@DRALOVI Zoran

Pavlovi}

Zoran Pavlovi}

@DRALOVI

Beograd, 2014

Vuku St. Karaxi}u

po reci `eraviji pastrmke su visoko skakalevuk i ru`a ih u ko{are od prepletenih prstiju hvatalijagawci im jedini pouzdani svedocida zbog poqubaca {umnih i neizbrojnihsve im ribe nepovratno u mese~inu odbego{examije tad okrilati{e jataganima se minareti okiti{e`rvweve `ivota stevanove i jegdine vodenice pokrenu{ecrno mlivo od sre}e razigranog para na~ini{everenica ru`a i dan-danas na obali sedi ~eka i snevahiqadu vezenih ko{uqa i lovorika je spremila i splelasa ~ove~anstvom u svatovskoj povorci do}i }e mlodo`ewau osvit zore stra{ni lu~ono{a }e se ukazatisa zvezdom danicom u otvorenim grudima vukiz suve drenove {tule svoje iscedi}e kapqicu vaskrsewa kapqicu ve~nog `ivota za wihovu ven~anu no}

5

iz dubokog sna prenu{e se zlokobne nemanispletovi smrtonosnih zmija-`ila ~ovekovih prsnu{estihije otrovne krvi uvis {iknu{eu srcima qudi paklenski slapovi zatutwa{elavina mr`we qudske do~eka svoje prole}esmrtima bremenite sabqe bezvazdu{ni prostor re`usav zrak udahnut u grudi pomamnih bojovnikadolame i ki}anke u krvi turci i srbisa glavama na koqu umesto na ramenima ratuju

6

od slova lete}i }ilim vuk izatka sve nadlete sabra srpske duhove le{eve {to napu{tahu i re~e spas je u pesmi i jeziku sa usana mog naroda {to `ubori zamrla }u vam srca na tocilo qubavi metnuti i o`iveti kuli srpskog jezika udari}u neuni{tive temeqe ne}e je vi{e uzdrmati na svetu nikoglavu pose~enu vo`da kara|or|a ukraj svog }ilima spazi dole u ponoru }ur~ija |or|e mrtav i izdan haramba{a u biv{eg svog pisara sa nadom u srcu pomno motri vukov je lete}i }ilim oivi~en gavranovima i ptice grak}u oguqene kore drve}e pla~e trule` prodire u beowa~u planeteistopi se srbija kao para nesta u dalekim nebesima

7

ne prolomi se tad vukova glasina iz visinesrbija je santa leda iskonska i stamenau pupku zemqe sa pla{tem od plavog devesiqausnama od prve mahovine jedan stari sloven stojive~no je tu i u rukama ste`e mineral wene besmrtnostisrbijo ki{onosna kolevko srbijo sun~anasmrtonosna i `ivotodavna dijamantska utrobotamni vilajetu osvetqen na{im zenamasrbijo zemqo kristalnog smeha i radostisrbijo majko oblacima suncu i zvezdamasrbijo mese~ino sveobuhvatna srbijo poplavo qubavisrbijo ti si okean mi delfini tvoje radostiotaxbino neumrla stari sloven u pupku zemqe bdijekao nepomerqivi sto`er svekolikog postojawapla{t mu od plavog devesiqa usne od prve mahovine{akama mo}nim kao korewe hrasta tvoju besmrtnost ~uvatragovi smiqa i bosiqa lelujaju se u tvom vazduhu

8

biv{i qudi dobuju po svojim nestalim lobawamakroz naga prozra~na srca oni motre u ve~nostsvaki ~as }e iz vekovne ti{ine pokuqati stari slovenipo dva praoca dohvati}e po jednog sina i uzneti se

9

nikada zemqotresi ni gromovi ne}e ta}i na{e pesme kojima smo sahrane i svadbe mnogih vekova ispratili jer ja sam kameni stra`ar pred wimasfinga koju je nemogu}e prevariti ni pomeritija sam ratnik kog nijedna muka ne}e slomitija sam svat sa hiqadu |erdana od biser-re~i mog jezikaja fantom kroz ~ije grudi uzalud kur{umi hujeja sam neugledna slevuj-ptica u gajusrbija osiwak uzavreo i mahnit`aoka svih osa trn xinovske ru`e za moje srce nek samo cvet jarkocrven i blistav zoru do~ekadok drugi svoja prsa metalom od smrti budu {titili ja }u pesmama dati sa svojih grudi pancir nag }u po krvi qudi i kowa gaziti u steni srca ~ovekovog kona~ni nauk kle{u}ilomi}e se ubojita kopqa u duge prometati odbija}e se od mojih kwiga stra{na je~e}a tanad kao salamanderi u vatri one }e se vremenu smejati

