људи са емоционалним проблемима или менталним болестима. Често се користи у групној терапији, а такође се показала као успешна и код здравих људи, који желе да деле литературу као средство личног раста и развоја. Врло је битан избор књига за сваки одређени случај, стога литературу одређује терапеут, у зависности од стања и циљева пацијента. Библиотерапија је званично прихваћена када су истраживања показала, како су се војници у болницама током Другог светског рата, који су читали књиге, брже опорављали од оних који нису читали. Данас, литерарни текстови су корисни као средство за подстицање емоционалног изражавања и развијања антистрес механизма. Код деце побуђује процесе идентификације, пројекције, катарзе и увида у сопствене и туђе проблеме. Можда је и ваш предах од свакодневних проблема, баш између корица неке добре књиге?

Јована Ралетић

Библиотерапија

У претходном броју направљена је грешка у тексту о младој панк групи из Новог Сада MyFault. Наиме, ауторка текста је погрешно написала име

бубњара поменутог бенда и она му се овим путем извињава. Бубњар се зове

Адријан.

Исправка

Интимно‐поверљиво |

“Уклети” песници мрачна страна њихових живота (1)

Шарл Бодлер је био бескућник, који је сав новац који би успевао некако скупити трошио на опијум. Артур Рембо и Пол Верлен живели су заједно у хомосексуалној вези, која је завршена тако што је Верлен пијан пуцао Рембоу у руку. Едгар Алан По је напустио факултет због коцкарских дугова. Луис Керол, аутор чувене дечије приче “Алиса у Земљи чуда”, показивао је велике склоности ка педофилији – а говоркало се и да се дрогирао (многи сматрају да је, ако ништа друго, садржај споменуте приче уско везан за дрогу). Џим Морисон је био више пута хапшен због ласцивног понашања које је било проузроковано злоупотребом алкохола и дроге. А Боб Дилан, не само што је сам конзумирао разне дроге и посветио многе песме њима, него је и друге “заразио” истим; рецимо, Битлси су први пут, управо захваљујући њему, дошли до марихуане. Грејс Слик, певачица Џеферсон Ерплејн, изјавила је о себи и свом бенду: “Ми смо најгора ноћна мора ваших родитеља”.

М ноги писци и песници, углавном они који су

обележили период који је почео у доба декаденце у Француској и трајао све до 60-тих година прошлог века, проналазили су своју инспирацију у “вештачком рају”. Песници декаденце говорили су о “проширивању видика”, Олдус Хаксли говорио је о “вратима перцепције”, а са музиком хипи ере дошла је и она чувена парола “sex, drugs & rock'n'roll”. Цео овај период је био прожет идејом о револуцији: песници декаденце, својим начином живота показивали су борбу против моралних и друштвених норми, а хипици су певали о миру и отворено контрирали рату. Заједничке карактеристике већине француских боема и рокенрол песника биле су: револуционарни полет, апсолутно негирање стандардних норми понашања, сукоби са члановима породице и властима, љубав према измењеним стањима свести, одбаченост од стране друштва бар у једном периоду живота, склоности ка пороцима и често ходање по граници између живота и смрти. За почетак, сазнаћете укратко о мање познатим странама живота три човека која су обележила доба модерне у Француској. Њихове приче су делом сличне, делом испреплетене, али у целости занимљиве.

Бодлер се на студијама упознао са бројним писцима и сликарима, као и са боемским начином живота који су они водили. Управо такав начин живота убрзо је и сам преузео: често је посећивао проститутке (успут “зарађујући” полне болести), невероватно брзо је трошио оскудни џепарац који му је очух слао па и западао у дугове, конзумирао је претеране количине дувана, алкохола, хашиша и опијума.. Наследио је велику суму новца и земље, но у року од пар година већ је био у дуговима! Његово финансијско стање се погоршало још више када је упознао и заљубио се у “Црну Венеру”, глумицу и плесачицу, кћер једне проститутке; ни лепу ни талентовану, али њему посебно драгу. Она је често тражила новац од њега, а он јој је давао новац који је налазио како је год знао и умео. Бодлер је имао репутацију човека који купује уметничка дела за која нема довољно новца, живи боемским животом, ужива у “вештачком рају”. У једном тренутку живота, сам Бодлер је почео да осећа како му живот нема смисла. Давећи се у дуговима, усамљен, покушао је да изврши самоубиство (планирајући да остави

