1  

POJAVA DUGOMETRAŽNOG FILMA Višerolni film – koji je nazvan dugometražni film, bio je opšteprihvaćen 1911. godine puštanjem u promet dva uvozna evropska ostvarenja, Krstaši (The Crusaders) u dve rolne, i Danteov Pakao (Inferno) u pet rolni, ali je tek ogroman uspeh francuskog filma u tri i po rolne Ljubavi kraljice Elizabete Luja Merkantona (La Reine Elizabeth, 1912) u kome je glavnu ulogu igrala proslavljena Sara Bernar ubedio industriju u finansijsku isplativost dugometražnog filma u Americi. Još ubedljiviji od toga je bio uspeh koji je u Americi 1913. postigao italijanski superspektakl u devet rolni Quo vadis? u režiji Enrika Gvaconija. U tom filmu je bilo masovnih scena i raskošnih specijalnih efekata koji su publiku držali bez daha više od dva sata. Ovaj film je bio prikazivan ekskluzivno u prvoklasnim zvaničnim salama umesto u niklodeonima i tako je privukao prefinjeniju publiku od one koju je američki film imao od svog nastanka do tada. Međunarodni uspeh filma je bio toliki da je omogućio Italiji da zauzme i drži veliki deo svetskog filmskog tržišta sve do izbijanja Prvog svetskog rata. Posle ovog filma se pojavio istorijski megahit od dvanaest rolni, Kabirija (Cabiria, 1914), majstorsko delo Đovanija Pastronea. Slobodnim kretanjem kamere, dobro osmišljenim lokacijama snimanja i scenografijom i dobro konstruisanom pričom, film Kabirija anticipira Grifitova velika epska dela. Prikazivači su uskoro shvatili da dugometražni filmovi mogu da zahtevaju više cene ulaznica i duži rok prikazivanja; takođe se pokazalo da je lakše i jeftinije prikazivati programe od samo jednog naslova nego programe sastavljene od više dela. Kada je reč o proizvodnji, producenti su otkrili da se veći troškovi proizvodnje dugometražnih filmova odmah amortizuju zahvaljujući obimu prodaje distributerima. Uskoro je cela industrija reorganizovana i koncentrisana oko ekonomije višerolnog filma. Dugometražni film postao je ugledniji u očima srednje klase jer je predstavljao format analogan formatu pozorišnih predstava i bio pogodan za adaptacije romana i pozorišnih komada po ukusu građanske srednje klase. Nastanak dugometražnog filma je stvorio mogućnost kreiranja komplikovanijih igranih filmova i ponudio filmskim stvaraocima formu primerenu ozbiljnom umetničkom radu. Dugometražni filmovi su postavili novi viši kriterijum kvaliteta produkcije. Duži filmovi su morali da budu pravljeni polako, uz veće budžete i sa više pažnje nego jednorolni ili dvorolni, a kada ih je javnost prihvatila, visoki tehnički standardi i složenije vrednosti proizvodnje su postali nova žarišta konkurentske borbe unutar same filmske industrije. Da bi se uskladila s novim filmovima i njihovom novom publikom, nova vrsta bioskopskih sala je nicala širom zemlje. To više nisu bile sale s platnom u izlogu, s podovima prekrivenim strugotinama i s tvrdim stolicama, već udobne i elegantno opremljene “palate snova” kojima su već početkom dvadesetih godina XX veka upravljali veliki holivudski studiji. Pošto su bile tako luksuzne, te kuće su zahtevale redovno prikazivanje dugometražnih filmova radi privlačenja što brojnije publike koja je plaćala ulaznice po višim cenama. Pojava ovih novih bioskopskih sala označila je kraj ere niklodeona i početak sistema holivudskih studija.