10

barutom }u zabele`iti pam}ewe slepih peva~aded bandula ponosi}e se sa mnom na onom svetudede bandula tvoje }u zave{tawe mnogostruko ispunititvoja }e lutwa opet da zazvoni bubne }e opne pucatigluvi }e du{mani gluve kowe u bekstvu jahatibez potkova |ogati }e im wi{tatii u ~ardake smrti ih bacatibasovi i baritoni slovena juga u pesmi }e grmetieho }e seja~e zla razneti perunike }e svetom procvatii to }e biti jedini korov u zemqi srbijiqubi~aste }e dolame izan|ali turci u zave`qajima nositizami{qeno }e im carstvo u~kur izgubititako je govorio vuk i tako se obistinilo

11

vijuga stra{na i mo}na vukova u vijenu je tada stiglasredi{te evropske kulture i umetnostiradoznale device u krinolinama zagledaju mu egzoti~nu no{wubetoven mocart i {traus u istim ko~ijama prominu{emanhnu{e mu i za`ele{e dobrodo{licuohrabreni vuk umo~i tad od `drala pero u rastvoreni baruti po~e kovati stihove po~e tvoriti novu azbuku `ivota

12

gospodu je vele {est dana dostalo da na~ini svetizveo je to uz sijaset pogre{aka i iznajmio ga namavuk stefanovi} karaxi} druk~ije stvarawu pristupion ceo svoj vek bez ostatka tome dadewegovih se {est dana rastegloan|ele retke oko sebe je imaoumni jernej kopitar tajanstveni jakob grimjezikoslovac sava mrkaqluka milovanov sa perjanicom od stihova|ura dani~i} u~ewak i pesniklukijan mu{icki sa drevnom svetlo{}u na ~elusterija mera~ na{ih suza i na{eg smehaqudevit gaj ve~ni dub zagorskistra{ni filip vi{wi} otac pevawa i bunawego{ sa kamenom crkvom u rucigete zvezdoznanac i seja~ istinevilewak branko radi~evi} koji se smejao gravitacijii na wu sasvim zaboraviv{i sa zemqe mlad odleteoto behu dvanaest apostola vukove misli

13

`eravicu `ivu golom rukom celog je `ivota stezao vitezme|u topovima je pesmu razaznavaome|u le{evima poslovice i zagonetke kroz sito vejaona malom brdskom kowu u gudure je zalaziogoniteq legendi pri~a i dragocenih obi~ajapisa}i su se stolovi od hra{}a pose~enog umarali i habali`drali goli leteli sa krvavih boji{ta

baruta nedovoqno stizaloa vuk ipak nikada nije klonuo

vuk je polarne no}i za nas probdeovuk je ~equstima gvozdenim

sve protivnike smrvio i nad`iveo

14

ana kraus karaxi} odana wemu i wegovom deludete za detetom iz svoje utrobe u raku je preme{talarake oko vuka kolo vodile i pocikivalevuk je srce morao da stegne u jedan jedini atomtaj atom mo`da je imao oblik slova skao slova sloboda srbija slavuji stari slovenisudbina slava su`wi somnabulnici mo`daali sigurno ne kao sre}a nikada kao sre}a

15

vuk je imao ko~ije vidqive samo wemua takva mu je bila i zaprega iz oka iza{ladanas svi vidimo da je u ta kola kao u nojevu barkuspaseno sve zlato i draguqi srbije sve vredno i ~estitodobro je video vuk poklonimo se hramu wegovih o~ijuna vukovo siroma{ko okno doletali su slepi sokoli iz bojaa on im isceliteqskim svojim re~ima vra}ao vidzauzvrat ove mu ptice kao glasono{e behu u slu`biretko se me|utim stari prekaqeni kurjak radovao glasnicimapod brdom pogrdnih joakimovskih pisama je bivaoa {to pod wim nije nestao i ugu{io se nije ~udona dlanu ruke kojom je pisao imao je vuknacrte i izlaze iz svih mogu}ih lavirintabolest sirotiwu smrti svoje dece protivnikeprevladao je ~arolijom pesme dara i neprestanog rada

