41 - irmne.comirmne.com/Nur/nur_41/NUR_41.pdf · ČASOPIS ZA KULTURU I ISLAMSKE TEME ... Višemilenĳumska prošlost ove zemlje govori o ukorenjenosti njene kulture. ... kretanja

V festival Iranskog fi lma

Priča: Tražeći Q-a

Intervju: Madžid Madžidi

Pravoslavlje i moderna racionalnost

ČASOPIS ZA KULTURU I ISLAMSKE TEMEVOL 12 • NO. 41

LETO 2004

UDC 008+297 ISSN 1450-555X

www.nur.org.yu

Glavni i odgovorni urednikGholam Vafaei

UrednikAleksandar Dragović

Lektura i korekturaMirjana Abdoli

Dizajn i likovna opremaAleksandar Dragović

Časopis izlazi tromesečnou izdanju Kulturnog centraIslamske Republike Irana.

Mišljenja i gledišta iznetau objavljenim člancima

ovog časopisa ne morajuda predstavljaju gledišta

Kulturnog centraIslamske Republike Irana.

Objavljivanje članaka iilustracĳ a dozvoljeno je sa obaveznim navođenjem

izvora. NUR toplo dočekuje mišljenja i gledišta svojih

čitalaca.

Adresa redakcĳ eČasopis NUR

Poštanski fah 43111001 Beograd,

Srbĳ a i Crna GoraTel: 011/367-1416 011/367-2564Fax: 011/2666-980

E-mail: [email protected]

UVOD Časopis Nur - staza svetlosti KULTURA I DRUŠTVO5 Kultura i religĳ e u službi

zbližavanja narodaZoran Jevtović

16 Pravoslavlje i moderna racionalnostprof. dr Gordana Živković

22 Patronimik - rodovsko ime - prezimeOlga Zirojević

32 Islam, naš svakodnevni izazovMarko P. Đurić

FILOZOFĲ A I GNOZA45 Ptičĳ i let u sjedinjenje

S.H. Nasr56 Govor ptica

Feriduddin ‘A� arKNJIŽEVNOST63 O sličnostima persĳ skog

i srpskohrvatskog jezikadr Mahmud FotuhiŽana Akopdžanjan

73 Lejla i Madžnun Nizami

79 Priče iz Mesnevĳ e85 Tražeći Q-a

Nikola MalovićUMETNOST93 Intervju: Madžid MadžidiVERSKE TEME97 Fatima je Fatima

Ali Šariati107 Tračak tajni namaza

Mohsen Ghera’ati111 Čovek i njegova sudbina

Morteza MotahariS ČITAOCIMA117 Sa bošnjačkog horizonta

Ljilja IlićAKTIVNOSTI IKC/ VESTI123 Iranska Nova godina obeležena na

Filološkom fakultetu124 Gran pri 51. beogradskog

festivala dokumentarnog i kratkometražnog fi lma pripao iranskom fi lmu “Nojeva barka”

126 Madžidi u BeograduNOVA IZDANJA KC IRANA Persĳ a - Putovanje u istorĳ u

41

U ime Boga, Milosnog, Samilosnog

Časopis Nur - staza svetlosti

Letimičan pogled na procenat zastupljenosti tema u Nur-u ukazuje da većina objavljenih tekstova u njemu pripada sledećim odrednicama: vera, islam, filozo-fija, gnoza, književnost i Iran.

Vera; po našem verovanju, vera predstavlja skup propisa poslanih od strane Stvoritelja ljudima u formi nebeskih knjiga, kako bi čoveku doneli sreću i bla-gostanje na oba sveta. Koreni abrahamovskih vera su zajednički, a da bi se stiglo do istine, potrebno je da otklonimo nesuglasice.Islam; kao jedna od izvornih jednobožačkih religĳa sa velikim brojem pripadnika u svetu, islam danas predstavlja jednu od glavnih tema intelektualnih izazova. U velikom broju istraživačkih centara, kao osnovna preokupacĳa, razmatraju se različiti aspekti ove religĳe. Filozofija; intelektualni stav prema istinama sveta je ono o čemu se raspravlja u filozofskim okvirima. To odakle smo došli, koje su naše ovosvetske dužnosti, kako da se nosimo sa teškoćama, gde smo se zaputili, sve su to pitanja kojima se bavi filozofska nauka. Gnoza; gnostički pogled na svet predstavlja glavni zamajac čovekovog kretanja danas; veliki gnostici poput Mevlane Dželaludina konstantno su podsećali na to da razum sam po sebi nĳe dovoljan, ukoliko nĳe praćen i ljubavlju i emoci-jama.Književnost svakako spada u one kategorĳe za promišljanje koje zaokupljaju najznačajnĳe segmente čovekovog života danas. Vrste kao poezĳa, pripovetka i ostale su prĳatni miomirisi koji životne nedaće čine podnošljivim.Iran je država koja poseduje veliki deo istorĳe ljudske civilizacĳe. Višemilenĳumska prošlost ove zemlje govori o ukorenjenosti njene kulture. Izlaganje vrednosti iranske kulture zapravo je u službi kulture i civilizacĳe celog ljudskog roda. »Nur« se iskreno nada da je svojim istraživanjem pomenutih oblasti na zado-voljstvo njegovih čitalaca uspeo da sledi ovaj svetli put.

Gholam Vafaei ataše za kulturu I.R. Irana u Beogradu

41ČASOPIS ZA KULTURU I

ISLAMSKE TEMEVOL 12 • NO. 41

LETO 2004

UDC 008+297 ISSN 1450-555X

www.nur.org.yu

KULTURA I DRUŠTVO

No 41 • LETO 2004 5

Na raskršću vekova i mileni-juma svet se našao pred novim dilemama koje otvaraju

brojna teorĳska pitanja, izazivajući ozbiljne protivrečnosti i dovodeći u sumnju tradicionalna učenja, posebno u korpusu religĳa i društvenih nauka. Gromoglasne najave vodećih američkih teoretičara i stratega o „kraju istorĳe“ i „poslednjem čoveku“, uz očigledni trĳumf liberalne demokratĳe (Frensisa Fukujame), ili „kulturnim srodnostima i razlikama koje oblikuju interese i an-tagonizme“ vodeći sukobima civilizacĳa (Semjuela Hantigtona), pokazale su se istrošenim, dogmatski prozaičnim tvrd-njama koje su imale funkcĳu opravdanja narastajuće hegemonĳe koja će obeležiti nestanak bipolarnih odnosa sa svetske političke scene. U ime samoproklam-ovanih principa i vrednosti formiraju se nova društvena shvatanja i norme, koje nameću jedinstvenu zlosutnu religĳu nadsistema, poznatĳu kao profit, tako da Novi svet kojim upravljaju bogati i privilegovani segmenti korporativnog društva uništava ili ponišava sve kulture i narode koji ne dele takva shvatanja. Pri tome, kao da se unapred isključuje mogućnost na življenje u skladu sa is-lamom, katoličanstvom, pravoslavljem, hinduizmom, konfučĳanizmom ili dru-gim religĳskim uskrsnućima i njihovim prihvatanjem vrednosti, uz očuvanje sopstvenog identiteta.

Vreme verskih sanjalica koje su najbolje godine života potrošile u duho-vnim groznicama, tragajući za du-binama njegovog smisla i idealima na kojima počiva, ostalo je u hramovima nacionalnih kultura koje u sebi nose te-ret odgovornosti za snove budućih gene-racĳa. Mistično lutajući za korenima praotaca, smenjujući život i smrt, čovek je uspeo da pojmi opšti, univerzalni, smisao kolektivnih nemira koji i sada pulsiraju kosmičkim prostranstvima nudeći ljubav, sreću, mir ili ratove. Krhka građevina sećanja zasnovana na shvatanjima da Zlo po prirodi može biti skriveno u svakome od nas, baš kao i Dobro, povukla se pred savremenim uverenjima da je Zlo uvek u drugome, a Dobro samo u nama. Tako se stvara novi svet heroja i antiheroja, junaka i kuka-vica, moćnika i obeleženih da čitav život nose breme krivnje, samo zbog toga što se ne uklapaju u modernu kulturološku matricu koja se nameće sofisticiranim masmedĳskim pritiscima ili žive na prostorima koji su svojim prirodnim bo-gatstvima strateški važni. Večita podelje-nost Istoka i Zapada, Juga i Severa vešto se kamuflira religĳskim suprotnostima, skrivajući prirodu jaza između bogatih i siromašnih, koji porastom tehnologĳa postaje sve veći i dublji.

Pitanje porekla religĳa zahteva mnogo odgovora, ali svakako je da se u genezi svih krĳu mitovi. Hegel bi rekao

Kultura i religije u službi zbližavanja naroda

Zoran Jevtović

KULTURA I DRUŠTVO6 No 41 • LETO 2004 7

da se oblik poruke menjao tokom isto-rĳe, ali nĳe važan njen razvoj, već prelaz u višu formu čĳa je suština u verovanju. Istorĳa civilizacĳa uvek je počivala na religĳskim predstavama i učenjima, koja su se menjala i delila u skladu sa promenama u društvenom okruženju. „Današnja verska slika u svetu pokazuje istorĳski put nametanja tzv. svetskih religĳa narodima koji su potpadali, u vekovnom mlinu kolonizacĳe, pod udar zavojevača, uvek praćenih svojim misionarima. Zato ima mnogo naroda koji su u verskom pogledu izdeljeni nepomirljivim religĳama“ (Nedeljković, 1993:15). Narodi koji se gledaju preko grobalja svojih najbližih nikada ne mogu svet posmatrati prizmom obi-čnog čoveka, koji udaljen u toplini i bezbednosti propisuje kako bi život trebao da izgleda u budućnosti. Sudari hrišćanstva i islama kao najznačajnĳih i najvećih religĳa ostavljali su duboke tra-gove u čitankama generacĳa koje su dol-azile, pa se uopštavanjem stvarala lažna slika o romantičnim verskim homog-enizacĳama i tendencĳama praštanja i zaborava. Kulturna približavanja među narodima slabo su funkcionisala, jer su najčešće veštački nametana, bez strukturalnih i ekonomskih veza un-utar otvorenog društva, predstavljajući simulacĳu razumevanja. Neznanje je najveći neprĳatelj svakog čoveka, ali je pristajanje na neznanje još veći greh! Tako je skoro nepoznato da je npr. u Turskoj, nešto manje od devet desetina muslimana sunita, svaki deseti je šiit, a svaki pedeseti - hrišćanin! Nekadašnja monolitnost država (npr. Švedske i Norveške kao protestantskih, Španĳe i Italĳe kao katoličkih, Rusĳe i Srbĳe kao pravoslavnih, Irana i Pakistana kao muslimanskih, Kine i Vĳetnama

kao budističkih, Izraela kao judističke) nestala je svakodnevnim migracĳama i mešanjem stanovništva, tako da su insistiranja na verskim ili kulturnim razlikama uvod u međunacionalni ekstremizam i ludilo, čĳim okončanjem ljudi ponovo žive zajedno.

U istraživanju političkih procesa i kretanja to znači veliki broj dilema za-snovanih na transformacĳi društvene prirode, zavodljivim zabludama prošlo-sti i hipostaziranoj vizĳi novog svetskog poretka u kojem traganje za korenima mržnje dobĳa sve zapaženĳe mesto. Analizirajući ratove u poslednjih de-setak godina američki istraživači Ted Robert Gur i Rut Leger Sivard identi-fikovali su muslimane kao obavezne učesnike, što je dobrodošlo Hanti-gtonu za sumirajuću ocenu, po kojoj su „dve trećine od tri četvrtine ratova bili između muslimana i nemuslimana. Granice islama su krvave, a isti je slučaj unutar njegovih granica“ (2000:286). Dalji zaključci se izvode analogĳom sa istorĳom, demografijom i politikom, pa su tako za strahove i nasilje među različitim civilizacĳama najodgovornĳi muslimani, bez obzira da li je reč o sukobima Muslimana i Hindusa na Potkontinentu, Rusa i Kavkažana na severnom Kavkazu, Jermena i Turaka na Transkavkazu, Arapa i Jevreja u Pal-estini, katolika, muslimana i pravoslava-ca na Balkanu i da ne navodimo dalje. Uvažavajući zlatno pravilo političke teorĳe da probleme uvek treba sagleda-vati, barem iz dva ugla, potražili smo i druge izvore. Ruski general I. Šavrov, ističe da je, nakon formiranja NATO-a tokom samo tri naredne decenĳe u svetu „bilo 468 ratova i vojnih sukoba na teritorĳi 69 zemalja, uz učešće oružanih snaga 81 države! Dogodilo se to u Azĳi


(179), Africi (118), Latinskoj Americi (135) i Evropi (36) puta“ (Kovačević, R. 2000:17). Pažljivĳ om analizom podataka uočićemo da nema međusobnih sukoba među bogatim zemljama, ali i da u go-tovo svim ratovima na kraju prošlog i početkom ovog veka učestvuju SAD, direktno ili stavljajući javne simpatĳ e (tajno i sve oblike pomoći, uključujući novac i angažovanje „penzionisanih“ operativaca obaveštajnih službi i vojske). Ako se zna da su izdva-janja za vojni budžet u 2003. iznosila 334 milĳ arde dolara, što je više od ukupnih rashoda deset naj većih vojnih sila na svetu, kao i da će u ovoj godini p r e m a š i t i 400 milĳ ar-di, jasno je da nastaje suluda mi li-ta l i tar is t ička kultura koja se mora prikriti apo-teozama o krivici dru-gih, „primitivnih kultura“ i religĳ a od čĳ ih se uticaja odabrani svet „mora braniti“.

Slična zamena teza primetna je i u obračunu sa najtraženĳ im svetskim teroristom Osamom bin Ladenom, pri čĳ em je pominjanju obavezan epitet „islamski fundamentalista“, dok se prećutkuju činjenice KO ga je takvim napravio? Nĳ e nikakava tajna kada kažemo da je ovaj čovek vojno obučavan i mentalno stvaran kao produkt američke centralne obaveštajne službe (CIA), ali se to u tamošnjoj javnosti minimizira

kako bi se odgovornost pripisala dru-gima. Još 1998. „Vašington post“ je obaz-rivo ukazivao na povezanost američkog miljenika sa terorističkim grupama muslimana u 18 država sveta, među kojima su Bosna i Albanĳ a. Postojali su i opipljivi dokazi o Ladenovom fi nansir-anju mudžahedinskih operacĳ a, kojim se težilo stvaranju verskih ratova, ali pošto je to bilo u interesu najveće svetske sile

pred stvaranjem terorističke aždaje namerno se zažmurilo. Albanski list „Gazeta šiptare“ 4. novembra

1998. registrovao je po-setu „visokog gosta“,

kao i podatak da je domaćin bio Baškim Gazi-

mend, prvi čovek alban-ske tajne službe, ali ne i „slučajnu“

saobraćajnu nesreću u ko-

joj je poginula dvadesetdvo-

godišnja devojka Lenarde Vanžela,

kriva samo zbog toga što je bila prevodilac tokom

susreta. Američki obaveštajci upoznati sa sadržajem posete, znali

su da će kao rezultat poteći potoci krvi među dojučerašnjim komšĳ ama na Balkanu, bliskim kulturama i religĳ ama, ali nisu učinili ništa kako bi ih sprečili. Naprotiv! Bog vidi i čuje, mir, sloboda i pravda moraju pripadati svim ljudima, niti se tuđim nesrećama valja radovati!

Odumiranje nacionalnih ideologĳ a, uz snaženje sektaških učenja, obuzda-vanje totalitarizama i ratnih brutalnosti, terorizam, ekološku ugroženost planete,


ukidanje dominantnih paradigmi o su-verenosti država i stvaranja globalne zajednice, promovisalo je nove sisteme vrednosti u kojima medĳi masovne ko-munikacĳe sve češće postaju filteri koji odvajaju „civilizacĳu“ od „varvara“ koji su preostali. Odluka časopisa „Tajm“ da godišnju nagradu za ličnost godine dodeli „američkom vojniku“ nakon masakra civila u Iraku, naišla je na nepodeljene simpatĳe širom države, pa tako romantična naslovna strana sa koje se smeše tri navodna vojnika - jedan be-lac, jedan Crnac i jedna belkinja, podseća na jaz kojim Amerika doživljava sebe i svoju superiornost i ostatak sveta koji to nemoćno posmatra. U praksi, snagom ekonomĳa megakorporacĳa, vojne sile, diplomatĳe, naučne superi-ornosti i medĳskih pritisaka uništavaju se svi koji se suprotstavljaju novoj arhitekturi moći, zasnovanoj na geo-politici jedine supersile koja kontroliše najvažnĳe međunarodne institucĳe. Na bazi elektronskih, informacionih i komunikacionih tehnologĳa stvoreno je informatičko društvo XXI veka, koje će nema sumnje, zameniti dosadašnji značaj industrĳskog kapitala i energĳe kao osnovnih resursa za stvaranje viška vrednosti. Iluzĳa o savremenoj obnovi Rimskog carstva, abasidskih kalifata, mogulskih imperĳa, Aleksandrĳe ili Otomanskog carsta, samo je moderni-zovana zabluda o Obećanoj zemlji koja će ukinuti mogućnost razvoja svih os-talih kultura i religĳa. Svetsko tržište se ekonomski spektakularno ujedinjuje, ali tako što se nacĳe i kulture ukrštaju, jer pod pritiskom novih tehnologĳa pristup profitu postaje sve ograničenĳi i teži, dok se religĳe zloupotrebljavaju kao mogući koreni razdora i novih deoba. Kako bi Hristos rekao: „Mislite li da

sam ja došao da dam mir na zemlju? Ne, kažem vam nego razdor. Jer će odsele pet u jednoj kući biti razdeljeni, ustaće tri na dva, i na dva tri. Ustaće otac na sina i sin na oca; mati na kćer i kći na mater; svekrva na snahu svoju i snaha na svekrvu svoju“ (Lk 12:54).

Bogatstvo savremenog sveta više nĳe samo u zlatnim polugama, ple-menitim rudama, dragocenostima i dubinama federalnih rezervi, već i posedovanju digitalne tehnologĳe koja omogućava brz prenos informacĳa i široku kontrolu javnog mnjenja. Svako otkriće pored plemenite i korisne strane, ima i drugu: ružno i mračno naličje koje se posebno ispoljava prema slabĳim, drugačĳim manjinama, koje se svesno izlažu stereotipizacĳi, strahovima i ne-sigurnosti. Tako je nedavno istraživanje „Infratesta“, Instituta za javno mnjenje, na Univerzitetu u Bilefeldu, u Nemačkoj pokazalo da 59% ispitanika misli da u ovoj državi živi previše stranaca, skoro svaki peti učesnik da su Jevreji krivci za njihovo trenutno stanje, dok četvrtina ispitanika smatra da muslimanima treba zabraniti useljavanje u ovu „de-mokratski“ orĳentisanu zajednicu. Reli-giozne predrasude nisu nimalo slučajne pošto trećina Nemaca podržava ideju da se zbog sugrađana muslimanske veroispovesti osećaju strancima u sop-stvenoj zemlji

Sveobuhvatna strategĳa zavođenja javnosti zasniva se na masovnoj, perma-nentnoj i intezivnoj propagandi koja se vrši kombinovanjem različitih tehnika i sredstava. Prljavi trikovi, tehnike šokiranja publike, metode ponavljanja sadržaja, propaganda obećanja i pretnji, ima za cilj da utiče na stvaranje slike o nekom narodu, kulturi ili istaknutom po-jedincu, pri čemu, ne treba zaboraviti da


mač ima dve oštrice! Slično istraživanje nedavno sprovedeno u Holandĳi na pop-ulacĳi između 16 i 20 godina pokazalo je da mladi (54%) kao najmilitantnĳi narod u Evropi vide Nemce, iako su ratove i zla činili još njihovi dedovi! Stvaranje stereo-tipa o islamizacĳi podsvesno sugeriše društveni proces prihvatanja druge religĳe, pa bi mnogo uputnĳe bilo gov-oriti o „širenju islamske kulture“ koja se stalno preispituje, usavršava i dograđuje u skladu sa spoznajama oko sebe. Menja se retorički smisao pojmova, tako što se religĳa medĳskim manipulacĳama svesno poistovećuje sa „islamskim fun-danmentalizmom“, koji je analogno sinonim za savremeni terorizam, odnos-no, „džihad“ kao sveti rat protiv never-nika. Vrednosne kvalifikacĳe suviše su laičke da bi ih stručnjaci podrobnĳe razmatrali, ali zato plodno tlo nalaze u neobrazovanim masama koje podložne parališućem masmedĳskom uticaju spremno prihvataju nametnuta učenja, ne proveravajući njihovu ispravnost. „Verovati u ono što nismo videli, naučio nas je katahizis, jeste vera; verovati u ono što vidimo - i ono što ne vidimo - jeste ra-zum; saznanje, a verovati u ono što ćemo videti - ili nećemo videti - jeste nada“ (Unamuno, 2000:17). Da bi sačuvali mes-to u novom globalnom poretku moramo imati pametne, obrazovane, tolerantne i obučene ljude koji će umeti da upravljaju visokim tehnologĳama, koristeći bogat-stvo različitosti kultura i naroda za pro-gres kao krajnji cilj ukupne duhovnosti. Povezanost među kulturama i religĳama dobĳa stratešku važnost, ali da bi se u svetsku trku ravnopravno uključili neo-phodno je da poznajemo pravila igre.

Čuveni američki futurista Alvin Tofler među prvima je uočio istrošenost Klauzeviceve teze o dva osnovna

tipa civilizacĳe, sugerišući da se u novom milenĳumu budućnost kreće ka trodelnom sistemu moći: agrarnoj ekonomĳi na dnu, kod nerazvĳenih i zastarelih društava; ekonomĳi dimn-jaka, kod bivših postkomunističkih i srednjerazvĳenih država nespremnih na prilagođavanje promenama u okruženju i „ekonomĳama, baziranim na znanju, ili ekonomĳama Trećeg talasa, koje, bar za neko vreme, zauzimaju vrh glo-balne piramide moći“ (1998:93). Novu elitu čine ljudi rasterećeni mitoloških predrasuda, nacionalističkih stereo-tipa, rasnih, religioznih ili ideoloških razlika, frustriranih ambicĳa ili bilo kog oblika paternalizma prema manjinama u okruženju. Iako je proces izgradnje takvog multietničkog, multikonfesion-alnog i otvorenog društva složen, dugo-trajan i trnovit, ispunjen paradoksima, pa često i izostankom permanentnog dĳaloga sa neistomišljenicima (kojih će uvek biti), izvesno je da će odme-renim i korektnim odnosom doći do dĳalektičkog prožimanja hrišćanstva, budizma, islamizma i drugih religĳa.

Novi poredak čine različite dru-štvene grupe ili „stigme“ (prema Gof-manu), pa tako razlikujemo: 1) telesne; 2) karakterne; i 3) grupne ili tribunalne stigme (rasa, nacionalnost, religĳska pripadnost). Za multietničku strukturu otvorenog društva od posebne važnosti je proučavanje komunikacĳskih odnosa unutar treće grupe. „Kada gledamo jedan u drugoga, u zenicama naših očĳu se odražavaju dva različita sveta. Može se, zauzimanjem odgovarajućeg položaja, ta razlika vidokruga svesti na minimum, ali mora se spojiti u jedno, postati jedan čovek da bi se ta razlika potpuno uništila“ (Bahtin, 1991:23). Onaj ko spoznaje vrednost drugog, ko


voli, biva odgovoran, noseći u sebi svest ili tajnu znaka! Subjektivni stavovi i ograničeni horizonti uvek završavaju ograničenjima, udaljavajući nas od istine. Kad vera preraste u uverenje caruju dogme, dok odnosi među nar-odima postaju bezlični i nestvarni. Blesak plamena u metafizičkom pros-transtvu kosmosa može identifikovati samo zdrav ljudski um, koji će suočen sa stvaralačkim zanosom spoznaje razmenjivati ideje sa drugim ljudskim bićima.

Reč je o izgradnji kolektivnih iden-titeta i međulingvalnom komuniciranju koje će posredstvom masovnih medĳa omogućiti novi diskurs javnog govora, koji neće značiti jednoglasnost, već autonomnost svih građana i stvaranje nevidljivog društvenog ugovora o zajedničkom životu većine i manjina, sa istovetnim obavezama i pravima, i jednih, i drugih. Japanac Keniži Ome je u „Foreign Affairsu“ još 1993. istakao slabljenje primarne veze države sa naci-jom, jer su mnogo bitnĳi odnosi sa glo-balnom ekonomĳom. Jedan od vodećih svetskih analitičara još tada je ukazao da će „tradicionalna pitanja spoljne poli-tike, bezbednosti i odbrane“, zajedno sa makroekonomskom i monetarnom politikom, ostati „provincĳa nacionalne države“ koja će se sve više oslanjati na dvonacionalne, pa čak i višenacionalne regione. Naravno, to podrazumeva uvažavanje kulturnih, religĳskih, etničkih i drugih osobenosti, jer bi u suprotnom došlo do mogućih političkih sukoba. Osvrnimo se, na trenutak, na istorĳu: paganizovano hrišćanstvo u Svetom Rimskom Carstvu raspalo se zbog borbi za teritorĳama i bogatstvima, drevna persĳska civilizacĳa utemeljena na islamizmu ostala je u arhipelagu

novonastalih država, kulturu Maja i Acteka, Indĳanaca i crnaca uništile su Sjedinjene države. Zaključak je lako iz-vesti: ratovi zbog kojih su nestajali čitavi narodi i kulture uvek su inspirisani ekonomskim, nacionalnim ili socĳalnim ciljevima, dok je Božja volja služila za maskiranje istine.

Strah od multilingvističke komu-nikacĳe u kulturi i javnim medĳima recidiv je tužne, romantičarske prošlosti koja se temeljila na siromaštvu, socĳal-nim razlikama, ideološkom jednoumlju, teroru većine nad manjinom, gubljenju vere i utopĳskom shvatanju dominacĳe jednih nad drugim. Lutajući prostorima sećanja lako ćemo kopati potresne pr-izore strahota, užasa i nasilja u kojima su u dosluhu duše i bezumlja, neljudi kao Fausti prodavali sebe i najbliže zarad beskrajne pustoši i ništavnosti materĳalnih bogatstava. U smutnim vre-menima lakše je biti zver nego čovek, pa nametnuti raskoli među kulturama fan-tomski gutaju ljude, bilo verskim asimi-lacĳama ili fizičkim uništavanjem. Seme zla izbacuje na površinu svu trulost, izopačenost, bedu i poništenost jedne sredine, tako da nametanjem određenih sistema vrednosti moćnici koncentrišu nezadovoljstva na jednom mestu, previđajući da će neminovno doći do duhovne eskalacĳe. Nejednakost u moći i odlučivanju vodi permanentnim opas-nostima sukoba, napetosti i religĳskih raskola. Božidar Slapček govoreći o tim košmarnim vremenima kaže: „Isto-rĳa je tu shvaćena kao kolektivna snaga koja određuje koren nacĳa, pothranjuje konstituivne mitove etničkih zajednica i pojačava nacionalne identitete“ (1993:16). Insistiranje na genetskoj ili verskoj različitosti stvara teritorĳalno-političku dimenzĳu življenja socĳetalnih celina


unutar prostora, bilo u pograničnom pojasu, unutrašnjosti ili raširenosti po čitavoj teritorĳi. Iz takvih političko-socĳalnih razlika nastaje teror, auto-ritarizam, totalitarizam, dogmatizam i slični oblici diktature koji opstaju zahvaljujući permanentnoj paradigmi konflikata o međusobnoj „ugroženosti“. Ovakva filozofija posebno je eksponira-na u multikulturalnim državama u koji-

ma je birokratski centralizam odlučivao u ime „humanog angažovanja“, bez sagledavanja kritičkih dubina i dimen-zĳa na koje se mogu proširiti.

Sprovodeći svetske principe i stan-darde utvrđene članom 9. Konvencĳe o ravnopravnosti i zaštiti nacionalnih manjina Saveta Evrope, člana 11. Evrop-ske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima iz 1995. i Okvirne konvencĳe o zaštiti manjina Saveta Evrope iz 1998. normativno je pripremljena kvalitetna

podloga za stvaranje opštedruštvenih regula primerenih demokratskom okruženju. One se praktično nastavljaju na „Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih nacĳa“, koji u članu 19, stav dva, kaže: „svako lice ima pravo na slobodu izražavanja bez obzira na granice, što podra-zumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacĳa i ideja svih vrsta

u usmenom, pis-menom, štampanom ili umetničkom obliku ili na bilo koji drugi način po slobodnom izboru“. U Povelji dr-žavne zajednice Srbĳe i Crne Gore član 52. definiše prava na očuvanje posebnosti u stavovima jedan (pravo na izražavanje, čuvanje, negovanje, razvĳanje i javno ispo-ljavanje nacionalne i etničke, kulturne i ver-ske pismenosti); članu tri (sloboda upotrebe svog jezika i pisma); jedanaest (na potpuno i nepristrasno inform-isanje na svom jeziku,

uključujući pravo na izražavanje, pri-manje, slanje i razmenu informacĳa i ideja) i dvanaest (da osnivaju sopstvena sredstva javnog informisanja), čime postavljaju temelje međusobne toleran-cĳe i dĳaloga sa kulturama u okruženju.

Treba biti naivan ili altruista pa zaključiti kako će normativnom regu-lativom svi problemi u realnom životu biti rešeni. Jedna povelja, pa čak i niz zakonskih projekata ne mogu potis-nuti decenĳe pseudokratĳe, kojoj su

H. Hosrogerdi, Pukotina


manjine služile kao neophodni dekor u objašnjavanju jednakosti u korišćenju sloboda. Savremena ustavna i liberalna Evropa forsira vrednosni sistem sa tol-erancĳom, kulturom, učvršćivanjem ljudskih prava, etničkim, verskim i političkim pluralizmom i prihvatanjem raznolikosti. U članu 1.4 Deklaracĳe o principima tolerancĳe stoji kako ona „označava slobodu pridržavanja svojih ubeđenja i prihvatanja istih kod dru-gih ljudi“. Kako to praktično izgleda u nekoliko primera koji slede: u Fran-cuskoj su nedavno vlasti zabranile muslimankama da u školama i javnim institucĳama upotrebljavaju verske simbole, dok je Erna Solberg, ministar za rad i socĳalna pitanja, uperivši prst u norveške muslimane zatražila od njih da „konačno shvate da žive u Evropi i da su manjina“. Islamska zajednica u Norveškoj zato „mora da shvati šta se dešava u susedstvu“, funkcionišući po drugačĳim principima nego u zemljama u kojima su muslimani većina. Direktno optužujući imame (kao verske vođe) za donošenje drugih običaja i kulture, ona je praktično demonstrirala raspoloženje naroda kojeg predstavlja za multikultur-alnost i tolerancĳu. Veoma brzo zahtevi-ma su se pridružile švedske vlasti, koje su zabranile mladim muslimankama da sa feredžama (zarovima) dolaze na nastavu, objašnjavajući to „brigom“ o ugnjetavanju žena. Da parafraziramo Vitgenštajna: o onome o čemu se ne može govoriti (ne razumemo sadržaj simbola) ne vredi raspravljati! Miroljub Radojković to definiše teškim putem tra-ganja za ontologĳom informacĳe, pošto njena vrednost nĳe samo u statističkom i matematički merljivom korelatu. „Za nekog čoveka neka informacĳa ima ve-liki smisao ili ogromnu važnost. Drugi je

ne konstatuje, ili ne prima, a u njoj ne vidi nikakav smisao. Jedan je postao izvor in-formacĳa kao akter ili svedok događaja, promene; drugi mu se priključuje i dela, mada o povodu ima tek posredovana, reprezentativna saznanja jer je o tome dobio informacĳu, podatak, vest“ (2001:35). Gde su granice verskih prava, sim-bola, rasne mržnje i kulturnih tolerancĳa mogu govoriti samo oni koji ih poznaju, a u navedenim primerima, očigledno, to nĳe slučaj. Zabrane nikada nisu bile odlike demokratĳe, pa posmatrajući re-ligĳu kao putokaz onima koji lutaju da se ne bi izgubili u šumi života, možemo zaključiti da javno demonstriranje ver-skih simbola, ideja, verovanja i obreda, dok god ne ugrožava druge slobode, ima smisao. Simboli ne osvajaju kao oružje, pa nema razloga za strah. Oni samo pojašnjavaju ateistima ili pripad-nicima drugih religĳa svoje interese, kolektivne potrebe i običaje, orĳentacĳu u prostoru i vremenu, kao i želju za ho-mogenizacĳom istomišljenika. „Simbol je moćnĳi što je moćnĳi onaj ko ga unosi u masu“, tvrdi Đuro Šušnjić, istovre-meno uočavajući da je „još moćnĳi što je nemoćnĳi onaj ko ga prima“ (1995:197).

U multinacionalnim sredinama informacĳe ne treba da se sukobljavaju, već sreću, prožimaju i bogate šireći se različitim distribucionim tokovima ka is-tom cilju. Teologĳa se odvĳa kroz procese opštenja među ljudima, uz uvažavanje činjenice da su u SAD i Zapadnoj Evropi obrazovanĳi slojevi stanovništva čvršće povezani sa religĳom i crkvom, pri čemu ona ima značajnu ulogu u političkom životu. Postmodernisti bi, verovatno, ukazali na postojanje virtuelne za-jednice u kojoj su etnička pripadnost, socĳalni status, politička orĳentacĳa, religioznost ili druga determinisanost


nevažni, jer se ukidanjem nacionalnih granica, suvereniteta i regulativnih ograničenja komunicira univerzalnim jezikom (najčešće engleskim). Religĳa se prilagođava tehnološkim promenama otvarajući virtuelna svetilišta, hramove, džamĳe, crkve i bogomolje, trudeći se da odgovori trendovima, kontrolišući past-vu kako ne bi posumnjala u ispravnost već prihvaćenih ideja. Propovedi i mise, klanjanja i krštenja, odvĳaju se u sajber-prostoru, pokrećući mlade generacĳe na duhovni mir i potčinjenost. Takve teorĳe u prvi plan ističu uspostavljanje poretka apsolutnih sloboda građana koji izborom učestvovanja u elektronskoj komuni interpersonalnu komunikacĳu menjaju javnom, koja neosetno postaje kolektivnom (globalnom). Problem je što pojedinac može neko vreme provesti u virtuelnoj igri, ali pritiskom tastera kojim se isključujemo iz multimedĳalne sfere opet smo suočeni sa realnošću, pojavama i procesima višeetničke za-jednice. „Uostalom, pokazuje se da se već danas aktivni sudionici virtuelnih zajednica neretko izoliraju od prob-lema realne zajednice kojoj pripadaju“ (Willson, 1997:159). Multimedĳalni opsenari svakodnevno nas zasipaju ni-zovima informacĳa koje moć fiktivnog preobražavaju u moć faktičkog. Čovek i nesvesno postaje narkotički zavisnik od hiperproduktivnih informacĳskih kanala, koji iz trena u tren „bombar-duju“ um, teže da ga zamene, filtrirajući i selektujući podatke na koje treba ob-ratiti pažnju.

„Želimo da se sami borimo za svoja prava. Suviše dugo su drugi govorili umesto nas“, objavljeno je u „Slobod-nim novinama“ („Freedom`s Journal“) davne 1827. godine, prvom štampanom medĳu američkih crnaca koje je u Nju-

jorku izdavao Džon Rasvorm. Mada je od tada prošlo dosta vremena može se zaključiti da je cilj manjinskih grupa upravo u potrebi da govore u svoje ime, a ne da to čine drugi, simulirajući iko-nografiju pluralizma. Da bi jedan sistem skladno funkcionisao neophodno je da postoji harmonĳa među svim delo-vima, tako da nedostatak kontakata, nerazumevanje i atmosfera uzajamnog nepoverenja nemaju perspektivu. Kul-turna politika unutar jedne religĳe vodi vas jednosmernom ulicom koja nema kraja, hermetičnom zatvaranju kvadra-ture kruga, ideja, stavova, uverenja, vrednosti za pripadnike ostalih članova zajednice. Sloboda upotrebe jezika i izražavanja ne znači da će druge etničke grupe razumeti sadržaj komunikacĳe, što automatski znači da svi pripad-nici „polisa“ nisu uključeni u stvaranje novih ideja. Vera ulazi u naše živote kroz reči koje su čuju i slike koje se vide, ali da bi razvili suživot međi ljudima različitih običaja, navika i religĳa mora-mo prethodno obezbediti da se slušaju i razumeju.

U suprotnom, narodi i manjine živeće jedni pored drugih, ali ne i jedni sa drugima, što je tragični gubitak vre-mena u trenucima kada se svet ujedi-njuje u planetarno selo. Ilustrujmo to primerom susedne Makedonĳe: nacio-nalna televizĳa programe emituje na al-banskom, turskom, romskom, vlaškom i srpskom jeziku. Od 107 komercĳalnih (58 radio i 49 tv-stanica) programe na jezicima manjina emitovalo je 12 radio i 17 tv-stanica, dok je od 29 lokalnih radio-stanica 12 emitovalo program na jezicima manjina (Bilten 10: 8-9). Problem je u činjenici da informisanjem samo na maternjem jeziku iz audito-rĳuma potencĳalno isključujemo druge


etničke i religiozne zajednice, moguće primaoce sadržajne dimenzĳ e koja je utkana u poruku. U Skoplju se trenutno izdaje nekoliko listova sa sadržajima na albanskom i makedonskom jeziku, čĳ i su vlasnici shvatili da dvojezičnim štampanjem uvećavaju ciljnu grupu, ali i profi t, tako da verske i religiozne raz-like nisu prepreka za saradnju. U Bosni i Hercegovini tri konstituivna naroda koja su se, do juče posma trala preko nišana, da nas se smenjuju u ulogama većine i ma njina, govoreći rav nopravno na tri jezika: bosans-kom, srp skom i hrvat-skom. Ne istražujući međusobne razlike, oni mogu da komu-niciraju sa pu nim pri-jemom po ru ke, bez obzira na činjenicu kom entitetu ili religĳ i pripadaju. Jezička sli čnost morala bi biti iskorišćena za zbližavanje kul-tura i zajedničko uključivanje u među-narodno tržište. Da-nas u svetu ima oko 220 država i više od 5.000 jezika, što znači da lingvističke razlike ne smeju predstavljati etničke ili naciona-lne granice. U stratifi kovanoj zajednici ljudi su statusno drugačĳ e raspoređeni od višenacionalnih sredina u kojima strukturna podela može ići do nivoa etničke, verske, ideološke i druge pri-padnosti.

Cilj modernog društva je da stare navike promeni komponovanjem novih kulturoloških odnosa i javnosti, tako što će u prvom planu imati multilingvalnu

ili bilingvalnu komunikacĳ u kao bitno drugačĳ i model u odnosu na sve prethod-ne. To je put kojim žitelji multietničkih sredina treba da saobraćaju među so-bom, jer da bi se izbeglo favorizovanje diskursa većine moraju se znati navike, jezici i običaji drugih. Budućnost nĳ e u sukobu kultura, kako je tvrdio Han-tigton, već u njihovom susretanju, prožimanju, bogaćenju. Npr. u Kanjiži i Bačkom Petrovcu istu emisĳ u vode dva voditelja: jedan na mađarskom, drugi na srpskom jeziku; u „Radio Lajfu“

u Skoplju jedan se slušaocima obraća na albanskom, drugi na makedonskom jeziku, pri čemu jedan ne prevodi drugoga, već se ravnopravno nadovezuju mis-lima i informacĳ ama, stvarajući atmos-feru razumevanja i

kolektivnog interesa. Slično je i na „Mul-tiradĳ u“ u Novom Sadu koji program proizvodi istovre-meno na više jezika (mađarskom, rumun-

skom, rusinskom, romskom i slovačkom)

bez prevoda. Kako naglašava Enike Halaz, glavni i odgovorni urednik ovog medĳ a, posebno je važno „da manjinske grupe ne govore samo o sebi i samo na svom jeziku, jer će onda doći do povrat-ka na staro“, već se brzom izmenom kratkih govornih formi trajanja do 90 sekundi (zbog slabljenja pažnje onih koji jezik ne razumeju) i muzike, zadržava pažnja brojnog auditorĳ uma. Branimir Stojković uočava tri uloge manjinskih

na tri jezika: bosans-kom, srp skom i hrvat-skom. Ne istražujući međusobne razlike, oni mogu da komu-niciraju sa pu nim pri-jemom po ru ke, bez obzira na činjenicu kom entitetu ili religĳ i

bi biti iskorišćena za zbližavanje kul-tura i zajedničko uključivanje u među-narodno tržište. Da-nas u svetu ima oko 220 država i više od 5.000 jezika, što znači da lingvističke razlike ne

u Skoplju jedan se slušaocima obraća na albanskom, drugi na makedonskom jeziku, pri čemu jedan ne prevodi drugoga, već se ravnopravno nadovezuju mis-lima i informacĳ ama, stvarajući atmos-feru razumevanja i

kolektivnog interesa. Slično je i na „Mul-tiradĳ u“ u Novom Sadu koji program proizvodi istovre-meno na više jezika (mađarskom, rumun-

skom, rusinskom, romskom i slovačkom)

Sveobuhvatna strategija zavođenja javnosti za-sniva se na masovnoj,

permanentnoj i intezivnoj propagandi koja se vrši

kombinovanjem različitih tehnika i sredstava.


medĳa: „a) asimilacĳu; b) separacĳu i 3) integracĳu. U zavisnosti od manjinske politike svake zemlje i vodećeg opre-deljenja samih manjina uloga njihovih medĳa tokom vremena može da se menja. Jedan od ključnih uslova inte-gracĳe ovog prostora jeste pluralizacĳa njenih konstituivnih elemenata - balkan-skih društava koja više neće sebe defini-sati pre svega u nacionalnim, odnosno etničkim kategorĳama već će uzimati u obzir i druge osnove većinsko-manjin-ske diferencĳacĳe“ (2002:169). Važno je ne praviti diskriminacĳu prema drugim manjinskim zajednicama, ne koristiti govor mržnje, stereotipe, predrasude, dok „profesĳa mora biti iznad nacional-ne pripadnosti“.

Manjinske grupe u višenacionalnim sredinama imaju pravo da prezentuju svoje interese, ideje, stavove, mišljenja, ne dovodeći u pitanje ista prava i slobode drugih etničkih zajednica. Vodeći idiom mora biti okrenut ka dĳalogu i tolerancĳi, stvaranju socĳalnih mehanizama koji će ekonomskim merama nametnuti novu kulturološku matricu. Dominacĳa jedne forme znači potencĳalnu mogućnost su-kobljavanja ili kontrolisanja, što, istorĳa dokazuje, vodi snaženju ekstremizma i limitiranog socĳalno-političkog uticaja. U takvim slučajevima postoji opasnost stvaranja mreže alternativnih medĳa „polujavnog karaktera i kojima se oblikuje neka latentna javnost: nju bi pošiljaoci zabranjenih poruka, dakako, željeli transformirati u realni prostor ja-vnog saobraćaja. Ovakvo dvojno artiku-lisanje javnosti osobito je karakteristično za totalitarna društva i diktature, gdje modaliteti strukturiranja alternativnih, latentnih komunikacĳskih kolektiva u političkoj domeni mogu biti različiti, a jedan od čestih postupaka je prebaciva-

nje političkih poruka u one domene i subdomene javne komunikacĳe u ko-jima su „pravila igre“ nešto blaže defini-rana, na primjer u poetsko, religĳsko ili znanstveno područje“ (Škiljan,1998:129). Jezički identitet je dinamički fenomen jer samo međusobnom komunikacĳom svih članova zajednice dobĳamo nova znanja, informacĳe i obaveštenja. U geografskoj lingvistici i dĳalektologĳi posebno se proučavaju lokalni jezici (ili govori) i dĳalekti kao semantičke različitosti koje teže uklapanju sa maticom. Stoga medĳi moraju razbĳati dogmu kojom se država, nacĳa i jezik smatraju stubo-vima samostalnosti određene društvene strukture, favorizujući aspekt prava i obaveza ravnopravnih građana koji rav-nopravno koriste maternje jezike i kul-turne osobenosti u javnoj komunikacĳi.

Religĳe i kulture malih naroda u novom milenĳumu ne smeju budućnost prepustiti sukobima verskih ideologĳa, jer iz njih kao pobednik izlazi đavo. Čovekova drama ispoljavana u nizu surovih stradanja i patnji služi kao novi okvir u nastojanjima da ukidanjem svoje bespomoćnosti odgonetne, dalju sudbinu, sopstvene, ali i tuđe živote. Kriza društvenog poverenja kao po-sledicu donosi opasnost duhovnog i kulturnog individualizma, kreativne destrukcĳe i dalje sumnje, koje interes-nim i političkim lobiranjem udaljavaju narode i religĳe. Samo jaki imaju snagu tolerantnosti, pošto sposobnost da ra-zumemo drugoga, daje veliku šansu da i nas drugi razumeju. Otvoriti se mislima drugih znači prihvatati njihove običaje, navike, vrednosti, što naš duhovni svet može samo da obogati. Vera postoji samo kao ljubav, jer „jedan pastir i jedno stado“ nezadrživo vode jednom brat-stvu kosmičkih dimenzĳa.


Najstrasnĳi kritičari Srpske pra-voslavne crkve koji neumorno tuže zbog jalovog tradicional-

izma i konzervativizma pravoslavlja, te njegove nespremnosti da „ide u korak“ sa duhom modernog vremena, upravo su oni što su još ne tako davno na ovim prostorima davali sve od sebe kako bi ova Crkva jednom za svagda završila u mračnim katakombama povesnog zabo-rava. Sve je u njih ostalo potpuno isto, osim jednog. Dok su se ranĳe zdušno borili da od porobljivačke tame ove „pre-potopske vizantĳske tvrđave“ sačuvaju i odbrane slobodu ličnosti „prosvetljene“ komunističkim uspenjem, danas se ovi gorljivi čovekoljupci pre svega zalažu da od pogubnog crkvenog uticaja izuzmu tek prokrčene modernizacĳske tokove, koji nas jedini mogu izvesti iz zgusnute balkanske tmine u svetlost slobodne demokratske ujedinjene Evrope. Zato su, ne bez razloga, duboko i ozbiljno zabrinuti radi nevero-vatno upornog odbĳanja Srpske crkve da „prihvati modernizacĳske trendove u verskom kanonu“, istrajavajući na svo-jevrsnoj „dogmatskoj hermetičnosti“(?!). Kada će i pravoslavci konačno shvatiti da se ne može početkom XXI veka tvrdoglavo insistirati na istinama koje su činile srž hrišćanskog nauka još u Hristovo doba? Nĳe li preko potrebno „posvetovljenje“ hrišćanske crkve, kako bi ona uopšte mo-gla da funkcioniše u ovo teško vreme?

Nakon ovakvih odista uputnih saveta kojima se s blagonaklonošću ukazuje pra-voslavlju na mogući put izlaženja iz kruga problema u koje se zaplelo – a sve s ciljem da ono ostane na nivou zahteva duhovne

situacĳe vremena – više nego čudno mogu zvučati istovremena zalaganja za stan-dardno socĳalističko stanovište prema kome Crkva pripada isključivo domenu čovekove „privatnosti“, nemajući ap-solutno šta da traži u javnom životu našeg današnjeg društva. Naime, ovi naši „evropejci“ zbog nekih nesumnjivo značajnih i korisnih razloga izjašnjavaju se bez ikakvih dilema protiv bilo kakve „stimulacĳe konfesionalizacĳe javnog života“, a za „privatizacĳu hrišćanskog života“. Pri tom im je argumentacĳa više nego ubedljiva – time se, vele, samo može sprečiti pogibeljna politizacĳa Crkve koja nas zasigurno vraća u „nacionalnu pre-distorĳu“, folklorne rezervate, tradicĳske kazamate, bespovratnu provincĳalizacĳu i odeljivanje od modernog sveta, te najzad krvave međuetničke i nacionalne kon-frontacĳe. Šta bi još uopšte ovome trebalo dadati kako bi se jasno shvatilo da je jedan od naših osnovnih zadataka danas vratiti u bocu „oslobođeni duh srednjovekovnog mraka“, da nas ova opasna vizantĳska opsena definitivno ne bi odvojila od slo-bodnog i prosvetljenog čovekocentričnog evropskog sveta!

Može li se danas pravoslavlju olako unapred pridavati pežorativno značenje? Je li ono uistinu strano telo u svakoj mod-ernoj političkoj zajednici? Preči li nam zasigurno pravoslavlje put u demokratĳu, prosperitet i slobodu? Da li su baš svi pra-voslavni „obrasci“ ponašanja prevaziđeni i neefikasni u savremenoj društvenoj komu-nikacĳi? Da li je pravoslavlje izvorno anti-civilizacĳsko i antidemokratsko? Konačno,

Pravoslavlje i moderna racionalnost

prof. dr Gordana Živković


je li „govor“ moderne racionalnosti usme-ren uvek na štetu pravoslavlja?

Racionalnost na kojoj se temelji mod-erna politička zajednica, vodi prevashodno računa o zahtevima obezbeđenja moći u čĳoj je osnovi konkretan interes!1 Držeći se toga neodustajno ona potiskuje u daleki plan još kako aktuelna i važna pitanja o ljudskoj slobodi, pravdi, istini, moralu i etici – kao „nedelotvorna“ i „prevaziđena“. Jer, svako političko mišljenje – ma kakvo ime ono sebi nadenulo – prvenstveno vodi računa o faktičkom odnosu snaga i uslovima tekućeg osiguravanja moći. A, iz te perspektive njemu se pokazuje „nedelotvornim“ sve što ne udovoljava razlozima gole moći. Tako za njega ljud-sko i Božansko pravo, poštenje, čast, hrabrost i vernost nemaju apsolutno ni-kakvog smisla, a ni „učinka“. Dok čitava tradicĳa postaje sasvim nedelotvorna i ništavna prošlost, koja se ni na koji način ne uračunava u sadašnjost „činjeničnoga“! Naravno, posledice toga su ozbiljne i dalekosežne pre svega na planu ljudske egzistencĳe – naime, ljudsko postojanje svoju sadašnjost više ne crpi iz povesnog, poreklo postaje samo „gola prošlost“ a budućnost sadašnjost „produžena u buduće“! Na ovakve negativne aspekte je ukazivao još Veber izrekavši jasan sud o istorĳskoj situacĳi sopstvenog vremena, kojoj za temeljnu odliku pripisuje upravo rezignacĳu mnogih unutar jedne okamen-jene kulture, što ne pruža značenje i slo-bodu. Zastupajući stanovište o bolesnoj zapadnoj civilizacĳi koja guši čoveka i njegovu slobodu – zatvarajući ga sve više u svoj „gvozdeni kavez“ - on u doista dramatičnim obrisima oslikava nemoć pojedinca pred sve složenĳim društvom i stalno narastajućom snagom birokratĳe, koja sasvim prirodno stremi sopstvenom apsolutizmu otuđujući se potpuno od ljud-

skih potreba. Time skoro proročki sluti me-hanizovanu petrifikacĳu i pesimistički po-gled na svet lišen svakog smisla i značenja! Jer, znamo da upravo u ovo naše vreme strahotna kriza „lomi“ nauke, tehniku, ideologĳe, brojne kulturne proizvode za masovnu upotrebu, ustanove i zajednice... A o svojevrsnoj ekološkoj katastrofi da i ne govorimo!2 Treba li se onda uopšte čuditi što je ovakvo sistematično instrumental-izovanje moderne racionalnosti dovelo do razaranja samog humanizma? Baš to je i bio jedan od izuzetno značajnih razloga što je humanizam postao poprište žestoke krize i konačno njena žrtva. Stoga se, pre svega, u ime istinske čovekove emancipacĳe i oslobođenja moraju neizostavno štetne posledice apsolutizovane racionalnosti! To zapravo znači da se pored uma moraju najozbiljnĳe uzeti u obzir ljudska htenja i osećanja, mašta i sud, želje i strasti, te iznova obuhvatiti sve dimenzĳe ljudskosti.

No, sigurno je da u okviru vladajućeg tipa racionalnosti nema prostora za ispol-javanje osećajnosti i specifično ljudskih fenomena – vere, umetnosti, ljubavi, patnje... Samo jedan od odgovora na racionalnost „proizvedenu“ industrĳs-kim društvom – a čĳi „racionalitet“ se potvrđuje još jedino efikasnošću u sputa-vanju čovekovog oslobođenja – predstav-ljala je politička akcĳa koja insistira na „novom moralu“ i „novoj osećajnosti“ kao neophodnim preduslovima društvene promene, koji ustaju protiv naloga repre-sivnog uma. Baš na ovakvom „novom tipu racionalnosti“ istrajava danas i snažan an-tibirokratski talas oličen u antinuklearnom i ekološkom pokretu.

Pravoslavni izazov

Ima li šta da ponudi pravoslavlje na nivou prevazilaženja modernističke


obezličenosti i nemoći čoveka kao po-jedinca pred svemoći organizacĳe i njene birokratĳe? Mogu li se uvođenjem „pravoslavnih obrazaca“ u društveno saobraćanje ublažiti brojne nedostat-nosti „racionalističkog tipa“ odnošenja?3 Valja odmah reći da se u samom temelju pravoslavne ideje društvene zajednice nalazi shvatanje čoveka kao slobodne ličnosti.4 Čovekova ličnost se smatra pravim „obrascem“ i „modelom“ svake društvenosti, dok se društvena zajednica neposredno izvodi iz ljudskih potreba i njima primerava. Otuda, svako društvo najpre mora „garantovati“ neophodne us-love za čovekov slobodan razvoj. A takva sloboda, sa svoje strane, čoveku nalaže da bude istinski odgovoran – tj. sposoban da ponese i podnese teret plodova sopstvenih misli i dela, činjenja i nečinjenja.

Osnovnu svrhu društvenosti pred-stavlja, dakle, ostvarivanje čoveka kao konkretnog i neponovljivog bića sa vlas-titim identitetom; shodno ovome, društvo mora biti organizovano na način kojim se u okviru postojeće vremenske dinamike u najvećoj mogućoj meri obezbeđuje ispun-javanje takvog cilja, drugačĳe rečeno istin-ski „korektiv“ valjanosti vidova ustrojstva društvenog života (države, društvenih institucĳa,političkih organizacĳa, raznih oblika kolektiviteta) čini čovekova slo-boda kao neprikosnoveni životni princip. Stavljanjem težišta baš na nju – iz koje di-rektno proističe sloboda naroda i društva – pravoslavlje u stvari zagovara „jedinstvo mnoštva i različitosti“, koje ne poništava već kao najveću dragocenost čuva i raz-vĳa originalnost svakog dela. Time ono na neki način direktno protivreči zapad-nom modernističkom duhu čĳi je ideal i pravo ishodište „sveopšta racionalizacĳa sveta“, koja se može ostvariti tek ako se nad postojećim različitim i divergentnim

interesima uspostavi prevaga i dominacĳa jedne „centralne ideje“!5 Suprotno tome, pravoslavlje svojim „pozivom“ na jedin-stvo utemeljeno na zajedničkoj duhovnoj pripadnosti svih ljudi Bogu kao svome Ocu, u stvari, insistira na prevazilaženju postojećih i potencĳalnih podeljenosti i suprotnosti na svim društvenim nivoima stvaranjem tzv. katoličanskog zajedništva. A u tom zajedništvu vrhuni sabornost kao bitno novi kvalitet života, što pobuđuje u čoveka odgovornost prema drugim lju-dima i prema Bogu. Ovakvo zajedništvo – sazdano na pravdi, istini, ljubavi i slobodi – može se dosegnuti samo pozivom „za susretanje sa drugim čovekom kao svojim večnim bratom i sabratom, za susretanje sa Bogom kao hlebom života...“6

U pitanju je zajedništvo koje se ne uspostavlja na poništenju svojevrsnosti,originalnosti i neponovljivosti ma kojeg svoga dela! Katoličnost ni na koji način nĳe usmerena protiv slobode ličnosti, niti pak katoličanska svest pripada nekom određenom narodu ili rasi.7 Isto tako, ona nĳe ni neka „opšta svest“, ali ni „udružena svest mnogih ili Bewusstsein uberhaupt nemačkih filosofa“.8 Naime, do nje se ne dolazi „eliminisanjem živih ličnosti, nego prelaskom u preobraženje ličnih logosa“.9

To zapravo znači da je katoličnost „stil ili poredak ili postavka lične svesti, koja se ostvaruje kroz stvaralački razvoj, a ne preko uništenja ličnosti“.10 Ličnost u katoličanskom preobražaju zadobĳa, znači, evidentnu snagu da izrazi život-svest celine i upravo u tome se obelo-danjuje jedno od bitnih svojstava čoveka kao društvenog bića i bića zajednice. Po ovome sudeći, saborni način života na neki način nadilazi čak svako demokratski organizovano društvo, koje karakteriše baš različitost i suprotstavljenost interesa njegovih članova, čĳe štetne posledice se


pokušavaju ublažiti i primiriti proklam-ovanjem jednakosti svih ljudi na zakons-kom i proceduralnom planu.

