ПЕТИ РАЗРЕД – основни појмови

Реч географија потиче од речи Геа – Земља и реч графеин – што значи писати или описати.

Отац географије је Ератостен. Географија проучава географски омотач (који чини: атмосфера –

ваздушни омотач Земље, хидросфера – водени омотач, биосфера – живи свет на Земљи и литосфера – стеновити омотач), проучава Земљу као небеско тело, њен положај у Васиони, све појаве и процесе на Земљи.

Васиона (Космос или Свемир) је простор који нас окружује и у њему се налазе небеска тела (звезде, планете, комете, астероиди,....)

Сунчев систем чини Сунце и осам планета. Звезде су усијана, лоптаста небеска тела која имају своју светлост и

топлоту. Најближа звезда Земљи је Сунце. Сазвежђе је скуп од неколико сјајних звезда (Мала и Велика кола). Галаксија је скуп од неколико милијарди звезда. Наша галаксија се зове

Млечни пут. Планете су хладна и тамна небеска тела, лоптастог облика без сопствене

светлости и топлоте. По удаљености од Сунца планете су поређане по следећем распореду:

Меркур, Венера, Земља, Марс, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун. Ове планете су подељене у две групе: Унутрашње планете су: Меркур,

Венера, Земља, Марс, а спољашње су: Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун. Између ових планета се налази појас астероида.

Комете су небеска тела која се састоје од главе (састоји се од космичке прашине, камења и смрзнутих гасова) и репа (он настаје када дође до отапања смрзнутих гасова из главе комете).

Астероиди су хладна небеска тела неправилног облика. Земља има лоптаста облик, али се њен облик правилније може назвати

ГЕОИД. Геоид је неправилан елипсоид, спљоштен на половима, испупчен на екватору.

Гравитација (сила земљине теже) је сила која привлачи сва тела ка центру Земље.

Земља има два пола – северни и јужни пол. На Земљи се налази седам континената: Азија, Африка, Северна и Јужна

Америка, Антарктик, Европа и Аустралија. Копно заузима 29% Земљине површине.

На Земљи има четири океана: Тихи (или Пацифик), Атлантски, Индијски и Северни ледени океан. Вода заузима 71% Земљине површине.

Меридијани (подневци) су замишљене полукружне линије које спајају северни и јужни пол. Почетни меридијан је Гринич, сви меридијани су исте дужине, а укупно их има 360. Гринич са 180 меридијаном дели Земљу на источну и западну полулопту.

Паралеле (упоредници) су замишљене кружне линије које обавијају Земљу од запада ка истоку. Почетна и највећа је екватор (који дели Земљу на две полулопте, северну и јужну), а најмање паралеле си тачке северног и јужног пола. Укупно их има 180.

Географска ширина је удаљеност неког места од екватора ка северном и јужном полу. Она може бити северна и јужна.

Географска дужина је удаљеност неког места од Гринича ка истоку или западу. Она може бити источна и западна.

Географска карта је умањени графички приказ једног дела или целе Земљине површине пренет на папир.

Размера карте нам показује колико је пута нешто из природе умањено и пренето на карту.

Размерник је дуж издељена на подеоке изнад којих су вредности у метрима или километрима. Он нам служи да помоћу лењира или шестара одредимо растојање између два места на карти.

Географске карте се деле по размери и по садржају. Географске карте се ПРЕМА РАЗМЕРИ деле на: крупноразмерне

(карте чија је размера до 1:200000), средњоразмерне (карте чија је размера од 1:200000 до 1: 1000000) и ситноразмерне карте чија је размера већа од 1: 1000000. ПРЕМА САДРЖАЈУ карте се деле на: општегеографске (то су карте које садрже основне географске податке, географске карте, школске – распоред копна и мора, планине, низије, реке, главне градове, државне границе…Ове карте имају више географских елемената. Тематске (имају тему) имају један или два географска елемента – климатске карте, туристичке карте, политичке карте, распоред индустрије…

Математички елементи карте су: картографска мрежа (меридијани и паралеле), размера, размерник, рам карте (спољашњи и унутрашњи).

Географски елементи карте: топоними (називи географских објеката – планине, реке…) и картографски знаци (линијски и контурни).

Надморска висина је вертикално растојање између нивоа Светског мора и неког места на копну.

