Ser Robert Kartvud primače se bliže vatri. U njegovim godinama to mu je bilo važnije od nekadašnje slave i pobeda. Pogledao je ispod oka mladog čoveka u crnom, svog štićenika Henrija Rokfora, koji je zamišljeno gledao u plamen. Starac je sa nežnošću posmatrao njegove oštre crte lica. Koliko je prošlo od kada je Henri došao kod njega kao mali, preplašeni dečko bez igde ikoga? A vidi ga sada, sa ponosom je pomislio. To je delom i njegova zasluga. Zašto li mu je baš on od toliko štićenika prirastao za srce? Možda što je od prvog dana u bledunjavom, preplašenom dečaku prepoznao plamen koji gori još i sada. Nije on bez razloga dobio nadimak Henri Nepobedivi. Zaista je nepobediv. Prvo je pobe- dio sebe samog, svoju usam- Ijenost, strah i strepnju od neizvesne, zastrašujuće budućnosti bez roditeljske zaštite. A kada je porastao, pobedio je ceo svet. Ili bar onaj deo koji je imao prilike da vidi njegova dela.

Ser Robert uzdahnu nostalgično. Ah, kakvi su to doživljaji bili. Kakve slavne pobede. Naročito poslednjih desetak godina, od kada je uz sebe imao Henrija. On je već tada zašao u godine i teško bi izdržao tako nešto da nije pored sebe imao Henrijevu mladost, snagu i energiju. Uz to, velika je stvar imati nekog za kog ste potpuno sigurni da će vam štititi ledja, da će ostati uz vas i u najtežim, skoro bezizlaznim situacijama. A Henri je vešto umeo da takve situacije potpuno preokrene i pretvori u blistave pobede. Ne samo što je uvek postojano stajao uz njega, nego je i doprineo da ser Robert stekne ovoliko bogatstvo i ugled. Red je bio da se svom štićeniku oduži na najbolji način. Osim imanja koje mu je nedavno dodelio, imao je na umu još nešto.

Ručak je prošao u opuštenoj atmosferi. Sada je dolazio malo teži deo. Nije bio siguran kako će Henri prihvatiti njegov predlog. Znao je da je gvozdena disciplina sastavni deo njegove ličnosti, i da se neće protiviti. Ali šta će zaista misliti i osećati?

- Henri, - poče on nakašljavajući se - ti znaš da si mi kao sin.

- Znam - reče mirno Henri Rokfor od Tornvuda. Na njegovom preplanulom licu nije moglo lako da se pročita

šta misli. Ser Robert mu je zaista bio kao otac. Brinuo je o njemu od njegove devete godine i načinio od njega sve što on

sada jeste. A to je neustrašivi vitez čije se ime pročulo po celoj Engleskoj, a i šire.

- Dosta je prošlo od kada si stigao ovamo - nastavi starac. - Jeste, dvadeset godina - reče Henri mirno. Henri je voleo svog zaštitnika, ali od prekaljenog ratnika

nije se očekivalo pokazivanje osećanja. Ponekad se pitao da li ih još uvek ima ili je zaista postao Nepobedivi, kako su ga odavno prozvali, ratnik bez srca i'duše. Nije voleo svoj nadimak. Činilo mu se da ga podseća na neke stvari koje bi želeo da zaboravi. Pobeda je uvek vezana za nečiji poraz, a porazi su ponižavajući i bolni. Bilo mu je dosta takvih pobeda i nije želeo da priča o tome. Prijao mu je boravak na imanju. Mir i tišina, bez borbe i krvi, a osim toga to je nešto što je konačno njegovo. Njegov dom. Posle mukotrpnih dvadeset godina, konačno nešto svoje, a da to nešto nije mač, oklop ili borbena oprema.

- Veoma sam ponosan na tebe, momče - reče opet starac. - Hvala. -Tornvud je lepo imanje. Možda je trenutno malo

zapušteno, jer je često menjalo vlasnike, ali nadam se da će u tvom posedu ostati duže i da će pokazati svoje prednosti i lepote. Veliko je, na odličnom je mestu i davače dobar prihod. Znam da ćeš se dobro starati o njemu, kao što uvek radiš, bilo o čemu da je reč. Zaslužio si ga pošteno. Nadam se da si zado-voljan njime. I koliko sam razumeo, rešio si da se smiriš i posvetiš njegovom uredjenju.

- Da, hvala vam. Nadam se samo da će narod uskoro početi da me zove Henri od Tornvuda, a ne kao do sada Henri Nepobedivi - reče on mrko.

- Zašto, pa to nije loš nadimak? - osmehnu se ser Robert. Henri samo klimnu glavom. Nije se osmehnuo, ali njegov

tvrd izraz kao da malo omekša. - Možda, za jednog mladog, ludog čoveka. Ali sada zalazim

u godine kada mi takvi nadimci više ne odgovaraju. Ljudi zaziru kad se neko tako zove.

- Ni to ponekad nije loše - zakikota se starac. - Uštedi na vremenu i snazi. Ne moraš svakom nasilniku da izlaziš na megdan da bi mu dokazao da je pogrešio što je prepotentan i

agresivan, i misli da treba da mu se svako sklanja s puta. - Hm... ima i toga - Henri nije bio naročito pričljiv. - Drago mi je što se lepo snalaziš na imanju i što ti prija

miran život. Mnogi postanu zavisni od borbe i krvi i ne mogu da se smire kada to prestane. A ti jos uvek nemaš neke preterano zrele godine da se povučeš u penziju.

- Nikad nisam bio željan krvi. Samo sam stajao uz vas kada je trebalo. To je bio način da vam se odužim za vašu dobrotu. A kako je nasilje i borba normalan način života u današnje vreme, čovek mora da se prilagodi i živi kao svi. Ako ne napadnete, napašće vas. A to ne treba čekati. Ko se brani uvek je slab. Svestan sam svega toga. Zato mi nije bilo teško da sa vama vojujem sve one slavne bitke. I steknem ugled. I ime. To je slavno ime, znam ja to, i zaista je bilo korisno imati ga u poslu kojim sam se bavio - reče on uz grimasu koja je trabalo da bude osmeh.

- Pa, stekao si časno svoj ugled. I čuveno ime, za koje su čuli svi u Engleskoj. I imanje, koje lepo uredjuješ. Nego, nisam te zvao da bi ćaskali - ser Robert se malo nakašlja. - Slavne bitke su za nama. Ti sada sa pravom nosiš ime Henri od Tornvuda. Postao si poznati vitez, nisi više siromašni dečko od pre dvadeset godina. Tvoj životni put ide u dobrom pravcu. Uskoro će biti zaboravljeno tvoje nekadašnje ime koje ne voliš, postaćeš običan bogati veleposed- nik Tornvud - osmehnu se starac praveći značajnu pauzu. - Jedino što još nedostaje i tvom imanju i tebi je žena. I to neka iz poznate i ugledne porodice, plemićkog porekla - on ga pogleda ispod oka. Henri nije pokazivao ni čudjenje, ni odbijanje. Mora da je to bila tema koja se u poslednje vreme pojavila i u njegovoj glavi. - To će značajno doprineti tvom sadašnjem i budućem položaju. Ja i dalje imam za tebe velike planove - nastavi ser Robert.

I zaista je imao. Kako nije imao dece, odavno se u njegovoj glavi javila pomisao da će mu Henri biti dostojan naslednik. Već je poznat kao dobar, hrabar ratnik. Ostalo je samo da dobije položaj i ugled medju starim plemstvom, da kada ga proglasi za naslednika, ne dodje do pobune i psporavanja, ili nečeg još goreg. Želeo je da svi budu jednoglasni da je Henri

jedini dostojan da ga nasledi. A za to će morati još da porade na njegovom ugledu u domaćim mirnodopskim uslovima. A najbolji i najpouzdaniji način da se poboljša nečiji položaj odavno je bio sklapanje pogodne bračne veze. To i kraljevi rade, zašto ne bi obični vitezovi, bez obzira na nepoznato poreklo. I to se da lako srediti, samo ako je Henri voljan da saradjuje.

- Nisam siguran koliko su dame visokog roda zainteresovane da me dobiju za muža. Većina njih bi pre odabrala nekog finog gospodina, ravnog sebi, sa lepim manirima i uglednog porekla. Ja nisam ništa od toga. Znam da njihovi očevi ne bi smeli da odbiju moju prosidbu, ali nisam baš željan da se vežem za osobu koja je sa mnom iz straha, koja je bila prisiljena da pristane na moju prosidbu - reče Henri mršteći se.

- Ne znam zašto još uvek vučeš te komplekse iz detinjstva. Jeste da niko nije čuo za tvoje roditelje, ali tvoj otac je bio častan vitez i tu nemaš čega da se stidiš...

- Ja se ne stidim svog porekla - preseče Henri oštro. - Znam ja to. Nisam tako mislio. Ali ti si sada ugledan i

bogat čovek. I možeš da dobiješ ženu koju poželiš. I onu najvišeg roda. Tako bi i trebalo da bude. To je kruna tvog puta. Posle toga... Pa, nije sve završeno. Imam za tebe još planova - reče ser Robert.

Nije želeo da otkrije baš sve planove pre nego što pripremi njihovo ispunjavanje. Henri još treba da uredi svoje imanje, da se obogati, da se oženi nekom devojkom iz zvučne, poznate porodice.

- Razmišljao sam o tome, nije da nisam. Ali nisam siguran kakva bi mi odgovarala.

- Nemoj ni da pomišljaš na nešto manje od najboljeg. Uostalom, ja sam ti već odabrao. Zato sam te i zvao.

Henri se ne pomeri. Ser Robert je morao da se divi njegovoj samokontroli. Uvek se divio svim njegovim osobinama. Njegov štićenik bio je jedan u hiljadu. Niko nije bio kao on.

- Ser Džon Staford je vrlo ugledan plemić... - reče on polako.

- Čuo sam za njega. - On ima ćerku za udaju. A ima i sinovicu. Ćerku ser

Persija Lestera. Sestra ser Džona je bila njena majka. Lesterovi su umrli pre nekoliko godina. Ser Džon je preuzeo brigu o sestrinoj ćerki.

- I? Koju ste mi od njih namenili? - upita nepromenjenog lica.

Henri je dugo bio u vojnoj službi kod ser Roberta, navikao da sluša naredjenja starijih. I ovo će poslušati i ispuniti, kao i svako drugo do sada. Nikada nije sumnjao u odluke ser Roberta. I zaista su im uvek donosile samo dobro. Bio je svestan da će mu dobar brak obezbediti ugled na društvenom nivou. Ali samokontrola ga je sprečavala da pokaže makar radoznalost. Dobiće ženu, to je očigledno ser Robert već sredio i ugovorio. Nema on šta tu da se zamara i traži. Možda je tako i bolje. Izbeći će neprijatnosti traženja i nametanja nekoj finoj dami. Stegao je vilice. I pored svog poznatog imena, još uvek nije imao ugled medju plemstvom. Znao je na šta cilja ser Robert. Plašili su ga se, ali su mu se podsmevali iza ledja. Bio je svestan toga. Nikada njegova krv neće moći da bude plave boje, ma šta postigao ili uradio. Bila je crvena, kao kod svakog običnog čoveka. A te crvene boje dovoljno se nagledao u životu.

- To sam želeo da prepustim tebi - reče ser Robert. - Nisam želeo da ti baš toliko detaljno odredjujem. Otići ćeš do Staforda. Već sam te najavio. Prirediće lov i organizovaće nekoliko dana zabave za goste. Pojavićeš se tamo kao prosac, u isto vreme kad i Albert od Aperbridža. On će biti drugi prosac. Moraćete da se dogovorite ko će od vas dobiti koju - reče starac i pogleda štićenika ispod oka. Henriju se zategoše mišići na vilici.

- Albert od Aperbridža? - upita on opasno mirnim glasom. U tišini samo zvecnu njegov mač obešen o pojasu. - Sa njim moram da se takmičim za ruku neke ledi?

Prezir i uzdržani bes prštali su iz njegovog odmerenog pitanja. I još nešto. Zaboravljene slike usamljenog, teškog detinjstva iskrsnuše pred njegovim očima. Uvek je morao duplo, ma deset puta više da radi i trudi se da bi dobio makar upola onoga što su takvi kao što je Albert od Aperbridža dobijali samim tim što su to što jesu po rodjenju. A Alberta pogotovo nije cenio. On je za njega bio tipičan primer mladog gotovana, odraslog na svilenim jastucima, koji nikad ni za šta

u životu nije morao da se pomuči. Stegao je pesnice. Ah, njega će ovom prilikom sa zadovoljstvom pobediti. Ne zvao se Henri Nepobedivi. Sad će imati priliku da pokaže zbog čega je dobio takav nadimak, i dobro će je iskoristiti. Jedna od tih devojaka mora da je lepša, bolja. Ta će biti njegova. A Albert će morati da se zadovolji onom drugom. Ma, ako su iste, uzeće onu koju Albert želi samo iz inata, da mu pokaže kako on sada ima prvenstvo.

