TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I ...test.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2011/09/01-Vukašin-Pavlovi...Dr Vukašin Pavlović 1 TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI

Dr Vukašin Pavlović1

TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE2

Sažetak:

Tekst se sastoji iz tri dela. U prvom se analiziraju klasične koncepcije eli-ta u delima Gaetana Moske, Vilfreda Pareta i Roberta Mihelsa. U drugom delu se prikazuju i analiziraju nove koncepcije elita izložene u delima Karla Manhajma, Jozefa Šumpetera, Džejmsa Barnema, Milovana Đilasa, Rajta Milsa, Toma Botomora, Džona Keneta Galbrajta, Rejmona Arona. U trećem zaključnom delu razmatra se odnos demokratije i elitizma.

Ključne reči: elita, politička klasa, politička formula, cirkulacija elita, gvozdeni zakon oligarhije, nomenklatura, menadžersko-tehnokratske elite, intelektualne elite, elite i demokratija.

Elitistički pristup u političkoj sociologiji nastao je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u delima Gaetana Moske i Vilfreda Pareta. Njima će se nešto kasnije pridružiti i Robert Mihels. Kako su teorije elita nastale u Italiji i Nemačkoj uobičajeno se i sa dosta osnova smatra da je ovaj teorijski pristup bio karakterističan za zemlje sa mnogo feudalnih ostataka, u kojima je demokratija bila u povoju. U slučaju Italije i Nemačke to je donekle i razu-mljivo jer su obe zemlje doživele ujedinjenje izrazito kasno u odnosu na druge evropske države (tek 1871. godine).

U središtu ovog toka u političkoj sociologiji je stanovište da je osnovna ka-rakteristika svakog društva kao političke zajednice podela na one koji vladaju (eli-ta) i one kojima se vlada (masa). Zbog toga se s pravom smatra da su ovom pri-stupu komplementarne teorije koje pripadaju takozvanoj psihologiji ili sociologiji masa, čiji su osnivači Gistav le Bon, Gabrijel Tard i Zigmund Frojd.

1 Redovni profesor, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: [email protected]

2 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka i Pravnog fakulteta u Beogradu, Konstitucionalizam i vladavina prava u izgrad-nji nacionalne države – slučaj Srbije, (evidencioni broj: 47026), koji finansira Ministarstvo pro-svete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 17. aprila 2011. godine.

UDC 316.334.3:316.344.42

FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem10

Ideja da odabrani treba da vladaju nije tako nova, kao što je nov termin elita, kojom se ona izražava. Tako smo još kod Platona imali ideju da filozofi, to jest oni koji su superiorni jer su najmudriji, treba da vladaju društvenom zajed-nicom. U drevnoj Kini postojala je 1300 godina duga ključna uloga jednog po-sebnog društvenog sloja, mandarina (ili literata), koji su predstavljali birokratski aparat na osnovu koga su vladale carske dinastije.

Elitističke koncepcije o vladavini „božjih izabranika“ često su prisutne i u religijskim koncepcijama. Najpoznatiji takav primer je bramanska religija u sta-rom indijskom društvu, čijim su kastinskim doktrinama bile uspostavljene oš-tre i nepremostive podele koje su regulisale sve ključne odnose među različitim delovima društva. Kasta bramana je bila najviša kasta, sa neupitnim duhovnim statusom i svetovnim obrazovnim funkcijama, ali i privilegijama, a tragovi ubla-ženih kastinkih podela su se održali do naših dana.

Ideje da društvom treba da vladaju odabrani imamo ne samo u klasičnim aristokratijama, već ih nalazimo i u modernom vremenu. Tako se od utopiste Sen Simona u prvoj polovini devetnaestog veka, pa do ekonomiste Džona Keneta Galbrajta u drugoj polovini dvadesetog veka, srećemo sa shvatanjima da druš-tvom treba da vladaju industrijalci i menadžeri ili naučnici i eksperti.

No sam termin elita, prema navodima Toma Botomora, potiče iz še-snaestog veka kada se u Francuskoj upotrebljavao u dvostrukom smislu kao oznaka za izbor i kao opis robe izuzetne finoće, da bi se kasnije njena upo-treba proširila na primenu za označavanje viših socijalnih grupa i udarnih vojnih jedinica3.

KLASIČNI ELITIZAM

Moska i ParetoBorba za primat oko teorijskog očinstva

Opravdano se smatra da su za zasnivanje teorije elite najzaslužnija dva autora – Gaetano Moska i Vilfredo Pareto. Kao što će se kasnije videti, Pareto je prvi upotrebio termin elita, ali je Moska prvi u moderno vreme formulisao osnovni princip elitističke teorije o podeli društva na političku ili vladajuću kla-su i na klasu onih kojima se vlada. Ova dva Italijana spadaju u najznačajnija imena političke sociologije u vreme njenog formiranja kao naučne discipline, dakle krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka.

3 Tom Botomor, Elite i društvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008, str. 15.

Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 11

Obojica su rođena sredinom devetnaestog veka. Vilfredo Pareto je rođen u Parizu revolucionarne 1848. godine i živeo je do 1923. godine, do početka vla-davine Benita Musolinija. Potiče iz dobrostojeće porodice viših klasa, a po obra-zovanju i jezicima kojima se služio podjednako je bio Italijan i Francuz. Rano je napustio inžinjersku karijeru u Italiji i prešao u Švajcarsku, gde je postao ugled-ni profesor ekonomije na Univerzitetu u Lozanu.

Za razliku od njega, deset godina mlađi Gaetano Moska bio je Italijan do srži. Rođen je 1858. godine na Siciliji, u srednje-buržoaskoj porodici na-dahnutoj liberalnim idejama. Nakon završetka studija prava odlazi na godi-nu dana u Rim, pa se vraća u Palermo gde piše i objavljuje svoje prvo delo

„Teorija vlasti i parlamentarna vladavina“. U potrazi za univerzitetskom profe-surom ponovo odlazi u Rim, gde je najpre radio kao urednik Kongresnog bilte-na, a započeo je akademsku karijeru kao specijalista za ustavno pravo. Zbog oš-trog kritičkog stava prema režimu koji nije ispunio obećanja nakon ujedinjenja Italije (Risorgimento) s puno teškoća je, posle mnogo godina, dobio profesuru na Univerzitetu u Torinu. Koliko je, ipak, bio uvažavan govori i činjenica da je bio biran za senatora. Umro je 1941. godine.

Postoje, istina retki, autori koji smatraju da između teorije političke (vla-dajuće) klase Gaetana Moske i teorije elita Vilfreda Parete nema nikakve po-vezanosti. Jedan od njih je Artur Livingston (Arthur Livingston) koji upravo izričito kaže da nema nikakve dijalektičke ili istorijske veze između Paretove teorije elita i Moskine teorije vladajuće klase.4 Većina, međutim, deli mišlje-nje Karla Fridriha da je Paretova „vladajuća elita“ u velikoj meri identična sa Moskinom „političkom klasom“.5

Oba autora imaju mnogo toga zajedničkog u intelektualnom smislu, a i razlika u bitnim tačkama. To je, možda, jedan od razloga što se međusobno nisu voleli, a njihova dugogodišnja konfrontacija oko primata za otkriće savremene elitističke teorije, po mnogima je imala karakteristike italijanske porodične sva-đe.6 Šta je to što im je zajedničko?

Moska i Pareto su bili nezadovoljni onim što su tada u teorijskom i prak-tičnom političkom smislu nudile dve najvažnije idejne opcije toga doba: demo-kratsko-liberalna i marksističko-revolucionarna. Kriza mlade parlamentarne

4 Arthur Livingston, „Introduction“, 1938, p. XXXVI, in: Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965, (first edition 1939).

5 Carl Friedrich, „The Political Elite and Bureaucracy“, in: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965, p. 173.

6 James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Englewood Cliffs. New Jersey, 1965, p. 2.


demokratije na zalasku viktorijanske epohe, kao i neuspesi i stagnacija radničkog pokreta inspirisanog marksizmom, stvorili su kod obojice istovremeno odbojan stav kako prema liberalnoj demokratiji tako i prema socijalizmu.7

Njihova startna teorijska pozicija je u osnovi bila ista: staromodni laissez-faire liberalizam i čvrsto verovanje u slobodnu međuigru društvenih, a pre svega ekonomskih sila.

Pareto i Moska dele zajedničku negativnu reakciju prema modernosti, a pre svega prema opštim posledicama industrijske revolucije. To se svakako može objasniti specifičnošću italijanskog konteksta, to jest činjenicom da je italijan-sko društvo znatno zaostajalo za tada najrazvijenijim kapitalističkim zemljama sveta. Takvo negativno stanovište ih je dovelo do u osnovi konzervativne, a neki misle čak i kontrarevolucionarne pozicije.8

Otuda ne čudi što će se obojici, a naročito Paretu, pripisati teorijska i intelektualna odgovornost za pojavu fašizma i totalitarizma u Italiji. Poznati francuski politički sociolog Rejmon Aron (Raymond Aron) će Paretovu teori-ju (ne ulazeći u njegove lične afinitete) protumačiti kao fašističku: „Nema sum-nje da ono što imamo ovde je jedan tip fašizma: intelektualnog ili poluintelek-tualnog“ (Aron, 1937).9 Nešto će slično, u delu napisanom godinu dana ranije, dakle 1936., reći Franc Borkenau: „U Paretovom delu po prvi put će naći jasan izraz snažna tendencija ka promenama političke mašinerije i društvene orga-nizacije koja je otelotvorena u boljševizmu, fašizmu, nacionalnom socijalizmu i zbiru sličnih pokreta; čak jasnije nego u delu Žorža Sorela, koji bi zajedno sa Paretom, mogao da bude rangiran kao preteča i glasnik političkih i društvenih promena koje vidimo ovih dana“.10

Zbog toga će oba autora, Pareto i Moska, dobiti oznaku „novog maki-javelizma“, pod kojom su dugo ostali. Kolaps demokratije, pre svega u Italiji i Nemačkoj, u periodu nakon 1922. godine oživeo je staru dilemu, prisutnu još od Aristotelovog vremena: šta biva kada demokratija svojevoljno abdicira i relativ-no slobodno izabere put u tiraniju?

Odgovor elitista na ovo pitanje bio je aristokratski konzervativan i krajnje neefektivan. Njihova teorija elite samo je predstavljala još jednu potvrdu stare

7 James Meisel, edited by, Pareto & Mosca, op.cit., p. 3.

8 James Meisel, edited by, Pareto & Mosca, op.cit., p. 53.

9 Raymond Aron, Paretian Politics, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., p. 118.

10 Franz Borkenau, Pareto, Wiley, New York,1936, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit. p. 114.


opasnosti da se demokratija degeneriše u despotizam. Zbog toga su obojica, a naročito nakon pojave njihovih glavnih dela na engleskom (Pareto 1935, a za-tim Moska 1939) bila izložena oštroj, možda i preoštroj kritici od strane de-mokratski usmerene političke teorije. To je naročito došlo do izražaja u širokoj teorijskoj i idejnoj konfrontaciji protiv fašizma i nacizma u predvečerje, tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata.

Moska je razvio model strukture moći koji je doveo u pitanje tradicional-nu Aristotelovu klasifikaciju oblika vladavine. Smatrao je da bez obzira šta ustav kaže, manjina uvek vlada većinom.

Pareto je takođe imao za cilj da razvije sistem kojim se mogu predvideti zakoni promene i stabilnosti, a njegov zakon cirkulacije elita je upravo garanto-vao stabilnost političkih promena.

Bez obzira na sve primedbe, kao i na ono što ih objektivno spaja i raz-dvaja, Moska i Pareto dele pionirsku slavu novog pristupa političkim naukama i političkoj sociologiji. U knjizi Moska i teorija elitizma (1985) Etore Albertoni (Ettore Albertoni) ocenjuje da se s razlogom može govoriti o novoj „paradigmi Moska-Pareto“.11 Moska i Pareto, kao i Mihels nakon njih, ponudiće jednu vr-stu filozofije političke moći. Kao i kod većine doktrina koje su privlačne na lak način, osnovna ideja je jednostavna i preporučuje se visokom početnom vero-vatnoćom svakome ko ima bilo kakvo političko iskustvo. Evo kako to izgleda u formulaciji samog Moske: „Politička moć je uvek bila, i uvek će biti, vršena od organizovane manjine, koja je imala i imaće sredstva, različita u različita vreme-na, da uspostavi svoju moć nad većinom“.

Glavno delo Gaetana Moske „Elementi političke nauke“ („Elementi di sci-enza politica“) publikovano je 1896. godine (dopunjeno izdanje 1923. godine), a prevedeno na engleski pod naslovom „Vladajuća klasa“ („The Ruling Class“) 1939. godine.

Glavno delo Vilfreda Pareta „Rasprave iz opšte sociologije“ („Trattato di socio-logia generale“) objavljeno je 1916. godine, a prevedeno na engleski i publikovano pod naslovom „Um i društvo“ („The Mind and Society“) 1935. godine.

Čuveni američki teoretičar Karl Fridrih (Carl Friedrich) u svojoj knjizi iz 1963. godine „Čovek i njegova vlada“ („Man and his Government“) ocenjuje da je Pareto u osnovi razvio i sistematizovao Moskine ideje o političkoj ili vladajućoj klasi ili rukovodećoj eliti (political, ruling or governing elite) i dao im šire sociološ-ko utemeljenje. Time Fridrih, po mom mišljenju opravdano, daje primat Moski kao osnivaču elitističkog pristupa u političkoj sociologiji.