Naravno, više nego očito je da se ovde isključivo radi o duhovnim silama čovekovog preobražavanja „unutarnjim blagodatnim delovanjem“, zadobĳenim njegovom slobodnom odlukom ali i „ličnim podvigom“ izraženim prvenst-veno u podvigu vere. Reč je svakako o „pravoslavnim sredstvima“ čovekovog spasenja – veri, praštanju, ljubavi i poka-janju. Naime, vera predstavlja samu pret-postavku čovekovog „poznavanja svoga nesavršenstva i nemoći, ona je izlaženje iz samosti i samo-zatvorenosti i ulaženje u večne prostore svetog zajedništva sa Bogom, bližnjima i celokupnom tvorevinom Božjom“.11 Poziv na pokajanje, međutim, označava „poziv na promenu celog čovekovog unutrašnjeg stanja, promenu celog njegov-og bića“.12 Stoga je pokajanje u stvari priziv na potpuno novi način života, na novo i obnovljeno doživljavanje sebe i svega oko sebe, na promenu i preobražaj čovekove duše, srca, osećanja, misli i uma. Taj novi život nikako nĳe nešto spoljašnje, već du-binska unutarnja stvarnost kroz koju se rađa novi čovek. A za takav novi život je konstitutivna – ljubav. Najzad, praštanje je usmereno „zaustavljanju zla“ i definitivnoj pobedi nad njim. Ovim uistinu moćnim snagama preobražavanja i obnavljanja najdubljeg dela čovekovog bića, on se za-pravo priprema za „novi kvalitet života“ s drugima u zajednici koja živi duhom sabornosti. Jasno, u zaživljavanju sabor-nog života društvene zajednice istaknuto mesto pripada pravoslavnoj tradicĳi.

Nju međutim nikako ne bi trebalo sh-vatiti kao neki okoštali sistem nepovesnih „pravila ophođenja“, već sam život iznad

svega otvoren prema sadržajima i učincima vremena. Izgleda, društveno saobraćanje koje počiva

na pravoslavnim tradicĳama (i ustano-vama) može omogućiti ljudima da uprkos svojoj nesavršenosti sasvim uspešno izađu na kraj sa većinom problema s kojima se danas susreću. To nĳe nimalo čudno, s obzirom na istorĳski potvrđenu činjenicu da baš tradicĳe – iako se njihovo poreklo tačno i ne zna – uspevaju mnogo efi-kasnĳe da usmere delatnosti individua, nego što bi to bio u stanju učiniti bilo koji pojedinac u Dekartovom smislu.13

Naime, ove ustanove ne funkcionišu zato što su racionalno planirane, niti pak jedinke poznaju načela na kojima se one zasnivaju – jednostavno, ljudi prihvataju određena pravila postupanja koja im omogućavaju da uspešno realizuju svoje vlastite svrhe. Takva „pravila“ nastala su „sama od sebe“, kroz interakcĳu nebrojeno mnogo jedinki tokom dugog vremenskog perioda.14 I možda baš otuda što religi-jski „obrasci ponašanja“ zasigurno nisu u stanju položiti test racionalnosti postavljen


od strane „konstruktivističke škole“, čĳi pojam inače uvodi Hajek, oni i uspevaju uspešno koordinirati ljudske aktivnosti! Dakako, sasvim pogrešno bi bilo tvrditi kako su sve ustanove čĳe je izvorište u pra-voslavnom duhovnom sklopu podjed-nako dobre i efikasne, u provođenju svoje početne temeljne namere!15

U svakom slučaju, osnovna „na-mera“ religĳskih „obrazaca ponašanja“ se sastoji u uspostavljanju odnosa u okviru konkretne društvene zajednice kojima se promiče život ljubavi, praštanja, milosrđa, saradnje i solidarnosti, uzajamnog poštovanja i uvažavanja tuđih potreba kao svojih vlastitih. Takvim specifičnim nor-mama čovek se izričito obavezuje na „do-bru volju“ prema drugome i visoki stepen moralnosti i savesti u svom sveukupnom delanju. A imati „dobru volju“ znači u stvari razumeti svakoga, pomoći svakome, priznati svakome pravo na život, slobodu, hleb, na pravnu i društvenu zaštitu. Isto tako, to znači nikoga ne odbaciti zbog nje-govog imena i uverenja; svakom narodu dati pravo na negovanje kulture i tradicĳe, prihvatajući onaj Božanski red stvari prema kome su cela vasiona, priroda i čovekova istorĳa izraz jedinstva mnoštva i različitosti. Uspostavljanjem ovakvih re-ligĳskih sadržaja u domenu etike i prava, vrši se zapravo integrisanje čoveka i nar-oda u društvenu zajednicu koja se smatra adekvatnom pravim ljudskim potrebama i u osnovi pravednom. Pri tome, pravednost podrazumeva ideju slobode kao sam temelj međusobnih ljudskih odnosa. U stvari, to znači da u okviru jedne ovakve društvene zajednice čoveku neizostavno pripada mogućnost da deluje slobodno prema vlastitoj odluci. I samo pod pretpostavkom da se takva čovekova vlastitost osigurava protiv svakog mogućeg napada, moguće je zasnovano govoriti o vladavini praved-

nosti. Prema tome, pravi cilj provođenja religĳskih normi društvenog ophođenja nalazi se – u ozbiljenju svestrano razvĳene ljudske prirode. A to je zasigurno, ujedno, i najveća vrednost „pravoslavnog odgovo-ra“ obesmišljenom i tehnizovanom svetu! Svetu čĳi vrhunski imperativ predstavlja stalni tehnološki napredak, koji potiskuje i ništi sve ono što nĳe upravljeno reproduk-cĳi puke moći u čĳoj osnovi leži konkretan interes. Međutim, kakvi su izgledi da se ovakva „pravoslavna alternativa“ danas i ostvari nĳe lako proceniti. Pre bi se reklo da je ona tek otvoren „nacrt“, čĳi potenci-jali treba da budu osvešteni.

Pa ipak, jedno je nesumnjivo: os-novno načelo pravoslavnog načina života i puta spasenja glasi – biti, pa tek onda delati! Umesto da čovek menja svet, prava potreba je da promeni sebe samoga! I upravo u tome leži značajna razlika između pravoslavnog i zapadnog mišljenja i načina života. Jer, sve su velike ideologĳe utemeljene upravo na ideji kako svet treba menjati „čovekovom umskom delatnošću“ smerom njegove human-izacĳe, što se dosad pokazalo kao utopĳa s obzirom da su svi ovakvi pokušaji umnog uređenja sveta – zaključno s najradikal-nĳim: komunističkim – završili unutar jednog bezizlaznog ronda. Shodno ovome, modernističkoj krilatici „društvena revo-lucĳa“ - kao inkarnacĳi novovekovne ideje umskog uređenja sveta primerenog ljudskim potrebama – pravoslavlje može s punim pravom suprotstaviti svoj priziv na „moralnu revolucĳu“, kojom se sve post-avlja i „rešava“ unutar samoga čoveka. Utoliko pre, izgleda da pravoslavna fi-losofija života može živeti i danas! Ona to može na prvom mestu zato što pitanje o smislu, istini, razlogu i načelu svega ima neprolaznu vrednost i stalni aktualitet, a svaka izvorna filosofija, kao misao iskona,


vremenom ne može zastareti. Naravno, nĳe lako reći kakve su njene mogućnosti i izgledi u sadašnjem „novovekovnom pejzažu“ duboko sekularizovanog i ateiziranog sveta. Ovo bi moglo zavisiti i od toga da li je provedeni proces sekula-rizacĳe i ateizacĳe ireverzibilan ili je, ipak, mogući ponovni susret čoveka i Boga. Odlučujuću reč ovde ima, dakle, vreme koje stoji pred nama.

Napomene

1 Potiskujući metafizička pitanja – pa dakle i pitanja o smislu – na margine svoga interesovanja, savremena zapadnoevropska misao neizbežno završava „okova-na” jalovim i slepim pragmatizmom, koji vrhunski imperativ sveukupnog delanja nalazi isključivo u principu koristi. Otuda, ona svaki mogući veliki koncept i ideju po pravilu „rastvara” u operativni pojam „instrumentalnog uma” potpuno usmerenog ka svojim ograničenim ciljevima. Definitivni rezultat ovakve pozitivne nastrojenosti zapadnog mišljenja – koje, pak, svekoliko bivanje hoće podvrgnuti kriter-ĳumima oportuniteta i metodologĳi ostvarivanja najkorisnĳih ciljeva iz ugla preovlađujućih interesa modernog društva – javlja se u redukcĳi same istine na nivo prosečnog društvenog standarda. U tome se svakako ogleda pravi krah velikih ambicĳa racio-nalnog uređenja sveta, postavljenih još na samom početku novovekovne povesti.

2 Naime, ”emancipacĳa čoveka od prirode” – shvaćena kao progresivna redukcĳa prirode na status objekta – išla je potpuno suprotnim smerom od očekivanog i željenog. Umesto da vodi istinskom čovekovom napretku i oslobođenju, vodila je njegovom otuđe-nju i porobljavanju! A s obzirom na evidentne, stalno narastajuće, razarajuće implikacĳe modernog tehnološkog razvitka, takva „emancipacĳa” bi u svom krajnjem ishodu mogla privesti čoveka samom kraju života na Zemlji. Zato je katastrofizam, inače veoma rasprostranjen u savremenoj kulturi, sve drugo samo ne neopravdan stav. Jer, s obzirom na ubrzani razvoj sredstava „čovekovog ovladavanja prirodom” – koja su u stvari sredstva njegovog uništavanja – ovakva perspektiva ima uistinu realne izglede i da se ostvari.

3 Ovde rutina, administriranje, tehnokratĳa i birokra-tizam zamenjuju ostvarenje čovekovog temeljnog ontološkog principa slobode, kreativnosti i aktivne saradnje, tj. istinske društvenosti. Sasvim su zane-marene moralne vrednosti, što neizbežno dovodi do zapostavljanja čoveka i njegovog urođenog „bogolik-og dostojanstva”. Naime, on postoji tek kao sredstvo i dodatak tehnici, ispražnjen od svog pravog smisla i naznačenja, dok istovremeno predmeti materĳalne prirode i vrednosti postaju za njega tako dragoceni da im posvećuje skoro sve svoje vreme i daruje svu snagu. Rečju, u pitanju je društvo koje nipošto ne

može umaći poništavanju pravih vrednosti na račun surogata! Tu je čak pravo odvojeno od morala, a delo od prava. A ovakva etička nakaznost i nemoral moraju da poprime i svoj fizički izraz – opustošenje. Stoga, istinsku sliku našeg sveta s početka XXI veka čine ratovi, bestĳalni i krvavi sukobi među ljudima, iznova genocid nad čitavim narodima.

4 U osnovi pravoslavnog razumevanja čoveka se na-lazi vizantohrišćansko bogoslovlje koje traži svoje „odgovore” u Svetom pismu, mističkom bogoslovlju, svetootačkom predanju, učenju o Božjem domostroju spasenja, sinergĳi između Božanske datosti i čovekove slobodne volje. Osnovna vizantohrišćanska pozicĳa prema čoveku izražava se u stavu da je on sazdan od Trojičnog Boga po liku (ikoni) i podobĳu (sličnosti) Božjem. Znači, ikona Hristova je založena u čoveku, a čovek je u svoj svojoj punini – kao duša i telo – ozračen božanskom slikom. Zato se čovek i razume kao „lično biće”, „ličnost”.

5 Veoma opticajna sintagma o nasušnoj potrebi našeg „vraćanja u Evropu” stavlja pred nas niz značajnih pitanja: Šta je to, u stvari, Evropa? Šta je to, uopšte, „evropsko”? Jesu li to sinonimi za jedan istovetan „model” ekonomĳe, političkog vladanja, društvenog života, kulture, stvaralaštva i duhovnosti?Ako oni to jesu, nĳe li onda evropski poziv na slobodu, de-mokratĳu, univerzalizam i emancipacĳu zapravo poziv na moderni uniformizam, jednoobraznost, jednolikost? Ne podrazumeva li onda „evrop-sko” prevagu jednog dela nad celinom i njenom beskonačnom svojevrsnošću i neponovljivošću? Ili je ovde, ipak, možda reč o „vladavini esencĳalne suštine” koja dopušta postojanje mnogovrsnih vido-va njenog manifestovanja, naporedno življenje njenih originalnih mnogolika? U sklopu toga se situira i mogući odnos „evropskog” i „pravoslavnog”.

6 Vidi: Intervju sa Amfilohĳem Radovićem, ”NIN”, Beograd, 1990.

7 Vidi: O. Georgĳe Florovski, „Preobražaj ličnosti”, u zborniku „Katoličnost ( sabornost) Crkve”, knjiga I, Beograd, 1986.

8 Vidi: Isto, str. 64. 9 Vidi: Isto. 10 Vidi: Isto. 11 Vidi: Jeromonah Atanasĳe Jevtić, „Pravoslavna vera i

život“, „Teološki pogledi“, 2/73. 12 Vidi: Isto. 13 Vidi: Dragan D. Lakićević, „Ogled o ustanovama

slobode”, „Politička filosofija Fridriha fon Hajeka”, „Nolit”, Beograd.

14 Vidi: Isto. 15 Mislim da je presudan izazov u tek započelom pro-

cesu tranzicĳe u nas upravo pronalaženje skladnog odnosa i „prave mere” između „globalnog” i „lokal-nog”, „univerzalnog” i „nacionalnog”, „modernog” i „tradicionalnog”. Drugim rečima, moramo pronaći valjani odgovor na pitanja: treba li integrisanje u ev-ropski kulturni i duhovni prostor da „isključi” našu tradicĳu, specifične kulturne obrasce, postojeća ver-ska načela života? Ili pak upravo njih treba da unese u zajedničko evropsko kulturno i duhovno nasleđe, koje će se razvĳati u jednom specifičnom vidu?


Kod konvertita na našem području javlja se, uz lično ime, i patronimik odnosno prezime;

oba se prave od imena oca (nomina patronymica); s tim, što su se ova prva menjala od kolena do kolena, dok su stalnost, nepromenljivost i naslednost bitna obeležja prezimena.1

Budući da tradicĳu prezimena2 nisu imali ni Arapi3 ni Turci4, islam je na Balkanu, u odnosu na prezimena, imao samo indirektan uticaj5. Otuda se uz nova muslimanska imena islamizira-nih Slovena (Srba, Hrvata i Bugara) javlja i staro slovensko (predosmansko) prezime6; i to u Bosni i Hercegovini, ali i drugde. To su, najpre, sinovi pogu-bljene krupne i srednje vlastele, koji su zarobljeni i odvedeni u Carigrad i druge gradove, gde primaju islam, školuju se i prave karĳeru u osmanskoj državnoj hĳerarhĳi. Među njima su najpoznatĳi: sin hercega Stjepana, Ahmed-paša Her-cegović (Hersekoğlu, sultanski zet), Sin-an-paša Borovinić, Mustafa-beg Jurišić, Mustaj-beg Milivojević, Mehmed-beg Obrenović, Hasan-beg Mihailović, Sk-ender-beg Vranješević, Mustafa-beg Bogojević (Dautpašić), Ali-beg Vlahović.

Malobrojni su i potomci nekadašnje bosanske vlastele: Kovačevići, Sĳerčići, Todorovići, Ljubovići, Brankovići, Opukovići i Staničići. Najveći je broj potomaka običnih bosanskih ljudi koji su zahvaljujući svojim sposobnostima i vojnim zaslugama dospeli do visokih položaja, zvanja i poseda. Mnogi među njima zadržali su svoje ranĳe odnosno slovensko prezime: Katušić, Predojević,

Filipović, Popović (Papaz oğlu), Vučo, Tardić8. U najranĳem bosanskom popi-su (iz 1468) uz imena devetorice spa-hĳa navedeno je i prezime: Ismail Đurić, Mahmud Garovčić, Rustem Pretrčan, Kasim Andrić, Ilĳas Bratilović, Ismail Repušević, Ali Božidarčić, Mahmud Dragilović i Mahmud Ružić9. Već po-menuto prezime/patronimik (Garovčić) javlja se i na području Hercegovine, nose ga dvojica timarnika, Hasan i Mahmud10. Patronimici odnosno prezi-mena javljaju se i u bosanskom popisu iz 1604. godine: baština Alĳe Dragića, Tur Ali, Ali i Bali, sinovi Mustafe Borovca i či�luk Sulejmana, sina Džafera i Ibrahi-ma, sina Huseina, potomaka Udovičića (očigledno je u pitanju prezime)11. U sandžaku Arvanid (1432) Isa-beg i Mustafa bili su sinovi Pavla Kurtića, a Hamza, Petrosa (A)gramatikosa12. Go-dine 1459. u Jedrenu je dat timar Muha-medĳu, sinu Zuberovića „koji je prešao u islam“13. U domaćim hrišćanskim izvorima, pretežno iz dubrovačkog arhiva, uz ime nekolicine musliman-skih balkanskih trgovaca, zabeležen je i patronimik: Kurt Askadanović (iz Ro-gatice), Mustafa Skjadrović (iz Gupca), Mahmut Brajalović (iz Vratne), Mehmed Polivalić (iz Sarajeva), Isak Radovanović i Hamzo Vukašinović (iz Pljevalja), Emin Mihatović, Hasan Vasiljević (iz Prače), Ferhat Mihaljević (iz Trebinja), Hadži Musa Makĳić (iz Foče), Jusuf Petrović (iz Eleza), Jusuf Selaković (iz Novog),14 Mustaj-baša Brasković, Husein Bar-jaktar Medžanović, Hadži Selim Orlić, Hasan Pitić, Omer Sklopović.15

Patronimik - rodovsko ime - prezime

Olga Zirojević


Prezime odnosno patronimik imaju, kako se vidi, i stanovnici gra-dova odnosno uglednĳi članovi društva. Tako se u već pomenutom mostarskom sidžilu beleži veliki broj porodica; s tim, što je mali broj prezimena kod kojih je u izvornom obliku zadržan nastavak na -ić16. češće se beleži vlastito ime plus perz. dodatak zade odnosno tur. reč oğlu17, koji mogu, ali ne moraju biti sinonimi: Čavka-zade, Kos-zade, Pjan-oğlu, Plav-oğlu, Trpalo-oğlu. 18

U ćirilskim ispravama s kraja XVII veka pojedini kapetani i druga vojna lica nose slovenska odnosno pr-vobitna imena: Badnjević, Sinić, Žepić, Veletanlić, Beširević (koji treba da vuku poreklo od jednog sina Janković Sto-jana), Kovačević, Žažilović (sic), Klapić, Kolavzović, Popiržanović, Svetačković, Skelić, Svečić (Zvečić)19. U kapetanske rodove V. Čubrilović ubraja još Ceriće, Gradaščeviće, Vidajiće i Kapetanoviće20. A u niže plemstvo „ugurali su se“, po is-tom autoru, Morići, Glođe i Zlatarevići u Sarajevu21. Slovenska odnosno neislam-ska prezimena čuvaju i nišani po sara-jevskim i bosanskim grobljima: Mustafa efendĳa Mačković, mu�ĳa, Rukĳa, kli Ahmed-age Bojića, Hadži Hasan i Abdĳa Mravović, Hasan i Ahmed Radilović kod Rogatice, Mahmut Branković, kod Ro-gatice, Mehmed-beg Zečević, Visoko22.

Uz Mačkovića i Zečevića, u Fojničkim regestama zabeležena su još i sledeća prezimena: Babić, Bosnić, Glođić, Gvozdanović, Hrnjić, Ljubunčić, Olovčić, Sikirić, Sović23.

Većina porodica ubeleženih u popi-su mostarskih i hercegovačkih zanatlĳa (1755) i danas postoji u Mostaru, one iščezle pamti narodno predanje ili o njima svedoče sačuvani nišani24. To su25: Bilić, Kordić, Zvonić, Marić, Popić,

Gluhović, Milišić, Rajković, Ljutović, Ivanišević, Mašić, Grčić, Vučjaković, Golić, Brkić, Drobić, Milavić, Selešković, Gluhić, Lačić, Mrkonjić, Sinovčević, Šišić, Raljević, Kovačević, Košić, Dragnić, Milčić, Kekić, Medić, Bubić26. Zabeležen je i jedan potomak stare vladarske kuće: Alĳa, sin Mustafa-bega Kosače27.

Ne mali broj bosanskih pesnika i književnika nosi slovensko prezime odnosno patronimik, a nĳe uvek u osno-vi lično ime (već nadimak): Anđelović, Goro, Glođo, Svirac, Bračković, Berbić, Stovro, Proho, Riđanović28. Ona se susreću i u poznatoj Muvekitovoj isto-rĳi Bosne: Babić, Fočak, Fočić (uz Fočo), Gačenin, Gačanlĳa, Gluhbegović, Grebo, Gušanac, Hrasnica, Kantarević, Krunić, Kukavica, Mačković, Mašić, Mihaljević, Pobro, Pozder, Pržalo, Repovac, Sivac, Skako, Sokolović, Sočo, Suša, Svrzo, Šiljaković, Šišić, Toska(o), Vetrenjak, Vilić, Vlahinić, Vrago, Vranjanin, Vreto, Vučo, Zečević, Zrnić, Zlatar, Zubović29.

I sarajevski hroničar Mula Mus-tafa Bašeskĳa beleži, uz nekoliko mus-limanskih imena, slovenska prezimena/patronimike: Pajo-ogli, Rogal-ogli, uz Raković, Sekulić, Malešević, Mađarević. Za kadĳu Ahmed efendĳu kazuje da se prezivao Fočo, dok se „starac Čolić“ na nišanu naziva Čole Ali-baša, sin Ha-sanov30. Međutim, kao i lična imena i prezimena Bašeskĳa piše neujednačeno. Ponekad našem prezimenu na -ić doda turski patronimik ogli (oğlu) ili perz. zade. Pa piše, na primer, Hadžić-ogli. Pa-tronimik zade obično se daje viđenĳim i uglednĳim porodicama (Moro-zade), a ostalima - ogli31.

U tešanjskoj gruntovnici krajem XIX i početkom XX veka upisana su prezimena Draganović i Golubović (Ibro Ceribašić zvani Golubović)32.


U Pounju su u prvim deceni-jama XX veka zabeležene begovske porodice Badnjevići, Biščevići, Cerići i Kulenovići.33

I na drugim područjima, međutim, zadržavaju se stara prezimena, sloven-ska i albanska, kao među crnogorskim muslimanima.34

M. Bolica (1614) pominje Jusuf-bega Krzmića, Mehmed-agu Glavatovića, spahĳu Hadži Monželovića i Hamzagu Androvića.35

I P. Petrović će na području Raške (novopazarski sandžak) zateći još mnoge islamizirane rodove koji su zadržali svoja stara prezimena, kao Markovići, Aksići, Babinići, Babići, Bešići, Zornići, Brzaci, Vujadinovići, Glogići, Novalići, uz druge.36

Inače, u samom Novom Pazaru, kako je to zabeležio E. Mušović, mnoge muslimanske porodice, uključujući i one

doseljene, imaju slovensko odnosno pr-vobitno (ranĳe) prezime.37

Pišući o „poislamljivanju“ stanov-ništva u Gornjoj Moravi i Izmorniku, At. Urošević ističe da u selu Zlataru Srbi prikrivaju stara srpska prezimena Mitrović, Petković, Cingarević, „koja su sada zamenjena novim muslimanskim prezimenima“. Najverovatnĳe je da su primili islam „kad se istrula Patrikana“ (1766). Najmlađe prelaženje pravo-slavnog stanovništva na islam izvršeno

je pre 60-70 godina (znači, negde posle 1860). Tada su prešli na islam i Ajdarevići, za koje je u upotrebi i staro prezime Živkovići, zatim Murtovići sa starim prezimenom Stojići i Azirovići ili Mitrovići, po starom prezimenu. U isto vreme poislamljeni su i Krstići i Gegići u Žitinju, ove prve zovu još i Ramići, po novom imenu Rama, koje je uzeo Jova Krstić.38

Reza Nasiri - Kutija za olovke, bakrorez


Na Kosovu su takođe neki poislam-ljeni srpski rodovi sačuvali staro prezime, kao: Redžovići ili Spasići, Žark, Zarići, Tara ili Agušević, Misinović, Gavezovići ili Đukini, Burnik, Glavurdović, Nemoč, Kovačevi, Koljkovi, Bočovići, Labjan, Bajramovići ili Spasići, Bačovići, Gogići, Bojkovići, Stojanovići i Đorđevići. Svi oni primili su novu veru u vremenu od dru-ge polovine XVIII do kraja XIX veka.39 I neki poislamljeni Cigani zadržali su svoje staro prezime, kao Bojanići, Maroć u Besinju - starom prezimenu Marić do-dat je turski oblik (od Mara - oglu), pa Demirović ili Simović i Poklek.40

U Novobrdskoj Krivoj Reci pois-lamljeni srpski rodovi sa starim prezi-menom su: Ali Daković (po pretku Daki koji je prešao na islam), Korčoviti (Korčini), Džvrgići i Tomančani.41

U podrimskom selu D. Srbici i danas (1955) žive muslimani - nekadašnji pra-voslavni Srbi Velĳovići i Čardaklĳe, koji su dvojezični42, dok u selu Skorobištu (Prizrenski Podgor) islamizirani Srbi govore srpskim jezikom, a nose prezi-mena po arbanaškim fisovima - Tsač, Gaš, Šaljani, Beriša (od kojih su neki opet slovenskog porekla).43 U selu Svrkama (Podrima), pak, mnogi Srbi su, posle prelaska na islam, sasvim poarbanašeni i sada se arbanaški rodovi zovu Popovići, Tomaševići i Cvetkovići. Ovi poslednji nabrajaju sledeće pretke: Sali - Limon - Isak - Cvetko, što znači da su na islam prešli tek početkom XIX veka.44

Stara rodovska imena sačuvala su se i u susednoj Sredskoj i Gori. „Prezimena se obično izvode - kaže J. Cvĳić (1911) - od prvog poturčenjaka (Kočovići, Dragići, Vujići)“. Pa dalje: „Za svaku muslimansku porodicu se pamti od koje je hrišćanske. Tako su Kočovići i Romanovići u Planja-nima od hrišćanske porodice Kalinčića,

Dragići u Lokvici od Lukćeva, Stepančoići u istom selu od Repića“.45

Proučavajući pedesetih godina Goru, Mil. Lutovac nalazi sledeće ro-dove odnosno rodovska imena: u Dra-gašu Dragaševci; u Ljubovištu Pavkovci; u Kukoljanima Đurovci i Miljevci; u Radešu Đuraškovci, Milevci i Tomevci; u Leštanima Anđurovci; u Dikancu Radići; u Vraništu Jovačićevci (Jova-novci); u Globočici Pajkovci; u Kruševu Uglješevci; u Orđuši: Stankovci, Todo-rovci i Petkovci; u Brodu: Lekovci, Lajkovci, Tomovci, Bogdanovci, Milen-kovci, Milovci, Smiljanovci (Lunkovci), Veljanovci, Kolevci, Pupevci (Popovci), Ugarevci, Avramovci, Đurevci, Todo-rovci i dr.46 Pored slovenskih, očigledni su i vlaški tragovi (odnosno, predislam-ski) u imenima goranskih rodova; na primer: Zizi-Zizanci, Renda - Bajmovci, Mandakovci i dr.47 Što se tiče Opolja, kao očigledan dokaz o srpskom poreklu su, kaže Lutovac, stara prezimena pojedinih rodova, na primer, Marići (sada Krasnići) u Bučju i Domazeti u Plajniku.48

I na području Makedonĳe (Južna Srbĳa, kako se nazivala) J. H. Vasiljević nalazi mnogobrojna poturčena bratstva (uglavnom na desnoj obali Vardara), „koja se još pozivaju srpskim imenima“, kao Đurovci, Mučovci, Miškovci, Des-potovci, Smilevci, Kojovci, Kovačevci, Gordanovci. U Prizrenskoj, pak, oblasti poturčenjaci i oni koji se izdaju za prave Turke „pozivaju se najviše na ci“, a ima ih koji se još i danas (1924) pozivaju na ić i ili: Miloševići, Uroševići, Popići, Miletići, Đokići, Živkovići, Milenkovići, Avramovići, Vukašinovići, Zlonogići, Markovići, Marići.49

Prezivanje na -ić zastupljeno je i u Drenici i Metohĳi. Tamo su zabeležena


prezimena: Đokić, Velić, Marušić, Zonić, Racić, Genić, Marić, Đurić, Vukašinović, Marković, Matašić, Belčetović, Bran-kovci50. Zatim u Prilepskom polju i u Tikveškoj oblasti (pre 50 - 60 godina) i kod hrišćana i kod poturčenjaka. „Na ci se i današnji dan pozivaju mnogi Arnautaši i u debarskim selima. Pored toga što se pozivaju na srpski način na ci i ski, oni su sačuvali i čisto srpska imena kao: Bečovci, Topolovci, Julavci, Đeskovci (...); Meštrovski, Rucovski, Kalecovski, Kaziovci i dr...“51

„Pozivaju“, a ne prezivaju. Zašto

Po svedočenju M. Filipovića u ovim krajevima (Skopska kotlina) svaki čovek ima pored svog ličnog imena još i porodično, po ocu, uz to, i nadimak, i „galabĳu“ -ime svog roda. Ovde, kazuje dalje, za nadimak vele „prezime“. A ti nadimci su, opet, veoma raznovrsni i mnogima to „prezime“ ostane, pređe na potomstvo i postane „galabĳa“ (Polturčinovci u G. Lisičju, na primer). Kod muslimana je manje zadirkivanja, pa i manje nadimaka, ali ih ima, pa i kod njih tako postaju „galabĳe“.

Ličnost je poznata kad se uz ime i „prezime“ upotrebe još i očevo i rodovsko ime. „Prezime“ se stavi iza „galabĳe“. A „galabĳa“ ili „lagabĳa“ se veli kod Srba; „lagap,“ ili „galap“ kod Turaka i Arbanasa. Raznog su porekla. Kod pravoslavnih Srba gotovo sve se svršavaju na ci ili ski.52 Mogu biti po imenu osnivača roda, po zanimanju pretka ili po mestu porekla. Kod Torbeša su „galabĳe“ gotovo redovno po pre-cima: Šabanovci, Junuzovci, (Hamid Sain Junuzovski u Umovu)53. Oni koji su bez predanja o poreklu nose „galab“ po pretku na arbanaški ili na turski

način; na primer: Ramanlar ili Selman-lar (a kad govore srpski Ramanovski i Selmanovski odnosno Ramanovci i Selmanovci).

Ugledni pojedinci među Arba-nasima zovu se samo ličnim imenom i imenom svog sela (Šaban Matkas), a ostali uz lično ime dodaju i očevo ime i „galabĳu“ (Lamić Isen Kokaj).

I kod Turaka ima „galabĳa“; po pretku (Ilĳazlar), Blačeler (od poturčenog Blača); Karandža (mrav) i po zanimanju: Taračilar (brdari).54

Ovde je, kako se jasno vidi, tur. odnosno arap. reč lakap(b) sa značenjem nadimak dobila, na hrišćanskoj strani, sasvim drugu sadržinu i, uz put, doživela i metatezu.

Fenomen zadržavanja slovenskog odnosno ranĳeg porodičnog, tačnĳe, rodovskog imena postoji i kod Pomaka u Rodopima (Smoljansko). Obično se pra-vi od ličnog imena oca ili deda (Belčev, Zlatev, Nenkov, Lalev); od imena zanata ili neke druge delatnosti (Govedarov, Kovačev, Kapetanov, Pčelarov), s tim, što je u prvoj generacĳi najpre nadimak; od imena naselja (Lovčaliev) i od naziva raznih biljaka (Zelev, Kruškov, Bukov), opet neki prvobitno kao nadimci. Sva imena, uključujući i nadimke, svakako ne datiraju iz vremena pre prelaska na islam budući da su Pomaci govorili i sačuvali čist bugarski jezik (kao i bo-sanski muslimani). To će reći, mogli su, tokom vremena, nastajati kao nadimci. Tu ima, međutim, i starih rodovskih imena odnosno ostataka stare bugarske antroponimĳe, pa i imena sa sačuvanim starim nazalom jat, kao Dambov, Lon-gov.55

O starini ovih slovenskih imena svedoče i autori iz XIX veka. Lj. Kara-velov ističe da su među Pomacima


sačuvana bugarska prezimena (familni imena), kao i hrišćanski nadimci (Pančooglu, Nedelkooglu, Vatan, Var-ban). I po kazivanju St. Verkoviča mnogi islamizirani Bugari i danas nose hrišćanska porodična imena (familni imena), kao Alĳa Pctkov, Jusuf Hristov, Mehmed Markov. Učitelj G. Trajčev susreće u Kavadarcima imena poput Asan (Hasan) Popov.57 I među agama i begovima u Tikvešu mnogi nose, navo-di V. Kančov, stara rodovska hrišćanska imena.57

Kada je reč o patronimicima odno-sno prezimenima konvertita, naročito u Bosni, ona su se pravila, i to veoma rado, i od islamskih ličnih imena, ali i drugih, turskih, arapskih i perzĳskih reči i složenica (imenica, prideva). Tako se, umesto sinova Abdulaha, susreću Abdulahovići. U hudžetu novskog kadĳe (iz 1506) među svedocima se nalaze: Skender Abdulahović i Husein Abdulahović.58 Nešto kasnĳe, u prepi-sci bosanskog namesnika Feriz-bega i Dubrovčana pominju se vrhbosan-ski trgovci, Mahmut i Deli Hamza Abdulahović,59 pa pisar Mahmut Abdulahović60, zatim kadĳa Sulejman Abdulahović iz Blagaja61. U Novom Pazaru i danas postoje prezimena Ab-dulahi i Avdulovići.62

Tu su, zatim, i druga musliman-ska lična imena kao osnova prezimena/patronimika na -vić. Među turskim zarobljenicima u Slovenĳi (1647) bio je Pehlivan Usrepović63, a u mletačkom katastru hercegnovskog kraja (iz 1704) susrećemo iseljene i pokrštene Turke: Dautovića, Sulimanovića i Memića64. Zet Mehmed-paše Sokolovića bio je Sinan-beg Bajramagić65, tu su, zatim, Ishaković, Ragibović, Jašarević, Firdusović, Fejzo-vić, Muhsinović, Rustemović, Selmano-

vić, Šahinović, Šahmanović, Šerifović; često uz neki dodatak ispred ili iza imena: Hadžiduraković, Hadžĳahić, Hadžĳusufović, Hadžimehmedović, Hadžihuseinović66, Hadžimuratović, Hadžiomerović Hadžimuratović, Hadžiomerović, Hadžiselimović, Hadži-šabanović67, odnosno Abdulahagić, Azapagić, Bašagić, Bajraktarević, Bekir-hodžić, Halilbašić, Hamzaalajbegović, Hasanbegović, Ibrahimpašić, Idrizkape-tanović, Jusufefendić, Muminefendić, Musakadić. I sama zvanja, titule i zani-manja služe kao osnova za tvorbu prezi-mena: Ajanović, Alajbegović, Begović, Begić, Čaušević, D(T)e�erdarević, Diz-darević, Imamović, Imaretlić, Kadić, Kalauzović, Kapidžić, Pašalić. Še(j)hić, Šehović. Tu su, najzad, i zanati: Bičakčić, Handžić, Kazančić, Meterović68, Taba-ković, Tabutčić, Telalović, pa, Uzunić, Uzunović68, Krkbešović70. Poslednja dva su očigledno nadimci koji su vremenom, kako to često biva, postali prezime.71

Ovoj kategorĳi prezimena odnosno rodovskih imena treba pridodati i same nazive za konvertite - torbeši, poturi. Tako se nekoliko rodova u Pologu na-ziva Torbeši odnosno Poturovci72, u Novobrdskoj Krivoj Reci postoji rod Poturovići (prešli na islam pre oko 140 godina)73. I Handžići - Poturovići u Vi-sokom i Omerovići ili Poturi u Seoči po-muslimanjeni su u novĳem vremenu,74 dok su Selmanovići ili Poturovci u Kumanovsko - preševskoj Crnoj Gori starinci.75 U Novom Pazaru postoji prezime Poturak76, a u Hoči Zagradskoj rod i mahala nose ime Poturi, Boduri ili Boduraj; tj. „poturi“, koji vele da su od fisa Bitiča.77

Što se tiče stranih etničkih infiltrata, Turaka i Perzĳanaca, koji su služili u Bosni, tu dobĳali timare i zeamete


i tu konačno ostajali, i oni su dobili prezimena na -ić; kao Čengići, Atlagići, Ulamapašići, Skenderpašići i, vero-vatno, Lakišići, Malkoči i Dugalići78, za razliku od Miralema, Behmena, Korkuta i Džumhura, koji su u tom obliku do danas sačuvani. Ipak, javlja se i oblik Behmenović, uz Dizdara i Firdusa. Leto-pisac Kreševskog samostana, fra Mari-jan Bogdanović, beleži po dva oblika prezimena/p a t r o n i m i k a : Ašlak i Ašlaković, Kukavica i Ku-kavičić, Meter-osmanagić i Mete-rović, Topalović ili Topaloglu, Te�edarović ili De�erlĳa kao i Muhsinoglić.79

Uz ojkonime domaćeg pore-kla - Biščevići, Busovačići, Gra-daščevići, Risa-novići, Nikšići, Olovčići, Prozorak - koji su umesto ličnog imena služili za tvorbu p a t r o n i m i k a /prezimena, koriste se i strani: Budimlići, Čengići, Udžvarlići. Tu su, zatim, i etnonimi: Arnautovići, Adžemovići, Arapovići, Misirlići, Latinici, Madžarevići, Ni(je)mčevići, Turkovići.

Da li je, nakon prelaska na islam, pojava zadržavanja ranĳih patronimika odnosno prezimena vezana samo za južnoslovenske prostore?

Čini se da nĳe.

Kritski muslimani sačuvali su, takođe, patronimike odnosno prezi-mena sa karakterističnim nastavkom na -aki; Mehmed Atif, poreklom sa Krita, zvao se još „Patinakizade,80“ a Mehmed Macid Tahmiscaki (Tahmiscizade)81, Va-lahadi, u podnožju Pinda (islamizirani početkom XIX veka) zadržali su, uz novo muslimansko lično ime i hrišćansko

prezime: Has-san Bibradhes, Mehmed Dimou82. Čakal-zade, sin franačkog kape-tana Čagala, bio je poreklom iz Đenove, Ahmed-paša Dukakinzade i Mehmed-paša D u k a k i n z a d e (XVI vek), bili su sultanski ze-tovi.84 I skadarski kadĳa, Mevlana O s m a n - p a š a , nosio je, takođe, p a t r o n i m i k /prezime Duka-kin-zade.85 U Se-lanikĳevoj Istorĳi zabeleženo je još nekoliko ugled-nih konvertita

sa patronimikom, kao Mustafa efendi Longa-zade, Mustafa-beg Portal-oglu, Mehmed-beg Frenkbegoglu, pa i neki de�erdar Šejtan-oglu (mühtedi).86 Susreću se i u poznatom osmanskom biografskom rečniku, Sicil-i Osmani: Morologlu, Zog(k)aoglu, Toydanoglu, Sokolluzade, Mihalzade, Mihalbevzade, Karamanizade, Marvolzade, uz Kafiro-glu, Bošnakzade, Bulgarzade, Frenk-beyzade, Arnavutzade, Habešizade.87

Amir Saee - posuda od srebra


NAPOMENE1 U većine pravoslavaca i muslimana prezimena su

se ustalila tek krajem XIX veka, dok su u Hrvats-koj takvi patroonimici postajali stalna prezimena mnogo ranĳe, naročito u primorskim gradovima (P. Šimunović, Naša prezimena, porĳeklo, značenje, rasprostranjenost, Zagreb, 1985. 78, 77).

2 A ono, primerice, ni danas ne postoji na Islandu, već se uz lično ime beleži samo očevo ime, grad (selo) i adresa (isto, 168).

3 To nĳe baš sasvim tačno. Islamski srednji vek poznavao je prezimena, ali ih nĳe institucionalizovao. Prezimena su, pre svega, bila ograničena na one koji su značili nešto u društvu, kao u predislamskom i ranoislamskom vremenu. Postojanje prezimena bilo je nešto kao zaštitni znak za „the good family„. S nastavkom na ya (ansab) prezimena su se pravila ne samo od ličnih imena nego i od imena mesta, oblasti, zemalja, kao i od zanimanja (uz drugo). Godine 1932. u Iranu je donet zakon po kojem je svaki Ira-nac trebalo da, po zapadnom uzoru, uzme prezime. Napori oko uvođenja prezimena traju u Egiptu od 1948. Ali sistem ime - prezime kao da u Egiptu ne funkcioniše baš najbolje (R. Selheim, „Familienna-men im islamischen Mi�elalter, Orientalia Suecana XXXIII-XXXV (1984-1986), Stockholm, 375-384).

4 Po zakonu o prezimenima (Soyadi Kanunu) iz 1934, svaki Turčin je morao da ima prezime po ugledu na Evropljane. Ovaj zakon nĳe važio za manjine (hrišćane i Jevreje). Turska prezimena prihvatana su od strane istanbulskih Grka veoma veoma retko, što nĳe bio slučaj i sa Jermenima budući da su njihovi patronimici često bili turskog porekla (A. Schimmel, Von Ali bis Zahra, Namen und Namengebung in der islamischen Welt, Koeln, 1992, 176-181; Kl. Kreiser, Kleines Tuerkei Lexikon, wissenswertes ueber Land und Leute, 62-63; J. Strauss, European Turkey, Kon-taktlingvistik, Ein internationales Handbuch zeit-genoessischer Forschung, 2, Berlin-New York, 1997, 1557).

5 M. Mladenović, Serbische Familiennamen os-manischer Herkun�, SOF 19, Muenchen, 1960, 328.

6 A kasnĳe, prilikom pokrštavanja, muslimani će opet zadržati svoje staro (muslimansko) prezime; kao Ramadanovići, Muhičići, Sinanovići (E. Mušović, Muslimani Crne Gore od pada Zete (1499), Novi Pazar, 1997, 91). Po svedočenju H. Alića puna je Lika muslimanskih prezimena, kao što su Alagići, Aleškovići, Alići, Alivojvodići, Atlagići, Bakrači, Bašići, Begići, Bešići, Bosnići, Cepići, Ćaići, Ćustovići, Delalići, Dizdarevići, Đulići, Hasanćehajići, Kasumovići, Kumalići, Kurtagići, Kolakovići, Komići, Muhići, Musići, Mušete, Nemčići, Osmanovići, Šabići, Šerići, Uzunlići, uz druge. Dodaje još da „Ličani i kao katolici i kao pra-voslavni ili kao Hrvati i Srbi vole svoje muslimane. Oni su i dalje prema njima prĳateljski raspoloženi„. Ukratko, „Ličani istinski štuju svoje Turke„, znaju da su im to jednokrvna braća i mnogi otvoreno priznaju da su njihovi stari bili muslimani„ (H. Alić, Lički muslimani, Narodna uzdanica za 1941. godinu, 97-98). I muslimani (Mudejar) u severoistočnoj Španĳi zadržali su, nakon pokrštavanja, svoja arapska prezi-

mena, što nĳe bio slučaj i sa Moriscima u centralnoj Španĳi (P. Dressendoerfer, Islam unter der Inquisi-tion, Die Morisco Processe in Toledo 1575-1610, Wiesbaden, 1971, 90).

7 Inače, prilikom osnivanja gruntovnice (1885) eviden-tirano je 539 različitih rodovskih imena (prezimena) i tada počinje uvođenje prezimena u zvaničnoj do-kumentacĳi i kod muslimanskog stanovništva (M. Niškanović, Porĳeklo stanovništva tešanjskog kraja, GZM, etnologĳa, 41-42, Sarajevo, 1987, 14).

8 V. Čubrilović, Poreklo muslimanskog plemstva u Bosni i Hercegovini, odabrani istorĳski radovi, Beograd, 1983, 211-212, 223; M. Imamović, Historĳa Bošnjaka, Sarajevo, 1997, 155-156.

9 T. Okić, Les Kristians (Bogomiles Parfaits) de Bos-nie d apres des documents turcs inedits, SOF 19, Muenchen, 1960, 119.

10 A. Aličić, Poimenični popis vilajeta Hercegovine, uvod, prevod, napomene i registre priredio A. S. Aličić, Orĳentalni institut, Sarajevo, 1985, 218, 275.

11 F. Spaho, Jedan turski popis Sinja i Vrlike iz 1604. godine, Acta historico-oeconomica Yugoslaviae 12, Zagreb, 1985, 49, 83, 53.

12 H. Inalcik, Suret-i De�er-i Sancak-i Arvanid, TTK, Ankara, 1954, 240, 273, 258.

13 H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, zbirni katastarski popis iz 1455. godine, Orĳentalni institut, Sarajevo, 1964, 89.

14 T. Popović, Trgovci muslimani u balkanskoj spoljnoj trgovini u XVI veku, Ič XXXIII, Beograd, 1987, 58, 59, 62, 63, 70, 71.

15 V. Vinaver, Dubrovnik i Turska u XVIII veku, Beo-grad, 1960, 113, 126, 75, 28.

16 U transliteracĳi ik; Dragik, Bonozik, Bubiće, Oblaznik (Blaznić), Islipčik (Slipičić), Kogovik, Mjačik (Mĳačić, Mujačić): M. Mujić, Sidžil mostarskog kadĳe 1632-1634, Mostar, 1987, 14.

17 Isto, 13-14. 18 Isto, 14. Ovde je očigledna evolucĳa nadimaka u

prezimena/patronimike. 19 Vl. Mošin, S. M. Traljić, Ćirilske isprave i pisma u

arhivu jugoslavenske akademĳe, Starine 46, Zagreb, 956, 132-134, 136, 138. „Naše je mišljenje – kaže T. Smičiklas - da su gotovo sva gospoda turska u Sla-vonĳi porĳeklom muhamedanci iz Bosne„. Neka su imena čisto narodna, kao Jerkočević, Karalović, Katalić, Zvečić, Svetačković, Slivić, Murkić, a druga su od turskih titula: zaima, paša, aga, begova, de�er-dara (Dvĳestogodišnjica oslobođenja Slavonĳe, I, Za-greb, 1891. 13-14). I među pokrštenim muslimanima u Lici i Krbavi (još tokom Bečkog rata 1683-1699) ne mali broj njih nosi staro odnosno slovensko prezime: Alešković, Domazetović, Jurišić, Milković, Mirković, Obulina, Miašić, Plišić, Rastić, Bulić (D. Mandić, Bosna i Hercegovina, povjesno kritična istraživanja, III, etnička povĳest Bosne i Hercegovine, 2 izdanje, Ziral, Toronto-Zuerich-Roma-Chikago, 1982, 291, 292).

20 Čubrilović, Poreko, 228. 21 Isto, 225. 22 M. Mujezinović, Islamska epigrafika u Bosni i Her-

cegovini, I, Sarajevo, Sarajevo, 1974, passim; isti,


Islamska epigraifika Bosne i Hercegovine, II, istočna i centralna Bosna, Sarajevo, 1977, passim.

23 J. Matasović, Fojnička regesta, Spomenik SKA LXVII, Beograd, 1930, passim.

24 A. Aličić, H. Hasandedić, Popis terzĳa, ćurčĳa i čebedžĳa u Mostaru iz 1755. godine, Pof 18-19, Sara-jevo, 1973, 319.

25 Uz već pomenute nadimke, najverovatnĳe već u funkcĳi prezimena.

26 Aličić, Hasandedić, Popis terzĳa, passim. 27 Isto, 336. 28 H. Šabanović, Književnost Muslimana Bosne i

Hercegovine na orĳentalnim jezicima, Bibliografija, redigovao i za štampu priredio A. S. Aličić, Sarajevo, 1973. passim.

29 S. S. Hadžihuseinović, Muvekkit, Povĳest Bosne, 1, 2, el kalem, Sarajevo, 1999, passim.

30 M. M. Š. Bašeskĳa, Ljetopis (1766- 1804), prev. uvod i kom. Mehmed Mujezinović, Sarajevo, 1968, passim. Prezimena izvedena od imena mesta skraćuju se, pa se govori Fočo, umesto Fočanin (Vl. Skarić, Izabrana djela, II, Prilozi za istorĳu Sarajeva, Sarajevo, 1985, 130).

31 Šabanović, Književnost, 545. 32 Podatak dobĳen od kolege Miroslava Niškanovića. 33 Po predanju Badnjevići su islamizovani starinci

(predak im se kod osvojenja Krupe sakrio u badanj), za Biščeviće se posredno zaključuje da su bosanskog porekla, a predak Kulenovića bio je Mihailo Kulin, brat venecĳanskog dužda (M. Karanović, Pounje u Bosanskoj krajini, Naselja 20, Beograd, 1925, 326-328).

34 Navedimo ih: Vranići, Ljuce, Dakovići, Kolinovići, Kolenovići, Lukačevići, Adžimanići, Kutevići, Marići, Sekvići, Orahovci, Dječevići, Kučevići, Deljani, Đurđevići, Radoničići (sada Radončići), Vujoševići, Kuči, Micanovići, Pajovići, Preljevići, Maljevići, Preknići, Mrkulići, Muljani, Prekovići, Curići, Pleše, Ranevići, Koraći, Perovići, Oskočevići, Bĳedići, Babovići, Risanovići, Ostojići, Krševići, Marojevići, Nedovići, Đurovići, Crnovršani, Koristovići, Mećikukići, Damjanovići, Draškovići, Đukanovići, Balevići, Beškovići, Bojovići, Borikići, Drakulovići, (Vukotići, Arsovići), Dučići, Fundinjani, Gačevići, Galevići, Grgovići, Ivanovići, Kikovići, Krcići, Krivošići, Lazovići, Malevići, Medunjani, Metovići, Merunjani, Miljevići, Nekovići, Nuševići, Palvrtići, Pirovići, Purišići, Toskići, Vučevići, Vukotići, Bačevci, Belkovići, Biševci, Gusinjci, Drekovići, Zekovići, Zečići, Kašovići, Kolići, Lučičani, Martinovići, Nukići, Prelići, Radonjice (ranĳe Rdončići), Skar-epi, Todići, Honići, Čupovići, Šutkovići, Danevići, Jerkovići, Komanići, Paripovići, Golovići, Pivodići, Basori, Jagići, Brunčevići, Đolevići, Mekići, Lju-hare, Predići, Mrke, Bauci, Osmovići, Zlatanovići, Durkovići, Šubarice, Kozići, Mečevići, Rogovići, Gaševići, Rakuljice, Barlovići, Maruni, Groščevići, Ljuševići, Kučevići, Masličići, Canovići, Đečevići, Skočići, Gledići, Runjevići, Pirinići, Zotovići, Pepići, Lukači, Lalevići, Anuševići, Hrapovići, Šteke, Pĳuci (Mušović, Muslimani, 61-62, 71-72,81-83, 86-87, 103-104); Marovići (Jovićević, Crnogorsko primorje i Krajina, Naselja 11, Beograd, 1922, passim).

35 P. Ap. Rovinski, Crna Gora u prošlosti i sadašnjosti, geografija-istorĳa, I, Cetinje, 1993, 584.

36 Mnogi su pak težili da prikrĳu svoje srpsko poreklo (naročito posle 1878. godine), pa su napustili svoja stara prezimena i počeli da se prezivaju po mestima odakle su se doselili: Rasovci, Crnovršani, Biorci (P. Petrović, Raška, antropogeografska proučavanja, 1, Beograd, Etnografski institut, 1984, 217).

37 To su: Babići, Belkovići, Bjelaci, Bošnjaci, Bošnjovići, Bulići, Čutovići, Erovići, Fortići, Gilići, Gledovići, Glogići, Gološi, Grlići, Grljevići, Heldići, Hodovići, Hrnjaci, Jandrići, Kneževići, Košute, Kovačevići, Krasići, Kurpejovići (potomci Murta Pejova), Lakote, Ličine, Lubure, Lukači, Lukarčani, Manojlovići, Martinovići, Medovići, Međedovići, Novalići, Palamarevići, Pejići, Poplate, Radonjice, Radončići, (H)rapovići, Rastići, Rastoderi, Rebronje, Reč, Rečevičani, Rupići, Sĳarići, Skoke, Slezovići, Sokolovići, Šakovići, Šaljići, Šarci, Šarenkapići, Šarovići, Šiljevići, Širkovići, Šonići, Šunići, Šutkovići, Šušterci, Tankosići, Tončići, Trbonjići, Vatići, Vrančevići, Vranjkovići, Vrcići, Vučelji, Zelovići, Zečići, Zeknići, Zekovići, Zenovići, Zogići, Zornići, Žalčevići. Bilo je i ojkonima: Rasovci, Rožajci, Župljani, kao i prezimena pravljena od imena zanata: Drndari, Kožari, Lađari, Trgovci (E. Mušović, Etnički procesi i etnička struktura stanovništva Novog Paz-ara, Etnografski institut, Beograd, 1979, passim).

38 At. Urošević, Gornja Morava i Izmornik, Naselja 28, Beograd, 1935. 28, 103-105.

39 Isti, Kosovo, Naselja 39, Beograd, 1965, 98-191. Za-nimljio je da dvoverci, kriptokatolici ili ljaramani (kojih je bilo kod nekih arbanaških rodova) po povratku u katoličku veru imaju po dva imena; jedno muslimansko i jedno hrišćansko ili narodno (isto, 97, nap. 193).

40 Isto, 103. 41 Isti, Novobrdska kriva Reka, Naselja 32, Beograd,

1950, 51. 42 M. Filipović, Različita etnološka građa, SEZ LXXX,

Beograd, 1967, 93. 43 Isto, 98. 44 Isto, 83. 45 „Za muhamedansku porodicu Ručića priča se da

je seosku crkvu izidala „do pojasa„. Iz porodice Vujića u Lokvici pamti se za neku ženu Jelenu, koja je sahranjena kod crkve. Za selo Ljubinje se zna da je poturčeno pre 140-180 godina„ (Jov. Cvĳić, Osnove za geografiju i geologĳu Makedonĳe i Stare Srbĳe, s promatranjima u Južnoj Bugarskoj, Trakĳi, susednim delovima Male Azĳe, u Tesalĳi i Epiru, Beograd, 1911, 1108).

46 Mil. Lutovac, Gora i Opolje, antropogeografska ispi-tivanja, Naselja 35, Beograd, 1955, 271.

47 Isto, 272-273. U opštini Dragaš – kaže R. Tomašević – sačuvane su originalne matične knjige od četrdesetih godina prošlog veka do danas. prezimena su bila na ić, s tim, što je postojao i izvestan broj drugih oblika, kao Bajmak, Krtovac, Kopač, Čučulj, Džafče (Šarplaninski Našinci, uticaj političkih, adminis-trativnih i ideoloških faktora na etničke procese, Etnološke sveske 10, Beograd, 1989, 52).


48 Lutovac, Gora i Opolje, 278. 49 Jov. Hadži Vasiljević, Muslimani naše krvi u Južnoj

Srbĳi, Beograd, 1924, 12-14. 50 Isto, 39, nap. 77. 51 Isto, 39. Zanimljivo je da u jednom od debarskih sela

(Oboki) poturčenjaci – koji imaju tradicĳu da su bili hrišćani – nose prezimena koja se završavaju na ci, dodato na tursko ime, kao: Abazovci, Nazirovci, pa čak i jedno hrišćansko bratstvo nosi tursko ime - Kamburovci odnosno Grbonje (isto, 20).

52 Na ci su se pozivali, tvrdi Vasiljević, i naši muslimani u Bosni i Hercegovini i Slavonĳi: Umovci, Emišovci, Feričovci, Fortušovci, Popinci, Turkovci (isto, 38).

53 Žene se zovu po mužu: Hasanica, Szulejmanica. 54 M. Filipović, Običaji i verovanja u Skopskoj kotlini,

SEZ LIV, Život i običaji narodni 24, Beograd, 1932, 310 -313.

