3-Prof.-dr-Vukašin-Pavlović-Makijaveli-republikanizam-i-tehnologija-vlasti (1)

Prof. dr Vukain Pavlovi Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka

Udc 321.01 929:14 makijaveli n. 316.334.3

MAKIJAVELI: REPUBLIKANIZAM I TEHNOLOGIJA VLASTISaetak Tekst se bavi doprinosom makijavelija utemeljenju Politike sociologije. U prvom delu ukazuje se na specifinu drutvenu, kulturnu i intelektualnu situaciju pozne renesanse, doba u kome se pojavljuje makijaveli. Zatim se razmatra makijavelijevo shvatanje politike i politikog ivota. Posle toga tekst ukazuje na makijavelijeva shvatanja o republici i slobodi. Potom sledi razmatranje o makijavelijevoj teoriji moi. nakon razmatranja misterije drave ili politike kao tehnologije vlasti, skree se panja na makijavelijeva shvatanja prirode oveka i ponaanja masa. U zakljunom delu ukazuje se na znaaj makijavelija za Politiku sociologiju. Glavna poenta teksta je, da je makijaveli znaajniji kao teoretiar republike i slobode, nego kao mislilac o politici kao tehnologiji vlasti. Kljune rei: renesansa, politika mo, ljudska priroda, politiki ivot, republika, sloboda, misterija drave, tehnologija vlasti.

MAKIJAVELI I NJEGOVO DOBA Prvi zasadi politike sociologije idu u korak sa teorijskim utemeljenjem politike nauke u modernom smislu te rei. Najraniji teorijski temelji politike sociologije poloeni su u vreme pozne Renesanse (poetak esnaestog veka), kada dolazi do kopernikanskog obrta u nainu miljenja o politici. Za postavljanje tih prvih temelja zasluna su dva vrlo razliita mislioca, koji e do danas obeleavati dva ekstremna pola u teorijskom miljenju o politici. Na jednoj strani je Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli), koji e presudno uticati na shvatanje politike kao tehnologije vlasti; a na drugoj - Tomas Mor (Thomas More), koji na politiku gleda kao na viziju ili utopijsku projekciju zajednice. esto se kae da se misao nekog autora moe najbolje razumeti ako se shvati duhovna situacija doba u kojem ivi i stvara. Uvaavanje istorijskog konteksta je u principu korektan stav, a njegova vrednost u punoj meri dolazi do izraaja u nastojanju da se na pravi nain razumeju Makijaveli i njegovo delo. Pogotovu je to vano kada se ima u vidu da je kasnija recepcija Makijavelijevog teorijskog stvaralatva bila usmerena prvenstveno na njegov spis Vladalac, dok je njegovo glavno, najambicioznije i najsveobuhvatnije delo Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija, ostalo u senci poluzaborava. Razliita

46

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

recepcija Makijavelijevih dela potvruje izreku da sudbina svake knjige prvenstveno zavisi od naina shvatanja njenih italaca, a ne od namera i elja njenog autora. Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli, 1469-1527) je imao sreu da pripada izuzetnom vremenu, kao to e i to vreme ostati markantno obeleeno, izmeu ostalog, i njegovim delom i imenom. Ovim ocenama Kasirer dodaje konstataciju da ,,uprkos veoma razliitim miljenjima o Makijaveliju i njegovom delu, postoji bar jedna taka o kojoj vlada potpuna saglasnost. Svi autori istiu da je Makijaveli ,,dete svoga vremena, da je tipian predstavnik renesanse,, (Kasirer, 1972:146). Ako je to tako, pogledajmo najpre kakvo je to doba i koje su mu glavne odlike. Duhovna i kulturna situacija kraja XV i poetka XVI veka u tadanjoj razjedinjenoj Italiji moe se po mnogim karakteristikama uporediti jo samo sa zlatnim Periklovim dobom stare Grke. Komparacija ta dva izuzetna perioda u razvitku nae zapadne civilizacije, pokazuje, uz odreene razlike, i neke krupne slinosti. ini se da su sledea zajednika obeleja od posebnog znaaja: Prvo, i u jednom i u drugom sluaju imamo drutvene i politike zajednice po meri oveka i u karakteristinom obliku grada - drave. Starogrkom polisu odgovaraju italijanski gradovi republike, kontrolisani od kolektivnih tela, magistrata koji se nazivaju sinjorije ili podestie.1 Druga, zajednika karakteristika je velika uloga i snaan polet kulture. Oba perioda e ostati upamena po izuzetnim dostignuima u umetnosti, s tim to u staroj Grkoj dominira vajarstvo i arhitektura, a u italijanskim gradovima, uz vajarstvo i arhitekturu, cveta uveno renesansno slikarstvo. Tree, zajedniko obeleje odnosi se na oblik politike zajednice. Demokratiji starogrkog polisa odgovaraju republike ustanove italijanskih renesansnih gradova-dravica. Vrednosti politike slobode i participativnog graanstva mogli su se odravati kroz izborni sistem republikanske vladavine (Skinner, 1993:122). etvrto, i u polisu i u sinjoriji jedna od glavnih ekonomskih delatnosti je trgovina, tj. onaj vid ekonomske aktivnosti koji podrazumeva razmenu, komunikaciju i otvorenost prema drugima i svetu. Peta, slina odlika je da, uz svu raznovrsnost i bogatstvo razliitih ideja, humanizam shvaen u najirem smislu, predstavlja opti duhovni okvir i jedne i druge epohe. Uz navedene slinosti, postoje i uoljive razlike. Prva razlika, koja odmah pada u oi, je injenica da Renesansa nema velike filozofe. Kao da novo doba u poetnom zamahu nema predaha za filozofske kontemplacije. Sledea razlika odnosi se na privredni ivot. U ekonomskoj oblasti, pored trgovine i brodogradnje koje imaju vanu ulogu i u staro-grkom i u italijanskom gradu-dravi, u sinjorijama dolazi do uspona dve nove grane privreivanja koje e postati kljune za novo doba na pomolu. To su industrija i bankarstvo. Prethodni krstaki pohodi dali su1 Italijanska re podesta potie od rimskog potestas kojim se obeleava vrhovna vlast; a signoria ima nekoliko znaenja: gospoda, gospodstvo ili gospotija, i predstavlja naziv za vladu ili kako se u Firenci i Veneciji zvalo Veliko vee.

V. Pavlovi: makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

47

polet razvoju proizvodnih vetina, pa pored uspona brodogradnje dolazi do razvoja prvih oblika industrije2 - pre svega industrije naoruanja, a povezano sa tim i rudarstva, i mnogih drugih privrednih grana. Trgovina svilom dovela je do razvoja tekstilne industrije, pa je Firenca, uz Flandriju, delila celokupno trite finih tkanina. to se tie bankarstva Firenca je bila ne samo najbogatiji grad Evrope toga doba, nego i sredite njenog bankarskog sistema, sa svojim bankarskim filijalama u Milanu, Napulju, Veneciji, enevi, Lionu, Briu i Londonu. Novo bogatstvo to ga sa sobom donose ratnici, hodoasnici i trgovci iz celog sveta, troi se i razmenjuje za usluge koje nude stanovnici italijanskih gradova. Razvoj trgovine, bankarstva i industrije u gradovima stvara novu drutvenu klasu graanstvo ili buroaziju.3 Uspon gradova omoguava njihovo osamostaljivanje od feudalaca i crkve. Osnovu novog gradskog ivota predstavlja institucija optine, il comune. One se uspostavljaju u periodu od 1080-tih do 1140-tih godina u dvadesetak najznaajnijih gradova srednje i severne Italije. Drutvena i politika borba izmeu jakog narodnjakog pokreta (popolo) i aristokratije (nobilita) karakterie itav dvanaesti i trinaesti vek, da bi se taj sukob esto okonao u korist oligarhija i diktatura.4 U poetku je komuna zajednica slobodnih graana, koje ujedinjuje zajedniki interes, suprotstavljen feudalnoj samovolji. Svi stanovnici grada u toj ranoj fazi su jo jedinstveni i potpuno ravnopravno uestvuju u voenju javnih poslova. Simbol tada razvijene lokalne samouprave je drvo bresta, koje obino raste pred crkvom. Srednjevekovni gradski statuti se pojavljuju kao konstitucionalna i pravna osnova komunalne demokratije. Ali, kako primeuje D. Grubia, to zlatno doba urbane demokratije traje vrlo kratko. Nastupa dejstvo centrifugalnih sila klasnih podela pa zanatlije i trgovci ubrzo stvaraju svoje posebne cehove i bratstva. To je osnova za raanje korporativnog drutva u kome punopravni status graanina moe da ima samo onaj ko pripada nekom cehu. Od toga nisu izuzeti ni najpoznatiji graani: u srednjevekovnoj Firenci slikar oto (Giotto) je dobio status graanina, ali tek kada je posle mnogo peripetija postao lan ceha lekara i apotekara. Slino se namuio i Dante, najvei pesnik toga doba (prema: Grubia, 1985: 13-15). O preovlaujuoj ulozi korporativne oligarhije u renesansnim sinjorijama govori i podatak da je u godini pred obnavljanje republike nakon smrti Lorenca Velianstvenog (1492) od 90.000 stanovnika Firence samo 3.200 njih imalo status graanina ( Jovanovi, 1935:158; Plamenatz, 1963:10). Humanizmu i obnovi republikanskih ideja u doba Renesanse snano je doprinelo ponovno otkrie i prevoenje Aristotelovih dela. Ugledni firentinski humanista Leonardo Bruni preveo je sa starogrkog na latinski najpre Aristitelovu Nikomahovu etiku (1416), a neto kasnije i Politiku (1438). Smatra se da su renesansni gradovi u Severnoj Italiji bili povoljno tlo za republikanske ideje, zahvaljujui humanistima, koji su klasini srednjevekovni pojam civitas zamenili idejom republike. Tome je najvie doprineo Bruni jer je Aristotelov pojam politeia, oslanjajui se na Cicerona, preveo sa res publica.2 3 Re koja u italijanskom od latinskog industria, znai vetinu i radinost. Na italijanskom borghesia, jer dobija svoje ime po gradu kao mestu roenja.

4 Detaljnije o nastanku, usponu i kraju pokreta popolo i comune u knjizi Lauro Martines, Power & Imagination, Citiy-States in Renaissance Italy, 2002, London: Pimlico, str. 7-71 .

48


Na razvoj humanizma i humanistikih studija snano je uticalo i obnavljanje Platonove akademije (Accademicia platonica), koja je upostavljena 1455. godine u Firenci. Akademiju je pomagao Kozimo Medii (Cosimo Medici), osniva uticajne i bogate porodine dinastije Medii. Pod okriljem njegovog unuka, Lorenca Velianstvenog obnovljena je tradicija simpoziuma koji su se odravali na dan Platonovog roenja i smrti, sedmog novembra. Simpozijumi su se odravali u vili Karei (Careggi), domu porodice Medii, u kojoj je pored mnotva renesansnih slika i skulptura bila i jedna od najbogatijih renesansnih biblioteka. Najpoznatiji lanovi Akademije bili su Marsilio di Fiino (Marsilio di Ficino) i ovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico de la Mirandola).5 U italijsnakim gradovima-republikama, a Firenca je najbolji primer, postojala je realna drutvena tenja da se ouva sloboda naroda (libertas populi), nasuprot despotskoj vlasti (tiranida). Srednjevekovni feudalni principi vlastelinstva i nasledne vladavine ustupili su mesto magistratima (podesta i singnoria) kao javnim slubenicima komune, izabranim od strane graana na odreeni period (Rubinstein, 1993: 4; Skinner, 1993: 121). Skiner tvrdi da je ideologija samoupravnog republikanizma prvi put formulisana u Firenci poetkom petnaestog veka. Upravo su tu humanisti zapoeli argumentaciju da se vrednosti politike slobode i participativnog graanstva mogu odrati samo pod izbornim sistemom republikanske vladavine. Tu je roena nova filozofija politikog angamana sa idejama koje odgovaraju urbanom ivotu (Skinner, 1993: 122). Humanizam je, kako kae Martines, bio program za nove vladajue urbane klase najvanije intelektualno iskustvo tadanjih italijanskih gradova-dravica (Martines, 2002: 191). Ili kako konstatuje Burkhart: U historiji Firenze nalazimo zdruene: najviu politiku svijest i najvee bogatstvo razvojnih oblika, i ona u tom smislu zasluuje ime prve moderne drave na svijetu. Ove se itav narod zanima onim to je u kneevinama posao jedne porodice (Burckhardt, 1989: 53). Ideje slobode i republikanizma nale su svoj izraz i u renesansnoj umetnosti Firence. Od Makijavelijevog vremena, to jest od prelaza iz petnaestog u esnaesti vek, pa do naih dana, dve velianstvene figure ukraavae Trg Sinjorije (Piazza dela Signoria) u slavu slobode i republike. Najpre, Donatelova skulptura Judita i Holofern, koja simbolizuje pobedu republikanskog reima nad tiranijom. A zatim, Mikelanelov David postavljen ispred same palate Vekio (Palazza Vecchio), da bi simbolizovao slobodu i nezavisnost republike Firence. A danas, kad se ovek uputi od Palate Vekio ka reci Arno i Mostu Vekio, prolazi kroz kolonadu statua koje svedoe o tome koje i kakve su sve linosti ivele i radile u Firenci u vreme raanja moderne Evrope. Tu su pesnici Dante Aligijeri, Franesko Petrarka i ovani Bokao; vajari i slikari Donatelo, Filipo Bruneleski, Leonardo da Vini, Mikelanelo Buonaroti; moreplovac Amerigo Vespui; humanisti Marsilio di Fiino, ovani Piko Mirandola, Leonardo Bruni, i mnogi drugi. Meu njima je, naravno, i statua Nikola Makijavelija. Ta plejada velikih linosti, koje su svoja dela unela u temelje moderne Evrope, svedoi da se sa puno razloga Firenca naziva ne samo Atinom Renesanse, ve i kolevkom moderne evropske kulture.5 Detaljnije o kulturnom razvoju Firence toga doba u knjizi kolektiva autora The World of Renaissance florence, Florence: Giuinti, 1999.