остатак имовине својој драгој). Недуго након неуспелог покушаја да прекрати себи живот, Бодлер је постао бескућник. Дописивао се често са мајком, а садржај писама која је слао, често су чиниле молбе за новац. Након смрти очуха, још увек гајећи помало претерану и настрану љубав ка мајци (која је постојала још од

његовог раног детињства), писао јој је како сматра да у потпуности припада њој и само њој. Напокон, 1857, објављује своју прву и најпознатију збирку песама: Cveće zla (Les Fleurs du mal). Песме су биле прихваћене само међу реткима, пре свега због тематике која је била прожета мрачним мотивима, мистицизмом, песимизмом и

“забрањеним темама” (као што су: секс, лезбијство, поквареност човека и смрт). Бодлер је због ове своје књиге био осуђен. Последњих година живота стрес, сиромаштво и последице употребе психоактивних супстанци оставили су очит траг на његов физички изглед. Ипак, он је наставио конзумирање опијума и опијао се. Умро је од последица болести, у четредесет шестој години, пет година након своје драге, Црне Венере.

Шарл Бодлер (Charles Baudelaire) 1821‐1867.


Пол Верлен, чувени представник француског симболизма и декаденце, такође је водио врло немиран живот. Живео је неко време у романтично‐еротској вези са песником Артуром Рембоом, оставивши своју трудну жену. Верлену ово, највероватније, није било прво хомосексуално искуство, но дефинитивно је било најпознатије. Са партнером је живео бурним и дивљим животом, опијајући се абсинтом и пушећи хашиш. Верлен је био изузетно склон насиљу када је био пијан, те је под утицајем алкохола злостављао и жену и новорођеног сина. Како је време пролазило, однос Рембоа и Верлена (који су се, у међувремену, преселили у Лондон) постајао је све гори. Чим је сакупио довољно новца, Верлен је напустио свог партнера, одселивши се у Париз. Но, убрзо је осетио како му недостаје, па га је позивао код себе. Сусрели су се у једном хотелу у Бриселу, али је готово одмах избила

свађа. Верлен је непрестално пио и током једног од својих испада агресивности, пуцао је у Рембоа, који

га није одмах пријавио, али се предомислио након још једног од његових испада лудила. При хапшењу, Верлен је прошао кроз понижавајуће медицинске прегледе и претрпео задиркивање на рачун

свог односа са Рембоом. Иако је Рембо касније повукао тужбу, Верлен је био осуђен на две године затвора. Након изласка из затвора, запослио се као учитељ. Велику инспирацију налазио је у једном свом ученику, у кога се заљубио. Последње године живота провео је у сиромаштву и зависности од алкохола и дрога. Обожавао је абсинт. Једно време је био бескућник, но ситуација се преокренула кад су становници Париза почели да гаје дивљење према његовим песмама и крајње необичном начину живота. Верленово стваралаштво обележавају меланхолија и песимизам, а чести мотиви у његовим песмама су секс, проституција, градски живот и измењена стања свести (делиријум, снови и стања изазвана конзумирањем психоактивних супстанци).

Пол Верлен (Paul Verlaine) 1844‐1896.

Артур Рембо је био први пут ухапшен већ са шеснаест година, кад је покушао да побегне за Париз (због избијања Француско‐пруског рата), без новца за путну карту. Тада је био задржан у затвору недељу дана. Након ослобођања и повратка мајци, побегао је од куће због претеране мајчине жеље за контролом. Почео је да пије и пише перверзне песме, крао је књиге из локалних дућана и почео да запушта свој изглед. На наговор пријатеља, писао је Верлену, пославши му неколико својих песама. Убрзо након тога, започела је њихова бурна романса. Рембо је желео бити “видовитији” од већине људи које зна и “допрети до

непознатог”, а то је постизао конзумирањем хашиша, алкохола и опијума. Једном приликом је записао:

“Ствар је у томе да до непознатог треба допрети растројством свих чула. Патње су огромне, али треба бити јак, треба бити рођени песник, а ја сам схватио да сам песник...” Називали су га “крадљивцем ватре”. Себе је представљао као комбинацију две најнепожељније особине Француске тог доба: хомосексуалца и анархисту. Његова поезија је била

инспирисана подсвесним, а инспирисала је многе касније ствараоце, као што су Боб Дилан и Џим Морисон.