55 Àí. Ññëàìáàøåâ, Áàëãàðñêè ôàìèëíè èìåíà íà ïîìîõàìåäàíåíè Ðîäîïàíè îò Ñìî�àíñêî, Ðîäîïñêè ñáîðíèê 3, ÁÀÍ, Ñîôè1⁄4à, 1972, 339-348.

56 Ст. Рајевски, Балгарите Мохамедани, Софија, 1998, 35, 60-61, 155.

57 V. Kančov, Makedonĳa, etnografija i statistika, vtoro fototipno izdanie, Sofija, 1996, 51. U dva kupopro-dajna ugovora iz sela Bukova (Rodopi) s početka XIX veka javlja se Gutooglu (Gorđuoglu) Mehmed i Alikooglu Hasan (Cv. Stajnova, Osmanoturski do-kumenti ot selata Mogilica i Bukovo, Smoljansko, Rodopski sbornik 3, BAN Sofija, 1972, VI, VII).

58 Lj. Stojanović, Stare srpske povelje i pisma, 1, Du-brovnik i njegovi susedi, drugi deo, Beograd-Sr. Karlovci, 1934, II, 368.

59 Isto, II, 385-386. 60 G. Elezović, Turski spomenici 1349-1520, 1, 1, Beo-

grad, 1940, 953. 61 Mušović, Etnički procesi, 68. 62 Isto, 127, 134. 63 Ig. Voje, Turske provale u slovenačke zemlje i orga-

nizacĳa odbrane u XV i XVI veku, Ič 25-26, Beograd, 1978/79, 121.

64 Dr. Radojičić, Stanovništvo Hercegnovskog kraja prema katastru iz 1704. godine, Iz 2, Titograd, 1975, 80.

65 H. Šabanović, Bosanski namjesnik Ferhad-paša Vuković-Desisalić, Zbornik Filozofskog fakulteta IV, 1, Beograd, 1957, 124, 125.

66 Salih Sidki Hadžihuseinović, to je puno ime poznatog autora Povĳesti Bosne, čĳi se podaci ovde koriste.

67 Ponekad ispred imena stoji pridev kara (Karamehmedović, Karabegović, Karaomerović).

68 Od mehter – svirač, muzikant (janjičarski). 69 Tur. uzun – dug, dugački, visoki. 70 Tur. krkbeš – četrdeset pet. 71 Muvekkit, Povĳest, 1, 2, passim; H. Kreševljaković,

Kapetanĳe u Bosni i Hercegovini, drugo izdanje, Sarajevo, 1980, passim: Imamović, Historĳa, passim.

72 Jov. Trifunovski, Polog, antropogeografska istraživanja, Naselja 42, Beograd, 1976, passim.

73 Urošević, Novobrdska, 21.

74 M. Filipović, Visočka nahĳa, Naselja 25, Beograd, 1928, 259.

75 Jov. Trifunovski, Kumanovsko-preševska Crna Gora, Naselja 38, Beograd, 1951, 177.

76 Mušović, Etnički procesi, 236. 77 Filipović, Različita, 131. 78 Imamović, Historĳa, 156. U Plavsko-gusinjskoj

oblasti anadolskog porekla su, po predanju, Banderi, koji se drukčĳe zovu i Smajlevići, Carikovići (koji se dele na Đutoviće, Oleviće i Mulkoviće), Šimkovići i Kĳaci, koji se opštim imenom zovu Behrovići, pa Pejići, Koke i Odžići (A. Jovićević, Plavsko-gusinjska oblast, Naselja 10, Beograd, 1921, 491).

79 Fra M. Bogdanović, Ljetopis Kreševskog samostana (1765-1817), Sarajevo, 1984, passim.

80 J. Strauss, Graeco-turcica: Die Muslimen in Griech-enland und ihr Beitrag zur osmanischen Kultur, Bericht ueber das Kollquium der Suedosteuropa Kommission 28-31 Oktober 1992, Goe�ingen, 1996, 349-350.

81 Isti, Probleme der Oeffentlichkeitswirkung der muslimischen Presse Kretas, Presse und Oeffentlich-keit im Nahen Osten, Heidelberger Orientverlag, Heidelberg, 1995, 172. Grci iz Fanara – terdžumani na carskom divanu – bili su iz sledećih porodica: Yanaki zade, Drako zade, Kalmaki zade, Mihal zade, Saribey zade (I. H. Uzunčaršili, Osmanli Devletinin Merkez ve Bahriye Teškilati, TTK Ankara, 1984, 73).

82 M. Hardie (Mrs Hasluck), Christian Survivals among certain Moslem Subjects of Greece, The Contempor-ery Review CXXV, London, 1924, 225.

83 Po kazivanju Pečevĳe veliki vezir Ćagala-zade Sin-an-paša potiče od franačkih plemića, „najgore vrste nevjernika„. Zarobljen je u ranoj mladosti i odgojen u haremu sultana Sulejmana (I. Alajbegović Pečevĳa, Historĳa 1576-1640, 2, priredio F. Nametak, el Kalem, 2000, 241). Nakon što je zarobljen, zajedno sa ocem, primio je islam i uzeo ime Sinan (Muvekkit, Povĳest, 1, 210, nap. 74). Kod Selanikĳa: Sinan-paša Čigala-zade i Ibn Čigal (Tarih-i Selaniki (971-1003/1563-1595), (1003-1008/1595-1600), hzrl. Mehmet Ipširli, Istanbul, 1989, passim).

84 G. Oransay, Osmanogullari, Osmanli Devletinde Kim Kimdi, Ankara, 1969, 132, 218. Krajem XVI veka javlja se u prizrenskom sandžaku i ojkonim Dukagini: Mustafa Dukagini, Džafer Dukagini, Ali Dukagini i dr. (A. Željazkova, Razprostranenie na isljama v zapadnobalkanskite zemi pod osmanska vlast XV-XVIII vek, Sofija, 1990, 119).

85 Selaniki, Tarih-i Selaniki, 237. 86 Što je, ovog puta, najverovatnĳe bio nadimak (isto,

passim).87 M. Sureyya, Sicil-i Osmani, 1-5, Istanbul, 1996, pas-

sim. I u Sindu (današnji Pakistan) novi muslimani su prekidali svoje veze s kastama i plemenima, ali su sačuvali njihova imena (P. Hardy, Modern European and Muslim Explanation of Conversion to islam in South Asia: A Preliminary Survey of the Literature, Conversion to islam, edit. by Nehemia Levtzion, New York- London, 1979, 91).


„Šta kažu ljudi, ko je Sin Čovečiji“ (Matej, 16, 13)

Međusobne teologĳe su nas maksimalno udaljavale

Danas nam je jasnĳe nego ikada ranĳe da su nas različiti odgovori na pitanje Matejovog Isusa „šta kažu ljudi, ko je Sin čovečĳi“ (Matej, 16, 13) zauvek odvojili i podelili. Muslimanskim od-govorima na navedeno pitanje „središne tačke hrišćanstva“ (W. Kasper) bile su maksimalno „obezvređene“, a islamska (kur’anska) ortodoksĳa zbog njih nikad nĳe mogla da se pomiri „Isusa povesti i Hrista naše vere“. Međutim, odgovor na navedeno pitanje (Matej, 16, 13) podelio je i Hristove učenike u okolini Kesarĳe Filipove (Matej, 16, 14-16) pa nas i sadašnji muslimanski odgovori na navedeno pitanje (Matej, 16, 13) asociraju na odgovore Isusovih učenika (Matej, 16, 14). Ne zaboravljajući ni sada na susret Hrista sa Njegovim učenicima (Matej, 16, 13-17) rekao bih da islam u vezi hrišćanstva prvo ne prihvata Petrov odgovor na navedeno pitanje (Matej, 16, 16). Zatim se (isti) u svemu slaže sa nekim od ogovora Isusovih učenika pa je Isus otuda za Kur’an samo „jedan od poroka“ (Matej, 16, 14) koji „navješćuje Muhamedov dolazak“ (Kur’an, 61, 6; Ivan Karlić: Uvod u kristologĳu, Ks, Za-greb, 2001. godina, str 52). I samo zato što je Crkva prihvatila odgovor Simona Petra na navedeno pitanje (Matej, 16, 16) kasnĳe je morala da dođe u situacĳu da suštinu svoga verovanja izražava ne biblĳskim već filozofskim pojmovima.

Jer reč „istobitan“ koga srećemo u Plotinovoj i Porfirĳevoj filosofiji, ali ne i u Novom zavetu (Atanasĳe Veliki: Pisma o Kristu i Duhu, 1980 god, str. 42, Makarska, Služba Božĳa) poslužio je svetim ocima da izraze odnos između Oca i Sina unutar Svete Trojice. Nike-jsko verovanje, „vera 318 otaca“, koga je Crkva posle Nikeje počela da ispoveda otuda je još više produbilo „jaz“ između Avramovih vera, i razlike između isla-ma i hrišćanstva. Povesne teologĳe koje su oblikovali prvi najranĳi Sabori više od onih objavljenih udaljile su hrišćane i muslimane. Tako, na primer, reč „Tro-jstvo“, Sveta Trojica, „Trinitas“ koja se ne nalazi nigde u Svetom pismu (Dr. Stj-epan Bakšić: Presveto Trojstvo, Zagreb, 1941 god. str. 9) za islamsku ortodoksĳu bila je gotovo uvek „kamen spoticanja i stena sablasni“ (L Petrova, 2, 8) pa u Kur’anu čitamo: Trojica su. Prestanite, bolje vam je. Alah je samo jedan Bog (Kur’an, 4, 171). Inače navedenu reč (Sv. Trojica) na hrišćanskom Istoku srećemo kod Teofila Antiohĳskog na Zapadu kod Tertulĳana. (Dr. Stjepan Bakšić: Presveto Trojstvo, str. 9).

Složićemo se u mnogo čemu pa će naš dĳalog biti uspešan. Iako između islama i hrišćanstva postoje mnoge ra-zlike, mi ćemo se u dĳalogu složiti u mnogo čemu, i tako postati pozitivan izazov jedni za druge. Najpre, nećemo da polemišemo oko one Luterove tvrd-nje kojom se veli da je naš verski život „potpuno savršen“ u nadi „(Luter) i ne savršen u delima, odnosno činjenično grešan „(Luter). Odgovarajući na

Islam, naš svakodnevni izazov

Marko P. Đurić


Erazmovo delo „De Libero Arbitrio Dia-tribibe Colatio“ Luter u svome delu „ De servo arbitrio“ dalje veli da sve ono što je u nama dobro da se to može pripisati ne nama nego Božĳoj milosti. Međutim, od njegove tvrdnje nĳe daleko ni apos-tol Pavle a ni Kur’an kad vele: „Bog je taj što čini u vama da želite da de-late-da Mu budete po volji“ (Kur’an, 3, 159). Milost Božĳa otuda nas hvata pod raznim vidom čineći tada da se po mnogo čemu razlikujemo od drugih, ali ne i od izabranih. Dosledno tome sada bi izlazilo da Bog dela na razne načine pa je pogrešno razumevanje Njegove reči samo dokaz da nas je ona napustila. Pošto je i ta tvrdnja tačna i oko se toga nećemo međusobno gložiliti da bi se vi-delo ko je od nas u pravu. No, kako sva-ka sura u Kur’anu počinje sa sećanjem na milost to u vezi nje sada čitamo „u ime Allaha, Milostivog i Samilosnog“ to je ona (milost) opšta i univerzalna pa samo zato i kod apostola Pavla čitamo: „Milost Gospoda našega Isusa Hrista, ljubav Boga i zajedništvo Svetog Duha“ (2. Kor, 13, 13). No, kako i po Kur’anu i po Biblĳi (D, a, 17, 27; Is, 7, 9) Bog nĳe daleko ni od jednoga od nas, pa Nam

je On bliži od „žile kucavice“ (Kur’an) to je On za sve nas prvenstveno „Bog Blizina“, a zatim „Bog Oslonac“. Up-ravo zato, ako se ne oslonimo na Njega, održati se nećemo (Is, 7, 9), Dakle, u još jednoj smo tvrdnji saglasni pa se naš di-jalog neće izroditi u polemiku i svađu. Pozivajući se na Pseudo-Dionizĳa Aer-opagitu Cajetan će reći da „nema ništa Božanskĳe nego biti stvoren kao Božĳi saradnik“ (Sharles Moreord, OP. „Božĳi bitak i čovekov bitak kod Lutera...). I što je tačno, čovek je po Kur’anu određen za Božĳeg „namesnika“ pa je svojim rođenjem već određen za Božĳeg sarad-nika. Međutim kako se naša saradnja sa Njim odvĳa po tajni naše vere, koja nam samo i omogućuje naše bezuslovno, zajedničko „natjicanje u dobru“ koje je jemstvo mira i sreće, to smo još u jed-nom saglasni. Inače na Pravoslavnom Istoku tu vrstu saradnje objašnjava reč „sinergĳa“, a ona je više nego samo „prosto etičko navikavanje“...

I na kraju saglasni smo da se naši pogledi na čoveka ne mogu objasniti bez naših pogleda na Boga. Jer izrazi Božĳa slika i Božĳi namesnik (Post, 1, 26; Kur’an, 2, 30) istovremeno se tiču i nas i

Džalil Rasuli - slomljeni nastalik


Njega. I samo zato što se ti izrazi odnose na nas i Njega sa čovekom ne može da se manipuliše, i da bude sredstvo a ne cilj. On je iznad partĳe, države, pa sve njemu služi a on služi Bogu.

Međutim, po apostolu Pavlu i Luteru bi izlazilo (1. Kor, 9, 19; Mar-tin Luter: O slobodi hrišćanina, Dobra Vest, Novi Sad, str. 9) da zbog toga što smo sve to (Post, 1, 26, Kur’an, 2,30), da smo istovremeno „slobodni gospodari i pokorne sluge“ (Luter), a u čemu je i sav paradoks i napetost naše verske egzistencĳe, pa smo saglasni još i u vezi te tvrdnje. Rekao bi da se navedena teza ne protivi ni Kur’anskom viđenju mus-limanove egzistencĳe. Hrišćanin je slo-bodan gospodar svega i nĳe podložan, a zatim, on (hrišćanin) je pokoran sluga svega i svakome podložan“ (Luter: O slobodi hrišćanina, str. 9) piše Luter.

Da li je musliman naš neprĳatelj?

Rekao bih da odgovor na ovo pi-tanje prvenstveno zavisi od toga na šta svodimo islam, na koje istorĳske osnove i koja teološka polazišta. Danas imamo različite recepcĳe kuranskog islama pa otuda i različita njegova istorĳska iskust-va. Ako ga svodimo na turske osnove, a što je kod nas Srba postao uobičajeni manir, sigurno je da u muslimanu nećemo da gledamo svog neprĳatelja, niti pak on u nama svog prĳatelja (M. Đilas: Bespravna zemlja, Handžar di-vizĳe, „krvavi danak“, Kosovski poraz (1389), „Gorski Vjenac“). Međutim, otvorimo li Kur’an i Jevanđelje sig-urno je da jedni druge ne možemo da držimo za neprĳatelje. Ako dosledno živi svoje islamske vrednosti musliman sigurno da ne može da nas drži za svog neprĳatelja, ali ne i bezuslovno za svog

prĳatelja. Međutim, on uvek ima šanse da postane naš prĳatelj jer u Kur’anu Časnom čitamo: „Dobro i zlo nisu isto. Zlo dobrim uzvrati, pa će ti dušman tvoj odjednom prisni prĳatelj postati „(Fussilat, 34). Pošto u Kur’anu čitamo: „ne odpočnite borbu“ (Kur’an, 2, 190). I na kraju islam sa simpatĳom govori o pravoslavcima, odnosno Vizantĳcima (Ar Rum), a zatim u Kur’anu čitamo: „I svakako ćeš naći da su vernicima najbliži prĳatelji koji govore: ‘Mi smo hrišćani’“ (Kur’an, 5, 82). Iako on dopušta osvetu, da bi uspostavio stanje pravde, Kur’an veli da ona bude manja od uvrede, međutim, ipak je najbolje uzdržati se od nje, jer je to draže Bogu (Kur’an, 16, 126). Međutim, musliman će uvek biti naš neprĳatelj ako ratujemo protiv njegove vere i progonimo ga iz svoje zemlje i sa svog kućnog praga (Al Mumahia, 8). Da danas ne bi došli u takvu situacĳu molimo se zajednički ili odvojeno Bogu, Jednom i Jedinom da nas uputi na pravi put (Al Hamad, 6) koji nam je samo on odredio.

Musliman, naš bližnji, ne i daljni

Pošto Isus od nas traži da bližnjeg ljubimo kao samog sebe (Mk, 12, 31) to je musliman za nas uvek pozitivan izazov. Na njegove potrebe otuda uvek treba da odgovorimo brigom, a zatim da mu pomognemo. Međutim, kako je pojam bližnjeg u Novom Zavetu određen ne po teološkom, etničkom, već etičkom ključu to nam je bližnji uvek onaj kome je potrebna naša pomoć (Biblĳski leksikon, Ks, Zagreb, str. 50;10, 25-37). Musliman je otuda zbog svojih potreba na koje smo dužni odgovoriti svojom brigom i konkretnom pomoću za nas uvek bližnji, nikad daljni. Kako


se u evanđeoskoj aksiologĳi kvalitet i mera naše ljubavi prema Bogu određuju kvalitetom i merom u ljubavi prema bližnjem (Mk, 12,31) to ne možemo da ljubimo Boga, ako prethodno ne ljubimo bližnjeg, odnosno muslimana.

Premda je ovakav odnos na pra-voslavnom istoku narušen monaškom etikom i idealom on je duboko evanđeoski. Dakle, koliko volimo bli-žnjeg, toliko volimo Boga. Ljubav prema vlastitom spasenju i Bogu ne može biti nauštrb, štetu, ljubavi prema bližnjem. Iako nas naš odnos prema drugom neće opravdati pred Bogom, on će svakako uz ostale uslove voditi našem oprav-danju pred Njim (Jak, 2, 24, 26). Dakle pre svedočenja (Ivan, 15, 27) nužno je brigom odgovoriti na muslimanove potrebe. Evanđelje to traži, Crkva da bi bila živa to mora da sledi.

Najvažnĳe je razumeti kako treba

U svojoj „Filozofiji povesti“ Hegel iznosi da je „Vizantĳsko carstvo veliki primer za to kako hrišćanska religĳa može ostati apstraktna kod jednog ob-razovanog naroda“. „Razumevajući i tumačeći Biblĳu“ ne „kroz optiku“ Tal-muda „i kasnĳe Šulhan Aruka (Shulhan Arukh, Encyklopedia Judaica, tojm 14, 1971 god. str. 1047) već „kroz optiku Komunističkog manifesta“ Ernst Bloh govorio je za nju da „upućuje na strastve-ni poziv na pobunu“, što je samo značilo da je ona različito upotrebljiva. Biblĳa otuda ima jedno značenje u crkvenom, a drugo van crkvenog konteksta. Da bi pravdao svoju politiku istrebljenja jevrejskog naroda Hitler se pozivao na biblĳsku Knjigu o Esteri u kojoj čitamo: „da se svi Židovi, od dječaka do sta-raca, djeca i žene unište, pobĳu, zatru i

njihova dobra da se zaplene u jednom jedinom danu“ (Jeruzalemska Biblĳa, Ks, Zagreb). Crkva nĳe bila u stanju da prema jereticima pokaže svoje ljudsko lice. Verske napetosti koje su često vo-dile do otvorenih sukoba nisu se mogle izbeći, a strah je sve više potiskivao milosrđe. I kad su dvorski i carski te-olozi na pravoslavnom Istoku počeli da tumače pojedina mesta u Starom i No-vom zavetu (1. Mojsĳeva, 14, 18; Jev, 7, 1; Rimljanima, 13, 1-3) nismo mogli izbeći cezapropapizam, politizacĳu Crkve u korist države i blisku saradnju i „brak“ između pravoslavne države i crkve. Dakle, jednim tumačenjem „temeljni Isusov projekt“ (Leonardo Boff) koji je Leonardo Boff nazivao ostvarenje „Carstva Božĳeg“ sada je definitivno bio napušten. Razumevanje je otuda najvažnĳa činjenica u verskom životu pa mu Hajdeger posvećuje dva poglavlja u svojoj knjizi „Bitak i vreme“ (31-34). Po njemu ono je način čovekova bivanja i koren svake spoznaje. Međutim, kat-kada je teško pojedina mesta u Bib-lĳi i Kur’anu razumeti kako treba, jer su često u napetosti i isključuju se pa je teško reći šta je važnĳe.

Tako na primer, kako uskladiti dvanaestu Božĳu zapovest (Knjiga izla-ska, 20,12) sa izjavom Matejevog Isusa (Matej, 10, 37)? Neki su sve to usklađivali i postojeću napetost otklanjali time što su se pozivali na apostola Pavla (Efesci-ma, 6,1).

„Razumevanje Kur’ana zavisi od pravilnog razumevanja čoveka i sveta“

(Abduhuo, XX vek). S obzirom da je čovek u Biblĳi i

Kur’anu sama slika Božĳa (Post, 1, 26) i namesnik Njegov (Al-Bakara, 30), to


Koliko volimo bli žnjeg, toliko volimo Boga. Ljubav prema vlastitom spasenju i Bogu ne

može biti nauštrb, štetu, ljuba-vi prema bližnjem. Iako nas

naš odnos prema drugom neće opravdati pred Bogom, on će

svakako uz ostale uslove voditi našem opravdanju pred Njim

naše razumevanje i tumačenje autoriteta (Biblĳ e i Kur’ana) mora biti prejeduici-rano takvom spoznajom čoveka:

Naša razumevanja ne smeju nas voditi međusobnim konfl iktima koja su često znala da apsolviraju verskim suko-bima i ratovima. Pošto teološki ključ za razumevanje islama prvenstveno nalazi-mo u Biblĳ i to je sada veoma važno kako ćemo da razumemo i tumačimo onu poznatu rečenicu koju Bog upućuje Avramu: „I od sina tvoje sluškinje podići ću veliki narod, jer je tvoj potomak“ (Post, 21, 13). Iako, na primer, navedena rečenica (Post, 21, 13) islamskom verniku puno ne znači, ali mu zato sve znači ono što je zapisano u Kur’anu Časnom, ona je nama veoma dragocena s obzirom na sutrašnji međureligĳ ski dĳ a-log. Ona za nas pr-venstveno ima eku-mensku dimen zĳ u te može da posluži „onom stra tegĳ skom podizanju cene“ is-lamskog čoveka koju smo do sada uglavnom sretali u poves-nom dinamizmu rimske, papske, Crkve. Jedan drugačĳ i pristup islamu koji se u mnogo čemu razlikuje od našeg pravo-slavnog (J. damaskin, +749) i onog protestanskog (Luter) imamo tek u drugoj polovini prošloga stoleća sa poja-vom velikih papa kao što su: Ivan XXIII, Pavle VI i Ivan Pavle II. Što su neki hrišćanski teolozi u islamu videli „hrišćansku zabludu“ ne i „samostalnu religĳ u“ (T. Akvinski) u vezi njega nudi-li su nam je� ina teološka objašnjenja i

pokušavali da nam ga objasne polazeći od sedmog poglavlja Danilove knjige. Da bi protumačio fenomen islama Luter govori o dvojici strašnih tirana koji će malo pre sudnjega dana opustošiti i ra-zoriti hrišćanstvo (Karl-Jozef Kuschel: Od sporenja k natjecanju religĳ a, Lesing i izazov islama, Svjetlo reči, Sarajevo, 2003. god. str. 63). Pri čemu, kad govori o njima misli na papu i sultana (Isto, str. 63). Da bi ostao dosledan u svom antiis-lamizmu i antipapstvu, Luter je morao da pribegne odgovarajućoj metodi i

njome se nekritički osvr-nuti na navedenu bibli-jsku knjigu. Pošto su teološki plurali zam i dĳ alog bitni znaci ovoga vremena to je sada veoma važno kako ćemo da ra-zumevamo ona mes-ta u Kur’anu koja

nisu za njih. Kako da tumačimo onu rečenicu koja govori o svom ekskluzi vitetu islamske istine pa u vezi njega i čitamo: „A onaj ko želi neku

drugu veru osim islam-ske, neće mu biti primljena“ (Ali Imran, 85). Zatim setimo se i 137. ajeta iz sure Al-Bakara. Veoma je važno razumeti kako danas prvenstveno treba da povučemo jednu crtu između našeg pra-vog razumevanja i našeg uobičajenog naklapanja na kome smo gradili među-sobnu podnošljivost i konfl ikt. Međutim, sve to, prvenstveno će zavisiti od toga šta je za nas drugi. Jer, kakva nam je aksiološka teza o čoveku, takvo će biti i naše ponašanje prema njemu. Ukoliko jedni u drugima ne prepoznajemo


Avramovu prisutnost, između nas neće biti, međusobnog uvažavanja i dobrih navika. Razumevanje otuda prvenstve-no mora da vodi konstituiranju među-sobnog uvažavanja. Njime nikoga ne treba idealizovati, ali ne i obezvređivati, jer smo svi sinovi Jednog Oca. Naše ra-zumevanje Kur’ana i muslimanovo ra-zumevanje Biblĳe prvenstveno mora da bude u funkcĳi moralnih ciljeva, jer po delima i veri smo opravdani pred Njim. Kantovski misleći, moramo doći u situ-acĳu „da postanemo dostojni Boga i Njegove milosti“. Razumevanje Biblĳe i Kur’ana koje ne vodi tome najpre je promašeno razumevanje.

Svaki čovek zaslužuje poštovanje

Posle 11. 09. 2001 god. sve više po-tiskujemo stara pitanja u vezi islama.

Naša tradicionalna razmišljanja posle napada muslimanskih terorista na Svetski trgovinski centar i Pentagon sve manje su u opticaju. Iako će mnogi u njemu posle 11. septembra sve više pre-poznavati onu „zver iz Apokalipse“ neki će se i dalje sećati izjave g. Šestertona koji je o njemu govorio „kao duši Ev-rope koja se nalazi u Azĳi“ (Ivo Sivrić: Temelji kršćanstva SC. Lewisa, str 137 Provincĳalac hercegovačkih franjevaca, Mostar 1988 god. str. 137). No, sigurno je g. Šesterton tako govorio o islamu što je dobro razumevao sva njegova tri osnovna stanovišta (Kur’an, 112, 1-4; A1-Bakara, 30; 5, 48). Pri čemu u njego-vom drugom stanovištu (Kur’an, 2, 30) imamo jasan odgovor na pitanje za šta smo dužni poštovati jedni druge i jedni druge uzimati za ozbiljno. I samo zato što se osnov za jedno poštovanje i jednu ozbiljnost u njemu nalazi i u jednoj te-ologĳi (Kur’an, 2, 30) kojom se veli da je

čovek „namesnik Božĳi“(Kur’an, 2, 30) svaki je čovek dostojan poštovanja. Pri čemu, razlozi za sve to ne leže u našoj zasluzi već Božĳoj milosti. A daleka budućnost koja je pripremljena za verujuće i bogobojazne, a koju nazivamo dženetom (Kur’an, 41, 30-33;3;133;57,21) ili Carstvom Božĳim (Mk, 6, 10) samo će još više potvrditi Njegovo poštovanje prema čoveku. Ako se drugo islamsko stanovište tiče čoveka (Kur’an, 2, 30; Al-Anam, 165), odnosno Ademovih sinova, (Kur’an, Al-Araf, 172), prvo se tiče Boga (Kur’an, 112, 1-4;) treće će se uvek ticati onoga što je čovek ovde dužan da čini da bi bio poštovan od Boga. Međutim, kao „namesnik Božĳi“ čovek se prvenstveno mora „natjecati“ (Kur’an, 5, 48) u dobru, biti u dobru, družiti se sa dobrim, da bi se efikasno suprostavljao zlu. Njegovom antropologĳom, koju pojašnjavamo jed-nom teologĳom, samo je i određena nje-gova etika, njegovo ponašanje. Upravo zbog te činjenice danas islam ozbiljno shvata stotine miliona duša i u toj oz-biljnosti muslimani nas u mnogo čemu ali ne i u svemu, priznaju za svoje, sebi slične, pa smo za njih prvestveno „narod Knjige“. Pošto smo u islamu prvestveno našli čoveka u onome što je on ovde dužan da radi kao „namesnik Božĳi“ (Kur’an, 2, 30) to mu samo taj, i ni jedan drugi rad, obezbeđuje trajnu milost kod Boga i našu zahvalnost prema njemu.

Ne šta se dogodilo, nego zbog čega se to dogodilo

Posle rušenja Trgovinskog centra u Njujorku sve se češće pitamo: šta znači posle toga biti musliman? Koja je bitna oznaka za njegovu prepoznatljivost u svetu? A zatim da li u njemu možemo da prepoznamo onu najizrazitĳu anti-


hrišćansku silu u svetu (1. Jov, 2, 18, 22)? Međutim, danas se javlja i sledeće pitanje koje vapi za hitnim odgovorom; „ne šta se dogodilo, već zapravo kako se dogodilo“ da u zemlji najstarĳe „kćerke“ rimske crkve, u katoličkoj Francuskoj, danas imamo 35.000 obraćenika na is-lam. (J. L. Esposito: što bi svako trebao znati o islamu, F. T. I, „D. Isusova“? Zagreb, str 179). No, i posle strašnih događanja ne može se biti musliman ako se na sve ne gleda iz samo jedne perspektive, i to iz one za muslimana najvažnĳe, Kur’anske perspektive, pa samo zato i strašni događaj ne može se Kur’anski pravdati (Fussilat, 34).

Iako znamo šta je sve Crkva pretrpe-la svedočeći za svoju crkvenu istinu, a time i za „stvar Isusa Hrista“ Njegova je stvar i danas u agonĳi kako bi rekao Žan Giton. Danas tih 35.000 obraćenika na is-lam govore o svoj drami te agonĳe. Kao što su i ranĳe mnogi napuštali zbog svo-je stvari „Isusovu stvar“, to i danas neki čine, pa je svako stoleće slično ostalima kako bi rekao obraćenik na katolicizam engleski kardinal Njumen.

Pravoslavni integralizam kao osnovna prepreka hrišćansko-islamskom dĳalogu.

U odnosu na islam kakvi nam da-nas trebaju teolozi? Najpre takvi koji će živeti u intelektualnom, teološkom miru sa svima te i sa muslimanima. Pošto nam danas treba „zrela hrana“ nĳe teško reći šta od njih očekujemo u našoj mešovitoj balkanskoj sredini. Prvenstveno od njih tražimo da budu sveti, a zatim da daleko više budu prisutni u teologĳi nego u politici, kako bi počeli sa jednim novim do-bom u međusobnim odnosima. Dakle,

nužan nam je takav tip teologa koji neće imati servilan odnos prema hi-jerarhĳi i koji će uvek biti prĳatelj is-tine, pa ma kako zbog nje bio nazvan. Pošto on svoj identitet izvodi iz svog zvanja i poziva to zbog svog poziva ,on uvek mora biti spreman pomiriti se i oprostiti. No, kako se oni nalaze na prostorima gde se spuštaju zapadne granice turskog islama i istočne granice zapadnog hrišćanstva, te geografske činjenice danas bi prvenstveno trebalo da se odražavaju na kvalitet njihovog teološkog razmišljanja. Međutim, njiho-vi dosadašnji teološki odgovori uvek su ignorisali postojanje teološkog plural-izma pa smo zbog svog pravoslavnog integralizma imali jedno „getoizirano hrišćanstvo“ i zatvorenu crkvu. Naš pravoslavni, svetosavski, integralizam otuda nĳe prvenstveno imao pozitivnu relacĳu prema zapadnom hrišćanstvu i islamu. Misleći na svetog Savu naš najčuvenĳi teolog, Nikolaj Velimirović, veli za njega da se on borio protiv „internacionalne papske teokratĳe u Rimu“ (Sabrana dela, N. V. , tom V. str. 657, D) što samo govori da je naš tradicionalni teolog sledeći svoje uzore najmanje bio za dĳalog i intelektualnu tolerancĳu. A što znači da je naša sveto-savska crkva svoj „istočni greh“ prven-stveno mogla da prepozna u stavovima svojih militantnih, zvaničnih, teologa. Isti prenaglašavajući značaj svog, pra-voslavnog, razumevanja Istine nisu bili oslobođeni za ljubav i dĳalog sa drugim nepravoslavnim identitetima i vernicima. Pravoslavni integralizam koji nikad nĳe imao pozitivnu relacĳu prema teološkom pluralizmu, pa time ni prema zapadnom hrišćanstvu i isl-amu danas prvenstveno prepoznajemo u stavovima sv. Save kad je u pitanju is-


lam (Miodrag Petrović: Zakonopravilo Krmčĳa Svetog Save o Muhamedovom učenju, Beograd, 1997 god. str 51) i u stavovima Justina Popovića, i Nikolaja Velimirovića kad je u pitanju rimokatol-icizam. (Justin Popović: Dogmatika pravoslavne Crkve, str. 543; Velimirović Nikolaj: Sabrana dela, tom XII, str. 283) „Dakle, uvek kad tvrdimo da pravoslv-lje nema ni jednog... mi smo na strani jednog integralizma. Međutim, kad su u pitanju njegovi stavovi o Crkvi najpre ga prepoznajemo u ekleziologĳi Homjakova. (A. S:Homjakov: O Crkvi, str. 21. , Karlovac, preveo jeromonah Justin).

Kako ga prevladati?

Danas se u vezi sa integralizmom postavlja jedno ozbiljno pitanje: kako ga prevladati, a pri tom ne dovesti u pitanje svoj sopstveni verski identitet?

Rekao bih da „formula“ čuvenog protestanskog teologa Trelča (Ernst Troeltsch, 1865-1923) „subjektivna ap-solutnost“ (E. Troeltch: Apsolutnost hrišćanstva) danas predstavlja najbolji način za preovladavanje svakog inte-gralizma i ekskluzivizma koji polažu pravo na univerzalnu istinu pa time i na spasenje samo po svom teološkom konceptu. Dakle, ako polazimo od na-vedene Trelčeve formule prevladaćemo svaki integralizam koji je gotovo uvek vodio odgovarajućem monopo-lizmu i ekskluzivitetu istine. Iako je o hrišćanstvu govorio „kao potpunoj religĳi i najuzvišenĳoj vrednosti“ on nĳe marginalizovao važnost i vrednost ni drugih religĳa. Njegova teološka razmišljanja otuda su danas prvenstve-no ekumenski upotrebljiva. Trelč veli: „priznanje hrišćanstva“, a time i svake

druge religĳe, „za najuzvišenĳu objavu odluka je religiozne samosvesti, a ne i naučnog dokazivanja“ (Isto, str. 88).

Na pozadini ideološkog mišljenja ne možemo da gradimo objektivnu i kritičnu sliku o islamu. Koji su to „ajeti mača“?

Rekao bih da na pozadini bilo koje ideologĳe nĳe moguće graditi objek-tivnu i kritičnu sliku o drugome. Jer u prvom slučaju, pribegava se njegovoj idealizacĳi, u drugom slučaju, ide se na njegovu marginalizacĳu pa se u oba slučaja gubi veza sa istinom. No, kako se redovno kod ideološke spoznaje delimična istina apsolutizuje i uzima za celu, to nam ona nudi iskrivljenu i nere-alnu sliku o drugome. Međutim, kad je u pitanju islam mi smo o njemu već od vremena Gibza (H. A. R. Gibbs (Islam, London-Oxford, -Njujork, izd. II, p. 118) gradili mišljenje na pozadini jedne ideologĳe. Ali ni evropski evrocentri-zam ni naše sećanje na vidovdanski kult, odnosno vidovdansku opcĳu, nisu nam dosada ponudili pravi ključ za ra-zumevanje islama. I samo zato što smo na pozadini ideološkog, ne istorĳskog, racionalnog, objektivnog razmišljanja stvarali slike jedni o drugima danas smo tu gde smo u međusobnim odnosima. Inače posle rušenja Trgovinskog centra u Njujorku, islam će sve više za ev-ropskog i američkog čoveka imati ono značenje koje je nekada imao komuni-zam u 19. stoleću. Do tada neujedinjeni i posvađani zbog njega će se ujediniti i pomiriti svedočeći sada o jednom je-dinstvu. Dakle, umesto sintagme koju čitamo u Manifestu komunističke par-tĳe, a koja počinje sa rečju „Bauk kruži Evropom-bauk komunizma“ danas se sve češće srećemo sa sledećom tvrd-njom: „Bauk kruži Evropom i Amerikom


- bauk islama“. I što danas nĳe drugačĳe pitamo se za dve stvari: prvo, koji su to „ajeti mača“ u Kur’anu kojima se „legal-izuje“ islamski obračun sa neislamskim svetom, i drugo, ko je Hasan ibn Sab-bah, iz 11. stoleća? Pročitamo li Časni Kur’an videćemo koliko je on zahtevan prema onome ko ga čita. Prvo, on traži da se veruje u njegove iskaze, ajete, a zatim insistira da se oni razumeju kako treba i kako valja. Jer od jednog razumevanja često će zavisiti krajnji ishod mnogih stvari u našem životu pa i naša budućnost. I samo zato što smo pogrešno razumeli i tumačili neke ajete u Kur’anu (Kur’an, 9, 5) danas ih držimo za „ajete mača“. Posle strašnih stvari koje su se izdogađale u septembru 2001. god, a koje nam dolaze iz jednog dela

islamskog sveta i to po pravilu od ljudi koji nose istovetno teološko uverenje srećemo se sa pitanjem: da li islam opravdava ili neopravdava terorizam i da li je dopušteno samoubistvo u islamu zbog islamskih ciljeva? Što možemo reći jeste da islam, prvo, ne dopušta (Kur’an, 4, 29), a drugo, implicite ne dozvoljava. Islam otuda i nĳe religĳa nasilja ni „etika terora“. Međutim, u svome članku „Is-lam, modernost i humanizam“ („Jukić“, izdavač Zbor franjevačkih bogoslova „Jukić“, Sarajevo, 2001 str. 140, br. 30/31) g. Dž. Karahasan veli: „To je terorizam što ga je u 11 stoleću utemeljio Hasan ibn Sabah, zasniva se na samožrtvovanju atentatora: u terorističkom činu (tvrde „teoretičari“ ovog tipa terorizma) atenta-tor ostvaruje mistično sjedinjenje sa svo-

jom žrtvom“. No, bez obzira na sve to terorizam se ne može Kur’anski braniti pa iza terorističkog čina samo prepoznajemo onu destruk-tivnu snagu Zlog.

Pazeći na današnje znakove u vremenu, kako danas hrišćanstvo i islam prvenstveno treba da shvatimo?

Pošto živimo u vremenu sećanja na Vukovar, Sarajevo, Sre-brenicu i Kosovo danas se sve češće srećemo sa pitanjem: u kontekstu tih događanja, koja su sada samo naša sećanja, kako danas hrišćanstvo i islam treba da shvatimo? No, kako nam oni omogućavaju samo naše tajno spasenje, već i našu istinsku čovečnost, to oni za nas danas prvenstveno imaju etičko značenje. Mi smo sa njima prvenstveno ljudi, a zatim i vernici, a ovom svetu prvenstveno trebaju ljudi „čĳa će Amir Saee - bakrorez


savest biti verna dužnosti kao magnetna igla polju; ljudi koji će stajati za istinu pa makar se nebo srušilo“ (E. G. Vajt). Up-ravo zato danas prvenstveno treba da nam se otvore „oči vere“ (Luka, 24, 31), jer bez duhovne spoznaje (Mk, 12, 11) neće biti ni one etičke pa se međusobno nećemo poznavati kao ljudi već samo kao neljudi. Danas je zato i najvažnĳe da etički i duhovno živimo, jer je samo tako moguć preporod, koji vodi svemu onome što je danas „najzdravĳe“ i naj-normalnĳe za naš zajednički opstanak.

Kako započeti dĳalog?

Pošto i danas Crkva ostvaruje svoje poslanje u mešovitim sredinama to za nju islam svakim danom postaje sve veći izazov. Upravo zato na površinu izbĳa važnost sledećeg pitanja: kako odgovoriti na taj izazov, a ne zameriti se muslimanu? Najpre se setimo apostola Pavla koji u svojoj poslanici Rimljanima veli: „Slava, čast i mir svakome koji čini dobro, prvo Judejinu, pa Grku. Jer Bog ne gleda ko je ko“ (Rim, 2, 10, 11) a za-tim „pred Bogom nisu pravedni oni koji samo slušaju zakon nego će biti oprav-dani oni koji zakon tvore“ (Rim, 2. ,13). I na kraju apostol polazi od toga da je delo Zakona upisano u našim srcima, a o čemu svedoči naša savest (Rim. 2, 15). Navedene Pavlove tvrdnje otuda su prvenstveno ekumenski upotrebljive pa polazeći od njih nudi se mogućnost za uspešan međureligĳski dĳalog. One ne vode „teološkoj blokadi“ u sutrašnjem razgovoru. Pozivanje na apostola (Rim, 2, 10, 11, 13, 15) koji veli da Bog ne gleda ko je ko i da slava i čast pripada svakome onome koji čini dobro danas nailaze na dobar prĳem i u islamskom verskom miljeu.

Dakle, ni Bog kao starozavetni, filozofski i etički problem za nas ne bio u razgovoru nikakav problem. Ali sa sećanjem na Nikeju i sa prvom dogmom o Njemu, On postaje prvorazredni prob-lem. Međutim, od tih teoloških prob-lema koji se ne mogu razrešiti nikakvom racionalnom i logičkom metodom, danas su nam daleko važnĳi egzisten-cĳalni problemi, pri čemu važnost onih moralnih izbĳa u prvi plan. Apostol Pavle upravo zbog njih, njihovog ot-klanjanja iz zajednice predviđa postu-pak isključenja iz zajednice, (1. Kor, 5, 1). Dakle, najvažnĳe je ne praviti greške, ne grešiti u ponašanju, jer njime su uvek ugroženi drugi. Danas je otuda najvažnĳe ono u vezi čega postoji naša puna saglasnost, a to je ne biti moralni „etički“ jeretik (1. Kor, 5, 1) i uvek vero-vati u jednoga Boga. No, te obe opcĳe dolaze nam od apostola Pavla, pa pored onog islamskog monoteizma sa njim imamo i onaj hrišćanski (1. Kor, 8, 4; Rim, 3, 29; Gal, 3, 20; Tim, 1, 17) pa smo na istom, nepodeljeni i jedinstveni. I na kraju, kako „Bog daruje milost spas-enju samo Njemu“ ne i nama „poznatim putevima“ (Ivan Pavle II), to danas, s obzirom na tu činjenicu moramo biti krajnje obazrivi, ne teološki lakomisleni, u svojim tvrdnjama o islamu.

U čemu je smisao sutrašnjeg dĳaloga?

Pošto se islam ne tiče samo musli-manovog verskog, već etičkog i drugog promišljanja, to se naš susret sa njim čini smislenim iz više razloga. Što ne postavlja pitanja i ne nudi odgovore samo u vezi eshatoloških već i drugih tema, islam danas poziva na razne vrste dĳaloga. Pri čemu bi se naš dĳalog o etičkim temama, različitim religioznim


iskustvima, pokazao najkorisnĳim? U našoj svakodnevnoj stvarnosti koja je obogaćena prisustvom religioznog i drugog pluralizma danas nam se najpre nudi prostor za dĳalog, razmenu ideja i stavova.

Našu pozitivnu povezanost sa is-lamom danas njime jedino možemo da otpočnemo. Pošto su naša oba integral-izma tu povezanost uvek ignorisala, to između Crkve i institucĳa u islamu ni-kad i nĳe bilo dĳaloga. Između nas stoje vekovi ćutanja i izolacĳe. Međutim, kako se nikakva radikalna promena oko nas neće dogoditi bez radikalne promene u nama, ni ova zadnja bez izričitog zahteva Svetog Duha u nama, to neka nam se svo njegovo pozitivno iskustvo otkriva i u našim svakodnevnim odnosi-ma sa muslimanima.

Niko od nas u odnosu na drugog nĳe u prednosti. I svi smo mi opet samo zahvaljujući Njemu, Bogu Jednom, u prednosti

Pošto samo On, Bog Jedini, u Svojim „rukama“ drži „ključeve“ od naše večnosti to je uvek prednost biti Njegov, ne i svoj i tuđ. No, kako nam sva prednost dolazi po tajni naše vere, to je danas najvažnĳe verovati u Njega, verovati Njemu, kako bi sutra bez prob-lema došli do svoje najvažnĳe prednosti koju mi hrišćani nazivamo „Carstvom Božĳim“. Ako pažljivo iščitamo Kur’an i Biblĳu videćemo da Bog nĳe daleko ni od jednoga od nas (D,a,17,27), a u čemu je sva naša ovozemaljska, svakodnevna prednost. Avgustin je još ubedljivĳi kad piše o Njegovoj blizini, koje nevernik nikad nĳe svestan. „Ti bĳaše sa mnom, a ja nisam sa Tobom“, veli Avgustin. I samo zbog svoje blizine Bog za nas

ima značenje oslonca pa je On za nas prvenstveno „Bog Oslonac“. Isaĳa piše: Tko u tmini hodi...nek se na Boga svoga osloni“ (Iz, 50, 10). No, kako nam samo uvid u dobro pribavlja milost kod Njega (Mudre izreke, 13, 15) to smo samo zahvaljujući dobru i veri svi dovedeni u stanje jedne prednosti koja nam don-osi i druge. Međutim, danas na njegovu blizinu moramo da odgovorimo, a naš odgovor moguć je samo u veri.

Dakle, ako verom odgovorimo na njegovu blizinu mi smo samo u pred-nosti, pa bez vere nismo u nikakvom stanju prednosti. Avelj, Enoh i bludnica Rava samo verom odgovaraće na Božĳu blizinu i njome, ne i nečim drugim ugodiše Njemu, dragom Bogu. I samo zbog toga Bog im ne osta dužan već im uzvrati sa zahvalnošću i nagradom. (Jevrejima, 11, 31, 4, 5). Inače, navedena poslanica time što ukazuje na sav značaj vere (Jev, 11, 1, 4, 5, 6, 31) u Boga i što „nikad ne govori o veri u Isusa nego o Isusovoj veri“ (Felix Porsch: Mnogo glasova jedna vera, Ks, Zagreb, str. 199, 1988 god. ) predstavlja arhetip za svako naše teološko razmišljanje koje ne želi da se konfrontira sa islamom.

Pitanje identiteta kao naše najvažnĳe pitanje Monopolizam i ekskluzivizam kao smetnje dĳalogu.

Da li ćemo i kakav ćemo biti izazov jedni za druge prvenstveno zavisi od toga šta smo jedni za druge pa je os-novno pitanje vezano za pitanje našeg hrišćanskog i islamskog identiteta. Pošto reč „orthodoxos“ ili „ortodoxia“ u prevodu znači „pravilno mišljenje (Juraj Kolarić: Pravoslavni, Zagreb, 1985 god. str. 16) to sada izlazi da je pravoslavni vernik sve bitne karakteristike svog iden-


titeta izvodio iz svog (pravoslavnog) ra-zumevanja Istine. Pravoslavna teologĳa zbog samog naziva, u kome se i „skriva“ sav identitet pravoslavne Crkve, uvek je bila orĳentisana na pojam ortodoksno i hetrodoksno pa je crkva sebe prvenst-veno videla kao „stub, tvrđavu i oslonac istine“ (1. Tim, 3, 15). Međutim identitet naše Srpske crkve nĳe se iscrpljivio samo u tome, jer naša crkva, pored toga što je bila „ortodoksna“ bila je i nacio-nalna. Svetosavlje, „savinstvo“ otuda čine specifičnu karakteristiku našeg crkvenog identiteta. Pošto nam reč „ort-odoxan“ objašnjava osnovnu karakteris-tiku naše Crkve izlazi da je pravoslavno bogoslovlje pod uticajem Pavlovih pas-toralnih poslanica (1. Tim, 3, 15) Crkvu isključivo posmatralo pod vidom čuvara ispravne, „zdrave“ nauke. No, svakako da Crkva sebe pod tim vidom mora da posmatra. Međutim, kad ona sebe, ali ne i druge crkve, ne posmatra pod tim vidom onda nastaju mnogi problemi unutar hrišćanske ekumene. Nažalost takvu smo praksu često imali na pra-voslavnom Istoku, međutim, takvu praksu nismo mogli kadkada izbeći ni na hrišćanskom Zapadu. Ali sa drugim vatikanskim koncilom mnogo što šta je drugačĳe u životu katoličke crkve. Kad se naziv „ortodoksan“ vezuje za jedan istorĳski identitet, a „pravilno mišljenje“ poistovećuje samo sa mišljenjem jedne istorĳske crkve tada su svi drugi na strani zablude pa tu nema razgovora već samo poziva da se vrate „majci crkvi“.

Inače, pravo razumevanje islama od strane hrišćanstva prvenstveno možemo da prepoznamo u rečima Lukinog i Jo-vanovog Isusa. Obraćajući se starešini „Isus mu reče: što mene nazivaš do-brim? Niko nĳe dobar osim Jednoga Boga (Luka, 18, 19), a zatim“ a ovo je

večni život, da poznaju Tebe, Jedinoga Pravoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao“ (Jovan, 17, 3). No, takođe pravo razumevanje hrišćanstva od islama ima-mo u rečenici: „Mi verujemo u Allaha i u ono što objavljuje nama...i u ono što je dato Musai i Isau... „(Kur’an, 2, 136), a zatim: „I sa sledbenicima knjige rasprav-ljajte na najlepši način..., a „naš Bog jeste - Jedan, i mi se njemu pokoravamo“(Al-Ankabut, 46).

Kako je pravoslavna crkva branila svoj identitet u susretu sa islamom?

Što je Pravoslavna crkva sebe prvenstveno videla kao „stub i tvrđavu spasonosne, ne i obične istine“ islamsko razumevanje istine bitno je doživela kao pogrešno i jeretičko (J. Damaskin: Izvor spoznaje). Islam se vidi kao „zabluda“ pa se svako njegovo polaganje prava na autentičnu spoznaju Istine teološki diskvalifikuje. Uzimajući islamsko ra-zumevanje Istine za pogrešno, Pravo-slavna je crkva svoj identitet u dodiru sa islamom branila „apologĳom“ ili uobičajenim ignorisanjem islama pa samo zato i nemamo u srpskom pra-voslavlju ozbiljnih teoloških analiza na njegov račun. Uglavnom se sve svodi na bednu polemiku što bi danas naj-manje moglo da zadovolji kriterĳume ozbiljnog hrišćanskog intelektualca. Pravoslavni „intelektualac“ uzimajući islam za „hrišćansku zabludu“ nikad ga nĳe uzimao za ozbiljnu teološku činjenicu pa sa muslimanom i nĳe vodio dĳalog. Dakle, kad je u pitanju islam, Pravoslavna crkva pre je, na primer, sledila apostola Pavla nego Hrista i sv. Avgustina nego Ignacĳa Lojolskog.

Da bi sačuvao identitet rane hrišćanske zajednice apostol se ne

KULTURA I DRUŠTVO44

upušta ni u kakav dĳalog sa heterodok-snima, već ih jednostavno isključuje iz nje zbog njihove „nezdrave nauke“ (Tit, 2, 1). Čoveka, jeretika, veli apostol, posle prvog i drugog savetovanja izbegavaj“ (Tit, 3, 10), međutim, svega toga nema kod Isusa. On nikoga ne ukorava niti isključuje (Mk, 9, 38), da bi sačuvao identitet. Ali svega toga nema ni kod Ignacĳa Lojolskog pa se on upravo zato i suprotno ponaša apostolu Pavlu i sv. Avgustinu. U svojim „Duhovnim vežbama“ koje su prvenstveno „metoda da se čovek otrese svetskog duha“ (Gaetan Bernoville) sv. Ignacĳe veli: „Svaki dobar hrišćanin mora biti sprem-nĳi da spase neku izjavu bližnjega nego da je osudi. Ali ako je ne može spasiti, neka istražuje kako je ovaj shvaća, neka ga s ljubavlju ispravi“.

Od našeg znanja o Njemu uvek je važnĳe za nas Njegovo znanje o nama.

Kako svojim razumevanjem, koje je uvek jedno znanje, nikad nismo u prilici da proniknemo u svu Istinu, a time ni u tajne i planove Božĳe (1. Kor, 2, 14) u vezi nas, to nam je danas najvažnĳe da učavamo na temelju Njegove reči šta bi bila volja Božja u vezi nas. Dakle, od jed-nog razumevanja koje ovde nikad neće biti potpuno, savršeno, danas je daleko važnĳe njegovo znanje u vezi nas.

Premda pravoslavno razumevanje Istine (Boga) živi i u ortodoksĳi drugih crkava, iste za oznaku svog identiteta nikad nisu uzimali reč „orthodoxos“ ili „orthodoxia“. Iako je svugde ra-zumevanje sastavni deo verovanja na pravoslavnom Istoku naglasak je uvek

na razumevanju, pa smo u našim Crk-vama daleko više slušali o istini nego ljubavi, i dogmatici nego etici. Međutim, mi sve do danas nismo stigli da izradimo svoje službeno učenje o moralu (Dimi-trĳe Dimitrĳević, Moralno bogoslovlje, Pravoslavna etika, str. 38, 39, izd. S. A. Sinod S. P. Crkve) niti pak da protestant-ima ili katolicima ubedljivo pokažemo u čemu su naše (pravoslavne) prednosti kod razumevanja Isusa kao Hrista.

Zaključak

Da bi danas jedni za druge bili poz-itivan izazov, najpre treba da uradimo dve stvari i to: prvo da se odreknemo onih polemičkih kategorĳa, a zatim da jedni u drugima prepoznamo Avramovu prisutnost koji je „otac“ svĳu „nas pred Bogom“. Ali pre toga nužno je ozbiljno uzeti u obzir ona biblĳska svedočanstva gde se spominje Božĳe obećanje preko Jišmaela (Post, 21, 13).

Dakle naš srećni početak u onom najvažnĳem jeste u sećanju na jedno Božje obećanje (Post, 21, 13), koje se dan-as tiče svih muslimana, a naš još srećnĳi kraj biće u činjenju onoga što odgovara Božĳem bezgraničnom milosrđu. No, kako sigurno znamo da Njegovom milosrđu ne odgovara naša nečovečnost, licemerje, oholost, laž, polemika, već ono što Isus od nas traži da činimo, to uradimo sledeće: budimo jedni drugima sluge (Mk, 9, 35) da bismo se Bogu, Jed-nom i Jedinom svideli, i ne prvi, nego poslednji da bismo mu se dopali.

Danas to uzimamo za najvažnĳe, ali ne i za sutra, jer možda će sutra već biti dockan.

FILOZOFIJA I GNOZA

No 41 • LETO 2004 45

Meditacĳe o ’A�ar’ovom delu Mantiq al-taγr

I Salomon nasledi Davida pa reče: O ljudi!Gledajte! Naučili smo govor ptica (Mantiq al-taγr)

(Qur’an, XXVII; 16)

Naše „Postaje ptica“ (maqamat-i tuγur)prikazuju noćno uspinjanje duše zaljubljene ptice.

(A�ar, Khusraw-namah)

Svi oni koji se ne osećaju sasvim lagodno u ovom svetu prolaznih senki i koji nastoje da pronađu

svoje rajsko poreklo, pripadaju porodici ptica koje, ma koliko da su krila njihovih duša neiskusna, možda zaista lete pre-ma prostoru Njegovog Prisustva. Man-tiq al-taγr, delo Farid al-Din’A�ar’a, ve-likog pesnika, gnostičara i zaljubljenika u Boga, predstavlja u stvari jednu odu posvećenu toj porodici krilatih bića. I među ljudima ima članova ove porodice. To su oni koji neprekidno tragaju za is-tinom, oni od kojih su mnogi pozvani, a samo neki odabrani. Sam šejh je svojim rimovanim kupletima sa 4458 stihova dao naziv Zaban-i murghan, doslovce Govor ptica ili Maqamat-i tuγur, Postâje

ptica1. Govor ptica (Mantiq al-taγr) srećemo u Kur’anu pod naslovom „Bog podučava Salomona“. Ovo delo nepro-lazne vrednosti doprinelo je da ‘A�ar konačno postane poznat u svetu. Ovo remek-delo sufijske književnosti, ako uzmemo u obzir unutrašnji smisao Sa-lomonovog poznavanja govora ptica, ne predstavlja samo penetracĳu u značenje stranih govornih formi2, već i specifičnu obradu tipova i klasa bića, koja se nalaze u spiritualnoj potrazi za istinom. Stoga, ovo delo ne tretira govor samo jedne životinjske vrste, već ptica čĳa krila di-rektno simbolizuju prauzornu realnost leta i uspinjanja duše, nasuprot svim ponižavajućim i degradirajućim sna-gama ovoga sveta, a to na kraju vodi do bekstva od ovozemaljske ograničenosti, kao što i sam ‘A�ar navodi:

Kazivao sam ti govor ptica, reč po reč.Potrudi se da ga shvatiš, neupućeni!Zaljubljene ptice se oslobađajui beže iz kaveza pre smrtnog časa.Svi zaljubljeni imaju nešto specifično, Ptice imaju svoj jezik.– Još pre Simurga stvoren je eliksir, bio je poznat jezik svih ptica3

Naslov Mantiq al-taγr istovremeno upućuje na govor ptica ili spiritualnih bića, na njihovo okupljanje i ujedinjenje i na ono ezoterično znanje koje je plod spiritualnog putovanja. u stvari sama

Ptičiji let u sjedinjenje

S.H. Nasr

FILOZOFĲA I GNOZA46 No 41 • LETO 2004 47

reč „mantiq“ implicira i govor i značenje koje uključuje logičke kategorĳe4. Te logičke kategorĳe su još uvek previše udaljene od suprotstavljanja spiritual-nom, kao što se može videti i u prethod-nom poglavlju.