49

Ako se za kulturu i misao stare Grke kae da oznaavaju poetak raanja Evrope i zapadne civilizacije uopte, onda se za kulturno i umetniko stvaralatvo Makijavelijevog doba, a pre svega na italijanskom tlu, moe rei da predstavljaju ili dovrenje procesa raanja Evrope i evropske civilizacije ili period njenog ponovnog raanja. Otuda se ta epoha najee naziva Renesansa ili na italijanskom Rinaita (Rinascite) odnosno Rinaimento (Rinascimento), to i u jednom i u drugom sluaju znai preporod ili ponovno raanje. Petnaesti vek, uven po italijanskom nazivu Kvatroento (Quatrocento) svakako predstavlja vrhunac tog perioda, zlatni vek sinjorija. Makijaveli je imao sreu da ivi u poslednjim decenijama petnaestog i prvim decenijama esnaestog veka. To je doba kada Leonardo da Vini slika Poslednju veeru i Monalizu, Mikelanelo klee Davida , vaja Mojsija i ukraava Sikstinsku kapelu svojim Stranim sudom, Rafael slika Marijino venanje i Sikstinsku Madonu, a Bramante zapoinje gradnju bazilike Svetog Petra u Rimu. Da je Makijaveli iveo u vreme nesluene eksplozije materijalnog, umetnikog i duhovnog napretka govore i druge vane injenice toga doba. Samo godinu dana nakon njegovog roenja pojavljuje se prva italijanska tampana knjiga, Petrarkin Kanzonijer. U vreme kada Makijaveli ima 23 godine Kolumbo otkriva Ameriku, a samo pet godina kasnije Vasko de Gama oplovljava Afriku i uspostavlja pomorski put za Indiju. U godini u kojoj Makijaveli zavrava svoje kapitalno delo Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija (1519) Magelan kree na put oko sveta. U vreme Makijavelijeve mladosti ovani Piko dela Mirandola pie Manifest humanizma (1486), a deset godina pre Makijavelijeve smrti Martin Luter objavljuje u Wittenbergu svojih 95 teza (1517), da bi se etiri godine kasnije pojavio pred crkvenim saborom u Wormsu i odbacio papin autoritet - ime poinje veliki verski raskol i pokret poznat kao Reformacija. Poetkom esnaestog veka, tanije 1509. godine, veliki holandski humanista i istaknuta intelektualna figura evropske renesanse, Erazmo Roterdamski pie Pohvalu ludosti, delo koje e u to vreme postati jedna od najitanijih knjiga u Evropi. Samo tri godine nakon to je Makijaveli zavrio Vladaoca, delo po kome e ostati verovatno najdue upamen, Tomas Mor (Thomas More) pie jo jedno iz reda najuvenijih dela toga vremena Utopiju (1516). Renesansni period je i period velikih politikih sukoba i trzavica, mnogobrojnih ratova i osvajanja, vreme opte nesigurnosti i doba neprestanog prekrajanja politikih karata na trusnom politikom reljefu tadanje Evrope. Kako kae Delimo, Renesansa se, zacelo, zaela u bolu, usred gladi i pometnji koje su izazivali stalni ratovi i povremene epidemije crne kuge (Delimo, 1989: 77). To pogotovu vai za razjedinjene italijanske dravice, koje su ne samo pune unutranjih nemira i borbi, nego su izloene stalnim spoljnim pretnjama osvajanja od strane monih evropskih drava poput Francuske i panije. U takvoj situaciji u italijanskom XV veku nie jedna osobena istorijska figura, figura profesionalnog najamnog ratnika kondotijera, koji svojom hrabrou stie vojniku slavu, pa i kneevinu, bez obzira na poreklo. Jedan od najuvenijih i najuspenijih kondotijera iz Makijavelijevog doba bio je Franesko Sforca (Francesco Sforza), koji je, sjajnim ratovanjem i bezobzirnom izdajom, uspeo da postane vladar, vrlo potovani vojvoda Milana.66 Kondotijeri nisu uvek zavravali sjajno, jer su najvie morali da se boje svojih poslodavaca. O tome p

50


Najmarkantnije politike figure na italijanskom tlu u vreme Makijavelijevog ivota su: Lorenzo Medii - Velianstveni (Il Magnifico), papa Aleksandar VI Bordia i njegov sin esare Bordija, Girolamo Savonarola i Piero Soderini. Njihove politike sudbine e, i u pozitivnom i u negativnom smislu, biti velika inspiracija za Makijavelijevo teorijsko utemeljenje nove nauke o politici. U doba Lorenca Velianstvenog, Firenca je neosporno bila najbogatija evropska drava. Mnogi evropski vladari se zaduuju kod ovog i drugih firentinskih bankara. Uspostavljajui ravnoteu spoljnih sila, Lorenco Velianstveni omoguava cvetanje unosnih poslova, a pre svega trgovine i bankarstva. Firentinski trgovci povezuju hrianski Zapad sa islamskim, ili kako se tada govorilo nevernikim, Istokom. Na unutranjem planu Lorenco Velianstveni nastavlja onu politiku liniju koju je postavio njegov deda Kozimo Medii. To je, prema tumaenju Dona Plamenca, linija blage i preruene, maskirane tiranije (Plamenatz, 1963: 11). Tokom petnaestog veka feudalno plemstvo je izgubilo svoju mo u Firenci. Firenca je, poput drugih italijanskih gradova, bila najmanje feudalna od svih civilizovanih zemalja Evrope. Italijanski gradovi su bili, ne samo najvei i najcivilizovaniji, nego su i italijanske dravice bile najsekularnije i najvie urbanizovane evropske sredine. Meu njima se izdvajala svojim bogatstvom i svojim kulturnim uticajem Firenca, za koju se s pravom kae da je u doba Renesanse za Italiju, a moda i Evropu u celini, predstavljala kulturnu, umetniku, finansijsku i duhovnu metropolu. Obian stanovnik Firence je po nainu miljenja i oseanja bio blii figuri graanina nego podanika. Glavni drutveni sukob nije bio izmeu plemstva i nove graanske klase, ve izmeu bogatih trgovaca, na jednoj, i malih zanatlija i trgovaca, na drugoj strani. Mada je pripadala prvoj ili Glavnoj gildi, koja je reprezentovala oligarhijsku partiju, porodica Medii je stala na stranu tzv. Male gilde, koja je po prirodi bila na demokratskoj poziciji, i tako su veto koristili taj sukob da su dobili dugogodinju kontrolu nad dravom (Plamenatz, 1963: 10). to se tie pape Aleksandra VI Bordije, sam Makijaveli za njega kae da je vie od svih papa koji su ikad bili, pokazao koliko jedan papa moe da postigne novcem i silom (Makijaveli, 2004: 51). panski kardinal Rodrigo Bordija izabran je za papu Aleksandra VI godine 1492, to jest, one iste godine kada je Kolumbo i ne znajui otkrio Ameriku. Te iste godine panjolci oslobaaju Granadu, oznaavajui zavretak Rekonkviste (Reconquista); a u Firenci umire Lorenco Medii Velianstveni. Burkhart smatra da je Aleksandar VI predstavljao ozbiljnu opasnost, ak pogibelj, za sam pontifikat. On je u sebi na destruktivan nain spajao poudu za vlau, lakomost i razbludu s jakom i blistavom prirodom (Burckhardt, 1989: 77). Dobar opis prirode Aleksandra VI nalazimo kod Damira Grubie: ,,Ako prihvatimo termin ,,makijavelizam,, u njegovu pejorativnom znaenju, onda moemo rei da je papa Borgia pravi ,,makijavelist: slui se prijevarama, podvalama, ne preza od ubojstava da povea svoje bogatstvo i svoju politiku mo (Grubia, 1985: 16).p svedoi anegdota o graanima Siene koji su najmili vojskovou, konditijera koji ih je oslobodio neprijateljske sile. A onda su dugo veali kako da ga nagrade, pa kad su zakljuili da mu ni jedna nagrada nije dovoljno velika za uinjeno delo, pa ak ni da postane gospodar grada donose neobinu odluku: da ga pogube, a onda da ga potuju kao gradskog sveca (prema Burckhardt, 1989: 20).


51

Njegov sin ezare Bordija (Cesare Borgia) je u pogledu makijavelistikog karaktera bio slika i prilika svoga oca. Kao papin sin rano postaje kardinal, a nakon nejasne smrti svoga brata preuzima i komandu nad papinom vojskom. Kao uspean vojskovoa dobija titulu vojvode od Valentina, pod kojim je bio poznat u narodu. Makijaveli u Vladaocu uporeuje primer Franeska Sforce i ezare Bordije. Za prvog kae da je od privatnog lica postao vojvoda u Milanu i da je ono to je hrabrou i umeem, ali i tekom mukom zadobio, lako i sa malo napora odravao. Za razliku od njega, ezare Bordija zadobio je vladavinu zahvaljujui oevoj srei, a sa njom je i izgubio, iako je uloio sav trud i uinio sve ono to mudar i hrabar ovek treba da uini kako bi razgranao svoju mo u onim oblastima koje su mu tue oruje i srea ustupila (Makijaveli, 2004: 32). Makijaveli, meutim, priznaje da ne bi znao kakve bi bolje savete dao novome vladaru od primera Valentinovih dela. On tu pre svega misli na lukav i okrutan nain na koji se ezare Bordija, odnosno, vojvoda od Valentina, obraunao sa dve mone italijanske porodice Orsinijevima i Vitelijevima, prevarivi ih poklonima i ljubaznou. Nain na koji je uhvatio i pogubio ove i jo neke prvake u Sinagilji (Machiavelli, 1985: 357) omoguio je Valentinu da uvrsti vlast u Romanji i Urbinskom vojvodstvu. Za njegovu vladavinu u Romanji vezan je i drugi primer, koji je po Makijaveliju pouan za novog vladara. Da bi uveo red i poslunost vojvoda Valentino je u Romanji postavio svog energinog i surovog oveka Ramira de Orka, davi mu da u njegovo ime vri svu vlast. Kada se posle izvesnog vremena situacija u Romanji smirila Valentino htede da pokae da, ako je i bilo kakve okrutnosti, to nije dolo od njega, ve od upravnikove surove prirode. Zato naredi da ga jednog jutra izloe na trgu, rastrgnutog na dvoje, sa jednim kocem i jednim krvavim noem pored njega. Surovost ovoga prizora izazvala je kod naroda istovremeno zadovoljstvo i zaprepaenje (Makijaveli, 2004: 35). Najkontraverznija je figura dominikanskog fratra irolama Savonarole, koji je nakon smrti Lorenca Velianstvenog i kratkotrajne vladavine njegovog sina Pijera Mediija, od 1494. godine i obnove republike, nekoliko godina bio istinski vladar Firence. Svojim vatrenim govorima ovaj populistiki prorok je bio veliki kritiar raskalanog ivota crkvenih velikodostojnika. Kao vatreni zagovornik povratka izvornim principima hrianske vere Savonarola je prethodnik Martina Lutera i prvi glasnik dolazee Reformacije. Mada je bio obnovitelj republikanskih institucija, on je to sprovodio u formi divljeg i bespotednog religioznog populizma. Pod njegovu osudu spaljivanja na lomai dola su mnoga remek-dela Renesense i mnotvo vrlo vrednih antikih rukopisa. Kao to obino biva sa onima koji podignu i upale mase, i sam Savonarola je zavrio na lomai - spaljen je 1498. godine. To je inae jedna od dve godine prekretnice u Makijavelijevom ivotu. Nakon godina uenja i sazrevanja, Makijaveli kao jo uvek mlad ovek, sa nepunih trideset godina, dobija izuzetno vano mesto u Firentinskoj republici. Samo pet dana nakon spaljivanja Savonarole, Makijaveli je izabran za tzv. efa Druge kancelarije, odnosno sekretara Ratne desetorice, to jest tela koje se bavilo spoljnim poslovima i voenjem rata. Zanimljivo je, da je samo par meseci pre toga bio odbijen u pokuaju da doe na to mesto, to potvruje pretpostavku da je Makijaveli sa neslaganjem gledao na Savonarolu i njegove pristalice. Tada zapoinje druga, aktivna polovina Makijavelijeva ivota, koja e opet biti podeljena na dva skoro podjednaka dela: prvih etrnaest godina e provesti u aktivnoj politici i na javnim poslovima, a narednih petnaest u politikom izgnanstvu i pisanju svojih najvrednijih teorijskih dela.