11 Ettore Albertoni, Mosca and the Theory of Elitism, Basil Blackwell, Oxford, 1987.


Gaetano Moska: politička klasa, politička formula i zakon fatalne prednosti organizovane manjine

Glavni rezultat do koga je došao Gaetano Moska je formulacija ideje po-litičke klase (classe politica), ili kako se to u prevodima na engleski uobičajilo vla-dajuće klase (the ruling class).

Doktrina Gaetana Moske može se razumeti kao nastavak one linije teorij-skog mišljenja koja započinje sa Makijavelijem, a vodi preko Rusoa, Điskardinija do Sen-Simona, Tejna i Gumplovica.

Svoje osnovne ideje o političkoj klasi Moska je izložio još kao dvadesetše-stogodišnji mladić 1884. godine u knjizi „Teorija vlasti i parlamentarna demokra-tija“ („Teorica dei governi e governo parlamentare“). Ne postoje kaže Moska, mo-narhije, aristokratije i demokratije (kako je mislio Aristotel) – to su samo prividi. U svim društvima postoji samo manjina koja vlada i većina koja se pokorava. „U svakom vremenu i na svakom mestu, sve ono što u vlasti predstavlja odlučivanje, vršenje moći, što uključuje komandovanje i odgovornost, uvek je atribut jedne posebne klase, čiji elementi formiranja, s obzirom na vekove i zemlje, mogu, isti-na, veoma da se razlikuju, ali koju, bilo kako formirana, uvek sačinjava, u odno-su na masu podanika kojima se nameće, jedna neznatna manjina. Ovu posebnu klasu mi ćemo, od sada pa u buduće, nazivati politička klasa“.12

Ovom svojom programatskom objavom, kako ocenjuje Aleksandar Sekulović, Moska nije stvorio novu društvenu nauku, „ali je stvarno uda-rio temelj jednoj od najznačajnijih struja u savremenoj političkoj sociologiji

– elitizmu“.13 U svom prvom delu, „Teorija vlasti i parlamentarna demokratija“, Moska

je vrlo kritičan u odnosu na parlamentarnu demokratiju. Za parlamentarizam on kaže da je jedan od najgorih tipova političke organizacije u kojem neod-govorna i anonimna tiranija elemenata koji su prevladali na izborima govori i vlada u ime naroda.

Međutim, u svom glavnom delu „Elementi političke nauke“, Moska izlaže svoju teoriju političke klase i političke formule na mnogo umereniji, detaljniji i sistematičniji način. U „Elementi političke nauke“ on će reći da se istinska moral-na garantija reprezentativne vladavine može naći u javnim diskusijama koje se odvijaju u skupštinama. Da se iz oštrog kritičara parlamentarizma preobratio

12 Navedeno prema: Aleksandar Sekulović, Teorija političke klase, Radnička štampa, Beograd, 1982, str. 8.

13 Aleksandar Sekulović, Teorija političke klase, Radnička štampa, Beograd, 1982, str. 8.


u vreme Musolinijevog fašizma u zagovornika odbrane parlamentarne demo-kratije govori i podatak da se Moska povukao iz aktivnog političkog života 1925. godine, zbog sukoba sa fašistima povodom njihove namere da ukinu parlamentarni sistem.

Formulisanje ideje o političkoj klasi prošlo je kod Moske kroz dve faze. U prvoj, napuštajući aristotelovsku poziciju, utvrdio je da u svakom politički or-ganizovanom društvu postoji vladajuća klasa, to jest klasa onih koji drže i vrše javnu moć i koji su uvek manjina, a ispod njih brojne klase ljudi koje nikad u realnom smislu ne učestvuju u vlasti, već su joj samo podložne, pa ih on naziva klasa kojom se vlada. U kasnoj fazi Moska je nastojao da izbegne oštru diho-tomnu podelu na vladajuću klasu i klasu kojom se vlada, uvodeći u vladajuću formaciju podelu na dve grupe: jednu sastavljenu od zvaničnika koji su na vlasti i drugu mnogo širu, sastavljenu od izvršilaca koji prenose, komuniciraju i posre-duju naređenja od vrhova vlasti ka masama kojima se vlada.

Zanimljivo je da će on ovom posredujućem sloju pripisati izuzetnu važnost. Stabilnost bilo kog političkog organizma, veli Moska, zavisi od moralnosti, in-teligencije i aktivnosti koju poseduje ovaj drugi sloj političke ili vladajuće klase. Dakle, zahvaljujući samo ovom drugom ili posredujućem sloju moguće je da se premosti jaz između manjine koja vlada i većine kojom se vlada. Iz ovoga se teš-ko može zaključiti da li je tu reč o drugom ešalonu unutar vladajuće klase, ili o srednjem sloju koji stoji između i koji ima sličnu funkciju koju ima birokratija u Veberovom sistemu. Prema Botomorovom tumačenju14 Moskina ideja je bliža shvatanju posredujućeg sloja kao novih srednjih klasa sastavljenih od službenika, menadžera, inžinjera, naučnika i drugih intelektualaca, nego shvatanju po kome je to drugi ešalon političke ili vladajuće klase. Dakle, reč je o tome da između elite koja vlada i većinskih klasa nad kojima se vlada, postoji pod elita sačinjena od pripadnika srednjih slojeva.

Korak dalje ide Aleksandar Sekulović koji u svojoj knjizi Teorija poli-tičke klase (1982) izričito tvrdi da je „Moska pre svega teoretičar srednje klase, više nego teoretičar političke klase ili elite“. Po mišljenju Sekulovića, „u pojmu srednje klase koncentrisan je celokupan njegov filozofski i etičko-politički ide-al, celokupno njegovo osećanje mere i umerenosti, koje je smatrao vrhovnim načelom društvenog života“. I zaključuje da je Moska smatrao srednju klasu bitnim faktorom društvene ravnoteže, „i u tom pogledu značajnijom od narod-nih masa i političke klase“.15

14 Tom Botomor, Elite i društvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008, s. 19.

15 Aleksandar Sekulović, Teorija političke klase, op.cit., s. 127.


Moska insistira na tezi da je njegova ideja političke, odnosno vladajuće klase primenljiva na sve režime – kako na one koji počivaju na ideji narod-ne suverenosti, tako i na aristokratske i monarhističke režime. Odlučujući ra-zlog što većina podleže manjini Moska nalazi u činjenici koju on formuliše kao zakon fatalne prednosti organizovane manjine: neka organizovana manjina, delujući orkestrirano, zauvek će trijumfovati nad dezorganizovanom većinom naroda bez zajedničke volje i impulsa.“Faktički je fatalna nadmoćnost organi-zovane manjine, koja deluje po jedinstvenom impulsu, nad neorganizovanom većinom koja se nalazi u pasivnom stanju“.16 Moska ne poriče mogućnost da i mase mogu da budu organizovane, ali smatra da su u tom slučaju vođene od strane neke elite.

Formulacijom zakona o fatalnoj prednosti organizovane manjine nad ve-ćinom, Moska kao da uspostavlja teorijski luk koji se proteže od Makijavelija do Mihelsovog „gvozdenog zakona oligarhije“ i Milsovih „elita moći“.

Vladajuću klasu Moska identifikuje sa javnom vlašću, javnom moći. U nje-govim se delima neosporno pojavljuje ideja pluraliteta elita i kontra-elita, mada će za upotrebu samog termina elita glavna zasluga pripasti Paretu. Po Moski, uvek kada se pojavi komunikacijski jaz između vladajućih i onih kojima se vlada, neophodno će se unutar nižih klasa formirati jedna druga vladajuća klasa, elita, ili dirigirajuća manjina, koja će u odnosu na klasu koja vlada često biti antagoni-stička. „Kada je nova klasa plebejskih lidera dobro organizovana može ozbiljno da ugrozi oficijelnu vlast“, ocenjuje Moska.

Čini se na prvi pogled, kao da Moska na mala vrata uvodi u svoj model Marksov koncept klasne borbe. Ali to, naravno, nije tačno. U Moskinoj teorijskoj shemi plebejske mase deluju samo kao raštimovani hor u pozadini; odlučujuća bitka se bije među elitama, to jest manjinama koje drže vlast ili imaju aspiraci-je da dođu na vlast. On ne isključuje mogućnost da se ponekad vladajuća klasa podeli u frakcije koje se bore za podršku masa čak i u demokratskim političkim sistemima. Ali to ne znači, po njemu, da će narod stvarno da odluči ishod: „kad kažemo da su ‚birači‘ izabrali predstavnike, upotrebljavamo jezik koji je prilično neegzaktan. Istina je da su predstavnici izabrali sami sebe putem glasača, ili da su ih njihovi prijatelji izabrali“ (pod prijateljima Moska misli na kingsmakers-e u partijama, manipulatorima izbornim mašinama, i sl.).

Videli smo da je čvrst elitistički model političke organizacije društva Moska najpre umekšao ubacujući posredujući sloj između političke ili vladajuće klase i brojne klase kojom se vlada.

16 Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, edited and revised by Arthur Livingston, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965 (first edition 1939), p. 53.


Drugo, možda još značajnije umekšanje tog elitističkog modela je uvođenje onoga što Moska zove politička formula. Po Moski, vladajuća klasa kontroliše ali ne stvara intelektualni i moralni kodeks društva. Politička formula je ideologija kojom vladajući opravdavaju svoju vladavinu. Ali politička formula „nije samo nešto što mora da odgovara istinskoj potrebi ljudske prirode, to je zajednički produkt čitavog društva“.17 Ono za šta Moska koristi naziv politička formula razni mislioci su zvali različitim imenima: Ruso se služio pojmom ‚opšta volja‘; Marks je za to koristio pojam ideologije (kao skupa vladajućih ideja); Pareto je govorio o ‚bazičnim sentimentima‘; Sorel je koristio termin ‚vladajući mit‘; Veber je to zvao ‚legitimnost vlasti‘; Dirkem je koristio izraz ‚kolektivne predsta-ve‘; Spenser se služio terminom ‚raspoloženje javnosti‘; kod Lasvela su to ‚simbo-li vlasti‘; Manhajm se vratio Marksovom terminu ‚ideologija‘. Možemo, takođe sa dosta osnova da kažemo da je Moskina ideja političke formule anticipacija Gramšijevog koncepta ‚idejne hegemonije‘. Politička formula povezuje opravda-nje dolaska na vlast i opstanka na vlasti sa pristankom na vlast.

Treći pomak od rigidnog elitističkog modela je Moskina ideja formulisana u sintagmi odnos društvenih ili političkih snaga. Unutar originalne ideje o političkoj formuli Moska je razvijao teorijsku ideju koja izražava dvostruki balans: odnos i ravnotežu političkih snaga u realnom životu društva, kao i metodološki balans unutar političke sociologije. Franko Feraroti u tom smislu ukazuje na kritičku po-ziciju Gaetana Moske: (a) kako u odnosu na tzv. „zakon o tri stupnja“ (teološkom, metafizičkom i pozitivnom), koji je formulisao Ogist Kont (Auguste Comte); (b) tako i u odnosu na podelu koju je ponudio Herbert Spenser, razlikujući vojničke države zasnovane na sili i industrijske države zasnovane na ugovoru. U prvom slu-čaju Moska smatra da se radi o neprihvatljivoj simplifikaciji, a u drugom, da svaka politička organizacija ima istovremeno i spontane i prisilne elemente.18

Botomor primećuje da je „Moska kod razmatranja problema političkih promena bio prinuđen da uvede pojam ‚društvenih snaga‘ (to jest važnih intere-sa u društvu) kao izvor formiranja novih elita. Zajedno sa Mejzelom on konsta-tuje da ga je to dovelo neugodno blizu Marksu“.19

U celini gledano, Moska je imao dvostruku priliku da modifikuje i da ra-zvija svoja polazna stanovišta. Najpre, u konfrontaciji sa Paretom oko primata za izum osnovnih postulate elitističke teorije. U tom pogledu je očigledno da se

17 James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s. 7.

18 Franco Ferarotti, „The Italian Contest: Pareto and Mosca“, navedeno prema: James Meisel, ed. by, Pareto & Mosca, op. cit., p.134.

19 Tom Botomor, Elite i društvo, op. cit. s. 32.


odeljak 15. u njegovom glavnom delu „Elementi političke nauke“ pojavljuje prvi put tek u drugom izdanju, 1923. godine. Druga prilika za otklon i modifikaciju došla je sa distanciranjem od fašizma, jer je Moska nadživeo Pareta za skoro dve decenije, pa je imao prilike ne samo da vidi šta fašizam znači, već i da ustane u odbranu parlamentarne demokratije. Mora mu se priznati da je u pomenutom drugom izdanju „Elemenata...“, koje je publikovano samo nekoliko nedelja na-kon dolaska Musolinija na vlast, pokazao da se transformisao od oštrog kritičara parlamentarne demokratije u njenog skeptičnog branioca. Po mišljenju Stjuarta Hjudžesa (Stuart Hughes) Moska je imao veliku prednost nad Paretom zbog ak-tivnog praktičnog učešća u italijanskom političkom životu.20

Mada svestan konzervativnog naboja koji sadrže elitističke teorije Norberto Bobio vrlo visoko ocenjuje Gaetana Mosku: „Moskina teorija politič-ke klase ne samo da do sada nije opovrgnuta, nego je još i danas jedan od stu-bova političke nauke“.