Ne može se govoriti o suprotstav-ljanju spiritualnom u pravom smislu te reči, jer ove logičke kategorĳe imaju krajnje ishodište u Božĳoj reči.

Pre ‘A�ar’a je takođe pisano o ptica-ma i njihovom govoru, njihovoj nostalgi-ji za Božĳim dvorom, patnji i teškoćama koje ih prate na putu do njega, kao i o onima koje na kraju stižu do svog cilja. Ibn Siina je još dva veka ranĳe napisao Risalat al-taуr (Rasprava o ptici). Posle njega i Abu Hamid al-Ghazzali, slavni teolog, piše raspravu na istu temu. Ova rasprava spada u njegova manje poznat-dela5. Mada ‘A�ar crpe građu za Mantiq al-taуr od svojih slavnih prethodnika, njegov pristup je ipak drugačĳi. Dok Ibn Sina postupa sa intelektualnom vizĳom, dozvoljavajući duhu povratak njegovoj nebeskoj porodici i dok Ghazzali tretira ovu temu prikazujući bespomoćnost i patnju onoga koji traga za istinom i kome je Božja ljubav i milost jedini spas, ‘A�ar unosi u svoje delo vrhunsko spir-itualno i mističko iskustvo sjedinjenja. Od Ghazzali’ja preuzima motiv patnje, zahvaljujući kojoj ptice na kraju ulaze u dvor Nebeskog Kralja. Međutim ‘At-tar ide i dalje od Ghazzali’ja. Prolaskom kroz najvišu inicĳalnu postaju, biva uništeno i time se uzdiže u postojanje u okviru Njegovog Bića. Tako se svakoj ptici pruža mogućnost da najpre spozna sebe samu, a zatim da spozna Sebe u okviru Njegovog Bića. Blagoslovljeni Prorok i sam kaže:

Onaj ko spozna sebe, spoznao je i Boga6

Posmatrajući Simurg-a ptice ne otkrivaju samo njegovu lepotu7, već se ogledaju u Njegovom Biću, koje je suština svih bića.

Mantiq al-taуr počinje jednom al-fom, koja je ogledalo omege spiritualnog života, jer u svom uvodnom delu sadrži opis Njegove Suštine, koji predstavlja blaženu vizĳu Simurg-ove duše, koja se javlja jednoj ptici.

O Ti nevidljivi, Čitav nemir si Ti, ali niko nema takvo lice.Duša je skrivena u telu, a Ti u duši.O Ti, tajno u tajni, o Ti dušo druge duše!Mada je Tvoje umeće skriveno u srcu i duši, Ono se ujedno manifestuje kroz njih.Vidim da si Ti manifestacĳa čitavog svemira.Pa ipak, na ovom svetu nema nĳednog tvog znaka8.

U svom raspodičnom komentaru prvog svedočenja (shanadah), „Nema boga do Allaha“ (La ilaha illa ‘Llah), ‘At-tar ne govori samo o Allahovim imeni-ma i atributima. On se ne bavi samo katafatičkim ili apofatičkim teološkim izlaganjem, već vodi ushićenog čitaoca kroz simboličan jezik spoznaje (ma’rifah), iz kojeg izbĳa usplamtela Božja Ljubav prema spoznaji jedinstva, koje u najširem smislu nĳe ništa drugo do „transcedentno jedinstvo postojanja“ (wadhat al-wujud)9, odnosno spoznaja koju je moguće ostvariti tek nakon pro-laska kroz sve teškoće kosmičkog put-ovanja i kroz vrata uništenja, i tek nakon viđenja Simurg’a, što u isti mah uništava i posvećuje.

Kroz pesme u slavu Jedinog, ‘At-tar dospeva do slavljenja Proroka kao savršenog čoveka, Logosa, koga je Bog prvo stvorio kao uzor svih svojih kasni-


jih stvorenja i zbog koga i postoji r e d o s l e d stvaranja. For-mula „La ilaha illa Llah“ sadrži misao o jedinstvu postojanja. Što se tiče drugog svedočenja islama „ M u h a m m a d u n rasul Allah“, ono ne upućuje samo na to da je Muhammad Allahov glasnik, već da sve manifestacĳe, sve pozitivno u kosmičkom poretku dolazi od Boga. Ne može se reći da je ovo drugo svedočenje slabĳa potvrda jedinstva (al-tawhid) od prvog svedočenja. Ono u stvari proizilazi iz ovog prvog ‘A�ar’ova vizĳa Si.... čini da on postane svestan da je blagoslovljeni Prorok:

Vođa noćnog uspinjanja i prvi među stvorenjima, Senka Istine i Sunce Nje-gove Suštine, Gospodar dva sveta i kralj svega postojećeg, Sunce duše i uzdanica svih bića,Njegovo svetlo je bilo zajednički cilj; Bio je praizvor svega postojećeg i nepostojećeg.Kada je Istina ugledala ovaj svetli dar, Od njegovog svetla je stvorila sebi čistu dušu, A njemu ovozemaljska stvorenja.10

Kroz poeme u slavu Boga i nje-govog Proroka, koje sadrže duboke, metafizičke istine, rađajući na taj način plodove na stablu spoznaje, ‘A�ar

kreće na putovanje ptica, odnosno put-ovanje čĳa je omega sadržana u tački alfa mističnog epa. On vraća čitaoca u carstvo zemaljskog postojanja i ropstva profanog čoveka, koji je bio upleten u prizmu strasti, vraća ga pticama, koje su zarobljene u kavez daleko od mesta u kome su živele od rođenja do tada. Ovaj uvodni deo ima za cilj da pod-seti čitaoca na to da je sama poema plod najviše vizĳe, kao i na to da je vođa, koji

Simurg, mitska ptica koja simbolizuje Boga u jednoj od velikih sufijskih alegorija.

Detalj minijature koja prikazuje zbor ptica, turkmenski stil, 899/1493.

FILOZOFĲ A I GNOZA48 No 41 • LETO 2004 49

govori pticama o svim opasnostima koje vrebaju na putu do Simurg-a, i sam ranĳ e krenuo na to putovanje, pa mu je povereno da bude predvodnik. Uvodni stihovi poeme Mantiq al-taуr, koja predstavlja jedno od najznačajnĳ ih dostignuća sufi jske poezĳ e, otkrivaju prirodu i stepen inspiracĳ e njihovog autora, omogućavajući onome ko traga za istinom da se sasvim preda tom svom poslu kako bi se uverio da taj njihov vođa nĳ e tek neki jeretički plagĳ ator, već neko ko je pre njih krenuo na putovanje do Jedinog, jedino putovanje dostojno poduhvata u ovom našem prolaznom životu.

Sadržaj ove po-eme je sam po sebi jednostavan. Ptice se sastaju da bi izabrale svoga kralja, jer ver-uju da harmoničan i srećan život i nĳ e moguć bez njega. Pupavac se podiže i predstavlja kao Salo-monov glasnik tvrdeći da ga ovaj šalje kraljici od Sabe. Po njegovom mišljenju, jedino je Simurg dostojan da bude njihov monarh. Svaka ptica nalazi neki izgovor ne bi li izbegla donošenje konačne odluke o po-lasku na put. Pupavcu polazi za rukom da im da zadovoljavajuće odgovore i da na taj način otkloni sve njihove sumnje. Tako na kraju uspeva da ih pripremi za putovanje i susret sa Simurg-om. Ptice biraju pupavca za svoga vođu, a zatim im on govori o etapama predstojećeg putovanja. Odgovorivši na sva njihova pitanja, pupavac uspešno savladava sve

teškoće. Na taj način privode krajup-ripreme za opasno putovanje. Prelaze sedam dolina kosmičke planine Qaf, na čĳ em vrhu živi Nebeski Kralj. Ovih sedam dolina vode na vrh, koji dodiruje prazninu. To su doline traženja (ta-lab), ljubavi (‘ishq), spoznaje (ma’rifat), zadovoljstva (istighna’), jedinstva (tawhid), čuđenja (haγrat), siromaštva (faqr) i uništenja (fana’).11 Ove etape putovanja su istovremeno kosmičke doline, kojima luta duša upućenog.12 Na kraju ptice stižu do Simurg-ovog

prebivališta. Najpre menjaju svoj lik, a zatim svaka ptica u Simurg-u vidi sebe, kao u ogledalu. Tride-set ptica (simurgh, na persĳ skom jeziku) vide da je Simurg sasvim drugačĳ i od njih, a u isto vreme shvataju da on nĳ e ništa drugo do Biće njihovog bića.

Polazeći na put, svaka ptica dobĳ a posebno ime, zavisno od svojih karakteris-tika, što simbolizuje različite tipove ljudi i

specifi čnu duševnu moć. U stvari svaka ptica predstavlja neki aspekt ili tenden-cĳ u ljudske duše, kao i specifi čan tip duše izveden na osnovu pitanja koja su ptice postavljale. Među pticama su pu-pavac, pastirica, papagaj, jarebica, soko, šumska veštarka, slavuj, paun, fazan, grlica, gugutka, češljugar i beli soko. Njihov opis otkriva specĳ alne spo-sobnosti i nadarenosti, a u isto vreme i njihove ograničavajuće i inhibitorne karakteristike.

neko ko je pre njih krenuo na putovanje do Jedinog, jedino putovanje dostojno poduhvata u ovom našem prolaznom

Sadržaj ove po-eme je sam po sebi jednostavan. Ptice se sastaju da bi izabrale svoga kralja, jer ver-uju da harmoničan i srećan život i nĳ e moguć bez njega. Pupavac se podiže i predstavlja kao Salo-monov glasnik tvrdeći da ga ovaj šalje kraljici od Sabe. Po njegovom mišljenju, jedino je

Na kraju ptice stižu do Simurg-ovog prebivališta. Najpre menjaju svoj lik, a zatim svaka ptica u Simurg-u vidi sebe, kao u ogledalu. Tride-set ptica (simurgh, na persĳ skom jeziku) vide da je Simurg sasvim drugačĳ i od njih, a u isto vreme shvataju da on nĳ e ništa drugo do Biće njihovog bića.

svaka ptica dobĳ a posebno ime, zavisno od svojih karakteris-tika, što simbolizuje različite tipove ljudi i

Kroz poeme u slavu Boga i njegovog Proroka, koje

sadrže duboke, metafizičke istine, rađajući na taj način plodove na stablu spoznaje, ‘Attar kreće na putovanje ptica, odnosno putovanje čija je omega sadržana u tački alfa mističnog epa.


Tako su se ptice okupile da bi se pripremile za let na kosmičku planinu (Qaf). Njihove diskusĳe predstavljaju specifičan odraz rasprava koje se vode između šejha i njegovih učenika u su-fijskim redovima, a sadrže najdublje i najsuptilnĳe opise problema i pitanja koja se tiču onih koji zaista polaze na putovanje stazom spiritualne realizacĳe. Svaka ptica govori o sebi samoj, što podseća na druga klasična islamska dela o životinjama, kao što je Rasa’il o Ikhwan al-Safa. 13

Pupavac, koji postaje vođa puta, a koji simbolizuje sufijskog šejha, mur-shid-a ili pir-a, asocira na Salomona i na dvor kraljice od Sabe. I Salomon je bio kraljev poslanik, pošto je samo jedan kraljev prĳatelj dostojan da vodi druge do Njegovog prisustva.14

Palo je samo jedno pero, a uzbuđenje i nemirzahvatiše celu zemlju.Sada se to pero čuva u državnom muzeju.Zato se i kaže„Traži znanje u Kini.“15

Ako je samo jedno pero ove ptice izazvalo da se čitav narod tako uznemiri i zapadne u stanje ekstaze, šta bi tek bilo da je taj narod video Njeno Lice! Pošto im je pupavac objasnio kako izgleda Njeno prisustvo, ptice, onako uznemirene, otpočeše pripreme za putovanje. Međutim, nĳe bilo lako sav-ladati gravitacĳsku silu duše. Vatrena duša pronalazi hiljade isprika ne bi li izbegla plamen pročišćavanja. Tako svaka ptica nastoji da nađe neki izgovor. Slavuj, simbol ljubavi pre svega prema spoljašnjoj lepoti, koja sjedinjuje16 i pleni na prvi pogled, izgovara se svo-jom zaljubljenošću u ružu. Tvrdi da sve njegove teškoće i problemi nestanu kada

je vidi. Na to mu pupavac odgovara da ruža vene, da je njena lepota kratkog veka, a oni traže večnu lepotu.

Papagaj, simbol ljubavi prema zemaljskom postojanju i njegovom produženju, tvrdi kako upravo traga za vodom života, koja će život na ovom svetu učiniti večnim. Zadovoljan je time i nema drugih ciljeva. Pupavac mu od-govara da je duša baš zato stvorena da bi na kraju bila žrtvovana Bogu. Stoga je postojanje Njegova potpuna realizacĳa i raison d’être, a otuda i Njegova najveća radost i blaženstvo.

Paun, koji je na početku bio u raju, ali je docnĳe pao na zemlju jer je po-mogao sotoni da odvrati Adama od nje-gove rajske nevinosti i perfekcĳe, traži savršenstvo nematerĳalnog raja, tvrdeći da Simurg-ova vizĳa kratkog veka. Paun podseća na mnoge ezoterike, koji rajska zadovoljstva traže u sebi, a ne u relacĳi sa Bogom, da i ne govorimo o Bogu, koji kako kaže ’A�ar, traži kuću umesto „kućnog gazde“.

Na sličan način i druge ptice pro-nalaze neki izgovor, u zavisnosti od toga koliko ih ograničava njihova vizĳa budućnosti ili neka lična pasĳa kojom su obuzete. Patka, koja čitav život provodi u kupanju i koja simbolizuje površno upražnjavanje religĳskih obreda bez zalaženja u njihov istinski smisao, ne želi da napusti omiljenu vodu. Ni jarebica, simbol bogatih ljudi, čĳa je strast dragoceni nakit, nĳe voljna da napusti svoj kamen. Bradati grifon, koji simbolizuje svetovnu, političku moć, takođe se nerado odriče svoga uticaja na ljude koji imaju dobar položaj i vlast na ovom svetu. Soko, simbol onih koji čeznu za blizinom zemaljskog kralja i svetovnom vlašću, ne želi da izgubi svoju pozicĳu miljenika dvora. Čaplja,


Zbor ptica, turkmenski stil, 899/1493. Ptice hodočaste na dvor svoga kralja Simurga. Trideset ptica, umornih od putovanja na kraju otkrivaju da su one same Simurg

(si murg na persijskom znači trideset ptica).


simbol tuge i depresĳe, ne želi da pre-kine ovo neprekidno menjanje svog fizičkog stanja, koje podseća na nemirne morske talase. Sova, simbol tvrdičluka, ne bi htela da ode iz svog usamljenog kutka, Zeba, simbol ljudske slabosti, daje izgovor da su ljudska bića isuviše jednostavna da bi mogla videti pticu Simurg. Zbog toga radĳe nikuda neće ići. Međutim, pupavac uspešno opovr-gava sve razloge, koje ptice navode, pokušavajući da izbegnu to putovanje preko kosmičkih planina do Simurg-a. Pupavac ovde podseća na spiritualnog gospodara što otklanja sve slabosti duše, koje se manifestuju u vidu prepreka na putu njegovih učenika. Pošto su saz-nale sve tajne puta koji ih očekuje i čule pupavčevo mišljenje o njihovim sumn-jama i dilemama, ptice donose konačnu odluku o putovanju.

U ovoj etapi, odnosno u dvadese-tom poglavlju poeme Mantiq al-tayr, ‘A�ar nas upoznaje sa pričom o šejhu San’an-u, i ovaj deo spada u sam vrh su-fijske literature. Najveći deo ‘A�ar’ove ode verovatno je zasnovan na ranim pričama o islamskim halifama ili dru-gim uglednicima, koji su posećivali hrišćanske manastire, najčešće smeštene na pustim mestima daleko od sveta, gde je priroda pokazala sve svoje čari.17 ‘A�ar govori o slavnom sufiji, dostoj-nom poštovanja, koji se zaljubljuje u mladu hrišćanku nakon pedeset go-dina duhovne prakse. U to vreme je već imao na stotine učenika. Spreman je da se radi ove ljubavi odrekne svoje slave, ugleda, duhovne funkcĳe, pa čak i svoje vere. Izgarajući u ljubavi prema mladoj hrišćanki, nosi pojas hrišćanskog kaluđera i pĳe vino. Čak gaji krdo svinja. Suočen je sa svim mogućim prekorima, međutim nikakva sila ovoga sveta nĳe

mogla pokolebati njegovu usplamtelu ljubav. Zato u pesmi kaže:

Proveo sam mnoge noći u asketskim vežbamaAli nĳedna ne beše sjajna kao ova.Svako ko doživi jednu ovakvu noć, Dočekaće jutro usplamteo od strasti. O Bože, kakvi su ovo znaci noćas?Da li je kucnuo čas strašnoga suda?Razum, strpljenje, umrli drug, Kakva je to ljubav, kakva je to patnja, šta je to?18

Uzalud su bili svi pokušaji učenika da vrate svoga šejha na pravi put. Na kraju, tek na intervencĳu Proroka, koji se javlja u imaginarnom svetu snova, šejh se vraća ostvarenju prvobitnog cilja, prolazi kroz obred pranja i ponovo pris-tupa islamu.

‘A�ar u ovoj priči na izuzetno slikovit način govori o snazi ljubavi, unutrašnjoj i spoljašnjoj prirodi čoveka, značaju postojanosti učenika u odanosti gospodaru, dočarava gordost koja je re-zultat vlastitog ubeđenja o religĳskom životu i mnoge druge elemente spirit-ualne staze. Nĳedna stranica persĳske književnosti nĳe tako dirljiva kao opis ljubavi ovog poštovanog sufijskog šejha prema lepoj hrišćanki.

Međutim, još jedan i ujedno najvažnĳi biser mudrosti skriva se u ovom remek-delu, a tiče se ezoterizma kao takvog. Privlačnost koju Šejh oseća prema jednoj hrišćanki jasno aludira na „ikonoklastički“ i „skandalozan“ karak-ter svega onoga što se tiče nadformalne esencĳe vis-à-vis formalnog sveta. Međutim to takođe jasno ukazuje i na prevazilaženje religĳskih međa posred-stvom ezoterizma. Ovde žena nĳe samo simbol ljubavi, već „skandalozna“ vrsta,


a kao hrišćanka predstavlja biće iz drugog verskog univerzuma. Posredst-vom ljubavne privlačnosti - koja ovde predstavlja ostvarenu spoznaju - sufi jski šejh ne prelazi samo iz sveta formi u svet suštine, već prevazilazi verske međe. Ova originalna ‘A� ar’ova priča nĳ e samo vrhunski pesnički pristup temi ljubavi, koja privlači, prožima i menja, već iz nje izvire jaka potvrda uloge ezoterizma u eventualnom prelasku granica verskih univerzuma. Čini se eventualnom prelasku granica verskih univerzuma. Čini se eventualnom prelasku granica verskih

da ‘A� ar nastoji da klasičnim jezikom sufi jske poezĳ e ob-jasni da je istinski ekumenizam u suštini ezoterične prirode i da jedino posred-stvom ezoterizma čovek može prodreti u smisao drugih for-malnih univerzuma.19

Nakon dugotra-jnih priprema, ptice konačno u ovom delu epa kreću prema Simurg-u. Birajući pu-pavca za gospodara, ptice su zadovoljile svoju potrebu da imaju vođu. Dale su obećanje da će se povinovati njegovim uputstvima. Dolina ispred njih na prvi pogled izaziva u njima duboku boja-zan. Iznenađene su što na stazi osim njih nema drugih ptica. Pupavac im objašnjava da Njegovo Visočanstvo Kralj nastoji da spreči da mu se bilo ko približi. Onaj ko traga za istinom, mora biti osposobljen za to, a takvih je uvek malo.

Pupavac izlaže sve teškoće tog putovanja. Na pitanje zašto je uvek i u svemu potreban, pupavac navodi stari

razlog o nužnosti proroka i spiritual-nog vođe, koji ga u stvari zastupa na ezoteričnom planu. kao što Bog bira Proroka, i spiritualni autoritet, šejh, bira se odozgo. bez blagoslova Proro-kovog autoriteta, koji je zauzet ljudskim utelovljenjem samog Logosa, nĳ edna inicĳ alna funkcĳ a ni spiritualni autoritet neke autentnične vrste nisu mogući.

Druga ptica se žali pupavcu na teškoće sa kojima se moraju suočiti na

tom putu i na to što je ostvarenje cilja neiz-vesno. Ovaj odgovara da ih iza cilja čeka is-tina, pa se stoga isplati čak i život izgubiti na ovoj stazi. Što se tiče čak i život izgubiti na ovoj stazi. Što se tiče čak i život izgubiti na

teškoća koje će se poja-viti na njihovom putu, većina ptica dolazi do zaključka da se koreni duše nalaze duboko u stvaralačkom svetu raznovrsnosti i da je čovek, kao i druga bića isuviše zastranio u svojoj rasejanosti, da bi mogao usred-srediti svoj um i dušu

na Tvorca. Stideći se počinjenih greha, jedna

ptica tvrdi da je beskrajno zahvalna Bogu na njegovoj milosti. Pokušava da objasni pupavcu svoju manu, odnosno sklonost stalnoj promeni stanja i raspoloženja. Pupavac tvrdi da se kroz spiritualnu praksu ova slabost postepeno može ot-kloniti. Jedna druga ptica iznosi svoju zabrinutost zbog zamki u koje može upasti usplamtela duša. Dobĳ a odgovor da duša zaljubljenog na kraju ionako mora biti osvojena. Treća ptica se plaši đavola kao iskušenja, na šta joj pupavac

eventualnom prelasku granica verskih univerzuma. Čini se eventualnom prelasku granica verskih univerzuma. Čini se eventualnom prelasku granica verskih

da ‘A� ar nastoji da klasičnim jezikom sufi jske poezĳ e ob-jasni da je istinski ekumenizam u suštini ezoterične prirode i da jedino posred-stvom ezoterizma čovek može prodreti u smisao drugih for-

19

Nakon dugotra-jnih priprema, ptice konačno u ovom delu epa kreću prema Simurg-u. Birajući pu-pavca za gospodara, ptice su zadovoljile

teškoće sa kojima se moraju suočiti na tom putu i na to što je ostvarenje cilja neiz-vesno. Ovaj odgovara da ih iza cilja čeka is-tina, pa se stoga isplati čak i život izgubiti na ovoj stazi. Što se tiče čak i život izgubiti na ovoj stazi. Što se tiče čak i život izgubiti na

teškoća koje će se poja-viti na njihovom putu, većina ptica dolazi do zaključka da se koreni duše nalaze duboko u stvaralačkom svetu raznovrsnosti i da je čovek, kao i druga bića isuviše zastranio u svojoj rasejanosti, da bi mogao usred-srediti svoj um i dušu

Neverovatnim pesničkim umećem ukomponovanim

sa najvišim etapama spiri-tualne realizacije, Attar je izuzetno lepo naslikao kraj-nji cilj ljudskog postojanja, koji je moguće ostvariti jedi-no posredstvom putovanja ptičje duše na vrh kosmičke

planine i preko nje.


odgovara da je đavo onoliko moćan koliko je čovek privržen svetovnosti. Neprĳatelj je već jednom ovladao ovim svetom. Pupavac takođe tvrdi da je odanost vladajućim porodicama i njiho-vom dvoru prepreka na putu do istine., Slično je i sa ljubavlju prema spoljašnjim formama, koje su kratkog veka. Jedino je lepota Nevidljivog vredna ljubavi. Pupavac, simbol duhovnog vođe, na sličan način vešto odgovara pticama na druga važna pitanja koja se tiču teškoća s kojima se suočavaju svi oni koji su nezadovoljni sobom, mestom na kojem se nalaze i svojom potrebom da traže i nađu. Odgovarajući na ptičja pitanja, pupavac asocira na sufijskog šejha i nje-gove učenike.

Na kraju pupavac nabraja sedam dolina koje treba preći, opisujući svaku od njih. Polazi od doline traženja, (wadi-γi talab) a zaveštana dolinom uništenja (wadi-γi fana‘) koja vodi do održanja postojanja u Bogu (baq’a):

Malo po malo i oslobodićeš se svega što je suvišno.Onda počni spiritualno povlačenje.Kada tvoje unutrašnje biće postane nesebičnoPrevazićićeš dobro i zlo i postaćeš miljenik BogaDostojan uništenja.20

Pošto su čule opis ovih sedam dolina, ptice lete u prvu dolinu na sud-bonosno putovanje. Godinama lete nad usponima i ponorima kosmičke planine. mnoge su izgubile život; neke su se zadržale u jednoj od srednjih postaja. Od velikog broja ptica koje su krenule na put, samo nekoliko stiže do Simurg-a. Mnoge su bile pozvane, ali je samo nekoliko odabrano. Evo šta biva sa tih

nekoliko ptica koje su stigle do Njego-vog Veličanstva:

Posmatrale su Ga, mada tome nisu dorasle,Ne znajući kako u stvari izgleda, Ne primećujući, ne rasuđujući i ne shvatajući. Sevnu samo jedna iskra iz Njegovog Savršenog Bića.I stotinu svetova nastade u trenu.Stotinu hiljada sunca, Stotinu hiljada meseca i zvezda, čak i više.Gledaju ih čudeći se, Dok se oni kao atomi grupišu u igri.21

Pred Njegovim Veličanstvom ptice počinju da drhte i gube nadu u svoju sposobnost da Kralja gledaju u lice. Glasnik sa Kraljevog dvora nastoji da ih odvrati od daljeg puta tvrdeći da će se od svetla Njegovog Veličanstva pretvor-iti u pepeo. Međutim, ptice ne odustaju od svoga cilja da bar trideset od njih hiljadu stigne do cilja. zato produžavaju putovanje. Zapravo ptice bi iznad svega volele da poput noćnog leptira ulete u svetlo Njegovog Veličanstva. Ovde se upoznaju sa pričom o Jusufu iz Ple-menitog Kur’ana i na taj način postaju svesne činjenice da je njihovo nebesko Biće zapalo ropstva zbog izdaje, kao što se desilo i Jusifovoj braći. Da li će ikada ptice u Jusufu prepoznati kralja? Da li će on ikada priznati da je to što u stvari jeste?

Sama borba za ostvarenje ciljeva koje su ptice sebi postavile utiče na to da se one transformišu sve dok, iznenada, kroz njihovo biće ne počne realizacĳa Njegovog Bića. Trideset ptica (si murgh) realizuje se kroz pticu Simurg.

U tom trenutku, u odrazu svoga lica, Simurg (trideset ptica) ugleda lice večnog Simurg-a. Shvataju da Simurg


nĳe ništa drugo do ovih Si-murgh. Zavrti im se u glavi od zaprepašćenja. Si-murgh (trideset ptica) ogleda se u Njemu, a Simurg u svima njima. Po-gledaju Simurg-a i vide Simurg-a, po-gledaju sebe i opet vide Simurg-a. Tada pogledaju odjednom u oba pravca i vide da su Simurg i Simurg (trideset ptica) jedno te isto. Postoje dva Simurg-a, a u stvari jedan: da, samo jedan, a ipak nĳe jedan. Ovaj je onaj, a onaj ovaj. Ovo nikome u čitavom svemiru nĳe bilo jas-no. Čudili su se kako je to moguće i tako ostali na stupnju površne meditacĳe.

Kako im ništa nĳe jasno, postavljaju pitanja Simurg-u, ali ne koristeći govor. Preklinju ga da im otkrĳe veliku Mis-terĳu ne bi li rešili zagonetku „svoje“ i „njegove“ suštine. Takođe ne koristeći govor, Njegovo Veličanstvo ovako odgo-vara: Moje sjajno Veličanstvo je u stvari jedno veliko Ogledalo. Onaj ko dolazi ogleda se u tom ogledalu: i vidi sebe celog, telo i dušu, dušu i telo. Otkako ste se pojavile kao Si-murgh ( trideset ptica) vas trideset (si) se ogleda u tom ogleda-lu. Ako dođe četrdeset ili pedeset ptica, i pred njima će se skinuti veo. Ako dođe bezbroj ptica, opet ćete videti sebe i svo-ja bića u ogledalu... Daleko sam, suviše daleko od Simurg-a (trideset ptica), jer sam ja glavni i večni Simurg. Stoga čak i ako vas moja svetlost proguta, ponovo možete naći svoje biće u meni...22

Izgoreti u Simurg-ovoj svetlosti znači ne znati da li sam ja ti ili si ti ja.Kad sam se izgubio u Tebi, nestalo je tog dualiteta.23

Ali, ovo je nedostižno sve dok čovek nastoji da sebe uništi pomoću realizacĳe svoga Bića.Nestani da tvoje biće nađe svoje mesto;

Jer, sve dok je tebe, biće neće moći da se ustanovi u Tebi!24

Neverovatnim pesničkim umećem ukomponovanim sa najvišim etapama spiritualne realizacĳe, A�ar je izuzetno lepo naslikao krajnji cilj ljudskog posto-janja, koji je moguće ostvariti jedino posredstvom putovanja ptičje duše na vrh kosmičke planine i preko nje. Pr-vobitnu vizĳu tog cilja bilo je moguće stvoriti pomoću jednog dela sa svetom inspiracĳom kao što je ova ‘A�ar’ova poema. Mantiq al-tayr, delo sufijskog mudraca iz Nišapura, gnostičara i umet-nika, pripada islamskoj umetnosti. Kao i druga remek-dela tradicionalne litera-ture – i umetnosti uopšte – i ova poema ima alhemĳsko dejstvo na dušu, koje bar na trenutak, pomera ograničene međe zemaljske egzistencĳe. Preveo Predrag Kiš

Napomene

1 Vidi B. Forouzanfar: Sharh-i ahwal wa naqd wa tahlil-i athar-i Shaγkh Farid al-Din Muhammad-i ‘At-tar-i Naγshaburi, Teheran, 1340. sunčeve godine, (po Hidžri), str. 313. Ova izvrsna ‘A�ar’ova studĳa sadrži detaljnu analizu dela Mantiq al taγr (313-394).

O životu i delima ovog sufijskog šejha (VI/XII vek) takođe pogledaj u S. Naficγ: Justuju dar ahwal wa atar-i Farid al-Din A�ar-i Naγshapuri, Teheran. 1320. sunčeve godine (po Hidžri); H. Ri�er, Philologika X. Der Islam, knjiga 25. 1393. str. 134-173; H. Ri�er, Das Meer der Seele, Lajden, 1955; i Colloquio Italo-Irani-anio sul Poeta Mistico Fariduddin ‘A�ar, Academia Nazionale dei Lincei, Rome, 1978.

2 Veština u kojoj se Salomon usavršava u okviru su-fijskog umeća ovladavanja jezikom implicira moć prodiranja u smisao stranih formi, kao i sposobnost spoznavanja smisla spiritualnih stanja, i postaja kroz koje iskušenik mora proći.

3 Mantiq al-taγr, priredio M.J. Mashkur, Teheran, 1337. sunčeve godine (po Hidžri), str. 316. Mi smo uradili prevod ovog A�ar’ovog poglavlja, uz napo-menu da postoje razlike u formulacĳi nekih izraza. Odsada, sve primedbe u vezi s ovim delom, odnosiće se na ovo izdanje, koje u naučnim krugovima važi za najbolje. Što se tiče prevoda Mantiw altaγr na evropske jezike, vidi M.Garcia de Tassγ, Mantic Ut-tair, ou Le Langages des oiseaux, Pariz, 1863; Edward


Fitzgerald: Bird Parliament, 1889, preštampano u Fitzgerald, Selected Works, London, 1962; G.M. Abid Shaikh: Translation of Mantik ut-tair, Ahmedabad, 1911; The Conference of the Birds, prevod R. Masani, Mangalore, 1924; The Conference of the Birds, pre-vod Garcia de Tassγ’s French

S. C. No�, London, 1954; i The Conference of the Birds, preveo i napisao predgovor A�han Darbani i Dick Davies, Harmondsworth, 1984.

4 Na persĳskom, kao i na arapskom jeziku, reč „man-tiq“ znači logika ili značenje, dok „nutq“ od istog korena znači govor. U islamskoj misli, kao što je već pomenuto, logika predstavlja prvi korak na putu do mudrosti, mada je još uvek daleko od suprotstavljan-ja spiritualnom, i tretira se sa mnogo govornih slika. Uzmimo za primer Suhrawardi’jevo delo Hikmat al-Ishraq, pa čak i delo najpoznatĳeg peripatetičara, Ibn Sina’e, Mantiq al-mashriqiууin. Vidi H. Corbin: Avi-cenna and the Visionary Recital, prevod W. R. Trask, New York, 1960; Corbin: En Islam iranien, knjiga II; Cosmological Doctrines, III deo.

Što se tiče logike i ostvarene spoznaje, koje su dostupne jedino uz pomoć intelekta u njegovom originalnom i nesavremenom smislu, vidi F. Shuon: Logic and Transcendence; Shuon: From the Divine to the Human, prevod G. Polit i D. Lambert, blooming-ton (Indĳa) 1982; Nast: Knowlege and the Sacred.

5 U ovim studĳama vidi Corbin: Avicenna..., str. 193 i dalje. Al-Ghazzali’jev brat, slavni sufija Ahmad al-Ghazzali, takođe je napisao o pticama jednu raspravu izuzetne literarne vrednosti, koja u stvari predstavlja preradu dela njegovog brata (Arabic work).

6 „Man ‘arafa nafsah faqad ‘arafa rabbah.“ Prethodni hadith ima mnogo značenja. Najdublje značenje se odnosi na cilj i svrhu ‘A�ar’ovog epa.

7 Iako savremeni perskĳski nema rod, reč Simurg upućuje na ženski rod, jer je prvi Simurg-ov avesti-jski predak, saena meregha pripadao ženskom rodu. Drugo, i arapski termin za simurgh (al-‘anq’a) je ženskog roda;

Konačno, po A�ar’ovom shvatanju Simurg u najširem smislu upućuje na Božĳe Biće (al-Dhat), koje u sufijskoj literaturi odgovara terminu Draga. Osim toga, i sama reč „al-dhat“ je ženskog roda u arapskom jeziku, što je odraz metafizičke istine po kojoj unutrašnja dimenzĳa Boga, koji se identifikuje sa Lepotom i Beskrajem, predstavlja prototip ženske prirode, pa stoga Simurg u najširem smislu pripada ženskom rodu. Međutim, u nastojanju da ostanemo dosledni originalu, kada ‘A�ar pomoću rečishah aludira na Simurg-a, umesto termina kraljica upotre-bljen je termin kralj, a umesto ona on.

8 Mantiq al-taуr, str. 6.9 Mnogobrojne zablude koje se tiču značenja „wah-

dat alwujud“ nose indirektnu potvrdu ezoteričke prirode datog principa. „ Wahdat al-wujud“ nĳe ništa drugo do jedinstvo (al-tawhid) u njegovom najširem smislu. Međutim, ovo shvatanje nĳe bilo dostupno ni filološkoj ekspertizi, ni najpreciznĳim intencĳama, kao ni oštroumnom, analitičkom oruđu razuma. Kao što je Rumi rekao, čoveku bi bio potre-ban ronilac koji može da roni u velike morske dubine

da bi mu sa morskog dna doneo biser. Samo je srce kadro da shvati smisao ovog principa „Wahdat al-wujud“, a da pri tome ne negira transcedentnost Boga niti tvrdi da je Bog nezavisan od svega zbog postavke koja glasi „Šta je ono što nĳe Bog“ (ma siwa ‘Llah), koja u stvari predstavlja skrivenu formu polit-eizma. O značenju „wahdat al-wujud“ i njegovoj ra-zlici od politeizma, kako se on obično shvata, vidi T. Burckardt: An Introduction to Sofi Doctrine, preveo D.M. Matheson, Wellingborough, 1976, str. 28-30.

10 Mantiq al-taуr, str.18-1911 Ibid, str. 227-291. Simurg u stvari simbolizuje Božĳe

Biće koje vlada ovim svetom, a istovremeno i Boga kao Tvorca svega postojećeg i izvora svih mani-festacĳa. Tačka na vrhu planine Qaf predstavlja besk-rajno nebesko prostranstvo, a ujedno izvor života na kosmičkoj planini. Osim toga, to je tačka na kojoj se sureću dva poretka, stvoren i nestvoren. Odatle, iz Simurg-ovog prebivališta, uspostavlja se veza sa Logosom i Intelektom, koji mogu biti stvoreni i nest-voreni, zavisno od toga kako je predviđeno.

12 O sufijskim stanjima i postâjama vid S.H. Nasr: Sufi Essaγs, London, 1972, V poglavlje; o gnostičkoj podeli unutrašnjosti kosmosa vidi Nasr: An Intro-duction to the Islamic Cosmological Doctrines, XV poglavlje.

13 Vidi Ikhwan al-Safa’: Dispute between Man and the Animals, preveo na engl. jezik J. Pla�s, London, 1869; i L. Goodman: The Case of the Animals versus Man Before the King of the Jinn, Boston, 1980.

14 ‘ A�ar još jednom dokazuje večnu istinu, koja je često potiskivana u drugi plan, po kojoj jedino ljudsko utelovljenje Logosa, Prorok, mada se on drugačĳe shvata u različitim religĳama, može povesti čoveka do Boga. Nema autentične i potpune spiritualne realizacĳe bez tradicĳe. Poslanička pozadina je ospo-sobila pupavca da vodi ptice do Kralja.

15 U vezi sa čuvenim hadith-om.16 U stvari, svaka lepota predstavlja unutrašnje deljenje

i oslobađanje samo ako posmatrač shvata sve oblike lepote kao odraz Njegovog lika.

17 Vidi Forouzanfar, citat, str. 320, pa nadalje. tačnĳe, Forouzanfar dovodi u vezu A�ar’ovu priču o Šejhu San’an-u sa jednom sličnom pričom na persĳskom jeziku, koja se nalazi u jednom rukopisu Aγa So-phia-e, br. 2910, u raspravi pod naslovom Tuhfat al-muluk, koja se pripisuje Abu Hamid Muhammad al-Ghazzali-ju.

18 Matniq al-taγr, str. 85. pa nadalje19 O ovoj fundamentalnoj i za ovu raspravu prikladnoj

temi vidi F. Schuon: Esoterism as Principle and as Way, i l’Islam/Christianisme-Visions d’Oecumenisme esoterique, Milano, 1981

20 Mantiq al-taγr, str. 28421 Ibid, str. 293.22 Corbin: Avicenna..., str. 201-202.23 Mantiq al-taуr, str. 267.24 Ibid, str. 304.


UVOD

Hvaljen neka je Gospodar svih svetova!

Prestolje Svoje na vodi On je postavio,sva zemaljska stvorenja On je stvorio,Zemlju načini ovisnom, nebesima podari vla-davinu;Nebesa učini pokretnim, a Zemlju u prividnom mirovanju! Nebeski svod poput šatora iznad Zemlje postavii bez stubova koji bih podržavali!U šest dana sedam planeta stvori,sa dva slova devet kupola nebeskih sačini.U samom praiskonu dao je svetlost zvezdamada bi noćima igrale svetlosnu igru po nebe-sima!Telo je obdario raznim moćima,a slobodnu pticu duše zarobi u grudima!

Kao znak pokornosti, more od vode sazda,a planinske vrhove zaledi strahom nadahnutim od Njega!

Čak i postelju mora On u prašinu pretvara,od morskog kamenja rubine, a od krvi mošus stvara!Vrhove oštre, ponosite, podari planinamada bdĳu, poput oštre sablje, nad prostranim dolinama!Ponekad On pregršt ruža vadi iz lica plamena,ponekad postavi mostove iznad vodenih naličja!

Svom neprĳatelju sićušnog komarca je poslaote je ovaj od njegovog uboda četiristo godina patio!U mudrosti svojoj paucima dade da pletu mreže tanane,i njima da najuzvišenĳe od svih ljudi zaštite!Mravu je pojas stegao da jednoj dlaci sliči,

a ipak u društvu mudrog Sulejmana on može da se diči!Podari mu halje crne, halje Abasida,i ogrtač od brokata dostojn pauna!

Primetivši poderinu na sedžadi prirode,podari joj dodir Božanstvene zakrpe!Sablju nakapa bojom tulipana,postelju lotosima od vodenih maglina sazda!Postelju zemlje krvlju natopi,potom iz nje korale i rubine izvadi!Sunce danju, a obnoć Mesec zemaljsku prašinu slavi;svo kretanje njihovo je samo odraz ljubavi!Uzvišeni Gospodar je svetlost danu podario,a noć tamnu u njeneo crnilo obavio!Papagaju zlatnu ogrlicu darovao,a pupavca vesnikom puta učinio!

Svod nebeski je kao ptica koja letu po emru Al-lahakucajuć’ svojom glavom, kao čekićem, na vrata Njegova.Allah je nebesa sačinio u pokretu,noć i dan se neprestano smenjuju.Jednim dahom u ilovaču, čoveka je stvorio,od malo vodene pare svet je sazdao!Ponekad on putniku daje psa za vodiča,a ponekad nam i obična mačka o tajnama puta priča.Psa je čovekovim prĳateljem učinioda bi i onaj lavljeg srca poniznost od njega zadobio.

Ponekad On i običnom štapu snagu Sulejman-ovu podari,a ponekad i običnog mrava darom govora ob-dari!Štap lako u otrovnicu pretvara,i tim istim štapom nevernike potapa!Zvezde sjajne učvrsti On na nebesima,

Govor ptica

Feriduddin ‘A�ar


i nakon što im svetlost zgasne, tu ih još održava.Ponos Mesecu, Sunčevom vatrom ukroti,u njoj on izgara, u njoj mora nestati!Iz stene je kamilu izveo, zlatnom teletu glas podari!U zimu sneg posrebri, u jesen lišće pozlati!

Lišćem On trn sakrĳ e, bojom krvi ga oblĳ e!Jasminu darova četiri latice, a tulipanu crvene saruke!Narcisovom čelu zlatnu krunu dadete biserne kapi rose posu u njegovo svetište!U misli o Stvoritelju pamet stane, razum se gubi,zbog Njega se nebo okreće, zbog Njega Zemlja drhti!Od ribljih leđa pa sve do sjajnog Mesecao Njegovom postojanju svedoči svaka čestica!Dubine zemaljske i nebeske visinecelom svojom snagom Njemu se dive.Vetar, zemlju, vatru i krv On sačini,u njima On tajne svoje obznani.

Uz pomoć malo vode ilovaču uobliči;četrdeseto jutro udahnu joj dušu i tako ona oživi.Potom mu podari razum da razlikuje stvari,zatim znanje da bu znao rasuđivati.Ali, nakon što čovek ove moći zadobi,nemoć svoju prizna i čuđenje ga obavi.On u čudu, a telo mu zauzetoonim što je beskorisno, prolazno i nestalno.I prĳ atelji i dušmani Njegovi na kraju moraju glave pognuti,nemoćni, u okovima kojim nas On u mudrosti svojoj zarobi.Mudrost Njegova beskrajno je začudna,On nas okiva, a ipak stalno bdĳ e nad nama.

Planinama, kao ekserima, još od praiskona Zemlju pričvrsti,i lice zemaljsko On umiva vodama mora.Zemlju postavi na leđa bika, bika na leđa ribi,a ribu ostavi u zraku, da u njemu lebdi!Ali, na čemu je zrak utemeljen ako ne na praz-nini?

Dakle, sve ovo je ništa, ništa zistinu ne postoji!Divi se, onda, svemu što tvoj Gospodar daje,mada On sam tome važnost nikakvu ne pri-daje.

Onaj koji vidi da ne postoji ništa osim Njegove bitizna isto tako, da osim Njega ničega nema niti može biti.Njegov Arš je na vodi, a svet na zraku počiva,no mani se ti i vode i zraka, znaj: sve je u Al-laha!

Arš Njegov i svet ovaj samo su amajlĳ e,znaj: sve je u Njegovoj ruci, sve ima prividno postojanje.Sav svet vidljivi i onaj skriveni,samo Njemu pripada, u Njemu se sve gubi!Osim Njega - ništa nĳ e, niko Ga ne vidi!Slepe su oči, mada je svet okupan sunčevom svetlošću!Ako bi Mu ugledao i najmanji deo, pamet bi izgubio,a ako bi Ga potpuno video, sebe bi izgubio!Svi oni svesni neznanja i nemoći svojeu poniznosti spram Njega ovako govore:“O Ti, koji nisi viđen, a ipak obznanjuješ Svoje postojanje,samo Ti si postojeći, nema ništa osim Tebe!”

Duša je skrivena u telu, a Ti si u duši skriven,O, Sakriveni u skrivenom, o Dušo duše!Ti si dalje od svega, a svaka stvar se ogleda u Tebi,a Ti, o Neuporedivi, ogledaš se u svakoj stvari!I budući da je boravište Tvoje čuvarima okruženo,O, Najuzvišenĳ i, kako da Ti se primaknemo!?Ni razum ni um pristupa nemaju Tvojoj suštini,bit Tvoju ne poznaje niko, o Sakriveni!

O, Ti što si riznica skrivena,ipak si se obznanio unutar insana!Ljudski duh je nemoćan na tragu Tvoga posto-janja,i poslanici se gube u prašini puta Tvoga!


I mada je duši data mogućnost da Tvoje posto-janje otkrĳe,da li ću ikada pronaći put do Tvoje suštine?Zato što si Večan i Savršen u Svome posto-janju,trajno si Ti svet ceo izbezumio!

O, Ti što si izvan i unutar duše,i jesi i nisi sve što o Tebi govore!Na dvoru Tvome razum se zbuni, gubi nit voodiljukoja bi ga usmeriti ka Tvome putu morala.Ja jasno vidim čitav svemir u Tebi,a ipak u ovom svetu Tebe ne vidim.Na svemu je Tvoj otisak, ali nigde ga nema;ostavio si samo za Se tajnu Svoga postojanja!Ma koliko očĳu da nebeski svod ima,ne vidi ni atom prašine koji vodi do puta Tvoga.

Ni zemlja tu prašinu nĳe primetila,mada je, u blu, njome glavu svoju zasula!Iz ljubavi prema Tebi i Sunce je pamet na-pustilate svake večeri o zemlju ono glavu svoju raz-bĳa!I Mesec se pusti raspada zbot Tvoje ljubavi;diveć’ Ti se on se puni pa potom svest izgubi!Mora dignu svoje talase večno slaveći Te,ali halje im se pokvase, a usne od nemoći osuše!Na putu do Tebe planine zaostanu u nemoći,zaglibljene poput slamki sena u vlažnoj zemlji!Zbog ljubavi Tvoje vatra se rasplamsalai visoko vinula na plamenu Tvojih stopala!Bez Tebe vetar nema ni nogu ni glave;pa merka zrak ko na dlanu malo prašine.Dok je god srce svih voda bilo vodeno,u zaleđu ljubavi Tvoje ono je ostalo.Poput prašine puta i ja kopnim pred vratima Tvojim;glava mi je zasuta pepelom, telo u prašini.

I šta još reći o Tebi, koji Se ne daš opisati?I kako da Te opišem kada si Onaj Neznani?

O, srce, ako želiš da dosegneš početak ra-zumevanja,moraš se uputiti duhovnim stazama znanja.

No na tom putu ne zveraj unaokolo,put je pun opasnosti, kroči oprezno!Osmotri dobro one koji su do Njega stigli;na putu su se uzajamno podupirali.Za svaki atom tu postoje druga vrata,iza svakog atoma otkriva se put do Njega.A šta si to ti razumeo da bi se tim putem za-putioi da bi jednom pred vrata Njegova stigao?Da bi spoznali sebe, morate umreti stotinu puta;sobom nećete Njega spoznati, već samo Nje-govim očima!Put do Sebe samo On sam otvara;ljudska mudrost tu nema pristupa.Znanje o Njemu nĳe na usnama govornika;znanje i neznanje su ovde bez dobitka.Znanje i neznanje su ovde isti jer to Biće se ne može objasniti ni’ opisati.Mišljenja ljudi o Njemu su samo proizvod mašte;nećete izvući zaključak iz onoga što oni govore.Bilo to dobro ili bilo to loše,samo je proizvod pameti njihove.

Allah je iznad znanja i bilo kakvih dokaza,ničim se ne može obuhvatiti veličanstvenost Njegova!Od traga Njegovog nisu ništa našli;do Njega nema drugog puta osim Predanosti!Svaki čovek, hteo-ne hteo, nema druge mogućnosti,svako Uzvišenog Gospodara na kraju mora priznati!Bića stvorena od atoma oba svetanisu drugo do li tvoja nagađanja.Sve što ti znaš bez Njegaproizišlo je samo iz tvojih maštarĳa.Reči su nesavršene i ne mogu doseći Njegove visine;pa kako onda duša jadna do Njega da se vine?Razum ne može ni razmišljati o Njegovom zatu*,duša je tu neutešna, srce okupano svojom krvlju.O, ti koji ceniš istinu, u ovom ne traži nikakvu poredbu;


biće Njegovo, kome nema ravnog, opovrgava to potpuno!Slava Njegova pokorila je i razum i dušu,oboje su izgubljeni u teškom zaprepašćenju!Pa ni verovesnici ni poslanici Nisu Ga mogli razumetite su glava pognutih u prašinu, ponizno govo-rili:“Nismo Te spoznali onako kako Ti dolikuje,nismo Te spoznali Onakvim kakva jesi!”

I ko sam je, na kraju krajeva,da laskam sebi da poznajem Njega?Milošću Njegovom spoznaju Ga oni koji Ga traže,budući da samo On postoji, ljubav se samo Njemu daje.More kipi neprestano Njega slaveći,ali ti to ne razumeš i boraviš u stalnoj neizves-nosti.Onaj koji u ovom moru ne uspe pronaći suštinu,svoje biće gubi i nalazi samo prazninu.Ne govori ništa o tom Biću ako ti se samo ne pokaže;mada je On iznad svih znakova, o Njemu ne postoji objašnjenje.Niko Ga ne poznaje, niti je iko trag Njegov našao,stoga iščezni pred Njime, u tome je savršenstvo.Izgubi se u Njemu da bi u tu tajnu pronikao;sve ostalo je magla, isprazno i suvišno.Od dvojnosti beži, uđi u jedinstvo,imaj jedno srce, jednu kiblu, Lice jedno!

O, neuki sine Božanskog halife na zemlji, prvog čoveka,nastoji da stekneš duhovno znanje svoga oca!Sva bića koja Gospodar stvori iz ničegaiz zahvalnosti su Mu na sedždu padati morala!Kada On, Veličanstveni, stvori Adema,ispred njega ukloni zastor od hiljadu velova!Reče: “O, Ademe, budi more dobrote!Sva stvorenja Mi sedždu čine, neka je sad tebi učine!”

Onaj koji ne htede učiniti od meleka bi unižen u šejtana;tada bi proklet i bĳahu mu uskraćene tajne znanja.Lice njegovo pocrne te on reče Uzvišenom Gos-podaru:“Ne napuštaj me, o Ti koji poseduješ svu slo-bodu!”Reče On: “Proketniče, znaj da je Adem moj poslanik i gospodar prirode,danas padaj pred njim ničice, a sutra dobru njegovomnadaj se!”Kada ruh bi spojen sa telom, on deo svega i tad ostade;deo postade, a celina ostade, tako divno čudo još niko ne vide!Mi ne znami, nit’ razumemo ni deo naše duše;o tome nema bolje reči od tišine.Mnogi poznaju površinu mora, al’ mu ne znaju dubine;ovaj svet je samo amajlĳa pokrivena Njime.Blago ćete pronaći kad amajlĳa nestane,duša će se otkriti kada se telo smiri i prevaziđe.Ali i duša tvoja je tek nova amajlĳa, nova tajna dublje suštine;zato sledi put na koji ću ti ukazati, al’ ne pitaj za objašnjenje.Za ovu bolest leka ne traži, mnogi nestaše u tome morubez dna,mnogi zalutaše u njegovim dubinama, ne osta od njih nispomena.U tom širokom moru ovaj svet je samo atom, a atom svetjedan,i niko ne zna šta je tu vrednĳe, dragulj il’ kamičak običan.Stavili smo na kocku život, razum, dušu i veru,ne bismo li shvatili bit jednom atomu.Zato, čvrsto zaveži usne svoje, ne traži ni du-njaluk niBožansko prestolje;


pitaj koga hoćeš, al’ niko ne poznaje ni bit jedne čestice!

Nebesa su samo izvrnuta kupola bez istinske postojanosti;ona u isto vreme miruju i mogu se kretati!Lako se izgubiti u razmišljanju o toj misterĳ i;to je zastor preko zastora, tajna u tajni!I šta je za takvu jednu Tajnu plavi svod nebesa,kojima se glava okreće i neprestano gube sto-pala?Možeš li proniknuti šta je iza tog zastora,o, ti što godinama, bez glave i tela, bespomoćno kružiš oko tih Vrata?Kad ni nebesa ne poznaju tajnu, zastorom skrivenu,zar ona može biti otkrivena jednom slabašnom stvorenju?Svet očajan i zbunjen nema drugog puta do čuđenja,jer to je stvar bez sredine, bez početka i kraja.Mi smo samo kao fi gure na zidu naslikane,i sve što možemo je da iz očaja sebi grizemo ruke!

Seti se onih koji su pre nas hodili Stazama Duha,nađoše li išta drugo doli nemoći i čuđenja?Gle šta se dogodilo Ademu i koliko je godina proveou tugovanju!Razmišljaj o Nuhu i koliko je morao propatiti odnepravednih ruku!A šta je sa Ibrahimom koji je bio pun ljubavi prema Gospodaru?Izložen je bio mukama i potom bačen u vatru!Seti se Ismaila koji je trebalo da bude žrtvovan na putu Božanske ljubavi,seti se Jakuba koji lĳ ući suze za sinom oslepi!Seti se Jusufa koji nĳ e bio zaboravljen ni u moćini u ropstvu,postojan ostade i u tamnici i u bunaru!Potom se priseti, na zemlju prostrtog, strpljivog Ejuba;

trebao je postati hrana vukovima i crvima!Seti se Junusa koji zaluta od Pravoga puta;u riblju utrobu pade sa svetlog Meseca!Prati Musaa od njegovog rođenja, u bešici drvenoj;sanduk mu beše kašika, a staratelj Faraon!Seti se Davuda koji je sebi pancir ispleo;pogled je njegov, plamenim uzdasima srca, gvožđe poput voska topio!Seti se Sulejmana čĳ i prsten jedan džin ukrade!Seti se Zekerĳ aha u naručju ljubavi Božanske!Zanet tom ljubavlju on ni reči ne izgovoridok su mu glavu od tela rastavljali!A šta je tek sa Jahjom prezrenim od ljudi,čĳ u su glavu na tacni nosili?Razmišljaj u čudu o Isau, seti sekako od ruku jehudĳ a on spašen beše!I najzad, seti se koliko je propatio Muhammed, najveći od poslanika,od nepravednih ruku mušrika!Pa zar smatraš da je leko doseć’ znanje o suštini?To ništa manje nĳ e nego li umreti za sve ove stvari!I šta još reći kad više nema šta da se kaže,i nĳ edne ruže na grmu ne ostade?O, mudrosti! Nisi više od balava deteta;pamet, čak i onih starih, lako na putu zaluta!A kako ću onda ja doći do suštine?A ako stignem, hoću l’ proći kroz vrata Istine?O, Uzvišeni Stvoritelju, dušu moju oživi;vernici i nevernici su svejedno ogrezli u krvi!Glava moja se okreće poput plavih nebesa;ja nisam bez nade, ali nemam više strpljenja!O ahbabi moji!Želeo bih dan i noć ove reči ponavljati.Tako da čežnju za Istinom ne izgugbite,I večno u potrazi za Njime živite!