Мрачне стране живота ових утицајних уметника несумњиво су несвакидашње и необичне, но ипак двојицу од наведених су управо њихове многобројне авантуре убиле. Да ли је цена “допирања до непознатог”, који су они били принуђени да плате заиста вредна њихових живота, нека свако процени за себе. У следећем броју, прочитајте још неколико опскурних прича великих уметника, који су уживали у животу “на ивици”.

Артур Рембо (Arthur Rimbaud) 1854‐1891.

Ива Бачић

| Фото‐репортажа

“Птице” над Победником

У Београду, на Калемегдану, 19.10.2008. одржан је аеромитинг у част настрадалог пилота ВС Иштвана Канаса. Преносимо Вам део атмосфере са овог догађаја 1. Падобранци отпочињу

програм

Моторни Змај кружи Горњим градом

Мекан доскок

Жирокоптер

Хеликоптерска јединица МУП‐а

Cessna Citation X ‐ најмодернији бизнис млазњак данашњице

Ремонтовани МИГ‐29 ВС

Cessna 152 ЈАТ‐ове академије

Стари авиони ВС

Дромадери “исписују”

српску заставу

Дромадери ЈАТ‐ове привредне авијације надлећу

Земун


Петар Марковић

Акро‐група “Звезде” (“Stars”) затвара програм

Акробатски авион из Словеније

Настрадали Иштван Канас био је члан ове акро‐групе

Публика без даха

Обрушавање

Фигура “Огледало”

Акробације над Кулом Небојше

Заокрет

Boeing 737

“Звезде” поздрављају публику

“Звезде” у лупингу

Галебови г‐4 (Звезде) и Boeing 737 формацијски надлећу Калемегдан

Гост из Словеније “даје аутограм” београдској

публици

Пуковник Џон Степ је рођен 11. јула 1910. године, у Бразилу. Џон Степ дипломира 1931. године на Бејлор Универзитету у Тексасу, а 1940. године стиче докторат из биофизике, да би четири године касније отишао у рат. Током 1928. године одлази да посети ујака и ујну и том приликом, његова двогодишња рођака је улетела у пожар и била тешко повређена. Помагао је медицинској сестри која је покушавала да спасе девојчицу чак шездесет и три сата пре него што је несрећно дете преминуло. То је био први пут да је видео да је неко умирао и тада је одлучио да свој живот посвети медицини, што му успева након доктората, када одлази у медицинску школу при Универзитету у Минесоти. Џон Степ добија понуду од војске да учествује у серији летова, и тестира различите кисеоничне системе у нехерметички затвореним авионима на висини од 12,2 км. Да би побољшао седишта у борбеним авионима, Степ ризикује и сопствени живот. Степ 1946. године постаје истраживач у аеромедицинској лабораторији, где је покушавао да пронађе начин да заштити пилоте од падова авиона, а такође је и проучавао утицај великих убрзавања и успоравања на људски организам. Саонице назване „Gee Whiz“ и покретане Џето ракетама, постављане су на 600 метара дугу

траку и имале су ефикасан систем кочења. Степ је планирао серију тестова на људима и за то је развијао опрему, која би држала човека за саонице. Прва серија је испробана тридесет и два пута пре него што је људско биће било у њој. Први тест је прошао сам Степ, 10. децембра 1947. године, када је ушао у саонице и ставио опрему на

себе,

лицем окренут уназад од смера кретања саоница. Био је спреман и да жртвује свој живот да би доказао границе људске издржљивости. Одбио је анестетике, да би сам могао да види психолошко реаговање у тим условима. Саонице су нагло убрзале на брзину од 45 м/с (162 км/х) и нагло заустављене, а том приликом на Степово тело је деловала сила десет пута већа од гравитационе силе. Тада је нагњечио само пар мишића. Наредне године повећава брзину

саоница на 75 м/с и када су саонице за само шест метара успориле са 75 м/с на 0 м/с, његово тело је издржало силу од 35 г (35 пута већу од силе гравитације). Након тога је патио од главобоље, несанице, фрактуре ребра и зглоба на шаци. Када су његови надређени чули да своје експерименте тестира на себи, наредили су му да престане, а главни разлог стопирања, је био страх да неће бити унапређени ако Степ премине. Ипак, ово није поколебало Степа да стане и наставио је тајно пројекат. Током наредне четири и по године, извео је још двадесет и шест високо-брзих вожњи саоницама, а поред њега је учествовало и једанаест добровољаца. Степ је преузимао највеће ризике, испало му је шест зуба током експеримената, ломио је много више ребара и по други пут ломио зглоб на шаци. Али доказао је да је најбитнији елеменат током летења - појас око тела. Након што је човек први пут пробио и звучни зид авионом, суперсоничне летелице су донеле нове проблеме. Да би решио те проблеме, Степ прави високо-брзе саонице назване „Sonic Wind No I“. Систем је имао софистицираније инструменте за очитавање и водени систем кочења (како је то изгледало можете погледати у новом филму о Индијани Џонсу, прим.аут.).