- Ne da se takmičiš sa njim - odvrati ser Robert umirujuće. Znao je on šta se dešava u Henrijevoj glavi. - Nije ti on ni do kolena, znaš to dobro. I znam šta misliš o njemu. On je sve ono što ti nisi. Ali pomisli to sa lepše strane. Možda si ti ono što on nije? Možda je njegov prezir u stvari zavist? Ti si sam samcijat postigao sve ovo što imaš. Nisi ništa nasledio, sve što imaš dobio si sopstvenom zaslugom. Misliš da to ljudi ne znaju? Da i on nije svestan tvojih ličnih prednosti?

- Baš njega briga za to. On je uobraženi fićfirić koji nikada nije imao potrebe da podigne nešto teže od vrča sa vinom. Zar on da mi bude suparnik? - upita Henri uzdržavajući se.

- Ne budi tako na kraj srca. - Nisam na kraj srca. To je suviše mek izraz. Ja samo

imam blagu želju da mu izvadim njegovu čipkastu, mirišljavu maramicu iz džepa, i njome ga obavijem oko vrata i zadavim sa dva prsta leve ruke.

- Henri, Henri. Pa zar ne misliš da bi to bilo suviše lako? To je daleko ispod tvog renomea - osmehnu se ser Robert. Ali Henri je bio ozbiljan.

- Da, u pravu ste. I dalje mislim da je surovo što me šaljete da se sa njim takmičim za ruku neke fine dame. Bolje da ste sami odredili kome će koja, da ne dolazi do incidenata. Znam unapred šta će biti. Ne znam kakve su, da li su lepe ili samo jedna od njih. Ali obe će hteti njega, mirišljavog laskavca koji ume fino da se udvara, a ja ću biti ljut zbog toga. Ne verujem da se ljudima dopada da budu u mojoj blizini kada sam ljut. Onda će ser Džon morati da odluči, a on neće želeti da žrtvuje ćerku jednom takvom grubijanu kao što sam ja, pa će njegova nećaka biti prisiljena da prihvati moju prosidbu. Vrlo je moguće da je ona ružnija od njegove ćerke, pa onda ja na to

neću pristati, i tako može doći do neželjenih posledica. Bolje mi odmah odredite kojom ću se oženiti nego da me dovodite u neprijatnu situaciju, da me se plaše, a iza ledja podsmevaju. Znam sigurno da ću doći u opasno iskušenje da razbijem njušku Albertu od Aperbridža. A ni za ser Džona nisam siguran da bi bolje prošao. Znači, ništa od fine, kulturne prosidbe, kakvu sam se ponadao da ću imati, bar vašom zaslugom.

- Ne, Henri. Ne želim ni da te dovodim u neprijatnu situaciju, a ni da ti odredjujem koju ćeš uzeti. Hoću da odeš tamo i sam sve uradiš. Shvati ovo kao jedan od zadataka na koje sam te slao. Iz svih bitaka izašao si kao pobednik. Ne nosiš uzalud svoje ime. Jedina razlika je u tome što ti ovde neće biti potrebna ni hrabrost, ni snaga. Sada se uzdam u tvoje pregovaračke, posmatračke sposobnosti i veštine. Ja znam da si ti pametan čovek. Poveravam ti ovaj zadatak sa istom ozbiljnošću kao da se radi o osvajanju neprijateljskog utvrdjenja. Namerno nisam odredio kojom će ko da se oženi. Ti znaš da sam ja lord zaštitnik i Aperbridžu i Stafordu. Hoću da odeš tamo i budeš lukav i pametan. I sam vidiš i odabereš onu koja je bolja i koja ti se dopadne.

- Šta je sa Aperbridžom? I on će želeti bolju. I zahtevati da je dobije po pravu svog starog, cenjenog imena. Razmislite malo. Niko ko se zove Nepobedivi ne bi trebalo da u kulturnom svetu ima prednost nad nekim ko je peto ili deseto pokoljenje ugledne porodice. A ja ne želim da mu dam prednost. Ne želim da budem kulturan i fin, i da ga pustim da on bira, a ja da se zadovoljim njegovim ostacima.

- Rekao sam ti već. Ti znaš da si mi kao sin. Zato ti sve ovo i govorim. Možda on misli da je iznad tebe i da će on birati, ali ja želim da odeš tamo i ti odabereš. One su obe lepe i iz dobrih kuća. Nisam želeo da ti nadjem bilo kakvu. Ovako bar imaš malo izbora. Idi i vidi sam. Jedna će ti se sigurno dopasti. Možda i obe. To je svakako dobro.

Henri se zagleda kroz prozor. Nema sumnje da je ser Robertu uvek bio desna ruka, i da mu je on zaista naklonjen. Malo se opusti. Na kraju, zašto da ne. Vreme mu je da se ženi. Nema sumnje da su obe iz dobrih porodica. Verovatno mlade i lepe. Ne bi mu njegov zaštitnik odabrao neku lošu. Na kraju,

ima već dvadeset devet godina. Nije bio bez iskustva sa ženama. Ali uvek je izbegavao te tanušne, prefinjene, koje nabiraju nos na sam pomen njegovog imena. Voleo je fer igru, pošten i otvoren odnos sa ljudima. Udvaranje i tamburisanje pod nečijim prozorima činilo mu se nedostojno hrabrog viteza. Više bi voleo da ga pošalju u močvaru, pre bi se snašao da se izvuče iz živog blata nego da se sa nekim slatkorečivim glupanom nadmeće u nečemu čemu nije vičan. Da se poteže mač, tu bi bio siguran u pobedu. A opet... On je bio čovek koji nije uzmicao pred teškoćama i izazovima. Ono nešto iskustva sa ženama govorilo mu je da ima i onih koje cene pravog muškarca. Prema tome... Čuvaj se, Alberte od Aperbridža. Bićeš pobeđen i to na svom terenu.

- Hmm, šta znate o njima? Imanje Lesterovih je, kako sam čuo, ser Džon dodelio svom sinu. Ne verujem da će svojoj sestričini dati veliki miraz. Koliko ima godina? - upita malo mirnije.

Ser Robert odahnu. Sad već prelaze na razmatranje strategije i taktike. Znao je da može da se pouzda u Henrija.

- Ketrin Lester ima oko dvadeset tri, a Lin Staford osamnaest.

- Ha! Sada mi je sve jasno. Mora da tu Lesterovu do sada niko nije hteo, čim je sa toliko godina ostala neudata. Siguran sam da će ser Džon pokušati da je uvali meni, i to bez miraza. Znam ja njega. Poznat je kao velika škrtica. Ali videćemo ko će poslednji da se smeje - reče Henri opet padajući u nervozu.

- Molim te, samo nemoj da prenagljuješ. Ne želim nikakvu svadju ni gužvu - opomenu ga ponovo ser Robert.

- Bez brige. Imam ja način za rešavanje i ovakvih stvari. Ne mora uvek da se koristi snaga, kako ste rekli.

- Budi oprezan i promišljen. Ne žaleći se i ne povodi se za mišljenjem drugih. Upotrebi svoje zapažanje i svoju pamet - savetovao je ser Robert dok ga je obuzimalo uzbudjenje kao pred borbu.

Henri se skoro osmehnu. Ovako je bilo pred svaki njihov nekadašnji pohod. Upućivanje i savetovanje. Činilo mu se da je prošlo stotinu godina od tada, a ne samo šest meseci, koliko ima od kada je dobio imanje i rešio da se smiri.

- Sada mi je jasno zašto me tamo šaljete. Imali ste prilike da se uverite u moje ratničke sposobnosti, a sada želite da proverite i moje diplomatske sposobnosti. Ne brinite, neću obrukati ni vas ni sebe.

- Verujem u to. Ali će ipak Džajls poći do Stafordovih da nadgleda situaciju i da mi podnese detaljan izveštaj.

- Taj stari lisac! - nasmeja se Henri po prvi put. Njegovi beli zubi bljesnuše na tamnom licu. - Onda sam siguran da će sve biti u redu! On će paziti da ni sa jedne strane ne dodje do niskih udaraca i prevrtljivih preokreta. Dobro je. Sada mi je mnogo lakše. Neću morati da potežem ni pesnice, ni oružje. Samo svoj ubojiti pogled.

- Rekao sam ti da ne brineš. Džajls će se pobrinuti da sve bude kako treba. Ništa unapred nije odredjeno. Ni devojka, ni miraz. Samo treba da budeš pažljiv i budan. Kao da sam te poslao na najteži, najopasniji zadatak. Ovo i jeste težak zadatak za tebe. Svestan sam ja toga. Zato što nećeš koristiti svoje uobičajeno oružje, ni svoju snagu. Ali siguran sam da će sve ispasti najbolje. Verujem u tebe. Od prvog momenta kada sam te video, kada si još bio mali dečko, znao sam da ćeš biti najbolji. Ne moram ja da ti dam najbolje. Ti to umeš i sam da prepoznaš i uzmeš za sebe. Tako će biti i ovog puta, videćeš. Siguran sam da će sve biti u redu.

* * *

Na imanju Stafordovih Ketrin Lester udje u salon svog ujaka. Istog trenutka ujak, ujna i Lin prestadoše da se došaptavaju. I sama činjenica da ih je zatekla zajedno govorila je da se nešto sprema. A to što su istog trena ućutali, dodatno ju je učvrstilo u tom uverenju.

- Šta je bilo? Prekinula sam nekakvo porodično zasedanje? Šta ste se sada dogovorili? Čije će imanje nenadano promeniti vlasnika i doći u vaš posed, ujače?

- Ketrin, ne budi zajedljiva - odbrusi ledi Staford nestrpljivo. - Ne pokazuješ ni trunku zahvalnosti, a mi već šest

godina brinemo o tebi i hranimo te. - O, hvala vam veliko. Više bih volela da sam ostala na

svom imanju da sama brinem o sebi i o tome šta ću i koliko da jedem, da ne morate vi da me hranite - odgovori ona ironično.

Ledi Staford steže vilicu. Oh, da se ona pita, odavno bi se otarasila te drske devojke. Čak joj je dopuštao da pravi lakrdiju i sa proscima i sve ih radom odbija, ostajući uporno tu kod njih, dok im sve živce ne pokida. Kaže, bilo bi suviše sumnjivo da svi Lesterovi stradaju. Pa šta. Imanje su već preuzeli. Šta će im više, kog djavola, ta drska devojka, sa kojom niko ne može da izadje na kraj? Ni taj njen nesposobni muž, ser Džon, koji joj uporno sve dopušta. Ah, kako bi joj ona pokazala... Do sada bi već pojela ili popila nešto od čega ne bi mogla da se oporavi... A onda bi svi bili slobodni. Ne bi imali nikog ko će ih podsećati da je to prokleto imanje uopšte nekada bilo u posedu Lesterovih.

- Znaš da je bilo nemoguće da tamo ostaneš sama. Mlada devojka ne može da ostane sama i nezaštićena na nebranjenom imanju - reče njen ujak umirujuće, i Ketrin je izuzetno nervirao njegov ulagivački ton.

- Mislite, može lako da postane plen nekog grabljivog suseda? Zbog te opasnosti od gubitka imanja mora da se stavi pod nečiju zaštitu, a za uzvrat da tu zaštitu plati svojim imanjem, to ste hteli da kažete? - nije popuštala Ketrin.

Ona je, za inat, koristila svaku priliku da ih podseća kako su joj oteli imanje. Nekako je osetila da ujak ipak neće dozvoliti da joj se nešto desi, da sprečava svoju ženu u tome da joj nešto učini, pa je išla baš daleko u svom peckanju i izazivanju. Njeno uklanjanje bilo bi previše rizično. Onda bi već ljudi počeli da se pitaju otkuda da stradaju baš svi Lesterovi, a imanje dobili Stafordovi.

- Rekla sam ti da ne koristiš taj ton prema svom ujaku - reče ponovo ledi Staford. - Osim što si nezahvalna, postaješ suviše gruba i neženstvena. Svi prosci su se razbežali glavom bez obzira kada su čuli tvoj otrovni jezik.

- Oni prostaci i glupani? Pa, koja bi normalna devojka pristala da se uda za bilo koga od njih? Mogli ste da mi ponudite nekog boljeg od okolnih sitnih lupeža. Ne verujem da

biste bilo koga od njih ponudili svojoj ćerki za muža. - Ja sam tek sada dospela za udaju - ubaci se pakosno i

Lin, lepuškasta mlada devojka, omiljena u društvu. Jedna od onih koje bi mogle bilo koga da prevedu žednog preko vode, kako je mislila Ketrin. - A ti si već matora devojka - dodala je Lin otrovno. - Ne zanosi se previše mišlju da još imaš mnogo mogućnosti da biraš. Već si postala teret svima oko sebe.