Okupljanje ptica

Obraćanje pupavcu

Dobro nam došao, pupavče dragi! Ti vođa nam budi,


čuli smo da ti i kralj Sulejman službu ponudi!I da si poruke nosio tajne sa njegovih svetlih dvoraU daleke dvora dražesne Šebe, preko gora i mora!On jezik ti znaše, a ti srce njegovo;Pod njegovim skutom si mudrost izučio!Šejtana u lancima držiš u tamnici crnoj;Zbog toga si i sultansku krunu dokučio!

Obraćanje zebi

I ti si nam dobro došla zebo! Pa, hajde nam zapevaj! Oživi nam mrtva srca, uvedi nas u taj raj!Zar ne vide i ti, poput Muse, plamen što za nebom žudi?Put Sinajske gore, ptico, i ti svoja krila pusti!Kao i on, ne dozvoli da te ščepa zlobna ruka.Ka najvišem cilju stremi, oslobodi se svih muka!Tu ćeš prozret mudrost tajnu, mnoge tajne reči;Okom bez oka, uhom bez uha, kreni ka najvišoj sreći!

Obraćanje papigi

Dobro došla i ti papigo, sa visokih grana u raju,Pera su tvoja čudne lepote, u čudnome sjaju!Od žive je vatre ogrlica tvoja, od žestokog pla-mena;Ni tvoj rajski ogrtač spasti te ne može od tog čudnogZnamena!Jer biseri njeni u džehenem vode! Eh, kad bi mogla uteći,I kao Ibrahim kandže Nimruda izbeći!Ni vatra u vatri neće te peći odrubiš li glavu Nimrudu;Tad straha će nestati, sjaj lažnih bisera pres-tati;Hrka pravog znanja daće ti slobodu!

Obraćanje jarebici

Obro došla i ti, jarebici! Gordost svoju ti prosipaš,No mudrost tajnu, sa najviših gora, ti ne poimaš!Nebom kud letiš nek radost odzvanja;Sretna poleti ka tajnama znanja!Krilima poravnaj planinu gordoga jata,Iz te ruine rodiće se kamila od zlata!Iz kopita njenih potočić će poteći,Od meda i mleka, sve veći i veći!Zajaši devu, i na kraju tog putaSalih će te sviti ispod svoga skuta!

Obraćanje sokolu

Dobro nam došao, kraljevski sokole! Reci, do kada tvoja duša će plaha u hiru slobode da strada?Ljubav te zove. Svog magarca sveži,pokori se Rabbu, a od mazge beži!Pametovanje odbaci, ljubavi se predaj,u jednoj zerri aška svu večnost sagledaj!Razbĳ hrabro okove svoga nižeg bića,pronađi mir u tamnoj pećini jedinstva!O, kako je lĳepo u tom miru boraviti,Naš Poslanik tu će ti se pridružiti!

Obraćanje prepelici

Dobro nam došla i ti, prepelice! Hvaljena neka bude jer si čulazov ljubavi Božanske iz nebeskih čula!Ljubav je zapjevala i u tvojoj duši;Samo ljubav nefsa može da uguši!Nefs je vir u kojem životi naši tonu;izbjegni propast sada kad poznaješ tajnu!Kao što je Isa svog magarca jahao,zajaši ga i ti pa makar i njakao!Nek’ lukavi nefs tegli i nek se pokori,dušu svoju očisti, nefsa svog sagori!Nek ti Isaovo čisto srce bude uzor, dika;odagnaj zlog nefsa ispred svog vidika!Nema ti druge, nefsa moraš sagoriti, pa će se onda vrata nebeska otvoriti!

FILOZOFĲA I GNOZA62

Obraćanje slavuju

Pozdrav i tebi, slavuju dragi! Hoćeš li nam pjesmu datio bolima ljubavi od kojih ašik pati?Pusti uzdah kao Davud u srcu ružičnjaka;zbog tog bola ljudska srca ostaju bez daha!Pjevaj kao Davud, pjesmom nas osnaži,put pokaži! O, rastjeraj sve zamke i laži!Nefs je čudna hrka satkana od čelika;snagom svoga aška u vosak pretvori ga!Aškom slavnog Davuda taj čelik rastvori,Nefs svoj pokori, u ašku sav sagori!

Obraćanje paunu

Pozdrav i tebi, paune, u džennetu što bješedok te glatke otrovnice iz njega ne oteše!Zavedoše te na put prokletog šejtana,izbaciše te iz dženeta toga kobnog dana!Crnom tminom zacrniše nezrelo ti srce,a u tvojoj cvĳetnoj bašči pocrni i sunce.Sve dok ne uspĳeš crnu guju satrati,tajni naših posvećenik zar ti možeš biti?Zbaci vraga sa sebe i taj mamac kleti!Adem će te u dženetu opet zavoljeti!

Obraćanje fazanu

Dobro nam došao i ti, fazanu, što gledaš gore;ti u izvor srca gledaj uronjen u more!Avaj! Ti si zarobljen u prljavom bunaru,Džehenem se zaljubio u tu tamnu baru!Poput Jusufa izbavi se iz mračnog bunara;u Egiptu čekat će te prĳestolje i slava.Ja l’ ćeš zarad prljavog bunara vječnost pro-kockati,Ja l’ zajedno s Jusufom u Egiptu carevati?

Obraćanje golubu

Dobro nam došao, golube, što radosno žudišu visine da se vineš, al’ se iz sna budiš!Srca tugom ojađenog koje o Junusu pita,zarobljenom kao i ti u trbuhu kita!Nefs tvoj te progutao za lični užitak;dokle misliš i ti piti taj gorki napitak?!

Zar mu nećeš odrubiti tu lukavu glavu,putem lune poletjeti nebeskom beskraju?Izbjegni to čudovište i jaran postani,sa Junusom samim u moru vječnosti.

Obraćanje grlici

Dobro došla, grlice, što gugućeš plaho,dok sa neba ne prospu ti bisere i blago.Avaj, kako li si samo ti nezahvalna, a niska odanost oko vrata ti vezana!Ti radosna živiš u raju nemara,u moru samoljublja i bez pravog dara!Kada ćeš se, jadna, sebičluka proćii istinskim putem svome Rabbu poći?Po tom putu znanja i sam Hidr brodi;ka izvoru vječnosti on će da te vodi.

Obraćanje jastrebu

Dobro došao, jastrebe, visinama što vladaš,no sa ćukom ti pognutim potom nisko padaš!Zar ne znadeš da u bol i krv moraš potonutiako želiš Rabbu svome dobar sluga biti?Šta si ti do truhlo tĳelo, komad mesine,mrežom mutnog dunjaluka odvojen od istine?Ma prođi sve svĳeta ovog i onog poslĳe njega,zbaci svoju kukuljicu, slobodan od svega!Kad se prođeš oba svĳeta, tek ćeš onda znati,šta ti ruka Zulkarnejna tada može dati!

Obraćanje zlatnoj zebi

Dobro došla, zlatna zebo, neka tvoja vatrabude znamen žudnje silne, unutarnjeg rata!Ma šta bude, neka bude, gori u tom plamu,svoje oči, dušu sklopi za zemaljsku tamu!I dok goriš i osjećaš taj pakao ljuti,ljubav će ti zbog tog svoju Mašuk da uputi!Kad ti tajne On otkrĳe, proći će te muke,da oživiš, život predaj u Njegove ruke.I na kraju, bit ćeš potpun, savršenstvo znati;tebe više neće biti, Allah će ostati!

Preveo Ahmed Ananda

KNJIŽEVNOST

No 41 • LETO 2004 63

Danas na Zemlji postoji oko 2976 jezika. Izuzimajući male i izolovane jezike, lingvisti ih

svrstavaju u četiri velike porodice. Prva porodica je poznata pod imenom „indoevropski jezici“. Ovo ime je jedan zamišljeni naziv za najveću porodicu jezika na svetu, koja je proširena od Azĳe do Evrope i Amerike.

Druga porodica nosi naziv „ham-itsko-semitski jezici“ i čine je sledeći jezici: arapski, hebrejski, sumerski, akarski i drevni aramejski. U treću „uralsku“ porodicu ulaze: finski, estonski, mađarski, laponski i jezik samojeda u Sibiru, a u četvrtu poro-dicu „altajskih“ jezika spadaju turski, mongolski, tatarski, tunguski i jezik mandžurĳskog naroda u Mongolĳi.

U svakoj od ovih porodica jezika susrećemo se sa mnogo reči istog ko-rena koje su po pitanju jednakosti i srodnosti glasova i značenja veoma bliske i na osnovu vidljivih sličnosti ili pravila fonetike i morfologĳe te veze se mogu prikazati. Takvu vrstu reči zovu „osnovne reči“. Na primer lako se može primetiti da persĳske reči pedar (otac), mâdar (majka), barâdar (brat) i dokhtar (ćerka) imaju mnogo glasovnih sličnosti sa svojim ekvivalentima u ostalim jezicima in-doevropske porodice, na primer, u grčkom, srpskom, latinskom, ruskom, nemačkom, engleskom, indĳskom i

paštu, i istog su korena. Takođe i reči za brojeve u ovim jezicima su istog korena. Međutim, veza poput ove ne može se naći među rečima istog značenja arapskog, turskog i kineskog jezika, pošto svaki od njih pripada različitoj porodici jezika.

Ova vrsta etimologĳe zbog toga što nĳe naučno utemeljena i nĳe sta-bilna na osnovu lingvističkih pravila, poznata je kao popularna (narodna) etimologĳa.

Lingvistička nauka može putem lokalnih, komparativnih i istorĳskih istraživanja da pronađe veze među jezicima jedne porodice ili između porodica jezika. Lingvisti koji se bave proučavanjem istorĳe jezika mogu putem metoda rekonstrukcĳe jezika da se upoznaju sa rečeničkom konstruk-cĳom i osnovnim rečnikom „jezika majke“ porodice indoevropskih jezika. Međutim, do sad nĳe bilo uspeha u pro-nalaženju jednog jezika koji bi mogao da bude „pramajka“ svih porodica jezika. Jezici jedne porodice su putem kulturnih i trgovačkih razmena i ra-tova mnogo reči jedni od drugih poza-jmili. Lingvistička nauka koja se bavi proučavanjem istorĳe jezika može, sledeći tragove ovih reči i na osnovu pravila morfologĳe i leksikologĳe, da pokaže koje su reči iz kog jezika prenete u koji jezik i kakve su se glaso-vne i smislene promene dogodile.

O sličnostima persijskog i srpskohrvatskog jezika

dr Mahmud Fotuhi, Žana Akopdžanjan

KNJIŽEVNOST64 No 41 • LETO 2004 65

persĳski i srpski jezik

Ova dva jezika, persĳski i srpski, su iz porodice indoevropskih jezika. Srpskohrvatski jezik je iz grupe slov-enskih jezika koji uz romanske i ger-manske jezike čine tri velike grane po-rodice indoevropskih jezika. Filološka istraživanja jasno pokazuju sličnosti ova dva jezika. Ove sličnosti se mogu videti kako u osnovnom rečniku, tako i u sintaksičkim, rečeničnim i glasovnim konstrukcĳama.

persĳski jezik je bio kulturni i književni jezik na osmanlĳskom car-skom dvoru i zbog svojih kulturnih i umetničkih vrednosti, vrlo brzo se proširio po celoj teritorĳi pod vlašću osmanlĳskih Turaka.

Oblast Bosne su bila ulazna vrata za prodor persĳskog jezika na Balkan i upravo zbog tog razloga, jezik bosan-skih muslimana je primio najviše uticaja iz persĳskog jezika. U gradovima Sara-jevu i Mostaru je od XVI do XIX veka funkcionisao centar za učenje persĳskog jezika i mnogo učenih ljudi je u tim gra-dovima pisalo i pevalo na persĳskom.1

U rečnicima na srpskom jeziku koji su posvećeni pozajmljenim rečima u srpskohrvatskom jeziku, susrećemo se sa mnogo persĳskih reči koje srp-ski istraživači i poznaju kao persi-jske.2 Moguće je da neke od tih reči za današnju mladež i novi naraštaj čĳi je maternji jezik srpski ili za Bosance nisu poznate, zato što je u poslednjih 200 godina lingvističkom revolucĳom Vuka Karadžića srpskohrvatski jezik pretrpeo veliku promenu. Dĳalekat srpskog seoskog življa istočne Bosne je postao oficĳelan i kao rezultat toga mnogi od ele-menata starĳeg jezika koji su u taj jezik dospeli iz latinskog, grčkog, turskog, per-

sĳskog i arapskog, ispali su iz upotrebe. Uprkos svemu tome, mnoge orĳentalne reči su našle svoje mesto u građi koju su prikupili sam Vuk Karadžić i pristalice njegove škole. Ova građa se sastoji od dela srpske narodne književnosti: priča, pesama i poslovica koje su uglavnom na istočno-bosanskom dĳalektu.3 Naravno, novoj generacĳi Srba i Hrvata jezik tih dela nĳe baš blizak.

Starĳe osobe i oni koji poznaju taj starĳi srpski jezik mnoge od tih reči znaju, naročito žitelji Bosne, južnih krajeva Crne Gore i Srbĳe, Makedonĳe i Albanĳe, ali žitelji severnih oblasti Srbĳe nisu mnogo upoznati sa tim rečima. Konačno, žitelji oblasti koje su bile pod osmanlĳskom vlašću, poznaju mnogo persĳskih reči koje su u njihove jezike ušle posredstvom turskog jezika i te reči se još uvek mogu čuti u svakodnevnom govoru.

Istraživanja orĳentalnih reči u jezicima Balkana

Leksikološka orĳentalna istraživanja, pored lingvističke vrednosti, takođe pred-stavljaju enciklopedĳu koja nam pruža dragocene informacĳe o životu, vrstama kulturnih razmena i društvenim prilika-ma u oblastima pod osmanlĳskom vlašću. Istraživanjem reči koje su se u toj jezičkoj trgovini razmenljivale možemo se dobro upoznati sa vrstama kulturnih, društvenih i intelektualnih veza i uticaja između dva naroda. Možda je upravo to bio razlog koji je privukao slaviste centralne i južne Ev-rope da započnu istraživanja uticaja tur-skog jezika na jezike Balkana. Istraživanja orĳentalnih reči u balkanskim jezicima prvi su počeli evropski slavisti u XIX veku. Slovenski lingvisti koji su filološku nauku uglavnom izučavali u nemačkim školama, ovoj temi se okreću u XX veku.


Mada evropski slavisti orĳentalne jezike nisu tačno poznavali, poslu su pristupali sa ozbiljnošću i puno napora i ovaj pokret je, iako sporo napredujući, u drugoj polo-vini XX veka doveo do željenih rezultata i postepeno je došlo do pojave pouzdanih rečnika o stranim rečima u srpskohrvats-kom jeziku.4

Milan Vujaklĳa

Jedan od relativno pouzdanih srp-skih izvora u kojem se može pronaći mnogo orĳentalnih reči je „Leksikon stranih reči i izraza“ Milana Vujaklĳe koji je prvi put štampan u Beogradu 1937. godine. Ovaj rečnik je od tog vremena doživeo više izdanja i do 1996. godine prodat u oko pola miliona primeraka. Autor je svoj rečnik tri puta prerađivao i dopunjavao (1954 i 1980). U drugoj pre-radi su se našle i reči iz novih nemačkih, engleskih, francuskih, italĳanskih i ruskih enciklopedĳa i rečnika izašlih posle II svetskog rata, tako da u trećem izdanju ima oko 4000 reči više nego u prvom. U četvrtoj preradi priređivači su takođe dopunili sadržaj. Najviše stranih reči u srpskom jeziku potiče iz latinskog, turskog, grčkog, italĳanskog, francusk-og i engleskog jezika. Vujaklĳa nĳe nešto mnogo poznavao orĳentalne jezike i zato se u toj oblasti više koristio tuđim istraživanjima, naročito nemačkim. On ponekad persĳske reči navodi kao tur-ske ili arapske.

Abdulah Škaljić

Jedan drugi orĳentalista sa prostora Balkana koji je više od ostalih pokazivao interesovanje za istraživanje orĳentalnih reči je Abdulah Šekaljić. Prvo izdanje knjige „Turcizmi“ izašlo je u Sarajevu

1957. godine i susrelo se sa lepim prĳemom a 8 godina kasnĳe (1965) izdavačka kuća „Svĳetlost“ objavila je drugo izdanje u prihvatljivĳem obliku. Škaljić u podrobnom uvodu piše o uti-caju turskog jezika na jezike Balkana i izlaže elemente i faktore širenja turskih reči u srpskohrvatskom jeziku a takođe ih i klasifikuje. Takođe su iznesene istorĳske informacĳe o lingvističkim istraživanjima u ovoj oblasti.

Škaljićev rečnik turcizama sadrži ukupno 6878 odrednica, u kojima ima oko 8742 turske reči prisutne u srp-skohrvatskom jeziku, naročito u govoru Bosanaca i lokalnih muslimana. On sve reči iz tri orĳentalna jezika: turskog, arap-skog i persĳskog, koje su putem turskog ušle u srpski jezik, predstavlja kao turske reči i daje njihovu analizu. On ih u svom predgovoru sve naziva „turcizmi“ sa obrazloženjem da sve one postoje u tur-skom jeziku i tako su postepeno arapske i persĳske reči direktno ušle u srpski jezik. Na osnovu toga, sve te reči su turske i naziv „turcizmi“ je za njih odgovarajući. Naravno, ovaj izraz nĳe Škaljićev pro-nalazak. Nemački i austrĳski istraživači iz XIX veka u filološkim orĳentalističkim istraživanjma jezika Balkana koriste taj izraz i on se može videti u naslovima njihovih knjiga i radova.

Fehim Barjaktarević u svojoj kritici Škaljićevog rečnika napominje da taj izraz nĳe naučni i predlaže izraz „orĳentalne reči“. Škaljić je imao pristup mnogim izvorima a pre njega mnogi slavisti su vršili istraživanja iz oblasti turskih i ori-jentalnih reči, ali su ona nepovezana. On je naučnim zaključivanjem, kodifikaci-jom i sređivanjem uspeo da otkrića iz ove oblasti dovede u red. Njegov metod pisanja rečnika je naučni i precizan. On objašnjava glasovne i semantičke


promene svake reči, njihove različite oblike koja postoje u jezicima Balkana i daje primere iz srpskohrvatskih izvora za njihovu upotrebu.

Etimologĳa turskih reči je bio najteži problem za balkanske lingviste, zato što su oni najčešće znali turski jezik, a sa persĳskim i arapskim nisu bili mnogo upoznati, tako da nisu mogli da saznaju poreklo mnogih reči. Ponekad prave grube greške i smešne analogĳe i iznose netačna mišljenja.5

Fehim Bajraktarević

Doktor Fehim Bajraktarević je takođe pristupio istraživanju orĳental-nih reči. On koji je znao arapski, turski i persĳski jezik, najbolje je mogao da pre-pozna orĳentalne reči u srpskohrvats-kom jeziku. Međutim, on se nĳe mnogo bavio tim poslom. Njegova leksikološka istraživanja se sastoje od četiri zasebna rada. Doktor Fehim je svoj prvi rad iz ove oblasti pod naslovom „Uticaji ori-jentalnih jezika na srpskohrvatski jezik“ izneo na Sedmom međunarodnom kongresu filologa u Oslu 1957. godine. Njegov drugi rad je objavljen u jednom izraelskom časopisu. Njegova druga dva rada su kritika i istraživanje Škaljićevog rečnika „Turcizmi“.6 Bajraktarević je napisao dve kritike Škaljićevog rečnika. U prvom tekstu su uglavnom bile prvo-bitne napomene, ali u drugom, u kojem iznosi svoje kritike i mišljenja, našli su mesto prigovori dostojni pažnje. Škaljić veliki deo tih grešaka prihvata i u sledećem izdanju svoje knjige ih ispravlja. Gospođa Snežana Petrović kaže7: „Po mom mišljenju kritika Fe-hima Bajraktarevića Škaljićevog rada može se uporediti sa kritikom F. Krael-itza o poznatom Miklošičevom rečniku

„Turski elementi u jezicima jugoistočne Evrope“.8 U svom drugom radu, dok-tor Fehim podseća da su istraživanja orĳentalnih reči koja su do sad izvršena većinom bila dela slavista i da u stvari tim poslom treba da se bave orĳentalisti koji orĳentalne jezike poznaju neposred-no dobro i tačno. Što se tiče orĳentalis-tike, a naročito orĳentalne lingvistike, ovaj problem još uvek mora da bude predmet pažnje.

Srodnosti persĳskog i srpskog Jezika

Sličnosti i srodnosti dva jezika, persĳskog i srpskohrvatskog, mogu se svrstati u tri grupe:

a) Osnovne sličnosti iz jezičke „ma-jke“ Indoevropljana.

b) Reči koje su dospele u srpski jezik putem evropskih jezika, na primer pidža-ma (pâje đâme), alkohol i algoritam.

c) Reči koje su u srpski jezik dospele preko turskog jezika, na primer papuče (pâpuše), taze (tâze), turšĳa (torši), pišmaniti (pašimâni), badem (bâdâm), bakšiš (bakhšeš), džigerica (đegar). Najviše sličnosti je iz ove grupe.

Ovde ćemo sažeto da istražimo ove tri grupe sličnosti persĳskog i srp-skohrvatskog jezika.

1. Sličnosti osnovnog jezika

Ove sličnosti obuhvataju osnovne reči, gramatičke konstrukcĳe, fonetičke konstrukcĳe i vremena.

1.1. Osnovne reči

Ovu grupu uglavnom čini osnovni vokabular indoevropskog jezika i iz-vorne reči u slovenskim jezicima i persi-jskom jeziku drevnog Irana koji je bio u


upotrebi 3000 godina ranĳe za vreme di-nastĳe Ahamenida. Primeri ovih reči su:

persĳski srpskiÂtaš, u staropersi-jskom: âtar i âzar vatra

abru obrvaBarâdar, stp. bratar bratstp. bag bogBiš ili bištar višečupân čobankhazân jesendiv divRuz, stp. rauča ručakZemestan, stp. zim zimaZan ženašoqâl šakalkođâ gdegerd zgradagerd gradgalu grlogisu kosamorde mrtavMaqz, stp. mazka mozakmur mravnarges narcisnov nov

Ove sličnosti takođe obuhvataju i neke brojeve:

persĳski srpskiDo, u Avesti dva dvaSe, u Avesti thri tričahâr četiriPanđ petSad stodivist dvesta

Mnogo izvornih glagola persĳskog i srpskog jezika takođe spada u ovu grupu a koji se ubrajaju u osnovne reči

„jezika majke“ i još uvek imaju svoje mesto u oba jezika.

persĳski srpskiistâdan ostatiistâdan stajatiPokhtanpazam peći

Dâdandeh

datidaj

dânestan znatidaridan derati, dratiZistan, stp. điv, u srednjepersĳskom zivistan

živeti

MâlidanGać mâland

molovatimoler

Neveštan, nabštan, napštan napisati

Glagol „znati“ u drevnom hamed-anskom jeziku imao je oblik „zonostan“ (zonom, nezonom). U jednoj pesmi Babe Taher Arĳana Hamedanĳa koja je pisana na novom dĳalektu možemo pročitati „nezonom del ke va delbar kodum“ gde je „nezonom“ vrlo slično i ima isto značenje kao srpsko „ne znam“.

1.2. Gramatičke konstrukcĳe

Drugi vid sličnosti između dva jezika srpskog i staropersĳskog jesu gramatičke konstrukcĳe:

a) Sličnosti u menjanju glagolabudan (biti); budam (budem); bu-

dim (budimo), budin (budite)hastam (ja sam), to hasti (ti si), u

(un) hast (on je), mâ hastim (mi smo), šomâ hastid (vi ste), anhâ (unân) has-tand (oni su)

b) Imenice i pridevi u staropersi-jskom jeziku kao i u srpskom imaju tri roda: muški, ženski i srednji.


c) Imenice u staropersĳkom imaju sedam padeža i poslednji glas u reči na osnovu mesta u rečenici se menja. Ova osobenost takođe postoji u srpskom jeziku i zove se padež. Imenica se menja u sedam padeža: nominativ, akuzativ, dativ, instrumental, lokativ, vokativ, genitiv. U novopersĳskom jeziku ova osobenost postoji samo u genitivu, kada se imenici dodaje jedno „e“ ili „je“ na kraju. Na primer ketabe târikh.

Promena imenice po padežima u starom persĳskom jeziku otprilike liči na onu u srpskom jeziku i prikazana je u tablici ispod:

primer u starom persĳskom padež u srpskom

martiya nominativmartiyam akuzativmartiyaa dativmartiyaa instrumentalmartiyai lokativmartiyaa vokativmartiyahya genitiv

d) Podobni sufiksi: u srpskom i persĳskom jeziku mogu se videti slični sufiksi:

AR: Za građenje participa prezenta od glagolske osnove: primer parast + ar = parastâr (medicinska sestra). U srp-skom pekar, lekar, novinar.

NA: Za građenje imenice od glagola ili prideva. Hrana.

ČE: Sufiks za deminutiv. Prozorče, maramče. Na persĳskom: baqče (mala bašta)

KA: Za građenje imenica od glago-la. Igračka.

ČAR: Sufiks u značenju „onaj koji se bavi nekim zanimanjem i poslom“ kao sufiks „gar“ i „kâr“ u persĳs-kom. Dorudgar (tesar, stolar), mes-

gar (kazandžĳa, kalajdžĳa), papučar, keramičar.

e) Sličnosti u fonetičkim konstruk-cĳama reči (izgovor)

U starom persĳskom jeziku reči su, kao i u srpskom, uglavnom počinjale sa dva suglasnika: khrad, spaha, framana, fravahar, khšab.

Ove ukratko iznesene sličnosti mogu da budu jasan dokaz za srodstvo srpskog i persĳskog jezika.

2. Reči koje su preko turskog jezika ušle u srpski jezik

Osmanlĳski Turci su se na svome dvoru služili persĳskim jezikom kao jezikom kulture i književnosti i zbog toga je on na teritorĳi pod njihovom vlašću bio puno zastupljen među in-telektualcima i mislećim ljudima i bilo je puno njih koji su se njim koristili u razgovoru. Privlačnost persĳske poezi-je i književnosti a takođe i uzvišene mističke i sufijske iranske misli bile su glavni činioci širenja persĳskog jezika na Balkanu. Najviše sličnosti persĳskog i srpskog jezika upravo su rezulata ulas-ka persĳskog jezika ovim putem. Ovu grupu reči možemo svrstati u nekoliko grupa.

3. Imena cveća i biljaka

persijski srpskijâsman jasminarqavân jorgovansonbol zumbullâle lalakhormâ urmabâdenđân patlidžannârenđ narandžaesfenâđ spanać


4. Verski i mistički izrazi

persijski srpskiâbdest abdestnamâz namazBi namâz binemazlukpir pirdarviš dervišbakhšeš bakšiš

5. Izrazi u igrama šah, trik-trak i polo

persijski srpskišatranđ šahšâhmât šahmatćougâ ćopigabnČahârjek, čârek čejrek, čerek

6. Državnički, upravljački i vojni izrazi

persijski srpskidivân divanâkče tahte akče tahtaTamqâ, dâq dagmaahdnâme ahdnamakhate divâni divanĳada�ardâr te�erdarbârkhâne barhanebeyraqadâr bajraktarFarmân, stp. fra-mana ferman

7. Trgovački i zanatlĳski izrazi

persijski srpskibâzâr pazarBâzargân bazerđan

Bâzargânbâši bazerdžanbašibazerdžanluk

Ta’refe (ar.) tarifakolâhduz čulahčĳaBâzâr arzân vašardarzi terzĳabâđ badža, badžbâđgir baždarbâzestân bazistan, bezistančâdorduz čadordžĳa

8. Nazivi muzičkih instrumenata

persijski srpskitanbur tamburanej nejčangi čengĳeâvâz avazkamânče čemanećan čengĆang navâkhtan čengĳatiâhang ahinjak

9. Ime sredstava i alata

persijski srpskišâqul šarulćeko čekidurbin durbinrande rendekâse ćasa, čašagelim ćilimhâvan avanćerkh črkeškafgir đevđirĐa’be gajbaćangâ čangal, čengelekâqaz ćag


10. Ime odeće

persijski srpskigardanband đerdandibâ dibakalepuš ćelepošćukh čohaČâdor čador, šatorkolâh ćulakamar čemerčâdoršab čaršavđurâb čarapa, čorapaboqče bošča, bokča

PROMENE GOSTINSKIH REČI

Gostinske reči posle ulaska u jezik „domaćina“ moraju na osnovu glaso-vne i semantičke strukture da dožive preobražaj. Ove promene se dešavaju u dve oblasti:

a). Glasovne promeneZa vreme svog prebacivanja iz jed-

nog jezika u drugi reči moraju da dožive glasovne i semantičke promene zbog ra-zlika koje postoje u fonetičkoj strukturi različitih jezika. Reči koje su u srpski jezik dospele preko turskog jezika mo-rale su da dožive dve promene. Prvo su morale da pretrpe izmenu u skladu sa fonetičkim ustrojstvom turskog jezika a onda, kad su dospele u srpski jezik, morale su da se promene po drugi put. Na primer persĳska reč „bakht“ u turskom se promenila u „bakt“ a u srpskom u „baak“ (u reči baksuz). per-sĳski „čahârsu“, turski „čarsi“, srpski „čaršĳa“.

Ponekad je promena tolika da je prepoznavanje izvornog oblika reči teško. persĳski „si pâre“ u bosanskom „sufare“. persĳski „dastur“ srpski „tes-tĳer“. persĳski „darzi“ srpski „terzĳa“. persĳski „šab buj“, srpski „šeboj“.

Neka od pravila fonetičke promene glasova persĳskih reči u srpskohrvats-kom jeziku mogu se ovako objasniti:

srpska reč persĳska reč

srpski glas

persĳski glas

ibrišim abrišam i Aderviš darviš e Anazič nazok i Očamišir đâmešur i Ubaštovan bâqčebân v Bpazar bâzâr p Bčarapa đurâb č Đbakt bakht k khbazi darzi b Dčorba šurbâ č Ščardak Čahârtâq d Tkavez kafas v Fkavaz Qavaz k qćevap kabâb č Kćilim gelim Gđonah gonah đ Gspahĳa sepâh h Hmegdan Mejdân g J

U pojedinim izvedenim složenim rečima srpskog jezika mogu se videti razni elementi iz persĳskog jezika.

1. persĳska imenica / pridev + tur-ski sufiks (či, luk, li, suz, siz)

badbakht = baksuzbipul = parasuzmožde, moštolok, možde + luk =

muštulukdošmani = dušmanlukašči, aš + či = aščĳanâzli, nâz + li = nazli2. persĳska imenica + sufiks za

pravljenje infinitiva „iti“. Na ovaj način gradi se puno infinitiva i glagola u srp-skom jeziku.

Barâbar kardan = barabaritiBâzâr ra�an = pazariti


3. Prefiks NA za građenje prideva ili imenice u srpskom na početku persi-jske imenice.

Azbâr, na + zber: sr + pr = nazber- azbâr kardan = nazberititanha = natehnane, natenane, na-

tananezur, na + zor (sr + pr) = nazor4. persĳska reč + sufiks KA za prav-

ljenje imenice u srpskom jezikuPardâze = perdašicaÂšči = aščinicaNa’albandi = nalbandicab). Semantičke promenePored fonetske promene, reči

takođe menjaju i svoje značenje pa u jeziku domaćinu dobĳaju pored svog izvornog značenja i novo značenje. Ovo novo značenje obično ima veze sa sporednim značenjem osnovne reči. Primeri ovakvih promena:

Šekâr = šićarSanđâb = singarZolf = zulufMaze = mezeBĳâbân = bĳabanPahlevân = pehlivanPilevar = piljarRâzeqi = raječĳe

11. persĳske reči koje su u srpski jezik dospele putem evropskih jezika

- Pidžama. Ova reč ima koren u baludži jeziku (pâje đâmak=široke pantalone). Za vreme engleskog gospodarenja In-dĳom i Baludžistanom ove pantalone su donete u Evropu i tamo su dobile ime pâjeđame u engleskom i pižama u francuskom. Bahtĳari na jugu Irana kažu pađume.- Tepih. Ova reč se na francuskom kaže tapis, na nemačkom teppich, na itali-janskom tappeto. U starom persĳskom

tanbâse. U persĳskom reč tanâpes je složenica od tan + pâs, vrsta tepiha koja se proizvodi u Iranu. Isti koren se takođe može videti i u grčkom.- Kajk. U engleskom cake, u persĳskom kâk, u smislu slatkiš na stolu. Episkop Adišir Kaldani u svojoj knjizi na arap-skom kaže: „Kajk je arabizirano persi-jsko ime kâk (okrugao hleb od brašna, mleka i šećera). Slične reči u aramejs-kom, engleskom, italĳanskom ovog su korena.- Algoritam. Značajna oblast sadašnje matematike čĳi je osnivač Alhorazmi, iranski matematičar.- Sub. U jeziku khiva i horasana ima značenje „voda“. Ova reč u Borhane qate, takođe ima značenje voda. Sub o pakand = voda i hleb.- Satana. Ova reč je hebrejska i arapska, ali pozivajući se na drevne pesme, na osnovu persĳskih izvora, šoutan znači potomak mraka. Uzimajući u obzir poreklo šejtana od mraka u semitskim tekstovima a takođe i to da je on po manihejskim tekstovima ahrimanova tvorevina od mraka, ovo je vredno istraživanja.- Vino. U Borhane Qate, reč „vin“ ima značenje crno grožđe.

Reči spanać, nana, patlidžan, pistaći, narcis, biber, jasmin, alkohol, takođe pripadaju ovoj grupi.

METOD RADA

Ovaj rečnik obuhvata reči koje postoje u rečnicima ili koje su u upotrebi u svakodnevnom govoru. Veliki deo ovih reči postoji u dva autoritetna rečnika: Vujaklĳinom i Škaljićevom. Oni otprilike sadrže i sva otkrića istraživanja koja su vršena pre njih. Sasvim sig-urno još uvek postoji puno reči koje su


ostale skrivene pogledima filoloških istraživača i ukoliko istraživači koji su strpljivi i dobro poznaju ova dva jezika nastave ovaj posao, sigurno će se po-javiti još persĳskih reči u književnim i istorĳskim tekstovima na Balkanu.

Ukratko o metodi izrađivanja i pisanja rečnika koji se nalazi ispred dragih čitalaca.

a) Reči se nalaze poređane na dva načina: po srpskom i persĳskom alfabetu

b) U srpskim složenicama ponekad se pojavljuju persĳski elementi. Te reči takođe navodimo u ovom rečniku, a takođe su objašnjeni i etimologĳa i poreklo tih elemenata. Na primer ašči = aščĳa (aš + či + ja) (pr + tr + sr)

ahdnâme = ahdnama (ar + pr)qabrestân = kabristan (ar + pr)

c) Neke persĳske reči u srpskom jeziku označavaju imena ili prezimena osoba. Te reči takođe ubrajamo u per-sĳske reči.

Đânân = džanan (muško ime u Bosni)Đânu = džano (muško ime u Bosni)Da�ardâr = Te�erdarević (prezime)Šâhzâde = Šehzada (žensko musliman-

sko ime)Šahina = Šahina (žensko muslimansko

ime)d) U ovom istraživanju osnovni

naglasak je na persĳskim rečima u srp-skom i turskom jeziku, ali pored njih navodimo i neke srodne reči koje postoje u ova dva jezika (osnovne reči) a takođe i arapske i turske reči koje su u upotrebi u persĳskom jeziku. Poreklo svake reči pokazano je skraćenicama. Primer:

abru = obrva (ind.)bârut = barut (tr.)ta’arefe = tarifa (ar.)e) Zbog toga što Škaljićev rečnik

turcizama predstavlja poslednji rad na srpskohrvatskom jeziku iz oblasti ori-

jentalne lingvistike, ova knjiga je uzeta za osnovu a reči koje su uzete iz tog rečnika postoje takođe i u izvorima pre nje. Izvori iz kojeg su te reči preuzete označene su skraćenicama.

f). Izvedenice reči pokazane su is-pod svake od njih znakom (-). Primer:

tuš (pr.) = duš- tuširati se- istuširati seg) Onde gde se značenje reči u srp-

skohrvatskom jeziku razlikuje od značenja koje poseduje u persĳskom, objašnjeno je pored reči na srpskom jeziku.

Literatura:Khalafe tabrizi, Borhanodin, Borhane Qate, ed. Mahmmad

Mo’in, Teheran, Amirkabir, 1982Loqatnâme dehkhoda, Institut dehkhoda, Teheran,1959Mo’in, Mahmmad, Farhange mo’in, Amir kabir, Teheran, 1996Natel khanlari, Tarikhe Zaban Ffarsi, Tehran, Nashre Nov, 1987Sađadĳe, Mohammad Ali, Iranske reči u engleskom jeziku, Bon-

jade Nišabur, Teheran, 1985.Azizi, Abdolkarim, Srpskohrvatsko-persĳski rečnik, Ambasada

I.R. Irana, Beograd, 1990.Samare, Dr Jadollah, Udžbenik persĳsko Jezika (Azfa 1-4), pre-

vod na srpski, Kulturni centar I.R. Irana, 1995Barjaktarević, Fehim, Škaljić, Abdulah, Tursizmi u Srpskohrvats-

kom Jeziku, Beograd, Rad, 1966. str. 113-123Khalafe tabrizi, Borhanodin, Borhane Qate, ed. Mahmmad

Mo’in, Teheran, Amirkabir, 1982Loqatnâme dehkhoda, Institut dehkhoda, Teheran,1959Mo’in, Mahmmad, Farhange mo’in, Amir kabir, Teheran, 1996Natel khanlari, Tarikhe Zaban Ffarsi, Tehran, Nashre Nov, 1987Sađadĳe, Mohammad Ali, Iranske reči u engleskom jeziku, Bon-

jade Nišabur, Teheran, 1985.Azizi, Abdolkarim, Srpskohrvatsko-persĳski rečnik, Ambasada

I.R. Irana, Beograd, 1990.Samare, Dr Jadollah, Udžbenik persĳsko Jezika (Azfa 1-4), pre-

vod na srpski, Kulturni centar I.R. Irana, 1995Barjaktarević, Fehim, Škaljić, Abdulah, Tursizmi u Srpskohrvats-

kom Jeziku, Beograd, Rad, 1966. str. 113-123Barjaktarević, Fehim, The Influence of Oriental Languages on

Serbo-Croat, Jerusalem, Israel Exploration society 1963. p3Barjaktarević, Fehim, The Influence of Orien�al Languagens on

Serbo-Croat, Proceedings of the international congress of linguists, Oslo, 1958, p. 128-130

Petrović, Snežana, Fehim Bajraktarević o rečima istočnjačkog porekla u Srpskohrvatskom Jeziku, Nur, tema broj, Fehim Bajraktarević, vol 12, No 40, Proleće 2004, str. 71-75

Škaljić, Abdulah, Tursizmi u Srpskohrvatskom Jeziku, Svĳetlost, 1989

Srpskohrvatsko_persĳski rečnik, Ambasada Islamske Republike iran, Beograd, 1990

Vujaklĳa, Milan, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beo-grad 1996/97


Kako priča počinje

Među arapskim beduinima nekada je živeo jedan moćan vladar, sejid, koji je kao plemenski vojvoda zapovedao Banu Amerima. Njegova zemlja je bila u punom cvatu, kao ni jedna druga. Do najudaljenĳih horizonata lahor je sa so-bom nosio miris njegove slave. Arapski sultan je postao zahvaljujući uspesima i zaslugama, a po bogatstvu je ličio na persĳskog kreza.

Takođe, imao je milosrdno srce, i za siromahe su njegove ruke uvek bile otvorene. Strancima je bio velikodušan domaćin i, šta god bi preduzeo, to bi mu i uspevalo, kao da je sreća njegov neod-vojivi deo, poput koštice u plodu. Tako je bar izgledalo!

On, koji je među ljudima bio ugle-dan kao kalif, sebi samom je pre ličio na sveću koja bez svetlosti postepeno sago-reva. Jer dušu tog velikana nagrizala je jedna tajna patnja. Njemu, koji je inače posedovao sve, nedostajalo je samo jedno: sin.

On, naime, nĳe imao dece, i šta su mu vredeli slava, moć i bogatstvo, kada če ih iz ruku ipak pustiti jednoga dana, a nĳe bilo naslednika koji bi ih, kada dođe vreme, iz njih primio? Zar da klasje uvene, grana da se sasuši? Ako čempres jednom padne – gde da napravi gnezdo fazan njegove sreče? U čĳoj bi senci tada našao utočište? Jer, živ je zaista samo onaj ko u sećanju svog sina nadživi sop-stvenu smrt!

Tako je razmišljao taj plemeniti čovek; a što je starĳi bivao, to je snažnĳe

u njemu gorela ta želja. Ali, dugo vre-mena su svi njegovi zaveti bili uzaludni, besplodna njegova davanja milostinje i molitve: pun mesec, za kojim je tragao, nĳe se uzdizao na njegovom nebu; a seme jasmina koje je posejao, nĳe htelo da nikne.

Ipak, sejid se nĳe mirio sa svojom sudbinom. Zbog onoga što mu je ostalo uskraćeno, omalovažavao je sve što mu je nebo poklonilo. Ali, ah, takvi smo mi ljudi! Shvatamo li da naše žudnje često za naše dobro ostaju neispunjene? Mis-limo da znamo šta želimo, a ipak smo slepi za ono što sledi. Kraj niti sudbine leži u nevidljivom; i ono što danas liči na katanac koji te deli od cilja, sutra ćeš prepoznati kao ključ…

Međutim, u međuvremenu se svašta može dogoditi. Naš je junak, dakle, želeo taj jedan dragulj koji još nĳe posedovao, kao što školjka želi svoj biser, i toliko je dugo preklinjao i molio, sve dok mu Bog konačno nĳe ispunio želju.

Poklonjen mu je dečak koji je iz-gledao kao smešak nara, kao ruža koja noću procveta, kao dragi kamen koji tamu zemaljskog dana pretvara u čistu svetlost. Otac je od radosti zbog tog prizora dao da se otvore širom portali odaja sa blagom. Svakome je dao svoje sreće deo, i događaj je proslavljen uz veselje i blagoslove.

Zatim je dete povereno jednoj dojilji, da bi pod njenim pokrovitelj-stvom poraslo i ojačalo. I dečačić je rastao. A svaki gutljaj mleka koji je popio, u njemu je postajao zapis ver-

Lejla i Madžnun

Nizami


nosti. Svaki zalogaj koji je pojeo, dao je njegovom srcu komadić nežnosti. Svaka linĳa kane, koja je na njegovom licu bila iscrtana kao zaštita od zlog pogleda, već je tada začarala njegovu dušu.

Ali, ta tajna je još bila sakrivena od očĳu svih.

Već druge nedelje nakon rođenja, dete je ličilo na četrnaestodnevni mesec, i njegovi roditelji dali su mu ime Keis. Zatim je prošla još jedna godina, a sve savršenĳa je postajala dečakova lepota. I kao što svetlosni zrak zrači kroz vodu, tako je dragulj ljubavi sĳao kroz plašt njegovog tela. Tako je rastao godinu za godinom, uz igru i šalu - zaštićen cvet u vedrom vrtu detinjstva. Na obrazima-tulipanima sedmogodišnjaka izbio je nagoveštaj ljubičica prve brade; a kada

je napunio prvih deset leta, ljudi su pričali o njegovoj lepoti kao da je bajka i ko god bi ga video, pa makar to bilo samo iz daleka, molio bi nebesa da ga blagoslove.

Keis i Lejla se sreću

Otac je dečaka, kada je došlo vreme za to, poslao u školu. Poverio ga je jednom učenom čoveku kod koga su svi ugledni Arapi iz tih predela vodili svoju decu da ih podučava onome što je u ovom svetu korisno znati. Umesto da se samo igraju, sada je trebalo da vredno rade; a trunka straha od strogog majs-tora, nĳe mogla tome štetiti.

Ubrzo se Keis, među svim tim učenicima, istakao kao najbolji. Sa

lakoćom je učio umet-nost čitanja i pisanja, a kada bi govorio, činilo se da njegov jezik nao-kolo rasipa bisere. Prava radost je bila slušati ga. Ali, onda se dogo-dilo ono što niko nĳe očekivao. Čujmo!

Među učenicima tog učitelja, uvek je bilo i nekoliko devojčica. I one su, kao i dečaci, pripadale plemenitim rodovima raznih ple-mena. Dakle, tom jatu se, jednoga dana, pri-družila mala lepotica, dragulj kakav se samo retko sreće! Stas joj je bio poput vitkog čempresa. Beše to jedna od onih sa očima gazele, koja je jednim jedinim pogle-dom iz zasede, mogla

Starica vodi Medžnuna u Lejlin šator (persijska minijatura, IX/15. v, London)


da probode hiljadu duša, da, jednim jedinim treptajem da pokosi ceo svet!

Za gledanje je bila kao arapski me-sec, a u pljačkanju srca persĳski paž. Is-pod senke tame njene kose, lišće joj beše svetiljka, ili, još bolje, baklja uokvirena gavranovim perjem; a ko bi pomislio da takva punoća slatkoće može izvirati iz tako sićušnih usta. Zar se šećerom mogu razbiti vojske? Njoj šminka zaista nĳe bila potrebna; jer, već se mleko koje je sisala, na njenim obrazima i usnama obojilo ružičasto, a sa garom oko očĳu i belegom lepote, majka je donela na svet. Ime tog čuda među svim stvorenim bilo je Lejla. Zar lejl na arapskom ne znači noć? Crna, poput noći, bila je boja njenih kovrdža. Čĳe srce ne bi, kada bi ugleda-lo tu devojku, osetilo čežnju? Ali, mladi Keis je osećao više od toga! Utonuo je u more ljubavi još pre nego što je znao da ljubav postoji!

Svoje srce je poklonio Lejli, još pre nego što je mogao da razmisli šta to daje!

A Lejla? Pa, ona je prošla kao i on. U oboma je istovremeno ta vatra upaljena, i svako je bio odsjaj onog drugog. Šta su protiv toga mogli da učine? Došao je vrčar i do vrha napunio njihove pehare. Tako su dakle pili ono što je bilo usuto. Bili su deca i taj im napitak nĳe bio poznat. Koga čudi: on ih je opio a teška je opĳenost od prvog vina! Teško pada, ko nikada pre nĳe pao!

Zajedno su okusili miris cveta. Ime mu je bilo nepoznato, ali njegova čarolĳa bila je velika...i, još uvek to niko nĳe primećivao.

Tako su i dalje ispĳali vino i miris, danju pili, a noću o tome sanjali; a što su više pili i što su dublje tonuli jedno u drugo, njihove oči su postajale sve više slepe, a oči gluve za školu i svet koji ih

je okruživao. Živeli su sami na ostrvu svoje opĳenosti i sna. Oni su se pronašli, i više od toga nisu želeli.

Dok su drugi naukovali nežnost su kušali njih dvojei uz ljubav provodili, umesto uz gramatiku, dragoceno vreme svoje.Drugi su sricali i pisali;oni su učili zajedno govora očĳu značenja.Dok su ostali do sto puta sedam brojalinjih je ljubav oslobodila brojanja.

Zaljubljeni bivaju razdvojeni

Kako su srećni bili prvi dani ljubavi između Keisa i Lejle; ali, da nĳe, možda, takva sreća mogla potrajati? Zar nĳe na sjaju već ležala senka, iako je deca nisu videla? Šta su oni pa znali o tokovima i zakonima ovog ljudskog sveta! Nisu brojali sate ni dane, sve dok se iznenada nĳe sručila nesreća...

Kao nekada davno Josif iz bunara, tako se svakog jutra iznad ruba horizno-ta uzdiže na istoku zlatni limun sunca, poput divne nebeske igračke, i svake večeri opet zalazi, umorno i iscrpljeno od dnevnog toka, na zapadu natrag u bunar.

Tako je u svom jutru procvetala i Lejla. Svakog dana je postajala sve lepša i lepša. Nĳe to video samo Keis, već sve više i više ostali školski družbenici. Počeli su da, skriveno ili otvoreno pilje u tu devojku; a kada bi sa limunove brade sa rupicom ugrabili odsjaj, već bi ličili na zreo nar koji u svom soku skoro puca od žudnje.

Nĳe li Keis morao to da primeti? Naravno, i prvi put je u miris njegove ljubavi dunuo dašak gorčine. Nĳe više bio


sam sa Lejlom. Naprslo je njegovo blaženo slepilo i naslutio je pretnju, ali prekasno!

Dok su, dakle, to dvoje pod okriljem ljubavi svetu okrenuli leđa ispĳajući svoje vino zaborava i uživajući u svom raju, oči ovog sveta već su uve-liko bile uprte u njih. Da li su te oči mogle da razumeju ono što su videle? Da li su uspevale da odgonetnu tajno pismo pogleda i znakova? Ah, kako ne! A to što su otkrile tumačile su na sopst-veni prost način. Ono što ih je pokretalo, bila je znatiželja podstaknuta ljubomo-rom, praćena zlobom, negodovanjem i zluradošću; a kako su samo dvoje zalju-bljenih neprĳatelju olakšali postavljanje njegovih zamki!

-Molim? tako su govorili. -Još ne znaš? Onda slušaj. -Od usta do usta, od uva do uva, od šatora do šatora, šuškalo se:

Zato što su jedno drugom poklonili vernost srca svu u ogovaranja mrežu su upali.Iz vela izmamljenu tajnu njihovuodavalo je brbljanje jezika na pĳaci.Ono što je bilo čudo od ljubavi, iz očĳu i usana moglo se pročitati...

Strašno je buđenje za takve opĳene sanjare! Tek sada su Lejla i Keis primetili kako se prstima pokazivalo na njih. Čuli su prekor i porugu, šaputanje iza svojih leđa; videli su mnoge tuđinske oči koje su nad njima stražarile, vrebali i pratili ih.

Tada su shvatili da su bili slepi za te lovce i njihovo oružje. Pokušali su da zakrpe ponovo svoj pocepani veo, da pokrĳu svoju golu ljubav od sveta, da sakrĳu svoju uzajamnu čežnju, da pri-pitome svoje poglede i usne. Naumili su da budu oprezni i strpljivi.

Ali, od kakve im je to koristi bilo?

Ljubav nikada nĳe bilo moguće sakriti, jer je, kao i mošusnu srnu, miris odaje.To sunce prodire kroz svaki oblak. Oprez i strpljenje nisu lanci za nekoga ko voli, jer je on već hiljadostruko oko-van kovrdžama voljene! Keis, čĳa je duša bila ogledalo Lejlinoj lepoti, kako je mogao da prećuti ono što je mogao da vidi? Kako je mogao da skrene pogled sa izvora vode svog života?

I te kako se on trudio da to učini, ali duša mu se više nĳe slagala sa razu-mom. Ako bi mu ovaj naredio da izbega-va devojku, duša bi se razbolela od tuge za zavičajem, koji je bila ona. Daleko od nje, Keis nĳe nalazio mira, a kada bi je tražio, oboma im je pretila propast.

Da li je postojao izlaz iz tog ras-kola? Mladić ga nĳe pronašao. Njegovo srce je iznenada izgubilo ravnotežu. Palo je, kao što natovarena životinja može da posrne i padne kada džak koji nosi pukne.

Međutim, posmatrali su ga oni koji nikada nisu posrnuli ni pali. I govorili su: On je Madžun, ludak...

To se pročulo; a što su češće ljudi viđali i čuli mladića, utoliko im je luđi izgledao. Ta, ni on sam nĳe ništa činio da one koji su ga korili, ućutka. Napro-tiv, tumarao je među njima hvaleći Lej-linu lepotu, kao mesečar svoju sliku iz snova usred bela dana...A, ko čini takve stvari?

Lejlinim ljudima je to konačno bilo previše. Zar devojčina čast nĳe i čast njenog roda? Da li se smelo dopustiti da ta luda glava, taj Keis iz plemena Abu Amer, i dalje sa njom igra svoju igru? Da od njenog imena napravi porugu u ustima svih? Zar stvari ne stoje već sada loše?

Tako su Lejlini roditelji svoju kćer zadržali kod kuće. Strogo su je nadzi-


rali, pobrinuvši se da više ne viđa Keisa. Sakrili su mladi mesec od tog zaluđenika, tako da je dečaku-gazeli od tada bio zabranjen put na livadu. Šta je Lejla mogla da učini protiv toga? Morala je da skriva svoje srce ispunjeno tugom; i samo kada je bila sama, sa njega je ski-dala zastor i lila usamljene suze.

Keis postaje Madžnun

Mladiću je razdvajanje od voljene opljačkalo zavičaj; i dok je Lejla samo tajno plakala, on je svoj bol izložio na videlo svima.

Pojavljivao se čas ovde, čas onde; kružio je stazama pored šatora, pa onda opet po bazaru oko tezgi trgovaca i zanatlĳa. Hodao je bez cilja, gonjen samo svojim ranjenim srcem, uopšte ne primećujući ljude koji su piljili u njega, jer između njegovih trepavica nepres-tano su izvirale suze i prelivale se preko obraza poput divljih potoka. uz to, pevao je pesme pune bola, kao što to u svojoj patnji čine oni koji vole...

Dok bi išao svojim putem, ispred i iza njega se vikalo: Gledaj, ludak! Dolazi Madžnun...Madžnun...

Uzde su iskliznule iz ruku ovog jahača. Njegova unutrašnjost je bila ogoljena kao kod prepolovljene voćke. Ne samo što je izgubio dragu, već i vlast nad samim sobom. Tako je svako na nje-govom licu mogao da prepozna odsjaj požara koji je spržio njegovo srce i da vidi krv koja teče iz njegove rane.

Patio je zbog devojke, a devojka je bila daleko. i što je to duže trajalo, to je Keis sve više postajao Madžnun. Poput sveće, noćima je zaboravljao na san; a dok je tragao za lekom za dušu i telo, i jedno i drugo je hranio smrtonosnim bolom. Svakog sumraka ga je utvara

nade gologlavog i bosonogog gonila u pustinju...

I tako se dogodilo to čudo. Keis je razdvojen od Lejle; tako je sada čežnja za njega zaista napravila roba zarobljene voljene. Postao je ludak i pesnik istovre-meno! Postao je harfa svoje ljubavi i patnje.

Noću, dok su još ljudi spavali, tajno je odlazio do šatora voljene. Imao je još dva ili tri prĳatelja koji su bili u sličnoj situacĳi i koji su ga povremeno pratili na njegovim hodočašćima, ali uglavnom je išao sam. Tada bi uz put recitovao svoje stihove. Leteo bi brže od severnog vetra, poput senke bi ljubio Lejlin prag i vraćao se pre svitanja.

Ah, kako mu je teško padao taj povratak kući! Činilo mu se kao da traje godinama! Dok je putovao ka njoj, put je tekao kao voda u bunar; na povratku je puzio kao voda kroz stotinu trnovitih kli-sura. Da mu je sudbina namenila takvu sreću, nikada se ne bi vratio kući! Tamo je Mandžun ionako sada postao stranac. Njegovo je srce doživelo brodolom i sada je plutalo po moru bez obala, a oluja je bila beskrajna. Sve ređe je Madžun slušao glasove ljudi. nĳe ga se ticalo šta su govorili. Oslušnuo bi samo kada bi čuo Lejlino ime. Kada se govorilo o bilo čemu drugom, zatvarao bi uši i usne.

Lutao je naokolo kao da je pĳan: teturao se, padao i ponovo skakao na noge. Uz to je neprestano plakao; a pošto je Lejlino pleme podiglo svoje šatore u brdovitom predelu Nadžd, ni on nĳe želeo da boravi ni na jednom drugom mestu. Pohitao je tamo, a kada ga je u jednom treutku napustila snaga, istočnom vetru je predao poruku za Lejlu; a ovo su bile njegove reči:

O, istočni vetre, kreni u zoru, po-miluj njene kovrdže i šapni joj u uvo:


neko ko je zbog tebe sve napustio, leži u prašini na putu ka tebi. On tvoj dah traži u pirenju vetra i zemlji priča o svojoj tuzi za tobom. Uzvrati i pošalji i ti njemu dašak, kao znak da misliš na njega!