Vilfredo Pareto: društveni ekvilibrijum, rezidue i derivacije, cirkulacija elita

Pareto je došao u političku sociologiju iz ekonomije, a u ekonomiju iz teh-ničkih nauka (inžinjerstva) i matematike. Želeo je da u društvenim naukama uradi ono što su Galilej, Kopernik, Njutn i Ajnštajn uradili u prirodnim naukama.

Talkot Parsons (Talcott Parsons) smatra da je to imalo odlučujući uticaj na njegove radove u sociologiji, pogotovu u metodološkom pogledu. On će njego-vu metodu nazvati logičko-eksperimentalna.21

Pareto je iz ekonomije doneo u političku sociologiju već formiranu ide-ju o društvenoj ravnoteži (equilibrium), koja će u savremenoj funkcionalistič-koj interpretaciji igrati važnu ulogu kao ideja dinamičkog ili funkcionalnog ekvilibrijuma.

Pareto je takođe iz ekonomije doneo i ideju sukoba različitih interesnih grupa, pa čak i ideju o cirkulaciji elita. Mejzel (Meisel) pokazuje da su sve ove ideje, bar u skici, bile prisutne i u Paretovom radu iz 1896/97. godine Kurs političke ekonomije (Cours d‘economie politique). Možda je to jedan od razloga što je Džozef Šumpeter ( Joseph Schumpeter) smestio Paretovo delo u oblast ekonomske sociologije.22

20 Stuart Hughes, navedeno prema: James Miesel, ed. by, Pareto & Moska, op. cit., s. 155.

21 Talcott Parsons, „Pareto's Central Analytic Scheme“, Journal of Social Philosophy, 1:3, April, 1936, p. 245.

22 Joseph Schumpeter, Kapitalzam, socijalizam i demokratija, Globus, Zagreb, 1981.


Postoje autori kao što je Timešef, koji smatraju da je najvažniji Paretov doprinos sociologiji njegova koncepcija društva kao sistema u ravnoteži, ekvilibrijumu.23

Za Pareta je društvo, dakle, sistem u ravnoteži. Stanje društvenog sistema u bilo kom datom vremenu uslovljeno je fizičkim, spoljnim i unutrašnjim uslovi-ma. Fizičke uslove određuje prirodno okruženje. Drugu grupu spoljnih faktora u odnosu na društvo u datom vremenu sačinjavaju druga društva, kao i prethodna stanja istog društva. Treću grupu uslova čine unutrašnji elementi sistema – naime, interesi, saznanja i rezidue i derivacije koje su manifestacije sentimenata.

Uloga bazičnih sentimenata je bitna za održavanje društvene ravnoteže. Ako je društveni sistem pod pritiskom spoljnih snaga umerene jačine, unutraš-nje snage će gurati ka ponovnom uspostavljanju ravnoteže, vraćajući društvo u njegovo stanje neuznemiravanja.

Analizu unutrašnjih snaga unutar teoreme o ponovnom uspostavljanju ravnoteže Pareto bazira na razlici između logične i nelogične akcije. Logične akcije, po njemu, vrlo su retke (tu ubraja formulisanje naučnih teorema, eko-nomske akcije i ponašanje pravnika na sudu). Nelogične akcije se odnose na rezidue i derivacije, kao manifestacije sentimenata, to jest bazičnih biopsihičkih stanja. Bazični unutrašnji uslovi formiranja društva i determinisanja ljudskih akcija su sentimenti, ali se oni iskazuju u obliku rezidua i derivacija. Podelu na logično i nelogično ponašanje sam Pareto ilustruje primerom mornara iz antič-ke Grčke, koji, dok uplovljava u luku, u jednoj ruci drži konopce za navigavanje, a u drugoj žrtvenik bogu mora Posejdonu. To dalje znači da se nelogično ne može uzeti i tumačiti kao ilogično ili antilogično.24

Prema Paretu, postoji šest klasa rezidua (koje su, uzgred rečeno, u pogledu distance bliže sentimentima od derivacija). To su: prvo, residue instinkta kom-binacije, to jest sposobnosti povezivanja stvari; drugo, residue postojanosti agre-giranja, to jest tendencije konzerviranja; treće, residue ili potrebe manifestacija sentimenata kroz spoljne javne akcije ili samoizražavanja; četvrto, residue druš-tvenosti ili poriv sastavljanja društva i uspostavljanja uniformnog vođenja i po-našanja; peto, rezidua ličnog integriteta; šesto, seksualna rezidua.

Derivacije su površinska manifestacija ili objašnjenje nevidljivih, podzemnih sila u društvenom životu, odnosno pojmovi koji približno odgovaraju onome što se naziva racionalizacija, ili što u Marksovom pojmovnom rečniku predstavlja

23 Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, Random House, Inc., New York, 1957, p. 159.



ideologija (Hook, 1935:163). Po Paretu postoje četiri klase derivacija:prvo, deriva-cije zahteva i afirmacije, uključujući afirmaciju fakata i sentimenata; drugo, deriva-cije autoriteta, bilo pojedinačnog, grupnog, običajnog ili božanskog; treće, derivacije koje su u saglasnosti sa zajedničkim sentimentima i principima; i četvrto, derivacije verbalnog dokaza, kao na primer, različite metafore i analogije.25

Neki autori, međutim, smatraju da je upravo tretman rezidua i derivacija, kojima Pareto posvećuje najveći prostor u svojim sociološkim spisima, ujedno i najslabija strana njegovog dela.26 S druge strane, ima autora, poput Handersona, koji upravo zbog ovih delova čitav Paretov sociološki model nazivaju „pionirskim paukovim radom“ (Handerson, 1935:58).

Pareto će ostati upamćen u društvenoj teoriji, a ponajviše u političkoj so-ciologiji, prvenstveno zbog uvođenja koncepta i termina elita i zbog formulacije zakona o cirkulaciji elita. To je zakon koji predstavlja jednu od bazičnih teorema u njegovoj političkoj sociologiji.

Već u polaznoj postavci Pareto odbacuje svaku homogenu sliku društva kao mit i nudi relativno prostu bipolarnu podelu na elitu i masu. Elitu sačinjavaju in-dividue visokih sposobnosti i jakih karaktera. Ona se deli na dva dela. Prvi deo sačinjavaju upravljači, dakle oni koji direktno ili indirektno imaju važnu ulogu u manipulaciji političkom moći, i taj deo Pareto naziva vladajuća elita (governing elite). Drugi deo ili nevladajuća elita (nongoverning elite), je sastavljen od sposob-nih ljudi koji nisu u poziciji vlasti.

U zavisnosti od distribucije dominantnih rezidua, jedan deo elite čini tip ljudi koje Pareto naziva špekulanti (speculators), koji su preduzimljivi, imagina-tivni, ekspanzivni, otvoreni za nove ideje i spremni da rizikuju. Drugi deo elite čine oni koje Pareto imenuje kao rentijeri, a to su plašljivi, konzervativni, stal-no u strahu da sačuvaju ono što je postignuto, odbojni prema bilo čemu novom. Tipom špekulanata dominiraju residue kombinacije, a tipom rentijera dominira-ju residue anksioznosti (straha) da se sačuva postignuti dohodak.

Prvi tip, po Makijavelijevoj podeli, odgovara tipu lava, a drugi tipu lisi-ce. U zavisnosti od ova dva tipa ličnosti koje sačinjavaju vladajuću elitu imamo i dva tipa ekonomskog poretka, ali i dva tipa društvenog poretka. Kada u vladaju-ćoj eliti dominiraju špekulanti društvo je izloženo relativno brzim promenama. Kada dominiraju rentijeri, promene su spore. Za razliku od prvog tipa društve-nog poretka, koji je dinamičan i preduzetnički, drugi tip je konzervativan, vojnič-ki, religiozan i koristi silu kao glavni metod vladanja.

25 Franco Ferarotti, „The Italian Contest: Pareto and Mosca“, op. cit. p. 131.

26 Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, op. cit. p. 166.


Posle izvesnog vremena dolazi do zamora elita; jedna vrsta zamenjuje drugu, a njihovo međusobno smenjivanje ne znači ništa drugo do uvođenje ciklične ili kružne teorije društvenih promena. Elite su prolazne, ali elitizam nije. Istorija je stoga, kaže Pareto u čuvenoj izreci, ništa drugo do groblje aristokratija.

Razni autori različito vrednuju glavni doprinos Pareta političkoj sociolo-giji. Naš savremenik, italijanski sociolog politike Franko Feraroti, podsećajući da mnogi upoređuju Pareta sa Volterom i Veblenom, smatra da je on dao sle-deće značajne doprinose političkoj i opštoj sociologiji: definisanje logičko-ek-sperimentalnog metoda i njegova primena u društvenim naukama; razlikovanje između logičnih i neracionalnih elemenata u ljudskom ponašanju; priznanje da su verovanja, mitovi i snovi realna ‚fakta‘ za društvene nauke; teorija rezidua i derivacija (ma koliko se činile artificijelne i složene); koncept elita; i najzad, koncepcija društvene uslovljenosti kao proces u kome mnoge varijable mogu biti funkcionalno interaktivne.27

Za najinteresantniji i najsugestivniji deo Paretovih analiza Moris Ginsberg proglašava onaj u kome se prikazuje dinamika društvenih promena i ukazuje na faktore koji uslovljavaju društvenu ravnotežu u bilo kom datom vremenu života jednog društva.28 Po Ginsbergovom tumačenju Paretove teori-je, krajnji dinamički elementi u ljudskoj prirodi nisu residue, a još manje su to derivacije, već sentimenti. Rezidue nisu instinkti, niti apetiti, ukusi i inklinaci-je, a još manje interesi; to su strukture ili matrice principa u skladu sa kojima sentimenti rade i deluju.29

Nasuprot tome, Franc Borkenau smatra da se glavni sociološki doprinos Pareta može svesti na teoriju rezidua, teoriju derivacija i zakon cirkulacije eli-ta, odnosno cikličnog, kružnog kretanja istorije. Po Borkenau, Paretova teorija nije bihejvioristička; ona je više filozofija društva, a njena glavna slabost leži u pesimizmu, kao i u aksiomu da nema zadovoljavajuće sociologije bez psiholo-gije – što posebno dolazi do izražaja u teoriji rezidua. Što se tiče teorije deriva-cija, Borkenau smatra da tu Pareto sledi ideje Marksa i Ničea, koji su duboko uticali na njega.30

27 Franco Ferrarotti, „The Italian Contest: Pareto and Mosca“, op. cit. p. 132.

28 Morris Ginsberg „The Sociology of Pareto“, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965, p. 103.

29 Morris Ginsberg, „The Sociology of Pareto“, op. cit., p. 95.

30 Borkenau, Franc, Pareto, 1936, Wiley, New York, 1936 (deo pod naslovom „A Manifest of our Time“ preštampan u: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood Clifts, New Yersey,1965, p.113).


Slično o Paretu misli i Rejmon Aron. Za Arona Paretovo glavno socio-loško delo je ambivalentno. U njemu on „lako sklizne sa logike na psihologi-ju, a sa psihologije na sociologiju“. Zbog toga njegova teorija rezidua zaostaje u komparativnom poređenju za Frojdovom teorijom kompleksa, kao što je i njegova teorija derivacija slabija od Marksove kritike ideologije.31 Aron čak zaključuje da „čitava ‚Rasprava o opštoj sociologiji‘ stoji razotkrivena kao jedna gigantska derivacija, izvučena iz dve rezidue – mržnje i isključujućeg interesa, u odnosima onih koji vladaju i onih kojima se vlada“.32

U snažnom talasu antifašizma tokom tridesetih godina dvadesetog veka Karl Fridrih će oštro kritikovati Mosku i Pareta, da bi kasnije, tokom šezde-setih godina istoga veka, dao mnogo umereniju i objektivniju kritiku njihovih elitističkih teorija. On zamera teoriji elita da nedovoljno uviđa značaj grupnog interesnog aspekta unutar vladajućih elita. Posebno kritikuje Pareta, čija je po-dela na vladajuću i nevladajuće elite samo u funkciji njegovog zakona o cirku-laciji elita, za koji Fridrih inače misli da svakako nije konstantan. Zbog toga Pareto, po Fridrihu, ne uviđa da se nepolitičke elite (ekonomska, društvena, tehnička, kulturna, vojna i dr.) uveliko razlikuju po svojoj bitnosti za politiku, kako među sobom, tako i u različitim vremenima. Fridrih u tom smislu navo-di primer porasta uticaja vojne elite na politiku Sjedinjenih Država u drugoj polovini dvadesetog veka.