52


Tako je druga, moda jo presudnija godina za Makijavelija bila 1512-ta godina, kada panci ulaze u Firencu i obezbeuju povratak porodice Medii. To je godina istovremenog pada Republike i Makijavelijevog politikog pada. Ovde je momenat da se pomene i poslednja vana politika figura iz Makijavelijevog ivota. Nakon ulaska panaca i porodice Medii, iz Firence bei Piero Soderini, ovek koji je prethodnih deset godina bio prva politika figura Firence. Soderini je, kao graanin velike demokratske reputacije, bio izuzetno omiljen u Firentinskoj republici, pa je 1502. godine izabran za doivotnog efa drave - gonfalonijera. Mada je to bilo u suprotnosti sa proklamovanim demokratskim naelima Firentinske republike i njenim ustavnim ureenjem, ,,Soderini je, ini se uspio oko sebe stvoriti konsenzus, jer su mu svi sugraani, pa i protivnici, priznavali visoke graanske vrline: pravednost, plemenitost, potenje, ustrajnost, odgovornost...,, (Grubia, 1985: 23). Ali, po oceni istog autora, njegova jedina i najvea slabost je bila u tome to je bio previe demokratian za svoje vreme, previe human i tolerantan (Grubia,1985: 23). Soderini je, pre nego to se skrasio u Rimu, najpre otiao u Dubrovaku republiku, a prema nekim izvorima pozivao je i Makijavelija da mu se pridrui, no ovaj je to odbio. Verovatno je da su dve okolnosti uticale na takvu Makijavelijevu odluku. Prva, stalna nada da e se dodvoriti porodici Medii i da e ponovo dobiti neki poloaj u Firenci (i to se vidi iz mnogih njegovih pisama prijateljima). Druga okolnost, odnosi se na njegova jaka patriotska oseanja i nadu da e i dalje uticati na proces ujedinjavanja Italije (to je takoe bio jedan od jakih motiva za pisanje Vladaoca). Sva svoja dela Makijaveli je napisao nakon pada u politiku nemilost. U poznatom pismu prijatelju Franesku Vitoriju, Makijaveli opisuje kako provodi dane na svom imanju u okolini Firence. Ustaje rano, sa prvim zracima sunca, i prvi deo dana obilazi drvosee u umi i obavlja druge poslove na imanju. Nakon toga provodi neko vreme na jednom kladencu itajui omiljene pesnike Dantea ili Petrarku. Posle ruka buno igra karte sa metanima u lokalnoj gostionici, kako bi se, kako kae, svetio svojoj zloj sudbini, nadajui se da e je zastideti. A onda dolazi upeatljiv opis veernjih sati. Kad se smrkne, vraam se kui i ulazim u svoju radnu sobu. Ve na vratima skidam svakodnevno odelo, puno blata i prljavtine, te navlaim kraljevsku i dvorsku odeu. Obuen dolino, ulazim u drevne dvorove starinskih mueva, i tu se, primljen blagonaklono, hranim onim jestivima koja su jedino moja, jer sam za njih roen (kurziv V. P). Tu slobodno razgovaram sa vladarima i postavljam im pitanja o razlozima koji su ih naveli na dela. A oni budui da su ljubazni, odgovaraju mi, te u roku itava etiri asa zaboravljam na svaku brigu, ne znam za umor, ne bojim se siromatva, ne plaim se smrti: sav se prenosim u njih. A poto Dante kae da nema nauke ako se ne usvoji ono to se doznalo, zabeleio sam ono to mi se u razgovoru s njima uinilo najznaajnijim, te sam sastavio spis De princibatus (Makijaveli, 2004: 7-8). Ovo pismo zasluuje nekoliko komentara. Prvo, Makijaveli samosvesno i bez uvijanja o sebi kae da je roen za politiku. Istina, on tu pre misli na praktino, nego na teorijsko bavljenje politikom, i to se takoe jasno vidi iz gorkog tona kojim oplakuje svoju sudbinu. Drugi komentar je povezan sa predhodnim, i odnosi se na njegovu spremnost da prihvati svaku vrstu posla od porodice Medii (makar u poetku gurao i kamenje)


53

kako bi se vratio u javni politiki ivot. To samo potvruje prvi komentar o Makijavelijevoj opsednutosti praktinim virusom politike. No, bez obzira to je tvrdio da je nauio mnogo tokom petnaest godina praktikujui i prouavajui dravnu vetinu, i to je poruivao da se u njegovu datu re mora imati poverenje, jer, kako kae, o mojoj vrstini i potenju najbolje svedoi moje siromatvo povratak u praktinu politiku mu nije poao za rukom. ak je i njegov Vladalac, u kome on faktiki velia porodicu Mediijevih, vrlo hladno primljen. Zanimljivo je, i moda ovde vredno pomena, da je Makijaveli od Lorenca II Mediija, kome je posvetio Vladaoca, kao nagradu dobio dve boce toskanskog vina, to je bilo manje od onoga to je njegov otac, advokat Bernardo, platio za uvezivanje Livijeve Istorije rimske republike. Naime, Bernardo je po svom sedamnaestogodinjem sinu Nikolu poslao knjigovescu tri boce crnog vina i jednu bocu sireta, kao naknadu za korienje Livijeve knjige (Grubia, 1985: 18). Umesto priznanja i zahvale za Vladaoca, jedva se izvukao iz tamnice u koju je bio baen i podvrgnut muenju zbog jedne zavere protiv porodice Medii. Tek je pred kraj ivota neto malo umilostivio monike, pa mu je narueno da pie Istoriju Firence, kao i da obavi nekoliko manje vanih diplomatskih misija. Ta e ga saradnja, meutim, kompromitovati, pa 1527. godine, nakon pada Mediijevih, i ponovnog uspostavljanja republike, ne prolazi na konkursu za izbor na svoje ranije mesto sekretara Druge kancelarije. Vrlo brzo nakon toga umire, ali e se sa progonima nastaviti i nakon njegove smrti. Pod uticajem jezuitskog reda, koji se u praksi dosledno drao devize da cilj opravdava sredstva (f inis sanctifacat media), Makijavelijeva dela, papa Pavle IV stavlja 1559. godine na Indeks zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum), a otada i samo pominjanje njegovog imena u crkvenim redovima postaje opasno. Ova jezuitska osuda dostie vrhunac 1615. godine, kada je u Ingolstadtu javno spaljen njegov portret. Trea vrsta komentara odnosi se na udnu igru sudbine i ono to se moe zakljuiti o shvatanju uticaja fortune na sam Makijavelijev ivot. Tu vidimo neobian paradoks. Sam Makijaveli misli da ga je sa politikim padom fortuna napustila. A da do tog pada nije dolo i da je Makijaveli nekim sticajem okolnosti sve vreme ostao na politikom poloaju, pitanje je da li bi ita od svojih dela napisao, i da li bi iko danas neto znao o drugom firentinskom sekretaru na prelazu iz petnaestog u esnaesti vek. Dakle, sa istorijskog stanovita posmatrano, ono to je Makijaveli lino doivljavao kao zlehudost fortune, pokazuje se na paradoksalan nain u potpuno obrnutom svetlu, kao istinska naklonost fortune, koja ga je odabrala da ue u istoriju i koja mu je omoguila da se u miru i daleko od praktine politike posveti pisanju svojih dela. Najzad, kada je re o ivotnom putu Makijavelija, koga neki nazivaju Kolumbom nove politike nauke, sticajem okolnosti, dva znaajna dogaaja u Evropi obeleavaju poetak i kraj njegovog ivota. Naime, rodio se 1469. godine, iste godine kada je venanjem Ferdinanda od Aragonije i Izabele od Katalonije stvorena jaka drava panija. A umro je 1527. godine, iste godine kada je dolo do pada i pljake Rima od strane panskog cara Karla V. Po miljenju velikog britanskog filozofa Bertranda Rasela, godina pada Rima moe se oznaiti kao poetak kraja italijanske Renesanse (Rasel, 1962: 488).

54


MAKIJAVELIJEVO SHVATANJE POLITIKE I POLITIKOG IVOTA Uobiajeno se smatra da je Makijaveli unizio politiku u odnosu na antika shvatanja o njoj, jer je odvojio moral od politike i dozvolio upotrebu svih sredstava u politikom ivotu ukoliko ih opravdava cilj. Na jedan ili drugi nain, eksplicitno ili implicitno, mnogi tumae Makijavelijevo shvatanje politike kao igru moi i sebinih interesa, koji se mogu analizirati pragmatinim i pozitivistikim jezikom empirijske nauke. Nasuprot takvim shvatanjima Hana Arent pie o Makijaveliju kao jedinom post-klasinom politikom piscu koji je uloio izvanredni napor da obnovi politiku u njenom starom dostojanstvu (Arendt, 1958: 35). Makijaveli je prvi pisac za koga bi moglo da se kae da postavlja najranije i najdublje temelje za budui nastanak politike sociologije. Kako lepo primeuje Slobodan Jovanovi, Makijaveli je pre i iznad svega ovek koji ume da vidi glavnu tendenciju politikih dogaaja: njegova mo opaanja nije onakva kakva bi trebala politiaru, ve onakva kakva bi trebala sociologu ( Jovanovi, 1935: 150). Prvo delo koje s pravom moe da se prevashodno odredi kao pretea studija iz politike sociologije je knjiga Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija (Discorsi sopra la prima Deca di Tito Livio).7 Ovo delo e, istina, biti tampano tek 1531. godine, etiri godine nakon Makijavelijeve smrti. Za to svoje delo sam Makijaveli kae: U njemu sam izrekao sve to znam i to sam dugotrajnim iskustvom i neprestanim itanjem nauio o zbivanjima u svetu (Machiavelli, 1985: 151). A u predgovoru za prvu knjigu dodaje, da je odluio sam krenuti putem kojim jo niko nije krenuo i koji e mu moda zato prouzrokovati mnoge neugodnosti i tekoe (Machiavelli, 1985: 153). Meutim, dok je radio na toj knjizi, on e napraviti jednu pauzu8 i kao u jednom dahu napisati, po obimu, mnogo krae, ali po pokudama i slavi koju mu je donelo, mnogo poznatije delo Vladalac (De principatibus, na latinskom, a Il Principe, na italijanskom). To je tekst koji e dati povoda da se iz autorovog imena stvori nov pojam - makijavelizam, kojim se oznaava sve ono to je demonsko, lukavo, i bezobzirno u politici i kojim se za postizanje odreenog cilja opravdavaju sva mogua sredstva. Taj rukopis je bio poznat na evropskim dvorovima i pre nego to se pojavio iz tampe (1532. godine, pet godina nakon Makijavelijeve smrti, a godinu dana nakon Rasprava). Mnogo je diskusija voeno o odnosu Makijavelijeve i klasine antike politike teorije, kao i o odnosu njegova dva glavna dela Vladaoca i Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija. Nije sluajno to povezujemo ova dva pitanja, jer se najee smatra da je glavni Makijavelijev otklon od antike politike teorije upravo izveden u Vladaocu, dok u Raspravama Makijaveli uzdie antike rimske republikanske vrline. Osnovna interpretativna dilema u svim ovim raspravama kree se oko pitanja ta je Makijaveli uistinu uradio sa konceptom politike: da li je razgradio i razorio ili obnovio7 Makijaveliji je zapoeo sa pisanjem tog dela 1513, a zavrio verovatno 1519. godine.

8 Smatra se da su Rasprave zavrene 1519, ali se mnogi slau da je Machiavelli ve 1513. godine napisao prvih osamnaest poglavlja i da na njih aludira u Vladaru (Grubia, 1985: 151).