16

u lulici od belokosti kao u stra{nom ogwuu dimu jeftinog duvana nestade debeloga jeranesta{e grbe guke i svi balasti jezikale{eve slova za koja nema glasovabez opela je u bezdane guraoi nije se za wima osvrnuonemojmo se uop{te pitati da li je bio divod zvezdanih jata u {tuli vuka karaxi}a{tula od orahovine sa podzemqem u vezi|avoli dolaze i odlaze vuk kao troglav gord stoji

17

nadomak manastira trono{e se inkarniraosem mo`da ve{tica niko to nije zapaziojernej kopitar bio je taj koji ga je prvi poznaoumnome cenzoru ni{ta nije moglo izma}i odmah mu bi jasno starokovna ptica preda w je iza{la – provi|ewe ne gre{ijegda je jednog jutra na ogwi{tu u svojoj izbizatekla pepeo ptice feniksai ve{to i bri`qivo od wega izdelala vukakopitar je podr`avao wegov leton ga nikada nije nazvao samoubila~kimiako je ovog `ivotna bitka ~esto na to upu}ivalaiako je vuku katkad sve napu{tenoj vetrewa~i

u zabiti nalikovaloa ni sizifova lika mu snovi nisu uvek bili po{te|eni

18

kwaz milo{ nije smeo da ubije vukavuk nije smeo da ubije samog sebewegov ciq neumoqivi sudija lep i dostojanstvenu prekrasnoj zlatnoj togi na ro|ewu mu re~eosu|ujem te svu svoju krv mora{ datitebe sam izabrao da bude{ vremena mu~enik-kraqvuk stefanovi} karaxi} protamnovao je ceo vekda bi lu~u za budu}nost svog naroda na~iniosu`aw ve~nog `ivota je postao i ve~ne slave stanar

19

ubogi ~ovekkod save mrkaqa u ludnici za~iwe srpski pravopisa gluvi psanik luka milovanov ih obojicu podr`avatako su podrugqivci videli ovaj trijumviratdok kopitara slovenskim mefistofelesom nazivahu

20

jednom u predve~erje vukov ~un klizio je nema~kom rekom elmom

johan volfgang gete obalom je {etao sa srpskom pjesnaricom u ruci

vuk prista uz vajmarski mol dva se velikana obradova{e oda{e po{tu jedan drugom a neki o~evici vele i da su dugo vodili raspravu o ili sa |avolima dok im je stara reka sva od suza hasanaginicu tronuta pevala

21

admiral {i{kov bio je podozriv prema vukube~ka policija ga je sumwi~ilakwaz milo{ mu nije verovaoa vuk i pored svega nije mewao svoju }udneumoqivo je iz po`ara pesme vadiooprqen i rawav iz ogwa izlazioali svoj naum nikada nije smetaoriznice srpskog jezika u weg su bili kqu~ion je pred svecem-sobom odgovarao za wih

22

otrovni pauci onda{weg crkvenog klerakriti~ara upla{enih dokonih i u~malih oko wega se vrzlia on im re~e na jedite mog tela po~nite od nogu molimdok vi do|ete do o~iju i ruke u kojoj dr`im peroja }u taman svoje poslove okon~ati to be{e utuk

23

~udesna tvoja duga nebo nam natkriqujepro|osmo u kolu vilovitom ispod we okrenu{e se gle polovi zemqe i qudi i svi dobri i plemeniti postado{e srbija je tetiva tog bo`anstvenog luka vuk strela mu hitrokrila i ubojita prostore i carstva nedogledna {to je osvojila

vu~e neodoqivi razvigor~e ti si evropom zagrnut pla{tem od vite{kih pesama hodio drevno ju`noslovensko prole}e u nedrima nosio i celom ga svetu ozaren i gord pokazivao

ima li igde na zemqi od tvojih ple}a ve}eg gajahiqadile se ptice hiqadile se pesme hiqadilo drve}e

bezbroj {uma gnezda i ptica u stihu pri~i i zagonetkama na wima uspravnim i mo}nim iz pomr~ine na svetlo iza{lotebi su ~izme od sedam miqa bile premale