- To je moja stvar - reče Ketrin Ijutito. - Uostalom, ko kaže da uopšte želim da se udam? Baš mi se svidja ovde kod vas. Možda vas nateram da me doživotno hranite, čisto zato što vam je to tako veliki teret. Kad već govorimo o hrani.

- Oh, ti nevaspitana... - poče ledi Staford. - Znam da bi volela da ostaneš ovde i svima nam teraš inat.

Ali ne nadaj se tome - ubaci se Lin. - Ser Robert nam je našao muževe. A njegovo naredjenje se ne odbija.

Ketrin se sumnjičavo zagleda u nju. Da li je opet neka smicalica u pitanju? Do sada ih je već bilo toliko da se pitala kako još uvek imaju ideja za takve pokušaje.

- Kakve muževe? - upita namršteno. Dosadile su joj svakodnevne zamke koje izbegava već šest

godina. Ovo joj je ličilo na neku takvu. Već su nekoliko puta pokušali da je prevare time da joj ser Robert šalje prosca. Ona bi uvek uspevala da prokljuvi prevaru i raskrinka laž. I najuri prosca, koga su morali da podmite za tu ulogu.

- Ćuti, Lin - dobaci ledi Staford, što dodatno probudi sumnju kod Ketrin.

Možda je ovo nešto drugačije od onog do sada. Da ipak nije tačno to što je Lin rekla? Koliko puta su hteli da je otkače lažima da je ser Robert naredio da je udaju za nekog glupana, a ona bi uvek izbegla tu zamku. Možda je ovog puta zaista ser Robert poslao prosca?

- Ne, neće da ćuti kad je već počela da govori. Koga nam je to našao ser Robert? - okrenu se Ketrin. Mora da sazna istinu. Ako zaista ponovo dolazi neki prosac, mora da sazna o čemu se radi. Sve bi učinili da je se otarase sa što manje troška. Bila je sigurna da ni miraz uz nju neće dati, a uzeli su joj onoliko imanje.

-Albert od Aperbridža i Henri od Tornvuda - dobaci Lin

izazivački. Ketrin se namršti. Alberta je znala od ranije. Ovog drugog

samo po imenu i čuvenju. A ni jedno ni drugo je nikada nije impresioniralo.

- Henri Nepobedivi? - upita ona namršteno. Svako ko je nosio takav nadimak, mora da je bio od one

sorte koju su joj stalno nudili i dovlačili ko zna otkuda. Od onih koji su zaudarali na štalu i znoj, kojima se pivo slivalo niz bradu za večerom, koji su ždrali bez kontrole, zadivljeni bogataškim stolom i lepom, čistom ženom prekoputa. Od onih koje je ona bez zazora sve uz prezir odbijala uz uvrede i tako ljutila ujaka i ujnu.

- Baš taj! - smejala se Lin izazivački. - Pretpostavljam da je on namenjen meni - zaključi Ketrin

jedva se suzdržavajući. Ton njene rodjake sve joj je govorio. - Pošto sve grubijane i prostake meni namenite.

- Zašto, šta njemu fali? Dosta je postigao svojim mišićima. Jeste da nema nikakvo poreklo, ali to ne bi trebalo da smeta devojci koja nema mnogo izbora - nastavi Lin smejući se.

- Dosta, devojke - reče ser Džon. - Sutra stiže ser Džajls, izaslanik ser Roberta - naglasi on gledajući Ketrin, da naglasi kako je ovog puta sve istina. - On će nadgledati situaciju i biti naš specijalni gost, tako da ne bi trebalo da bude nikakvih neprijatnosti. Osim toga, on će se pobrinuti da dodje do oba venčanja. Ketrin, ovoga puta neće biti nikakvih scena ni odbijanja. Venčanja se moraju obaviti. Sutra on dolazi, a uskoro zatim očekujemo i oba gospodina prosca.

- Ja se ne udajem za tog Nepobedivog, a vi gledajte kako ćete to da mu objasnite - dobaci Ketrin Ijutito. Ovo je očigledno bila perfidnija zamka nego do sada. Moraće da dobro isplanira kako će se izvući iz nje, mada je za sada izgledalo prilično bezizlazno.

- Pa, Ketrin, mislim da ovog puta moraš da prihvatiš prosidbu. To je sada zaista odredba ser Roberta - kreveljila se Lin.

- Ne zanima me. Neću se zadovoljiti ničijim otpacima. Ako ste se uplašili neprijatnosti od strane tog ’’finog” prosca, da znate da to neće biti ništa u odnosu na neprijatnosti koje ću ja

prirediti. A vi dobro znate kako to izgleda. Stafordovi se pogledaše. Uh, ovog puta te scene neće moći

da prodju tek tako. Ono su bili stvarno prostaci i glupaci. A ovo sada je Henri Nepobedivi, pa još poslat od strane ser Roberta. Ako ga naljute, ko zna šta bi mogao da uradi. Ništa lepo o njemu nisu čuli. Ljudi su o njemu pričali samo šapatom. Kažu da niko ne sme ni u oči da ga pogleda, da mu je čak i pogled strašan i ubojit.

- Čekaj, polako... - poče umirujuće ser Džon. - Ništa nije unapred utvrdjeno. Tako je napisao ser Robert. Obojica dolaze ovamo da sami odaberu, i samo od vas zavisi koju će ko odabrati.

- Ma da li je to moguće? Sigurni ste? - upita Ketrin podrugljivo bacivši pogled na Lin koja je grizla usne. Ta vest delovala je trunku ohrabrujuće. Nije želela da joj za muža odaberu nikakvog grubijana kome je nadimak Nepobedivi. Albert od Aperbridža bio je mnogo poželjnija prilika i to su svi znali. Stafordovi pogotovo. Tako da će se za njega ovde voditi krvavi rat izmedju njih dve. - Znači, Lin i ja ćemo da se nadmećemo u fer igri za boljeg mladoženju? - upita ona opet.

- Pa... Ti znaš da smo uvek bili dobri prema tebi - poče ujak, ali Ketrin izgubi strpljenje.

- Da, odlično to znam. A dobro mogu da predvidim i kako će se ova prosidba odvijati - reče ona, ljuta na sebe što je izgubila živce. Ali nije mogla da se uzdrži. Alberta će rezervisati za Lin još prvog dana, ne birajući sredstva. A onda će se postarati da nju podmetnu onom drugom. A on će, glupan, biti impresioniran ako dobije bilo koju finu damu, tako da će pristati na tu prevaru. E, neće moći tako, ako se ona pita.

Izašla je iz salona, a Lin je stiže na stepenicama. - Nemoj da se previše nadaš. Ne verujem da će se tako

veliki gospodin kao što je Albert od Aperbridža zaleteti za jednu lajavu, nepokornu siromašnu devojku kao što si ti - reče joj otrovno.

Ketrin je išla niz hodnik ne obazirući se. Lin je trčkala za njom.

- Znam da je on nekada dolazio da te prosi, kad si bila mlada, lepa i bogata. I da nije došlo do te prosidbe jer ti je

umro otac. Ali sada je situacija sasvim drugačija. Ja sam sada mladja i lepša od tebe i sada ću ja imati prednost kod njega - dobaci joj zadihano.

Ketrin naglo stade, da Lin skoro udari u nju. - Nemoj previše da se veseliš - reče Ketrin sa mračnim

osmehom. - Sigurna sam da Henri Nepobedivi neće dozvoliti da ga u odabiru neveste pobedi bilo ko, a naročito neki fini gospodin, kakve verovatno prezire iz dna duše. Verovatno će želeti za sebe i mladju, i lepšu, i bolju. A ne verujem da Albert od Aperbridža ima baš toliku želju da mu zbog toga izlazi na megdan. Mislim da bi Albert bio sasvim zadovoljan da mu ostane i ona siromašnija, ružnija i starija - završi ona zadovoljno i pobedonosno odmaršira.

Lin ostade da gleda za njom otvorenih usta. Ketrin je sa prozora posmatrala kako svita Alberta od

Aperbridža ulazi i ispunjava dvorište. I njega je videla kako silazi sa konja, a ujak ga dočekuje raširenih ruku topeći se od dobrodošlice. Namrštila se. Sada će ga verovatno odvesti u svoje sobe i odmah mu izložiti svoj plan. Nepobedivi još nije stigao, tako da imaju vremena za dogovor oko predstojećih prosidbi. Odmah će mu predočiti prednosti sklapanja braka sa slatkom Lin. U prethodna dva dana samo se o tome pričalo. Naravno, podrazumevalo se da njihova mila i lepa Lin dobije isto tako privlačnog i prijatnog gospodina, kakav je Albert. Nju i onog drugog niko nije ni pomenuo. Ona u ovoj kući kao da nije postojala. Posluga se pokoravala željama svojih gazdarica. Bilo je samo par slugu koji su je sažaljevali, sećajući se njenog oca i majke. Ona steže pesnice.

Njena majka potiče iz ove kuće. Zar im je tako malo značila? I ona već šest godina živi ovde kao u zatvoru, pod stalnim pritiskom i u grču, svake sekunde na oprezu da izbegne smicalice koje joj spremaju uglavnom ledi Staford i Lin. Ujak ne bi možda bio tako loš koliko je pod ženinim uticajem, ali ni od njega ne očekuje ništa dobro.

Ona predje na drugi prozor da bolje vidi. Smedja kosa, zaista privlačno mlado lice. Zgodan i opušten kako može samo onaj ko se rodio i odrastao okružen udob- nošću bogatstva, tako je izgledao prvi prosac. Da otac nije iznenada umro, ona bi

sada bila ledi od Aperbridža, pomislila je sa setom. Dragi otac. Kako je samo lepo brinuo o svima, uvek nasmejan i opušten. I muža je pokušao da joj nadje na vreme, kao da je predosećao da neće dugo živeti. Trebalo je da Albert od Aperbridža dođe i zaprosi je u nedelju. On je još tada bio najpristaliji mladi plemić u okolini. Ali dva dana pre toga, otac je iznenada umro. Naravno, svi pregovori su odmah obustavljeni. Ujak ju je uzeo pod svoju ’’zaštitu”, prosci su se razbežali, a ona je ostala neudata sve do danas. Doduše, kako se situacija razvijala, možda je tako i bolje. Ispostavilo se da su svi prosci koje joj je ujak dovodio prava katastrofa. Lično se postarala da ih rastera. Ali sada je bila zaista zabrinuta.

Teško da će Alberta moći da nagovori da se opredeli za nju, čak i podsećajući ga na ono što je trebalo da se desi pre šest godina. Ona više nije bogata naslednica od Lesterovih, kao tada kada je poželeo da je zaprosi. Nije mu zamerila što je odustao. Ne zamera ni ostalim normalnim, uglednim mladim ljudima koji to nikada nisu poželeli. Sada je samo siromašna, nepoželjna rođaka koju bi da uvale nekome. Takvih ima gde god se okreneš, u svakoj porodici. A Albert se do sada nije zaleteo da se bilo kojom takvom oženi. Ne, on traži više i to sa pravom. Njegova porodica je veoma stara i cenjena. Ne bi on uzeo bilo koju devojku. Mora da ima u ponudi i dobro poreklo i dobar miraz da bi je samo uzeo u razmatranje. A ujak je škrtica, sigurno neće dati za nju koliko daje za Lin. Odnosno, sve je rezervisano za Lin.

Nekadašnje imanje sada je samo sećanje. Sada se može pouzdati samo u svoju pamet i dosetljivost. Ionako nema šta da izgubi. Ako ne uspe, moraće da se zadovolji Nepobedivim. Ona se strese. Nikada ga nije videla, ali imala je već formiranu sliku u glavi. A ona joj se nije previše sviđala.

Sve do večere nije imala prilike ni da se približi Albertu, a još manje da ga negde uhvati nasamo. A ni on kao da se nije mnogo sekirao zbog toga. Ležerno je uživao u punoj pažnji Stafordovih, kao da se tako nešto i podrazumeva. Biće sve teže da ostvari ono što je naumila. Vreme ističe, uskoro će stići i onaj drugi. Možda će morati da se odluči za drastičnu varijantu. Ako napravi scenu Nepobedivom, a ipak mora da se

uda za njega, da li to znači da će njen budući život biti pakao? Stresla se.

Mora brzo da radi i misli. Ali ništa ne ukazuje da će ovog puta moći da se izvuče. Za večerom je bila opuštena atmosfera, kao na venčanju, pomislila je natmureno sedeći malo dalje, dok su se ujak i ujna topili od sreće posmatrajući veselo ćućorenje svoje ćerke i budućeg zeta. Albert od Aperbridža nije ni jednom rečju spomenuo njihovo nekadašnje poznanstvo, niti da se seća da je trebalo da izraste u nešto više od toga. Bila je potpuno razočarana i nije se ni trudila da to sakrije.

Lin je blistala od sreće, a mladi prosac se nije odvajao od nje. Veselost ljubavnog para i cele kuće pomutio je dolazak izaslanika Henrija Nepobedivog.