55

i afirmisao klasini republikanski pogled na politiku kao umetnost i vetinu institucionalizacije i ouvanja dobre poilitike zajednice? Vaan klju za razreenje ove dileme nalazi se u odgovorima na pitanje ta je Makijaveli podrazumevao pod terminima politika (politico), politiki ivot (vivere politico), politiki ovek (politicus vir), kao i terminima drava (lo stato), zajednica graana (civitas), graanski ivot (vivere civile) i graanski poredak (ordine civile). Svako ko traga za odgovorima na ta pitanja mora imati u vidu neke kljune principe i shvatanja politike, rasute u celini njegovog opusa. Rekonstrukcija Makijavelijevog shvatanja politike moe se izvesti imajui u vidu njegova sledea naela ili principe politike i politikog ivota. Prvo, neosporno je da je Makijavelijeva politika misao u osnovi centrirana na dravu. Uostalom, njemu se pripisuje i prva upotreba tog termina (lo stato) u dananjem, to jest modernom smislu te rei, kao apstraktnog pojma drave. U njegovim glavnim delima re lo stato oznaava status princa, kralja i vladara uopte, ali i teritoriju nad kojom se vlada, to jest politiku organizaciju stanovnitva nad nekom teritorijom, nezavisno od posebne forme vladavine i reima. Tako on govori o turskoj dravi (lo stato del Turco) ili francuskoj dravi (lo stato di Francia) upotrebljavajui taj termin u dananjem, to jest modernom znaenju te rei, podrazumevajui pod njim apstraktni pojam drave. Ono to je on nazivao arte dello stato, predstavlja estetsku ideju politike kao umetnikog dela, kojim se oblikuje jedna politika zajednica. Prema miljenju Virolija arte delo stato nije kod Makijavelija isto to i umetnost voenja grada-republike, jer termin lo stato nije u potpunosti ekvivalent za civitas i viviere politico (Viroli, 1993: 162-3). Drugo, politika, po Makijaveliju, bitno zavisi od dva osnovna principa: vrline (virtu) i sree (fortuna). Vrlina ovde znai i umenost ili sposobnost, a srea sudbinu, nunost i (ne)povoljne okolnosti. Virtu i fortuna su dve izuzetno vane kategorije u Makijavelijevoj politikoj teoriji. To je kategorijalni par koji sainjava glavnu osovinu njegove koncepcije politike. Od njih i njihove kombinacije u najveoj meri zavisi stabilnost i uspeh drave. U principu, smatra Makijaveli, tokovi dogaaja u politici pola zavise od sree i sudbine, a pola od umenosti i vrline. Dakle, on odbacuje kruti determinizam u politici. Princip vrline (virtu) je istovremeno i princip snage i okretnosti, princip politike slobode i politikog aktivizma. Tree, itavo Makijavelijevo uenje o politici okree se oko sunca moi. U krajnje redukovanom smislu moglo bi da se kae da su, po njemu, politika i mo isto. O Makijavelijevom shvatanju moi bie posebno rei. etvrto, Makijaveli smatra da u politici ne postoji tako neto kao to je perfektno i konano reenje. Sutinski povezano sa prethodnim je naelo shvatanja politike kao izbora manjeg od dva zla. To se moe imenovati kao Makijavelijev neumitni zakon politike koji, iskazan njegovim reima, glasi: uvek je najmanje zlo najbolja odluka (Machiavelli, 1985: 204). Svaka akcija u politikom polju ne samo da slui da predupredi budue vee rizike, ve sadri i sopstvene rizike, koji otvaraju nova pitanja na razliitim nivoima. Kako kae Makijaveli, priroda stvari je takva da ovek uvek kad se trudi da izbegne jednu nezgodu nailazi na drugu. I zakljuuje: a mudrost se sastoji u tome da se umeju prepoznati velike neprijatnosti, te da se izabere izmeu njih najmanja (Makijaveli, 2004: 95).

56


Peto, Makijaveli se u politici, kao i u ratovanju, zalae za jasno opredeljenje i odlunu akciju voenu logikom ili-ili (aut-aut logika). Vladari, i uopte ljudi politike, koji se kolebaju izmeu dve opcije i krenu srednjim putem, izabrali su, po Makijaveliju, najopasnije reenje (Machiavelii, 1985: 192). Makijaveli smatra da su slabe one republike koje su neodlune, koje se ne znaju oprededeliti i koje donose odluke kad ih nagna nuda (necessita), a ne slobodan izbor. Od kolebljivih nisu, po njemu, manje tetne ni spore i zakasnele odluke. Pozivajui se na iskustvo Senata u Rimu, on kae da kada je bila re o vanim poslovima nikad nisu donosili polovine mere. Takvo rasuivanje treba da oponaaju i vladari (Machiavelli, 1985: 270). Makijaveli odbacuje Aristotelovo reenje da vrlina lei u srednjem putu, jer smatra da u politici treba potpuno izbei osrednjost, poto je ona opasna. On, dakle, daje izrazitu prednost principu politike efikasnosti u odnosu na politiku kolebljivosti i trulih kompromisa, koji na kraju dovode do slabosti i neuspeha. esto, politika je personifikacija razuma, a ne strasti. Makijavelijevo shvatanje politike je samo u tom smislu instrumentalno to je zasnovano na proraunu dobitka i gubitka. To nije larpurlartistiko shvatanje koje vidi politiku radi politike, niti razumevanje politike kao amoralne delatnosti, kako je mislio Kroe. Radije bih se priklonio Gramijevom tumaenju, po kome se Makijavelijevo shvatanje politike sastoji u ravnotei izmeu pesimizma intelekta i optimizma volje. Sedma karakteristika Makijavelijeve misli je politiki realizam. Makijaveli uvek ima u vidu realni ivot politike zajednice i zato naglaava vanost dutvenih konflikata u politikom ivotu. U prvoj knjizi Rasprava on ocenjuje da je savrenstvu Rimske republike doprinela nesloga izmeu plebsa i Senata (Machiavelli, 1985: 160). U Istoriji Firence govori najpre o podelama meu plemstvom, zatim o sukobima izmeu plemia i graana, i najzad o konfliktima izmeu graana i plebsa (najsiromanijeg dela naroda koji nema status graanina). Za srednjevekovnu istoriju Firence, kao i za druge italijanske gradove, bio je vaan i sukob izmeu gvelfa (koji su sledili crkvu i papu) i gibelina (koji su sledili vojvode, kneeve i careve). Nakon pobede gvelfa i proterivanja gibelina iz grada, u Firenci je dolo do nove podele na stranku belih, kojoj je pripadao i Dante i koja je na kraju izgubila i stranku crnih (Machiavelli, II, 1985: 43, 63, 79, 118). Posebnu panju u Istoriji Firence Makijaveli posveuje socijalnom ustanku najamnih radnika, eljaa vune. Ta pobuna poznata pod nazivom ustanak kompa (ciompi, od argonskog compare, drugar) izbila je u Firenci jo u drugoj polovini etrnaestog veka (1378. godine), dakle na samim poecima manufakturne proizvodnje. Panju zasluuju stavovi koje Makijaveli stavlja u usta jednom od voa ustanka kompa: Jer svi su ljudi, poto su imali jedan te isti poetak, jednaki od starine, i priroda ih je napravila na isti nain. Svucite nas sve do gola, viet ete da smo slini; zaodenite nas njihovim ruhom, a njih naim: mi emo bez dvojbe izgledati plemenito, a oni prosto; jer samo smo po siromatvu i bogatstvu nejednaki (Machiavelli, 1985: 126). Otuda ne udi to su osnivai marksizma imali visoko miljenje o Makijaveliju: Marks je u Istoriji Firence prepoznao jednu od najranijih analiza klasnih interesa i klasne borbe, a Engels je o Makijaveliju govorio kao o titanu Renesanse. Osmo, Makijavelijevo shvatanje politike rauna sa politikim akterima novoga poretka: velikim politikim ovekom (politicus vir) koji zna umetnost politike i masama koje, kako kae Grami, simbolizuju hegemoniju kolektivne volje. Zbog toga je za Gramija,


57

Makijaveli revolucionarni inovator, prvi glasnik novoga poretka. Na slian nain e i Hana Arendt nazvati Makijavelija predhodnikom novovekovnih revolucija, mada ovaj nikad nije upotrebio taj pojam. Kada je re o ulozi pojedinaca u istoriji, po Makijaveliju najvredniji slave i hvale su oni koji su bili voe i osnivai religija. Na drugo mesto stavlja one koji su utemeljili ili republike ili kraljevine. Iza njih su vojskovoe. Slede ih ljudi od pera. A zatim dolaze mnogobrojni kojima hvala pripada prema njihovoj umenosti ili zanimanju (Machiavelli, 1985: 171). Vrlo je instruktivno njegovo upozorenje iz Vladaoca da su svi naoruani proroci pobedili, a nenaoruani propali (Makijaveli, 2004: 30). Deveto, graanski ivot (vivere civile) i graanski poredak (ordine civile) predstavljaju vane elemente u Makijavelijevom shvatanju politike i drave. U Raspravama su sadrane i prve ideje o odnosu drutva i politike kao dve relativno odvojene zone, i o vrlinama civilnog ivota u drutvenim oazama autonomnim od dravne moi. U jednoj od takvih oaza, u vrtovima vile Orielari, i sam je naao intelektualno utoite dok je bio u politikoj nemilosti. Ma kako izgledalo marginalno i rasuto po njegovim delima, Makijavelijevo interesovanje za realni graanski poredak (ordine civile) je predstavljalo osnovnu kontrapoziciju aristokratskim i feudalnim pogledima na drutveni i politiki ivot (Rubinstein, 1993: 3). Izraavajui interese narastajueg trgovakog graanstva, on ve tada uoava tri vane vrednosti civilnog, graanskog drutva i srenog ivota u zajednici: mir i sigurnost graana; uivanje u sopstvenoj imovini i bogatstvu; i pravo svakoga da ima i brani svoje miljenje (Machiavelli, 1985: 173). U tom smislu Makijaveli reprezentuje najraniju, evro-mediteransku liniju uspostavljanja razlike izmeu drave i civilnog drutva. Treba priznati da je realni drutveni i teorijski uticaj evro-mediteranske tradicije u nastanku civilnoga drutva bio kratkotrajan. I po opsegu taj uticaj je bio mali, pogotovu kada se uporedi sa druga dva toka u nastanku civilnoga drutva: kontinentalnoevropskim i anglo-amerikim.9 Deseto, shvatanje politike kod Makijavelija je republikansko, a na najdubljem nivou demokratsko. U Makijavelijevom diskursu pojam politike (politico) je u tesnoj vezi sa pojmom politiki ivot (vivere politico). Pojam politike (politico) Makijaveli koristi da bi oznaio vlast ogranienu zakonom, suprotstavljajui je tiranskoj vlasti (Viroli, 1993: 152). Vladavinu zakona preporuuje i kneevskoj vlasti i vladavini naroda. U graanskom ivotu (vivere civile), a jo vie u republici nema izuzetaka od vladavine zakona, a privilegije se ne mogu tolerisati (Viroli, 1993: 153). Makijaveli kae kako su bogati i moni zbog toga uvek nezadovoljni i nastoje da sebe postave iznad zakona. Za Makijavelija, kao i njegove republikanske uzore, politika se ne bavi samo formalnom strukturom konstitucionalnoga poretka. Primarni cilj politike je da oblikuje politiku strast graana i obui ih za praktian ivot u zajednici. Makijaveli vie puta ponavlja da grad koji eli da ivi politiki, zahteva dobre, vrle i nekorumpirane graane. U tom smislu izraz politiki ivot (vivere politico) bavi se realnim ivotom grada, ali oznaava i etos grada koji je renesansni pandan antikom prudentia civilis. Ali za razliku od antikog prudentia civilis, koji je podrazumevao da graani posvete svoju najveu brigu ouvanju9 ire o tome u V. Pavlovi, Civilno drutvo i demokratija, FPN, igoja, Beograd, 2004.