Kritikujući psihologizam Pareta, Sidni Huk kaže da su rezidue veseo i po malo smešan sinonim za instinkte, jer su one najkonstantniji elemenat u ljudskom ponašanju. Ali Parsons ne misli tako. „Ako rezidue konstituišu ili manifestuju poslednje vrednosti, osnovne premise na kojima sistem akcija po-čiva, termin mora biti nešto sasvim različito od ‚smešnog imena za instinkt‘„.33 U zapaženoj analizi koja traga za Paretovom centralnom analitičkom shemom, Talkot Parsons, ocenjujući njegovo delo kao funkcionalističko, ipak smatra da ostaje u krugu socioloških teorija koje su se nekad nazivale organičke teorije društva.34 Po Parsonsovoj sumarnoj oceni Pareto nije uspeo da razvije zadovo-ljavajuću generalnu teoriju ljudske akcije. 35

31 Raymond Aron, „Paretian Politics“, op. cit., p. 116.

32 Raymond Aron, „Paretian Politics“, op. cit., p. 119.


34 Talcott Parsons, „Pareto's Central Analytic Scheme“, op. cit., p. 256.

35 Talcott Parsons, „Pareto's Central Analytic Scheme“, op. cit., p. 261.


Šta može na kraju zbirno da se kaže za Pareta i njegovu teoriju? Pareto je jači i jasniji u onome što ne prihvata iz dotadašnjeg razvoja društvenih nauka, nego u onome što sam formuliše kao sopstveni doprinos političkoj sociologiji. On neosporno odbacuje ne samo Marksovu koncepciju političke sociologije kao sociologije revolucije, nego i dve koncepcije koje u političkoj sociologiji obeležavaju njegovo vreme: Veberovu koncepciju ljudske slobode i Dirkemovu koncepciju normativne kontrole. Pareto smatra da čovek nije slobodan i da njegova akcija nije vođena normativnom kontrolom, već re-ziduama koje su genetički uslovljene, a ne sociokulturno proizvedene. U te-žnji za otkrivanjem univerzalnih zakona društva otišao je u drugu krajnost: smatrao je da su sva društva ista – da je sve svuda isto i da će uvek tako biti.36 Poznata je Paretova izreka: „Vekovi se kotrljaju, a ljudska priroda ostaje ista“. Zbog toga Sidni Huk (Sidney Hook) s pravom kaže: „Uz svu svoju erudici-ju iz istorije Pareto nikad nije koristio istorijski pristup u razmatranju druš-tvenih činjenica. To je fundamentalna slabost njegovog dela. Video je da je istorija bez društvene teorije slepa. Nije uspeo da vidi da je sociologija bez istorije prazna“.37

Robert Mihels: gvozdeni zakon oligarhije

Kao što je napred rečeno, osnivačima elitističke teorije, Moski i Paretu, pridružio se Robert Mihels. Robert Mihels je rođen u nemačkoj građanskoj porodici u Kelnu, a studirao je u Francuskoj i Italiji. Kao dvadesetogodiš-njak ulazi u sindikalni pokret Italije, kao i u sindikalni i socijaldemokratski pokret Nemačke.

Njegov misaoni put je bio neobičan. Započeo je kao ubeđeni socijalista i marksista, da bi završio kao simpatizer fašizma. Još u svojoj sindikalistič-koj fazi objavio je 1911. godine jednu izuzetno značajnu knjigu za političku sociologiju, čiji je naslov „Sociologija partija u modernoj demokratiji“.38 Knjiga ima karakterističan podnaslov koji ukazuje na njenu glavnu poentu: istraživa-nja o oligarhijskim tendencijama u grupnom životu. Zanimljivo je, takođe, da je

36 Werner Stark, „In Search of the True Pareto“, British Journal of Sociology, XIV, June 1963, p. 112.

37 Sidney Hook, „Pareto's Sociological System“, The Nation, 140:747 (1935).

38 Robert Michels, Zur Soziologie des Parteiwesenes in der modernen Demokratie, Untersuchungen uber die oligarhchischen tendenzen des Gruppenlebens, (prevedena i objav-ljena: Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Istraživanja o oligarhijskim tendencijama u životu skupina, Informator i Fakultet političkih nauka, Zagreb, 1990.


Mihels predavao uvodni kurs iz Političke sociologije na Univerzitetu u Rimu, a ta predavanja su objavljena 1927 godine kao jedan od prvih udžbenika iz ove oblasti pod naslovom Corso di Sociologia Politica.39

U svojoj prvoj fazi sindikalnog socijalizma kada prihvata mnoge mar-ksističke postavke, Mihels je oštar kritičar slabosti radničkog pokreta i levih političkih partija koje su iz njega proizašle. Iza fasade revolucionarne retorike Mihels otkriva sve veću političku atrofiju radničkih partija. Posebno je kriti-čan prema partijskim vođama radnika koji deluju u okviru građanskih institu-cija. On je dokazivao da je osnovna slabost nemačkog radničkog pokreta pred-vođenog socijaldemokratskom partijom u tome što smatra parlament jedinim poprištem socijalističke političke akcije. Pisao je: „Prava socijalistička moć ne leži u parlamentu, već u masama“ i „Parlamentarizam ubija socijalizam u nje-govom najdubljem vidu“. Oštro je kritikovao nemački radnički pokret, tvrdeći da je „prožet duhom plašljivog legalizma“. Zagovarao je antimilitarizam, za koji je tvrdio da predstavlja odbacivanje vrednosti građanskog sveta; kao i generalni štrajk, koji bi značio odlučno odbacivanje političkih metoda buržoazije i njiho-vu zamenu samostalnom akcijom radničke klase.

Relativno rano je formulisao tezu, koja će kasnije postati ključna tema nje-gove knjige „Sociologija partija u modernoj demokratiji“. To je teza o „organizaciji radi organizacije“. Dokazivao je da nemačka radnička partija napušta teren kla-sne borbe radi parlamentarnih kompromisa i ograničenih reformi prvenstveno zato što želi da sačuva organizaciju i finansijsku podršku.40 Upozoravao je da su i radnici pošli istim putem i prihvatili isti tip organizacije kao druge klase. Zalagao se za ideju i praksu sindikalizma unutar partije, to jest za delovanje sin-dikalističke frakcije unutar partije. Opravdano je isticao da socijalistički pokret ne može da postoji bez intelektualaca.

U knjizi „Sociologa partija u modernoj demokratiji“ Mihels najpre ukazuje na sledeći paradoks: demokratija ne može bez organizacije, jer bi se raspršila u nekonzistentnoj masi.41 U odsustvu organizacije demokratija postaje haos, bes-poredak. A jedina opcija gora i od najgoreg poretka je, kako je Hobs učio, pri-rodno stanje ili besporedak. Na drugoj strani, međutim, jačanjem organizacije

39 Objavljen na engleskom pod naslovom: Roberto Michels's First Lectures in Political Sociology, translated, with an introduction by Alfred de Grazia, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1949.

40 David Beetham, „Od socijalizma do fašizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa“, Beograd, Marksizam u svetu, 1977, br. 9, s. 68.

41 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 20.


umanjuje se ili nestaje demokratija. Mada, po Mihelsovom mišljenju, postoji jedna bitna sličnost između demokratije i organizacije. Ona leži u činjenici da su i jedna i druga oružje u rukama slabih u borbi protiv jakih.42

Suština njegovog paradoksa leži u protivurečnom odnosu između demo-kratije i organizacije. Što je više organizacije, to je veća uloga vođa, na jednoj, i manji značaj demokratije, na drugoj strani.43 Mihelsov čuveni gvozdeni zakon oligarhije je izraz navedenog paradoksa. Taj čuveni i mnogo puta citirani zakon sažeto glasi: „Ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji“.44

U knjizi „Sociologija partija..“ Mihels otkriva militantnu i vojničku priro-du savremenih partija, uključujući i one koje se nazivaju ili percipiraju kao de-mokratske. U svojim istraživanjima on utvrđuje da i za demokratske radničke partije važe pravila apsolutizma „da rešenja moraju biti brza, disciplina stroga, zapovedi apsolutne, poslušnost pravodobna“.45

Po Mihelsovom uvidu opšta potreba masa da obožavaju vođe dolazi u još većoj meri do izražaja u političkim partijama. Često se, kaže on, socijaldemo-kratske i socijalističke partije u toj meri poistovećuju sa vođom, kao neka stvar koja im pripada, da prihvataju njegovo ime – u Nemačkoj podela na lasalovce i marksiste, u Francuskoj na blankiste, gediste, žoresiste.46

Temelj vođstva u političkim partijama je, po Mihelsovom mišljenju, go-vornička nadarenost, jer „nijedna masa se ne opire estetskoj i emotivnoj sna-zi govora.47 I dodaje: „mase se odnose prema svojim vođama kao onaj kipar u Grčkoj, koji je, izradivši Zevsa Gromovnika, pao na koljena pred vlastitim dje-lom da bi mu se poklonio“.48

Drugi razlog oligarhijskih tendencija u političkim partijama Mihels nalazi u procesima jake centralizacije partijskog odlučivanja. „Veoma daleko od toga da izvor grešaka oligarhije prepoznaju u centralizaciji partijskih vlasti, veruju

42 Ovaj pasus, kao i narednih par stranica teksta preuzete su iz sledećeg mog priloga: Vukašin Pavlović, „O demokratskim kapacitetima političkih partija“, iz zbornika Demokratija u političkim strankama Srbije, urednik Zoran Lutovac, Friedrih Ebert Stiftung i Institut društvenih nauka, Beograd, 2006.

43 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op.cit., s. 20.

44 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op.cit., s. 21.






često da nemaju boljega sredstva za njezino suzbijanje od još daljega nagla-šavanja centralizacije“.49 Gomilanje ovlašćenja u malo ruku, kao što je to po Mihelsovom mišljenju slučaj u radničkom pokretu i partijama, vodi tendenciji ka čestoj zloupotrebi moći“.50

Citirajući staru izreku „Radije biti prvi u Galiji nego drugi u Rimu“, Mihels dolazi do zaključka da lozinka većine u partiji glasi – centralizacija, a manjine – autonomija.51 On ukazuje na značaj borbi koje se u partijama vode oko pitanja centralizacije i decentralizacije, ali smatra da težnja za regionalnom autonomijom ne mora uvek da predstavlja opasnost po tendenciju oligarhije u partijskom životu. Ona može možda da spreči stvaranje krupne partijske oligarhije, ali samo da bi je usitnila i stvorila veći broj regionalnih i lokalnih partijskih oligarhija.52

U nastojanju da odgovori na pitanje je li oligarhijska bolest demokratskih partija izlečiva, Mihels nudi nekoliko zanimljivih ideja.

Prvo, učešće ili sudelovanje u državnoj vlasti uvek u izvesnoj meri uma-njuje demokratske kapacitete političkih partija; i najdemokratskije među njima postaju u izvesnoj meri konzervativne.53

Drugo, sa brojčanim rastom organizacije postaje borba za velika na-čela nemoguća. „Tu tendenciju pojačava parlamentarni karakter partije. Parlamentarizam znači nastojanje za što većim brojem glasova. Partijska or-ganizacija znači nastojanje za što većim brojem članova. Glavno polje partijske aktivnosti je u izbornoj agitaciji i agitaciji učlanjivanja“.54

Treće, političke partije, po ugledu na državu, postavljaju se na temeljnim stubovima: autoritetu i discipline.55

Četvrto, postoji unutrašnji odnos između rasta partije i rasta opreza i pla-šljivosti u njezinoj politici.56 Drugim rečima, Mihels kao da želi da kaže da samo male partije mogu sebi da priušte luksuz konzistentne, principijelne i hrabre partijske politike.










Peto, demokratiji je svojstvena naklonost prema autoritarnome rešavanju važnih pitanja.57

Šesto, partija je samo sredstvo da se dođe do višeg cilja; ona ne može po-stati sama sebi svrha.58

Sedmo, u jednoj se partiji nipošto ne mogu poklapati interesi u njoj orga-nizovanih članova sa interesima plaćenog dela koji zastupa partijski organizam.

„Nepromenljiv je socijalni zakon da se u svakom organu cjeline nastalome podjelom rada, čim se učvrstio, rađa vlastiti interes, zainteresiranost sobom i za sebe“.59

Osmo, vođstvo je nužna pojava svakog oblika društvenog života, a zakon o istorijskoj nužnosti tendencije ka oligarhiji se temelji na nizu iskustvenih činjenica“.60

Deveto, organizacija je majka vladavine izabranih nad biračima, opu-nomoćenika nad opunomoćiteljima, delegiranih nad onima koji ih delegira-ju. „Formiranje oligarhija u krilu raznovrsnih oblika demokracije organska je tendencija, dakle tendencija kojoj nužno podliježe svaka organizacija, pa i socijalistička, čak liberalistička.61

Deseto, istorijska nužnost oligarhijskih procesa nikako ne oslobađa de-mokrate od potrebe njenog suzbijanja. „Zadatak pojedinca morat će, dakle, biti poput zadatka kopača blaga, kojemu njegov otac na samrti naznači blago: ono se, doduše, ne može naći, ali radom koji sin obavi tražeći ga, njiva postaje plodnija. Potraga za demokracijom neće doneti neke druge plodove“.62

Razočarenje u slabosti radničkog sindikalnog pokreta, na jednoj, kao i sla-bosti parlamentarne demokratije u Nemačkoj, na drugoj strani, nateraće Mihelsa da se povuče iz aktivnog političkog angažmana i da se okrene akademskoj teoriji. Pošto su mu vrata na nemačkim univerzitetima bila zatvorena, dobija mesto na univerzitetu u Torinu, i to na preporuku Vebera u čijem je časopisu sarađivao u mladosti, uprkos svojim marksističkim preokupacijama.