Svi u dvorani odmah se utišaše. Ujak skoči na noge, topeći se od ljubaznosti i straha. Ketrin je radoznalo gledala. Čovek vojničkog držanja, lica opaljenog od sunca, pomalo grubog ponašanja, neugladjen. Kakav li mu je gospodar? Mora da ni on nije mnogo različit. Ona oslušnu. Došljak je nešto rekao, na šta su se svi ukočili.

- A po kom pravu tražite za svog gospodara najbolje odaje? - upita Albert od Aperbridža malo ironično, očigledno lično pogodjen. On je već dobio najbolje odaje. Bilo bi pravo poniženje da iz njih mora da se preseli u druge.

- Po pravu jačeg - odvrati čovek odmerivši ga hladno i izadje iz dvorane.

Ketrin pogleda prebledela lica u čelu stola. Izaslanik Nepobedivog nije joj bio simpatičan, ali bilo joj je milo što se ujak našao u neprilici. A i Albert od Aperbridža. Moraće da malo spusti nos.

Ujak potrča za čovekom, dok je Albert nešto objašnjavao ledi Staford, praveći se da je sve u redu i da nije uvređen. Očigledno će ipak morati da napusti odaje koje su mu dali i ustupi ih boljem od sebe. Odnosno jačem, kako reče onaj od malopre. Ona se osmehnu u sebi. Možda je zaista priželjkivala Alberta od Aperbridža kao manje zlo, ali izuzetno joj je išao na živce. Možda se situacija ipak preokrene kad stigne Nepobedivi. Ako uspe da mu usadi crva kako žele da ga prevare i uvale mu običnu nećaku bez miraza, moraće da pobesni i poželi Lin za

ženu. A onda je ona spasena. Ona opet živnu malo od probudjene nade.

Ne treba se predavati. Upravo će sada iskoristiti ukazanu priliku, kada je ujak ustao da dočeka i smesti drugog gosta. Onog nepoželjnog. Ona ustade i priđe čelu stola. Ledi Staford se zabulji u nju kao da hoće da je pogledom učini nevidljivom. Ali Ketrin namerno sede na ujakovo mesto, odmah pored Alberta.

- Ser Alberte, vi me se očigledno ne sećate? - upita ona slatko, pokušavajući da bude umiljata bar upola kao Lin.

On se malo zbuni. Osetila je da bi joj drugačije odgovorio da su bili sami. Bio je veliki laskavac, voleo je lepe žene, što joj je nekada bilo simpatično, kad je bila mlađa, a sada ju je nerviralo. Ali bar će malo da izaziva Lin i ledi Staford, koje bi je ubile pogledom kada bi to bilo moguće. Ona se još slađe osmehnu.

- Ledi Ketrin Lester, kako bih zaboravio - naklonio se malo, oprezno bacivši pogled na Stafordove.

Nije bila baš zadovoljna odgovorom. Zvučao je isto kao da su se tek juče prvi put videli. Ovo sa njim će teško ići. Možda će morati da sve obavi preko Nepobedivog.

- Čini se da ste vi već dobili ponudu i odabrali za sebe? - upita ona ne mogavši da obuzda ljutnju i ugrize se za jezik. Eto, želela je da pridje i bude fina i taktična, da mu se dopadne, i očara ga, ali očigledno uspeva samo da se pokaže kao zavidna matora devojka.

On sa osmehom pogleda u Lin, koja spusti oči u lažnom stidu. Nije uopšte krio za koju se odlučio, a to je dodatno zabole. Pa, nije ona ni toliko stara ni ružna da se prema njoj ophodi sa tako malo uvažavanja.

- Sačekajmo za dva-tri dana, još ima vremena. Nema potrebe za žurbom. Treba da se izjasni i drugi kandidat - reče on ljubazno i malo nadmeno, kao da se podrazumeva da će taj drugi morati da se zadovolji onom drugom, koju on ne želi.

Odgovor je bio jasan. Ujak je već sa njim razgovarao i dogovorio se da on zaprosi Lin. A Ketrin je trebalo da bude žrtvovana Nepobedivom. Zaboravila je na svoj plan da bude ljubazna, a i vreme je isticalo. Nepobedivi samo što nije stigao.

U tom momentu otvoriše se vrata dvorane i nekoliko ljudi u tamnom stupi unutra. Nije bilo ni najmanje sumnje da je jedan od njih, i to onaj najviši, upravo Henri Nepobedivi. Trebalo bi ga prekrstiti u Nepoželjni, prodje brzinom munje kroz njenu glavu. Nije bilo ni jedne jedine osobe koja se veselila njegovom dolasku ovamo. Istog momenta dvorana utihnu. Muzika prestade, veseli razgovori umuknuše. Ona opazi kako došljak oštrim okom skoro neprijateljski osmotri dvoranu i sve u njoj. Ujak poskakujući uslužno povede goste upravo prema njima. Odnosno prema njoj. Moraće da zaboravi sve planove i odluči se za onaj najdrastičniji. Srce joj je lupalo od te iznenadne odluke da nije ni videla ni čula ništa oko sebe.

- Da vam predstavim moju nećaku, ledi Ketrin Lester. Ketrin, pozdravi ser Henrija Nepob... od Tornvuda - brzo se ispravi ujak.

Nije ni primetila kada je ponovo ustala. Letimice je pogledala visokog tamnog gosta, grubo opaljenog suncem koji ju je odmerio nimalo ljubaznije nego malopre sve ostale u sali.

- Vidite, ser Henri, kako je lepa i fina! - mleo je ujak i dalje. Došljakovo lice bilo je nepomično. Ujak je govorio samo o

njoj, a Lin nije ni pominjao. Nije mogla da veruje da i dalje priča i hvali je. Njegovo ponašanje potpuno je razbesne. Ona panika od malopre kao da se povukla pred tim novim osećanjem.

Ni sama ne znajući otkuda joj tolika drskost, ona se okrenu ćutljivom, opasnom došljaku.

- O, ujak zaista preteruje - reče umilno i slatko. On ništa ne reče. Očigledno nije bio od onih koji će odmah

iskoristiti priliku za neobavezno ćaskanje i upoznavanje. - Ne, ne preterujem! Ona je divna devojka, skromna i

lepa... - nastavi ujak upadajući u reč, uopšte ne prikrivajući svoju taktiku i želju da mu je nametne.

- Ujak samo želi da me se otarasi a da ne razočara ser Roberta, svog zaštitnika. - reče ona isto onako slatko i umilno kao što je započela, ali onda povisi ton. - Nikada nikome ne bi priznao koliko sam jezičava i džangrizava, kako jedva izlazi sa mnom na kraj i kako jedva čeka da me uvali prvoj budali koja naiđe. Gospodine, ne

dozvolite da ta budala budete vi. Samo sam vas prijateljski upozorila. Laku noć.

Tihi uzdah kao da prostruja salom na te njene reči. Svi uplašeno uperiše pogled u grupu pored vrata. Zar je poludela? Pa, ovo je Henri Nepobedivi, a ne neko od onih budala iz komšiluka, koji bi prešli preko uvrede ako samo dobiju bogatu večeru.

Lagano i dostojanstveno se naklonila, kao da je izrekla nekakav kompliment, ne videvši pri tome njegovu reakciju. Kako nije ništa rekao, pretpostavila je da i dalje ima onaj skamenjeni, hladni izraz kao kad je ušao. A onda se okrenula i polako izašla, visoko uzdignute glave, jedva pogodivši vrata. Drhtavim nogama popela se u svoju sobu i stavila rezu na vrata.

Kad je konačno bezbedno stigla, izgubila je snagu, bacila se na krevet i gorko zaplakala.

Ubrzo se začuše užurbani koraci. - Otvori! - vikala je ledi Staford lupajući na vrata. - Otvori, ti

zla, pokvarena devojko! Gundjanje se nastavljalo u nedogled. Ketrin pokuša da

zamisli prizor posle svog spektakularnog izlaska iz dvorane. Da li je Nepobedivi razbio stolove i poplašio goste? Izazvao Aper-bridža na dvoboj? Izazvao ujaka na dvoboj? Možda je odmah naredio da mu daju Lin za ženu, i ni jednu drugu. Ova pomisao povrati joj snagu da ustane i smakne rezu. Vrata se sa treskom otvoriše. Ledi Staford se iskrivljenog lica od besa zagleda u nju.

- Da si se pojavila na večeri, čuješ Ii? Inače ti se loše piše. Misliš da si mnogo pametna? Lin samo što nije pala u nesvest od šoka, odmah se jadnica razbolela. Morali su da je skoro odnesu do njene sobe. A ti šta izigravaš? Misliš da ćeš uspeti u tome što pokušavaš? Nećeš, ja ti kažem to.

- Zašto se uzrujavate? Ništa se loše nije desilo. Samo je hiljaditi put nezahvalna nećaka pokazala svoju lošu narav - reče Ketrin smireno.

- Zaboravi te svoje filozofije. Nepobedivi hoće da vas vidi na večeri. Ovo shvati kao naređenje.

- Naredio je? - ono lepo raspoloženje splasnu istog momenta.

Zašto hoće da je vidi? Zar bi se obračunavao sa jednom ženom? Zar se toliko uvredio?

- Ne mora da kaže da je naredjenje. Ali svaki njegov zahtev tako se smatra. A on želi da vas ponovo vidi. Odmah!

-I Lin? - Požuri, prokletinjo jedna i ne postavljaj pitanja. Doći će i

ona, čim se ti vratiš. Ah, u grob ćeš nas oterati svojim poganim jezikom...

* * *

Ubrzo se Ketrin ponovo pojavila na vratima dvorane. Ni traga od one opuštene, vesele atmosfere na početku večere. Nije bilo teško pogoditi zbog koga je nastala promena. Žamor je bio skoro nečujan. Henri Nepobedivi sedeo je nepomično na čelu stola desno od ujaka, ali činilo se da je on centralna figura ove večeri. Ketrin brzo sede na svoje mesto, malo dalje, bojeći se da je ne smeste do njega. To je svakako želela da izbegne.

- Ketrin, dodji ovamo. Suviše si daleko - oglasi se ujak ljubazno.

- Hvala. Sedeću na svom uobičajenom mestu. I proteklih večeri sam ovde sedela, pa mi je očigledno bilo dovoljno dobro - naglasi ona. Neka prosac zna da ona nema najbolje mesto za stolom.

Ujak se sav smete i pogleda svog smrknutog gosta, da vidi kako ovo deluje na njega. Ketrin se u sebi nasmeja. Ha! Teško da će neko ko uvek dobija najbolje odabrati devojku koja sedi niže stola. Želeće bolju. A to je ćerka domaćina. Malo je opustila svoj ratoborni izraz kao da je ovim dobila poen i posle nekog vremena baci pogled prema čelu stola.

U sali je inače vladala jadna atmosfera. Ujak se trudio da zabavi goste. Albert je delovao uobičajeno samozadovoljno, a Nepobedivi je ćutao. Ona ga pogleda. Nije imao namerno namršten ni opasan izraz. Možda samo malo oštar i zamišljen. Ali cela njegova nepomična pojava, u crnom odelu bez ukrasa, delovala je uznemirujuće. Kao mirna površina tamnog jezera u

kome spava čudovište koje nije poželjno uznemiriti. Čak nije bio ni toliko ružan kako ga je zamišljala. Očekivala je zadriglog, prostog, nasilnog čoveka, ne previše inteligentnog, ko mišicama osvaja pobede. A ovaj ovde izgleda... pa, izgleda dovoljno inteligentno da bi iz svake situacije izašao kao pobednik. Sada joj je postajalo jasnije kako je dobio nadimak. Ona se ohrabri. On sigurno neće dozvoliti da bude prevaren.

U jednom momentu on podiže oči i uhvati njen pogled. Brzo se okrenula. Nije želela da izgleda zainteresovano. Ipak, morala je da prizna da je taj čovok kao magnet. Privlačio je pažnju, vladao situacijom. Kao da su svi samo čekali da progovori i saopšti presudu.

- Ledi Ketrin, vi ste ćerka ser Persija Lestera, koliko sam razumeo? - upita on napokon.

Nije bila previše daleko da se pravi da nije čula njegovo pitanje. Na prvi znak da on ima nameru da progovori svi se utišaše.

- Da - reče ona zvanično i malo ukočenih leđa. Nije želela da se previša upušta u razgovore sa njim.

- Nažalost, nisam imao priliku da ga upoznam, ali čuo sam da je bio veliki vitez. I dobar čovek.

- Jeste - reče ona čvrsto. Prošlo je šest dugih godina u koji-ma je naučila da o ocu i majci govori bez suza.

- Ser Robert je za njega uvek imao samo reči hvale. Da je pošten, hrabar i dosledan. I dosta naprednih shvatanja. Verujem da vam veoma nedostaje.

Ona proguta knedlu. Govorio je ravnim glasom, ne odajući šta zaista misli. Pred oči počeše da joj se vraćaju slike, ali ona ih brzo odagna. Morala je da bude pribrana.