58


mira i sloge, Makijaveli naglaava da graani moraju da naue da ouvaju vivere politico bavei se drutvenim konfliktima zajednice (Viroli, 1993: 157-8). Moda je zanimljivo, mada ne udi, to u Vladaocu Makijaveli ni jednom nije upotrebio re politico. Kao to vlast vladara, nasledna ili novoosvojena, ne moe biti izjednaena sa civitas, tako ni umetnost ouvanja vlasti princa ne koincidira sa umetnou institucionalizacije i ouvanja vivere politico (Viroli,1993: 161). Makijavelijev savet za ouvanje i unapreenje politikog ivota republike je nedvosmislen: najvii javni poloaji (magistrati) moraju biti otvoreni i dostupni najboljim graanima. On tu sledi primer Rimske republike u kojoj je graanska vrlina bila nagraivana i u kojoj siromatvo graana nije bilo nepremostiva prepreka za pristup vlasti i dobijanje visokih politikih poloaja (Machiavelli, 1985: 328). A sutinu Makijavelijevog shvatanja politike ini mi se da je najpreciznije odredio Slobodan Jovanovi, kao vetinu zadovoljavanja dravnih interesa nasuprot svim drugim interesima ( Jovanovi, 1935: 188). O REPUBLICI I SLOBODI Da je Makijaveli, pre i iznad svega, bio pero republike, kako kae Slobodan Jovanovi, smatra veliki broj tumaa njegovog dela. Jedan od prvih koji je jo sredinom sedamnaestog veka ukazao na doprinos Makijavelija razvoju republikanske teorije bio je Dejms Harington ( James Harrington). Harington je bio vatreni oboavalac Makijavelija zbog njegovog ponovnog otkria republikanskog ideala, kao protivtee politici tiranije (Viroli, 1993: 144; Sabine, Thorson, 1989: 460). Meu sadanjnim najistaknutijim tumaima Makijavelija ovu poziciju dele Kventin Skiner (Quentin Skinner), Mauricio Viroli (Maurizio Viroli) i Don Pokok ( John Pocock). Sva trojica pokazuju kako se republikanski jezik Makijavelija izgradio oko koncepta virtu (vrline) i vivere civile (graanskog ivota) (Fasano Guarini, 1993: 18; Skinner, 1993: 139; Skinner, 1992: 72; Viroli, 1993: 153). Na politiku je Makijaveli prvenstveno gledao kao na umetnost voenja grada-republike. Skiner smatra da je Makijaveli uspeo da uklopi svoje osnovne politike ideje u tradicionalni okvir ranog italijanskog republikanizma povezujui koncepte slobode (liberta), zajednikog dobra (bene comune) i veliine (grandezza) grada-republike. (Skinner, 1993: 137). Po Makijaveliju najvii je cilj republike graanska slava i veliina u istorijskom smislu (grandezza). Makijaveli je, takoe, ukazao na vezu izmeu veliine (grandezza) i slobode (liberta). Evo ireg izvoda iz Rasprava.. koji to najbolje potvruje: Iskustvo pokazuje da su gradovi poveavali posede i bogatstvo samo dok su bili slobodni. I zaista je divota, pie Makijaveli, pomisliti koliku je veliinu dostigla Atina u stotinu godina poto se oslobodila Pizistratove tiranije. Jo je vie divljenja dostojno do kolike se veliine uzdigao Rim poto se oslobodio svojih kraljeva. Uzrok je lako shvatiti, jer veliina gradova ne dolazi od pojedinanog nego od opteg dobra. A nema sumnje da su opte dobro potovale samo republike, jer sve to tome doprinosi u njima se ostvaruje, pa makar bilo i na tetu ovog ili onog pojedinca. Makijaveli tu dodaje da je toliko drugih kojima opte dobro koristi, da je mogue nastaviti s takvim poretkom i protiv raspoloenja pogoene manjine (Machiavelli, 1985: 235).


59

O tome koliko je Makijaveli uzdizao vrednost slobode neka potvrdi naredni izvod: Gradovi i pokrajine to posvuda ive u slobodi doivljuju golem napredak. U njima imade vie stanovnitva, jer su brakovi slobodniji i ljudi ih vie ele, jer svako rado daje na svet decu koju smatra da moe ishraniti, znajui ne samo da se raaju slobodni a ne robovi, nego i to da pomou svoje vrline mogu postati znaajnim graanima, videi kako se uviestruuje bogatstvo, i na podruju kulture i na podruju umetnosti. Svako, naime, rado poboljava ivot i nastoji stei imovinu znajui da e, kad je stekne, moi u njoj uivati (Makijavelli, 1985: 237). Vezu izmeu slobode i veliine Makijaveli iskazuje i na negativan nain: im nad slobodnim ivotom zavlada tiranija, najmanje je zlo koje zadesi grad to vie ne napreduje i ne poveava mo i bogatstvo, nego se veinom, pae uvek, dogaa da nazaduje (Machiavelli, 1985: 236). Makijavelijevu posveenost slobodi potvruju i sledei njegovi stavovi: Nije, dakle, udo to su stari narodi s toliko mrnje progonili tirane, a voljeli slobodan ivot i to je sama rije sloboda meu njima stekla toliko potovanje... Nije udno ni to da se narodi estoko osveuju onima koji su mu oteli slobodu (Machiavelli, 1985: 236). Na slian nain Makijaveli govori o vrednosti slobode u Istoriji Firence. U usta jednog od delegata Sinjorije koji su doli kapetanu Gualtieriju (vojvodi od Atine, koga je na zahtev Fiorentinaca poslao napuljski kralj, i koji e prigrabiti svu vlast u gradu), Makijaveli stavlja, izmeu ostalog, i sledee rei: Vi elite podvrgnuti u ropstvo grad koji oduvijek ivljae slobodno; jer i gospodstvo to ga neko dopustismo napuljskim kraljevima bijae saveznitvo, a ne ropstvo. Jeste li posmislili koliko je vano i junano, u jednom ovakvom gradu, ime slobode (kurziv V. P), koje nikakva sila ne ukrouje, nikakvo vrijeme ne troi i nikakva zasluga ne nadoknauje. I jo: Kojim to svojim elima vi elite nadoknaditi slast slobodna ivljenja, ili nagnati ljude da se lie elje za sadanjim stanjem? Ni da svojoj vlasti dodate cijelu Toskanu, ni da se svaki dan u ovaj grad vratite kao pobjednik nad naim neprijateljima (....) i kad bi vam navike bile svete, postupci blagi, presude pravedne, ne bi bilo dovoljno da vas vole; i ako biste to pomislili, prevarili biste se, jer onome tko se sviknu ivjeti odrijeen, teak je svaki lanac i svaka spona ga stee (kurziv V. P) (Machiavelli, 1985b: 104). Makijavelijeva teza o optem dobru (bene comune, common good) iskazuje se, prema Skineru, takoe u dve forme: negativnoj i pozitivnoj. Negativni oblik ove teze Makijaveli iskazuje stavom da se opte dobro krajnje retko moe postii pod vladavinom monarha ili princa. Pozitivna forma Makijavelijeve teze je, da jedini nain da se opte dobro promovie, sastoji se u ouvanju republikog oblika vladavine (Skiner, 1993: 139). To je stanje u kome se ljudi takmie oko privatne i javne koristi, pa se i jedno i drugo divno poveava. Postoje, po Makijavelijevom miljenju, dva suprotstavljena pogleda u svakoj republici, onaj koji imaju oni koji vladaju, i onaj koji imaju obini graani. Svi zakoni koji uveavaju slobodu roeni su u nejedinstvu ova dva suprotstavljena gledita (Machiavelli, 1985: 161). Kada govori o vrlini vladanja, Makijaveli neosporno misli na republikansku vrlinu kao okvir politikog ivota. Dobro republikama dolazi, po njemu, ili od vrlina pojedinaca ili od vrlina graana. Da bi ustanove republike bile ive potrebna je vrlina graana koji e se hrabro boriti da one eluju, nasuprot moi onih koji ih se ne dre (Machiavelli,

60


1985: 289). Instruktivno je trausovo tumaenje po kome Makijaveli razlikuje republikansku vrlinu od moralne vrline. Makijaveli razlikuje vrlinu od dobra i zato da bi republikansku vrlinu razlikovao od moralne. Dobrota nije uvek saglasna sa javnim dobrom, dok je vrlina uvek nuni uslov za njega (traus, 1983: 76). Tu traus podsea na poznate Makijavelijeve stavove da je najbolje sredstvo jaanja republike bogata drava i siromaan narod, a da su jednostavnost i strogost najjasniji znaci republikanske vrline. Ukazujui da je po Makijaveliju republikanska vrlina stvarna istina moralne vrline, traus jo kae: Republikanska vrlina predstavalja odanost javnom dobru i sadri sve sklonosti koje doprinose javnom dobru (ukljuujui i suprotne sklonosti kao to su plemenitost i surovost, ukoliko doprinose dobru republike) (traus, 1983: 82). U pogledu klasifikacije oblika vladavine Makijaveli, preko Polibija, sledi Aristotela. Aristotelovoj podeli na monarhiju, aristokratiju i politeju, kod Makijavelija odgovara klasifikacija na principat, optimat i narodnu ili puku vladavinu. Kae da mudriji (tu misli pre svega na Aristotela) smatraju da postoji est vrsta vladanja od kojih su tri navedene dobre i njima tri odgovarajue loe vladavine. Tako principat (ili monarhija, bazileja) lako postaje tiranija; optimat (ili aristokratija) lako prelazi u oligarhiju ili vladavinu bogatih; a politeja lako sklizne u lo oblik demokratije, razuzdanu vladavinu (ohlokratiju ili vladavinu oloa). Makijavelijeva izvorna klasifikacija oblika vladavine i njihovih iskvarenih varijanti glasi: Principato Tiranide; Ottimato Stato di Pochi; i Governo popolare Governo Lisenzioso (Grubia, 1985: 157). Mada se u pogledu promena ovih oblika vladavine koleba izmeu Polibijevog shvatanja o ciklinom, krunom kretanju istorije i Aristotelovog izvornog shvatanja o meovitom tipu vladavine kao najboljem on ipak smatra da promena pojedinih oblika vladavine zavisi od dva osnovna principa: vrline (virtu) i sree (fortuna) . Makijaveli se oigledno odluuje za meoviti ili kombinovani oblik vladavine: Smatram, prema tome, da su svi navedeni oblici vladavine pogubni, jer su one tri dobre vrste kratkotrajne, a tri slabe su nevaljale. Budui da oni to pametno donose zakone znadu za tu manu, izbjegavaju svaki od tih naina sam po sebi, pa izaberu jedan koji je sadravao sve ostale, smatrajui ga vrim i postojanijim, jer se u istom gradu isprepliu principat, optimat i puka vlast (Machiavelli, 1985: 159). Po Makijavelijevom miljenju Rimska republika se uvrstila tek kada je pored konzula i Senata (to jest principata i optimata) uvela i tree svojstvo koje reprezentuje elemente narodne vladavine - narodne tribune. Tako je republika postala savrenom (Machiavelli, 1985: 160). Dakle, u savrenoj republici postoji raznovrsnost oblika vlasti. To samo u naznaci podsea na neto to e se mnogo kasnije nazvati podela i ravnotea vlasti. Oigledno ovde nije re o razlikovanju zakonodavne, sudske i izvrne vlasti, ve o odnosima vlasti izmeu inokosnih nosilaca politikog autoriteta (konzula), kolektivnog predstavnika bogatih i uglednih (senata) i predstavnika obinih graana (narodni tribuni). Zanimljiva je i njegova argumentacija protiv naslednih oblika vlasti. Makijaveli kae da su u poetku drutvenog i politikog organizovanja malobrojni stanovnici za svoje voe birali najsnanije i najsranije. Sa spoznajom pravde i uvoenjem kazni poeli su da razlikuju dobro i loe, pa u biranju vladara nisu ili za snanijim, ve za onim ko je pametniji i pravedniji. Prestanak izbornosti vladara i poetak nasleivanja vladarskih funkcija dovodi do odroavanja i uzurpacije (Machiavelli, 1985: 158).