| Образовање

Најбржи човек на свету

Сигурно се сећате лице неког од цртаних јунака (Пере Којота рецимо) док „јаше“ на ракети. Мислили сте да је то чиста фикција? Преварили сте се, свима њима узор је био Џон Степ.


У марту 1954. године, Степ седа за нове саонице чија брзина достиже 210 м/с и добија надимак „најбржи човек на свету“. Забринути људи из осигурања су га питали: „Шта намераваш следеће да урадиш?“. Степ се враћа на проблем седишта у високосоничним авионима. Циљ је да седишта буду што савршенија, а он је знао колики максимум стреса пилот може да издржи. Да би успешно завршио посао, сео је у саонице које су симулирале нагло избацивање седишта. Једино чега се бојао, како је касније причао, било је да не ослепи. На земљи, Степ је поставио брзински рекорд од 310 м/с. Учествовао је и у експериментима са ударним таласима ваздуха, где је доказао да су седишта за избацивање погодна и за суперсоничне брзине. То је последњи пут да Џон Степ учествује у експериментима са

убрзањем на саоницама, где је укупно учествовао у двадесет и девет вожњи. Упитан зашто је све то радио, рекао је: „Имам мисионарског духа у себи. Када бих био упитан да урадим нешто, урадио бих то. Узео бих ризик на себе за информације које су од вредности“.

Током свог рада у Холоман ваздушној бази у Њу Мексику, радио је и на сигурности током вожње. Своја искуства је пренео у ново поље рада. У то време, седишта на аутомобилима нису имала појасеве за везивање и тада је Степ доказао да возачи који су везани могу да преживе јаче сударе него они који су нису везани. Аутомобилска индустрија дуго није имала слуха за ово, па је Степ организовао конференције, давао интервјуе, одржавао протесте. Коначно, захваљујући Степу, 1966. године Линдон Џонсон уводи закон по коме је везивање у аутомобилима обавезно. Након војног пензионисања, био је консултант у НАСИ и професор на Универзитету Јужне Калифорније. Преминуо је 13. новембра 1999.године.

Милија Јовичић

Велики одмор |

Реге (reggae) je, као музички правац, своје име званично добио објављивањем ''Do the reggay'' групе Maytals, док се пре тога сама реч „реге“ провлачила као назив споријег стила свирања денс музике. Неки реге музичари, који су касније прославили ову музику, сматрају да је њен назив дошао из шпанског и има изворно значење ''краљева музика''. Своје корене, реге вуче из ска и рокстеди музике, Р&Б-а, џеза и блуза. Насупрот поретку у рок

музици, реге је потпуно обрнуо улоге баса и гитаре, дајући предност басу. Музика је најчешће веома једноставна, читаве песме се понекад састоје из свега једног или два такта који се понављају. Инструменти који се користе су: бас, бубњеви и гитара, са саксофоном и клавијатурама у каснијем развоју. Језик којим певају реге музичари је најчешће јамајчански изговор америчког енглеског језика.

Из реге музике развило се више музичких стилова и подврста. Рутс реге, насупрот значењу свог имена (eng. roots = koreni) не представља изворну реге музику, иако је један од најпре развијених праваца. Текстови рутс регеа посвећени су растафарај покрету, са којим се реге најчешће повезује. Издвајају се још и даб, рокерс и модернији денсхол и рага – модерни реге под јаким утицајем савремене поп и тзв. електронске музике.