- U pravu ste. - Ko je dobio vaše imanje? Ona oseti talas toplote što je pred svima upotrebio taj izraz

’’vaše”. - Moj ujak - reče optužujućim glasom. - Ali draga... Ser Henri... I ser Robert se složio sa mnom da

je nedolično ostaviti mladu i nezaštićenu devojku da upravlja imanjem kad nema roditelje. Vidite, i moja sestra je umrla ubrzo posle muža - reče ujak skoro plačnim glasom, a Ketrin se

opet iznervira. - Možda sam bila sama i mlada ali mogli su da se nastave

pregovori o mojoj udaji. Vidite, ser Henri, ja sam pre očeve smrti imala prosca - ona uputi jedan oštar pogled Albertu.

On se malo promeškolji, bez želje da se brani ili bilo šta kaže, kao da se primedba odnosila na nekog sasvim drugog.

- Nije bilo zgodno odmah te udavati posle dva pogreba... - zabrza ujak. Taj nekadašnji prosac sada je bio rezervisan za njegovu ćerku i trebalo bi ovu temu što pre prekinuti i usmeriti na nešto drugo.

- I druge devojke su udavali u sličnim situacijama - nije se ona predavala.

- A vama je žao što se tada niste udali? - upita Nepobedivi polako. Kod njega je svaka reč izlazila pripremljena i dobro odmerena. Nije ni čudo zašto je dobio takav nadimak.

- Ne, naprotiv. Da se ja pitam - naglasi ona - nikada se ne bih udavala. Zašto bi žene bile manje sposobne da žive same i vode imanje? Zato što su muškarci nasilnici pa im to ne bi dozvolili, nego bi upali i preoteli ga za sebe. Nijedan drugi argument ne vidim u prilog toj teoriji.

- Draga ledi Ketrin, - progovori odjednom ser Albert - nemojte nas zamarati pričama o ženskoj pameti. Ženama je potrebna samo lepota dok se ne udaju, a posle im za rađanje dece ne treba ni ona - reče on sa osmehom, ali ona ga prostreli pogledom. On joj je sada išao na živce više od Nepobedivog.

- Te priče o ženskoj pameti pričaju muškarci. A ženama nije dozvoljeno da govore u javnosti, pa se i ne zna da li su pametne ili ne.

- To vama očigledno ne smeta - zaključi ser Henri istim tonom. - Obilato izražavate svoje mišljenje.

- Žao mi je - reče ona ali bilo je očigledno da ni najmanje ne žali zbog onog što je rekla i što će reći. - To je zbog naprednih ideja mog oca, i sami ste čuli za to. Moj ujak, a i još neki, misle da je bio suviše liberalan u mom vaspitanju.

- Ketrin, nemoj više molim te. Oprostite gospodine, moja nećaka ume ponekad da pretera u izražavanju svog mišljenja. Inače je vrlo fina, lepo vaspitana dama - ujak se nije predavao.

I dalje je želeo da je prikaže u mnogo boljem svetlu pred gostom.

- Ujače, nemojte da me prekidate. Imam utisak da ser Henrija zanima ono što govorim - nastavi ona oštro i nepokolebljivo. Ujak preblede, a ujna joj uputi jedan ubilački pogled.

- Svakako. Ser Albert i ja smo ovamo došli kao prosci. I voleli bismo da što bolje vidimo i čujemo dve mlade dame koje ćemo isprositi - reče Henri lagano.

Nije ga dobro poznavala, ali bilo je očigledno da se ni najmanje ne vređa ili uzrujava zbog njenog nastupa. Čak je imala utisak da ga situacija pomalo i zabavlja.

- Što se mene tiče, ne volim da me žene zamaraju - reče lenjo Albert prinoseći pehar ustima. - One su dobre samo za jednu stvar - reče pošto je otpio gutljaj.

Prigušen smeh začu se iz dna sale, ali omah prestade kao presečen, pošto Henri ostade ozbiljan. Sa zadivljujućom pažnjom je proučavao lice ledi Ketrin. Ona kao da se ohrabri njegovom ozbiljnošću i koncentracijom. To nije bio čovek koji će da dozvoli da ga nosi stihija. Upravljao je situacijom gvozdenom voljom i čvrstom rukom.

- Vaša rođaka je veoma osetljiva dama. Još uvek se nije vratila da nam se pridruži na večeri. Kaže da ju je potresla scena koju ste napravili kada sam stigao - reče on. Nije se ni nasmejao, ni obratio pažnju na Aperbridžovu prostačku upadicu, i ovaj sav pocrvene od poniženja i besa.

Ketrin se stresla od neočekivanog zadovoljstva, kao da je stao na njenu stranu i zaštitio je od ponižavajućih komentara. Ona oseti kako je obliva rumenilo. Njegov miran ton malo ju je postideo. Ali još uvek je bila ljuta na Lin. Ona se uvek izvuče iz svake situacije i prebaci odgovornost na drugog. Uglavnom na nju, Ketrin.

- O, da. Ona je veoma, veoma osetljiva - naglasi Ketrin ironično. - Vrlo je fina. Nikakva lukavstva ni ženska prenemaganja joj nisu bliska.

- Ketrin! - upozori je ujak. - Imao sam utisak da su vaše reči maločas bile upućene

meni - zaključi ser Henri. - Da li mislite da sam ja prva budala

koja nailazi i da žele da vas uvale meni? Tajac nastade u dvorani. Ni muva se nije čula. Svi zadržaše

dah. - Mislim da niste budala, - reče ona posle nekoliko

trenutaka razmišljanja - a za ono drugo zaključite sami. - Vi se zaista dobro borite da vas ne udaju. Vidim zašto ste

ostali neudati. Ali vidite... ser Robert je izričito naredio da će oba braka do nedelje morati da budu sklopljena.

- Da, - reče ona gorko - važno je šta naredi neki moćni muškarac. Žena se nikad ne pita. Čak i kad nešto ne želi, mora da pristane.

- Da li imate nešto protiv svih muškaraca i prosaca ili protiv nas konkretno? - pitao je dalje, a ona krajičkom oka vide kako se ujakova ćela presijava od znoja.

- Pa... Vidite, u svetu pčela je to sve pravednije rasporedjeno. Tamo žene rade sve, organizuju život, vode brigu o potomstvu, obezbeđuju sredstva za život ali i upravljaju sopstvenim životom. Njihovi muškarci rade samo ono za šta su jedino sposobni - tihi talas neodobravanja prostruja salom, ali se utiša čim je on zaustio da odgovori. Ona se u momentu uplaši da je sada ipak preterala. Rekla mu je u oči da misli da su muškarci nesposobni. A on je muškarac. Veoma upečatljiv primerak te vrste.

- Vi se bavite pčelama? - i dalje nije zvučao grubo, ili neotesano i uvredjeno njenim komentarima.

- O, da. Ona je stručnjak za to. Prava je čarobnica - poče ujak da se vraća u brbljajuću formu posle prvog šoka. Svi kao da su odahnuli što je nezgodni gost tako mirno prihvatio drske odgovore ledi Ketrin. - Prosto kao da ih opčini. Nikada je ne ubodu - nastavljao je ujak ulagivačkim tonom.

U tom momentu vrata se otvoriše i udje Lin. Oprezno je pogledala po sali, pa polako podje na svoje mesto, pored Alberta. Ser Henri ju je pratio skupljenih očiju. Kad ona sede, on se okrenu prema njoj.

- Nadam se da vam je sada bolje, gospođice? - Jeste - tiho reče ona, glumeći slabost. - Vidite, moja ćerka je veoma osetljive prirode. Vrlo brzo se

uzbudi i potrese. To nije dobro za njeno zdravlje - reče ujak brzo, da naglasi kako je to veliki problem.

- Tako - zaključi Henri. Iz njegovog pogleda nije moglo da se zaključi šta je time mislio.

- A čime se vi bavite, gospodjice? Vaša rodjaka, koliko sam čuo, uspešna je pčelarka - opet se Nepobedivi obrati Lin.

- O, ona je vrlo skromna. Uglavnom ženskom razonodom, sviranjem i vezom - reče hvalisavo ser Džon, pa se ugrize za jezik. Nije dobro previše je hvaliti. - Ničim što može da naruši njeno nežno zdravlje - završi on. Moraće da skrene pažnju sa Lin. Henri ju je netremice posmatrao. - Ser Henri, ako je po volji, da pozovemo malo zabavljače. Kažu da su dobri, a ja sam se dogovorio da nam sviraju i pevaju cele ove nedelje - reče brzo domaćin.

Ser Džon mahnu zabavljačima i uskoro se sve orilo od pesme i smeha, kao da su namerno hteli da zabašure napetu situaciju. Ketrin je sedela sva tmurna. Nije bila zadovoljna kako se priprema njena sudbina. U stvari, osećala se kao u klopci. Okrenula se prema čelu stola. Svi su izgledali zabavljeni programom osim Nepobedivog. On je zamišljeno prelazio pogledom po prisutnima. Nije mnogo ni jeo, a ni jednom ga nije videla da prinosi pehar usnama. Da li se plaši da ga neko ne otruje, ili ne pije uopšte? Ta činjenica je toliko zainteresovala da je počela da obraća pažnju na njega. Lakrdijaši je ionako nisu zanimali. Ceo njen život je lakrdija, ne treba joj još takvih da je na to podsećaju. Osim toga, sada se rešava njena budućnost. Ne može da se kikoće i zabavlja kad ima ozbiljnije brige.

Osetila se čudno kada je počela da zapaža činjenicu da ni Nepobedivi nije zainteresovan za program. Da li i njega more neke brige? Zar bi jedan takav čovek mogao da bude zabrinut ili da razmišlja? Ipak, izgledalo je da jedino on ima trunku pameti od svih prisutnih. U njoj poče da se budi radoznalost. Da li je moguće da je pogrešila? Da on nije onakav kakvim ga glas bije? Oh, on zaista izgleda opasno i zastrašujuće, ali imala je utisak da se namerno takvim prikazuje. I nesumnjivo je da ima prirodni autoritet. Njen ujak se iz petnih žila trudio da izgradi tako nešto medju svojim ljudima. A ser Henri kao da

ima prirodni dar za to. Postiže da ga ljudi slušaju bez vidnog napora. Nije to samo zato što ga se plaše, što su čuli strašne priče o njemu. Ne, i da ništa nisu znali pre nego što se pojavio, i tada bi se sala utišala na njegovo podizanje pogleda. On ima prirodnu sposobnost da vlada, da upravlja ljudima, da ih i nesvesno natera da ga slušaju.

To je podseti na nešto. I otac je imao prirodni dar da ga ljudi slušaju. A nije uopšte bio zastrašujuč čovek. Imao je nešto u sebi, što je ona osetila još kao mala devojčica. Ljudi su ga slušali, klanjali mu se i obožavali ga. I ona ga je obožavala. Kako joj samo nedostaje. I on i majka. Kako su oni samo bili skladan par, i koliko su se voleli. I to u vreme kada se o ženama govori sa prezirom, kada eto, uvaženi prosac kao što je Albert od Aperbridža govori tako u prisustvu devojke koju bi trebalo da uzme za ženu. Njen otac bio je pun poštovanja prema njenoj majci. Pa čak je osećala da i nju poštuje kao osobu, kao čoveka, iako je bila tek mala devojčica.

Zašto se sada tako rastužila kada je naučila da se u sećanja vraća samo stegnutog srca? Da li ju je na prošlost podsetilo pitanje ser Henrija? Ona nehotice podiže oči ka njemu i vide da je on posmatra. Sva se smela od tog pogleda. Koliko je dugo tako proučava? O čemu je razmišljala, kakav je izraz imala dok ju je tako posmatrao? Mora da je primetio da je jedino ona neraspoložena večeras. Nema veze što ju je video tužnu i slabu. Od njega ionako ne krije ono što misli i oseća. Svašta je već rekla.

Ali osetila je da se ono njeno ratoborno i odbojno raspoloženje prema njemu istopilo. Opet ga je pogledala. Gledao je pravo, naizgled pratio zabavu, ali osećala je da su mu misli ko zna gde. Nije htela sebi da prizna, ali dopala joj se njegova ozbiljnost. I učtivost sa kojom je saslušao svaki njen i najbudalastiji odgovor. Ona odjednom oseti stid. Uvek se trudila, otac ju je opominjao na to, da o ljudima ne gaji predrasude, da donosi sud o svakome na osnovu sopstvenog zapažanja. I učio ju je da u ljudima prepoznaje stvarne vrednosti. A ona to ovog puta nije učinila. Podlegla je tuđim pričama, naklapanjima i ogovaranjima. Možda ga je i uvredila svojim ne baš prikrivenim težnjama da ga odbije od sebe.