61

Makijavelijeva koncepcija republikanizma je dinamina i rauna sa kljunim drutvenim konfliktima kao osnovnim pokretaima ureenja ivota i razvoja zajednice. To je nalaz koji u potpunosti potvruje savremena politika sociologija. U svakoj republici, kae Makijaveli, vladaju dva razliita raspoloenja, jedno u narodu drugo u velikaa. Predhodno pomenutoj savrenosti rimske republike pridonela je nesloga izmeu plebstva i Senata, jer su iz tih sukoba nastajali zakoni u korist slobode. A da je rimska drava bila mirnija, nepovoljna bi posljedica bila u tome to bi bila jo slabija, jer bi joj se prekinuo put prema veliini do koje je dospela. Da je uklonio razloge pobunama, Rim bi uklonio i razloge svojem jaanju (Machiavelli, 1985: 164-5). Znaaj konflikata i javnog iskazivanja nezadovoljstva za zdrav ivot republike Makijaveli formulie na jo direktniji nain. On kae da graani treba da imaju pravo i mogunost da iskau svoje nezadovoljstvo i da podignu optubu protiv svakoga ko se ogrei o slobodu u republici. Ako im nije dozvoljeno da iskau nezadovoljstvo i srdbu kroz institucije drave, oni e ih iskazati nedozvoljenim sredstvima i na nedopustiv nain, to upropauje republiku. I nita toliko ne osigurava i ne uvruje republiku nego zakoni koji omoguavaju da takva raspoloenja nau oduka (Machiavelli, 1985: 166). Makijaveli je svestan vanosti zakona za zdrav ivot drave i politike zajednice i smatra da nema gore stvari za republiku nego kad se donese zakon pa se ne potuje, pogotovu kad ga ne potuje onaj koji ga je doneo. Potvrdu za Makijavelijevo uvaavanje opteg dobra nalazimo i u njegovoj kritici korupcije. Osnovni uzroci koji dovode do korupcije su po njemu moralna degradacija, loe vaspitanje i loa vera. Korumpirani graanin je, po njemu, onaj koji svoje line ambicije ili prednosti svoje stranke stavlja iznad opteg dobra. Podstaknut svojim gorkim iskustvom politikog pada, Makijaveli savetuje da republika treba da polae vie poverenja u graanina koji je s vieg poloaja siao da slui na manjem, nego u onoga koji se s manjeg popeo na vlast u viem (Machiavelli, 1985: 202). Ako graani deluju samo u korist svojih privatnih i partijskih interesa to e uvek dovesti do politike korupcije i razaranja slobodnog naina ivota. Makijaveli je tu otar kritiar tadanje italijanske stvarnosti i sopstvenog drutva, za koje smatra da ima mnoge simptome dekadencije i korumpiranosti. Uporeujui antiko doba sa sopstvenim, on na jednom mestu kae: da vrlina koja je onda prevladavala i porok koji sada prevladava nisu jai od sunca, moj bi govor bio suzdraniji (Machiavelli, 1985: 232). Moda tu, u toj razoaranosti sopstvenim vremenom i porocima koji su u njemu vladali, lee neka objanjenja Makijavelijevog nepovoljnog miljenja o ljudskoj prirodi, kao i neosporne protivurenosti izmeu oduevljenog branioca rimske republikanske tradicije, na jednoj, i advokata neke vrste prosveenog despotizma, koji treba da ujedini Italiju i da izlei njeno bolesno drutvo, na drugoj strani. Mudro utemeljena republika zahteva, kae Makijaveli, uspostavljanje uvara slobode. Neke su republike (poput Sparte) ulogu uvara slobode poveravale aristokratiji, a druge (poput Atine, Rima i Firence) tu su ulogu poveravale graanima, puku. Demokratski karakter republikanizma kod Makijavelija dolazi do izraaja u jasno iskazanom uverenju da je narod (puk) najbolji uvar slobode. elje su slobodnih ljudi retko kada opasne za slobodu, jer im je povod ili potlaenost ili bojazan da ne budu potlaeni. Kad graani uvaju slobodu s razlogom se za nju vie brinu (Machiavelli, 1985: 161, 162).

62


Saglasno ovome je i njegovo miljenje da su republike dugovenije od vladavine pojedinaca. Makijaveli kae da je republika dugovenija i da joj je fortuna due sklona nego vladavini pojedinaca, jer se ona moe bolje prilagoditi vremenima nego vladar, zbog razliitosti graana koji u njoj ive (Machiavelli, 1985: 308). Sutina Makijavelijevog republikanizma moe se sumirati u sledea dva povezana stava: prvo, grad ili bilo koja politika zajednica, ne moe postii veliinu ukoliko nema slobodan nain ivota; i drugo, slobodan nain ivota ne moe opstati ukoliko nema republikanskog ureenja. MAKIJAVELIJEVO SHVATANJE MOI Opteprihvaen stav je da se itavo Makijavelijevo uenje o politici moe svesti na uenje o moi. Izmeu politike i moi, po njemu, postoji znak jednakosti. Uspostavljajui znak jednakosti izmeu politike i moi, odnosno polazei od shvatanja da je politika vetina ili umetnost dolaska na vlast, ouvanja vlasti i uveanja moi, Makijaveli daje itav niz saveta vladaru kako se to moe postii. Te savete moemo grupisati u nekoliko tema, koje u osnovi konstituiu Makijavelijevu teoriju moi. Po mom uvidu i tumaenju, Makijavelijeva teorija moi sadri sledeih deset osnovnih elemenata, dimenzija ili svojstava i karakteristika moi. Prvu karakteristiku moemo nazvati principom dvojnih izvora moi: jedna polovina njenih snaga izvire iz fortune, a druga polovina iz vrline vladaoca. Fortuna kod Makijavelija, kao to smo videli, oznaava sudbinu, ali i sreu; a vrlina (virtu) je oznaka za umenost i sposobnost vladaoca. Dakle, prvi i najoptiji elemenat Makijavelijeve teorije moi odnosi se na ulogu sudbine, odnosno sree, na jednoj, i vetine, odnosno umenosti vladara, na drugoj strani. Makijaveli uopte, pa i u pitanjima moi, odbacuje kruti determinizam sudbine, jer bi to, kae, znailo da stvarima u svetu upravljaju sudbina i Bog, da ljudi svojom mudrou ne mogu da utiu na njih, i da tu nema leka (Makijaveli, 2004: 101). Po njegovoj proceni sudbina moe da odluuje u polovini naih dela, a ostalo zavisi od ovekovih sposobnosti. Mo sudbine je vea tamo gde ovek nema hrabrosti da joj se suprotstavi. Za oznaku sudbine Makijaveli upotrebljava termin fortuna, koja ima dva znaenja pored sudbine ili kobi, znai i sreu ili sluaj.10 Poznato je Makijavelijevo uporeenje fortune sa enom, la fortuna e la donna, ali i uputstvo koje govori kakav je u to vreme bio opti stav prema enama. Sudbina je ena, te ko hoe njome da zavlada treba da je tue i kroti. I dodaje: I vidi se da je pre savladaju naprasiti nego oni koji postupaju hladno. I stoga je uvek, kao ena, prijateljica mladia, zato to su nesmotreniji, besniji, pa joj i odvanije zapovedaju (Makijaveli, 2004: 104). Ma koliko skandalozno zvuao ovaj citat u nae vreme, on na grub nain i neprikladnom metaforom reprezentuje ideju Renesanse o ljudskim potencijalima u oblasti politike. Zbog svega toga je Makijavelijevo miljenje i savet da se na vlasti due odrao onaj ko se manje oslanjao na sreu, a vie na10 U engleskom jeziku imenica fortune ima jo dva znaenja: bogatstvo i budunost, a kao glagol znai dogoditi se, sluiti se.


63

vetinu. Sudbina vladarima i monicima dodeljuje samo srene prilike, a od umenosti ovih zavisi kako e to iskoristiti (Makijaveli, 2004: 28). Drugo svojstvo moi, po njegovoj koncepciji, moe se odrediti kao princip etike indiferentnosti. Mo je ravnoduna u odnosu na moral. Postizanje, odravanje i uveanje moi je dovoljno opravdanje za upotrebu svih sredstava. Uspeh moi je ona legitimacija koja pokriva primenu i najokrutnijih dela. Moglo bi da se kae da je druga bitna odlika Makijavelijeve koncepcije izjednaavanje vrline i moi u uvenoj formulaciji da cilj opravdava sredstva. Da bi se ovo izjednaavanje bolje razumelo neophodna je i jedna etimoloka napomena. Za oznaku vrline Makijaveli koristi izraz virtu, koji ima latinski koren u rei virtus sa znaenjem estitosti i vrline, ali i dodatnim znaenjem muevnosti i sranosti, odnosno sposobnosti. Razlog moi je taj koji odreuje ta se moe koristiti u borbi za njeno ostvarenje ili opstanak na vlasti. Makijaveli je prvi i najvei pragmatista u politici; sve to je efikasno i uspeno, dozvoljeno je. Opravdanje neke mere, postupka ili osobine vladaoca nije podlono apriornom moralnom vrednovanju, ve samo naknadnom, aposteriornom procenjivanju sa stanovita da li je bilo uspeno ili ne. Takvo procenjivanje je indiferentno u odnosu na moralne vrednosti. Izmeu moi i etike uspostavlja se neobian odnos: sve to ide u prilog moi vladaoca je etiki dozvoljeno. Trea karakteristika moi moe se oznaiti principom prednosti odbojne (averzivne) nad privlanom (insentivnom) stranom moi. Ovaj elemenat u Makijavelijevoj teoriji moi povezan je sa njegovim shvatanjem glavnih odlika ljudske prirode, o emu e kasnije biti neto vie rei. Tu je kljuno pitanje da li mo vladaoca treba da bude zasnovana na ljubavi ili strahu podanika? Makijaveli u principu nema previsoko miljenje o ljudima. Smatra da je ljudska priroda nepostojana i da ih je lako u neto ubediti, ali teko ih je odrati u tome. Zato kae da mo vladara ne moe da zavisi samo od volje ljudi i sudbine, jer su to dve veoma prevrtljive i nestabilne stvari. Mada na jednom mestu istie da su tenje naroda asnije od tenji velikaa (Makijaveli, 2004: 45), na drugom upozorava vladaoca da u nesrenim vremenima kada su dravi potrebni graani malo ih je na usluzi (Makijaveli, 2004: 47). Takoe kae, da zbog novih dobroinstava, ljudi ne zaboravljaju stare uvrede; kao i da ljudi vreaju iz straha ili mrnje. I pored toga, Makijavelijev odgovor vladaocu na kljuno pitanje, da li je bolje da ga ljudi vole ili da ga se boje, vrlo je jasan i precizan. Vet vladalac e uiniti da ga se ljudi istovremeno i boje i da ga vole. Ali, kako to najee nije mogue, on nudi sledee reenje kao savet vladaocu. Odgovor je: poeljno bi bilo i jedno i drugo; ali poto je teko sloiti ovo dvoje, mnogo je sigurnije, kada ovek ve mora biti bez jednog, da te se boje nego da te vole (Makijaveli, 2004: 70, 71). Razlog za takav odgovor nalazi u ljudskoj prirodi. Jer o ljudima uopte, moe se rei ovo: nezahvalni su, nepostojani, pritvorni, bee od opasnosti, lakomi su na dobit: i dok im ini dobro, sasvim su tvoji, nude ti svoju krv, imanje, ivot, decu, kao to sam ranije rekao kad nema potrebe; ali, zadesili te nevolja, okreu glavu od tebe (Makijaveli, 2004: 71). Dakle, po Makijaveliju, mo vladaoca je sigurnija ako se zasniva na strahu, nego na ljubavi podanika (ako ve ne moe na oboje, to bi bilo najoptimalnija kombinacija). Dananja politika formula koja se popularno naziva taktikom tapa i argarepe jednim delom izraava ovu Makijavelijevu dimenziju moi. Iz svega ovoga moe se zakljuiti da je, po Makijavelijevom miljenju, mnogo prirodnija i stabilnija veza izmeu moi i straha, nego izmeu moi i ljubavi.

64


etvrta dimenzija Makijavelijevog shvatanja moi sadrana je u postulatu o izboru najmanjeg zla. Mo vladaocu slui da manjim neprijatnostima predupredi vee. Makijavelijevo shvatanje moi uvek ima u sreditu panje dve vane i meusobno vezane ideje vodilje: prva, da je politika mo sama sebi cilj; a druga, da njeno osvajanje, uveanje i odravanje mora da bude efikasno. Priroda je stvari kod moi takva, kae Makijaveli, da ovek, odnosno vladalac, kako god se trudio da izbegne jednu nevolju, nailazi na drugu. Imajui to u vidu on formulie svoj postulat moi kao izbora najmanjeg zla na sledei nain: Mudrost se sastoji u tome da se umeju prepoznati velike neprijatnosti, te da se izabere izmeu njih najmanja (Makijaveli, 2004: 95). Makijaveli odobrava upotrebu okrutnih sredstava i dela, ali razlikuje situacije u kojima su ona upotrebljena dobro ili loe. Dobro upotrebljena mogu se nazvati ona (ako se zlo sme nazvati dobrim) koja se ine odjednom, iz potrebe da se vladalac osigura, a potom se ne nastavljaju nego se preobraaju, u stvari to je mogue korisnije za podanike. Loe upotrebljene su one svireposti koje, mada u poetku malobrojne, vremenom pre rastu nego to nestaju (Makijaveli, 2004: 43). Valadaoci koji upotrebljavaju okrutna dela i svireposti na ovaj drugi nain, nemaju po njegovom miljenju, velike izglede da se dugo odre na vlasti. Peti elemenat u Makijavelijevoj koncepciji moi moe se nazvati formulom o tri stuba moi. Ta tri stuba, na kojima poiva i na koje se oslanja mo, su dobri zakoni, vojska i veliki poduhvati. Po njegovom miljenju glavni temelji svih vladavina, kako novih, tako starih ili meovitih, jesu dobri zakoni i vojska (Makijaveli, 2004: 53). Na par drugih mesta ovome e dodati i znaajna dela i velike poduhvate, koji slue kao dobri primeri. U pogledu donoenja dobrih i uvoenja novih zakona Makijaveli ukazuje koliko je to osetljiv i rizian posao. Njegov opti savet je da razuman ovek treba da ide stazama koje su probili veliki ljudi i da podraava one koji su bili bolji (Makijaveli, 2004: 27). to se tie znaaja vojske kao stuba moi, potrebno je podsetiti na Makijavelijev stav da ne moe biti dobrih zakona gde nema dobre vojske, a gde su dobre vojske treba da ima i dobrih zakona (Makijaveli, 2004: 53). Dakle, kao da u pogledu vanosti i znaaja za mo drave Makijaveli stavlja stub vojske ispred stuba zakona. Za potvrdu toga dovoljno jasno govori njegovo upozorenje da su svi naoruani proroci pobedili, a nenaoruani propali (Makijaveli, 2004: 30). Za razliku od tada rairene prakse u Evropi, Makijaveli savetuje da e se mudar vladalac sluiti svojom, a ne najamnikom vojskom (Makijaveli, 2004: 59). Smatra da je najamnika vojska nepouzdana i teko ju je kontrolisati. U naelu savetuje vladara da pre zadovolji narod nego vojnike. I najzad, to se dobrih primera i velikih dela tie, kae: Nita ne podie toliko ugled vladaoca koliko veliki poduhvat i junaka dela (Makijaveli, 2004: 92). estu dimenziju moemo oznaiti kao dvostruko Janusovo lice moi: zakon i sila. Mo se, naime, po Makijaveliju, jednom stranom zasniva na zakonu, a drugom na sili. Sila pak ima dva oblija: lukavstvo lisice i odvanost lava. Kao to se, dakle, vidi, Makijaveli u razmatranju dva razliita lica moi nudi dvostepeni bifokalni model. Na prvom, optijem nivou, Makijaveli pokazuje da u dravi postoje dva naina borbe i moi: zakonom i silom. Istina, priznaje da je prvi vie svojstven oveku, a drugi ivotinjama, ali poto prvi esto nije dovoljan, mora se pribei drugom. Zato tvrdi da svaki vladalac treba da ume da se