24

koraci ti behu krupniji i diqem su sveta zvoniliza tobom plavetni olujni jadran {umeotriglav ti pute blistavim ledom obasjavaoa `eravija razdragana u srcu klicaladok si sun~anim prahom imena za ve~nost ispisivao

splavario si vu~e po rekama podzemqasa virovimia i maticama tamnim se nosiomre`ama od per~ina poginulih ustanika vitlao sa dna wihovih du{a poslovice vadio i `ivotu vra}ao

vu~e iscelitequ jezika vu~e gospodaru gromova peruniko sa groba ro|enog ti nas {titi{ i ukra{ava{ ti si na{a savest ti si opaki ratnik apokalipse {to si izdao uni{tewe i ludo se zaqubio u ~oveka

25

u ode`di od trave mramora i bronze gle {eta vukbesedi jezikom radosti sa svojom novom i starom decomkristalni se glasovi sveudaq oreuzvra}aju mu za svoje spasene pesme suncohvaticeostalo je i pod fesom ne{to smeje se vuk i otkrije glavusva ona jata `dralova ~ijim je perima za `ivota pisaou nebo se uzvinu{e zemqu obgrli{e i oslu{kuju}i wegov glasnekud u visine vaseqenske je pone{e

26

Драган Ранковић

О ВУКУ, ЈЕЗИКОМ ВУЧИЈИМ

Зоран Павловић, „ЖДРАЛОВИ“, БИКЗ и Аутор, Београд, 2014.

Мада је много песама испевано о Вуку и поводом Вука,већина њих настала је без правог надахнућа, школски, по наруџ-бини, пригодно, па је мало од тога и преостало; нису дакле биледостојне трајности Вукове, јер су чак и његови портрети на зидо-вима учионица надживели ликове световних владара за које се чи-нило да су вечни, тим пре и дворске песнике разних епоха. ОкоВука су се водили и до данас се воде бројни спорови, (из непозна-тих разлога, свако мисли да може аматерски да се бави лингви-стиком, том сложеном и захтевном науком); на Вуковом језикуничу „нови“ језици као (нејестиве) печурке, воде се спорови ака-демски и црквени, политикантски подземни и криминално при-земни; а многима се и данас начин на који је Вук вратио „језикотаца“ у наручје „матерњег језика“ чини неком врстом субверзије:„на вука повика“. Као што је готово сваки аспект његовог дела сједне стране бивао претерано и некритички хваљен, тако је бивао

27

и оспораван, довођен у питање, некада као и сада. Све та збркаоко Вука и поводом Вука, на неки начин је корисна, бар као мате-ријал, грађа, ђубриво, али по правилу више сведочи о говорни-цима који се њиме баве, него о самом Вуку. Језик је жив организам(неки сматрају језик „прамашином“, мета/механизмом старим ео-нима), чије трајање надилази појединце, надживљава краљевства,а при том се непрестано мења, трансформише, као да дели људскусудбину: осиромашене и обезљуђене генерације изнакажавају ијезик, песници и заљубљеници, сваком речју га обогаћују. Од де-тињег тепања, до френетичног рапорта сумасишавшег, пуног букеи беса, језик преузима безброј лица; стога је он ловина тешкоухватљива, као да поседује сопствену интелигенцију и лукавствокојим успева да завара ловца, и то баш онда када овај помисли даделује по својој вољи и памети, јер, и његова памет је у језику, каориба у води.