Moraće to sutra da ispravi. Henri je sedeo i posmatrao okolo. Pevači i lakrdijaši su mu

bili dosadni. Više bi voleo da sedi pored vatre i razmišlja o nečemu, ili razgovara sa nekim zanimljivim. Sa ser Robertom je uvek raspravljao o zanimljivim temama. Nedostajali su mu takvi razgovori. Posmatrao je provod u jednom prosečnom bogatom domu. Ovde se sve svodi na ulagivanje, brbljanje, kikotanje i opijanje. Nije ga to privlačilo. Zamišljao je drugačije svoj dom. Ali možda se baš očekuje da ugledan domaćin priredjuje ovakve pijanke i gozbe.

Pogledao je u slatku plavušicu pored Aperbridža. Već je izgledala mnogo bolje, ako joj je uopšte i bilo loše. Pre će biti da je želela njega da izbegne. Evo, već se kikoće i šapuće sa Aperbridžom. lako je na prvi pogled lepša i umiljatija, nije ga to previše pogodilo što sedi sa Aperbridžom tako slobodno. Ona druga, smedja oštrokondja, što ne sedi u čelu stola, ona mu deluje zanimljivije. Vidi, i ona kao da se dosadjuje. Da li joj ne odgovara ovakva vrsta zabave, ili je zabrinuta što sve izgleda kao da će joj on biti mladoženja? Nije joj bilo lako da ovde sedi šest godina, prisiljena da oseća zahvalnost prema ljudima koji su joj oteli imanje. Nije ni čudo što je razvila toliku ratoborno- st. Osetio je nekoliko puta kako ga je pogledala. Možda su je njegovi odgovori iznenadili? Činilo se da deluje iznenadjeno, u pozitivnom smislu.

Proučavao je njen profil. Izgleda kao da je mislima otišla daleko odavde. Verovatno u prošlost, koje više nema i ne može se vratiti. On je bar svoju mogao da ostavi iza sebe i izgradi sebi novi život. Ona, osim te prošlosti i uspomena, verovatno ništa nema. Razumeo ju je i više nego što je mogla da zamisli. Teško je kada si različit u sredini koja te ne voli i ne razume. On je imao sreću da mu se pruži prilika i da je iskoristi. Ona nije imala takvu sreću. A opet se nije predala. Voleo je ljude koji su žilavi, koji se ne predaju i ne posustaju lako. Takav je i on bio, od čvrstog materijala. I cenio je one koji umeju da gledaju u oči, da iznose svoje mišljenje bez obzira na posledice. Kao da niko nije primećivao ni cenio tihu vatru koja je gorela u njoj. Njen ponos su tumačili kao aroganciju, njene vrline nisu bile cenjene. Ali on nije kao drugi. On ume da prepozna dragi

kamen čak i ako ga ćuškaju po blatu i prašini. Želeo je da ponovo razgovara sa njom, ali bez radoznale

publike. Želeo je da je bolje upozna, da vidi da li ju je dobro procenio. Nadao se da jeste. Jer u tom slučaju, našao je ono što mu treba.

U jednom momentu prenula se i pogledala u njega. Zadržao je oči na njoj i bilo mu je drago što se smela i malo pocrvenela. Još jednom ga je pogledala pre nego što se okrenula. Umeo je da proceni ljude. Sada će videti da li dobro procenjuje i žene.

III

Sutradan se Ketrin vrlo rano probudila. Neki nemirni snovi mučili su je celu noć. Jedva je dočekala da svane. Tiho se spustila niz stepenice i skrenula u kuhinju. Nije htela da izadje na glavni ulaz. Kuhinja je bila put kojim se češće iskradala kad nije želela da znaju gde je. Ostaci pečenja od sinoć stajali su pokriveni u uglu. Ona pridje i uze nekoliko zalogaja. Sinoć nije mnogo jela. Setila se da ni ser Henri nije. Baš kad je htela da pogleda čega još ima, začu se galama iz dvorišta. Jedva je stigla da se sakrije kada naiđoše dve mlade sluškinje. Nisu je primetile, bile su zauzete kikotanjem i razgovorom.

- Ma, kad ti kažem, nisam videla zgodnijeg čoveka od njega! - uzviknu Poli, a Ketrin se povuče dublje u senku.

- Verujem ti - nasmeja se Meri. - To je već hiljaditi koji je najzgodniji. Tebi su svi zgodni.

- Ne, ne. Ser Albert je stvarno zgodan, ali i kulturan. A kako tek fino odelo ima! Sve zlatna dugmeta!

- Ti si se oduševila zbog finog odela, znam te ja - opet se nasmeja Meri spremajući oko stola.

- Ovog puta sam ozbiljna. Čula sam kako ser Džon kaže da je iz jako stare i ugledne porodice. Onda mora da je fin i kulturan. Nije kao... onaj drugi.

- Zašto? Ja baš mislim da je Henri Nepobedivi zgodniji od njega - reče Meri izazovno.

- Šta ti je! Jesi li videla kakvo obično odelo ima! Skroz crno.

Bez ikakvih ukrasa. Kao neki sluga iz bolje kuće. A ser Albert ima fine gajtane, pa zlatna dugmeta, pa...

- Dobro, dobro. Daj ovamo tu živinu. Ledi Staford će nas počupati ako ručak ne bude gotov na vreme. Ne zanosi se previše, Poli. To su ljudi koji su došli da prose naše gospodjice, misliš da bi se osvrnuli na nas dve.

- Šta ti znaš, možda se neki i osvrne - reče Poli zatežući suknju i Meri je pogleda ispod oka. Bila je poznata stvar da je Poli velika koketa i da je zavrtela pamet mnogim muškarcima i na susednim imanjima. - Osim toga, od onog Nepobedivog me hvata jeza. Ne ume ni da se nasmeje čestito. Kažu da je namrgođeno ćutao celo veće. Ja ne volim takve muškarce.

- Ha, to tebe boli! - opet se nasmeja Meri počinjući da radi, dok se Poli još uvek zamišljeno vrtela po kuhinji, izbegavajući da se prihvati posla. - To što te nije zadivljeno pogledao i pao na teme od tvoje lepote čim te ugledao!

Poli je malo prkosno pogleda. Znala je ona kako je zgodna. - Nije ti namignuo, niti te štipnuo! - smejala se i dalje Meri. - Da znaš, ne gledaju mene samo sluge - naljuti se Poli. - O, da! Sva fina gospoda u okolini pada u nesvest kad te

vidi! - Da znaš da me ser Albert dvaput pogledao! - Ma, kako da ne! I sve je potrčao da te zaprosi. Poli, čuvaj

se. Bolje ne diži tu ludu glavu previše, može da ti donese nevolju.

- Ne znaš ti ništa. Samo si ljubomorna što mene svi muškarci gledaju.

- Hi, hi! Svima je jezik do kolena kad te vide - peckala ju je Meri. - Meni se baš svidja ser Henri. Tako i treba da izgleda pravi muškarac. I da se ponaša.

- Ti si luda. Sav je mračan i ružan. I ozbiljan. - Šta fali tome što je ozbiljan! Treba da se kliberi i osvrće za

svakom vrckavom sluškinjom? - Ser Albert se ne osvrće za svakom - reče uvredjeno Poli. - I

nemoj da misliš da sam toliko luda da se nadam nečemu više od toga što me pogledao. Znam ja šta ti misliš. Ali zaista me samo pogledao. On će se ionako oženiti našom gospodjicom Lin.

- Čula sam da je i Henri Nepobedivi zainteresovan za nju. Jadna gospodjica Ketrin - reče Meri uzdahnuvši. Ona je bila jedna od retkih koja je ovde volela Ketrin, ali nije to smela mnogo da pokazuje. - Samo da ne bude neke gužve oko toga. Kažu da on dobija sve što poželi.

- Sama je kriva što je niko od njih neće. Ćula sam da je sinoć napravila pravu predstavu za večerom. Misli, ako vodi poreklo od visokog plemstva, da će joj se svi klanjati. Niko ne želi za ženu neku svadljivu oštrokonđu. A najmanje onaj ko može da bira. Ja žalim gospodjicu Lin. Ako ser Džon ne nagovori Nepobedivog da odustane od nje i uzme ledi Ketrin, on će dobiti našu gospodjicu Lin. A ona će presvisnuti pored takvog mračnog grubijana.

- Zašto jadna? - naljuti se Meri, koja je više volela Ketrin. - Mislim da je on baš zgodan. Pravi muškarac. Bila bi šteta da uzme Lin. Njemu treba prava žena, a ne neka razmažena kikotava praznoglavica. Gospodjica Ketrin nije ni najmanje uobražena. Samo je ponosna i ne želi da je bilo ko gazi.

Uto udje glavna kuvarica i prekinu dalju raspravu. - Šta, još niste očupale živinu! Prestanite da kokodačete i

počnite da radite. Poli, ovo ti je poslednja opomena. Ako te još jednom zateknem da švrljaš po dvorištu sa momcima umesto da ovde radiš, kazaću ledi Staford.

Ketrin se tiho iskrade. Nisu je primetile. Muvala se po dvorištu, sklanjajući se kad neko naidje. Razmišljala je o malopredjašnjem razgovoru. Nepobedivi je izgledao kao čovek koji ne voli da se izležava. Mora da je do sada već ustao. Ali gde je? Da li je uopšte izašao? Možda je odjahao rano? On sigurno nije neko ko će da sedi u kući uz toplu peć. I šta je značilo ono da on želi Lin? Zar su se već izjašnjavali? To što je Albert od Aperbridža zainteresovan za Lin nije je naročito pogodilo. Zašto li joj onda smeta to što je i ovaj drugi takav? Nije to sujeta, da joj bude krivo što se svi udvaraju Lin. I pre je bilo tako. Nju niko nije primećivao. Ali zar bi onakvom čoveku Lin mogla da privuče pažnju? Neka senka razočaranja pređe joj preko srca. Možda su to samo naklapanja. Neće dozvoliti da je oneraspolože dok se sama ne uveri.

Prošla je pored štale kad joj nešto privuče pažnju. Polako se

vratila. On je stajao unutra i timario svog konja, ledjima okrenut.

Ona tiho zastade na vratima. Konj je bio prelepa, ogromna životinja, i on uznemireno zaklima glavom kada ju je spazio. Veliki pas pored njih i dalje je mirno sedeo, samo neprimetno podiže uši i onjuši vazduh, ne skidajući pogled sa nje. Izgledali su zastrašujuće, svo troje, čovek i dve životinje.

- Da li vas ovaj prizor zabavlja ili se čudite? Ili mislite da mi je ovde i mesto, a ne za trpezom bogate gospode? - upita Henri posle nekog vremena, ne osvrćući se.

- Ništa od toga - reče ona i oprezno uđe nekoliko koraka. Ne samo pas, nego i konj je izgledao kao da bi mogao da rastrgne čoveka. - Primetili ste me? - upita ona.

Naravno da jeste. Nije ni sumnjala u to. Samo se začudila što ju je toliko dugo pustio da ga posmatra. Možda nije želeo da razgovara sa njom? Ipak jeste, čim joj se obratio.

- Naravno. Nemam oči na ledjima, kao što me neki neprijatelji optužuju. Ali umem da koristim tuđe oči i uši.

- Znala sam. Taj pas izgleda baš opasno. - I jeste opasan. Rastrgao bi u dva poteza svakog ko mi se

približi na samo jedan moj znak. Ne približavajte se. - Nećete mu valjda narediti da me pojede? - To sigurno neću. Ali budite oprezni. Možda sam zaključi

da ste se suviše približili. - Vi sami ne volite da vam se ljudi suviše približavaju. Zato

ste izdresirali životinje da radoznalce drže na odstojanju. - Gle, otkud vam taj zaključak? - Umem i ja da posmatram i donosim zaključke iz nečijeg

ponašanja. Hoćete da kažete da sam pogrešila? - Ne, priznajem da ste u pravu. Nije loše držati ljude na

odstojanju. Kad nekome pružite prst, on traži celu ruku. Ljudi su nezahvalni, pokvareni i zavidni.

Ćutala je neko vreme razmišljajući o njegovom odgovoru. - Zar nemate nekog slugu ko je zadužen za konja? - Mislite da sam siromašan pa ne mogu to da priuštim? Ili

da sam prost pa volim da provodim vreme u štali? - Ne, - poče ona da se brani - pretpostavljam da postoji neki

razlog što sami to radite. Ne morate odmah da mislite najgore o

drugima. O meni. Zašto mi stavljate reči u usta? Vrlo ste nepoverljivi.

- Jesam nepoverljiv. Zato sam i nepobediv. Samo moje ime kaže. Zar ste očekivali nešto drugačije?

- Ne znam. U stvari... i nisam toliko iznenađena što sami brinete o svom konju. Mora da imate veoma blizak odnos sa njim.

- Pa... Volim da radim oko njega, istina je. Tako zna da ga nisam zaboravio. I tačno je, to neguje naš prijateljski odnos. Osim toga, toliko je divlji da nikom osim meni ne dozvoljava da mu se približi.