65

ponaa i kao ovek i kao ivotinja (Makijaveli, 2004: 73).11 Vladalac, dakle, treba da bude i jedno i drugo; zato to jedno bez drugog nije trajno. Na sledeem nivou, na kome se vladalac ugleda na ivotinje, Makijaveli pravi poznatu razliku na ponaanje u stilu lava i u stilu lisice. Treba biti lisica, pa poznavati zamke, i lav, pa zaplaiti vukove (Makijaveli, 2004: 74). Svojstva koja, po ugledu na lava, treba da krase vladaoca su hrabrost, sranost, nepopustljivost, agresivnost, odlunost. Osobine koje treba da ima, po ugledu na lisicu, su lukavost, promiljenost, opreznost, brzina, prevrtljivost. U vezi sa ovim poslednjim svojstvom njegov savet je vrlo izriit: Mudar vladalac ne treba da se osvre na datu re kada je to protiv njega i kada su nestali uzroci koji su ga naveli da ga da (Makijaveli, 2004: 74). Dananji politiari se uglavnom dre prvog dela ovog saveta, to jest lako zaborave ili pogaze datu re, raunajui izmeu ostalog, i na kratko politiko pamenje masa. Makijaveli, dalje, savetuje vladaoca da drugima poveri sprovoenje neprijatnih i okrutnih stvari, kako bi na njih prebacio mrnju naroda. Sedmi kljuni momenat u Makijavelijevom shvatanju moi je razlika izmeu stvarne i virtuelne moi. Ova osobina moe se iskazati i kao simultano realno i prividno dejstvo moi. Makijaveli smatra da mo deluje istovremeno i kao realna i kao virtuelna snaga. Uspostavljanjem ove distinkcije on je neobino blizak idejama i fenomenima naeg doba. Makijaveli, naime, smatra da je za mo i odgovarajue osobine vladara bitniji izgled, pojava i utisak nego realno stanje stvari. Kad nabraja osobine koje vladaocu mogu doneti pohvale ili pokude (dareljivost ili grabljivost; svirepost ili blagost; verolomnost ili pouzdanost; blagost ili surovost; ovenost ili oholost, ednost ili pohotnost; sranost ili malodunost; upornost ili popustljivost; ozbiljnost ili lakomislenost; pobonost ili nevernost) on zna da bi bilo lepo da vladalac ima samo one koje se smatraju dobrim (Makijaveli: 2004: 66). Ali kako nije mogue da jedan ovek ima sve te, i samo pozitivne, prvonavedene osobine, Makijaveli kae: Jednom vladaocu, dakle, nije potrebno da ima sve ranije navedene osobine, ali je potrebno da se pravi da ih ima (kurziv V. P). I dodaje: Usudiu se da kaem i ovo: kada vladalac ima ove osobine i slui se njima, tetne su, a kada se pravi da ih ima, korisne su (Makijaveli, 2004: 74). Time Makijaveli ukazuje na dve vane osobine ili svojstva moi. Jedno svojstvo je, da je mo relaciona kategorija, drutveni odnos. To je prema javnosti otvorena odlika moi. Drugo svojstvo ukazuje takoe na jednu znaajnu, ali esto prikrivenu, dimenziju moi. Naime, veliina ili opseg i uticaj ili dejstvo moi ne zavise samo od realnih kapaciteta osobe koja ih nosi i emituje, nego i od percepcije i utiska svih onih koji to emitovanje moi primaju. Zbog toga je mo, od svojih prvih magijskih oblika, preko raznih politikih rituala, svetkovina i parada, pa do medijskih prezentacija naih dana, nastojala da mnogim spoljnim i virtuelnim obelejima ostavi to snaniji utisak kod onih kojima je namenjena i nad kojima se primenjuje. U takvim situacijama ponekad se sreemo sa paradoksom: mo se otkriva u svom virtuelnom obliku, da bi to bolje prikrila svoje realno lice.11 Ovde se Makijaveli poziva na stare pisce i primer Ahila, koga su poverili na vaspitanje kentauru Hironu, koji je bio pola ovek a pola ivotinja.

66


Osmo svojstvo moi je njena temporalnost, odnosno vezanost za vreme i pogodan momenat ili kako bi se to danas reklo tajming (timing). Pogodan momenat i voenje rauna o duhu vremena su vane dimenzije moi vladaoca. Uporeujui dravne nevolje sa boleu, Makijaveli upozorava na sledeu slinost. Kao i kod bolesti koje se u poetku lako lee, a teko ustanovljavaju, tako je i sa dravnim nevoljama i pitanjima moi: kada se saznaju na vreme brzo se i lake lee; kada se dopusti da uzmu maha, nema im vie leka (Makijaveli, 2004: 18). Makijaveli kritikuje mudre ljude svoga doba koji savetuju da se treba uzdati u vreme. Za razliku, recimo, od Perikla koji je imao obiaj da kae nestrpljivim grkim vojskovoama, Ako ne verujete meni, posluajte najboljeg savetodavca vreme, Makijaveli otroumno zapaa da vreme goni pred sobom sve, te moe da donese dobro koliko i zlo, zlo kao i dobro (Makijaveli, 2004: 18). Na drugom mestu, opet, kae kako ni jedna stvar ne moe koditi vremenu koliko vreme samo (Machiavelli, 1985b: 121). Samo u jednom sluaju vreme i brzina akcije nemaju prednost: kad je u pitanju krajnje nepovoljan odnos realnih snaga. U takvim situacijama vreme ustupa pred snagom moi. Tako Makijaveli kae: Kad nevolja u dravi ili protiv drave naraste, spasonosnije je dobivati na vremenu, nego se s njom sudariti... Kada se pojavi opasnost u republici ili protiv republike, uzrokovana unutranjim ili izvanjskim razlozima, i postane toliko velika da svakog uplai, mnogo je sigurnije dobivati na vremenu nego se pokuavati s njom sukobiti, jer oni to pokuavaju opasnost smanjiti esto jaaju njezinu mo i ubrzaju zlo kojeg su se bojali (Machiavelli, 1985a: 198). Videli smo da Makijaveli ne savetuje da se vladalac osloni samo na fortunu, jer onaj vladalac koji se sav oslanja na sreu, propada im se srea promeni. I dodaje vano upozorenje koje se tie odnosa moi i vremena: Smatram jo da je srean onaj koji se u svojim postupcima rukovodi duhom vremena, pa, prema tome, da je nesrean onaj iji postupci nisu u skladu s vremenom (Makijaveli, 2004: 102). Pored ovog generalnog upozorenja Makijaveli daje vladaocu jo neke savete koji imaju temporalni znaaj, a od kojih izdavajam sledea dva. Prvi, uvrede treba initi sve zajedno kako bi, prolazei bre, manje vreale; dobra dela treba initi malo pomalo kako bi se u njima vie uivalo (Makijaveli, 2004; 43). I drugi, ljude vie zaokupljaju sadanje stvari nego prole (Makijaveli, 2004: 100). Deveta dimenzija moi je veto mo. Pored pune ili aktivne moi, Makijaveli ukazuje i na tzv. negativnu ili veto mo. Veto mo je ona vrsta umanjene moi koja nije sposobna da nametne neku odluku, ali zato ima snage da sprei i zaustavi nepoeljno reenje. U tom pogledu mo, po Makijaveliju, ima dva vida, ili dva oblika i naina delovanja. Jedan moemo nazvati, aktivnim, a drugi, pasivnim vidom moi. Aktivni vid moi je u njenoj sposobnosti da nametne svoju volju i reenje. To je potpuniji vid moi, od pasivnog, u kome se mo ispoljava kao sposobnost da se neto sprei, ali ne i da se postigne. Analizirajui primer vladavine ezara Bordije vojvode Valentina, Makijaveli ukazuje na njegovu ulogu u izboru pape, nakon iznenadne smrti njegovog oca, pape Aleksandra VI. ezare Bordija, ve teko bolestan, nije mogao da nametne izbor novog pape, ali je jo uvek imao dovoljno moi da sprei izbor koji njemu ne bi odgovarao. Makijaveli komentarie to na sledei nain: Ako nije mogao uiniti da papa postane onaj koga je on hteo, mogao je bar udesiti da ne postane onaj koga on nee (Makijaveli, 2004: 37). Dananjom


67

terminologijom reeno, mo se moe iskazivati i kao negativna ili veto mo, to jest kao sposobnost da se zaustavi nepoeljno reenje. Veto mo se danas koristi u onim kljunim i osetljivim situacijama u kojima je potreban konsensus, to jest saglasnost, svih uesnika u odluivanju. Ponekad se ustavom daje efovima drava da mogu da zaustave donoenje nekih zakona, a jo ee se primenjuje u konfederativnom tipu politikih zajednica, meunarodnih politikih organizacija ili vojnih saveza, gde je potrebna saglasnost svih za neku odluku. Najpoznatiji dananji primer veto moi je pravo dato dravama stalnim lanicama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Deseto obeleje Makijavelijevog shvatanja moi je princip i svojstvo proraunljivosti. Proraunljivost uveava instrumentalne i kalkulabilne kapacitete moi. Kako je svet moi vladaoca enormno sloen, promenljiv i nepredvidiv neophodno je da princ ima veliku sposobnost proraunljivosti. Kako samo superljudski kalkulativni um moe da izae na kraj sa tako sloenom situacijom, vladar mora da se potrudi da uspostavi sistem i izvore informisanja, kako bi znao koje su linosti imale koristi od prethodne vladavine, a koje od nove. Na primeru pape Aleksanda VI Bordije, Makijaveli pokazuje ta je sve mogue uiniti novcem, silom i lukavstvom. Iz toga se moe zakljuiti o jednoj vanoj dimenziji moi; naime, velika mo ima velike instrumentalne kapacitete. Vladalac, dalje, mora da ohrabruje rivalitet meu razliitim grupama i strankama, kako bi mogao da lake vlada. Vladalac treba da zna koji grad moe drati strankama, a koji podizanjem tvrava. Misterija drave (arcana imperii) ili politika kao tehnologija vlasti Videli smo na prethodnim stranicama republikansko lice Makijavelija. Ali, kao to je na poetku reeno, a u prikazivanju njegove teorije politike moi, nadam se i dovoljno reljefno pokazano, slika o Makijaveliju nije jednoznana. Za mnoge je on autor koji svojim stavovima i razmatranjima izaziva ne samo duboku i trajnu nelagodnost nego i moralnu muninu (Berlin, 1994: 32, 34). Ili kako veli Majneke: Makijavelijeva doktrina bila je ma zaboden u telo zapadnog humanizma, od koga je zavapio i zaratovao sam sa sobom (navedeno prema Berlin, 1994; 42-43). Dve decenije nakon to je Makijaveli zavrio Rasprave, a samo sedam godina nakon prvog objavljivanja12 Vladaoca, Redinald Pol (Reginald Pole) objavljuje knjigu (1539. godine) u kojoj tvrdi da je upravo Makijaveli bio inspiracija za odluku Henrija VIII da raskine sa papom. Nije glavni problem u tome to je za mnoge Henri VIII bio Makijavelijev Prince u akciji, kada je proglasio sebe za poglavara Engleske crkve i usput prigrabio svojinu mnogih njenih manastira. Mnogo je vei problem to je sam Makijaveli smatran Antihristom i personifikacijom samog avola. Knjiga Vladalac je, po Polovim reima, pisana prstima samog Satane (navedeno prema Donaldson, 1992: 9).12 Zanimljivo je da je Vladalac, nakon to je cirkulirao kao tajni rukopis po evropskim dvorovima, objavljen 1532, pet godina nakon Makijavelijeve smrti, pa ostaje nejasno da li bi ga on sam uinio dostupnim javnosti.