Реге, музика мира

Успорени лагани звуци баса и бубњева чине основу једне од можда не најпопуларнијих, али сигурно најраспрострањенијих и најмирољубивијих врста музике – реге. Развијен касних шездесетих година на Јамајци, још један је музички правац створен од стране и тада и данас угњетаваних Афро‐Американаца

Регетон, мешавина регеа и денс музике, настао тек деведесетих, нарочито је популаран међу Латино-Американцима. Тоустинг представља изразито мање мелодично набацивање рима, готово обичан говор преко семпловане класичне реге музике. Многи музичари сматрају да је реп музика настала управо под утицајем тоустинга, који су седамдесетих година, у Њујорк са Јамајке донели неки од тада познатијих ДЈ-ева. Африка, дредови и марихуана

Под суровим условима државног система, иако званично не више поробљени, црнци су живели под сенком угњетавања и дискриминације. На тлу Јамајке се стога, тридесетих година двадесетог века, развио растафарај покрет, као религијско-идеолошки покрет Афро-Американаца. Покрет је поведен за учењима Маркуса Гарвија, црнца пореклом са Јамајке. Гарви је сматрао да се потомци одавно поробљених црнаца, односно данашњи Афро-Американци, морају вратити у своју праву отаџбину – Африку: ''Човек без знања о својој прошлости, историји и традицији је попут дрвета без корења''. Лично се ангажовао око бројних миграција подстакнутих управо његовим говорима. Растафарај покрет је наступио као надградња већ утврђеном хришћанству. Процењује се да данас постоји око милион следбеника овог покрета широм света, при чему не постоји јединствена црква растафаријанаца, те и веровања и убеђења варирају. Једно од учења је да истина и бог постоје у сваком од нас и да их је само потребно пронаћи. Основно веровање растафаријанаца (или растамана) јесте да је Хаил Селаси И божји месија, отелотворење бога на Земљи. Хаил Селаси (Рас Тафарај Меконен пре крунисања), владао је као краљ афричком државом Етиопијом од 1930. до 1974. године, када је свргнут са власти и био притворен до смрти годину дана касније. Селаси је потомак старе етиопијске краљевске породице и према легенди потомак Менелика, ванбрачног сина краља

Соломона и краљице Шибе. Сам Селаси, јавно је одбио идеју о томе да он представља икакву светост, али ово није имало никаквог утицаја на растафаријанце. Назив „растафарај“, настао је од амхарске речи „рас“ (глава) и „Тафарај“. Селасија, растафаријанци данас често називају „Џа“ (Јах). Осим ''Јах'', кроз текстове реге музике најчешће се провлаче још и појмови ''лион'' (лав) у смислу поглавар, ''Зион'', што је назив за Африку, као и ''Бабyлон'' (Бабилон) који симболише читав корумпирани систем Запада. Дредове носе многи растафаријанци, па тако и многи реге музичари, али они нису ни први, а ни последњи који су дредове увели као своје препознатљиво обележје. Поштује се најприроднији начин добијања дредова – коса се годинама само пере, а не чешља уопште. Растафаријанци се издвајају и по начину исхране, тзв. „ајтал“ (итал) је храна која подразумева вегетаријанску исхрану, али је присутно и месо, док изостају млечни производи. Коначно, најконтравезније обележје овог покрета јесте марихуана (трава, вутра, ганџа, канабис) која се на Јамајци користи као лековита биљка, па чак и кроз јело, већ вековима. Многи растафаријанци сматрају да су ближи богу приликом пушења марихуане, те осуђују Бабилон (државу) због легалног статуса алкохола, насупрот илегалности марихуане по закону. Међутим, погрешно је мислити да вас коришћење марихуане чини растафаријанцем! Иако су многе реге песме посвећене овој биљци, многи растафаријанци је и не користе.

Боб Марли и други Роберт Боб Марли био је дете Енглеза, белца, и мајке Јамајчанке, црнкиње. Када је имао десет година, његов отац је преминуо, а са четрнаест година Боб се исписао из школе да би свирао са Џо Хигсом. Са Банијем Ливингстоном, пријатељем из детињства, Питером Тошом и још три члана основао је бенд ''Вејлерс'' (''The Wailers''). У двадесет првој години живота, оженио се Ритом Андерсен, а након неколико месеци постао је