Druga faza u misaonom i teorijskom razvoju Roberta Mihelsa nastupa nakon njegovog dolaska u Torino i početka akademske univerzitetske karijere. Zaključci do kojih je došao ispitujući oligarhijske tendencije u demokratskim partijama leve








orijentacije, približavaju ga Moski i Paretu i njihovim elitističkim teorijama. Mada je već i ranije prihvatio neke od stavova elitističke teorije, ovde pod direktnim uticajem Gaetana Moske, kao i uz uvažavanje teorije elita i njihove cirkulacije koju je formu-lisao Vilfredo Preto, Mihels u potpunosti prihvata elitistički pristup ne samo u razu-mevanju partija, nego i u razumevanju države i političkog života društva.

Mihelsov prelazak sa marksizma na teoriju elita ubrzan je, s jedne strane prihvatanjem Veberovog postulata o društvenoj neutralnosti nauke, a s druge, pristajanjem uz italijanski nacionalizam, koji će ga direktno odvesti na pozicije fašizma. I kao što konstatuje Dejvid Bičem (David Beetham) „Mihels nije do-šao do toga da podržava i legitimiše Musolinijev režim kao politički agitator, već kao sociolog i posredstvom kategorija svoje političke sociologije“.63

Zanimljivo je i donekle zagonetno da Mihels jedva spominje Mojzea Ostrogorskog čija se knjiga „Demokratija i organizacija poličkih partija“ („La de-mocratie at l‘organisation des parties politiques“) pojavila 1903, dakle osam godina pre Mihelsove studije.

Za razliku od Mihelsa, Ostrogorski je analizirao partijski sistem Engleske i Amerike i konstatovao je da je, uprkos izvesnim demokratskim reformama (kao što je formiranje lokalnih ogranaka, kokusa) uprava partijskih poslova osta-la u rukama nekolicine.64

Njegova ocean „da je diskusija u parlamentu samo formalnost, sve se una-pred odlučuje u partijskom odboru“65 ne samo da se poklapa sa Mihelsovim na-lazima, nego važi i za današnje stanje stvari.

Ostrogorski takođe ukazuje na pogubnu devizu koja postaje ideja vodilja svim partijama: „Do đavola zemlja, naše je da dobijemo na izborima“.66

I u odnosu na značaj partijskih vođa nalazi Mihelsa i Ostrogorskog se pot-puno poklapaju. Ostrogorski konstatuje da organizacije političkih partija enor-mno uvećavaju moć partijskih vođa. „Poverljiva partijska blagajna, kojom vođe raspolažu, jeste drugo sredstvo, koje im omogućava da na povodniku vode mno-gog poslanika, kome je partijska kasa platila izborne troškove ili koji prima me-sečnu pomoć na ime izdržavanja“.67

63 David Beethem, „Od socijalizma do fašizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa“, op.cit., s. 64.

64 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, Napredak, Beograd, 1921, s. 37.

65 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, op. cit., s. 42.


67 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, op. cit. s. 57.


Ostrogorski, kao i Mihels, dolazi do istog zaključka: „Jedva se razlikujući jedna od druge po svojim principima i svojim metodama, partije se pre svega bore za vlast“.68

Kao i u vreme Ostrogorskog i Mihelsa, tako je i danas. Vrlo je aktuelno i u naše vreme to što Ostrogorski veli: „Poslušnost i gotovo praznoverno poštovanje najvišeg šefa jeste vazduh koji svaka partija diše i njega se pridržava. Zadatak gomile partijskih poslanika sastoji se jedino u tome da podržavaju šefa i njegove pomoćnike“.69 Parafrazirajući Ostrogorskog možemo reći da za poslanika i čla-na partije hrabrost da ima svoje mišljenje postaje slabost, a potčinjenost mišlje-nju partijske većine, redovno stanje duha.

Kao i pre jednog veka tako i u naše vreme važi dijagnoza koju je dao Ostrogorski, da „najobdarenijim i najinteligentnijim pripada počast da budu partijski gladijatori; ostali su prosta mašina za glasanje“.70 Fenomen „partijskih gladijatora“ je u naše vreme postao još značajnija karakteristika partija i politič-kog polja, s obzirom na povećanu ulogu medija, a posebno elektronskih kao što su televizija i internet, u formiranju javnoga mnjenja.

NOVI ELITIZAM

Tokom većeg dela dvadesetog veka u razvoju političke sociologije prisutan je teorijski pravac koji se označava kao novi elitizam.

Za razliku od klasičnog elitizma, koji je skoro bez izuzetka kvalifikovan kao konzervativan, novi elitizam se najčešće naziva liberalno-demokratskim. Razlog za to prvenstveno leži u dvema činjenicama: a) kritičnom naboju u od-nosu na savremeni razvoj društva i politike; i b) pridavanju pojmu elita izvesnih kompetitivno demokratskih i liberalnih obeležja.

Svaki pokušaj sintetičkog prikaza najvažnijih stavova novih elitistič-kih teorija nosi rizike pojednostavljenja, a ponekad i nategnute klasifikacije. Svestan tih ograničenja, pokušaću da ove teorije prikažem na sledeći način. Najpre će biti reči o teorijama koje naglašavaju elitističku ulogu državne bi-rokratije ili u liku kvalifikovanog činovništva ili u liku političke nomenklature. Zatim će se razmatrati shvatanja o intelektualnim elitama. Potom će biti reči o različitom shvatanju socijalnog sastava savremenih elita, na osnovu kriteri-ja koji deo društva sačinjava nove elite. U okviru toga mogu se razlikovati u





osnovi dve pozicije. Prvu grupu čine oni autori koji govore o nastupu elite in-telektualaca. Drugu grupu čine oni autori koji ukazuju na nastup nove elite u liku menadžera i tehnokrata savremenih korporacija. Nakon toga, na završnim stranicama ovog odeljka, biće prikazana kritička teorija elita primenjena u ana-lizi jednog od najrazvijenijih demokratskih društava danas, to jest o eliti vlasti u američkom društvu.Najzad, u završnim razmatranjima o demokratiji i plu-ralitetu elita biće reči o teorijskim koncepcijama koje nastoje da povežu teoriju elita sa teorijom demokratije.

Vladavina birokratskih elita

Široko je prihvaćeno da je Maks Veber (Max Weber) najznačajniji moderni teoretičar birokratije. Analizirajući različite tipove legitimnosti političkog poret-ka, Veber dolazi do zaključka da u modernom društvu dolazi do pomeranja teži-šta sa tradicionalnog i harizmatskog modela ka racionalnom obliku legalne biro-kratske vlasti. Tim nalazom kao i svojim argumentovanim analizama u odeljcima knjige Privreda i društvo u kojima se bavi sociologijom vlasti Veber je uspostavio jedan od najvažnijih teorijskih stubova političke sociologije.71

Veber smatra da je birokratska uprava onaj oblik vršenja vlasti koji može na dugi rok postići najveću efikasnost i racionalnost. Jedan od razloga za to je porast kompleksnosti savremenih društava i usložnjavanje problema uprav-ljanja i vladanja. Po Veberovim uvidima birokratija ima sposobnost trajnog samoobnavljanja strukture moći, koja ne zavisi mnogo od tipa režima i karak-tera političkih aktera.

U uspostavljanju i razvoju birokratskog aparata u liku profesionalnog či-novništva prednjačile su evropske države. Taj razvoj je započeo pre više od pet vekova u italijanskim gradovima, sinjorijama. Na primeru istorije modernih evropskih država Veber pokazuje da se kvalifikovano profesionalno činovništvo najpre razvilo u tri državna polja : finansijama, vojsci i pravnoj oblasti.

Mada je smatrao da je demokratija cilj kome treba težiti, bio je svestan ko-liko je ona nepraktična i tehnički teško izvodljiva. Veber je svoje sumnje u realne domete demokratije izvodio iz činjenice da se demokratske strukture relativ-no lako rastvaraju pod naletima diktatorski nastrojenih moćnih manjina. Zbog toga je smatrao da je kontrola upravnih birokratskih aparata jedan od najve-ćih problema u funkcionisanju moderne demokratije. „Veber nije verovao da se moć birokratije može ograničiti političkim autoritetom čak ni u demokratskom

71 Maks Veber, Privreda i društvo, I i II tom, Prosveta, Beograd, 1976.


sistemu“.72 U znamenitom tekstu Politika kao poziv73 Veber je izričito tvrdio da je pod normalnim uslovima pozicija vlasti jedne razvijene birokratije uvek pre-dominantna. Političari se u parlamentarnoj demokratiji (bez obzira da li je par-lament izabran od naroda ili ima aristokratska obeležja) sve više nalaze u ulozi diletanta pred ekspertskim analizama kvalifikovanog činovništva, koje se nalazi na najodgovornijim pozicijama u administraciji.

U svojim analizama birokratije Veber je pokazao da posedovanje sredsta-va upravljanja može biti zamena za posedovanje sredstava za proizvodnju, kao najvažnije osnove političke moći. Kao što kaže Botomor: „Tamo gde je u isto-riji modernoga društva video koncentraciju sredstava za proizvodnju u rukama male kapitalističke klase, čije će razvlašćenje od strane radničke klase biti počet-ni korak ka uspostavljanju perioda veće ljudske slobode, Veber vidi koncentra-ciju sredstava administracije koja će dostići svoj zenit u socijalističkom društvu uz najstrašnije posledice po individuu“.74

Veberovu ideju o posedovanju upravljačkih pozicija kao osnova moći ume-sto svojine, primenio je jugoslovenski disident Milovan Đilas u svojoj knjizi Nova klasa (1957) u kojoj je opisao uzdizanje u komunističkom sistemu jedne nove kla-se, faktički političke birokratije.75 Moramo se, međutim, složiti sa Botomorovom ocenom da kod Đilasa nije reč o birokratiji u užem Veberovom smislu reči, već o birokratizovanoj i izdvojenoj partijskoj političkoj klasi. Botomorov ključni kri-tički argument je da politička birokratija ne vlada zato što upravlja i raspolaže nacionalizovanom imovinom, kako to misli Đilas, već je situacija obrnuta: ona kontroliše sredstva za proizvodnju zato što ima političku vlast.76

Nekoliko decenija kasnije će sovjetski disident Mihail Vozlenski (Michael Voslensky) objaviti knjigu o vladajućoj klasi u Sovjetskom Savezu pod naslo-vom Nomenklatura (1980). Termin nomenklatura ući će u upotrebu za oznaku profesionalnog političko-upravljačkog sloja u komunističkim društvima, odno-sno zemljama realnog socijalizma, kako su sebe nazivale. Osnovna karakteristi-ka političko-upravljačkog sloja u socijalizmu je dominacija ideološko-političke podobnosti kao osnovnog kriterijuma za ulazak u političku elitu. Tu verovatno

72 Tomas Botomor, Elite i društvo, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2008, s. 85.

73 Maks Veber, „Politika kao poziv“(1919), u: Maks Veber, Politički spisi, Filip Višnjić i Službeni glasnik, Beograd, 2006.

74 Tomas Botomor, Elite i društvo, op. cit. s. 84.

75 Milovan Đilas, Nova klasa, Narodna knjiga, Beograd, 1990.

76 Tomas Botomor, Elite i društvo, op. cit. s. 87.


treba tražiti i jedan od razloga za urušavanje socijalizma, jer ideološka podob-nost nije mogla da nadomesti nedostatak kompetentnosti i političke legitimno-sti elita u državnom socijalizmu.

Elita intelektualaca

Snažan impuls savremenim elitističkim teorijama dao je Karl Manhajm (Karl Mannheim). Istina, Manhajm je u početku imao negativan stav prema elitističkom pristupu, jer ga je povezivao i izjednačavao sa fašizmom. Tako u knjizi Ideologija i utopija (Ideology and Utopia, 1936, nemačko izdanje 1929) Manhajm eksplicitno kaže da fašizam u svoj pogled na svet uključuje ideje Bergsona, Sorela i Pareta. U centru fašističkog učenja i prakse „nalazi se apo-teoza neposrednog uplitanja, vera u presudni čin, u značaj inicijative vodeće elite“. I dodaje: „Nisu važni programi, nego bezuslovno potčinjavanje vođi. Istoriju ne stvaraju ni mase ni ideje ni snage koje tiho deluju, nego pripadnici elite, koji se u svakom datom trenutku ponovo potvrđuju“.77

U istom delu će, međutim, zastupati tezu o značaju intelektualnih elita za upravljanje modernim društvom. Kasnije će, posebno u delu Čovek i druš-tvo u doba rekonstrukcije (Man and Society in an Age of Reconstruction, 1940) zastupati tezu o utakmici elita kao elementu očuvanja demokratije. Nakon napuštanja Nemačke i dolaska u Englesku Manhajm je nastojao da teoriju eli-ta poveže i uskladi sa dostignućima građanske demokratije, razvijajući jednu vrstu teorije o demokratskoj eliti. On je smatrao da se stabilnost društva ne može postići ukoliko elita ne poseduje karakteristike vladajuće klase. S dru-ge strane, u uslovima porasta broja elitnih grupa u dvadesetom veku, smatrao je da se elite međusobno neutralizuju, pa više ne može jedna elita da vlada u društvu na stari način.

Jedna od opštih karakteristika elita u savremenom društvu je povećana uloga intelektualaca u njihovom formiranju. Prvi autor, kao što smo videli, koji je ukazao na tu činjenicu bio je Karl Manhajm, i to u tri svoje knjige: Ideologija i utopija (1936), Čovek i društvo u doba rekonstrukcije (1940) i Dijagnoza našeg vremena (1943).