  2  

Nastanak star sistema “Sistem filmskih zvezda/star sistem podrazumeva stvaranje publiciteta oko ključnih glumaca, “zvezda”, i upravljanje njime, radi podsticanja tražnje za njihovim filmovima. U početku su se producenti MPPC (The Motion Picture Patents Company) pribojavali da će, ako upotrebe prava imena svojih glumaca, glumica i reditelja na uvodnoj špici ili na plakatu, ovi to odmah iskoristiti kao argument da zahtevaju veće plate. Tako su godinama prvi popularni glumci bili publici poznati samo po imenu uloga koje su glumili. Međutim, 1909. su u stručnoj štampi počeli da se pojavljuju članci o filmskim ličnostima. 1910. je Karl Lemle promovisao Florens Lorens serijom medijskih trikova u nacionalnu filmsku zvezdu. (Kad je angažovao Lorensovu, Lemle je anonimno pustio u štampu vest o njenoj smrti, prvi put javno upotrebljavajući njeno ime. Zatim je pokrenuo široku reklamnu kampanju da bi demantovao tu priču kao “mračnu laž” koju je proširila Patents Company da bi prikrila činjenicu da je gospođica Lorens prešla u IMP; i, kao dokaz da je ona dalje živa, Lemle je obećao da će King Bagot, vodeća ličnost IMP, takođe prvi put javno pomenut po imenu, pratiti gospođicu Lorens u Sent Luis na dan kada će njihov prvi zajednički film snimljen za IMP biti premijerno prikazan u tom gradu. Došlo je do skoro javnih nereda kada se pola Sent Luisa našlo na železničkoj stanici da bi uživo videlo Lorensovu živu, i – sistem filmskih zvezda je bio rođen). Lemleovo popularizovanje glumaca pokazalo se toliko uspešnim, da su i ostali nezavisni producenti uskoro i sami pribegli praksi promocije filmskih zvezda. Produkcijske kompanije su sada odjednom izložile svoju publiku sjaju publiciteta fotografijama, plakatima, razglednicama i časopisima za ljubitelje filma. Tako je popularnost zvezda brzo poprimila dimenzije mita, što će predstavljati osnovu politike američke filmske industrije tokom narednih pedeset godina. Selidba u Holivud Tih pedeset godina je provedeno skoro potpuno u predgrađu Los Anđelesa (koje je do tada bilo industrijsko naselje) zvanom Holivud. To je bilo rezultat masovne migracije produkcijskih kompanija sa istoka SAD. Razlozi zbog kojih je kompletna industrija preselila sve svoje poslove u Južnu Kaliforniju tokom tih godina nikad nisu potpuno razjašnjeni, ali opšta slika tog fenomena je ipak u dovoljnoj meri jasna. Postalo je neophodno da se produkcija organizuje u vidu sistematskog godišnjeg rasporeda snimanja, a zbog povoljne i ujednačene klime, snimanje je bilo moguće skoro cele godine (320 sunčanih dana godišnje). Pogodnost je predstavljala i raznovrsnost topografije, s planinama, dolinama, jezerima, ostrvima, šumom, morskom obalom i pustinjom. Pre avgusta 1914, američka filmska industrija je bila prinuđena da se upusti u konkurenciju na otvorenom tržištu sa svim velikim evropskim industrijama, pa je nekoliko godina zapravo zaostajala za filmskim industrijama Italije i Francuske. Neposredno pre rata je, međutim, pozicija Francuske oslabila, a u svetu slavni italijanski spektakli su počeli da gube publiku u korist konkurencije iz Amerike. Ali, i u samoj Americi je pojava visoko budžetskih dugometražnih filmova dovela do znatnog rasta standarda filmske proizvodnje tokom godina neposredno pred rat, dok je broj gledalaca rapidno rastao. U nekim sektorima je američki film čak počinjao da dobija ugled umetničke forme: pisane su ozbiljne knjige o filmu, a novine su uvele stalne rubrike posvećene izveštajima o “foto-dramama”. Prvi svetski rat je doveo američki film na mesto neprikosnovenog ekonomskog i umetničkog lidera u svetu – mesto koje će zadržati sve do pojave zvučnog filma, a u izvesnom pogledu zauvek.