велики следбеник растафарај покрета. Осам година касније, после неколико светски познатих хитова, бенд се распада и чланови започињу своје соло каријере. Неке од најпопуларнијих песама оригиналне поставе ''Вејлерса'' јесу ''I shot the sheriff'' i ''Get up, stand up''. Марли је наставио да наступа и снима са новим бендом под називом ''Боб Марли и Вејлерси'', иако је у тој постави био једини оригинални ''Вејлерс''. Први светски хит, била је песма ''No woman, no cry''. Седамдесетих година, Марли се ангажовао око ширења мира на Јамајци на којој су тада беснеле две супарничке политичке струје, што је узроковало атентат на њега, његову жену и менаџера. Нижу се хитови: ''Exodus'', ''Redemption song'', ''Forever loving Jah''. Након што му је дијагнозиран рак на стопалу, одбио је ампутацију која би му спасла живот, из религијских разлога. Такође, Боб никада није написао тестамент, јер према растафаријанцима, писање тестамента значи да човек не верује у наставак живота након овоземаљске смрти. Марли је имао укупно тринаесторо деце, од чега је троје било са женом Ритом, двоје усвојено из претходних Ритиних веза и остало ванбрачно са различитим женама. Боб Марли је био први који је учинио да реге добије пажњу публике широм света. Сматра се најзначајнијим реге музичарем и једним од најзначајнијих музичара уопште. Међутим, када причамо о регеу, не смемо заборавити ни имена попут: Anthony B, Capleton, Gentleman, Tricia, Morgan Heritage, Sizzla и многа друга. У нашој земљи реге је слабо заступљен, али постоје релативно популарни бендови: Eyesburn, Del Arno, Smoke 'n' Soul, One love, Makao, Drum 'n' Zez (који је остварио запажен успех на овогодишњој Беовизији песмом ''Дунав''). Реге музика може бити схваћена као још један обични музички жанр који се бави уобичајеним темама или као музика растафарај покрета, али је сигурно да реге песме шире поруке мира и уједињења:''One Earth, one people, one love''.



В О Д И Ч Четири Божића

Када добростојећи срећно неудати пар из Сан Франциска Кејт и Бред сазнају за густу маглу на Божићно јутро, њихов егзотичан одмор пропада и претвара се у празник у кругу породице који су толико времена уназад избегавали. Без обавеза и у немогућности да побегну, они се затичу не на једном, не на два, већ на четири породична славља где су били приморани да се присете својих страхова из детињства и својих адолсцентских комплекса. Самим тим њихова заједничка будућност постаје несигурна. Док Бред одбројава часове када ће побећи од својих родитеља, браће, сестара и рођака, Кејт ослушкује другу врсту часовника. И пред крај дана, после свега, она почиње да се пита да ли су избори њихових породица заправо толико ненормални

Улоге: Vince Vaughn, Reese Witherspoon, Robert Duvall... Жанр: Романтична комедија

приредио: Петар Марковић

Џејмс Бонд 007: Зрно утехе У наставку серијала, специјални агент 007 улази сам у нову мисију, пошто га је Веспер, жена коју је волео, издала. Одлучан у намери да открије истину, Бонд и М (Џуди Денч) преговарају са г. Вајтом (Џеспер Кристенсен), који открива да је организација која је уцењивала Веспер опаснија него што је ико могао замислити. Истражитељи‐форензицари доводе у везу издајника МИ6 са банковним рачуном на Хаитију, где случај замењених идентитета Бонда повезује са прелепом, али импулсивном Камил (Олга Кириленко), женом која спроводи сопствени план освете. Камила води Бонда директно до Доминика Грина (Метју Амалрик), немилосрдног бизнисмена и главног човека мистериозне организације. У својој мисији, Бонд открива да је Гринов план да преузме контролу над једним од најважнијих природних ресурса и да је склопио договор са протераним генералом Медраном. Користећи помоћнике и манипулишући моћним контактима унутар ЦИА‐е и британске владе, Грин обећава генералу да ће срушити режим у његовој земљи, и дати му потпуну контролу у замену за наизглед безвредан комад земље. У потрази за одговорним за Весперину издају, агент 007 мора да буде увек један корак испред ЦИА‐е, терориста, чак и испред М, како би осујетио Гринов опаки план и зауставио његову организацију.

Улоге:Daniel Craig, Olga Kurylenko, Mathieu Amalric, Judi Dench Жанр: акциони

Алис Купер (Alice Cooper)