- Mora da je bilo teško ukrotiti ga, kada je takav - reče ona, čudeći se kako lako teče razgovor sa njim.

- Imao sam strpljenja. Za ovakvu životinju vredi se potruditi.

Razmišljala je nekoliko trenutaka o onome što je rekao. - Mora da vam je veoma odan. Kao i taj pas. On za trenutak zastade, ali nije se okrenuo prema njoj. - Da - reče samo. Verovala je da je to čista istina. Kakav je to čovek koji kod

životinja, koje ne poznaju laži i licemerje, može da izazove takvu odanost? To mnogo govori o njemu, o njegovom karakteru.

- To je veliki kompliment za vas, da imate dva stvorenja koja su vam toliko odana. Ubeđena sam da bi i život rizikovali zbog vas.

- U pravu ste. Izvukli su me iz nevolja više puta, ne štedeći sebe.

- Mora da ste zaslužili takvu žrtvu. Životinje to osećaju. - Nikad ih nisam udario. - Nije samo to u pitanju. Mislim... mislim da i oni osećaju

vašu... odanost - birala je reči, odjednom postajući svesna da je predaleko otišla.

On se osvrnu prema njoj. Jedan crni pramen kose pao mu je preko čela.

- Poverenje i odanost su veoma važni ako živite kako sam ja živeo veći deo života. Nekad spašavaju život. Zašto ste došli ovamo?

- Mislim... Mislim da vam dugujem izvinjenje zbog svog ponašanja od sinoć. Bila sam veoma nepristojna... i gruba. Oprostite.

Ćutao je nekoliko trenutaka nastavljajući sve vreme sa radom. Sada su i konj i pas bili mirni. Ona sede na jedan panj nedaleko od njih.

- Da li žalite što vas tada ser Albert nije isprosio? - upita on polako.

Razmišljala je nekoliko trenutaka. - Mislila sam da žalim. Bila sam vrlo mlada tada. Ali sam

sada sigurna da nije tako. Žao mi je samo... što mojih roditelja više nema. Ne samo što bi mnogo šta bilo sada drugačije... nego što mi mnogo nedostaju. Naročito otac - reče ona kroz stisnuto grlo.

Ćutali su neko vreme. Prijalo joj je što je nije ništa pitao, ni o roditeljima, ni o čemu. Imala je vremena da se pribere. Bilo je malo uznemirujuće doći na ivicu suza pred skoro nepoznatim čovekom. I to ne bilo kim, nego pred nekim ko verovatno ne zna za slabost. Bila mu je zahvalna što je razumeo njenu potrebu da malo ćute. Ona oseti kako se opušta. Nije joj se odavno desilo da joj bude prijatno u nečijem društvu, a još manje kada ćute zajedno.

- Mora da ste imali buran život - progovori ona posle nekog vremena kada se malo pribrala.

- Jesam. - I dosta ste putovali - zaključi ona. - Da. - I ne volite mnogo da pričate. - I to je tačno. - Zašto? Volela bih da čujem ono što biste imali da

ispričate. Mislim da od vas čovek može da čuje dosta toga - reče ona, i sama sebi zazvuča nametljivo i praznoglavo kao Lin kada iznudjuje mušku pažnju.

On je opet pogleda. Nešto joj za trenutak zatreperi u grudima od tog pogleda. Niko joj se nije udvarao poslednjih šest godina, zaboravila je kako to izgleda, ni on nije bio neki slatkorečivi udvarač, ali imala je utisak da se dobro razumeju. Bar joj je bilo lepo u njegovom društvu. A nadala se da je to i

sa njim slučaj. Bar je bio strpljiv i raspoložen da gubi vreme sa njom.

- Šta biste hteli da čujete? - O, vi ste od onih koji traže da im ljudi čupaju reči. Ne

znam. Možda neki upečatljiv doživljaj. Kako ste zaradili taj ožiljak na obrazu? U nekoj borbi?

- To je bilo prilikom opsade jednog utvrdjenja. Teška borba. Hrabar neprijatelj.

- Da? - ohrabri ga ona, mada se pokajala što je postavila takvo budalasto pitanje.

Sada će iz njega konačno provaliti obuzdavana hvalisavost i ona će se razočarati što je prizeman i prost kako ga je i zamišljala pre nego što ga je upoznala, kakvi su i svi ostali na svetu.

- Jedne noći, dok smo svi spavali u šatorima... Nisam ni sanjao šta će se dogoditi za nekoliko trenutaka...

Ona i nehotice zadrža dah. Pa dobro, možda on ipak ima mnogo više razloga da se razmeće svojim podvizima od ostalih. Njegov nadimak to dokazuje.

- I? Iznenada su vas napali na spavanju? - Ugrizao me je pacov. Ona zaneme. - Molim? - Napao me je pacov i ugrizao dok sam spavao. - Ma vi... Vi terate šegu sa mnom! - uzviknu ona i spazi

mali titraj u uglu njegovih usana. Nasmejala se. - To nije smešno! Zaista je bilo vrlo dramatično i iznenadno!

- reče on obuzdavajući smeh. -Ah! Hteli ste da me prevarite! Šta ste pomislili, da sam

neka praznoglava lutkica koja se oduševljava prizorima borbe i krvi! Dobro, neću vas više pitati. Vidim da ne volite o tome da govorite.

- Pa hteli ste da čujete kako sam dobio ožiljak. - Pravo da vam kažem, uplašila sam se da ćete se hvalisati -

reče ona iskreno. Od njegovog pogleda punog odobravanja udari joj neka

vrućina u obraze. Da, zaista su se dobro razumeli. Čak... čak je počinjao da joj se izuzetno dopada. Delikatnost, humor,

autoritet... primetila je kod njega već osobine koje je cenila. - To nikad ne radim. Rat, ubijanje, sakaćenje... to nije za

hvalisanje. To je sve okrutno, gadno i nedostojno - reče i on sada ozbiljan.

Zagledala se u njega. Učinilo joj se da ga sad zaista prvi put vidi. U stvari, sinoć ga i nije baš zagledala. Ali svidjalo joj se ono što vidi. Mlad, čvrst, zgodan čovek, uz to sa ponašanjem koje može samo da mu služi na čast. Do sada nikakvu glupost nije lupio.

- Pitate se zašto sam onda tako nešto radio? Pa vidite... kad neko rano ostane siroče, ne može mnogo da bira. A ako mu se već ukaže prilika, ako ga dobar čovek uzme kod sebe, mora da iskoristi priliku maksimalno. Ja nemam nikakvo poreklo. To ste već čuli. Nisam iz neke čuvene porodice plave krvi. Zbog toga sam morao da se potrudim da do uspeha, imanja i poštovanja dođem drugim putem. Sopstvenim trudom.

- Nemojte nikada da žalite zbog toga. Vaš trud će omogućiti da vi lično steknete poštovanje. Kad poštujete nekog samo zbog njegovog zvučnog imena, a znate da nije dobar čovek, to onda nije pravo poštovanje.

- Mislite? - Pitajte ove vaše životinje da li znaju imate li zvučno

poreklo ili ne. Ili im to nije važno. Važni ste im samo vi. I vaš odnos prema njima.

- Životinje su drugo. One imaju instikt i prirodni dar. Ljudi su licemerni i podmukli. Od njih nikad ne očekujem ni poštovanje ni odanost. Ima vrlo malo ljudi za koje mogu da kažem da mi prija njihovo društvo.

Namestila se bolje na onom panju gde je sela maločas, pitajući se nehotice da li bi i nju svrstao među te ljude. Jer je, shvatila bi, volela da je tako i da joj vreme leti u njegovom društvu. Odavno nije sa nekim ovako prijatno razgovarala. Šta njoj vredi dobro poreklo kad nema slobodu? Ona je sada ujakovo vlasništvo. A već prekosutra će biti nečije tuđe.

- Primetila sam sinoć da niste mnogo ni jeli ni pili. Je li to zbog društva ili nečeg drugog? - upitala je tiho približivši lagano ruke psu, koji poče da je njuška.

- I inače malo jedem, a skoro nikad ne pijem. Naročito kada

sam na neprijateljskoj teritoriji. Onda stalno treba biti u pripravnosti i bistre glave.

lako je osetila da se primedba nije odnosila na nju lično, ona sva pocrvene. Ali ipak nije pokušala da ga razuveri. On nije glup, i jeste zaista na neprijateljskoj teritoriji. To bi i miševi u rupama mogli da osete.

- Cenim to što ne pokušavate da me uverite da sam ovde dočekan sa dobrodošlicom, raširenih ruku, kao što je to situacija sa Aperbridžom.

- Neću da vas razuveravam kada ste u pravu. Osećam da nisam bila od pomoći po tom pitanju i žao mi je zbog toga. Ali... Vidite, on je od onih koje smo malopre pomenuli. Sve što ima dobio je na rođenju. Nikada nije imao problem da bude prihvaćen bilo gde, jer njegovo ime ide ispred njega i krči mu put.

- I moje ide ispred mene. Nepobedivi. Mora da ste me zamišljali kao nekog smrdljivog prostaka, koji pljuje, psuje i prežderava se, i nije dostojan ni da uđe na glavnu kapiju, a kamo li da sedne za sto sa vama.

- Oprostite, - poče ona žustro da se brani - ja... ako vas i jesam tako zamišljala, priznajem da sam pogrešila. To sam i došla da vam kažem. Izvinjavam se zbog svojih predrasuda prema vama. I ako sam vas sinoć uvredila zbog njih.

- Vidim šta pokušavate. Približili ste se i isprobavate odanost mog psa. Želite da je preotmete za sebe – reče on optužujući a ona trže ruku.

Osmehnula se. Onda potpuno ispruži ruku i pomilova lepu životinju po glavi. On joj liznu ruku i mahnu repom.

- To do sada nikome nije uspelo. Priznajem da ste vešti - reče on gledajući je kako mazi psa.

- Zaslužio je. Možda vam je odan, ali mu treba i malo nežnosti - reče ona češkakući životinju iza ušiju.

- Svakome treba malo nežnosti. Ona povuče ruke ne gledajući ga. Osećala je kako joj

vrućina zahvata ivicu obraza i širi se po celom licu, i ljutila se zbog tog crvenila. Šta je želeo ovim da kaže? Da li se ova primedba odnosila na nju?

Bojažljivo je podigla oči i videla da je završio sa timarenjem

i da sada češka konja po glavi i nešto mu šapuće. Tako ne može da se ponaša neko ko ne voli životinje. A kakav je ko čovek vidi se po njegovom ponašanju, a ne po onome šta govori ili misli. Posmatrala je njegova široka ledja. Mišići su se nazirali ispod jednostavne tkanine. Setila se kako su mu našli manu da je prosto obučen. A njoj se baš to dopadalo. Što mu ne treba nikakvih ukrasa. Što je baš takav kakav je, ne treba mu ni dodati ni oduzeti baš ništa.

Okrenuo se i uhvatio njen pogled. Ona se sve smete od tog kratkog susreta očima. Nije je pitao šta je mislila u tom trenutku dok ga je gledala a ona ne bi ni umela da mu odgovori.

- Jeste li pismeni? - upita on. - Nešto mi govori da ste obrazovani.

- Je l' to problem? - upitala je malo oštrije nego što je želela. - Ne, zašto pitate? - Muškarci se plaše obrazovanih i pametnih žena. Misle da

će se tako lakše primetiti njihova glupost, pretpostavljam - i dalje je bila oštra, mada nije gledala u njega.

- Kakvim ste to ljudima vi bili okruženi? - reče on neočekivano, ali ne i Ijutito.

- Zašto? - klonu ona, gubeći volju da se raspravlja. Njegova primedba delovala je gotovo nežno i zaštitnički. A tako se odavno niko nije postavio prema njoj. – Mislite da su oni doprineli da postanem svadljiva, džangrizava i gruba?

Pogledao ju je. - Ne. Mislim da su na sve načine pokušavali da vas slome

ali da nisu uspeli u tome. I to mi se sviđa kod vas. Ona ostade bez reči na ono ’’sviđa kod vas”. I sama je bila

iznenađena koliko joj je ta izjava značila. - Ja... Ja... Vi ste jedini koji me nije nagrdio i pobegao posle

mojih izjava. Vi... me jedini razumete - reče ona gutajući želju da zaplače.

- Zašto bih tako nešto uradio? Pa, primetili ste da nisam plašljiv - nasmeja se on prvi put.

Ona se zagleda u njegovo lice, zaboravljajući se. Osmeh mu je promenio ceo izgled. Kao da se pred njom iznenada pojavio sasvim novi, svetli čovek, izronivši iza maske onog mrkog, kog

pokazuje javnosti. Ona se sva strese od uzbudjenja. Kakve li on tajne dubine krije u sebi? Kako bi volela da istraži te tajne, slojevite dubine. Nikada nije upoznala nikog kao što je on. Primetila je da je gleda, ali od snažne reakcije na njega zaboravila je šta je htela da kaže. Bojala se da je primetio kako je zurila u njega.