Релативна висина је вертикално растојање између две тачке на копну. Депресија је део копна чије је дно испод нивоа Светског мора (Мртво

море – 423м). Рељеф се на карти приказује различитим методама: метод изохипси –

изохипсе су линије које спајају места са истом надморском висином; метод боја – браон (планине), бела (вечити снег), зелена (низије). Плава боја представља воде. Изобате су линије које спајају места са истом дубином. Метод сенчења и метод шрафа.

Геоцентрични систем – (заступао га је Птоломеј) – Земља је центар Сунчевог система и Васионе.

Хелиоцентрични систем (заступао га је Никола Коперник) – Сунце је центар Сунчевог система и Васионе.

Земља се креће двојако – на два начина. То су ротација и револуција. Ротација се одвија око замишљене осе која је нагнута под углом од 66,5º.

Ротација се врши у правцу запад – исток и траје 24 часа или један дан. Дан је подељен на обданицу (светли део) и ноћ. Последице ротације су: смена обданице и ноћи и постојање часовних зона.

Часовних зона има 24 и разлика између две суседне је један сат. Револуција је окретање Земље око Сунца и траје 365 дана и 6 часова или

једну годину. Земљина путања око Сунца се зове ЕКЛИПТИКА и она има облик

елипсе. Поседице револуције су: неједнака дужина обданице и ноћи – два пута

током године (21. марта и 23. септембра) обданица траје по 12 часова; то су пролећна и јесења равнодневица. 21. јуна је летња дугодневица, јер обданица траје око15 часова, а 22. децембра је зимска краткодневица, јер обданица траје око 9 часова. На северној и јужној полулопти су супротна годишња доба (на северу лето (најтоплији месец јул, најхладнији јануар), на југу зима (најтоплији месец јануар, најхладнији јул)); смена годишљих доба – пролеће, лето, јесен и зима; издвајање топлотних појасева – на Земљи постоји жарки (један), умерени (два) и хладни (два). Екватор је најдужа паралела и на њу током целе године падају сунчеви зраци под великим углом, обележава се са 0 º. На 23,5º се налази северни

и јужни повратник (северно и јужно од екватора), а на 66,5º се налазе северни и јужни поларник.

На површини Земље налази се литосфера (стеновити омотач). Она је подељена на: континенталну (дебљина јој је од 30 до 70 км) и океанску кору (дебљина јој је од 5 до 10 км). Омотач језгра има дебљину око 2900 км и он је у тестасто - течном стању. У средишту Земље налази се земљино језгро које је изграђено од гвожђа и никла. У њему су висока температура (око 4500ºС ) и висок притисак.

Стене се по начину постанка деле на: магматске, седиментне и метаморфне.

Магматске стене настају хлађењем и очвршћивањем магме. (Магма је усијана тестаста маса у земљиној унутрашњости, а када избије на површину Земље зове се лава). Гранит је пример за магматске стене.

Седиментне стене настају таложењем биљних и животињских остатака или честица других стена. Зову се још и таложне. Кречњак, креда и глина су седиментне стене.

Метаморфне стене настају процесом метаморфозе (преображајем). Преображај или промена се врши на магматским или седиментним стенама под утицајем високе температуре или високог притиска. Преображајем од кречњака настаје мермер.

У седиментним стенама често могу да се нађу окамењени остаци биљног и животињског света – то су фосили.

Земљина кора се састоји из неколико литосферних плоча које леже на тестастој маси (магми) и кретање магме доводи до кретања литосферних плоча. На појединим местима оне се сударају, клизе једна поред друге, а негде се раздвајају. На основу фосила и различитих истраживања научници су дошли до закључка да су некада давно све литосферне плоче биле једно велико копно – прастари континента ПАНГЕА. Касније тај велики континент се поделио на два дела – северни континент ЛАУРАЗИЈА и на јужни континент ГОНДВАНУ.

ЛАУРАЗИЈА се поделила на Северну Америку, Европу и Азију, а ГОНДВАНА се поделила на Јужну Америку, Африку, Индију, Аустралију и Антарктик.

На изглед земљине површине утичу две врсте сила: унутрашње силе (гравитација и земљина унутрашња топлота) и спољашње силе.

Унутрашње силе утичу на формирање најкрупнијих облика рељефа – континената, океанских и морских басена, планина и котлина. Покрети којима настају планине могу бити хоризонтални и ветикални.