68


Druga, manje kritina linija tumaenja Makijavelijevog dela ila je u pravcu koji mu je pripisivao intenciju da otkrije duboke antike tajne ne samo tiranske, ve svake kraljevske i prinevske vladavine. Prvi koji je povezao Makijavelija sa antikom literarnom tradicijom o tajnama vladanja (arcana imperii) bio je niko drugi do an Boden ( Jean Bodin), 1566. godine. Najzad, trei vid tumaenja uspostavlja vezu i znak jednakosti izmeu misterije vladavine dravom (arcana imperii) i novovekovne sintagme o dravnom razlogu (region di stato). Osnivaem ove kole tumaenja smatra se italijanski autor Botero, koji je ve krajem esnaestog veka (1589) gledao na Makijavelija primarno kao pisca o dravnom razlogu, mada ovaj nikad nije direktno upotrebio takvu vrstu termina (prema Donaldson, 1992: 112). Ostalo je do danas da se upotreba nemoralnih postupaka, koji se preduzimaju u ime drave, u manje ili vie izuzetnim okolnostima, opravdava interesom drave ili dravnim razlogom (raison d etat, staatsrason, reason of the state). Za razliku od koncepta dravnog razloga, Mauricio Viroli istie da u Makijavelijevom jeziku kljunu ulogu ima politika shvaena kao arte delo stato, kao umetnost voenja drave (Viroli, 1993: 161). Meutim, prema preciznijem Virolijevom tumaenju, ovde je re stato upotrebljena u uem znaenju od drave, u smislu rei status ili poloaj princa ili kralja ili teritorije kojom oni vladaju. Kasirer e, u neto drugaijoj intonaciji, oceniti da Vladalac nije ni moralna ni nemoralna knjiga, ve prirunik politike tehnike i politike vetine. Mnogi autori ukazuju na modu renesansnog vremena da se piu prirunici za vladare. Taj anr, kome pripada i Vladalac, obino se naziva kraljevo ogledalo. Ostaje meutim pitanje zato se upravo Vladalac izdvojio iz velikog broja takvih i slinih trebnika za vladare i postao predmet mnogobrojnih kontroverzi. Upravo ta injenica pokazuje da bi bilo pogreno redukovati njegovu politiku teoriju na instrumentalnu tehniku, a Makijavelija proglasiti za hladnokrvnog tehniara (kao to misli Karl mit), ili krajnjeg realistu (kao to kae Bekon). Jedan od razloga za enigmatinost slike o Makijaveliju je i u injenici da njegova politika teorija ima vie lica. Vladalc jeste delo u kome je Makijaveli, na prvi pogled, suvi i surovi realista, neprevazieni tehnolog vlasti. Ali, formulaciju njegove klasine maksime da u politici cilj opravadava sredstvo nalazimo i u Raspravama: Mudar tvorac poretka u republici, koji ne kani koristiti sebi nego opem dobru, ne svojim nasljednicima nego zajednikoj domovini, mora se truditi da sam ima svu vlast, i tko je pametan nikad nee prekoreti onoga koji e se posluiti neuobiajenim sredstvima da bi uspostavio poredak u kraljevstvu ili republici. Ako ga djelo optuuje, potrebno je da ga ishod opravda (Machiavelli, 1985: 170). Da se iz ovoga navoda ne bi doneli jednostrani zakljuci, kako u pogledu prednosti koju Makijaveli daje vlasti jednoga oveka, tako i u pogledu odnosa cilja i sredstava, potrebna su dva razjanjenja. Prvo, on odmah dodaje da ukoliko je jedan ovek i sposoban da uspostavi poredak, ono to je uspostavljeno nee dugo potrajati, ostane li na leima pojedinca, nego naprotiv, kada postane brigom mnogih i kada je mnogima stalo do toga da se to odri (Machiaveli, 1985: 170). Drugo, kod odnosa cilja i sredstava, nije re o bilo kom ishodu, ve o onom kojim se ostvaruje opte dobro, to kod Makijavelija podrazumeva ouvanje tri temelja civilnog drutva u dravi: sigurnost


69

imovine, odsutnost ugnjetavanja i slobodu. Na jednom drugom mestu, kada govori o srenom ivotu u politikoj zajednici, on e te tri vrednosti koje drava treba da brani i uva, definisati kao: sigurnost graana, uivanje u svojem bogatstvu i pravo svakoga da ima i brani svoje miljenje. Dakle, sutina Makijavelijevog principa politike vrline nije samo efikasnost, kako se esto tumai, ve efikasnost upotrebljena u korist drave i radi ostvarenja opteg dobra. Kao to je ve reeno, maksima vodilja Makijavelijeve politike teorije je koncepcija politike odluke kao izbora izmeu dva manja zla. On smatra nesretnim vladare koji se slue neuobiajenim sredstvima da bi ouvali svoj poloaj, pa preporuuje kao najbolji nain primenjivanja vladavine nastojanje da se pridobije naklonost naroda (Machiavelli, 1985: 181). Makijaveli priznaje da je najbolja tvrava koja postoji i koja moe zatiti vladaoca, to je ne biti omrznut od naroda, jer ba i kad ima tvrave, a narod te mrzi, one te ne mogu spasti (Makijaveli, 2004: 91). Vladalac sadri puno saveta koje Makijaveli upuuje vladarima. Ti saveti kod njega imaju, kako kae Meklilend, snagu politikih aksioma. O jednom od tih aksioma je ve bilo rei. Ako vladar ne moe istovremeno da obezbedi da bude voljen i da ga se plae, onda aksiom glasi: za princa je bolje da ga mrze i da ga se plae, nego samo da je voljen. Razlog za to Makijaveli nalazi u injenici da je ljubav manje sigurna osnova za prinevsku vladavinu, jer je manje stabilna i trajna od straha. Makijaveli, dalje, preporuuje da vladar, suprotno moda svojoj prirodi i karakteru, mora da naui i da ne bude dobar, i da moe da primenjuje okrutna, surova dela, mada na jednom mestu kae: Ne moe se ipak nazvati vrlinom ubijanje svojih sugraana, izdaja prijatelja, gaenje date rei, odsustvo milosra i vere. Sve to moe da donese vlast, ali ne i slavu. I dodaje: Grozna svirepost i neovenost ne doputaju da se on ubroji u velike ljude (Makijaveli, 2004: 40-41). Vladar, po Makijavelijevim savetima, treba da se ponaa pritvorno ljubazno prema svima, jer mu od svakog preti opasnost. Svako mu je potencijalni protivnik, i svako je potencijalni atentator. Zato vladar ostaje u krugu svoga dvora, porodice i savetnika. Vladar mora da se ponaa lukavo i prevrtljivo, da krije svoja oseanja i misli, da stalno bude pod maskom, kako bi lake demaskirao sve druge (McClelland, 2003: 155, 156). Uprkos svemu ovome, Makijaveli o apsolutnoj vlasti, u osnovi misli vrlo kritiki, jer kae da ona za kratko vreme iskvari narod. Makijaveli, dakle, nipoto nije ljubitelj okrutnih dela, jednostavno zbog toga to je protivnik tiranije, a pobornik republike. To se najjasnije vidi iz njegovog radikalnog stava prema tiranima: ako su za lijeenje bolesti naroda dovoljne rijei, za vladarovu je bolest potrebno oruje (Machiavelli, 1985: 228). Dakle, on je pristalica tiranicida, prava na ubistvo tiranina. Sa druge strane, u republici se, po njegovom miljenju, nikad ne bi smelo da dogodi neto to se mora reavati izvanrednim merama. Ono to Makijaveli eli da kae kad dozvoljava ili trai da se vladalac ponaa okrutno je, da se u politici nita ne postie iskljuivo ovenou i dobrim delima. Politika je u njegovo vreme, a to je moderno doba sve vie potvrivalo, postala prljava igra u kojoj su maltene sva pravila i sva sredstva dozvoljena. Ako bi se zakljuivalo po Makijavelijevom Vladaocu politiari, odnosno vladari, zasluuju prekor ne zbog neoprostivih zloina nego zbog neoprostivih greaka.

70


Uz temu o tehnologiji vlasti idu i Makijavelijeva shvatanja o vojsci i ratovanju. Videli smo da je za Makijavelijevo shvatanje drave, kao i politike moi, vojska jedan od vanih, centralnih stubova. Svoju knjigu Umee ratovanja (Dell' arte della guera, naslov originala De re militarum) Makijaveli zapoinje ocenom: nita nije tako nespojivo niti se toliko razlikuje kao graanski i vojniki ivot (Machiavelli, 1985: 381). Uzgred reeno, to mu je jedina knjiga objavljena za ivota, 1921. godine. U vreme pozne Renesanse dolazi do velikih promena u nainu ratovanja i organizaciji vojske. Sa pronalaskom baruta i usavravanjem vatrenog oruja, umesto konjice, kao aristokratskog vida vojske, kljunu ulogu preuzima peadija, koja se moe smatrati demokratskim oblikom vojne formacije. U Umeu ratovanja Makijaveli kae kako su ila kucavica svake vojske, nesumnjivo, pjeadije (Machiavelli, 1985: 389). Makijaveli je veliki kritiar plaenih najamnikih vojski koje tada dominiraju Evropom, a posebno, koje haraju bogatim severom Apeninskog poluostrva. Pobornik je stvaranja narodne vojske ili narodne milicije, koju sainjavaju naoruani graani. I sam dok je bio, kako bi se to danas reklo, ministar vojni, isprobao se na tom poslu, ukljuujui i voenje nekih ratnih operacija, ali se nije ba proslavio. Radomir Luki ak smatra da je Makijaveli stvorio svoju optu politiku i vojnu teoriju i postavio vojsku u same temelje drave, zato to se oseao krivcem za pad Republike, jer je vodio njenu vojnu organizaciju (Luki, 1964: 239). Bilo kako, ostaje injenica da je Makijaveli prvi u novije doba postavio pitanje o odnosu politike i ratovanja, drave i vojske. Oslanjajui se na mudrost starijih, on se poziva na Perikla, odnosno Tukidida: Svatko moe otpoeti rat kad ga je volja, ali ga ne moe kad hoe okonati (Machiavelli, 1985: 247); kao i na Livija: Pravedan je rat kad ga vode oni kojima je neophodan, a sveto je ono oruje u kome ti jo jedino lei nada (Makijaveli, 2004: 106). O OVEKOVOJ PRIRODI I PONAANJU MASA Makijavelijev doprinos modernoj politikoj teoriji i politikoj sociologiji odnosi se i na razumevanje sloene ovekove prirode kao politikog bia. Makijavelijevo delo je puno zapaanja, ne samo o prirodi oveka kao pojedinca, nego i o prirodi i karakteristikama ponaanja ljudskih masa. Ili, kako bi to dananjom terminologijom bilo reeno, Makijavelijev doprinos je relevantan kako za politiku sociologiju masa, tako i za politiku antropologiju. Na osobenost Makijavelijevog shvatanja ljudske prirode posebno je ukazao poznati nemaki filozof Fihte, koji pie poetkom devetnaestog veka jedan dui pohvalni tekst o Makijaveliju. Ovaj tekst je izazvao dosta nedoumica, jer se inilo da ostupa od glavnih naela Fihteove filozofije. Fihte se tu, pre svega, bavi pitanjem u kojoj meri se Makijavelijeva politika moe primeniti na vreme kada Napoleon hara Evropom. U odgovoru na to pitanje Fihte ukazuje da je glavno naelo Makijavelijeve politike sadrano u sledeim njegovim reima: Svaki onaj koji uspostavlja republiku (ili uopte dravu) i daje joj zakone, mora pretpostaviti da su svi ljudi ravi i da e, bez ikakvog izuzetka, svoje unutranje zlo ispoljiti im za to budu


71

nali sigurnu priliku (Fihte, 1983: 52).13 I dodaje, da bez zaziranja smatra da je to i njegovo naelo: i nae a po naem miljenju i svakog uenja o dravi koje razume samo sebe (Fihte, 1983: 52). U uobiajenom tumaenju Makijavelijevog shvatanja ljudske prirode preovlauje ono na koje se naslanja i Hobs, a koje u oveku vidi samo njegovu lou stranu. Na snagu i znaaj Makijavelijeve pesimistike antropoloke pretpostavke ukazuje i Leo traus. Po njegovom miljenju Makijaveli se razlikuje od antikih mislilaca o politici upravo po shvatanju ljudskog zla (traus, 1983: 73). On, kae traus, j

Documents

3-Prof.-dr-Vukašin-Pavlović-Makijaveli-republikanizam-i-tehnologija-vlasti (1)