Poreklo modernih intelektualaca s pravom se vezuje za formiranje i razvoj evropskih univerziteta. Porast broja univerziteta i njihovo širenje po čitavom svetu omogućilo je formiranje jedne nove klase intelektualaca, sa relativno viso-kim nivoom obrazovanja. Mada je izvorno francusko značenje podrazumevalo

77 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Kultura, Beograd, 1978, s.131-2,


da su intelektualci permanentni kritičari društva, u modernom svetu sve češće se susrećemo sa činjenicom da veliki deo intelektualaca ili direktno učestvuje u vlasti ili joj verno služi i podržava je.

Manhajm priznaje da ne mora uvek da bude opravdano izjednačavati po-jam intelektualca sa pojmom fakultetski obrazovane ličnosti, ali je činjenica da se u naše vreme faktički podrazumeva da nosioci najvažnijih političkih funkcija imaju univerzitetski stepen obrazovanja. Današnje elite se, po pravilu, regrutuju iz najviših društvenih slojeva kojima je pristupačno obrazovanje na najprestiž-nijim visokoškolskim ustanovama.78

Već je Moska smatrao da je sloj intelektualaca jedna dosta nezavisna grupa između buržoazije i proletarijata, koja može da postane jezgro jedne nove i bolje elite. O tome svedoče sledeće njegove reči : „Ako postoji neka društvena klasa koja je spremna da makar i za kratko vreme ostavi po strani privatni interes, koja je sposobna da shvati opšte dobro sa potrebnom nepristrasnošću, to je sigurno ona koja, zahvaljujući svom intelektualnom obrazovanju, poseduje ono što daje otmenost karaktera, široke horizonte i povećane sposobnosti…Ta klasa, i jedino ta klasa, žrtvovaće voljno sadašnje dobro da bi izbegla buduće zlo“.

U osnovi sličnu ovoj izneo je, nekoliko decenija kasnije, Karl Manhajm kon-cepciju o vladavini intelektualne elite. U „društveno lebdećoj inteligenciji“ on vidi onaj društveni sloj koji se regrutuje iz svih segmenata društva, i koji povezan obra-zovanjem, spaja u sebi sve one interese kojima je prožet društveni život.

U knjizi Dijagnoza našeg vremena, sa rečitim podnaslovom, ratni eseji jed-nog sociologa, Manhajm kritički analizira vreme militantne demokratije i stvara-nje novih vođa u totalitarnom poretku.79

Menadžersko-tehnokratska elita

Veliki uticaj na oživljavanje elitističkog pristupa u proučavanju savreme-nog društva i politike, pored Karla Manhajma, ima i američki autor Džejms Bernham ( James Burnham). Svoju koncepciju izlaže u dvema knjigama: Menadžerska revolucija (The Managerial Revolutioin), iz 1941. godine, kao i Makijavelisti (The Machiavellians), iz 1943. godine. U ovim delima, objavlje-nim tokom Drugog svetskog rata, on zastupa tezu da je nastupilo vreme prelska kapitalizma i buržoaskog društva u menadžersko društvo. „Bernham je, dakle,

78 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1968,

79 Karl Manhajm, Dijagnoza našeg vremena, ratni eseji jednog sociologa, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2009.


izložio tezu koja je u preseku teorije o elitama i teorije o klasnoj borbi. On vrlo jasno predviđa nastanak izvesne menadžerske elite koju sačinjavaju menagers u privatnoj ekonomiji, javnoj administraciji i sindikalnim organizacijama, inžinje-ri, stručnjaci, planifikatori i tehničari visokog ranga“.80

Bernham se u teorijskom smislu oslanja na grupu teoretičara društva i politike koje zbirno naziva makijavelisti. U tu grupu, pored Makijavelija, Bernham ubraja Mosku, Sorela, Mihelsa, Pareta, ali i sebe. Zajednički imeni-telj teoretičara makijavelizma je da su volju za moć smatrali temeljnim činio-cem svake politike.

U praktično-istraživačkom smislu on se oslanja na analizu najrazvijenijih društava toga doba: Nemačke, Japana, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. Uočavajući tačno da u modernom industrijskom društvu dolazi do razdvaja-nja privatne svojine od upravljanja (posebno u akcionarskom tipu svojine), a time i odvajanja svojine od kontrole nad sredstvima za proizvodnju, Bernham dolazi do zaključka da menadžeri korporacija postaju vladajuća elita koja na odlučujući način oblikuje čitav društveni sistem. Namesto privatne eksploata-cije vlasnika kapitala u klasičnom kapitalizmu nastupa doba korporativne ek-sploatacije. Menadžerske revolucije se, po Bernhamovom mišljenju, izvode na osnovu nekoliko, u njegovo vreme već uobličenih, menadžerskih ideologija. To su po njemu: fašizam-nacizam, lenjinizam-staljinizam, ideologija New Deala i ideologija tehnokratije.

U preglednoj knjizi Sociologija elita Žak Koenen-Iter ocenjuje da se sa Bernhamom „potpuno srušila utopija o egalitarnom posttehnokratskom društvu“.81

Nekoliko decenija kasnije će čuveni američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt ( John Kenneth Galbraith) objaviti knjigu Nova industrijska država (The New Industrial State, 1967) čija će glavna teza biti slična Bernhamovoj. Galbrajt pokazuje da je među nekoliko najvažnijih promena nastalih u no-voj industrijskoj državi, prvo mesto po značaju i dometima zauzima porast uloge i uticaja velikih multinacionalnih korporacija. Namesto ranijih čuve-nih vlasnika velikih korporacija poput Forda, Rokfelera, Karnegija, Melona, Gugenhajma, nastupaju anonimni direktori i menadžeri, odnosno tehnokra-ti koji reprezentuju snagu i uticaj nove elite u liku „organizovanog znanja“ ili

„tehnostrukture“.82 Mada ne upotrebljava eksplicitno termin elita, Galbrajt

80 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005, s. 96.


82 John Kenneth Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970.


smatra da su u predmodernim vremenima moć i vlast imali vlasnici zemlje, da se u klasičnom kapitalizmu moć seli u ruke vlasnika kapitala, a da u doba nove industrijske države najveću moć poseduju vlasnici organizovanog znanja ili tehnostrukture. Ovi nalazi su u skladu sa njegovom teorijom moći koju je kasnije izložio u knjizi Anatomija moći (The Anatomy of Power, 1983) u kojoj govori o pomeranju oblika moći od kondigne i kompenzacijske ka kondicio-niranoj, a u pogledu izvora moći, od ličnosti i vlasništva ka organizaciji, kao najvažnijem osnovu moći.83

Kritička teorija elita

Novu kritičku teoriju elita najbolje i najubedljivije reprezentuje delo Rajta Milsa (Wright Mills) Elita vlasti (The Power Elite, 1956) 84. Mada se izričito distancira od klasičnih elitističkih teorija koje su tvrdile da su elite tvorac isto-rije našeg vremena,85 ta knjiga predstavlja jedan od ugaonih kamenova novog elitizma. Doživela je ogroman odjek u društvenim naukama, a posebno u poli-tičkoj sociologiji. Ova briljantna kritička analiza američkog društva iz sredine dvadesetog veka pokazuje kako se ispod fasade demokratskog američkog druš-tva uspostavlja nova elita moći.

Polazna teza Milsove studije ima univerzalnije pretenzije. On ocenjuje da u modernom društvu ne postoji više tradicionalna podela na privredu i politički poredak, već da se uspostavlja politička privreda, a time i poveza-nost i međuuslovljenost privrednih, vojnih i političkih institucija. „U struk-turnom smislu ovaj trougao moći i vlasti predstavlja osnovu uzajamnog po-vezanog direktorijuma, koji je od najveće važnosti po istorijsku strukturu današnjice“.86

Studija Elita vlasti pokazuje da se u današnjem svetu moć i uticaj pove-zuju sa pozicijama u institucijama. „Niko ne može biti u pravom smislu mo-ćan i uticajan ako ne učestvuje u upravljanju krupnim institucijama, jer su oni koje smatramo u pravom smislu moćnim zaista moćni tek preko ovih institu-cionalnih oruđa vlasti“. 87

83 John Kenneth Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987.

84 Rajt Mils, Elita vlasti, Kultura, Beograd, 1964.

85 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 25.




Slična situacija je, prema Milovoj oceni, i sa bogatstvom i prestižom. Da bi neko bio moćan, da bi neko bio bogat ili popularan, mora da ima pristupa najvažnijim institucionalnim pozicijama „jer te njihove institucionalne pozici-je dobrim delom i uslovljavaju njihove izglede da steknu i da očuvaju vrednosti kao što su vlast, bogatstvo ili prestiž“. 88

Pored ukazivanja na suštinski značaj veze moći i institucija, Mils potvr-đuje i tezu o samoobnavljanju ili samoreprodukovanju elita. Prema njegovim nalazima o plutokratskim elementima elite, izgledi za zauzimanje ključnih in-stitucionalnih pozicija u sferi bogatstva bitno su determinisani pripadanjem od-govarajućem društvenom sloju, odnosno klasi: „ Sedam od deset izuzetno boga-tih ljudi našega doba rođeni su kao sinovi porodica izrazito gornje klase, dvojica od svakih deset su iz porodice srednje klase, a samo jedan od svakih deset iz po-rodice niže klase“.89 Mils zaključuje da bogatstvo ne samo da ispoljava tenden-ciju da produži svoj vek trajanja, već ima i tendenciju da izvrši monopolizaciju mogućnosti koje dovode do formiranja velikih bogatstava.90

Polazeći od ocene da se sva politika svodi na borbu za vlast, a da ultima-tivnu vrstu vlasti čini sila i nasilje, Mils pokazuje u svojoj knjizi, kako su vrhovi vojske postali tokom dvadesetog veka deo elite moći. „Po celom svetu se sada stvarnost uobličava kako to vojne glavešine hoće. Pa i u Americi su u politički vakuum umarširali gospodari rata, vojne glavešine. Pored izvršnih organa veli-kih privrednih korporacija i političara, sada general ii admirali – ti perijatni ro-đaci američke elite – stiču i dobijaju sve veću moć pri donošenju odluka, odno-sno sve više utiču na donošenje onih najkrupnijih odluka“.91

Jedan od razloga za povećani značaj vojne elite leži, po Milsu, i u činjeni-ci da je vojska u savremenom američkom društvu postala jedan od, pojedinač-no uzeto, najvećeg organizatora naučnog i tehnološkog napretka i regulatora naučnih istraživanja.92

Tendencija militarizacije nauke kroz narudžbe za istraživanja u funkciji potreba finansijski moćnog vojno-industrijskog kompleksa, samo je jedna od dimenzija fenomena koji Mils označava kao „američki militarizam“, a čiji je cilj



90 Od Milsa saznajemo da je reč milioner skovana tek 1843. godine, kada je posle smrti Petera Lorillarda, velikog proizvođača duvana, istaknutog bankara i vlasnika nekretnina, dnevnim listo-vima zatrebao izraz koji bi označavao veliko bogatstvo (Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 134,135).




nastojanje vojnika da povećaju svoju moć, kao i da ojačaju svoj status u poređe-nju sa poslovnim ljudima i političarima.93

U analizi političkog dela američke elite Mils zapaža nekoliko tendencija. Jedna od njih je započinjanje političke karijere na saveznom nivou kako bi se zao-bišao rad u lokalnim okvirima. Druga je da se u vrh politike sve češće ulazi ne pu-tem izbora nego preko položaja na koja se postavlja. Treća je da se daje prednost političkoj karijeri u izvršnim telima vlasti, a ne u zakonodavnim telima. Sve to, po njegovom mišljenju, ukazuje na seljenje moći sa Kongresa i zakonodavnih organa na izvršne organe vlasti, odnosno govori o birokratizaciji politike.

Sledeći, po svemu sudeći, još značajniji problem Mils vidi u takozvanoj teoriji ravnoteže, koju podvrgava ozbiljnoj kritici. Ne želeći da im moralna pi-tanja ekonomije komplikuju život, kako duhovito formuliše, Mils, „Amerikanci su pristalice ideje da država predstavlja neku vrstu automatskog mehanizma, i to takvog na čije regulisanje utiče ravnoteža konkurentskih interesa“.94

Kao primer uspešne realizacije politike ravnoteže interesa najčešće se na-vodi Nju dil (New Deal), to jest Ruzveltova formula „novog dogovora“, koja je u uslovima do sada najdublje krize kapitalizma što je zahvatila razvijeni svet u tridesetim godinama dvadesetog veka, ponudila politiku pune zaposlenosti kroz državno finansiranje javnih radova. Na toj osnovi je kasnije, nakon Drugog svetskog rata, u boljim uslovima prosperitetnog razvoja, uspostavljena takozva-na država blagostanja, koja je stanje ravnoteže osiguravala davanjem subvencija siromašnijim delovima stanovništva.