O voljena, da nisam svoju dušu posvetio tebi i da ne treperim poput vetra od čežnje za tobom, ona ne bi vre-dela ni koliko ova prašina na kojoj ležim, i bolje bi bilo da je izgubljena...Vidi, ja sagorevam u vatri svoje ljubavi i istovre-meno se utapam u suzama bola. Da, čak i sunce koje obasjava svet, biva sprženo mojim plamtećim jecajima. Ti nevidljiva svećo kuće moje duše, ne muči noćnog leptira koji kruži oko tebe! Tvoje su oči očarale moje, tako da san beži od njih i danju i noću.

Patnja za tobom je uteha moga srca, ona je njegova rana i lekoviti melem

istovremeno. ah, kada bi mogla da mi od slatkoće svojih usana pošalješ makar zrnce! Meseče moj, ti, od koga me je tako naglo razdvojio zao pogled; daleko od sočnog ploda je mene, ožednelog, neprĳatelj oborio na tlo: prvo mi je taj plod izbio iz ruke, a sada prstom po-kazuje na smrtonosne rane. Da, ja sam žrtva zlog pogleda ovog sveta koji mi je opljačkao sve što sam posedovao! Ko se njega ne plaši? Ta već se i deca pokušavaju zaštititi od njega plavim amajlĳama; čak i sunce nosi, iz straha od njegovog pomračenja, nebeskoplavi veo. Mene, gle, amulet nĳe zaštitio. Ni jedan veo nĳe prekrio moju tajnu. Ni jedna ruševina nĳe sakrila moje blago, i zato, da, zato mi ga je opljačkao svet...

Preveo: Nebojša Barać

Medžnun se baca na Lejlin grob (slika prema jednoj Hamse Amira Husreva Dehlevija, Indija, sredina IX/15. v.


Magarac je otiš’o, otiš’o

Jedan sufi putnik je na svom putu naišao na neki sufi manastir i rešio je da tu provede noć. Svog magarca je napojio i nahranio, zatvorio ga u štalu i krenuo je da se pridruži ostalim sufijima. Sufiji su bili siromašni i gladni. Avaj sirotinjo, pratnja su ti bezverje i bezbožništvo! Su-fiji su krišom prodali putnikovog mag-arca, kupili obilje hrane i pića i to isto veče organizovali veliko i lepo slavlje. Puno se jelo i pilo, a umornog putnika, vlasnika magarca, sufisti su naročito uvažili i ispoštovali i vrlo fino ga ugos-tili. On je takođe puno uživao. Posle večere počeo je čuveni sufijski ples.

Nisu svi sufisti u potrazi za istinom, niti je svi poznaju.

Od hiljadu onih koji se izdaju za sufiste, samo je jedan zaista sufi;

Ostali žive u njegovoj senci i pod njegovim okriljem.

Ples je počeo, muzičar je zasvirao snažnu melodĳu i zapevao:

- Magarac je otiš’o, otiš’o. Magarac je otiš’o, otiš’o.

Ova melodĳa je sufiste zagrejala i do jutra su se veselili i igrali, pljeskali rukama i trupkali nogama. Ugledajući se na njih i podražavajući ih, putnik je sav ushićen i sa žarom pevao:

- Magarac je otiš’o, otiš’o. Magarac je otiš’o, otiš’o.

Kada je svanulo jutro, svi su se oprostili i razišli. Sufi putnik je uzeo svoj tovar i krenuo do štale da nastavi svoj put. Ali magarca u štali nĳe bilo. Sebi reče:

- Sigurno ga je štalski poslužitelj odveo da ga napoji.

Poslužitelj dođe, ali bez magarca. Sufija ga upita:

- Gde mi je magarac? Tebi sam ga predao i od tebe ga tražim!

Poslužitelj reče:- Gladni sufisti su napali i od straha

sam već dušu predao Bogu. Magarca su odveli i prodali. Doneo si slatko meso među mačke.

Sufi ga opet upita:- Zašto me nisi obavestio? Sada su

svi otišli. Kome da se požalim? Svi su jeli i otišli!

Poslužitelj odgovori:- Bog mi je svedok, nekoliko puta

sam dolazio da te obavestim. Video sam da si veselĳi od svih i kako glasnĳe od svih pevaš: Magarac je otiš’o, otiš’o! Šta da kažem? Bio si obavešten i znao si!

Sufi reče:- Hrana je bila ukusna, pesma do-

bra i lepa, a ja sam se veoma lepo pro-veo. Neka je prokleto njihovo ismevanje koje me je upropastilo.

Ovom sufisti su pohvala i lakomost oslepeli razum i naveli ga da oponaša druge.

preveo: Dejan Spasojević

Zatvorenik i trgovac drvetom za loženje

Siromaška su odveli u zatvor. On je bio jako proždrljiv i krao je svu hranu zatvorenicima i jeo. Zatvorenici su ga se plašili, ali su bili snishodljivi prema

Priče iz Mesnevije


njemu, a svoju su hranu jeli krišom. Oni su jednoga dana čuvaru zatvora rekli:

- Reci sudĳi da na ovaj čovek veliku štetu nanosi, hranu za deset ljudi pojede. Njegova guša je kao užarena peć, nikada nĳe sit. Svi se od njega plaše. Ili njega iz zatvora napolje da izbaci, ili više hrane da dajete. Sudĳa je posle istraživanja i razmatranja shvatio da je proždrljiv čovek i siromašan, te mu reče:

- Ti si slobodan, idi sovojoj kući.Zatvorenik reče:- Ej, sudĳo, ja nikog, ni posao

nemam, siromah sam, zatvor je za mene pravi raj. Ako napolje iz zatvora odem, umreću od gladi.

Sudĳa reče:- Kakvog svedoka i razloge imaš?Čovek reče:- Svi ljudi znaju i svi prisutni iz

suda i zatvorenici će posvedočiti da je on siromah.

Sudĳa reče:- Njega po gradu provedite a svima

objavite njegovo siromaštvo. Niko da mu ne da ni kredit, ni pozajmicu, niti da mu ukaže ikakvo poverenje. Posle ovoga ko se na ovog čoveka žali sud neće prihvatiti tužbu.

Posle toga, ovog proždrljivog čoveka, jedan prodavac drva za loženje je na svojoj kamili iz ulice u ulicu, iz ma-hale u mahalu, vodio, na pĳaci, ispred hamama i džamĳe i vikao:

- Ej, ljudi! Ovog čoveka dobro up-oznajte. On je siromašan. Njemu zajam ne dajite. Pozajmica njemu je loš posao. Sa njim nemojte da imate posla. Dobro ga pogledajte.

Uveče je siromašni prodavac sa leđa kamile siknuo zatovrenika i rekao:

- Daj mi moju nadnicu i kirĳu za kamilu, ja sam od jutros za tebe radio.

Zatvorenik smejući se reče:

- Zar ti ne znaš šta si od jutros do sada govorio. Celom svetu i gradu si govorio, a sam nisi razumeo i kamen i zemlja u gradu znaju da sam ja siromah, a ti ne znaš.

Pohlepa čini da se čovek izgubi razum. Mnogi naučnici uvek govore istinu, a da nisu svesni baš kao i ovaj prodavac drvetom.

prevela: Ljubica Brkić

Žedan čovek na zidu

U nekom vrtu, ograđenom viso-kim zidovima, bješe izvor. Jedan veoma žedan čovjek sa uzdahom je preko zida posmatrao vodu. Zatim, odvali komadić zida i baci ga u izvor. Začuo se zvuk vode, lĳep i sladak, kao glas pri-jatelja. Za njega, voda je bila kao vino. Toliko je uživao u njenoj vodi da je sve češće i češće odvaljivao kamenje i bacao unutra.

Voda povika:- Hej, zašto bacaš kamenje? Kakva

ti je korist od toga?Žedni reče:- O, slatka vodo! Od toga dvostru-

ku korist imam. Prvo, što čujem zvuk vode, a za žednog to je kao zvuk saza. Taj zvuk, život znači i mrtvog oživljava, kao kad proljetnje munje i gromovi oživljavaju vrt. Zvuk vode je kao poklon za siromašnog, glas slobode zarobljen-om, miris Boga koji je vjerom došao Mu-hamedu, kao miris Jusufove košulje koju su donĳeli njegovom ocu Jakubu. Druga mi je korist što sam sa svakim kamenom koji bacim biliže vodi. Zid se smanjuje. Saginjanje i ustajanje pred Bogom je kao odvaljivanje zida. Kad god neki kamen sa vlastite gomile odvališ, tvoji sopst-veni zidovi se smanjuju i približavaš se


vodi života i istine. Što si žednĳi brže otrpavaš. Kako zvuk vode postaje milĳi, podižeš teže kamenje.

prevela: Nikolina Mustapić

Mojsĳe i čobanin

Prorok Mojsĳe je jednom na putu video čobanina koji razgovaraše sa Bo-gom. Govorio je:

- Ej, Veliki Bože, reci mi gde si, da bih mogao da ti budem sluga, ci-pele da Ti čistim, glavu da ti češljam, haljine da Ti perem, da te branim od komaraca koji Ti dosađuju, mleko da ti odnosim, ruke da Ti ljubim, noge da Ti milujem, postelju da ti spremam. Reci gde si? Ej, Bože, sve moje koze žrtva su Tvoja. Sva moja dozivanja i planine su zapamtile.

Čobanin je vikao i Boga dozivao.Mojsĳe mu priđe i ljutito mu reče:- Ej, budalasti čoveče, šta to pričaš?

Sa kim razgovaraš?Čobanin odgovori:- Sa Onim koji je stvorio nas, zemlju,

nebo i vodu, koji je stvorio koze i ovce.Mojsĳe mu reče:- Ej, jadniče, ti si svoju veru izgu-

bio, bezvernik si postao, ne umeš dobro da se ponašaš. I kakve su to prazne i pogrešne reči koje izgovaraš. Ućuti i idi i svoja usta zapuši da bi se ugušio i Bog će ti možda oprostiti. Tvoje ružne reči upr-ljale su svet, a veru svoju si uništio. Ako ne ućutiš, gnevna Božja vatra spržiće ceo svet. Ti pričaš sa Bogom kao da pričaš sa svojim ujakom, stricem ili bratom svo-jim. Bog će nas sve spržiti.

Čobanin od straha zaplače i reče:- Ej, Mojsĳe, od reči tvojih zanemeo

sam, kajem se, duša mi je žalosna.Zatim haljine svoje razdera, zarida i

pobeže u pustinju.

Bog se obrati Mojsĳu:- Ej, proroče, zašto si mog od mene

oterao? Ja sam te poslao da ljude činiš meni bližim, a ne daljim. Ja sam sva-koj osobi posebno dao osoben moral i osoben stil. Svakom sam dao jezik i reči i svaka osoba svojim sopstvenim jezikom, u meri svog shvatanja, sa Mnom govori. Indusi imaju svoj jezik, Iranci takođe svoj, a Arapi opet neki drugi jezik. Kralj ima svoj jezik, a prosjak i čobanin takođe imaju svoj specifičan jezik, stil i pogled na svet. Mene ne interesuje različitost jezika, stilova i oblika, mene intere-suje srce i ono što je u njemu sakriveno. Učitvo ponašanje i način govora su jedno, a zaljubljenost i žudnja nešto sasvim drugo. Mene interesuju oni koji vole. Vera onih koji me vole različita je od vere i jezika onih koji mi se klanjaju. Ljubav je vera zaljubljenih i u toj ljubavi, reči i oblici iščeznu i samo smisao ostane. Jezik i oblik ozroci su razmimoilaženja. Ja ne želim formu i prazne reči, ja želim čisto i plamteće srce.

Čuvši ove reči Mojsĳe je otrčao u pustinju da potraži čobanina. Sledio je tragove čobaninovih nogu. Njegove stope, stope onoga koji ljubi, razlikovale su se od ostalih stopa. Pronašavši čobanina, mojsĳe ga uhvati za ruke i reče:

- Dobra vest! Bog se javio – Reci sve što ti srce koje plamti u ljubavi prema Bogu želi i ne obaziri se na to ako forma tvog obraćanja nĳe baš mnogo lepa.


Medved i aždaja

Jednoj aždaji je neki medved pao u šake i ova je htela da ga ubĳe i pojede. Medved je vikao i dozivao u pomoć.


Naišao je neki junak i medveda iz kandži aždaje izbavio. Videvši junak-ovu plemenitost medved mu je pao pred noge i rekao:

- Od sada sam tvoj sluga; gde god budeš išao ja ću ići sa tobom.

I tako su njih dvojica išli zajedno, sve dok nisu stigli do mesta gde je umorni junak hteo da se malo odmori i odspava.

Medved mu reče:

- Samo ti mirno i spoko-jno spavaj, ja ću te čuvati.

Odnekud naiđe neki čovek i upita junaka:

- Šta radi taj medved sa tobom?

Junak mu je odgovorio da je med-veda spasio iz kandži strašne aždaje i da mu je ovaj postao prĳatelj.

Čuvši ove reči čovek mu reče:

- Ne daj mesta u svom srcu prĳateljst-vu jednog medveda jer je on gori od hiljadu nepri-jatelja.

Junak mu reče:

- Ti si zavi-dan. Ovaj medved je moj prĳatelj; ja sam mu pomogao i on me neće izneveriti.

Čovek opet prozbori: Prĳetljstvo i ljubav glupih mogu čoveka da pre-vare. On je opasan i zato je bolje da ga se otarasiš.

Junak mu na to odgovori:- Ej, čoveče, ti si zavidan; odlazi i ne

dosađuj mi više.

Sejjid Šahim Arab - Borba Suhraba i Gordafarida


Međutim, čovek je bio uporan:- Srce mi govori da će ti ovaj

medved veliku štetu naneti.Pošto ga je junak oterao i nĳe više

hteo da ga sluša, čovek je otišao. Junak je legao da spava. Jedna muva je sletela na njegovo lice. Medved je zamahnuo da je udari ali je muva pobegla i opet se vratila na junakovo lice. Nekoliko puta je medved pokušavao da je udari ali muva nikako nĳe odlazila. Medved se razbesneo, uzeo ogroman kamen i čim je muva sletela junaku na lice bacio kamen na muvu i tako junaku smrskao glavu.

Ljubav glupog je kao prĳateljstvo medveda. Njegovo prĳateljstvo i nepri-jateljstvo su jednaki.

Pametan neprĳatelj te uzdiže glup prĳatelj u prašinu te svlači.


Pĳanica i policajac

Jedan policajac je u sred noći video pĳanca koji je, pavši pored nekog zida, tu ostao i da leži. Policajac mu priđe i reče:

- Ti si pĳan, reci šta si pio? Veliki si greh učinio i veliki prestup napravio! Šta si pio?

Pĳanac mu reče:- Ono što je bilo u krčagu.Policajac ga upita:- A šta je bilo u krčagu?Pĳanac odgovori:- Ono što sam popio?Policajac opet postavi pitanje:- A šta si popio?Pĳanac mu opet odgovori:- Ono što je bilo u krčagu.I tako su se ta pitanja i odgovori

vrteli u krug i ponavljali sve dok mu policajac ne naredi:

- Reci «ah» da ti omirišem dah.Međutim pĳanac reče «hu»*. Poli-

cajac se naljuti i reče:- Ja ti rekoh da kažeš «ah», a ti «hu»

govoriš!Pĳanac smejući se objasni:- «Ah» je uzvik tuge, a ja sam ra-

dostan, nisam tužan. Istina je da vinopĳe kada su srećne «hu, hu» govore.

Policajac se razbesne, zgrabi pĳanca za vrat i reče mu:

- Ti si zgrešio i ja moram da te odv-edem u zatvor.

Pĳanac se opet nasmeja i reče:- Da sam mogao da ustanem, ja bih

kući svojoj otišao, a ne u zatvor da idem. A da sam razuma i pameti imao, išao bih kao i svi ostali ljudi na posao ili u radnju svoju.

Policajac mu na kraju reče:- Dobro, onda mi daj nešto, pa ću da

te oslobodim.Pĳanac mu sa osmehom odgovori:- Ne trudi se uzalud, kao što vidiš ja

sam go i nigde ništa nemam.* Sufiji reč «hu» upotrebljavaju kao ime za Boga.


Starac i lekar

Neki starĳi čovek je otišao kod leka-ra i žalio se da mu je oslabilo pamćenje.

Lekar reče:- To je zbog starosti.Starac reče:- Moje oči takođe dobro ne vide.Lekar će na to:- Ej, starino, starost je tome razlog.Starac reče:- Leđa me jako bole.Lekar reče:- Ej, krhki sarče, to je takođe od

starosti.Starac reče:


- Sve što pojedem nĳe dobro za mene.

Lekar reče:- Slabo varenje takođe dolazi sa

starošću.Starac reče:- I kada udišem moj dah ima smet-

nji.Lekar reče:- Smetnje u disanju su takođe od

starosti. Kada stigne starost više bolseti dolazi sa njom.

Stari pacĳent se naljutio i nadao viku:

- Ej, gulpane, ti si od sve medicin-ske nauke zajedno to naučio? Zar nemaš pameti i ne znaš da je Bog svakome bolu dao izlečenje. Ti glupi magarče bez logike si u mestu ostao.

Lekar mirno reče:- Ej, oče, tvoj život je više od

štezdeset godina. Ova tvoja ljutnja i gorčina su takođe zbog starosti. Svi ogromni i tvoji dobri kvaliteti su postali slabi, strpljenje i raspoloženje su oslabili. Ti u stvari nemaš strpljenja da saslušaš reči istine. Svi stari su isti. (Razlika je samo kod savremenog čoveka) Izuzetak bi bio savršeni čovek. Sem starosti koja postaje pĳana od istine, unutar sebe ima čisti život.

Spolja je starost, u telu je dečĳa duša.

Sama, šta je? Taj pravedni čovek i prorok.


Miš koji je vukao kamilin ular

Neki miš je u šali zubima uhvatio kamilin ular i krenuo, kamila je takođe u šali pošla za njim i sebi rekla:

- Pusti ovog malog stvora da na tre-nutak bude srećan.

Miš je povukao ular i kamila je pošla. Miš je postao ponosan i sebi reče:

- Postao sam veliki šampion kada ovu veličinu od kamile vodim.

Idući tako su stigli do reke, pune vode koju ni lav ni vuk ne bi mogli da pređu. Miš se zbog toga prosto ukočio.

Kamila reče:- Zašto si stao? Zašto si zaprepašćen?

Ljudska noga prolazi kroz vodu, ti si moj vođa, hajde idi!

Miš reče:- Mnogo vode je velika opasnost.

Bojim se da ću se utopiti.Kamila reče:- Dozvoli da vidim koliko je voda

duboka?Miš se sklonio u stranu, a kamila

svojim nogama uđe u vodu. Voda je bila kamili samo do kolena. Kamila reče mišu:

- Ej, mišu, glupi slepče, zašto se plašiš? Voda nĳe više kolena.

Miš reče:- Voda je prema tebi kao mrav, a za

mene je kao aždaja. Od kolena do kolena je velika razlika, ako je to tvoje koleno sto metara je više od moje glave.

Kamila reče:- Nemoj više da si drzak i nevaspi-

tan. Sa prĳateljima tebi ravnim se šali. Miš sa mišom. Kamila sa kamilom.

Miš reče:- To više ne bih uradio, to radim

za tebe. Ti si zahvaljujući Bogu mene načinila drugom.

Kamila je bila ljubazna i rekla:- Dođi na moju grbu i sedi, ta hilja-

du miševa kao ti sa lakoćom bih prevela preko vode.



Q mi je rekao da se popeo na Elburs, na Demavend.

- Što ti je to Elburs ? – pitao sam. Nisam mogao da dišem. Plakao sam.

Q je potrčao i stao da prekopava po Mek Donaldsovom đubretu. Otpaci su po ulici bili razbacani na sve strane. Ljudi su trčali.

- Uzmi – rekao je Q i tutnuo mi u ruku zapaljen papir na kome je pisalo Big Mac.

- I, sad šta? Šta da radim s tim plamtećim junk-food omotom?

- Drži ga blizu očĳu – rekao je Q. – Plamen će koliko-toliko neutralisati suzavac.

Dopadljivo, mislio sam. Q je me-dicinar, na neki način, zna sve te fazone sa suzavcem. Na kraju, navukao je rolku preko nosa da ga, kao stranog studenta, ne prepoznaju kamere, i priključio se, bratski, studentskoj koloni što se 10. marta uputila ka Terazĳskoj česmi. Tu nas je policĳski kordon sačekao kod ho-tela »Balkan«. I zasuo nas plinom.

Q nĳe želio da ostane u domu. Samo je preko nosa navukao rolku i govorio, tokom marša, da je šteta što nismo maznuli sirov krompir iz menze. Objašnjavao je, kasnĳe, na Terazĳama, da je to stoga što sirov krompir pomaže kada se kriškom protrlja oko očĳu.

Neki su studenti ležali i borili se za vazduh.

- Astmatičari – govorio je Q. Vidjelo se u tim trenucima da on i ne vjeruje toliko u cĳelu stvar, najmanje da je svr-gavanje tuđe vlasti njegov posao, ali se nĳe htio odvajati od prĳatelja. Studirao

je stomatologĳu i imao je, tada, na Tera-zĳama, po jednu vatru u svakom oku.

Bio je naočit, koleginice su ga voljele. Znao je dobro, tokom demon-stracĳa, da priča viceve. Tek mi je kasnĳe, mnogo kasnĳe, objasnio da su to narodne šale izrečene prvi put na staroiranskom abestičkom jeziku, pa da su žive ostale i na srednjoiranskom, pahlavĳu, te da su, eto, žive i da zasme-javaju i na novoiranskom, vremenom novopersĳskom, ukoliko se, naravno, taj jezik prevede na srpski.

Neki su moje kolege tvrdile da je Q špĳun. On kobajagi studira stoma-tologĳu, a zapravo sve šta se dešava u državi javlja svojoj vladi, govorili su. Neka i javlja, mislio sam. Iran je mnogo sličnĳi svim mogućim oblicima našeg uređenja negoli što su to bili oni, nao-ko prĳatelji svih mogućih oblika našeg uređenja...

- Q?- Reci?- Jesi li ti špĳun? – pitao sam ga te

godine, ljeti, dok smo u vrelom avgus-tovskom Beogradu varili posljedice svih propuštenih ispitnih rokova.

- Jednom si me prilikom pitao za Elburs.

- Jesam. Onomad. I kakve sve to veze ima s nama danas? Kakve sve to veze ima s pitanjem koje sam ti post-avio?

- Ima. Ali, da bih ti odgovorio, moram te prethodno upitati da li znaš što su to Tirih Mir i Kuh Ziaret?

- Pitao sam te da li si špĳun? Nemoj da skrećeš s teme?

Tražeći Q-a

Nikola Malović


- I ne skrećem. Ti skrećeš. Nisi mi odgovorio na pitanje. No, nema veze: vi ste Srbi ionako skloni da Amerikancima prebacujete što nikad nisu čuli za Srbĳu, ali se isto tako, s iranske pozicĳe, može prebacivati vama da nikad niste čuli za Iran, ili, u većini slučajeva, niste čuli za naše vrhove.

Tada je Q počeo da ređa, ne samo vrhove, nego i gradove: Isfahan, Tabris, Abadan, Hamadan, Kermanšah, Ahvaz, Širaz, Kom, Mešhed, Kerman, Zahedan, Kazerun, Lar, Bam...

- Nikad čuo – morao sam da priz-nam. Pa sam ućutao; Q je bio u pravu: ništa nisam znao o Iranu.

- A kad me pitaš da li sam špĳun, jesam! Ja sam jedan od rĳetkih koji se popeo na vrh Elbursa, na Demavend. Odatle se može špĳunirati cĳeli Iran! Vidi se Teheran, vidi se Kaspĳsko more, vidi se slana pustinja Kevir, vide se, kad je mlado oko, sve najviše daleke planine desno od grada Bama! Ko se popne na iranski vrh, smĳe li nazad u narod, pitam te ja? Jer, šta bi i da se vrati? Šta bi kazao okupljenom svĳetu? Da je Allah Jedan? To zna svak u mom narodu, ili, tačnĳe, u mojim narodima. Alah je napravio krov svĳeta koji se zove Elburs. Jedni vele: ko se popne na Demavend, da bude derviš dovĳeka; drugi vele, ko se popne - da drugim narodima priča kako je Allah Jedini Bog, a kako je Muhamed Njegov prorok. Jer ko vidi vrh, što može biti više od toga? Samo spoznaja da je Allah najviši. U tom slučaju, ja jesam špĳun, ali ne u onom uobičajenom smislu rĳeči: da tajne drugih prevodim na persĳski, nego da tajne Persĳe prenosim drugima.

- Crni Q? Kako mislis da budeš špĳun među pravoslavnim Srbima koji za tajnu znaju da je zajednička, da je prĳateljska? I da zarad tajne ne vrĳedi

kvariti prĳateljstvo time što bi je prevo-dio na bilo koji jezik?!

- Ja to znam. Zato sam i plakao kad ste i vi plakali...

Q je, kako rekoh, bio student sto-matologĳe. Zavidio sam mu na kolek-cĳi dĳamantskih burgĳa. Imao je razne, za razne pulpe. Predložih mu, onoga dana kada nĳe znao kako da Ljiljani, djevojci iz kraja, kaže kako je od rođenja već ženjen, ovo: hajde da razmĳenimo ljubavne tajne, ti i ja. Na taj ću način i ja da budem špĳun. Otkriću ti nešto, kazah mu, što će imati veze i s ljubavlju i sa državom.

- U redu, pristajem – reče Q. Plakao je. Morao je napustiti Ljiljanu iako je ova slutila gdje se Q bliži okončanju svojih studĳa. Nadala se braku, ali je Q, eto, bio ženjen od rođenja.

- Ti si se Q popeo na najviši od svih vrhova, na Demavend, a ja sam, vidiš, pao do u središte zemlje.

- Šališ se? – ote se Q-u.- Ne. Rođen sam na Mediteranu,

podno planine koja je najviša od svih srpskih i zove se Lovćen. I tako, živio sam neko vrĳeme s mirisom limuno-vog i pomorandžinog cvĳeta, lovora, origana, kantariona, te s mirisom soli i s mirisom novaca stečenih na toj istoj soli. A onda se godine 1979. dogodilo isto ono što i 1667, dogodilo se isto ono o čemu starosrpski rukopisi kazuju da se dogodilo 1389: dogodio se katastrofalni zemljotres! I sad: kao kad bi olovku stao da, popridržavanu palcem i kažiprstom, pomjeraš – tako su se pred okom stale pomĳerati planine visoke do neba; tada su se viševjekovne palate stale uvĳati, kao da su od gume, i rušiti! o da, i rušiti, baš kao što su se rušili svi na Primorju stari gradovi, i zemlja je pucala, i mnogi su od nas popadali u bezdan koji se


tom prilikom otvorio pod našim nogama... Da se nisam u mislima popridržao za trostruku pletenicu od molitve, da nisam tada u mislima prizvao lik žene s kojom želim vĳek da provedem, danas ti i ja, moj dobri Q, ne bismo razgovarali o ljubavi!

- Zemlja je pukla i ti si dotakao središte zemlje? I ostao živ? To je Božje čudo!

- I ja mislim, dobri Q, da je čudo. Dok se zem-lja nĳe nanovo zatresla i dok se nĳe sasvim zatvo-rila, imao sam dovoljno vremena da izađem iz utrobe drugi put - i da i sam postanem špĳun. Od toga sam dana počeo i sam potkazivati ljubavi sve što je ovoj drago, kao da je ljubav zemlja, kao da je ljubav višnji zakon, a ne kao da je trenutna vlast ili pak trenutna sila ta u čĳu službu ima da se stavi čovjek. Shvaćaš li me?

- Da... Svejedno je: nekome Allah dozvoli da vidi vrh, nekome dno.

- Da. Nekome Bog dozvoli da vidi dno, da bi mu pokazao vrh. I, ako se takvi prozorljivci nazivaju špĳunima onoga čĳe je saznanje skriveno u tajnama, tada nisu špĳuni, nego su jedni drugima prĳatelji.

- A ko bi tada bili neprĳatelji svima prĳateljima?

- To bi bili oni koji proizvode hranu od koje se ljudima listom kvare zubi.

Jer, preko kvarnih se zuba svaka rĳeč prelama, i svaka molitva zaudara na stomak a ne da, kako je zapisano, miriše na pamet.

Od toga sam dana na Q-a gledao drugim očima. Studirao sam malako-logĳu, nauku o školjkama, pa su mi Q-ovi savjeti bili dragocjeni. A bila mi je dragocjena i Q-ova kolekcĳa dĳamant-skih stomatoloških burgĳa. Jedino je dĳamant mogao probušiti rupu u školjci, jedino je dĳamant mogao da se nosi s dvama najtvrđim materĳalima na svĳetu: s zubnom gleđi i sa sedefom u školjci.

H. Meškin Fam, autoportret


Dvĳe vrste prĳateljstva i dvĳe bratske religĳe stopile su se u jednu.

Q mi je popravljao zube, a ja sam njemu poklanjao nakit od školjki. Na fakultetu sam dobĳao sve same desetke zbog uspješnih stilizacĳa i sve te najuspješnĳe izvedbe poklanjao sam Q-u. Polovinu unikatnih minĳatura od sedefa Q je i dalje poklanjao Ljiljani, zaljubljenoj curi iz kraja, a polovinu je, onu ljepšu, čuvao u maramici za ženu s kojom ga bĳahu oženili čim se rodio. Q je držao do tradicĳe i govorio:

- Svaka čast novim vremenima. Neki bi rado postali dupli špĳuni samo da se dokopaju vlasti novih jezika, ali ja nisam od tih. Moja žena nosiće, ne zato što mora nego zato što hoće, feredžu.

- A moja će žena, rekoh Q-u, cĳela vĳeka mahati plavo-bĳelom maramicom s obale. I čekaće me ako budem odlučio da malakologĳu naplatim na Zapadu.

- Zašto je ne bi poveo sa sobom?- Zato što će ona ostati na Primorju.

Ne zato što mora nego zato što će htjeti.- A zašto bi to ona htjela?- Zato, dobri Q, što se ne bih ženio

s nepametnom; a pametna bi računala ovako: ako je cilj povratak – čemu odlaženje?!

Tako smo razgovarali u Q-ovoj studentskoj sobi.

Sjedali smo na podu. Na trima ćilimima za koje je Q rekao da potiču, jedan iz Isfahana, drugi iz Širaza, a treći iz Jazda.

Dok sam ja brojao čvorove s naličja, Q se molio.

Kad sam ja okretao brojanice, Q je učio srpske pjesme napamet:

A ja što ću, ali sa kime ću?Malo rukah, malena i snaga,jedna slamka među vihorove,sirak tužni bez nigđe nikoga!

Pleme moje snom mrtvĳem spava,suza moja nema roditelja,nada mnom je nebo zatvoreno,ne prima mi ni plača ni molitve;u ad mi se svĳet pretvorio,a svi ljudi, pakleni duhovi.- Zašto plačeš, Q?- Zarad vaših puteva, prĳatelju. Vi

ste istok na zapadu i zapad na istoku. Neka vrsta raskrsnice... Pa vam je teško zbog toga. A mi smo, vidiš, luna nad cĳelim istokom. Prema nama se orĳentišu svi putnici koji bi htjeli tamo ili ovamo.

- Šta je –tamo-, a šta je –ovamo-?- Ne mogu ti pričati za druge, no

samo za sebe. Za mene je –tamo- bilo ono što mi je danas – ovdje. A danas mi je –tamo- ono što mi je nekad bilo –ovdje.

Što su se Q-ove studĳe bližile kraju, zubi su u studentskom domu bili zdravĳi. Znao je, po pokretima nečĳih usana, da raspozna o kakvom se čovjeku radi. Jednog je dana pokucao na vrata moje sobe i tiho proslovio:

- Ona ima zube kao u životinje.Mislio sam da su Q i Ljiljana po

posljednji put vodili ljubav. I da ga je izgrizla po vratu ili gdjegod, da bi Q-ova žena od rođenja mogla da bude ljubomorna na neku –tamo- ženu do smrti. Ali, nĳe se radilo o tome.

- Samo smo pričali – pričao je Q. – I tada sam opazio ono što ranĳe nisam. Da spada u one koje bi rado odgizle komad ljubavnikovog mesa samo da bi zauvĳek imale djelić njega. Neko bi to proglasio činom maksimalne ljubavi. Ja ne. Zaboraviću je, jer je htjela da me ima nesavršenog. Isto je pokušao da uradi duh sa Aladinom. Kad tokom prvih 1000 godina nĳe mogao da umilostivi Allaha, duh iz boce odlučio je, tokom


drugih 1000 godina, da pogubi onog ko će otvoriti bocu. Ne da ga spase, nego da ga ubĳe! Te tako i Ljiljana: umjesto da me iz ljubavi prepustila sudbini, ona je gotova bila zubima ujesti staklo. Time bi polomila sav moj višegodišnji trud. Postala bi bezuba, kao i na početku, kada su joj se roditelji prvi put obradovali, i kada su molili Boga da joj ovaj podari sreću i ljubav u životu.

- Pravo je da pametan muškarac spasi četiri žene kad ih nađe na istoku – rekoh.

- Malo je pametno da muškarac s istoka uopšte pokušava da ostvari ljubav koju nađe na raskrsnici – rekao je Q. – Nĳe nemoguće da je nađe, ali je šejtanski teško.

Svega sam se sjećao i kad sam diplomirao. Q se vratio za Iran. Pa, iako je znao moju adresu, nĳe se javljao.

Prve mu godine nisam zamjerao. Mislio sam gdje je povratak u carsku palatu bio pretežak čak i caru Šahrĳaru, s obzirom na ono što je vidio. Car je Šahrĳah vidio gdje ga žena vara, pa je dao da se ova pogubi, da se pogubi svaka redom, sve do Šeherezade, a što je Q mogao vidjeti u vezi sa ženom s kojom je bio vjenčan od rođenja, to nĳe znao niko, do Allah.

Druge sam cĳele godine molio Boga da ne bude onako, tamo u Iranu, kako sam mislio da je moglo biti prve godine. Zamišljao sam Q-a kao diplo-miranog stomatologa koji se sa zapada vraća pun priča kojim će učiniti da se bilo koja, a ne njegova zakonita, po prvi put zaljubi u nj.

Treće sam godine po prvi put požalio što smo Q i ja uvĳek vodili razgovore sa smislom, nikad trivĳalne. Nikad ga nisam pitao odakle je. Možda i jesam, ali se više ne sjećam. Iranski svi

duhovni gradovi imaju teška imena, kao ono i naši, za sve Irance pretpostavl-jam: Žiča, Studenica, Šišatovac, Ostrog, Gračanica...

Četvrte godine pokušavao sam po Primorju da nađem bilo koga ko bi znao da mi na koverti napiše adresu koju mi je Q onomad ostavio. Bila je ispisana arap-skim pismom. Niko nĳe znao arapski, pa ni ja, tako da je sasvim moguće bilo da nisam ta čudna pismena uspĳevao da prepišem kako valja, baš kao što kod nas đak prvak jedno prosto –A- ne uspĳeva da s table prepiše u svesku za školski rad kako valja.

Pisati je teško, pričao sam ženi pete godine. Čitati je teže. Jer, sve što je napi-sano, može da znači i ovo i ono, i pismo može biti raskrsnica, ne samo zemlja, kad je neko ko ne poznaje azbuku čita sa strane. Iz vazduha posebno ne, mislio sam 1999.

Šeste sam godine zaboravio na Q-a. Obeveze su me razvukle –tamo- i –ovamo-. Nisam otišao iz zemlje jer sam 1999. odlučio da što manje putujem. Nisam, pravo govoreći, imao otputovati gdje da valja.

Sedme sam godine taman u ponoć htio nazdraviti Q-u u daljini, ali sam se sjetio da on ne računa godine po Hris-tovom rođenju, otud ni vjekove, otud ni milenĳume, i odustao sam, njegovog računa radi. Nazdravio sam jedino tome da bi se Q mogao sjetiti zapadne glupos-ti da 31. decembra u ponoć podižu čaše, pa sam, eto, i ja svoju podigao, prosto da nam se čaše kucnu u prostoru, kad već ne mogu u vremenu.

Osme sam godine, od samog početka, mnogo mislio o vremenu. Primjera radi, koliko čovjek izgubi, a koliko dobĳe ukoliko toliko i toliko sati uloži u vertikalan uspon. Pa sam


Emaduddin Handani - Krov pustinjske kuće


se popeo na Lovćen. I s njega, okrenut moru, nisam vidio ništa. Lagali si svi oni podlovćenci koji su uporno tvrdili da se s Lovćena mogu vidjeti zapadne zemlje. Mogu šipak.

Devete godine, 2003, ponadao sam se Q-u. Jer, na Primorju umočen prst povezan biva sa cĳelim svĳetom. A prst sam u more umakao počesto. Kao i svoju djecu. Slao sam Q-u razglednicu. Vidi Q, pisao sam po talasima, kako se u ljubav pretvaraju sve rĳeči koje smo vodili dok smo ono još bili beogradski studenti! Vidi Q kako bi te imao ko dočekati uko-liko bi grešnog mene i grešnu ženu mi, ne daj Bože, sad ugasila kiša od sum-pora i ognja! Dođi Q! Javi se, lebac ti lju-bim! Tolike godine si –tamo-, a nikako da se javiš nama –ovdje-?! Briga me i da si sve vrĳeme bio špĳun. Ok, znam da si bio starĳi i da si u demonstracĳama znao da se postaviš kao da si itekako bio obučavan za preživljavanje pod suzav-cem, ali mene to ne zanima! Ne mislim da prĳateljstvo, ono koje danas sjedi na tepisima iz Isfahana, Širaza i Jazda, a kad se savĳu tepisi i kad musliman poleti na njima – tamo -, jednostavno prestaje. Jesi li živ...?

Jedina mi je misao, poslĳe svih tih godina Q-ovog nejavljanja – bila: da li je Q uopšte živ!

Da li se u ovom ili onom ratu popeo na Elburs, na 5670 metara visok Dema-vend, i da li je, otud, stao da moli Alaha da ovaj poštedi njegovu braću??

Jer, Q se nĳe javljao. Predugo se Q ne javlja...

Devete godine odsjekao sam lovorov štap i s ravnog Primorja uzeo prviput da se uspinjen na Lovćen, da osvajam, poštapajući se, strmi srpski lovćenski vrh. Nisam automobiliom došao do neke kote, pa otud pješke kao

nekad, nego sam direktno, uspravno, od morske pjene okomito – hrlio k lovćenskom vrhu.

I, gle, čuda! Diplomirao sam mala-kologĳu, nauku o školjkama, a ni slutio nisam da je put od Kotora do Vrha posut školjkama! Istina, te su školjke bile oka-menjene, mnoge od njih tek u fragmen-tima, mnoge od njih zarobljene stĳenom s tri strane kaogod i poluostrvo što je s morem, ali školjke! rariteti, nukulusi, nautilusi, okamenjeni litophagi, mytilu-si, puževi murexi, svi drugi, i sve je njih zubarsko svrdo moglo probušiti očas posla, moglo ih je stilizovati do mjere do koje bi se svaka zapadna žena zaljubila u kreatora takvoga krečnjačkoga, po post-anju, nakita!

Godina je bila na umoru. Lovćen se okitio kapom od snĳega. I sakrio cĳelu svoju krečnjačku prošlost. Najviši srpski vrh. Korak..., dva..., još... samo... jedan... I eto me, na vrhu sam bio! Svojim sopst-venim nogama vozdignut! Najbliži sam u tom trenutku bio Bogu!

Oh.Nisam mogao da vjerujem.Pljunuo sam u dvogled kao što bih

ljeti u masku za ronjenje.Vidio sam s te vršine - zapad!Špĳunski sateliti brodili su nebom.

Pojavljivali su se na zapadnom dĳelu horizonta i nestajali ka istoku. Nikad obratno. Po tome sam vidio da me vid ne vara, da se ne radi o putničkim avi-onima. Putnički bi kad-tad morali da vrate putnike. Ove se letjelice nikad nisu vraćale.

Utoliko mi je zazvonio mobilni telefon.

Kako sam samo bio neoprezan!Ne samo da je svako tokom mog

uspinjanja do previsokog Lovćena mogao da čuje što šapućem sebi u bra-

KNJIŽEVNOST92

du, nego je i grom mogao da me sprži u trenu, navođen signalom poteklim iz ljubavne veze mog telefona i operatera. Srećom po mene, nebo je toga decem-barskog dana bilo vedro.

Zvala me žena s Primorja.- Šta kažeš! Potres je sravnio sa

zemljom iranski grad Bam?! Koliko mrtvih...?

Početkom desete godine sjedao sam ispred televizora i pratio sve vĳesti iz Irana.

Grad Bam, od Teherana krene li se preko Mešheda preko Zahedana ka is-toku, više nĳe postojao. Postojali su samo preživjeli na ulicama. Kao ono što smo i mi Primorci postojali prĳe 24 godine. Na ulicama. Nekadašnjim ulicama. Onda kada je Bog, zato što nas voli i kada je na samo njemu znan način odlučio da nas opomene kako su sva vremena pred nama u najmanju ruku teška. Da su iskušenička. Derviška, svejedno...

Budući da nikad nisam znao pročitati Q-ovu adresu, budući da nikad nisam spoznao koji je grad napisan meni nepoznatim pismom, to je mogao biti i Jazd i Kerman i Burudžird i Arak i Horamabad i Birdžand i Bandar Abas i Horamšar, to je mogao biti i Bam. Q je mogao biti žitelj nekadašnjeg Bama, grada na istoku Irana, krene li se od Teherana drumom preko Mešheda preko Zahedana.

Kako sam, ubog kao prĳatelj sa zapada, ikad mogao znati da li je ili nĳe - Q među živima? Čovjek je tako stvoren da se uvĳek plaši najgoreg.

Ne bez razloga.Jer, onaj ko se uspne do vršinu

kakvugod, makar i na najmanju, makar na bilo kakav vidikovac, već nĳe onaj isti, već nĳe nepoznat bogu kojemu se klanja; nečim se izdigao, nečim se

preporučio. Razapeo je pogled do kraja svĳeta, a sa tim saznanjem ne može do kraja života da živi svak. Jer, otkako je svĳeta i vĳeka, srpska pjesma veli, ko na brdo ak i malo stoji, više vidi nego onaj pod brdom. To danas, u vremenima u kojima je dno počelo da se diči imenom vrha, znači da su i mali ljudi, a ne samo carevi i velikani, nego baš mali ljudi progledali po daljini.

Q je bio mali čovjek. I spoznao je abecedu preko azbuke zapadnog pisma. Ta pisma vele: svaka »Odiseja« ima 24 pjevanja, po broju grčkih slova kojima su negdanji ljudi podĳelili klasično putovanje na 24 poglavlja. Ukoliko bismo pretpostavili da se svi junaci spasavaju na kraju, tada je realno pretpostaviti da priča ne umire ni u 2004. godini, niti da ona umire 24 godine poslĳe priče u kojoj smo Q i ja postali prĳatelji zauvĳek.

Q se zapravo zvao Kjumaers. Bio je Iranac.

U 21. vĳeku možda jeste ostalo još 3 vĳeka za pronalaženje civilizacĳskog prĳateljstva kao takvog, možda je ostalo vremena da bi se priča o putovanju istoka na zapad vjenčala s pričom o povratku zapada na istok, ali u meni tog vremena zasigurno nĳe bilo.

Ako kroz potomstvo proživim naredna tri vĳeka, kao što su primorski preci, preko mene, proživjeli minula tri, biće to više nego dobro, biće to zapravo dar od Boga.

No, kakve veze sve to ima s Kjumaersom?

Ima.Meni treba odgovor na pitanje – da-

nas! Da li je moj iranski prĳatelj Q još uvĳek u životu?

film

No 41 • LETO 2004 93

Tokom svog nedavnog kratkog bo-ravka u Beogradu (samo 30 časova), poznati iranski sineast Madžid Madžidi našao je malo vremena u zgusnutom protokolu za razgovor. Madžidi ovako opisuje početak svoje profesionalne karĳere

Studirao sam pozorišnu umetnost i moji počeci su vezani za nju. Bilo mi je 13-14 godina kada sam kao amater pristupio pozorištu. Kasnĳe sam se upi-sao na fakultet, a na film sam došao iz pozorišta. Oduvek sam mnogo voleo film, ali ne i glumu u njemu. Gluma je za mene bila samo most koji me je doveo do poziva režisera. Kada je reč o filmu, sa Mohsenom Mahmalbafom bio sam član jedne umetničke trupe koja se u formi radionice dosta bavila filmom. Podelili bismo poslove rekavši pojedincima čime će se baviti; recimo glumom, scenografijom, režĳom... Ofor-mili bismo tim i zajedno radili a o svim pitanjima smo se uzajamno savetovali. Nĳe to bio profesionalni tim, samo smo želeli da steknemo određeno iskustvo u okviru koga je meni dopalo da glumim. Ipak, to nĳe bilo za mene, nisam želeo da se glumom na filmu bavim pro-fesionalno. Bila je to samo jedna faza posle koje sam počeo samostalno da režiram filmove.

Vaš rad sa glumcima je izvanredan, znate da priđete glumcu i da mu date prave savete. Da li vam je iskustvo glumca u tome pomoglo?

Sigurno da mi je bilo od velike pomoći i to što sam i sam spoznao glumu i njom se bavio, naročito u radu sa amaterima i decom koji se često pojavljuju u mojim filmovima. Lično glumačko iskustvo znatno mi je olakšalo i ubrzalo rad sa glumcima.

U filmu koji smo 4. maja premĳerno videli u Muzeju jugoslovenske kinote-ke (“Kiša”, Iran, 2001) okosnicu priče čini probem ilegalnih radnika u Iranu. Kako danas stoje stvari što se tiče tog pitanja?

Film sam radio pre 11. septembra kada se nĳe mnogo znalo o problemu Av-ganistanaca u Iranu koji tu žive već tride-

intervju

Madžid Madžidi, proslavljeni iranski reditelj

FILM94 No 41 • LETO 2004 95

set godina. Prema popisu Crvenog krsta, ima ih oko milion i po, po nezvaničnim izveštajima ima ih oko četiri miliona od kojih su mnogi u statusu ilegale. Izloženi su mnogobrojnim problemima u pogledu posla, mnogi su često bili predmet zloupotreba na radnom mestu, mnogi od njih su radili za neznatnu nadnicu, itd... Filmom sam hteo, na neki način, da pomognem avganistanskim izbeglicama koji žive u veoma teškim uslovima. Njihova situacĳa i dalje je vrlo složena i teška. Avganistan je, s druge strane, postao nezavisna država a Amerikanci su tamo i dalje prisutni. Avganistanski narod ne voli Ameriku i ne želi da Amerikanci tamo borave. Tako da problem i dalje postoji...

U Vašim filmovima deca ili maloletnici nose radnju, svet prikazujete njihovim očima, slikate svet nevinosti. Zašto?

Naša država je država mladih. Od 70 miliona stanovnika 65 odsto mlađe je od 25 godina. Naše društvo je sasvim mlado i puno energĳe. Mislim da su te generacĳe budućnost zemlje i njima se obraćam. Smatram da je veoma važno da mi koji se bavimo filmom kažemo nešto o svojoj zemlji, o toj deci i naraštaju koji dolazi. Posebno što se mladi bave kompjuterima i tehnologĳama koje su ih udaljile od sopstvenog kulturnog iden-titeta. Snimanjem filmova želim da se oni približe i vrate tom identitetu, da znaju ko su i koji su oslonci njihove kulture.

U Vašim delima prisutni su višeslojnost i simbolika.

Upravo tako. Kao što ste primetili, u mojim filmovima postoje dva nivoa. Jedan je spoljašnji a drugi skriveni

(unutrašnji). Kada određujem spoljašnji nivo priče, vodim računa o tome, ko-liko je god to moguće, da uspostavim komunikacĳu sa gledaocem. Jed-nostavnim jezikom postavlkam priču koja se izražava krajnje jednostavno, bez komplikacĳa, tako da se ona u svojoj jednostavnosti razvĳa i tada započinje unutrašnji smisao filma. Otkrivaju se unutrašnji slojevi priče a to je ono što ob-likuje sadržaj i ostavlja utisak na gleda-oca. Vi kažete simbolika, to je, nekako, više zapadnjački pojam, mi imamo u svojoj kulturi izraz alegorĳa, odnosno poređenje (naspram pojma simbolika). Gledajući našu književnost i pesnike Ru-mĳa i Hafiza, vidimo da je jezik alegorĳe veoma blizak čoveku, bliži od simbolike. Zato u priči i koristim alegorĳski jezik koji čoveku nĳe stran. Mislim da jezik simbola jako komplikuje stvari, sim-bolizam je zapadni termin koji ima više filozofski aspekt, dok je alegorĳa bliska gnosticizmu, spoznaji, gnostičkom aspe-ktu koji obuhvata moral i samog čoveka. Zbog toga, kada se približim alegorĳi, ona ostavlja snažan uticaj na jezik, a film podjednako deluje na gledaoce u Iranu, Srbĳi, Kanadi, Americi, Azĳi... Tako film deluje na univerzalni način koji je okrenut čoveku baš zbog alegorĳskog izražavanja, jer je istočnjačka alegorĳa bliža čoveku od simbolizma koji je, mislim, više povezan sa logikom i ra-cionaliznom koji mogu biti ograničeni. Komunikacĳa se, sa druge strane, brže i lakše uspostavlja preko srca i duše.

U Vašim filmovima prisutna je jedna posebna forma ironiĳom obojenog humora; kako to objašnjavate?

Volim da u svakom filmu nekoliko momenata bude obojeno ironĳom i

FILM94 No 41 • LETO 2004 95

satirom, onda kada je scena emocional-no jaka i napeta, onda takvim scenama smanjujem tu napetost i pritisak. Ako je scena ozbiljna, pravi se kratak rez, i atmosfera se za tren menja, onde gde to, normalno, radnja dozvoljava, i ponovo se vraća glavnoj priči.

Koje svetske reditelje biste izdvojili kao uzore?

Zapravo, bilo je nekoliko omiljenih reditelja, tu spadaju Džon Ford, Felini, Kurosava... Forda veoma cenim, a time i klasičnu kinematografiju. On ističe pri-marnu vrednost i značaj porodice, a za film je porodica itekako značajna; moral u njegovim filmovima je upečatljiv i snažan, i uopšte, volim tu nacionalnu i herojsku dimenzĳu, a posebno mesto porodice u klasičnim filmovima.

Koliko su detalji važni za film, u Vašim filmovima ništa nĳe prepušteno slučaju

Meni su detalji jako važni, čak i nešto što je naizgled krajnje nevažno i sporedno i možda se ne vidi u sceni. Ništa od onoga što čini film tu nipošto nĳe slučajno, niti išta “slučajno” može da uđe u kadar (scenu). Razmišljam o svemu, u mojim filmovima i lokacĳa mesto odvĳanja filmske radnje predstav-lja karakter i ne uzima se samo zbog svoje es-tetske vrednosti. Npr. u “Boji raja” reka je jedan karakter, ona igra jednu ulogu, takođe i cveće u prirodi, koja u filmu

nema turističku dimenzĳu, ili pustinja, sve je to tu smišljeno a nikako slučajno, i o izboru mesta se mnogo vodi računa...

Razgovorali ste sa srpskim ministrom za kulturu, g. Kojadinovićem. Kakav je to na Vas ostavilo utisak, i o čemu je bilo reči?

Ministra kulture doživeo sam kao srdačnog, komunikativnog i krajnje prostodušnog, “narodskog” čoveka, imali smo prisan kontakt lišen ust-aljene diplomatske i birokratske note. Meni je bilo zanimljivo da vidim da je jedan zvaničnik tako srdačan i predus-retljiv i veoma komunikativan čovek. Kod g. ministra sam imao sastanak i sa Emirom Kusturicom, primetio sam da imaju prĳateljske odnose, i mogu reći da me je veoma prĳatno iznenadilo ta nje-gova dobra komunikacĳa sa rediteljima i kritičarima.

Proveo sam prĳatne trenutke u nje-govom društvu, mislim da su razgovori koje smo vodili bili pozitivni i uspešni, preneo sam mu neka iskustva prisutna u iranskoj kinematografiji, a on meni

određene specifičnosti i iskustva karakteristične za srpski film, obav-estio sam ga o svojim budućim planovima, razgovarali smo i o zajedničkim projektima Irana i Srbĳe, o čemu ću razgovarati sa svojim prĳateljima u Iranu. Smatram da je susret sa srpskim ministrom za kulturu dobar početak otvaranja jedne vrste filmske komunikacĳe između Srbĳe i Irana,

FILM96

koji imaju i bogatu kulturu i slična iskustva...

Da li sebe smatrate religioznim čovekom?

Moj odgovor je da ... na ovom svetu ništa ne egzistira izvan verskog domena, sve što postoji, postoji u domena vere i spoznaje. U dubini svih nas postoji Bog, ne postoji nereligiozan čovek i niko ne može da se deklariše na taj način. U svima je usađena spoznaja o tome, sad, neko je otkrĳ e, sledi i osnaži, nekom se to ne desi, u takvom stanju provede godine, dok je jednog dana ne otkrĳ e i prene se, i tada više sledi taj put. Sve se u svetu spoznaje dešava kroz veru, ali ne kroz neku površnu i spoljašnju veru formalnih, dogmatskih religĳ skih učenja, već onu veru i spoznaju usađenu u samo čovekovo biće i postojanje.

Da li onda duhovnost može da vrati red na ovu planetu i ljudima njihovu veru?

Da, sigurno, spas je zapravo samo u tome, u moralnosti i duhovnosti.

Uveren sam da današnji svet, ovaj novi vek, nema drugog izbora osim da krene putem duhovnosti, jer će u protivnom potonuti.

Šta bi bili da niste reditelj...

Nikada nisam razmišljao o nečemu drugom... kao dete sam voleo, recimo, da budem taksista, da pričam sa ljudima, kontaktiram sa puno ljudi. Čak i sad bih voleo da budem taksi vozač, kada me ne bi prepoznali na ulici, jer tako mogu da upoznajem ljude i pričam sa njima... Razgovori koje se vode u taksĳ u su opušteni i neopterećujući...

Kako koristite slobodno vreme?

Jedan deo provodim u čitanju, drugi sa starim prĳ ateljima; u principu vodim povučen život i zato gledam da slobodno vreme, koga je jako malo, iskoristim za nešto što nĳ e fi lm, prosto rečeno, živeći svakodnevni život. Slobodan Aranđelović, Aleksandar Dragović

Režiser, scenarista, producent i glumac Madžid Madžidi je rođen 1959. u Teheranu u poro-dici srednje klase. Uz Kijarosta-mija, Mahmalbafa, Panahija, Hatamikiju i Mehrdžuija slovi za naboljeg, najpoznatijeg i najuticajnijeg iranskog sineastu koji je kinematografiji svoje zemlje doneo primat u svetu i pregršt značajnih nagrada sa festivala širom sveta. Oženjen je i otac dvoje dece. Do sada je potpisao kao režiser

tri kratka, četiri dokumen-tarna i pet igranih filmova. (“Baduk”, “Otac”, “Deca neba”, “Boja raja” i “Kiša”). Upravo snima film čiji je radni naslov “Povratak”. Igrao je glavnu ulogu u filmu Mohsena Mahmalbafa “Boj kot” (1985), pojavio se u filmu “Prijateljsko

ubeđivanje: Iranski film posle Revolucije 1979.” (2000). Dobiitnik je “Zlatnog pečata” Jugosloven ske kinoteke (20. po redu).

tri kratka, četiri dokumen-tarna i pet igranih filmova. (“Baduk”, “Otac”, “Deca neba”, “Boja raja” i “Kiša”). Upravo snima film čiji je radni naslov “Povratak”. Igrao je glavnu ulogu u filmu Mohsena Mahmalbafa “Boj kot” (1985), pojavio se u filmu “Prijateljsko

VERSKE TEME

No 41 • LETO 2004 97

U zatočeništvu

U dolini Abu Taliba su započele crne i teške godine gladi. Poro-dice Hašemĳa i Abu Mutaliba

su zatočene, izuzev Ebu Leheba, koji se priključio neprĳateljima. U ovu vrelu, suvu udolinu su smešteni muškarci, žene i deca. Ebu Džal (Abu Jahl) je u ime svih bogataša Kurejšĳa napisao upozorenje, pričvršćeno na zid Ka’be: “Niko ne sme da uspostavi bilo kakav kontakt sa ple-menom Hašemĳa i Abdul Mutaliba. Sve veze sa njima su iskidane. Ne kupujte ništa od njih! Ne prodajte im ništa! Ne sklapajte brak ni sa jednim od njih!”