Београдска арена 4.12.2008. 20:00

2000‐2300 динара

Дарко Рундек и Карго оркестар

Сава центар

17.12.2008. 20:30

1600 динара

Ребелде

Београдска арена 18.12.2008. 20:00

2800 динара

Многима је он узор. Многи га имитирају. Неки покушавају да га замене. Али само је један, незаменљив и изнад свих осталих, Фреди Меркјури. Надарен изузетном харизмом, музичким и забављачким талентом и једним од најмоћнијих гласова на рок сцени икада, некадашњи фронтмен групе Квин је још увек један од најуспешнијих музичара свих времена и инспирација младим уметницима као што су Роби Вилијамс, Кејти Пери, Мика, Килерси и многи други. Фарух Балсара, како му је право име, персијског је порекла, из народа Парс. Рођен је у Стоун Тауну на Занзибару. У школи је основао бенд Хестикс, који је постао веома популаран међу ученицима. Његови школски другови кажу да би он седео, слушао песму на радију и затим је одсвирао пред публиком на клавиру без икакве пробе. Када је имао седамнаест година, напустио је Занзибар са родитељима због револуције која је избила 1964. године и доселио се у Лондон. Тамо је завршио графички дизајн, што ће се видети у његовом каснијем раду – дизајнирао је грб Квина и неке омоте за плоче. Током студија упознао је Брајана Меја и Роџера Тејлора, чланове бенда Смајл. Непосредно пре тога, певач Тим Стефл је напустио бенд и Меркјури је заузео његово место. После неколико промењених басиста, бенду се прикључио Џон Дикон и име бенда је промењено у Квин. Први албум су издали 1973. године, а најуспешнија песма са албума била је „Keep Yourself Alive“ која се задржала на сет-листи скоро двадесет година. Убрзо су издали и други албум, “Queen II”. Прекретницу у њиховој каријери представљао је албум “A Night At The Opera“, на којем се налазила, по многима, најбоља песма свих времена “Bohemian Rhapsody“. Издали су још девет студијских албума, од којих су најуспешнији били “Jazz“, „News Of The

World“ и „The Works“. Такође, снимили су soundtrack за филмове „Флеш Гордон“ и “Горштак”. Фреди Меркјури је писао и компоновао већину песама. Поред “Bohemian Rhapsody”, његове најпознатије нумере су “Don’t Stop Me Now“, “Good Old-Fashioned Lover Boy”, “We Are The Champions”, “Killer Queen”…

Занимљива је прича о томе како је компоновао песму „Crazy Little Thing Called Love“ - налазио се у хотелу у Минхену и певушио је мелодију у кади. Када је изашао, узео је гитару и одсвирао је уз помоћ једина три акорда која је знао за свега пет минута. На концертима је увек свирао гитару када би певао ту песму. “Ова глупа гитара никад не свира акорд који ја хоћу”, говорио је.

Поред групе Квин имао је и запажену соло каријеру. Његова најпознатија песма је свакако „Barcelona“, дует са Монсерат Кабаље и химна Олимпијских игара у Барселони 1992. године. Снимио је три соло албума „Mr Bad Guy“, “Great Pretender“ и “Barcelona“. Један од његових основних квалитета

је тај што је био одличан на живим свиркама. Наступ Квина на Ливе Аид је проглашен за најбољи

наступ 20. века. Био је дан, што је умногоме отежавало одржавање концерта због немогућности

употребе рефлектора и других специјалних ефеката. Поред тога, била је велика врућина и радници су морали да поливају публику водом. Пре њих, наступали су Статус Кво, Стинг, У2, Даир

Стрејтс, Дејвид Боуви... Нико није успео да подигне атмосферу. Тада је група Квин изашла на сцену. За

мање од пет минута, сви су пљескали уз „Radio Ga Ga“, песму која је изашла тек неколико дана

раније. Пролећа 1987, Фреди је сазнао да болује од сиде. У исто време, дао је интервју у коме је саопштио да је радио тест и да је био негативан. Без обзира на нагађања таблоида и одсуство турнеје после албума “The Miracle“, Меркјури је до самог краја истину чувао за себе, а о њему се бринуо само најужи круг пријатеља. У новинама је 23. новембра, 1991. године изашла Меркјуријева изјава у којој саопштава истину пријатељима и фановима. Умро је 24 сата касније. Меркјури је прва велика звезда персијског порекла и први азијски суперстар. Мада конзервативни кругови још увек негирају његов значај, већина је свесна његовог великог доприноса музици. Критичари га сврставају у једног од најбољих музичара, а фанови уздижу до висина којих је ретко ко достојан.