Због све те „повике око Вука“, готово да нас може зачудитико лико је успешно изведен подухват који је себи зацртао песник,романописац и преводилац Зоран Павловић. Својом новом поемомПавловић исписује омаж, песнички споменик Вуку, а истовре-мено, на једном другом нивоу, и сопствену књижевну ауто био -графију, као и једну сновиту историју народа, и још много тогашто је уткао у ове густе, пренапрегнуте стихове. На овај начин,постиже немогуће: освежење у сфери традиције, баш као и у по-

28

стмодерном дискурсу који, отуђен од себе, настоји да се себиврати у вавилонској пометњи језичкој. Павловић је, дакле (мождабаш захваљујући Вуку), успео да помири непомирљиво, тради-ционализам и (пост)модернизам, и то непретенциозно, као да нечини ништа значајно, него се све то (поетско) збивање развија итече само од себе, однекуд из зараслих шумских извора. Томутиску доприноси и чињеница да Павловић пише са једном инто-нацијом која у приступу инклинира раној српској авангарди, кат-кад са помало (неупадљиво) архаичним инверзијама, што је опету духу српског језика, и блиско Вуку. Лишене интерпункције и ве-ликих почетних слова, ове песме презентиране су на први погледкао непрекинути исказ, бескрајни монолог неког говора којимбиће саопштава о себи и другоме неке неслућене, митске и тајан-ствене истине: оне се могу рецитовати и на тај начин, а ипак, носенеки свој природни ритам, који је музика језика (о интерпункцијисе увек може расправљати, јер, у говору знаци интерпункције мадапостоје, нису означени, па су тако често доведени у питање, ре-лативизовани, препуштени говорнику и његовим стањима, а ко-лико је то питање осетљиво кад је поезија у питању, добро знасваки глумац, рецитатор и ретор). Овим поступком, Павловићсвоју слику Вука креира и везује за оно свакодневно, животно,променљиво, за датости говорног, матерњег језика, баш како је исам Вук конципирао своју граматику, а уз то га успешно узводи у

29

легенду, надстварност, простор коме се достојно обраћа само де-воцијом, тим осећањем које данас као да ишчезава, из свакодне-вице, из религије, али и из поезије.

Али, оно што је можда важније од тога, Павловић је песникизузетне снаге, личне енергије, прасловенске инспирације, близаконом калдунском, „чародејном“; настањен у Скадарлији као њендобри дух, заправо станује у поезији и њеном језику, тој, како јерекао Хајдегер, истинској „кући бића“. Како је и Вуково биће своу језику, постаје могуће да се његов лик убедљиво преобрази уједан лични исказ самог песника. Захваљујући песниковом спе-цифичном дару, с једне стране, лик Вука искрсава пред нама наједан митски, епски начин, попут ликова из народних песама, а садруге, постаје алтерего „лирског ја“ песника, симболични изразауторових субјективних доживљаја; та два (литерарна) бића несливају се сасвим, већ једно друго обогаћују, конкретизују, обли-кују; језикотворац постаје праотац самог песника: песмотворца,али и митотворца, који је, опет, праслика песника. Све то се, ме-ђутим, код Павловића збива на један сасвим природан начин, безоне извештачености и натегнутости која је тако честа када нам сеучини да се обраћамо освештаној традицији, провереним вредно-стима, тим општим местима културе, што Вуково дело свакакојесте, и то на темељном нивоу. Павловићев Вук је, међутим, опетжив, овде присутан (та Вукова виталност и животност и јесте оно

30

најприсније у његовој личности), а да ипак не напушта епски хо-ризонт, ванвремен и безграничан, својствен поезији. Дакле, истварност и сан су ту, преплетени и једнаковрсни, стварајући тако,као успут, елементима из Вукове биографије, и оним досањаним,песниковим, можда најпрецизнију, потресну визију Србије којадише, говори и сања на свом језику, језику Вуковом и Павловиће-вом, уосталом, једином који имамо.

31

Zoran Pavlovi}@DRALOVI

Izdava~i

Beogradska izdava~ko-kwi`evna zadruga Zoran Pavlovi} ©

Za izdava~a

Oliver Kne`evi}Zoran Pavlovi}

Urednik i tehni~ko ure|ewe

Oliver Kne`evi}

[tampa

Karganovi} d.o.o. – Beograd

Tira`

500

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1

ПАВЛОВИЋ, Зоран, 1958Ждралови / Зоран Павловић. - Београд : Београдска издавачко-књижевна задруга,2014 (Београд : Каргановић). - 32 стр. ; 16 x 16 cm

Тираж 300. - Стр. 27-31: О Вуку, језиком вучјим / Драган Ранковић.

ISBN 978-86-88951-24-1

COBISS.SR-ID 209434124