Dakle, u američkoj političkoj kulturi i društvenom mentalitetu vlada pred-stava da se u politici, kao i u privredi, ostvaruje idealna ravnoteža mirenjem mnogih različitih interesa. Za ilustraciju toga Mils navodi poznate reči Džona Adamsa da nacija koja ne želi da usvoji princip ravnoteže vlasti moraće da se po-kori despotiji, jer treće rešenje ne postoji. Ključni Milsov argument protiv ovih stavova je da ideja o ravnoteži moći i interesa implicira jednakost moći, a jed-nakost moći podrazumeva potpunu pravičnost. Međutim, u društvu i realnom životu stvari stoje drugačije: ono što za jednog čoveka ili grupu predstavlja časnu ravnotežu, za druge je to u stvari nepravedna ravnoteža. „Vladajuće grupe često su olako sklone da jedno stanje proglase za pravednu ravnotežu vlasti i pravu harmoniju interesa jer im je nesumnjivo stalo do toga da njihova dominacija bude trajna i neuznemiravana“.95


94 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 316.



Svoju kritiku teorije ravnoteže moći i interesa Mils završava ocenom da se ona može shvatiti i kao alternativa formuli „podeli pa vladaj“. I dodaje: „Ovo stoga što teorija ravnoteže često počiva na moralnoj ideji prirodne harmoni-je interesa, koja pohlepnost i nemilosrdnost miri sa pravdom i napretkom“.96 Teško je ne složiti se s njim da ideja o harmoniji interesa može dobro da po-služi kao ideologija dominantnih grupa tako što pomaže prividu da njihovi po-sebni interesi izgledaju identični sa interesima zajednice kao celine. Ili, kako je Kar (Carr) primetio, doktrina harmonije interesa služi dobro kao moralna za-vesa ili sredstvo na koje se pozivaju, ponekad i potpuno iskreno, privilegovane grupe da bi opravdale i održale svoj dominantni položaj.

Pod geslom da istoriju treba proučavati da bi je sprečili da na nas utiče, Mils ukazuje kako je vremenom u u američkom društvu došlo do dekadencije politike kao otvorene i javne debate o alternativnim rešenjima. Kao najsnaž-niju tendenciju nakon poslednje trećine devetnaestog veka, kada je suprema-cija Kongresa bila očigledna, Mils označava proces prelaska vlasti na izvršne organe, a pre svega na instituciju predsednika države. Po rezultatima njegovih analiza krajem devetnaestog veka vojnički elemenat elita bio je podređen po-litičkom, a ovaj ekonomskom. Odlučujućem položaju vlasnika privrednih kor-poracija naročito je doprinelo tumačenje XIV ustavnog amandmana o zaštiti privrednih korporacija. Svetski ratovi u dvadesetom veku doveli su do porasta moći vojnih elita do te mere da Mils dolazi do zaključka da je „američki kapi-talizam sada u značajnoj meri vojni kapitalizam, a najvažniji vid odnosa kru-pnih privrednih korporacija prema državi počiva na saglasnosti interesa vojne organizacije i privrednih korporacija“.97 S druge strane, New Deal i država blagostanja omogućili su porast uloge centralizovanih političkih struktura, a naročito u izvršnim organima vlasti.

Sociološka analiza elita u američkom društvu navodi Milsa na nekoliko važnih zaključaka o eliti vlasti. Prvo, da pripadnici ekskluzivnog društva od 400 najbogatijih porodica u gradskim metropolama, zajedno sa rukovodećim funk-cionerima privrednih korporacija i vojnicima na visokim položajima, najvećim delom pripadaju gornjoj trećini društvene piramide. Drugo, što je viši položaj koji pojedinci zauzimaju, to je veći procenat pripadnika vladajuće elite koji po-tiču od pripadnika viših klasa. Treće, jezgro vladajuće elite se sastoji od onih koji su u stanju da sa lakoćom prelaze sa visoke pozicije u jednoj institucionalnoj sferi na isto tako visoke pozicije u drugoj. Četvrto, većina njih ima fakultetsko




obrazovanje, a po pravilu su to diplomirani studenti na vodećim američkim uni-verzitetima kao što su Harvard, Princeton i Yale.

Uz navedene, Mils nam nudi još dva izuzetno značajna i interesantna na-laza. Prvi se može označiti kao „tendencija kumuliranja“ a drugi kao „moguć-nost transponovanja“. Po Milsovim zaključcima moć, bogatstvo i prestiž imaju, između ostalog, sledeće dve zajedničke osobine.

Prva od njih je da moć, bogatstvo i prestiž imaju tendenciju da se kumuliraju. Dakle, ukoliko posedujete moć, kao i bogatstvo ili prestiž, utoliko su vam veće mo-gućnosti da ih steknete još više; moćni da postaju još moćniji, bogati da postanu još bogatiji, a oni od ugleda i prestiža da postanu još ugledniji i prestižniji.

Druga zajednička osobina koja povezuje moć, bogatstvo i prestiž sastoji se u mogućnosti da se ove vrednosti ukrštaju i međusobno uvećavaju. Drugim reči-ma iskazano, u svim društvima postoji izrazita tendencija da se moć (vlast), bo-gatstvo i prestiž transponuju jedni u druge. Ili kako navodi sam Mils: „imućnima je lakše nego siromašnima da steknu vlast, onima koji imaju određeni društveni status biće lakše da steknu bogatstvo, nego što je to slučaj sa onima koji tog statu-sa nemaju“.98 Dakle, moć, bogatstvo i ugled, kao relativno retki resursi i vrednosti kojima mnogi teže, lako se mogu pretvoriti jedni u druge.

Koncepcija vladajuće elite i njenog jedinstva zasniva se, po Milsu, na dve-ma ključnim činjenicama: a) razvoju i saglasnosti interesa ekonomskih, poli-tičkih i vojnih organizacija; i b) sličnosti porekla i društvenih pogleda, kao in a društvenim i ličnim kontaktima i uzajamnim vezama najviših krugova navede-nih dominantnih hijerarhija.99

Koncept vladajuće elite je, po sopstvenom priznanju, omogućio Milsu da shvati i objasni nekoliko važnih stvari. Prvo, da među odlučujućim institucio-nalnim tendencijama koje karakterišu strukturu naše epohe, postoji višestruka saglasnost objektivnih interesa ekonomskih, vojnih i političkih ustanova i orga-nizacija. Drugo, da se uspostavlja socijalna sličnost i bliskost psiholoških afinite-ta ljudi koji zauzimaju najviše položaje u navedene tri hijerarhijski organizova-ne strukture, što vodećim ljudima u njima omogućava da lako mogu da se kreću i zauzmu vodeće pozicije u svakoj od njih.

Negativno definisani učinci formule vladajuće elite po američko druš-tvo su, po Milsovim nalazima, sledeći. Prvo, došlo je do degradacije profe-sionalnih partijskih političara na srednje nivoe moći. Drugo, zakonodavna funkcija se svela na poluorganizovanu dinamiku ravnoteže interesa suverenih




lokalnih jedinica. Treće, gotovo je potpuno iščezla politički neutralna birokra-tija kao posrednik intelektualne snage i izvršilačke veštine. Četvrto, donoše-nje krupnih odluka prekriveno je velom tajne u odsutnosti otvorenih debata u Kongresu i javnosti.100

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA: ELITIZAM I DEMOKRATIJA

Prethodni krajnje sažet uvid u najznačajnije klasične i savremene teorije elita potvrđuje relevantnost elitističkog pristupa za političku sociologiju. U po-ređenju sa ostalim glavnim pristupima, demokratsko-liberalnim (Tokvil), kla-sno-marksističkim (Marks) i legitimno-racionalističkim (Veber), ovaj pristup ima jednu značajnu prednost i jedan veliki nedostatak. Prednost je u jedno-stavnosti i prijemčivosti za zdravorazumsku percepciju politike kao vladavine u rukama manjine koja sačinjava elitu. Ta jednostavnost je istovremeno i najveći nedostatak elitističkog pristupa, jer je piramidalni model podele društva na elitu i masu, previše uprošćena slika modernih političkih zajednica, koje su, po pra-vilu, složene, izložene redovnim promenama onih koji su na vlasti i sa većim ili manjim stepenom vertikalne socijalne mobilnosti.

Za razliku od klasičnog elitizma koji je nastao u kritičnom odnosu pre-ma marksizmu i parlamentarnoj demokratiji, novi elitizam nastoji da uvaži neke nove činjenice do kojih je došlo tokom dvadesetog veka u pogledu pro-mena u svojinskim odnosima, organizaciji sve složenijeg društvenog i poli-tičkog života, kao i s obzirom na širenje univerzitetskog obrazovanja, uspon novih medija i slično.

Novi elitizam takođe ima više sluha za demokratske težnje i politička pra-va savremenog građanina, za profesionalnost u obavljanju poslova rukovođenja i upravljanja, za pitanja kako uspostaviti demokratsku kontrolu nad onima koji vrše vlast, kao i za neophodnost redovnih promena nosilaca političke vlasti.

Osnovi formiranja i klasif ikacija elita

Za razliku od klasičnih pristupa formiranju elita, koje su težište stavljale na faktore nasleđivanja položaja i bogatstva, savremene elitističke teorije nude mnogo potpunije uvide i šire klasifikacije načina uspostavljanja elita. Tako u već pomenutoj knjizi Žak Koenena-Itera Sociologija elita nudi se čitava lepeza mogu-ćih kriterijuma za formiranje elita. Oslanjajući se na neka prethodna istraživanja,



Koenen-Iter pravi razliku između elita – nosilaca vrednosti (Wertelite), elita ute-meljenih na performansama (Leistungselite), elita po položaju (Positionselite), elita po moći (Machtelite) i elita po funkciji (Funktionselite).101

Elite vrednosti se formiraju prihvatanjem preovlađujućeg sistema vrednosti putem obrazovanja i vaspitanja. Karakteristične su za društva koja počivaju na tradicionalnim sistemima vrednosti. „Otuda proces obrazovanja elita biva dik-tiran nužnošću da na odgovorna mesta dođu nosioci prioritetnih vrednosti, oni koji se odlikuju sposobnostima i stavom vezanim za te vrednosti“.102

Elite performansa „podrazumevaju da je najčešće reč o veštini izvođenja, a ne samo ostvarenja“.103 Koenen-Iter kaže da je moguće čak i veštinu čitanja progla-siti za merilo pripadanja eliti, sve dok pismeni ljudi predstavljaju manje od 10% stanovništva.104 U naše vreme dobro poznat primer ulaska u elitu po kriteriju-mu performansa je glumac Ronald Regan koji je postao predsednik Sjedinjenih Država, dok je Švarceneger dogurao samo do guvernera Kalifornije.

Elite po položaju se formiraju na osnovu pozicija koje njeni pripadnici zauzi-maju u nekoj strukturi. „Na taj način se izdvajaju elite po položaju. To je slučaj kada se neka elita definiše kao grupa koja je zauzela strateške položaje, što joj omogućuje da vrši vidljiv uticaj na proces donošenja odluka“. Strateški položaj se uvek povezuje sa statusom koji odražava vrednost koja se pripisuje položaju. To su društva u koji-ma simboli statusa, ugleda i privilegija postaju distinktivni znaci elite.105

Elite moći se diferenciraju na osnovu kriterijuma koliku moć stvarno po-seduju njeni pripadnici. Zbog toga je za diferencijaciju ovog tipa elite važno razlikovati stvarnu to jest supstancijalnu moć od formalne ili prividne moći po položaju u poretku vlasti. U ovaj tip elite pored takozvanih „ljudi koji vladaju iz senke“, ulaze i autoritarne političke ličnosti koje imaju moć bez obzira na funk-ciju kojom raspolažu, kao i savetnici i drugi bliski saradnici predsednika i šefova vlada, kao i drugih vladara i moćnih ljudi uopšte.

Elite funkcije svoju poziciju zasnivaju na funkcijama koje zauzimaju i vrše. Njihov najznačajniji oblik su takozvane predstavničke elite. „To su elite čiji je prvi zadatak da zastupaju želje i aspiracije izvesnih grupa“.106 U tu vrstu spadaju


102 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op.cit., s. 131.



105 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op. cit., s. 133.

106 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op.cit., s. 138


poslanici parlamenata, visoki funkcioneri parlamentarnih političkih partija, cr-kveni velikodostojnici, kao i najugledniji predstavnici drugih interesnih organi-zacija (poslodavačkih udruženja, sindikata i sl.).

Pored navedenih u teorijskoj literature i istraživanjima navode se još neki kriterijumi formiranja i razlikovanja elita. Tako britanski istraživač elita Džon Skot ( John Scott) razlikuje takozvane ekskluzivne (zatvorene) i inklu-zivne (otvorene) elite.107 Entoni Gidens (Anthony Giddens) razlikuje tako-zvane jednoobrazne (zatvorene, uspostavljene ili solidarne) i apstraktne (slabo integrisane) elite. Lovel Fild (Lowell Field) i Džon Higli ( John Higley) vrše klasifikaciju elita na osnovu sledeća dva kriterijuma: stepen strukturne inte-gracije i stepen saglasnosti oko vrednosti. „Služeći se ovim dvema veličinama i oslanjajući se na Sartorijeve radove, autori razlikuju tri važne konfiguracije nacionalnih elita: razjedinjene elite, konsenzusom objedinjene elite i ideološki ujedinjene elite“.108

Uspon novih medija, a posebno televizije i interneta, kao i promene u živo-tu modernih društava i savremenog čoveka, dovele su do stvaranja jednog poseb-nog društvenog sloja koji ima kako nacionalne tako i globalne dimenzije, i koji se sastoji od poznatih javnih ličnosti iz sveta sporta, glume, muzike, politike, biznisa, a koji se obeležava jednim zbirnim terminom „slavni“ („celebrity“).