Роџер Тејлор и Брајан Меј, појачани Полом Роџерсом, одржали су прави спектакл 29. октобра у Београдској арени. Наступ је трајао преко два и

по сата. Уз сјајно озвучење и светлосне ефекте, извели су своје најпознатије хитове, на шта је

публика реаговала са одушевљењем. Права помама

настала је када се из звучника зачуо глас, а на видео‐биму појавио лик Фредија Меркјурија. Уз сву муку Пола Роџерса да обради хитове у свом „фазону“ и да се дистанцира од Фредија, публика је ипак својом реакцијом показала да је један,

Његово височанство, Краљ “Краљице”

Први азијски суперстар и један од најбољих рок гласова је отишао у историју. Песме остају, али је Queen остао без певача кога је немогуће заменити

Ивана Петковић


Француски композитор, пионир електронске музике, аутор

познатих дела „Oxygen“, “Magnetic fields“, „Equinoxe”, “Rendez – vous“ и других, ништа мање познат по

милионским концертима, (уписан у Гинисову књигу рекорда, 3,5

милиона посетилаца на прослави 850 година Москве, прим. аут.)

одржао је 8. новембра концерт за памћење у Београдској арени,

додуше уз получасовно кашњење. Од самог почетка, могло се

наслутити да ће једно наизглед

обично, ветровито, новембарско вече, постати вече за памћење. По

гашењу светла, док је публика нервозно гледала ка бини, на

изненађење (и опште одушевљење) свих, „Жарко”, како су га српски фанови

од милоште прозвали, обрео се у задњим редовима трибина, прешао целу Арену и

поздравио своје верне фанове. Жар се захвалио публици

што је дошла у толиком броју, али је прокоментарисао да

је за њега ово концерт интимног

карактера. Повод за турнеју је била тридесетогодишњица од

издавања његовог најуспешнијег и најпознатијег дела “Oxygen“, које је

овом приликом извео у новом аранжману, на оригиналним, аналогним синтисајзерима на

којима је дело настало, уз помоћ још три музичара. Поред

аналогних синтисајзера, „звезда вечери“ била је и направа

„Темерин“, настала у Русији двадесетих година 20. века, која омогућава бежично извођење

музике, помоћу покрета руку и ногу. Нажалост, овај пут је

изостала ласерска харфа, али то никако није утицало на целокупни утисак. После наштимавања, јер

како Жар рече, „са старим инструментима треба поступати као са старим дамама“, отпочело је једноипочасовно путовање кроз

време и простор. Фантастични светлосни ефекти,

усклађени са мелодијом

композиције умногоме су подсећали на Спилбергов филм

„Блиски сусрети треће врсте“, где ванземаљци долазе на земљу и комуницирају с људима помоћу музике и светлосних ефеката. Покретна огледала на таваници

давала посебан угао гледања, а на моменте, кад би задрхатала од

интезитета ниских тонова, одавала су утисак водене површине. Имали

смо и специјалну прилику да „прођемо“ кроз „носне шупљине и

отворе“ „болесне Земље“ (заштитини знак „Oxygen“ је глобус из кога вири мртвачка глава, а који треба да подигне

свест о заштити животне средине) и да видимо како изгледају делови микрокосмоса (успорени снимак

кретања пчеле, кретање облака...). Док је узбуђење било на врхунцу, кожа се јежила, дланови се цедили, а публика све спорије и

дубље дисала, Жан Мишел је престао да буде музика, поклонио

се и сишао са сцене.

Громогласни, непрекидни вишеминутни

аплауз, натерао је музичког

генија да се шест пута поклони

публици и да двапут одсвира

песму на бис.

Публика је толико била одушевљена, да је Мишел на крају прибегао

«техници» да на српском пожели „лаку ноћ“ не би ли успео да измоли

публику да одмори своје зажарене дланове. Непосредно пред одлазак, дао је трачак наде, прокоментарисавши да не очајавамо, јер ће можда поново навратити већ следеће

године и направити „нешто веће“. Држимо га за реч!

Жан‐Мишел Жар Лансирао “Арену”

Три деценије “кисеоника”

Петар Марковић

У магловитости безнађа, фузији брдовитог и

равног, светлог и тамног, лутајући,

копамо и рукама и ногама по прашини која

нас окружује, док од немоћи не застанемо, питајући се где даље?

Да ли постати прашина, ваздух или море?

Зрнца воде... Фотографије и текст: Петар Марковић

Секући непознате, једноличне валове,

махнито тражимо лево и десно, чежњиво

гледајући друге што у даљини теку. Пловећи право, једном ћемо их стићи, несвесни да свој

шарени одраз тад изгубићемо...

Један живот, један пут, једна улица и један град. Један правац

и смер, један циљ. Само једно небо и под њиме ми. Јуче, данас

и сутра.

Documents

1 Децембар 2008 Година I · Топ Зона Електронски часопис за тинејџере Број 1 Децембар, 2008. Година i Спонзор