Хоризонталним покретима долази до набирања слојева седиментних стена и тако настају набране или веначне планине (Пиринеју, Алпи, Карпати, Кавказ, Хималаји, Кордиљери, Анди).

Вертикалним покретима долази до издизања или спуштања делова Земљине коре дуж пукотина који се зову раседи. Тако настају раседне или громадне планине (Вогези, Шварцвалд, Судети, Урал, Скандинавске планине, Апалачи) и котлине.

На Земљи постоје и планине вулканског порекла. Најпознатији вулкани су Етна, Везув, Килиманџаро, Попокатепетл...Сваки вулкан има вулканску купу, кратер – отвор на врху из ког избија магма (лава), а избацивање гасова, водене паре, пепела и лаве тове се вулканска ерупција. Вулкани могу бити активни и угашени. Највећи број угашених и активних вулкана има на западним и источним обалама Тихог океана. Тај појас се зове "ватрени појас Пацифика".

Краткотрајна, изненадна подрхтавања Земљине површине називају се земљотреси. Области где су чести земљотери покалапају се са областима интензивне вулканске активности. Хипоцентар је место у земљиној кори

где је земљотрес настаје, а епицентар је место на земљиној површини где је земљотрес најјачи.

Цунами је талас који настаје приликом подморских вулканских ерупција или земљотерса. Крећу се великом брзино, високи су око 30м, а на обалама наносе велике материјалне штете и односе велике људске жртве.

Спољашње силе су: утицај ветра, утицај речне воде, утицај морске воде, утицај ледника, раставрачко деловање воде и утицај човека.

Ерозија је процес разарања постојећих облика рељефа и одношење разореног материјала. Тако настају ерозивни облици рељефа. Разорени материјал се таложи на месту где деловање спољашње силе ослаби и долази до таложења или акумулације. Тако настају акумулативни облици рељефа.

Деловањем речне ерозије настају неки ерозивни облици и то су: речно корито (удубљење којим отиче речна вода) и речна долина (клисура или кањон), водопади...Акумулацијом речног материјала настају речна острва (аде), алувијалне равни (равнице поред река) и делте (тип ушћагде се река улива пеко више рукаваца, који настају јер се таложи речни материјал који носи река).

Деловањем морских таласа (абразија) настаје таласна поткапина – сталним ударањем таласи поткопавају обалу. Временом дуж обале, у нивоу мора настају удубљења. Она се стално проширују и настају поткапине. Стене изнад поткапине остају без ослонца и под тежином се обрушавају у море. атко настаје стрми одсек који се зове клиф. Таложењем уситњеног материјала (деловањем таласа) настају шљунак, песак и тако настају песковите обале.

Деловањем ветра (еолсак ерозија) настају облици рељефа који су најбоље видљиви у пустњама. Ветар носи песак, преноси га и ствара узвишења која се зову дине. Али, носећи песак, ветар врши ерозију и на каменим блоковима у пустињи ствара различите облике – печуркасти остењак.

Ледничку ерозију врше ледници на високим планинама. Ледници настају у удубљењима која се зову циркови, а низ планину када се образују ледничко корито које се зове валов. Ово су ерозивни облици. На месту где се ледник отапа (испод снежне границе), таложи се материјал који је носио ледник. Тада се ствара полукружни бедем који се зове чеона морена.

Крашка ерозија се одвија у кречњачким стенама и постоје површински (шкрапе, вртаче, увале и крашка поља) и подземни облици рељефа (јаме и пећине). У пећинама се јављају акумулативни облици сталактити (спуштају се са таванице) и сталагмити (издижу се са пода пећине).

Атмосфера је ваздушни омотач Земље. Слојевит је и састоји се од тропосфере, стратосфере, мезосфере, термосфере и егзосфере.

Време је тренутно стање атмосфере (климатских елемената) изнад неког места. Климатски елементи су (мењају се): температура, инсолација, ваздушни притисак, влажност ваздуха, падавине, облачност, ветар.

Клима је низ типова времена који се понављају у некој области из године у годину. Климатски фактори су: географска ширина, надморска висина, распоред копна и мора, утицај морских струја...

Температура се мери термометром, притисак барометром, брзина ветра се мери анемометром, а јачина Бофоровом скалом, падавине кишомером. Ветрови се деле на: сталне (источни, западни), периодични (монсуни) и локални (кошава). Ветар је хоризонтално кретање ваздуха из области високог ваздушног притиска у област ниског ваздушног притиска.