Razumljivo je da se, s obzirom na nivo teritorijalne organizacije, elite mogu deliti na lokalne, nacionalne, regionalne i globalne. Takođe je, samo po sebi jasno da se, s obzirom na različite oblasti, mogu razlikovati političke elite, privredne elite, vojne elite, finansijske, crkvene i druge elite. Naravno, neke od njih mogu biti ksenofobične, autoritarne, manipulativne i ratno orijentisane, a druge ko-smopolitiske, prodemokratske i mirnodopski usmerene, istinski posvećene reša-vanju gorućih problema svojih zajednica i čovečanstva kao celine.

Demokratija i pluralitet elita

Jedna od bitnih razlika između klasičnih i novih elitističkih teorija je u drugačijem gledanju na broj elita u jednom društvu i način promene njihove vladajuće pozicije. Dok klasične elitističke teorije, kao što smo videli, smatra-ju da u svakom društvu postoji jedna elita koja vlada sve dok ne iscrpe svoje snage i dok se ne uspostavi neka nova elita, u modernim elitističkim teori-jama važi pretpostavka da postoji istovremeno više elita koje su u stalnom

107 Scott, John, edited by, The Sociology of Elites, Edward Elgar Publishing Ltd., Aldershot, 1990.

108 Navedeno na osnovu: Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op. cit., s. 144.


međusobnom političkom takmičenju. Okvir i pravila takmičenja utvrđuju se demokratskim procedurama izbora.

Moderne teorije elita nastoje, dakle, da pomire demokratski karakter veći-ne današnjih političkih sistema sa realnim elitističkim elementima u posedova-nju i distribuciji političke moći. Potreba za usklađivanjem ideja elita sa idejama demokratske vladavine napredovala je, prema oceni Toma Botomora, vrlo brzo tokom dvadesetog veka, a jedan od razloga za to je „povećanje opšteg značaja vođstva koje je bilo rezultat velikih ratova, međunarodnog suparništva u eko-nomskom razvoju i uzdizanja i razvoja novih nacija“. 109

Već je Maks Veber (Max Weber), u delovima knjige Privreda i društvo u ko-jima se bavi političkom sociologijom vlasti, pomerio težište sa klasičnog shvatanja demokratije kao načina direktne ili posredne vladavine naroda na instrumentalni koncept demokratije kao sredstva i mehanizma za izbor političkih vođa.

Tezu o pluralitetu i kompeticiji elita u demokratiji zastupa i Jozef Šumpeter ( Joseph Schumpeter), koji je 1942. godine izložio svoju koncepciju u knjizi Kapitalizam, socijalizam i demokratija.110 U suštini njegovog shvatanja demokratije je konkurentsko takmičenje za političko vođstvo od strane najspo-sobnije elitne grupe. Šumpeter je pošao od ocene da je moderna demokratija nastala sa kapitalističkim ekonomskim sistemom i da je sa njim kauzalno po-vezana. Sličnu poziciju zauzeće kasnije i Entoni Dauns (Anthony Downs) u knjizi Ekonomska teorija demokratije, objavljenoj 1957. godine.111 Njihova ana-logija demokratije sa kapitalističkom ekonomijom je više nego direktna. Ulozi kapitalističkog preduzeća u ekonomiji analogna je uloga političkih partija u političkom životu. Ono što je tržište potrošača u kapitalističkoj ekonomiji, to je tržište glasača u demokratiji i politici. I kao što je konkurentska borba za profit glavna odlika ekonomije u kapitalizmu, tako je konkurentska borba za moć i političko vođstvo, glavna odlika politike.

Upoređujući društva zapadnog tipa i komunistička društva sovjetskog tipa Rejmon Aron (Raymond Aron) dolazi do zaključka da je osnovna razlika u tome što prva imaju razjedinjenu pluralnu elitu, a druga monolitno ujedinje-nu elitu. U knjizi Demokratija i totalitarizam (1965).112 Aron prihvata glavnu

109 Tom Botomor, Elite i društvo, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2008, s.112.

110 Joseph Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokracija, Globus, Zagreb, 1981.

111 Anthony Downs, An Economic Theory of Democracy, Harper, New York, 1957.

112 Knjiga je najpre prevedena i objavljena u Hrvatskoj: Raymond Aron, Demokracija i tota-litarizam, Politička kultura, Zagreb, 1996, a zatim i u Srbiji: Remon Aron, Demokratija i totalita-rizam, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1997.


ideju elitista smatrajući da je svaki politički režim oligarhijski.113 Za demo-kratske režime prihvata naziv koji su ponudili elitisti: plutokratske oligarhije. On ide i dalje tvrdeći „da je nemoguće zamisliti režim koji u nekom smislu nije oligarhijski“. To obrazlaže činjenicom da su najvažnije političke odluke uvek u rukama manjine. U modernim složenim društvima političke odluke ne mogu da donose svi.114 Aron se pridružuje onima koji se ne slažu sa klasičnom Linkolnovom formulacijom demokratije iz Getisburške adrese (Gettysburg addres) da je to „vladavina naroda od naroda i za narod“. Po njegovom mišlje-nju elitisti su u pravu kada poriču stvarnu mogućnost vladavine od naroda, jer može da postoji samo vladavina za narod.

Zanimljivo je i značajno da na sličan način i Karl Fridrih ne spori po-stojanje političkih elita. Po njemu, politička teorija konstantno inklinira ka pretpostavci da je politička vladavina zadatak za posebno kvalifikovane ljude obdarene izuzetnim sposobnostima, vrlinama i inteligencijom.115 Vladajuća ili rukovodeća elita, odnosno politička elita, je po Fridrihu, grupa ličnosti koja se odlikuje izuzetnim svojstvima i sposobnostima u politici, koja efektivno ujedi-njuje vladavinu u svojim rukama i koja poseduje osećaj grupne kohezije i od-govarajućeg kolektivnog duha (esprit de corps). „Takve političke elite su važan i široko rasprostranjen fenomen i one karakterišu mnoge forme vladavine, a naročito totalne diktature“.116

Demokratija, kaže Karl Fridrih, ima mnogo razloga da jača i unapređuje nevladajuće elite (naučnu i druge), a u oblasti vladavine, administrativnu birokra-tiju, kao i tehničke elite. Ono što je, međutim, važno to je da demokratija kao po-litički poredak mora istovremeno u svojoj srži da ostane antielitistička. Umesto da se oslanja na vrline i druge standarde često samoproklamovanih elita, demo-kratija zavisi od građana i njihovog širokog i slobodnog učešća u nadgledanju i kontroli onih koji su, po definiciji demokratije, privremeno na vlasti.

Nisu, naravno, svi nekritično optimistični kada su u pitanju mogućnosti napredovanja demokratije uz političku konkurenciju elita. Uz dijagnozu da „reč demokratija danas služi samo kao opis terapeutske države“117 i da postoji „erozija

113 Remon Aron, Demokratija i totalitarizam, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1997, s. 129.

114 Remon Aron, Demokratija i totalitarizam, op.cit., s. 130.

115 Carl Friedrich, Man and His Government, McGrow-Hill Bokk Compani, Inc., 1963, navede-no prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s.171.

116 Carl Friedrich, 1963, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s. 179.

117 Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad, 1996, s. 12.


demokratskog ideala, koji više nema viziju približne jednakosti uslova, već samo selektivnu promociju ne-elita u profesionalno-menadžerske klase“118 Kristofer Laš iznosi slutnju da se „demokratiji ne piše dobro i ova slika postaje još mračni-ja kada se uzme u obzir pogoršanje stanja javne debate“.119 Konstatujući da de-mokratija zahteva živu razmenu ideja i mišljenja, Laš s pravom kaže da se ideje, kao i imovina, moraju raspodeliti što je moguće šire. Jaz između ekstremnog bo-gatstva u malo ruku i široko rasprostranjenog krajnjeg siromaštva može da ima fatalne posledice po demokratiju. I zaključuje da je „nekad ‚pobuna masa‘ bila ono što se smatralo opasnošću po društveni red i civilizirajuće tradicije zapadne kulture. U naše vreme, međutim, glavna opasnost, izgleda, preti od onih na vrhu društvene hijerarhije, ne od masa“.120 Mada je ove svoje ideje i ocene formulisao sredinom devedesetih godina dvadesetog veka, samo petnaestak godina kasnije će velika svetska ekonomska i finansijska kriza pokazati kakve su sve negativne posledice neodgovornog i pohlepnog ponašanja finansijskog dela vladajućih eli-ta u najrazvijenijim zemljama sveta.

LITERATURA

Albertoni, Ettore, Mosca and the Theory of Elitism, Basil Blackwell, Oxford, 1987.

Aron, Raymond, „Paretian Politics“, in: Meisel James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill Book Company, Englewood Clifts, New Jersey, 1965 (prevedeno i preštampano iz: Zeitschrift fur Sozialforschung, VI (1937), s. 489-521.

Aron, Remon, Demokratija i totalitarizam, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1997.

Beetham, David, „Od socijalizma do fašizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa“, Beograd, Marksizam u svetu, 1977, br. 9.

Borkenau, Franc, Pareto, 1936, Wiley, New York, 1936 (deo pod naslovom „A Manifest of our Time“ preštampan u: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood Clifts, New Yersey, 1965).

Botomor, Tom, Elite i društvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008.

Ferrarotti, Franco, „The Italian Contest: Pareto and Mosca“, u: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood Clifts, New Yersey, 1965, (preštampano iz: Becker and Boskoff, edited by, Modern Sociological Theory in Continuity and Change, Holt, Reinhart & Winston, Inc., 1957).

118 Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s.11.

119 Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s. 15.

120 Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s. 29.


Đilas, Milovan, Nova klasa, Narodna knjiga, Beograd, 1990.

Friedrich, Carl, Man and His Government, McGraw-Hill Book Co., New York, 1963.

Friedrich, Carl, „The Political Elite and Bureaucracy“, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965.

Galbraith, John Kenneth, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970.

Galbraith, John Kenneth, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987.

Ginsberg, Morris, „The Sociology of Pareto“, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965.

Hook, Sidney, „Pareto's Sociological System“, The Nation, CXL:3651, June 26, 1935.

Livingston, Artur, „Introduction“, 1938, p. XXXVI, in : Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965.

Koenen-Iter, Žak, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005.

Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad, 1996.

Manhajm, Karl, Ideologija i utopija, Kultura, Beograd, 1978.

Manhajm, Karl, Dijagnoza našeg vremena, ratni eseji jednog sociologa, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2009.

Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Markers of Modern Social Science, Prentice-Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965.

Meisel, James, „Introduction“, in: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Markers of Modern Social Science, Prentice hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965.

Michels, Robert, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Istraživanja o oligarhijskim tendenci-jama u životu skupina, Informator i Fakultet političkih nauka, Zagreb, 1990.

Michels's Roberto, First Lectures in Political Sociology, translated, with an introduction by Alfred de Grazia, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1949.

Mils, Rajt, Elita vlasti, Kultura, Beograd, 1964.

Mosca, Gaetano, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, edited and revised by Arthur Livingston, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965 (first edition 1939).

Ostrogorski, Mojze, Demokratija i političke partije, Napredak, Beograd, 1921.

Pareto, Vilfredo, Sociological Writings, Basil Blackwell, Oxford, 1976 (1966).

Parsons, Talcott, „Pareto's Central Analytic Scheme“, Journal of Social Philosophy, 1:3, April, 1936.

Schumpeter, Joseph, Kapitalzam, socijalizam i demokratija, Globus, Zagreb, 1981.

Scott, John, edited by, The Sociology of Elites, vol. 1: The Study of Elites; vol. 2: Critical Perspectives; vol. 3: Interlocking Dictatorships and Corporate Networks, Edward Elgar Publishing Ltd., Aldershot, 1990.

Sekulović, Aleksandar, Teorija političke klase, Radnička štampa, Beograd, 1982.

Stark, Werner, „In Search of the True Pareto“, British Journal of Sociology, XIV, June 1963.


Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, Random House, Inc., New York, 1957.

Veber, Maks, Privreda i društvo, tom I i II, Prosveta, Beograd, 1976.

Veber, Maks, Politički spisi, Filip Višnjić i Službeni glasnik, Beograd, 2006.

Žubrinić, Dušan, Marksizam i teorije elita, Školska knjiga, Zagreb, 1975.

Vukašin Pavlović

THEORY OF ELITES IN CLASSICAL AND CONTEMPORARY POLITICAL SOCIOLOGY

Summary:

The text consists of three parts. The first one analyses classical concepts of elites in the works of Gaetano Mosca, Vilfredo Pareto and Robert Michels. The second part presents and analyses new concepts of eli-tes given in the works by Karl Mannheim, Joseph Schumpeter, James Burnham, Milovan Đilas, Wright Mills, Tom Bottomore, John Kenneth Galbraith, Raymond Aron. The third, concluding part, considers the re-lation between democracy and elitism.

Key words: elite, political class, political formula, circulation of elites, the iron law of oligarchy, nomenclature, managerial-technocratic elites, intellectual elites, elites and democracy.

Documents

TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I ...test.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2011/09/01-Vukašin-Pavlovi...Dr Vukašin Pavlović 1 TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI