3x3 interview - Marko Car

- Na početku našeg virtuelnog razgovora, ipak me

zanima gde ste Vi g-dine Car? Možda će mi Vaš odgovor pomoći da

vas materijalizujem u određenom prostoru, prostoru sa sasvim

određenom geografskom širinom i dužinom?

- Živim, dakle, u Eiindhovenu Holandija.

- Biti balkanski (srpski, hrvatski, bosanski...) pisac jeste jedna

tuga pregolema. Da li delite moje mišljenje, ili Vaša izmeštenost sa

ovih prostora Vašu poziciju čini lagodnijom?

- Delim vaše miljenje. Pogotovo se to odnosi na nas iz generacije

koja je zapamtila i takozvani jugoslovenski/jugoslavenski književni i

kulturni prostor. I taj prostor bio je književno mali u odnosu na

književne prostore velikih država, sada je sve još više usitnjeno.

Pitanja jezika pomešana su sa nacionalnim pitanjima.

- Verujete li u postojanje Čitaoca? Da negde postoji njegovo

veličanstvo Čitalac i da on čita Vaše priče... Vaše pesme... Verujete li

da knjige nisu tek "mrtvo slovo na papiru"?

Ne razmišljam mnogo o čitaocu. Jedino znam da volim kada

čitaoci nađu nešto u mojim pričama. Nadam se da knjige nisu mrtvo

slovo na papiru. U današnjoj eksploziji tržišnog i komercijalnog

razmišljanja knjige vrede sve manje. U stvari, usled demokratije

izraza, usred takozvane oslobođenosti, okruženi smo književnim i

svakim drugim umetničkim umom.

Na Zapadu, knjige danas jesu mrtva slova. Ljudi više ne čitaju,

ljudi se nadražuju rečima i opisima, ljudi ih konzumiraju, baš kao to se

konzumiraju kobasice sa kiselim kupusom. Ko se danas seća kako su

izgledale kobasice pojedene pre nedelju dana?

MARKO CAR je rođen je 1969. u Beogradu. Trenutno živi u

Holandiji. Izdržava se od rada u tzv. "high tech" industriji. Objavljivao

je prvenstveno na internetu, zatim u "Književnoj reči" (Bgd),

"Natronu" (Zrenjanin), "Albumu" (Sarajevo), "Trećem

trgu"(Beograd)...

Piše prozu, poeziju i eseje o degradaciji svakodnevnog života u

"civilizovanom društvu". Ova tema jeste i njegova životna opsesija.

INTERVJU 3x3 : KREPKI MRTVAC

- Na početku našeg virtuelnog razgovora, ipak me zanima gde

ste Vi g-dine Krepki? Možda će mi Vaš odgovor pomoći da vas

materijalizujem u određenom prostoru, prostoru sa sasvim određenom

geografskom širinom i dužinom?

- Hvala na tolikoj brizi, evo me ovde u srcu Zemuna, u naselju

Sava Kovačević, na 7. spratu, među golubovima. Imam sreću što su

samo golubovi, da sam se rodio daleko u prošlosti sada bi oko mene

pičili pterodaktili. Iznajmio sam gajbu da 130 eura mesečno i to je, čini

mi se, sasvim fer dil. I tako, sve je ovo jedno novo iskustvo za mene,

ali za sada, dobro se držim 30 metara iznad površine zemljine kugle,

vidim sve šta se dešava u svetu. Ćutim, kenjam, nadgledam, bacam

naokolo zrake kao svetionik. Super je ovaj Zemun. Otkad sam u

njemu, još nijednom nisam pomislio na samoubistvo a to bi nešto

trebalo da govori. Naravno, nedostaje mi žena da se sa njom

dobacujem frizbijem i radujem životu u nekom parkiću, ali asketizam

čini mi se, dosta doprinosi mom pisanju, jer, lišen seksa i ostalih

noćnih aktivnostih, ostaje mi puno više prostora za književni izraz. Još

hiljadu samotnjačkih noći i nova besmrtna zbirka poezije je tu. Plus

toga, askeza i uzdržavanje od telesnih potreba dosta doprinose da

steknem dobar imidž kod boga. Sve u svemu, nije loše.

- Biti balkanski (srpski, hrvatski, bosanski...) pisac jeste jedna

tuga pregolema. Da li delite moje mišljenje, ili Vaša izmeštenost sa

ovih prostora Vašu poziciju čini lagodnijom?

- "Tuga je samo ustajala krv", rekao je Sioran, ali tuga nije samo

privilegija balkanskih pisaca. U suštini, sintagma "balkanski prostori"

veoma je lep sinonim za tugu. U bilo kom obliku da danas obitavaš na

ovim prostorima ti patiš, to je neizbežno. Biti filadendron, vrabac, reka

Sava, šljivik u srcu Šumadije, čovečja ribica, grad Zagreb, itd. sve

mrtvo i živo što se zadesilo na ovim balkanskim prostorima sada

tuguje i pati u horu. Izuzev, naravno, nekoliko elitnih struktura o

kojima ne želim na ovom mestu da govorim jer bi mi se odmah javila

želja za odmazdom. Pogrešeno se misli da pisci pate. Ne pate oni, ako

neko pati onda su to njihovi čitaoci. Zezam se malo, ali istina je tu

negde. Pisci ne pate, piscima se dodeljuju NIN-ove i nobelove nagrade,

pisci hipnotišu lepotice svojim briljantnim intelektima, svojim lulama,

svojim vunenim rolkama i umetničkim beretkama, svojim srebrnim

bradama i seksipilnim zaliscima. Tu ima jako malo patnje. Ako je to

patnja, onda mi ništa ne znamo o ne-patnji. Oni pišu fikciju i njihova je

patnja isto tako fiktivna. Tako, mislim, treba gledati na tu jebadu.

Navedite mi jednog pisca koji danas istinski pati a ja ću vas onda

istinski poljubiti u dupe.

- Verujete li u postojanje Čitaoca? Da negde postoji njegovo

veličanstvo Čitalac i da on čita Vaše priče... Vaše pesme... Verujete li

da knjige nisu tek "mrtvo slovo na papiru"?

Pogledajte sve te knjige u policama. One su nekome namenjene,

zar ne, nekim znatiželjnim očima? Meni, tebi, njoj, njemu. Knjige su

okej. Pretpostavljam, kad bi pčele nešto dovelo na viši stupanj svesti,

da bi napustile livade i pohrlile u biblioteke. Tako to ide, saznanje je

refleksna potreba, čini mi se, kao defeciranje, disanje, plač. Ne treba

mistifikovati stvari. Knjige se pišu da bi bile čitane, išle od ruke do

ruke, a ne stajale ukopane u jednom mestu. Naravno, tehnički

gledano, knjige su samo ukoričeni papiri naslagani jedan na drugi, i

nije im neophodna interakcija sa spoljnim svetom da bi opstale. Malo

lavande ili neko drugo sredstvo protiv moljaca i one će fizički trajati u

tvojim policama sve dok ih eksplicitno ne ukloniš. Ima masa takvih

knjiga, recimo moje, koje daleko od očiju vode svoj sopstveni

unutarnji život, komuniciraju same sa sobom, kontempliraju. Ali to je,

mislim, jedan straćen život. Tako da ako ne bi postojali čitaoci, sve bi

bilo uzalud, cela ova prokleta drama ne bi imala smisla. Mogli bi svi

skupa da se onda uhvatimo za ruke i kolektivno skočimo niz Nijagarine

vodopade.

3x3 interview - DAVORS

- Na početku našeg virtuelnog razgovora, ipak me zanima gde

ste Vi g-dine Davors? Možda će mi Vaš odgovor pomoći da vas

materijalizujem u određenom prostoru, prostoru sa sasvim određenom

geografskom širinom i dužinom?

Davors: Sada sam u blogosferi… rasterećen pojmova o

vremenu i prostoru… To je svijet u kojem nema ni mjesta ni granica…

jedino prostranstvo je mašta… Nema otvorenih pitanja, ni zatvorenih

tema… Čista nirvana.

- Biti balkanski (srpski, hrvatski, bosanski...) pisac jeste jedna

tuga pregolema. Da li delite moje mišljenje? (Ili Vaša izmeštenost sa

ovih prostora Vašu poziciju čini lagodnijom?)

Davors: Ovisi kako se gleda. U posljednjih šesnaest godina

Balkanci se ovdje najbolje snalaze. Konačno su dočekali da ovaj

prostor bude samo njihov. To važi i za “balkanske pisce”. Ali, kada su

u pitanju “pisci na Balkanu” onda se slažem u potpunosti. Mislim da je

sretnija majka koja je rodila blogera nego pisca.

- Verujete li u postojanje Čitaoca? Da negde postoji njegovo

veličanstvo Čitalac i da on čita Vaše knjige (Vaše priče... Vaše

pesme...) Verujete li da Vaše knjige nisu tek "mrtvo slovo na papiru"?

Davors: Teško je to reći ovako napamet. Za sada jedine

objektivne pokazatelje da ih netko ozbiljno čita imaju oni blogeri protiv

kojih su pokrenuti kazneni postupci ili podnesene prekršajne prijave.

Mi ostali ne možemo tvrditi sa sigurnošću…Ali ja sumnjam na neke, jer

sam ih već puno puta uhvatio u čitanju, jedino što nisam uvijek

siguran da li su pročitaju sve do zadnje riječi.

DAVORS o sebi:

Pišem nekoliko tematskih blogova i bavim se novinarstvom.

Završio sam kineziološki fakultet (DIF), i trajno sam nezaposlen od

1991. Pod nickom "davors" poznat sam nekolicini blogera kao autor

satiričnog bloga "MIRKO I SLAVKO - transkripti iz davnina i

blizina". To je mjesto gdje se liječim od jugonostalgije koja me hvata

samo onda kad gledam utakmice hrvatske košarkaške reprezentacije i

slušam vijesti o organiziranom kriminalu i otkazima radnika...a to se

događa često.

Priča "Dalaj Lama, ni u Tibet ni u Nebo" uvrštena je u prvu

zbirku "Priče s bloga" koja ovih dana očekuje promociju. Za sada je to

vrhunac autorskog priznanja poslije kojeg me sigurno očekuje velika

slava u familiji a možda i šire.