Oni su primorani da žive u ovom kamenitom zatočeništvu dok usamljen-ost, siromaštvo, glad i životne tegobe ne učine da se predaju bilo pred idolima, ili pred smrću. Mučeništvo moraju da pod-nose svi, kako oni koji su prihvatili novu religĳu, tako i oni koji joj se još uvek nisu okrenuli.

Oni koji još uvek nisu prigrlili is-lam, ali imaju osećaj za slobodu, iako misle različito od Muhammeda (s.a.v.s.) suočeni sa Jedinstvenošću, stvaraju je-dinstven front prema neprĳateljima. Oni ga (s.a.v.s.) brane. I mada ne poznaju is-lam, pa zato i ne veruju u njega, poznaju Muhammeda (s.a.v.s.). Veruju u njegovu čistotu. Znaju da nĳe zainteresovan za ličnu dobrobit. Osećaju njegovu veru. Slušaju šta ima da kaže o ibadetu Istini.

Znaju da on (s.a.v.s.) iskreno želi da os-lobodi ljude.

Oni vrede daleko više od mislilaca ispunjenih strahom, ljudi koji su konzer-vativni poput ‘Ali ibn Umajida (Ali ibn Omayyid), koji se, otkrivši napre-dnu ideologĳu, prividno suprotstavljaju reakcionarima i bradatim ljudima, koji se drže gluposti aristokratskog društva kao i klasičnog arapskog poretka sa nje-govim klasnim razlikama. Ali, istovre-meno, znajući sve ovo, da bi zaštitili bogatstvo svojih predaka, raskoš svoje porodice, svoj društveni položaj, fizičko zdravlje, i da bi izbegli sve nevolje, oni ostaju na strani Ebu Džala i Ebu Leheba. Oni posmatraju zlostavljanje Balala (Balal), Amara (Ammar), Jasera (Yas-ser) i Somajea (Somayyeh) i ne dižu glas protesta.

U ovim teškim godinama oni os-tavljaju svoje zemljake i svoje prĳatelje u ovom malom logoru, same. Zaokupljaju se svojim životom u gradu, na bazaru, u svojim domovima, u porodici. Provode svoje vreme sa paganskim vođama. Oni se čak udružuju. Tradicĳu zanemaruju. Utiru put. Godinama kasnĳe, sledbenici ovog puta i njihova vera broje više ljudi od sledbenika same poslanikove (s.a.) vere.

Pravi šiiti su ‘Ali (a.s.), Abuzar, Fati-ma (s.a.), Husein (a.s.), Zejnab (s.a.) i svi iseljenici i pratioci. Ali, oni poput ‘Alĳa ibn Umajida su prvi muslimani koji nas-tavljaju s običajem prikrivanja (verničke

Fatima je Fatima

Ali Šariati

VERSKE TEME98 No 41 • LETO 2004 99

disimulacĳe), iako ga je poslanik (s.a.v.s.) zabranio. Oni ostaju privrženi ovom korisnom načelu i ne napuštaju ga do smrti.

Tada, kada je plamen nove vere osvetlio njihove duše, a u društvu otpočeo pokret pun opasnosti, zasnovan na pokušaju, izboru i nužnom iskušenju, kada se čovek obraća sebi jasno i bez prevare, pojavljuju se čuda čovečanstva. Nadzemaljske kra-sote prate osećanja inferiornosti, zanemarivanja, moći, kao i sla-bosti. Sve je ovo skriveno u duši i sve samo sebe otkriva.

Sada, u ovom zastrašujućem logoru, postoje ljudi koji nisu muslimani, ali ipak strpljivo pod-nose tegobe, tišinu, trogodišnju glad i usamljenost. Dele senku opasnosti. Oni, takođe, učestvuju u velikoj Božanskoj revolucĳi čovečanstva. U ovom najosetljivi-jem trenutku početka islamske istorĳe, oni učestvuju u bolu, shvatajući položaj Muhammeda (s.a.v.s.), ‘Alĳa (a.s.) i njihovih pratilaca.

Ali, crni oblak neukosti nat-kriljuje udoban i srećan grad, ispunjen konzervatizmom, protivurečnošću, neosetljivošću i besramnošću. Pojedine muslimane je moguće videti među on-ima čĳa odeća je ukaljana, a ruke lomne. Zauzeti su pribavljanjem sigurnosti i utehe. Da li su oni posmatrači ili učesnici u tragedĳi? Pitanje se javlja zato što oni u svojoj uobrazilji veruju da imaju veru. Oni vole religiozne ljude. Sebe smatraju prosvećenima.

Porodice Hašimĳa i plemena Abdul Mutaliba isključuju sebe tri godine iz svog grada, od svog naroda, svoje slo-bode, čak i od sredstava za život i žive u

ovom logoru. Da li je moguće napustiti dolinu usred noći i, skriveno od očĳu špĳuna Kurejšĳa, pribaviti malo hrane za gladne koji čekaju u zatočeništvu? Da li bi bilo moguće da velikodušni član po-rodice, ili prĳatelj, donese iz ljubaznosti malo hleba? Glad ponekad dostiže do-tle da oni poprime izgled “crne smrti”. Ali, kako su sebe pripremili za “crvenu smrt”, strpljivi su.

Said ibn ‘Ali Vakas (Said ibn ‘Ali Vaqas), koji je zatočen sa ostalima, piše: “Glad je donela takvu vrtoglavicu da sam ga, kada sam noću naleteo na mek i vlažan materĳal, stavio u usta i progutao, a da toga nisam ni bio sves-tan. Dve godine kasnĳe, ja još uvek ne znam šta je to bilo”.

Amir i Ali Saee - bakrorez


Vidljivo je šta se pod ovim okolnos-tima dešavalo sa poslanikovom (s.a.v.s.) porodicom, čak iako istorĳa ne kaže ništa. Ova cela porodica podnosi teškoće izazvane glađu, samoćom, siromaštvom, iz ljubavi prema poslaniku (s.a.v.s.). Po-slanik (s.a.v.s.) lično preuzima odgov-ornost za njih. Kada dete plače od bola izazvanog glađu, kad god bolesnik plače zbog nedostatka lekova ili pomanjkanja hrane, kada stara osoba, muškarac ili žena, dosegne granice trpljenja nevolja i pritisaka, podnevši tri godine gladi, fizičke torture i mučenja ove udoline, sve što podnose skrivaju u sebi. Ispĳenih lica, sa kojih je iščezla svetlost, oni pred Muhammedom (s.a.v.s.) poriču bilo ka-kav problem.

Istovremeno, uprkos svim teškoća-ma, ostaju odani i velikodušni u veri i ljubavi.

Sve su to izrazi duha, vere i ljud-skog života, koji su umnogome dirali u osećajno srce poslanika (s.a.v.s.).

Zna se pouzdano da je, kad god je hrana po noćnoj tmini stizala i bila pre-davana poslaniku (s.a.v.s.) u ruku da bi bila podeljena ljudima, deo za njegovu ćerku (s.a.) i hanumu (s.a.) bio poslednji, da ne bi strahovale za svoje živote.

Poslanikovu (s.a.v.s.) porodicu u ovom logoru su činile Hatidža (s.a.), njegova mala ćerkica Fatima (s.a.) i njene sestre, Ome Kolsum (s.a.) i Rakĳe (s.a.), snahe Ebu Leheba. Nakon započinjanja poslanikove (s.a.) misĳe, on naređuje svojim sinovima da se razvedu od njih, kako bi povredio poslanika (s.a.v.s.) i po-kazao prezir prema njemu (s.a.v.s.). Ali Osman, mlad, lep i bogat čovek ostaje u braku sa Rakĳe, i sa gledišta zajednice, na Ebu Lehebov čin je odgovoreno. Nakon toga, Rakĳe (s.a.) se sa Osmanom iseljava u Etiopĳu. Ome Kolsum (s.a.), čĳi je život

razoren i koja se odrekla svoje sreće zbog vere u svog oca (s.a.v.s.), našla se sada u logoru. Ostajući uz svog velikodušnog i herojskog oca (s.a.) na putu vere i slobode, opredelila se za glad, birajući između nje i života u izobilju i lagodnos-ti kod svog zluradog i konzervativnog supruga, Otajbeha (Otaybeh)

Dani u ovom logoru prolaze u tes-kobi. Noću, crni prekrivač tmine pada na stanovnike ove planinske pustoši, odvojene od sveta. Nedelje, meseci i go-dine prolaze u tegobama. Prolaze sporo preko njihovih umornih tela i duša, ali svi nastavljaju korakom međusobne naklonjenosti i naklonjenosti prema po-slaniku (s.a.v.s.).

Poslanikova (s.a.v.s.) porodica ima poseban položaj usred ove grupe. Glava porodice (s.a.v.s.) nosi težak teret njihove gorke sudbine na svojim ramenima. Ome Kolsum (s.a.), uništene sreće, pre-selila se iz kuće svoga supruga u kuću svoga oca (s.a.v.s.). Njegova druga ćerka, Fatima (s.a.) još uvek je mala devojčica, bilo između dve do tri, ili dvanaest do tri-naest godina stara. Nežne telesne građe, ona istovremeno ima osetljivu dušu, punu osećanja. Njegova žena, Hatidža (s.a.), u poznim godinama, možda sedamdeset godina stara, proživevši dest godina poslanikove (s.a.v.s.) misĳe, i tri godine u logoru, pateći od gladi, videvši mučenje svoga supruga (s.a.v.s.) i kćeri (s.a.), preživevši smrt dvojice svo-jih sinova, nĳe izgubila strpljenje, Ali je presahao priliv snage u njeno telo. Smrt joj je bila bliža iz časa u čas.

Pod ovim okolnostima, izglad-nelost Muhammedove (s.a.v.s.) poro-dice poprima te razmere da ostarela, bolesna Hatidža (s.a.), koja je svoj život proživela u bogatstvu a sada sve po-darila na Muhammedovom (s.a.v.s.)


putu, stavlja parče kože u vodu i drži ga među zubima.

Fatima (s.a.), mala, osećajna devojčica, zabrinuta je za svoju majku (s.a.), a njena majka (s.a.) je zabrinuta zbog svoje zadnje, nežne kćeri (s.a.), čĳa je ljubav za majku (s.a.) i oca (s.a.v.s.) zajedničko osećanje i među ljudima.

Jednog od poslednjih dana njiho-vog zatočeništva, Hatidža (s.a.), koja oseća približavanje svoje smrti, vezana je za krevet. Fatima (s.a.) i Ome Kolsum (s.a.) sede pored nje. Njen otac (s.a.v.s.) je otišao da podeli namirnice.

Hatidža (s.a.), ostarela, slaba, sećajući se teškoća koje je proživela, govori sa osećanjem žaljenja: “Kad bi samo moja pristižuća smrt mogla da sačeka dok ovi crni dani ne prođu, da mogu umreti u nadi i blaženstvu”.

Ome Kolsum (s.a.), plačući, govori: “Ne brini se majko, to nĳe ništa”.

“Da, kunem se Bogom, to nĳe ništa za mene. Ne brinem se za sebe, moja kćeri. Nema žene među Kurejšĳama koja je osetila blagoslove poput mene. Nema žene na svetu koja je bila obasuta takvom velikodušnošću kao ja. Meni je dovoljno što je moja sudbina u ovom životu, na ovom svetu, bila da budem voljena supruga po Božĳem izboru. U pogledu moje sudbine na Drugom svetu, dovolj-no je što sam bila među prvima koji su verovali u Muhammeda i što me na-zivaju ‘majkom njegovih sledbenika’ “.

Zatim, šapućući sebi, nastavlja: “O Bože, ne mogu nabrojati blagoslove i milosti koje si mi podario. Moje srce nĳe skupljeno zato što Ti se približavam, ali bih želela da budem vredna dobrote koju si mi podario”.

Senka smrti pada na kuću. Tišina i duboka tuga ispunjavaju Hatidžu (s.a.), Ome Kolsum (s.a.) i Fatimu (s.a.). Izne-

nada, poslanik (s.a.v.s.) se pojavljuje obasjan nadom, verom, snagom i po-bedom. Kao da tri godine usamljenosti, gladi i teškog duhovnog asketizma nisu imali drugi uticaj na telo i duh poslani-ka (s.a.v.s.), sem da povećaju njegovu hrabrost, volju i veru.

Sloboda, tragedĳa, duhovna snaga

Hatidža (s.a.) umireMračne godine zatočeništva se

okončavaju. Hatidža (s.a.) živi da bi vi-dela spasenje muslimana, svog voljenog supruga (s.a.v.s.) i svojih plemenitih i privrženih kćeri (s.a.). Poslanik (s.a.v.s.) doživljava svoju prvu veliku pobedu nad Kurejšĳama. Ali sudbina, koja stiže da promeni našu istorĳu, ne dozvoljava da se mir i zadovoljstvo ocrtaju na njegovom licu. Dve velike tragedĳe ga (s.a.v.s.) zatiču istovremeno.

Abu Talib i Hatidža (s.a.) umiru u razmaku od nekoliko dana, i u toku prvih dana po njihovom oslobađanju. Abu Talib je podigao Muhammeda (s.a.v.s.), koji je bio siroče, upotpunjavajući ljubavlju prazninu koja je ostala iza njegovog oca, majke i dede, Abdul Mutaliba. On je pazio na mladog Mu-hammeda (s.a.v.s.) i brinuo se o njemu (s.a.v.s.). On mu (s.a.v.s.) je našao zapo-slenje kod Hatidže (s.a.). Konačno, on je bio taj koji je na venčanju Hatidže (s.a.) i Muhammeda (s.a.v.s.) preuzeo ulogu oca. Podržao je Muhammedovo (s.a.v.s.) poslanstvo. Štitio ga (s.a.v.s.) je svim svojim uticajem, ličnošću, karakterom i društvenim ugledom. On je podneo čak i tri godine u zatočeništvu, tegobe i glad, i ostao je uz njega. Zahvaljujući njemu, Muhammed (s.a.v.s.) je spašen smrti i užasnog mučenja kroz koje su prošli nje-govi pratioci. Sada je on (s.a.v.s.) izgubio


Abu Taliba, svog jedinog zaštitnika pred besom, opasnošću i mržnjom grada.

A Hatidža (s.a.) je bila žena koja je privatnost njihovog života podredila njegovoj sudbini. Muhammed (s.a.v.s.) (dvadeset i pet godina star), siroče i čobanin, koji je osetio siromaštvo i teškoće, sada bogatu Hatidžu (s.a.) (sta-ru četrdeset ili četrdeset i pet godina), pored koje je, spoznaje kroz ljubav, sa verom sapatnika i mislioca. U njoj nalazi utočište od životnih nedaća i siromaštva. Uz nju dobĳa ljubaznost prĳatelja i ljubav majke koju nĳe imao. Ona (s.a.) ga savetuje i pruža mu veliku zaštitu.

Kasnĳe, kada je određen za Božĳeg poslanika (s.a.v.s.), ona (s.a.) je uz njega iz koraka u korak. Ona (s.a.) je pored njega, uz njegovo srce, pokraj njegove duše. Za sve vreme oluje teškoća, stra-hova, opasnosti, usamljenosti, godina mržnje i neprĳateljstva, bitaka, sukoba i izdaja, ona (s.a.) je uz njega. Od prvih trenutaka otkrovenja do časa svoje smrti. Sa njim je u svim trenucima njegovog života. Pruža sav svoj život, ljubav, veru, žrtvu i bogatstvo u trenutku kada su mu najpotrebnĳi.

Sada je Muhammed (s.a.v.s.) ostao bez svog zaštitnika, svog učitelja, sapat-nika, osobe koja je prva verovala u nje-ga, bez najpouzdanĳeg istomišljenika, i konačno, bez majke (s.a.) njegove Fatime (s.a.), a Fatima (s.a.) bez svoje majke (s.a.).

Teškoće i patnje narastaju. Abu Talib se preselio na ahiret. Poslanik (s.a.v.s.) je neodbranjiv pred mržnjom. Mržnja i neprĳateljstvo postaju okrutni pred strpljenjem, istrajnošću i verom Muhammeda (s.a.v.s.) i njegovih asha-ba. Njihovi koreni postaju jači, a oni nemilosrdnĳi. Poslanik (s.a.v.s.) je vrlo

usamljen. Abu Talib nĳe više u gradu, a Hatidža (s.a.) nĳe više kod kuće.

Fatima (s.a.) sada više nego ikad pre oseća težak teret nesrećne mržnje i zamerki, jer je nazivana “majkom svoga oca”. U vreme kada njene sestre (s.a.) odlaze u domove svojih supruga, ona (s.a.) je još uvek vezana za skute svoje majke (s.a.).

“Majko, ne želim da bilo kada za-menim ovaj dom drugim. Majko, nikada te neću ostaviti.”

Hatidža (s.a.) sa osmehom odgo-vara: “Sve to kažu, a mi kažemo: ‘Kćeri moja, doći će vreme’ “.

Fatima (s.a.), zaklinjući se, nastav-lja: “Ne, nikada neću ostaviti svoga oca. Niko me neće rastaviti od njega.”

Njena majka (s.a.) ostaje bez od-govora.

Fatima (s.a.) oseća da ima takvu misĳu. Njena izjava nĳe dečĳa želja. Vera u sopstvenu misĳu biva osnažena kada čuje da njen otac (s.a.v.s.) započinje svoj poziv na ovaj način:

“O, Kurejšĳe, dođite k sebi. U odnosu sa vašim Bogom, ne mogu mo-liti ništa za vas. O, deco Abu Menafa, u odnosu sa vašim Bogom, ne mogu moliti ništa za vas. ‘Abas, ibn Abdul Mutalib, u vezi sa tvojim Bogom, ja...o, Safije, kćeri Abdul Mutaliba...O, Fatima, uzmi šta god želiš iz mog bogatstva, ali u vezi sa tvojim Bogom ne mogu moliti ništa za tebe”.

Fatima (s.a.), puna razumevanja, duhovnosti, težnji i čvrstine, odgovara: “Da, da, najdraži oče, najpoštovanĳi među poslanicima”.

Kako je začuđujuće da joj se po-slanik (s.a.) obraća u prisustvu vođa Kurejšĳa, kao i vođa plemena Hašemĳa i ‘Abd Manafa. Njoj? Devojci? Njoj poseb-no i samo njoj iz njene porodice?


Detinja osećanja i ljubaznost mlade devojke (s.a.), koja je stotinu puta po-novila da se nikada neće udati i da ni-kada neće napustiti svoga oca (s.a.v.s.), prerasta u ozbiljan zavet i prerasta u odgovornost i zapovest.

Prve godine njenog života pokla-paju se sa prvim godinama poslanstva i teškoćama i mučenjima započinjanja misĳe. Fatima (s.a.) je, od sve Mu-hammedove (s.a.v.s.) dece najvrednĳa, jer je bila sposobna da podnese patnju izazvanu teškoćama, da podnese veliki teret odgovornosti misĳe koju njen otac (s.a.v.s.) nosi na svojim plećima. Ona (s.a.) je svesna svoje sudbine, kao i njeni otac (s.a.v.s.) i majka (s.a.).

Jednog od zadnjih dana svog života, Hatidža (s.a.) joj se zabrinuto okreće i govori: “S čim ćeš se susretati nakon mene, kćeri moja? Moj život će se okončati danas ili sutra. Tvoje dve sestre, Zejnab i Rakĳe, su na sigurnom pored svojih muževa. Ne muče me more zbog Ome Kalsum, jer su joj njene godine i zrelost dovoljni da je sačuvaju. Ali, ti se, Fatima, gušiš u problemima. Ti moraš da podnosiš višestruku patnju i nevolje koje se uvećavaju iz dana u dan”.

Fatima (s.a.), koja je zajedno sa ocem (s.a.v.s.) podnosila teret stavljen na njegova pleća, odgovara: “Odma-raj se u miru, majko. Ne brini se za mene. Idolopoklonici Kurejšĳe će se sukobiti međusobno. Oni će mučiti i kažnjavati muslimane i neće imati mi-losti. Oni će donositi presude unapred. Duše i srca muslimana treba da se uje-dine i suočavaju sa ovim despotskim mučenjima”.

Fatima (s.a.) je najvrednĳa jer je prošla kroz ove patnje. Posebna je jer je blagoslov da bude poslanikova (s.a.v.s.)

ćerka njoj ponuđen i zbog dobrote i praštanja koji su joj dodeljeni.

Započinje nova istorĳa

Nakon Abu Talibove smrti, nepri-jateljstvo i mržnja dostižu svoj vrhunac. Grupa poslanikovih (s.a.v.s.) sledbenika i ashaba odlazi u Etiopĳu, dok druga grupa podnosi usamljenost i siromaštvo pod pojačanim zlostavljenjem od strane Kurejšĳa. Muhammed (s.a.v.s.), koji je napunio pedeset godina, čĳi život je prošao u teškoćama, bez bilo kakve sigurnosti, živi sam sa Fatimom (s.a.), svojom mladom kćeri.

Ali...ne. Ruka sudbine dovodi u ovaj dom sina (a.s.), za koga niko nĳe slutio kakvu će ulogu odigrati.

Da. ‘Ali (a.s.) ne ostaje u kući svoga oca da bi tu odrastao. On (a.s.) od detin-jstva živi pored Fatime (s.a.) Odrasta u domu Fatiminog oca (s.a.v.s.). Sudbina ovog mladića (a.s.) je čudno povezana za sudbinu ovog oca (s.a.v.s.) i kćeri (s.a.).

Istorĳa ide svojim tokom. U ovom zagonetnom miru, krcatom dvosmislenošću, podstiče se olujno ob-likovanje misli, tako da se sutra lome kameni idoli, a to stvara prepreke tragaocima za monopolom, kao i dis-kriminacĳu. Prvi od lukavih sveštenika iz carskog dvora umire u vatri u hramu Persĳanaca. Ogromni, zastrašujući zam-kovi Medinjana su razrušeni. Bludni, krvi žedan rimski imperator gurnut je u more.

Ali, najveće od svega što treba da padne, da bude izbrisano iz srca i misli, jesu loša tradicĳa, lanci običaja, gnoj praznoverja, ukorenjeni mitovi, predra-sude, obespravljujuća uverenja koja su protiv čovečnosti.


Oni su odsečeni. Pređašnje vred-nosti i počasti su izmenjene i postav-ljene naopako. U okruženju zagađenom bajkama o rasizmu i ponosu, plemstvu i moći, epovima o razboritosti i oroblja-vanju, obožavanjem zemlje, krvi i idola, dolazi do stalne pobune zemlje protiv bogova, jer sve te stvari, velike ili male, sprečavaju slobodu, jednakost, pravdu, duhovnu borbu i samospoznaju za nepoznate mase kojima nedostaju slava i pleme. Umesto da tragaju za istorĳom među istrulelim kostima, srušenim nadgrobnim kamenovima i vladarima

mača, koji su imali zlato, traže istorĳu u krvi, životu i kretanjima naroda!

Traže lozu koja započinje sa potomci-ma zadnjeg izabranog poslanika (s.a.v.s.). Svaki od njih mora imati tananĳi plašt od prethodnika. Svaki od njih je proveo život bilo na bojnom polju, bilo podučavajući ljude, bilo u zatočeništvu tlačitelja. Ova značajna istorĳska misĳa započinje sa Fatimom (s.a.), a istorĳi je, u njenom tra-janju, potreban jedan ‘Ali (a.s.).

To je razlog zbog koga ljubazna ruka siromaštva čini da dete Abu Taliba (a.s.), iako je imalo oca, odlazi u kuću

Mahmud Dehnani - bakrorez


sina njegovog ujaka (s.a.v.s.), kako nje-gov duh ne bi bio zagađen neukošću sopstvene porodice kada stigne objava. Prisutan je od trenutka prve objave. Tu je od trenutka započinjanja poslanstva. Živi u vatri teškoća, problema i misli, kako bi mogao odigrati tešku ulogu koju mora da odigra pri hidžri, kako bi mogao učestvovati u bitkama kod Bedra, Ohuda, Hajbara, Fatha i Honeina i pri tom garantovati pobedu islamske revolucĳe, kako bi odrastao u Fatiminoj (s.a.) blizini i, konačno, kako bi sa Fati-mom (s.a.) stvorio “porodicu za prim-er”, i nastavljajući Ibrahimovu tradicĳu, započeo jednu novu istorĳu.

Preseljenje

Okončano je trinaest godina te-goba, otpora, zatočeništva i mučenja u Meki. Fatima (s.a.) je od ranog detinjstva strpljivo stajala uz svoga oca (s.a.v.s.) u gradu, u njihovom domu, u njihovom zatočeništvu. Svojim krhkim telom odu-pirala se besnim udarcima zla i teškoćama otpora u divljem okruženju neukosti. Tešila je svog herojskog oca (s.a.v.s.) svo-jim malim rukama kao majka.

Preseljenje započinje. Muslimani odlaze u Medinu. Poslanik (s.a.v.s.) i Ebu Bekr trajno napuštaju Meku. Fatima (s.a.) i njena sestra, Ome Kolsum (s.a.) napuštaju Meku, takođe. Iznenada ih hvata i nasilno obara na tlo jedan od zlih ljudi iz redova Kurejšĳa, koji je imao iskustva u pravljenju problema poslani-ku (s.a.v.s.)

Fatimu (s.a.) koja je posebno nežne građe, i koju su mučile posledice trogo-dišnjeg zatočeništva, teško pogađa ovaj događaj. Pati od bolova celim putem do Medine. Ovaj neizazvani čin Huirata ibn Nakiza (Huirath ibn Naqiz) imao

je takav uticaj na muslimane, i posebno na poslanika (s.a.v.s.) i ‘Alĳa (a.s.) da čak ni osam godina kasnĳe, kada su osva-jali Meku, nisu zaboravili šta je učinio. Njegovo ime je pominjano među onima koji ne smeju biti pošteđeni. Rekli su da bi, čak da je obešen o prekrivač na Kabi, morao biti ubĳen. Nĳe bila slučajnost što je ‘Ali (a.s.) izvršio ovu naredbu.

U Medini

Sada su u Medini. Poslanik (s.a.v.s.) je podigao svoju džamĳu i do nje kuću koju je sagradio od blata i lišća sa palminog drveća. Zatim je najavio svet-kovinu “Sporazum o bratimljenu...”: “Svaki par dvojice ljudi morao bi se zbratimiti na Božĳem putu”. Dža’far ibn Abu Talib (Ja’ffar ibn Abu Talib) je postao brat Ma’az ibn Džabala (Ma’az ibn Jabal), Ebu Bekr, brat Haredža bin Zahira (Khareje bin Zahir), Omar ibn Hatab (Omar ibn Kha�ab), brat Otabai ibn Maleka (O�abai ibn Malek) a Os-man, brat Us bin Sabeta (Uss bin Sabet) i... “Ja sam njegov brat.”

Muhammed (s.a.v.s.) je ‘Alĳev (a.s.) brat.

Još jednom, između svih, ‘Ali (a.s.) je stavljen pored Muhammeda (s.a.v.s.). ‘Ali (a.s.) čini još jedan korak bliže ka Muhammedu (s.a.v.s.) Fatima bint Asad (Fatima bint Assad), ‘Alĳeva (a.s.) majka, dojila je Muhammeda (s.a.v.s.). Abu Talib, ‘Alĳev (a.s.) otac, štitio je Mu-hammeda (s.a.v.s.). Muhammed (s.a.v.s.) je odrastao u Alĳevoj (a.s.) kući. ‘Ali (a.s.) je odrastao u Muhammedovoj (s.a.v.s.) kući, pored Fatime (s.a.), Muhammedove (s.a.v.s.) kćeri. ‘Ali (a.s.) je hranjen na krilu Hatidže (s.a.), Fatimine (s.a.) majke. Sin Muhammedovog strica (a.s.), Mohama-


dovo (s.a.v.s.) dete (a.s.), postalo je sada Muhammedov (s.a.v.s.) brat (a.s.).

Učvršćivanje loze

Ostaje još jedan korak da bi ‘Ali (a.s.) mogao dostići najviši stepen koji je za njega određen u Muhammedovoj (s.a.v.s.) sudbini i časti islama.

Fatima (s.a.) je održala svoje obećanje. U domu svoga oca (s.a.v.s.) ona (s.a.) živi tiho i usamljeno. Od-bĳa Osmanovu i Ebu Bekrovu ponudu braka. Svi ashabi znaju da Fatima (s.a.) ima vrlo posebnu sudbinu i da poslanik (s.a.v.s.) neće nikada pristati da je uda bez njenog pristanka.

Fatima (s.a.) odrasta uz ‘Alĳa (a.s.). Vidi ga kao dragog starĳeg brata i kao voljenog leptira oko svoga oca (s.a.v.s.). Sudbina spaja ovo dvoje ljudi (a.s.) iz vrlo posebnog razloga. Nĳedno od njih nĳe vezano za doba neukosti. Oni oboje (a.s.) odrastaju od početka poslanstva. Oni (a.s.) se razvĳaju pod svetlošću Objave.

Kakva osećanja Fatima (S.A..) ima prema ‘Alĳu (a.s.)? Šta se iskazuje od jakih, smelih, ohrabrujućih ‘Alĳevih (a.s.) osećanja u odnosu na Fatimu (s.a.)? Moguće je da ih možemo razumeti, ali nedostaju nam reči da bi ih objas-nili. Kako možemo prikazati složena osećanja koja nastaju iz vere, ljubavi, duhovne snage, ibadeta i ljubaznosti brata i sestre koji (a.s.) dele isto verovan-je i bliskost dve duše? Zajednički dele teškoće i muke sudbine. Kao saputnici, korak po korak, tren po tren celog svog života, nailaze na dobrotu i nadahnuće pomešano sa verom.

Zašto je ‘Ali (a.s.) tih? Dvadeset i pet mu je godina. Fatima (s.a.) je dostigla zrelost. Ona (s.a.) je devet, ili devetnaest godina stara.

Po mom mišljenju, prepreke pred ‘Alĳem (a.s.) su očigledne. Fatima (s.a.) se posvetila svome ocu (s.a.v.s.). Zna sebe kao majku svoga oca (s.a.) i osobu koja mu vodi domaćinstvo. Kako bi je ‘Ali (a.s.) mogao odvesti iz ove kuće u kojoj je kćer (s.a.) vezana za svog oca (s.a.v.s.) do mere da ne mogu biti razd-vojeni? Da pita Muhammeda (s.a.v.s.) za njenu ruku? ‘Ali (a.s.) deli isto osećanje kao i Fatima (s.a.).

Iznenada, prizor se menja. Ajša (Aiesha) dolazi u poslanikovu (s.a.v.s.) kuću. Poslanik (s.a.v.s.) po prvi i zad-nji put u svom životu uzima mladu, životnu, poželjnu devojku sebi za ženu.

Fatima (s.a.), malo po malo, shvata da će mlada nevesta njenog oca (s.a.v.s.) zameniti Hatidžu (s.a.) i nju _ ne u nje-govom srcu, ali, bez sumnje, u njegovom domu. ‘Ali (a.s.), takođe, oseća da je tre-nutak, koji im je sudbina odredila, stigao.

Mladić (a.s.) koji je odrastao u Mu-hammedovom (s.a.v.s.) domu, koji je svoju mladost proveo boreći se na stazi svojih verovanja. On (a.s.) nĳe imao priliku da uštedi ili sakupi bogatsvo. Jedini kapital koji poseduje na svetu jeste žrtvovanje učinjeno na Muhamme-dovom (s.a.v.s.) putu, kroz svoju veru u Muhammeda (s.a.v.s.). Imetak? Čak ni kuće, ni komada nameštaja. Ništa.

Istovremeno, vidimo ga kako se približava poslaniku. (s.a.v.s.). Seda pored njega. Spustio je glavu dole i govori svojom divnom stidljivošću.

- “Šta želiš sine Abu Taliba?”Preplavljen stidljivošću i unu-

trašnjim mirom odgovara: ”Želim da uzmem ime Fatime, poslanikove kćeri”.

Poslanik (s.a.v.s.) odgovara:”Prekra-sno! Čestitam!”.

Sledećeg dana, poslanik (s.a.v.s.) ga u džamĳi pita: “Da li imaš nešto?”


- “Ništa, o poslaniče!”- “Gde je štit koji sam ti dao u Bici

kod Badra?”- “Kod mene je.”- “Donesi.”‘Ali (a.s.) je hitro otišao, uzeo štit,

vratio se i predao ga poslaniku (s.a.v.s.).Poslanik (s.a.v.s.) je naložio da se

štit proda na bazaru da bi on (a.s.) sa tim malim imetkom započeo svoj život. Os-man je otkupio štit za dvadest i sedam drahmi. Poslanik (s.a.v.s.) je okupio svo-je pratioce a on sam (s.a.) je pripremio obred venčanja.

“Fatima, kćer poslanika, daje se, saglasno vladajućoj tradicĳi, ‘Alĳu.”

Oni (a.s.) su se molili za svoje zdravo potomstvo, a zatim su poslužene urme. To je bio obred venčanja. Spisak Fatimine (a.s.) imovine? Ručni mlin, drvena posuda i pamučna prostirka.

Početkom druge godine nakon hidžre, ‘Ali (a.s.) je našao kuću pored džamĳe Gobi i odveo Fatimu (a.s.) u svoj dom. Hamza, jedan od prvih mučenika, veliki heroj iz verskih ratova i poslan-ikov (s.a.) i ‘Alĳev (a.s.) stric, žrtvovao je dve kamile i pozvao ljude iz Medine u svoj dom na svadbu.

Poslanik (s.a.) je uputio Um Salame (Umm Salameh) da prati nevestu do ‘Alĳeve (a.s.) kuće. Zatim je Balal pozvao ljude na večernji namaz. Nakon namaza, poslanik (s.a.) je otišao ‘Alĳevoj (a.s.) kući. Zatražio je posudu sa vodom i dok je recitovao pojedine kur’anske ajete, zamolio je nevestu (s.a.) i mladoženju (a.s.) da popĳu vodu. Zatim je obavio svoj abdest sa njom i poprskao ih oboje (a.s.) po glavi. Zaželeo je da ode, kada je Fatima (s.a.) zaplakala. To je bio prvi put da se morala odvojiti od oca (s.a.v.s.).

Poslanik (s.a.v.s.) ju je utešio ovim rečima: “Ostavljam te sa osobom najjače

volje, čovekom koji je najučenĳi među onima koji su učeni, najvišeg morala među ljudima od morala i najuzvišenĳeg duha među duhovnicima”.

Borba nastavlja da jača duh

Odlaskom od Muhammeda (s.a.v.s.) započinje drugi deo njenog života. Sudbina donosi nove teškoće i patnje za ova najvoljenĳa i najvrednĳa ljudska bića. Fatima (s.a.), koja je odras-la u siromaštvu i uz nevolje u domu svoga oca (s.a.v.s.), sada je u ‘Alĳevom (a.s.) domu, domu u kome su ljubav i siromaštvo jedini ukras i nameštaj.

U ‘Alĳevom (a.s.) domu započinju životne teškoće. Najveća teškoća je u tome što Fatima (s.a.) ima iste odgov-ornosti kao i pre, ali su one sada vezane za Alĳa (a.s.). Mladi čovek (a.s.), na koga je do juče gledala kao na brata, sada je njen suprug (a.s.). Fatima (s.a.) zna da će ‘Alĳev (a.s.) život ostati ka-kav je bio do sada, Ona (s.a.) zna da on (a.s.) misli jedino na džihad, Boga i ljude. Vratiće se kući samo praznih ruku. Fatima (a.s.) preuzima na sebe veću odgovornost od one koju je imala u kući svoga oca (s.a.). Ona (s.a.) ima odgovornost supruge čoveka (a.s.) koji je više ozbiljan nego srećan, i koji je veći od samog života.

Fatima (s.a.) sama melje žito. Mesi hleb. Radi u kući i viđena je stotinama puta kako donosi vodu u kuću. ‘Ali (a.s.), koji je svestan Fatimine (s.a.) veličine i velikodušnosti, i iz mnogo razloga oseća za nju više od ljubavi, zna za teškoće u kojima je odrastala i koje su je učinile slabom, i zato ga žaloste sav posao i rad koje ona mora da obavi. preveo Hosein Abdoli


Imam Kazem (a.s.) bi nakon završetka jutarnjeg namaza stavljao čelo na zemlju i sve vreme činio sadždu1, dok sunce ne izađe.

Hazreti Ebrahim je dosegnuo do položaja „halilol-lah“ jer su njegove sadžde bile produžene.2

Salman Farsi je rekao: „Da nĳe bilo sadžde, zatražio bih smrt od Allaha“.3

Hazreti Musa (a.s.) bi nakon svakog namaza „nafele“ trljao o zemlju desnu i levu stranu lica“.4

Jedan čovek kaže da je čuo imama Sadeka (a.s.) kako za vreme sadžde pet-sto puta ponavlja zekr „Sobhanal-lah“.5

Četvrti imam je dobio nadimak Sadždžad jer su se tragovi sodžûda primećivali na svih sedam mesta na telu imama (a.s.).6

U Plemenitom Kur’anu se ashabi Svetog poslanika islama (s.a.v.s.) opisuju na sledeći način: „A oni što su s njim (nje-govi drugovi) oštri su (žestoki) prema nevjernicima, a milostivi među sobom, vidiš ih gdje se prevĳaju (obavljajući molitve), padaju ničice tražeći Božĳu do-brotu i zadovoljstvo. Na licima (čelima) su im znaci od sadžde pred Bogom“.7

Uticaj sadžde

Sadžde približava čoveka ka Allahu, poništava grehove, razbĳa leđa šejtanu a čoveka usmerava ka raju. U vezi toga, pomenućemo takođe par hadisa: Neki čovek je došavši kod Časnog poslanika (s.a.v.s.) rekao:

„Imam mnogo grehova a veoma malo dobrih dela“. Sveti Pejgam-

bar (s.a.v.s.) mu je na to odgovorio: „Povećavaj broj svojih sodžûda, jer kao što vetar obara listove sa drveća – tako i sadžde otklanja grehove“.8

Jedna grupa ljudi je stigavši kod hazreti Mohammada (s.a.v.s.) tražila garancĳu da idu u raj. Poslanik (s.a.v.s.) im je rekao: „Pod uslovom da mi u tome pomognete preko vaših neprekidnih sodžûda“.9

Imam Sadek (a.s.) ističe: „Produžite svoj sodžûd jer najteže neraspoloženje zahvata šejtana kada vidi čovekovu sadždu. On sam je bio obavezan da učini sadždu pred Ademom, ali nĳe poslušao. Međutim, čovek je poslušao i spasio se“.10

Sveti poslanik (s.a.v.s.) se obratio jednom svom prĳatelju rečima:

„Ako želiš biti na Sudnjem danu u mom društvu, tada ostvari kod Boga trajni sodžûd“.11

Sadžde na zemlji Karbale12

Ponekad čak i neke materĳalne i prirodne stvari mogu podsećati čoveka na visoko značeje duhovnosti i vrednos-ti, kao što je zemlja šahida (mučenika).

Preporučuje se da čovek vrši sadždu na grobu „sejjedul-šohada“ (gospodara mučenika) s obzirom da vršenje sadžde na svetoj zemlji Hoseina (a.s.) predstav-lja podsećanje na junaštvo i duhovni značaj Karbale koje upoznaje čoveka sa kulturom džihada i šahadata (svetog rata i mučeništva).

U stvari, dovoljno je samo pomirisa-ti pepeo imama, osetiti miris žrtvovanja

Tračak tajni namaza

Mohsen Ghera’ati


i na taj način svakodnevno savladati lek-cĳu iz škole mučeništva i mučenika.13

Imam Sadek (a.s.) je činio sadžde jedino na zemlji gde je grobnica imama Hoseina (a.s.) i isticao: „Sadžde na zem-lji imam Hoseina (a.s.) poseduje takvu svetlost koja otklanja zastor i sve pre-preke“.14

Značenje Sobhânal-lah

Smisao ovog zekra se nalazi u Gospodarevoj svetosti i čistoti, kao i verovanju u Njegovo savršenstvo u bilo kom pogledu. „Sobhânal-lah“ ukazuje na istinu koja predstavlja koren čitavog islamskog verovanja i mišljenja, kao i osnove i temelje na kojima se zasniva čovekov odnos sa Allahom i Njegovim savršenim karakteristikama.

Zapovednik vernih (a.s.) ovo objašnjava na sledeći način:

„Tevhid se zasniva na osnovu slav-ljenja Allaha, odnosno verovanju da je On Čist i iznad svakog šerka i šarika”, kao što se kaže u Časnom Kur’anu:

„Allah je iznad onog što mu prip-isuju (kao druga, čist je od toga)“.15

Na osnovu toga se može zaključiti da je „adl“ (pravda) zasnovana na osn-ovu „tasbiha“, odnosno na verovanju da je Allah „čist“ od ugnjetavanja s obzirom da naš Stvoritelj nikog ne ugnjetava i tiraniše; i ako čovek zapadne u nevolje i teškoće – razlog leži u iskušenju tj. osvetljenju njegovih sposobnosti ili pak, predstavlja krajnji ishod i rezultat naših dela. U Božĳoj knjizi se o tome kaže: „Koja god vas nesreća pogodi, to je zbog onog što ste vi zaradili“.16

Dakle, Bog je „čist iznad svega toga“ i mi smo u stvari oni što sami sebe tiranišu: „Slava našem Gospodaru; mi smo bili silnici (grešnici)“.17

„Nabovvat i emamat” (poslanstvo i vođstvo) takođe počivaju na osnovu „tasbiha“.

U tom smislu, Milostivi Gospodar je poslao ljudima poslanike i zapovednike kako bi se spasili iz kandži sopstvenih instinkta i tirana, kao i uputili prema istini, savršenstvu i sreći.

Prema tome, Bog je Monazzah (Čist) od toga da bi pustio čoveka da zaluta i ostane neupućen. Međutim, postoje ljudi koji poseduju unutarnju uobrazilju i nisu istinski spoznali Boga i samim tim ne veruju u Božansku mudrost koja se pripisuje Allahu:

„Oni istinski Boga ne poznaju, kada su rekli: ‘Nĳednom čovjeku nĳe Bog ništa objavio’.”18

„Moad“ – tj. dan povratka Allahu – je isto tako na osnovu slavljenja Uzvi-šenog Tvorca. Bez postojanja večnog ahiretskog života i povratka ljudi radi obračuna (dobrih i loših dela), nagrade i kazne; celokupni ovosvetski život i post-ojanje svih bića bilo bi bez ikakve koristi i ne bi došlo do ostvarenja ljudskih prava.

Gospodar sveta je Monazzah i to u pravom smislu reči da ne bi tek tako uspostavio čitav sistem stvaranja uzalu-dno, kao i postojanja Sudnjeg dana:

„Pa zar ste vi mislili da smo vas Mi uzalud stvorili i da se Nama nećete povratiti“.19

„Sobhanal-lah! Allah je Monazzah od takvog uzaludnog čina da bi učinio sudbinu čoveka ispraznom i besmisle-nom što predstavlja suštinu postojanja.

Ljubav prema Bogu je na osn-ovu „tasbiha“; jer je Allah – apsolutno Savršenstvo i Biće bez ikakvog nedo-statka i mane. Pa zašto onda ne bismo imali ljubav prema Njemu?

Zadovoljstvo čoveka se i na tome zasniva. Onaj ko je zadovoljan svojim


Tvorcem ne kritikuje Njegova dela, već Ga svim svojim bićem slavi, hvali i poštuje Njegovu svetost.

I poslušnost se, takođe, zasniva na slavljenju Allaha. Čovek postaje poslušan, pokoran i rob Onoga što sma-tra savršenim Gospodarom i Čistog od svake mane, ružnoće i nesavršenosti.

Tavakkol (oslanjanje na Boga) se isto tako zasniva na tasbihu.

Na Allaha će se osloniti onaj čovek što veruje u Njegovu moć i milost, kao i da je Bog „čist“ od svakog neznanja, slabosti i nemilosti.

I Takva (bogobo-jaznost) počiva na slav-ljenju Allaha.

Bogobojazan čovek smatra Allaha Svesnim, Preciznim, Pravednim i Onim pred kojim će pola-gati račun o dobrim i zlim delima. Takođe, smatra da Njegova prisutnost prožima sve u svetu i da je Bog lišen nehajnosti i neobaveštenosti. Stoga strahuje od Njega kako ne bi uprljao ruke grehom.

Dakle, ovaj sveti, dubokoumni izraz (tas-bih) poseduje jedinstveno značenje koje počiva na temeljima ljubaznosti, ljubavi, pobožnosti, os-lonjenosti na Boga, bogo-bojaznosti, poslušnosti i veri u tauhid, nabovat, moad, emamat i adl.

I zbog toga što je Čist (Monazzah), Allah zaslužuje obožavanje i za-hvalnost. Iz tog razloga, u „tasbihate-arba’e (Tasbi-

hate arba’e su četiri tasbiha koja se gov-ore u trećem i četvrtom rek’atu namaza.) odmah nakon što pomenemo subhânal-lah – kažemo: „al-hamdollellah“.

Kur’an smatra da je Uzvišeni Bog ne poseduje saputnika. „Allah je iznad onog što mu pripisuju (kao druga, On je Čist od toga)“;20 kao i bez onoga što mu pripisuju i po svom mišljenju daju opis Boga: „neka je slava Allahu, Gospodaru arša, (i neka je daleko) od onoga što mu pripisuju“.21

Bog je iznad siromaštva i stisnutih rukû:

Strana Kur’ana u muhakak pismu, Ahmed ibn Suhravardi, 14. vek


„Samo je On Dostojan (neka Njemu slava), Njemu (to) ne treba“.22

On ne stvara isprazno, bez ikakve svrhe:

„Naš Gospodaru, nisi stvorio ovo uzalud (bez svrhe). Neka si Ti slavljen“.23

Svojim robovima ne čini greh već ljudi sami sebi čine zlo:

„Ti si Slavljen! Zaista sam ja nasilnik (prema sebi),24 Bog je visoko iznad toga da bi posedovao kćeri:

„A oni pripisuju Bogu kćeri: Slav-ljen je On (i daleko od toga)“.25

To bi bila tajna brojnog ponavljanja ovog zekra u rukûu, sodžûdu i raznim oblicima namaza kao i izvan toga – koji predstavlja lekcĳu o tevhidu (mono-teizmu).

Tasbih – najviša odredba

Božĳi poslanik (s.a.v.s.) je bio pod posebnom Božĳom zaštitom i usmera-vanjem i samim tim je posedovao i po-seban program Božĳih odredbi. Dobio je naredbu da tasbih poseduje veći značaj u odnosu na druge odredbe. Ako po-gledamo kur’anske ajete, videćemo da se Allah obratio Časnom poslaniku (s.a.v.s.) sa naredbom da se „tavakkol“ obavlja osam puta, sadžde dva puta, „estekfar“ (oproštenje) osam puta, ebadat pet puta, podsećanje na Boga (zekr) pet puta i takbir dva puta. Međutim, naređenje je da se tasbih obavlja čak šesnaest puta i to u različitim prilikama i okolnostima – kako bi dragi Poslanik (s.a.v.s.) imao stalnu opreznost i pažnju na Uzvišenom Tvorcu. Stoga, uz naredbu da se čini tas-bih, postoje i rečenice kao što su:

1. „Prĳe izlaska sunca, i prĳe njegov zalaska“.26

2. „A u noćnim časovima slavi Al-laha i na krajevima dana“.27

3. Slavi svoga Gospodara zahvalom (i) večerom i jutrom.28

4. I slavi svoga Gospodara (iznad svega što Mu ne dolikuje), zahvaljujući Mu kad ustaješ.29

Sve to ukazuje na značaj zekra sob-hanal-lah, kao i njegovo stvaranje u mis-lima i delu čoveka koji obavlja namaz. Imam Sadždžad (s.a.v.s.) je rekao: „Kad god Božĳi rob pomene sobhanal-lah, pozdravljaju ga svi anđeli“.30

preveo Jamshid Moazami Gudarzi

Napomene

1 Vasael, IV knjiga, str. 9882 Bahar, LXXXII knjiga, str. 2833 Bahar, LXXXII knjiga, str. 284, hadis od imama Reze

(a.s.)4 Al-kadir, II knjiga, str. 303 – prenosi od Masnad Ah-

mad ebn Hanbali, VI knjiga, str. 3235 Sahih Bohari, VIII knjiga, babe salat a’la Moham-

mad6 Tafsire fahre razi, XXV knjiga, str. 227, 7 Kenzol-umal, I knjiga, str. 4958 Vasael, IV knjiga, str. 1219, 9 Bahar, XCI knjiga, str. 4810 Vasael, IV knjiga, str. 122111 Vasael, IV knjiga, str. 121812 Vasael, IV knjiga, str. 122213 Vidi knjigu „Kenzol-amal“, I knjiga, str. 488-489 i

„Bahar“, XCI knjiga14 Zĳarate džameje kabire, kao i Kenzol-amal, I knjiga,

str. 49215 Kesaro-l-džomal16 Bahar, XCI knjiga, str. 64 i 6517 Isto18 Sura al-Hašar, ajet 2219 Al-mizan, XIX knjiga, str. 25620 Sura Jasin, ajet 5821 Sura al-An’am, ajet 5422 Sura ar-Ra’ad, ajet 2423 Sura al-Ebrahim, ajet 2324 Bahar, LXXIII knjiga, str. 425 Bahar, LXXIII knjiga, str. 326 Bahar, LXXIII knjiga, str. 827 Bahar, LXXIII knjiga, str. 1228 Kesaro-l-džomal, knjiga, str. 32129 Sura an-Nesa, ajet 8630 Bahar, LXXIII knjiga, str. 10


Rasprava o predanjima

Pojedini sadržaji među zapisima i predanjima su možda viđeni različito od onoga što je ovde

rečeno. U svakom slučaju, moramo znati da su ove vrste kontradikcĳa re-zultat greške koju su načinili pojedini pripovedači pri navođenju sadržaja pre-danja. Greške se mogu otkriti putem upoređivanja predanja, ili se mogu otkri-ti kada su kontradiktornosti spoljašnje, ali nakon njihovog dubinskog sagleda-vanja, otkriće se da kontradikcĳe uopšte ne postoje. Daću primer obeju vrsta.

I. U »Sahih Buharĳu«, tom 8, strana 158, Jahja ibn Ja’mar (Yahya-ibn-Ya’mar) navodi da je Ajša rekla da je Poslanika (s.a.v.s.) upitala u vezi kuge, a da je on (s.a.v.s.) rekao: »Kuga je pošast koju Bog šalje onome kome On želi, ali ju je za vernike učinio milošću. Nema roba koji ostaje u gradu zahvaćenom kugom, ne napuštajući ga, i podnosi na Božĳe zadovoljstvo, verujući da neće dobiti ništa sem onoga što mu je suđeno, sem ukoliko će biti nagrade za njegovo mučeništvo.”

Pri tome, postoji i drugo predanje:U »Kafiju«, u tomu 8, strana 108, se

navodi da je Abidolah Halabi (Abid-Ol-lah Halabi) upitao imama Sadeka (a.s.) u vezi kolere koja preovlađuje u delu grada, ili u gradu, i da li je dopušteno da osoba ide u drugi deo grada, ili u drugi grad. Imam (a.s.) je rekao: »Ra-zlog iz koga je Časni poslanik (s.a.v.s.) u posebnom slučaju zabranio ljudima da napuste zahvaćeno područje bio je

kada su muslimani, suočavajući se sa neprĳateljima, morali nužno da zaštite svoje centre, gde je preovlađivala kol-era, i kada su, iznenada, pobegli sa toga mesta. Poslanik (s.a.v.s.) je rekao da je bežanje od te kolere kao bežanje sa ratnog poprišta, i da se smatra grehom. Božĳi poslanik (s.a.v.s.) je doneo takvu odluku da ne bi napustili svoja mesta.«

Tvrđenje imama Sadeka (a.s.) uka-zuje da je ono što je časni Božĳi poslanik (s.a.v.s.) mislio, prilikom zabrane musli-manima da dezertiraju u toku posebnog događaja, bilo da ih upozori da ne zabo-rave svoje dužnosti protiv neprĳatelja, ili da sebe ne dovode u još veću i težu opasnost On (s.a.v.s.) nĳe izdao opšte pravilo zauvek, da bi rekao da, kad god i gde god su preovlađujuće kuga ili kolera, musliman, čĳa je dužnost da štiti svoj život i imovinu od štete, ne sme uraditi ništa protiv fatalne bolesti, već čekati na svoju sudbinu.

Prenošenjem Poslanikovih (s.a.v.s.) reči sa jednog na drugog, one su se postepeno pretvorile u opštu zabranu, kao što vdimo u »Sahih Buharĳu«. Srećom, prema imam Sadeku (a.s.): »Moja porodica razume šta se dešava u našoj porodici«, otkrivena je stvarnost i održano je značenje Časnog poslanika (s.a.v.s.).

Možda je »Sahih Buhari« podra-zumevao nešto drugo pod tim pre-danjem, tačnĳe, da je Časni poslanik (s.a.v.s.) naredio da kad god kolera ili kuga uđu u grad, i grupa ljudi bude zaražena, stanovnici ne smeju odlaziti da ne bi preneli zarazu na drugo mesto,

Čovek i njegova sudbinaMorteza Motahari


i tako će biti zaštićeni životi drugih ljudi. Kako nĳe postojalo bilo koje sred-stvo protiv tih bolesti, niti karantin na izlazu iz grada, kao ni gradske kapĳe na kojima bi se ljudi pregledali i izdavale dozvole zdravima, najbolji način da se zaustavi njihovo širenje je bio da se ne dozvoli zaraženim stanovnicima grada da napuštaju domove i odlaze bilo gde, kako ne bi bili prenosioci zaraze.

Ibn Abil Hadid (Ibn Abil Hadid), u »Šarhe-e Nedžol Balage«, beseda 132, dok prepričava Omerov put u Šam, kaže: »Nakon što je Omer upozoren da u Šamu postoji kuga, te je odlučio da ne ulazi u grad, obratio mu se Ebu Obeidah Džarah, koji mu je rekao : ‘Hoćeš li da izbegneš od Božĳe sudbine ?’ Omer mu je odgovorio: ‘Abdol Rahman ibn Ouf (Abdol Rahman ibn Ouf) je pripovedao da je čuo Svetog poslanika kako kaže: ‘Ne napuštajte grad kojim se širi kuga ukoliko ste u njemu, ali ako ste izvan grada gde se pojavila kuga, ne ulazite u njega.’ »

U svakom slučaju, predanje iz »Sahih Buharĳa« se odnosi bilo na objašnjenje imama Sadeka (a.s.) u vezi kolere, ili se radi o drugom događaju i predanje nema bilo šta sa tim. Ovo predanje je u vezi onih koji su bolesni od kuge, da bi mislili na one koji žive na drugom mestu, da ne napuštaju grad, niti da odlaze na bilo koje drugo mesto. U svakom slučaju, namera zasig-urno nĳe ona koja se može shvatiti sa površine Ajšinog kazivanja.

II. U »Kafiju«, tom 2, strana 58, poglavlje »O vrednostima izvesnosti«, navodi se da je imam Sadek (a.s.) pri-povedao: »Ali (a.s.) je sedeo pored naherenog zida i presuđivao ljudima. Neko je rekao Alĳu (a.s.) da će se zid upravo srušiti. Ali (a.s.) je odgovorio

da smrt čuva čoveka. Čim je Ali (a.s.) ustao, zid se srušio. Imam Ali (a.s.) je uobičajavao da tako postupa. To je iz-vesno.«

Može se reći da je ovo predanje, prvo, kontradiktorno onome šta je na-vedeno od Saduga (Sadoogh), koji je rekao da je Asbag ibn Nabate (Asbagh ibn Nabatateh) naveo da se Ali (a.s.) pomerio od zida koji je bio nesiguran i seo pored drugog. Kada je bio izazvan da želi da izbegne Božansku sudbinu, odgovorio je da od jedne sudbine želi da beži u drugu. Šta to znači da Ali (a.s.), kada se pomera od naherenog zida, a njegov odlazak je izazvan, govori da iz jedne sudbine traži utoičište u sledećeoj, dok ga neko upozorava: »Smrt čuva!« ?

Drugo, sedeti pored zida koji će pasti zabranjeno je na osnovu religĳ-skih pravila. Kako je Ali (a.s.) sedeo na takvom mestu, koje je smrt čuvala? Zato takvo predanje nĳe prihvatljivo.

Izgleda da, kada uzmemo u obzir ono što je rečeno ranĳe, predanje može biti protumačeno da ne bude ni prema »Tohid Sadughu«, ni saglasno neospor-nom religĳskom principu koji se odnosi na nužnost da se pojedinac zaštiti, i na zabranu dovođenja sebe u opasnost.

U poglavlju »Duhovni faktori« smo pomenuli da ne smemo ograničiti faktore sudbine i lanac uzroka i po-sledica na materĳalne, i trodimenzioni svet. Duhovni faktori na svoj način konstituišu lanac uzroka u svetu. U svakom slučaju, ukoliko ponekad neki događaj posmatramo samo sa stanovišta materĳalnih uzroka i fizičkih dimenzĳa, uočićemo potpuni uzročno-posledični odnos, ali ukoliko skrivene događaje posmatramo na drugi način, videćemo da ono što smatramo uzrocima nĳe dovoljno u odnosu na posledicu, jer


postoji druga skrivena pojava koja je od uticaja na dati događaj. U tom poglavlju smo naveli da će milostinja, dobra dela i namere, i konačno, vrsta ljudskih radnji, koje su u vezi sa njegovim namerama i duhovnim aspektima, izazvati posledice u svetu. Ukoliko neko poseduje dodatno čulo koje mi nemamo, i opaža putem njega, njegovo tumačenje, pogotovo tumačenje uzroka, će biti različito od našeg. To je upravo slično našem slučaju kada, podjednako kao tridimenzionalna i dvodimenzionalna bića želimo da pro-cenimo slučaj. Zasigurno, naše mišljenje će biti identično njihovim u dvodimen-zionalnim pitanjima, dok će kod trodi-menzionalnih naš stav biti konačno različit od njihovog. U posebnim slučajevima, mišljenje vernika, naime, onih sa različitim čulom i stavovima, zasniva se na posmatranju sveta pod različitim tenzĳama i u različitom kon-

tinuumu, kao i postupcima i tokovima, različitim od naših.

Ono što mi podrazumevamo pod, recimo, uzrokom smrti, on, usled svoje dominacĳe nad skrivenim pojavama, možda ne podrazumeva. Sa pozivom na spritualne događaje, šta nečemu nedostaje da bi bilo poput garanta života, smrti ili onoga što se zaradi za dan, a ima uticaj na produžavanje života, zdravlje i povećavanje dobara, a vernici su ga svesni? U svakom slučaju, ovo predanje se može opravdati, a ovo pitanje je prošireno.

Božĳe znanje

Na kraju naše rasprave o sudbini i usudu, prikladno je da pomenemo i ana-liziramo najpoznatĳe nedostatke i prob-leme determinista u cilju razjašnjenja odgovora.

Morteza Katumzian - Život


Deterministi su pružili veliki broj dokaza i razloga za svoje tvrdnje. Musi-lanski deterministi nalaze dokaze u kur’anskim ajetima, ranĳe navedenim, a možda su promišljali o Svetom po-slaniku (s.a.v.s.) i bezgrešnim imamima (a.s.).

Logički razlozi, predstavljeni od strane determinista, su brojni. Pojedini od njih su navedeni i kritikovani sa moje strane u fusnotama trećeg toma »Prin-cipa filozofije«.

Najpoznatĳa rasprava jeste ona koja se odnosi na pitanje sudbine u Božanskom značenju i na Božĳe znanje.

Bog je oduvek svestan onoga što se događa, ili ne događa. Ne postoji događaj koji je skriven od Božĳeg večnog znanja. Na jednoj strani, Božĳe znanje nĳe promenljivo, naime, ne može se menjati ni modifikovati, jer je modifi-kacĳa kontradiktorna celovitosti suštine Proviđenja. Na drugoj strani, za Boga nĳe moguće da dopusti da stvari budu različite i suprotne onome što On zna oduvek, jer bi tada bilo nužno da Nje-govo znanje bude neuko.

Na osnovu gornjih premisa:A. Bog je svestan svega, iB. Božĳe znanje nĳe promenljivo,može se logično zaključiti: događaji

i svemir će se prinudno i obavezno desiti na taj način da su saglasni Božĳem znanju.

Posebno, dodaje se to da je Božĳe znanje moćno, znači, vrsta znanja u kome poznato potiče od znanja, ne reak-cionarno znanje, poput čovečĳeg znanja u vezi svetskih događaja.

U svakom slučaju, ukoliko u Božĳem znanju postoji da će određena osoba počiniti greh u određeno vreme, takav greh će se prinudno i obavezno desiti. Grešnik neće biti u stanju da

uradi drugačĳe, jer nema autoriteta koji bi načinio promenu, u sprotnom, Božĳe znanje bi bilo neukost.

Hajjam (Khayam) kaže: »Pĳem. Za one povodljive poput mene, moje pĳan-stvo će biti prihvatljivo. Bog je o mom pi-janstvu znao oduvek. Ukoliko ne pĳem, Božĳe znanje će biti neznanje.«

Nakon pravilnog razumevanja koncepta sudbine, odgovor na ovu pretpostavku je lak. Gledište proističe iz pretpostavke da je svako od Božĳih znanja i uzročno-posledičnih sistema sveta uzeto u obzir zasebno. Tačnĳe, pretpostavljeno je da je Božĳe znanje u večnosti krajnje i incidentno determini-sano u vezi pojave događaja i stvaranja univerzuma. Zato, da bi se to znanje pokazalo kao tačno, i da se njemu su-protno ne bi pojavilo, neophodno je da se kontrolišu i da se vodi računa o događajima u svetu, kako bi se slagali da prethodnom pretpostavkom i pla-nom.

Drugim rečima, pretpostavlja se da je Božĳe znanje nezavisno od svetskih uzročno-posledičnih sistema i pojave ili nepojavljivanja događaja, i da nešto mora da se učini da bi uravnotežilo ovo znanje sa poznatim, iz tog razloga uzročno-posledični ststemi moraju biti kontrolisani. U pojedinim slučajevima čovekova priroda je sprečena onim što priroda čini, a nečĳa volja i izbor moraju biti zaustavljeni saglasno onom što je odlučeno od strane Božĳeg večnog znanja, kako između njega i onog što se događa ne bi bilo kontradiktornosti.

Zato, čovek mora biti lišen svog izbora, slobode i volje da svoja dela potpuno kontroliše, a da se Božĳe znanje ne pretvori u neznanje. Takva pretpostavka u vezi Božĳeg znanja je maksimum neznanja i nesvenosti. Da


li je moguće da Božĳe znanje određuje pojavu, ili nepojavljivanje događaja, slučajno ili izvanredno, a zatim je, da bi usaglasio ovo znanje sa činjenicama, nužno da se upravlja jakim i konačnim uzročno-posledičnim sistemima, unesu neke izmene u sistem, odstrane poje-dine karakteristike iz nečĳe prirode, ili da se od odlučioca sa slobodnom voljom oduzmu njegov izbor i sloboda?

U svakom slučaju, izgleda nevero-vatnim da je gornji katren od Hajjama koji je bar takozvani filozof. Možda je to među onim pesmama koje su mu prip-isane kasnĳe, ili je od Hajjama, ali on nĳe želeo da govori ozbiljnim i filozofskim rečnikom. On je samo želeo da utvrdi imaginacĳu u obliku poezĳe. Mnogi naučnici su, kada su pisali pesme, stav-ljali svoje naučničko i filozofsko znanje po strani. Oni su svoje osertljive imagi-nacĳe oblačili u predivnu odeću poezĳe, drugim rečima, u književni, pre nego u filozofski rečnik. Kako su mnoge od pesama pripisanih Hajjamu ove vrste, Hajam svoju svetsku slavu duguje ovakvim imaginacĳama i stilu.

Božĳe večno znanje nĳe odvo-jeno od uzročno-posledičnih sistema sveta. To je znanje o sistemima. Ono što Božĳem znanju pripada jeste univerzum sa njegovim sadašnjim sistemima. Božĳe znanje ne određuje neposredno po-javu ili nepojavljivanje nekog događaja. Božĳe znanje, koje određuje događaj, nĳe apsolutno i nezavisno u odnosu na taj događaj, već je odredilo pojavu događaja na osnovu njegovih uzroka i posebnih sredstava. Uzroci i sredstva su raznoliki.

Nečĳi uzroci i sredstva su prirodni, dok su nečĳi svest. Jedan je obavezan, drugi je slobodan. Ono što je nužno za Božĳe večno znanje jeste da posledica

prirodnog sredstva nastaje na osnovu prirodnog sredstva, posledica svesnog sredstva nastaje na osnovu svesnog sredstva, posledica prinudnog sred-stva na osnovu prinudnog sredstva, po-sledica slobodnog sredstva na osnovu slobodnog sredstva.

Za Božĳe znanje nĳe nužno da posledica slobodnog sredstva nužno proističe iz tog sredstva. Drugim rečima, Božĳe večno znanje je znanje sistema, znanje o pojavnosti znanog, iz nji-hovih posebnih uzroka. Sa spoljašnjim objektivnim uzrocima i sredstvima je drugačĳe. Jedan je prirodan, jedan je svestan, jedan je slobodan, jedan je nužan. Sa naučnim uzrocima je isto. Drugim rečima, kako sredstvo postoji u stvarnom svetu, to se radi o naučnom svetu. Ali, mi moramo reći, u naučnom svetu je kao i u objektivnom svetu. To što je Božĳe znanje odredilo pojavu posledice slobodnog sredstva iz njega, a one od prinudnog iz svog sredstva, znači da je odlučeno o pojavi posledice slobodnog sredstva iz njega, a isto je i sa onim koji je nužan. Ono što Božĳe znanje zahteva jeste da postupanje slo-bodnog sredstva bude učinjeno od nje-gove strane, a da postupanje obaveznog agenta bude, takođe, učinjeno od nje-gove strane. To ne znači da slobodno sredstvo postaje prinudno, niti da pri-nudno sredstvo postaje slobodno.

Kao što je ranĳe pomenuto, čovek u univerzumu u svojim aktivnostima poseduje vrstu slobodnog izbora, slo-bodu i mogućnosti koje ne postoje za druga bića, čak ni za životinje. Kako objektivni sistemi nastaju iz naučnih, a materĳalni svet iz Božanskog sveta, tako večna spoznaja, koja je opredelila čovekova dela i postupke, znači da On pouzdano zna ko će poslušati saglasno

VERSKE TEME116

svom slobodnom izboru i slobodi, a ko čini grehe. Ono što spoznaja zahteva jeste da onaj koji se pokorava to čini svojom sopstvenom voljom i slobodnim izborom. To je ono što podrazumevamo kada kažemo: »Čovek je obavezan-alo-bodan«. Naime, on nĳe sposoban da bude slobodan, zato, večna spoznaja nema bilo kakav uticaj u lišavanju čoveka njegovog slobodnog izbora i slo-bode, da bi ga učinila da se pokorava, ili da učini greh.

Obe premise, koje su predmetno korišćene, jesu ispravne i izvesne. Slično, šta god da je dodato kao važno, da je Božĳe znanje kreativno, ne stečeno, jeste ispravno i neporecivo. Ono što je potrebno za sve jeste da čovek bude pri-moran i lišen izbora, i kad god da učini greh, prisiljen je na to snagom nekog au-toriteta. Ukoliko bi biće, koje je stvoreno slobodno, i koje je slobodno ugrađeno u naučni sistem, učinilo nešto prinudno, Božĳe znanje bi bilo neukost. Zato, bi pesnik, koji kaže »Bog je bio svestan moga pĳanstva u večnosti«, morao biti upitan da li je ono, što je Bog oduvek znao, bilo pĳanstvo po slobodnom izboru, učinjeno saglasno nečĳoj želji, volji, ličnom izboru i bez bilo kakve obaveze i skretanja? Ili je bilo prinudno, nametnuto silom van čovekove egzis-tencĳe? Ili se radilo o apsolutnoj vrsti pĳanstva bez obzira na uzroke?

Ono što je Bog oduvek znao nĳe bilo ni prinudno pĳanstvo, niti apso-lutno, već pĳanstvo po slobodnom iz-boru. Obzirom da je znanje u večnosti bilo takvo, ako neko ne pĳe svojevoljno, već prinudno, Božĳe znanje je neukost. Zato, rezultat večne spoznaje u odnosu na bića, dela i aktivnsoti slobodne volje, koja imaju slobodu izbora, nĳe prinu-dan, već obrnuto. Za večnu spoznaju je

nužno da onaj ko ima slobodnu volju, bude sa slobodnom voljom.

Zato je onaj, ko je rekao: »U odnosu na večnu spoznaju, uzrok pobune bi bio rezultat potpunog neznanja za mu-draca«, bio u pravu.

To je sve istina u slučajevima kada se rasprava zasniva na prethodnom Božĳem znanju, koje je označeno kao »knjiga«, »ploča« i »pero« u Svetom Kur’anu. Isto saznanje je pomenuto u pitanju.

Mora se uočiti da su samo uzročno-posledični sistemi poznati Bogu, zahvaljujući Njegovom večnom znanju, ali je isti sistem znan Bogu i, takođe, Njegovo znanje. Ovaj univerzum sa svim njegovim sistemima je Božĳe znanje i, takođe, Njemu poznat. Kako je Vrhovno Biće dominantno u odnosu na suštinu svega zauvek, suština svega je prisutna za Njega. Nĳe moguće da živo biće bude skriveno od Njega. On je Svudaprisutan.

»...kud god da se okrenete, pa _ tamo je Allahova strana« (Kur’an Časni, al-Baqara, a.115).

»... jer Mi smo njemu bliži od vrate žile kucavice« (Kur’an Časni, Qaf, a. 16).

»On je Prvi i Poslednji, i Vidljivi i Nevidljivi; i On zna sve!« (Kur’an Časni, al-Hadid, a.3)

U svakom slučaju, sam univerzum sa svim svojim karakteristikama i ustro-jstvom jeste slučaj Božĳe spoznaje.

U tom slučaju, spoznaja i znano jesu jedno, ne dva. Uzimati za sigurno podudarnost između znanja i znanog, a zatim reći da li je tako, bilo bi Božĳe znanje. prevela: Mirjana Abdoli

S ČITAOCIMA

No 41 • LETO 2004 117

Zamlađeni duhovni autoprotek-torat Bošnjaka u BiH jedan je od egzotičnĳih estetskih reljefa na mapi

svetskih duhovnih kretanja. Temelji se na priklonjenosti akcĳi islamske obnove, što i u najsitnĳem segmentu jest izvršni reljef bošnjačke kulture koja nastoji reustrojiti monadološki isprofiliran sistem mišljenja o samorazumljivosti islamske predominante lika života. Tako se događaju i mnogi potresni promašaji. Objavljuje se svaka cedulja, svaka misao, svaki stih, prozni detalj, dramski i dokumentarni.

Izvući ćemo pred učenu javnost tek nekolika primera.

Zavod za izdavanje udžbenika i nas-tavna sredstva i „Svjetlost“ su u Sarajevu objavili 1995. zbirku pravnih i političkih eseja doktora Omera Ibrahimovića naslov-ljenu Bosna i Bošnjaci / Država i narod koji su trebali nestati. Telo knjige zahteva naslov koji precizira upravo potpuno opo-nentan odabranome, drugi, pojašnjavajući deo naslova.

Mirsad Selmanović je svoju knjigu Profesĳa i politika (Sarajevo, 2002) na-menjenu glasačima, “da im otvori oči, da vide ko ih vodi i za koga glasaju” (dr Mujo Demirović), oklopio citatima visoke umetničke i humane kulture En-vera Čolakovića i Meše Selimovića, a onda sam zaboravio da je takav postupak obavezujuća teza, kao i citirana Hipokra-tova zakletva, ili pozivanje na Homera, Seneku ili Dumura. Ništa ne govori za nas, osim nas samih.

U do krajnosti dragocene doprinose kulturologĳi i diplomatĳi, te naučavanju o veri i življenju, spada dvotomno izdanje izabranih tekstova u povodu sto dvadesete godišnjice Rĳaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, priloga grupe autora i dokumenata pod naslovom Prosvjetitelj i reformator, reis Džemaludin Čaušević (Sarajevo, 2002).

U uvodnom razmatranju toma 1 Enes Karić osvetljavajući delo Džemalu-dina Čauševića ističe važnost istine da u ostalosti bez zaštite, bez Osmanske imperĳe, muslimani u Bosni “moraju se potruditi da svoju dragu vjeru islam žive ne samo kao dobri muslimanski vjernici povučeni u ugodnu tišinu svoga doma, već i kao dobri građani, kao obrazovani ljudi, uspješni i bogati biznismeni…” On nanovo izvlači deo Čauševićevog teksta Imam, islam („Novi behar“, 1933.): „Tur-ska nas je naučila da se ona brine o nama, pa kako tako. Poslĳe (nakon odlaska Tur-ske) smo počeli vikati: neka vakuf podmiri sve naše potrebe! Nĳesmo vodili računa o unapređenju i povećanju tog našeg zajedničkog imetka. To nĳesmo činili ni onda kada smo imali šezdeset i pet posto imetka u svojim rukama. Pogotovo to ne činimo ni sad, jer nećemo da se služimo lĳ-epim primjerima oko nas. Pa šta će biti? Na ovo pitanje je vrlo teško odgovoriti. Kur’an je propisao pravac, a taj se potpuno slaže s prirodnim zakonima. Ako vjerska islam-ska zajednica želi trajan opstanak islama u ovim krajevima, treba da se pobrine za

Sa bošnjačkog horizontaLjilja Ilić

S ČITAOCIMA118 No 41 • LETO 2004 119

odgoj budućih muslimana. Hazreti Ali, radĳallahu anhu, rekao je: „Odgajajte svo-ju djecu za vrĳeme u kojem će oni živjeti, a ne za vrĳeme u kojem vi živite“”(Islamsko mišljenje u Bosni i Hercegovini na razmeđu starog i novog i prosvjetiteljski rad Mehm-eda Džemaludina Čauševića, str. 5). Dužnošću se smatra traženje mudrosti i znanja i u tu vrstu privilegĳe uključene su i muslimanke. Čaušević je “htio ohrabriti muslimansku žensku populacĳu u Bosni i Hercegovini na javno školovanje”. Inače se pravim problemom vidi problem obra-zovanja: “Svĳet se kreće naprĳed, pa ako se i mi ne budemo ravnali prema duhu vremena, bićemo pregaženi. (…) Dok smo mi tražili pomoć od turbeta, od mrtvih ljudi; dok smo izgledali (čekali) da nam halife i hilafet očuvaju našu vjeru, drugi su se dali na izvađanje praktičnĳih sredstava. Vrtili su planine, ulazili u utrobu zemlje, vadili rude, iskorišćavali šume i sticali bogatstvo”(prema: Enes Karić, Čaušević kao reformator, str. 51). Zato Enes Karić poziva muslimansku populacĳu na bolje muslimanstvo ako “budu obrazovanĳi, bogatĳi, ako budu svjesnĳi Evrope, evrop-skog sjaja i evropske znanosti”.

Iz diplomatske prepiske objavljene u ovom važnom izdanju izdvojićemo i citirati u celosti, sa stranice 396, odgovor Stepe Stepanovića reisu u Sarajevu:

LE VOIVODECommandant la II Arme SerbeGOSPODINUREIS-UL-ULEMI – SARAJEVOPo Vašemu usmenom zahtevu tražio sam

obaveštenje, da li u Dalmacĳi ima ranjenih i bolesnih vojnika muslimanske vere i da li treba slati imama.

Od komandanta mesta iz Spljeta dobio sam izveštaj: »da ranjenih i bolesnih neima u Spljetu, niti u kom drugom mestu Dalmacĳe, - imama nĳe potrebno, pošto muslimana nema«.

Pored ovog učinio sam predstavku i Vrhovnoj komandi da se i za Trst i za druga mesta dobĳe potrebno obaveštenje u smislu Vašeg zahteva. Kada dobĳem izveštaj od Vrhovne komande i o ovome izvestiću Vas.

O svemu ovome čast mi je obavestiti Vas.Sarajevo, 1. decembra 1918.Vojvoda Step.Stepanović

Mi nadalje, želimo navesti odabrane primere iz lepe književnosti da podu-premo tezu o akcĳi islamske obnove kao ključnom modelu za savremeni bošnjački kulturni kod.

Na pergameni lica, Asmir Brka (Sara-jevo, 2001), pesma Mujezin: »Cĳelim bićem vezan / za ezan / (...) // Sa munara / zrakom šara / svoj talisman / islam.«; pesma Izlaz, Balada o mojoj ženi, napisana na njen rođendan, 1. listopad 1993. godine: »-Mi ćemo se, sine, odavde iselit, / poći u Paki-stan gdje će se veselit / nama naša braća, / jesti ćemo samo meso ispod sača, / ići u džamĳu, / ja nosit šamĳu, / ti u mekteb poći / i ko mudžahedin svome babi doći!«

Četiri zlatne ptice, Zilhad Ključanin (Zenica, 2002): III Priče sa lĳevog ramena: Jedan od onih što se vratio: »Allahu ekber! Ramazan počinje tako što svi muslimani na svĳetu udruže svoje tišine, kaže majka, pa se stvori jedna velika tišina, koja će jednom, inšallah, pokriti svĳet. Prĳe toga, na nama je da, u tako mekahnom obilju, ibadetimo« (...) / Allahu ekber! Evo, i snĳeg pada, kaže Ćeman-efendĳa. A snĳeg je djeco, Božĳa tišina prosuta na dunjaluk. Bog je snĳegom učinio veliku milost baš musli-manima u Bosni, možda jedinim snježnim muslimanima na svĳetu. S druge strane, djeco, Allah nas snĳegom upozorava da smo daleko otišli od centra dunjaluka, od Ćabe, i, zato, treba da budemo tihi. Samo tih čovjek može sačuvati islam.«

Rod i dom, Safet Sĳarić („Bosanska rĳeč“ Tuzla, 1999): » - E pa evo da reknemo – ponamjesti se Osmanaga spremno.


– Bismila i rahman i rahim. I poče. – Al-lahu menemrile – izgovori glasno, da bi zazvučalo kao da se prvi put u vĳeku izgo-vara, a ne stoti put ponavlja. – Pejgamberi kaulile – dodade. Mi smo došli po Božĳim adetima, kao što su radili, birvaktile, i naši pejgamberi stari, da ni date vašu šćer Pašemu za našega Bećira, za Islamova sina. Ako j“ Ala“ reko i ako je sudbina, da se sprĳateljimo i da bidnemo dostovi „voga“ i „noga“ svĳeta.«

Istorĳa bolesti, Tvrtko Kulenović (Sarajevo, 1994): »Znao sam šta je džamĳa, viđao sam je na slikama, imao sam rodni list na kojem je pisalo Džemat Imamata šabačkog i koji sam morao kriti za vrĳeme rata, ali ono čudo koje se zove sahat-kula nisam vidio nikada ranĳe niti ikada kasni-je, na svojim mnogobrojnim putovanjima. Gazi-Husrevbegova džamĳa odmah do nje ima svoje ukrase, svoje kanelure, svoju mekotu i rafinman. Obelisci su pravilni, uglačani, uglađeni. (...) Kažu da je zidana samo u evropskom dĳelu turske carevine, najviše u Bosni i Hercegovini, manje u Makedonĳi, rĳetko na Istoku, što oprav-dava moj utisak da nigdje u bĳelom svi-jetu takvo čudo nisam vidio. (...) Kažu da »U oblikovanju nĳe dostigla standardnu arhitektonsku formu poput drugih javnih građevina osmanlĳskog perioda«, i to je tačno. Otuda joj njena ljepota, nesavršena ljepota živog bića kojoj je glavna karakter-istika prisnost. To je najprisnĳa građevina na svĳetu koju poznajem, s njom si odmah na ti. Toliko zrači svojom prisnošću da joj ni divljačka ruka ništa nĳe mogla, ili čak nĳe htjela, da učini« (str.135).

U izloženim savremenim primerima nĳe reč o padu mišljenja nego o pokušaju podizanja mišljenja. Ako o ovim pojavama želimo plemenito govoriti onda je na delu ispisivanje u sinhronĳi dĳahronĳske linĳe literature, koja je u bošnjačkoj književnosti istanjena. Tako ono što piše Safet Sĳarić pripada detinjstvu književnosti, preciznĳe,

u ovoj kulturi bi to pripadalo devetn-aestom veku.

Ono što piše Tvrtko to je niska ličnih i tuđih patnji, bolova i tuga koja ima iluzĳu da »pisac govori zavojito, imitira mitskog kosmičkog puža koji se do u beskonačnost sam u sebe zavĳa, nastojeći da takvim govorom obuhvati sve svjetove, sva vre-mena, iako, on, govori o jednom svĳetu i jednom vremenu. Novinska istina je da je Ferdinand ubĳen u Sarajevu. Književna istina, to je onaj vic u kome Suljo sanja da je postao jedan od najbogatĳih i najznačajnĳih ljudi na svĳetu, i da je oženjen jednom od najljepših žena na svĳetu. U to ga ta žena, Sofija, budi i kaže mu: „Ustaj, Ferdinande, vrĳeme je da krenemo u Sarajevo“. San u snu, buđenje u snu, kao kod Borhesa, uvi-janje sebe u sebi.«

Ovde ćemo zastati da izvestimo kako naši studenti misle Borhesove reči: »Nebe-ski krug ocrtava moju slavu. Moja oruđa za rad su poniženje i teskoba. Što se nisam ro-dio mrtav.« Sibila Ober: »Mislim da čoveka depresĳa, neko teško stanje svesti može da pogura u svet umetnosti (po meni beg od stvarnosti).« Ksenĳa Vojnić Tunić: »Da li je u pitanju pritisak društvene ili političke stvarnosti; da li je pesnik isto što i bol pa eto bol mora da piše? Ne znam.« Ivana Dakić: »Pišem kroz poniženje i teskobu jer slavu nebeskog kruga neću dostići. Možda sam se rodila mrtva.« Lordan Stipić obeležava Borhesov iskaz kao »univerzalno stanje duha stvaralačkog uma« koji onda »pro-dire duboko u suštinu ljudskog bivst-vovanja otkrivajući njegove nove dimenzĳe i drugačĳu prirodu realnosti od one koju formiraju naša čula i naša svest«. Događaj razotkrivanja »te suštine nosi sa sobom veliko breme – teskobu i poniženje. To breme je istovremeno i blago. Nepomirljivi paradoks daje neiscrpnu energĳu da se ide dalje, sve dok se teskobno ne pretvori u ra-dost i svetlost življenja. Ta večita borba živi u Borhesu večno«


Kulenovićev, pak, roman Istorĳa bolesti pronosi znanje postmodernog ontološkog pejzaža. To je knjiga koja zna mnogo o sebi, drugim knjigama, ljudima u vremenu sad i važnosti toga znanja. Reskicirajmo neke dĳaloge: «Književnost je samo drugi način brige o ljudima. Ostale umjetnosti su igra, ponekad igra na žici iznad provalĳe kao u slučajevima onih slikara i muzičara koji su poludjeli, ali jedi-no književnost je briga o čovjeku. Ponekad briga o samom sebi, tada se to, valjda, zove lirika, ali uvĳek briga o čovjeku« (Jelena govori Bulgakovu, str.145). Bul-gakovljev predsmrtni strah Jelena bi da otkloni rečima da »Nĳedan ludi Van Gog, i nĳedan gluvi Betoven nisu napravili ništa slično toj epopeji duše koja se zove Majstor i Margarita, mada su i oni, itekako dozivali đavola u pomoć«. Bulgakov oseća da đavo dolazi po njega i da to znači rastanak zau-vek od nje, a ona je snažna: »Pa on je svuda, u svakoj stabljici kukolja koja se uvaljuje u pšenično polje, u svakoj našoj zubobolji, ali on je dao čovjeku ono što bog nĳe mogao da mu da: moć govora. Božanska svjetlost ne umĳe da govori. Jedan od tvojih velikih prethodnika, Dante, tome nas je naučio. Nĳe dato čovjeku kao anđelu da čistom duhovnom vizĳom prodre u drugog jer je duh čovjekov prekriven masom i maglom smrtnog tĳela, a iz toga proizilazi obrnuto pitanje: može li onaj ko živi u vječitom sv-jetlu steći moć govora koja je nužda i sreća onih koji žive u mraku, i predstavlja njihov obračun s njim? Ono što nĳe bilo prekrive-no, može li se otkriti? Ko ne može da ima tajnu, može li da ima rĳeč?« Opet su ovde bitne Borhesove reči: »Te stvari znamo, ali ne one koje je on osjetio sišavši u svoj po-sljednji mrak« (str.146).

Ovde napuštamo Kulenovićevo kockanje sa pisanom mudrošću, a sve za čovekov etički ideal, da bismo istakli važnost dobnosti njegove knjige: iz po-glavlja Lotaringĳa ili o hermeneutici: »Jed-

nog neveselog majskog dana zatekao sam se u Beogradu kad su vojniku u tenku za-vrtali glavu na splitskoj rivi: vidio sam tu užasnu scenu kod prĳatelja na televizĳi. Cĳela Evropa tamburala je o boljševizmu u Srbĳi, a niko nĳe spominjao fašizam u Hrvarskoj«(str. 84). Dalje: »Ali zatim je došao Dubrovnik, pa Vukovar, došle su druge televizĳske slike i među njima jedna koja me je posebno potresla: »Granata sa ratnog broda pogodila je donji dio trupa trajekta „Vladimir Nazor“ koji je stajao ukotvljen u splitskoj luci, i eksplodirala u njegovoj utrobi. Unutra je bio mornar, ili bolje reći po naški pomorac, ma možda je samo lučki radnik krupnih ruku koji je sišao u utrobu broda da se skloni ili da se odmori. Sjeo na klupu i ostao tu da sjedi, nekako lako i prirodno sjedi malo nagnut unaprĳed, i drži se objema rukama za klu-pu, niti da kažeš da su ga geleri izrešetali, niti da kažeš da ga je udar eksplozĳe za zid prilĳepio, taj brat moj s kojim ću voditi vječni dĳalog, koji nikad neću moći da započnem. Brate moj, brodska ruko, brate mene koji sam čitav svoj sanjarski život proveo sanjajući o moru, jesam li se ja ovim svojim pisanjem o tvoju dušu ogrĳešio?« (str. 87).

Pošto i sam Tvrtko Kulenović ra-zume pisanje kao »uobičajenu rasprodaju ožiljaka koje nam je iskustvo nanĳelo«, i da fraza devetnaestog veka „život piše romane“ danas glasi, »da roman piše ro-mane, da priča stvara priču, a život je jedna nepregledna masa, magma, i sam ništa ne bi bio u stanju da nĳe književnosti i umjet-nosti«, pisac, »samo on može da stvori živo biće od one kaše koja se danas u nauci zove „prebiotička kaša“«, mi želimo istaći da Kulenovićevo pisanje pripada vrhu verti-kale bosanske kulture književnog mišljenja života i da ono dolazi sa sarajevske para-lele. Najzad, ovo je roman o ljubavi, prema majci, prema ljudima i prema vlastitoj ženi Lidĳi Kulenović koja je umrla 3. maja 1993.


i koju u snu čuje kako plačući peva: »U hladnoj zimskoj noći / Tam“ gde je visok sneg / Smrznuo se potočić / I pokrio ga led« (str.226).

Još u svoj izveštaj želimo uvrstiti ro-man Legenda o Ali-paši Envera Čolakovića (Sarajevo, 1997). Reč je o četvrtom izdanju: prvo: „Matica hrvatska“, Zagreb, 1944.; drugo: „Znanje“, Zagreb, 1970.; treće: „Od-bor Islamske zajednice“, Zagreb, 1989.

Za svoj je roman, čim je objavljen, Enver Čolaković primio Prvu nagradu Matice hrvatske. Z. B. situirao je ovaj ro-man kao Najnovĳi doprinos Muslimana hrvatskoj kulturi („Osvit“, III 1944). Tek 1990. u kratkom napisu Najljepši roman muslimanske književnosti („Preporod“, Sarajevo) Džemaludin Latić je Čolakovićev roman vratio u matični korpus. Stasa-vanjem naučno i umetnički profilisanog kadra koji se jedini može baviti kulturom pamćenja moguće je prispeti u nivo istine bitan za čitav svet jednako koliko i za vlas-titi narod. Tek kad se uravnaju te bitne odrednice, estetski reljefi postaju priroda uma izvučena u atmosferu prozračnog i vedrog dana lakog kao ples, što je ideal mislećih ljudi.

Sa svoje strane, mi želimo dodati kako Čolakovićev roman započinje kao is-torĳa bolesti: „Još kao dĳete bio sam obolio od neke teže bolesti koja me kroz dulje vri-jeme držala priklĳeštena za krevet“. Dobri Salihage ispričao mu je legendu o Ali-paši i on je otima od zaborava, „A njezina svrha nĳe da vas pouči povĳesti Bosne, jer nju vjerovatno poznajete iz pravih, ili krivot-vorenih povĳesnih knjiga, nego da vas, bar za kratko vrĳeme, izvadi iz vrtloga i teškoća današnjice. Njezin cilj je, ukratko, da vas, dragi čitatelju, odvede u zlatnu prošlost, u kojoj se živjelo zato da se uživa život, a ne da se stječu i gomilaju milĳuni, položaji i medalje...“

Ova je knjiga rasprava s melanholi-jom. Ona nad Sarajevom melodiozno, iz

vremena „sa stotinjak džamĳa“ spušta napev: »Allah je najveći!« I ta zahvala je za svaki novi dan života »roblju na zem-lji«. Jedan od njih je »sretni leptir«, hamal Alĳa koji je voleo sunce predajući mu se čistoćom posvećene svoje vesele duše, a »pričalo bi sunce Alĳi priču o postanku svĳeta, o nabiranju brda, o dubini denjiza (more, pl.- Lj.I.), o kulama koje se gordo uzdižu negdje iznad oblaka, o hazreti Hidru, vječito živom evlĳi, dobrome mu-dracu, koji svima pomaže. Pričalo bi mu sunce preko svojih toplih zraka o nježnosti hurĳa u džennetu, o slastma bogatstva i raskoši u Stanbolu, o pješčanim brdima i vjetru samomu u pustinji, o blagoj sjenci palminih listova, o karavanama kamila koje vode zakukuljeni Arapi, ili o životu oblaka, ljubavi zvĳezda, raskoši druge...« (str. 35).

Jedan francuski književnik prefin-jenog senzibiliteata, savremenik Envera Čolakovića, Žan Žolio, zaljubljenik u pas-toralno kao mesto dosezanja iskonske mudrosti, mira u duši u postignuću smisla sudbine čovekovog poslanja, ima u zbirci Solitude de la pitié (Usamljenost milosrđa, 1932) pripovetku Žosle, koja je u Beogradu („Konras“, 2002) objavljena pod naslovom Čovek koji se napajao suncem i tu priču sad možemo iščitavati kao komparatisti, agenti za vezu, kao srodstvo po duhu En-verovom junaku.

Sa mape zavičajne kulture mogao je Irfan Horozović izneti scenu otmice u svom Imotskom Kadĳi - iz Čolakovićevog romana: »Gle, oni jašu ravno na nas! Uz nadčovječanski napor i žrtve uspĳe mu opkoliti one koji su oteli Almasu. U pomoć mu došla i druga skupina Arapa. Na njezinu čelu Ismet-efendĳa. Ponosno jaše na divljem zekanu. Almasa mu, misleći da je on njezin osloboditelj, skače na sedlo i Alĳa vidi kako oni odjahaše put arapske glavnine. (....) Ona, koju je on spasio, on volio, a drugi odveo...«(str.100).

S ČITAOCIMA122

Veoma je bitno da je »stari hodža svom miljeniku, jer je Alĳu zavolio više nego rođenog sina, ispričao mnogo toga, a ovaj je pamtio i raspitivao se s toliko volje da je starac mnogo puta osvitao s njim u razgovoru. Naučio ga je još bolje arapskom pismu, pa i jeziku. Čak ga je naučio pisati i bosančicom, tom „đaurskom jazĳom (kaursko pismo – Lj.I.), koja ti ipak valjati može“. Osim arapskom učio ga je i tur-skom govoru« (str. 96).

Provera njegovog istinskog stajanja u veri ide kad je Alĳa u stanju najdublje ljubavne potištenosti jer je čuo kako Al-masa svome mužu, Ismet-efendĳi, kroz plač govori: »Ne muči me, ne ubĳaj me svojim rĳečima« Alĳa veli: »Vikala je to tako bolno i tako duboko uvrĳeđena da joj je glas plakao kao majka nad mrtvim sinom...« Ali-hodža ga pita da li bi »zarad nje vjeru promĳenio, iz dina izašao«? Žile nabrekle na čelu odgovorio je: »-Eh, babo, to ne bih! Doista ne bih, vjeruj mi, prĳe bih umro od gladi za njom, od ljubavi i bola!« Nadalje: »-A bi li ti nju uzeo, da je druge vjere?« Odgovara: » - Bih, bih, babo, jer bi ona kroz moju ljubav spoznala Allaha!... Ona bi primila moju vjeru kada bi vidjela kako je ona puna pravde, puna ljubavi i istine...«(str. 140). Slede poučavanja u veri, saznanja o snazi dove ajet el kjursĳe koja se uči četrdeset i jedan put i sagrađuje „bedem ozidan od sedre“, a na četiri ćoška sede „četiri meleća“ i čuvaju stražu... Bitna su saznanja o važnosti oproštaja (»Halalite!«, što je u ovoj književnosti neizostaviv motiv), i o ljubavi kao neizlečivoj bolesti, a »vjera daje životu milinu i smisao«, i »Ljubav, i samo ljubav dvoje mladih svrha je života, ljubav je slast života, njegov konačni cilj, njegovo upotpunjenje, samo ljubav čini sretnim i zadovoljnim.« A mo-litva bogu je tek iz ljubavi prava i čovek tad šapuće: »Velik si, Allahu, velik si i dobar! (...) Hvala ti Bože što si stvorio nju za mene i mene za nju, što si nam dao srca da kroz

našu ljubav spoznamo Tebe, što si nam dao oči da gledajući jedno u drugo spoz-namo Tvoje savršenstvo, kad si nas takvim stvorio...« (str. 317).

Taj sretni učenik Ali-hodžin, hamal Alĳa, sretni leptir doživeo je ispunjenje i svoje ljubavi i puno ispunjenje svoga života u veri: nagrađen je potomstvom od ljubljene žene, ličnom hrabrošću, bogatst-vom, poštovanjem ljudi i pisac spokojno po svršenom poslu potpisuje: »Ljubav je samo onda potpuna i velika kad nailazi na zapreke i patnje. Ljubav je samo onda prava kad daje i traži žrtve, pregaranja i samozauzdavanja. Čekanje nju uzvisuje, a nada oplemenjuje...«(str. 450). Preko nje Alĳa Leptir postao je Ali-paša i taj put je stil klasične lepote pripovedanja Envera Čolakovića o sinovima koji su mogli biti sinovi zemlje Bosne.

I da zaključimo: započeta istorĳa bolesti je ovde ljubav, neizlečiva bolest, toliko istinita i stvarna koliko se ni čovek ne može izlečiti od sebe samog. A svaka stavka našeg izveštaja sa zavičajnih koor-dinata jeste naš dug prema istini koji mogu oduživati samo oni u potomstvu koje su zadužili preci koji su sve znali o meliorizmu rada, oduženju zaduženosti i zaduživanju oduživanja, gde je potomstvo dužnik, oni što veruju u mit o Plavoj Ptici, što je priča o ljudskoj čežnji za srećom, koji stignu u budućnost, među plavu decu koja se još nisu rodila, kao oni Sartrovi anđeli-lupeži koji kradu misli iz glave, i „znalci prošlosti koja se ilustruje pesmom otmenog usam-ljenika, atom-bubice japanske kusa-hibari koja peva pesmu dozivajući dragu koja nikad neće doći, i ta je pesma nostalgĳa za minulim vremenima koja je sačuvala sećanje na ljubav i za najdalje potomstvo, a sećanje na smrt se izgubilo“ (prema: Ljilja Ilić, Srpska književnost i Niče. Filozofska književnost. Miloš N. Đurić, str. 446).

AKTIVNOSTI IKC/ VESTI

No 41 • LETO 2004 123

U subotu 1. farvardina 1383. go-dine po persĳskom kalendaru (20. mart 2004. g.) u velikoj sali

Filološkog fakulteta i ove godine, već tradicionalno, obeležena je iranska Nova godine - Noruz, praznik koji se po persĳskom kalendaru obeležava na dan prolećne ravnodnevnice. Bogatom i prigodnom programu sa mnoštvom izlagača, prisustvovao je veliki broj Iranaca koji žive i rade u Beogradu, zatim polaznika kursa persĳskog jezika, i ljubitelja i poštovaoca persĳske kulture. Skup su sa svoje strane pozdravili Njegova ekselencĳa, g. Ali Abo-l Hasani, iranski ambasador u Beogradu, zatim g. Gholam Vafaei, iranski ataše za kulturu i

predsednik Društva srpskocrnogorsko-iranskog prĳateljstva, prof. dr Rade Božović. Oni su se pridružili opštim željama za uspeh i blagostanje u predstojećoj godini poželevši mir, zdravlje i napredak.

Skup je, takođe, pozdravila i iranska rediteljka gđa Sudabe Babagap, gost Festivala dokumentarnog i krat-kometražnog filma. U predavanju koje je održao dr Fotuhi bilo je reči o istorĳi, običajima i posebnoj filozofiji ovog praznika koja ga čini jedinstvenim, sastavnim delom iranskog kulturnog nasleđa i folklora, koji je u svesti Iranaca opstao od najranĳih vremena i danas se proslavlja u svim iranskim domovima.

Učešće u programu uzeli su i polaznici kursa persĳskog jezika. Oni su izneli svoja zapažanja o prazniku Noruza i utiske sa putovanja u Iran. Pažnju prisutnih pri-vukla je novogodišnja trpeza, aranžirana u tradicionalnom mani-ru sa sedam predmeta koje počinju na slovo “s”, koje, po predanju, obezbeđuju blagosta-nje, zdravlje i napredak tokom predstojeće godine.

Iranska Nova godina obeležena na Filološkom fakultetu

AKTIVNOSTI IKC / VESTI124 No 41 • LETO 2004 125

Ovogodišnji 51. festival kratkog metra u Beogradu završen je 4. aprila podelom mnogobrojnih nagrada žirĳa u domaćoj i međunarodnoj konkurencĳi. Na svečanoj dodeli nagrada u prisustvu brojnih filmskih stvaralaca i radnika, kritičara i ljubitelja filmske umetnosti, kao i ostalih javnih ličnosti, predsednica međunarodnog žirĳa, Dominik Ovre, saopštila je da je iranska autorka Sudabe Babagap za film “Nojeva barka” osvojila festivalski Gran pri, kao i Zlatnu plaketu Beograda uz novčanu nagradu u visini od 50 000 dinara.

Prilikom uručenja nagrade gospođa Babagap je izjavila: “Kao iranska musli-

manka zahvalna sam Bogu što mi je dao ovu priliku. Veoma sam ponosna, i ova nagrada pripada svima vama koji volite film. Bog u Koga verujem je Bog mira i slobode. Mi Iranci poštujemo crkve isto onoliko koliko poštujemo i džamĳe. Jako sam ožalošćena zbog paljenja srpskih crkava, i zato jedan deo novčane nagrade namenjujem obnovi porušenih crkava na Kosovu.”

Ovogodišnji festival dokumentar-nog i kratkometražnog filma zatvoren je projekcĳom pobedničkog ostvarenja “Nojeve barke”, koji je dve nagrade osvojio u konkurencĳi 44 strana i 56 domaćih filmova.

Gran pri 51. beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma pripao iranskom filmu “Nojeva barka”

Prijem kod patrijarha srpskog, Njegove Svetosti, gospodina Pavla


Sudabe Babagap

Filmom “Nojeva barka” iranska rediteljka Sudabe Babagap osvojila je festivalski Gran pri i Zlatnu plaketu Beo-grada za najbolji film u međunarodnoj takmičarskoj selekciji. Skromna i filmu posvećena autorka u filmu “Nojeva braka” ponudila je priču o potopljenim brodovima na graničnoj reci između Irana i Iraka, u kojoj se prepoznaje simbol spasenja, svi paradoksi sadašnje situacije, ljudi i brodovi i još mnogo toga uništenog kako čekaju svog spasitelja. Njen film je poetična priča o napuštenim i nasukanim trgovačkim brodovima, uništenim u iransko-iračkom ratu i razornim bombardovanjima, koje njihovi vlasnici pokušavaju da nađu i

obnove. To je priča o lakoći razaranja i sporom, mukotrpnom i neizvesnom putu obnove, ne samo brodova, nego i ljud-skih sudbina. Za junaka je uzet brod sa imenom “Nojeva barka” koje simbolično znači spas čovečanstva, a ovde je i on uništen. Ipak, pronađen je i obnova počinje sa neizvesnošću, kada će i da li će uopšte biti okončana. Sve je dočarano izuzetnim filmskim jezikom, slikom i zvukom, ljudi su tek glasovi iz pozadine ili nemi radnici na brodu. Nojeva barka je, prema rečima kritike, izuzetno ostvarenje, gotovo pesma, u kome je autorka radila ne samo rečima, već i slikom i zvukomRad na ovom filmu, od početka istraživanja do premijere, oduzeo joj je čitavu deceniju, mnogo toga, a pre svega privatni život. Sudabe Babagap je rođena 1971. godine u

Iranu. Tokom iran-sko-iračkog sukoba emigrirala je iz južne oblasti Irana koja je bila pogođena ratom. Diplomirala je u Islamskom training centru na Odseku za filmsku režiju. Pored rediteljskog posla, bavi se pisanjem proze i poezije, slikanjem, pisanjem scenarija i istraživanjem u različitim oblas-tima filma. Vrsni je poznavalac iranskog dokumentarnog filma i osnivač Festivala žena filmskih autora.


Reditelju “Dece neba” uručeno najviše filmsko priznanje

Na Petom festivalu iranskog filma u Beogradu, održanom od 4-10. maja, pro-slavljenom iranskom reditelju Madžidu Madžidĳu uručena je prestižna nagrada Zlatni pečat, najviše priznanje za dopri-nos filmskoj umetnosti koju dodeljuje Jugoslovenska kinoteka, i sa izvesnim zakašnjenjem nagrada Srebrni toranj filmskog festivala na Paliću koje je Madžidi osvojio 2000. go-dine za film “Deca neba”.

Oba priznanja na cere-monĳi otvaranja uglednom gostu iz Irana predao je Radoslav Zelenović, direk-tor Muzeja jugoslovenske kinoteke. On je rekao da su pre Madžidĳa ovu nagradu dobila poznata imena iz sveta kinematografije - Teo Angelopulos, Nikita Mi-halkov, Šarl Aznavur.

Prigodnim govorom Madžidi. se obratio publici u pretesnoj sali za projekcĳe. Najpre se zahvalio ljubiteljima filma u Beogradu i Srbĳi na izvanrednom dočeku koji mu je uka-zan. “Veoma sam počastvovan ovim priznanjima, i mada sam prvi put u Beogradu, osećam se kao da vam pri-padam. Kultura, a posebno film, jeste most koji povezuje narode. Mi radimo na učvršćivanju civilizacĳskih veza naše dve zemlje, tako shvatam i svoju posetu - rekao je Madžidi i izrazio želju

da ponovo poseti Srbĳu. Svoj kratki, dvodnevni boravak u Beogradu on je objasnio prezauzetošću i obavezama snimanja najnovĳeg filma.

Skup je pozdravio i iranski ataše za kulturu, gospodin Gholam Vafaei, koji je govorio o vrednostima iranskog filma i mestu koje u njemu pripada Madžidĳu. “Madžidi zauzima posebno i blistavo mesto među iranskim sineastama. Rad-

nja u njegovim filmovima uglavnom je smeštena na selu, kao mestu koje je, donekle, ostalo izvan domašaja napada modernizma; a akteri su deca, kao sim-bol iskonske čestitosti i toliko željene iskrenosti. Madžidi time poziva ljude njihovoj suštini i povratku autentičnim, ali zaboravljenim vrednostima” - istakao je g. Vafaei.

Otvaranju festivala je pored velikog broja gostĳu i ličnosti iz sedme umet-nosti, prisustvovao iranski ambasador

Peti festival iranskog filma

Madžidi u Beogradu


u Beogradu, Njegova ekselencĳa Abu-l Hasani, i gospodin Dragan Kojadinović, srpski ministar za kulturu. Na veoma posećenoj i zanimljivoj konferencĳi za štampu, održanoj u foajeu Muzeja ki-noteka tokom projekcĳe filma “Kiša”, Madžidi je odgovarao na najrazličitĳa novinarska pitanja. Spektar postav-ljenih pitanja kretao se od onih veza-nih za najnovĳi film na kome trenutno radi, preko avganistanskih izbeglica i položaja žena u Iranu, pa do pitanja o cenzuri u iranskom filmu. Medžidi je novinarsko interesovanje dopunjavao veoma čestim dodatnim objašnjenjima o fenomenu iranskog filma, koji je podelio na dva peri-oda - predrevolucionarni, obeležen obezduhovljenim i trivĳalnim ostvarenjima i drugi, koji počinje 1979. godine, sa revolucionarnim promenama u iranskom društvu i traje do da-nas. U drugoj fazi iranske kinematografije film je postao nacionalni kulturni

produkt broj jedan i istinski promoter iranske kulture, rekao je Madžidi.

U toku kratke posete Beogradu, Madžidi je iz-razio želju da se susretne sa Emirom Kusturicom, koji je upriličen u Mini-starstvu kulture. Kusturica je u razgovoru ponovio da izuzetno ceni iranski film, jer ima hrabrosti da sledi autentične vrednosti. On je prihvatio poziv da u februaru naredne godine poseti festival u Teheranu.

Razgovaralo se i o mogućoj koproduk-cĳi i zajedničkom radu dvojice reditelja na filmu “Derviš i smrt” po romanu Meše Selimovića, koji je preveden na persĳski.

Na Petom festivalu iranskog filma prikazana su najznačajnĳa Madžidĳeva ostvarenja, a beogradska publika je pored nekoliko već viđenih filmova, premĳerno mogla da pogleda i doku-mentarni film Bog će doći iz 1995. i Kišu (2001), koji tretira probleme avganistan-skih radnika u Iranu.

sa ministrom za kulturu, g. Draganom Kojadinovićem

susret sa Emirom Kusturicom


Susret dekana Fakulteta za nauku i tehnologĳu Araka (Iran) sa pred-stavnicima Univerziteta „Braća Karić“

Dr Muhamedreza Huseinnežad, dekan Fakulteta za nauku i tehnologĳu u Araku (Iran) i Mohandes Moafak, direktor Organizacĳe za industrĳu i rudarstvo Centralne oblasti, u pratnji g. Vafaeĳa, atašea za kulturu I.R. Irana u Beogradu, sastali su se u sredu 9. juna sa dr Gordanom Ajduković, prorektorom Univerziteta “Braća Karić” i dekanom Fakulteta za bankarstvo i trgovinu i još nekoliko visokih zvaničnika BK Uni-verziteta, gde su razgovarali o mogu-ćnostima naučne saradnje između dva univerziteta.

Tokom razgovora g. Vafaei je poh-valio iskrene i prĳateljske odnose Uni-verziteta i Televizĳe “Braća Karić” sa

Kulturnim centrom Irana u Beogradu, rekavši da boravak visoke naučne dele-gacĳe iz Irana u Beogradu ne bi bila potpuna bez posete BK Univerzitetu. Dr Gordana Ajduković je ukratko upoznala goste sa istorĳatom Univerziteta i uka-zala na renome koji ovaj Univerzitet uživa i van granica Srbĳe i Crne Gore. “Diploma BK Univerziteta priznata je u Zapadnoj Evropi, a studenti koji su diplomirali kod nas bez problema mogu da nađu zaposlenje u relevantoj struci i u zemljama Zapadne Evrope” - istakla je dr Ajduković. Ona je izrazila želju BK Univerziteta da sarađuje sa prĳateljima iz Irana u raznim oblastima, kao što su menadžment i ekonomĳa, razmena pro-fesora i studenata i slično, jer se i sama uverila u obim i potencĳale te saradnje pre četiri godine, kada je poslovno bo-ravila u Iranu.

prijem na Fakultetu za bankarstvo i trgovinu Univerziteta „Braća Karić“


Dr Muhamed-reza Huseinnežad, dekan Fakulteta za nauku i teh-nologĳu u Araku, zahvalio se na srdačnom prĳemu i izrazio saglas-nost sa predlozi-ma koje su izneli domaćini. On je predložio da se napravi sporazum koji bi kasnĳe bio potpisan u Iranu, i tom prilikom predstavnicima BK Univerziteta uputio zvanični poziv da po-sete Fakultet na čĳem je čelu. I on je ukazao na dobre mogućnosti buduće saradnje između ova dva naučna centra, i izrazio sprem-nost da Fakultet za nauku i tehnologĳu pošalje pet studenata na postdiplomske studĳe u Beograd, odnosno BK Univer-zitet,

Na kraju razgovora je dogovoreno da BK Univerzitet pripremi tekst spora-zuma o saradnji koji bi bio potpisan po dolasku delegacĳa sa BK Univerziteta u Iran.

Dr Muhamedreza Huseinnežad i Mohandes Moafak takođe su razgovara-li sa dekanom Mašinskog fakulteta Uni-verziteta u Beogradu, dr Nedeljkovićem o mogućnostima naučne saradnje između dva fakulteta.

Zahvalivši se na gostoprimstvu, dr Huseinnežad je izrazio zadovoljst-vo svojim boravkom u Beogradu i poznanstvom sa dr Nedeljkovićem, i rekao: „Mi smo zainteresovani da se

povezujemo i sarađujemo sa relevant-nim univerzitetima u Srbĳi. Ta saradnja bi mogla da se realizuje u okviru post-diplomskih studĳa, gde možemo da sarađujemo u oblasti razmene profesora i studenata, kao i u realizacĳi zajedničkih istraživačkih projekata u cilju rešavanja tehnoloških problema. Osim toga, može-mo da sarađujemo u organizovanju zajedničkih seminara, pripremi naučnih radionica i kraćih studĳskih boravaka”.

Zahvalivši se gostima na poseti, dr Nedeljković ih je u kratkim crtama upoznao sa aktivnostima i strukturom Mašinskog fakulteta, rekavši da fakultet deluje oko sto godina i da je povezan sa mnogim fakultetima u svetu. On je goste upoznao sa organizacĳom rada na fakultetu, brojem studenata, kvalitetom postdiplomskih studĳa i drugim pitan-jima, rekavši da će od sledeće godina nastava na fakultetu moći da se odvĳa i na engleskom jeziku.

Dr Muhamedreza Huseinnežad i dekan Mašinskog fakulteta dr Nedeljković


Razgovori su završeni potpisiva-njem sporazuma o saradnji.Nova izdanja KC Irana

PERSĲ A - Putovanje kroz istorĳ u

Utisci sa putovnja u I. R. IranPriredio: Aleksandar Dragović

Iran, tj. drevna Persĳ a, sa svo-jim klasičnim, antičkim ili islamskim nasleđem, tokom poslednjih nekoliko godina bila je des-tinacĳ a građana Srbĳ e i Crne Gore, koji su, privučeni njenom drevnošću i bogatstvom njene kulture i istorĳ e, odlučili da svoje utiske stave na pa-pir i u formi puto-pisa ovekoveče svoja zapažanja. Tako je nastala poslednja knjiga u izdanju Iranskog kulturnog centra u Beogradu, koja predstavlja plod napora i strem-ljenja da se ta kul-tura i civilizacĳ a upoznaju prven-stveno upozna-vanjem njenog jezika i literature, iz čega su, zatim, proistekla i os-tala interesovanja, koja ovu knjigu daleko više od pukog turističkog priručnika. Zborn-

ik putposinih priloga sadržajno upot-punjuje i informativno obogaćuje naša saznanja o iranskom društvu, a mnoge lične impresĳ e iznete u kontaktu sa persĳ skom civilizacĳ i daju mu notu autentičnosti i privlačnosti čineći ga značajnim dokumentom i autentičnim zapisom vremena u kome živimo. Prilozi su napisani prostom jezikom i laganim stilom.


AKTIVNOSTI IKC / VESTI132

IRANSKI KULTURNI CENTAR

Beograd, Šolina 11a (Dedinje)

Tel: 011/367-1416, 011/367-2564,Fax: 011/2666-980

www.nur.org.yue-mail: [email protected]

Documents

41 - irmne.comirmne.com/Nur/nur_41/NUR_41.pdf · ČASOPIS ZA KULTURU I ISLAMSKE TEME ... Višemilenĳumska prošlost ove zemlje govori o ukorenjenosti njene kulture. ... kretanja