- A vi, jeste li pismeni? - upita ga tiho, moleći se u sebi iz dna duše da joj da potvrdan odgovor. To je zaista bilo više nego što je očekivala, ali osećala je da joj njegov odgovor mnogo znači.

- Jesam. Iznenađuje vas to? - Oh! - nije mogla da zaustavi uzdah olakšanja. On se osmehnu uglovima usana, posmatrajući njeno

ozareno lice. Zar joj je toliko nedostajao neko pismen u okolini? Bila je presrećna kao da joj je rekao najlepši kompliment na

svetu. Kako bi volela da što češće može da posmatra, istražuje taj njegov osmeh. Bio je kao neprocenjivo blago retke lepote koje je, osećala je, bilo nedostupno za većinu ljudi. Obuze je neopisiva sreća pri pomisli da je ona bila jedna od malobrojnih povlašćenih kojima je dozvolio da mu vidi osmeh. Ali ništa mu ne reče. Bojala se da je i sam primetio šta misli, i da je malo nepristojno preterala sa svojom reakcijom.

- Ne samo što sam pismen, nego govorim i nekoliko jezika. Zar mislite da sam samo ubijao na svojim putovanjima? - upita na čistom francuskom.

Osetila je kako joj se opet budalasto presrećan izraz širi licem, ali nije mogla da se obuzda.

- Govorite i francuski? - upita ona polako, prisećajući se već skoro zaboravljenih reči. Odavno ga nije govorila, već šest godina.

- Latinski i francuski bolje, ali znam još nekoliko jezika - odgovori on na latinskom.

- Vi ste puni iznenadjenja. Govorite mnogo bolje nego ja - reče ona vraćajući se na engleski. - Nisam vežbala već dugo. Ovde nemem prilike da radim ništa što volim.

- Kao na primer? - Pa... volim da jašem. Otac me uvek vodio sa sobom u lov.

Imao je odlične sokolove. Bila sam dobra u tome. Bar me on

tako hvalio. Možda je i preterivao, ali ja sam verovala da sam dobra.

- A, i sokolarenjem ste se bavili. Odmah sam uočio da ste prava čarobnica sa životinjama.

Ona oseti blagu vrtoglavicu od njegovih pohvala. Osetila se glupo što su joj se oči napunile suzama, toliko da je već počela sebe da grdi. Još malo pa će mu prići da mu poliže ruku u znak zahvalnosti što je tako neočekivano dobar! Sada joj je bilo jasno kako je došlo do one slepe odanosti životinja prema njemu. Ništa nije bolja ni od pasje, ni od konjske vrste, grdila je sebe, ali nešto toplo razlivalo joj se grudima i nadimalo je do gušenja.

- To je bilo nekada - jedva je izustila pokušavajući da se stiša. - Ujak mi ne dozvoljava da idem u lov sa njima.

- Zašto? - upita on malo oštro. Ta oštrina joj se dopala, naročito što ni jednom nije bila

uperena protiv nje. Ne, sa njom je uvek bio odmeren i strpljiv, pravi kavaljer. Ko bi to pretpostavio. Oštar je bio sa ujakom, a prezriv sa Aperbridžom. Kakav li je tek opasan sa pravim neprijateljima? Mora da ga uvažavaju i oni koji bi ga radije prezirali.

- Ah, nije važno - reče ona pometeno. Nije želela da izgubi ono lepo mišljenje koje je počeo da stiče o njoj.

- Hajde, recite. Mene ništa ne može da iznenadi. Mislim da ste to već primetili. Koliko vidim, dobar ste posmatrač.

- Pa... vidite, i sami ste čuli da je moj otac bio dosta liberalan... A ja sam bila njegovo jedino dete... Nije imao sinove, pa...

Strpljivo je ćutao i puštao je da govori. - Dozvoljavao mi je da jašem muško sedlo - reče ona

napeto posle male pauze. Eto, sad je rekla. Koji bi muškarac u ovo doba tolerisao i

razumeo tako nešto. I crkva brani oblačenje žene u muško odelo, a kamo li nedolično sedenje na konju. Ženama je bilo mesto u kući, pored prozora, uz vez, da čuvaju decu i brinu se o posluzi, a ne da jurcaju okolo slobodno i nesputano kao muškarci.

- Razumem. Ser Džon svakako nije od takvih ljudi koji bi to

dopustili - reče on. Ketrin se malo sneveseli. Sada je preterala. Nije trebalo da

mu prizna tako nešto. Ono sinoć možda joj i oprosti, ali ovo je bilo nedopustivo. Čak i zvanično kažnjivo.

- Žao mi je što nisam imao prilike da upoznam vašeg oca. Rekao sam vam već, imam utisak da bi mi se dopao.

Ona podiže glavu. Od njegovog pogleda poče da se topi nahvatani led oko njenog srca.

- Sigurna sam da biste se i vi dopali njemu. On je umeo da u ljudima prepozna stvarne vrednosti, dobre strane i prednosti. I učio me da ne podležem predrasudama. A ja sam ga sinoć izneverila, bar što se tiče vas. Znate li da ste me podsetili na njega?

- To je veliki kompliment sa vaše strane, hvala. Ćutali su nekoliko trenutaka. Činilo joj se da je sve rečeno,

a opet, da ono glavno još nije. Ponovo se zbunila. - Treba da idem. Već sam se dosta zadržala. Ako primete da

sam ovde sama sa vama, to će biti dodatni razlog da... vas pritisnu da prosite mene - reče ona izbegavajući da ga pogleda.

- U pravu ste, bolje da idete - reče on, a ona sakri razočaranje zbog takvog odgovora.

Mogao je da joj kaže... da joj kaže kako ne treba da brine, da je on došao do zaključka da želi baš nju, i da će nju prositi od ujaka. Nije je previše zapanjila ta iznenadna pomisao. Bila je svesna da je u toku razgovora totalno promenila mišljenje o njemu. Da je daleko od toga da misli da je prost i... sve ostalo. Ne, sada je zaista fascinirana njime. Nikada nije imala priliku da upozna nekog takvog, tako jaku ličnost, pravog čoveka. Kao što je bio njen otac.

- Da, bolje - reče ona neveselo i ustade. Sačekala je nekoliko trenutaka, ali kad on ništa ne reče,

okrenu se i otrča. Na uglu nalete na Lin. - Gde si ti do sada? Da nisi pokušavala da pridobiješ

poželjnijeg mladoženju? - upita Lin podsmešljivo. - Nikako. Svi su zainteresovani za tebe - reče sumorno

Ketrin i podje dalje. Lin zadovoljno ostade da gleda za njom. I sama je bila

svesna toga. A Ketrinino nezadovoljstvo učvršćivalo je njenu

samouverenost. Ketrin se sakrila na svoje omiljeno mesto, gde niko nije

mogao da je nađe. Popela se uz merdevine i zavukla u seno. Odozgo je neprimećena mogla da posmatra celo dvorište. Sluge su se muvale okolo i očijukale i smejale sa sluškinjama. Svi su izgledali lepše raspoloženi od nje.

Ugledala je Alberta od Aperbridža. Išao je dvorištem visoko uzdignute glave, kao da svima želi da omogući pogled na svoj savršeni profil. Ketrin stisnu usne. Uh, kako je mogla da pogreši. Zapela je da se uda za njega pošto-poto. A on je samo običan naduveni ćuran. Ali ni onaj drugi nije izgledao previše zainteresovan za nju. Nije baš bila vešta u flertu i imala je utisak da je ono od malopre bio prilično jadan pokušaj. Šta da radi?

Jedna suza skliznu niz obraz. Sada je potpuno sigurna. Ne želi da se uda za Alberta od Aperbridža. Želi Henrija Nepobedivog. Zamisli, ko bi to rekao. Uvek su je optuživali da je uobražena što je od Lesterovih, da suviše diže glavu, da je čak nepristojna prema nižima od sebe. Ali to se nikada nije odnosilo na nečije poreklo. Samo na ponašanje i lične vrednosti. Jeste, odbijala je prosce koje joj je ujak dovodio. Ali to su sve bili prostaci i glupači, koji su se ionako razbežali glavom bez obzira na dve-tri njene prezrive rečenice. Ali ovaj je bio drugačiji. To je morala da prizna. Kako je moguće da neko ko nosi tako bezvezan nadimak može da bude toliko... pametan, obrazovan i fin? I kako su samo ljudi glupi i plitki, kad ispod njegove hrabrosti, snage i navike da mu se svi sklanjaju s puta i da pobedjuje, da ispod toga ne vide kako je on pažljiv i dobar?

Eto, ubedjena je da ni Lin ništa od toga ne primećuje. Ona je uvek dobro zapažala zgodne muškarce, ali kod ovog je još uvek zaslepljena pričama koje je čula o njemu. A trenutno i Albertom od Aperbridža i njegovim profilom. Nije ni imala pri-like da razgovara sa Henrijem, da uoči kod njega prave vrednosti. Pitanje je šta će biti kada to uoči. Ona ovde ima prednost da može da bira. Uz to, ima veći miraz, i oca uz sebe da joj omogući da dobije kog poželi. Ako uoči da je Henri bolja prilika, da je bolji, zgodniji i pametniji, Albert od Aperbridža

ostaće za nju, Ketrin, kao i svaka odbačena igračka njene rodjake. Šta da radi? Da nešto preduzme? Ali šta?

Već je razgovarala sa njim. Dozvolila je sebi da mu pokaže odobravanje ili dopadanje, morao je to da primeti. Čak joj se u nekoliko navrata učinilo da se i ona njemu dopala. Ili bar da je ispravila onu svoju glupost od juče. Ali njegove poslednje reči poljuljale su joj nadu i samopouzdanje. On je verovatno još uvek zainteresovan za Lin. Ah, do đavola i ponos Lesterovih. Ne sme da prokocka svoju budućnost. Ovo joj je poslednja prilika. Skliznula je niz merdevine. Sad ili nikad.

* * *

Henri od Tornvuda stajao je još uvek zamišljen u štali. Onda pridje svom psu i čučnu pored njega. Životinja radosno zamaha repom.

- Šta kažeš na ovo? Jesi li iznenanađen kao ja? Koja se tebi više svidja, jezičava ili umiljata? - češkao ga je po glavi i vratu. - Tebi se više svidja ova šašava, osećam to - pas ga liznu po ruci. - Šta je bilo, treba ti nežnost? Pa, slažem se. Svakome treba. Lepo sam joj rekao, šta kažeš? Ali sva se zbunila. Nije navikla na komplimente i udvaranje, to je očigledno. Samo na borbu da održi glavu iznad vode. A ovde to nije lako. Po tome smo slični, reklo bi se. I moj ceo život je borba. Ni ja nisam navikao na finu konverzaciju za plemićkom trpezom. Navikao sam da do svega dolazim preko znoja, blata i krvi. To možda nije dobro. Takav nisam mnogo poželjan finim damama. A jednu takvu baš treba da odaberemo i odvedemo kući.

Začu se šušanj. On naglo ustade kad ugleda Ketrin na vratima štale.

- Ledi Ketrin, šta nije u redu? - priđe joj on u nekoliko koraka.

Nervozno je kršila ruke i grizla usnu. I tresla se kao u groznici.

- Šta vam je? Jeste li dobro? - upita on malo tiše. Ona ga pogleda u oči. Sada je već stajao ispred nje.

- Htela sam da vam kažem... da vas pitam... u stvari nisam... - poče ona zbrkano, a on je stajao i čekao. Iz iskustva je znao da ljudi kad ih požuruješ, još više se spetljaju. - Oh, vi baš nećete da pomognete! - uzviknu ona nestrpljivo i on podiže obrvu. - Vi ste ovde po nalogu ser Roberta. Pretpostavljam da vam je u principu svejedno koja će vam od nas postati žena. Ni jednu ne poznajete dobro. A vama treba neka visokog roda i porekla. Pa sam mislila... hoću ka kažem... da ja nemam ništa protiv da zatražite moju ruku! - izbaci ona konačno. Poželela je da istog momenta propadne u zemlju, da nestane, da je nema.

- Nemate? - upita on polako, zagledajući joj lice, pošto je krila oči.

- Oh! Nisam mislila da vas uvredim! - doseti se ona i pogleda ga preplašeno. Istog trena zarobi je dubina njegovih tamnih očiju. - Nisam želela... - zamuca ona - ...samo sam mislila...

- Da? Šta ste želeli? Ona proguta knedlu. Kad je već započela, mora ovo

dostojno i da završi. Nije želela da joj ostane Albert od Aperbridža. Mora sama da se pobrine za to. Uspravila se i pogledala ga u oči.

- Nemojte da mi otežavate. Znate da mi je ovo vrlo neprijatno. Ja ne bih trebala da radim ovo. Ali ipak sam poželela da vam kažem da mi se dopalo to - ona sva pocrvene - to što ste obrazovani, fini i... i pažljivi sa životinjama.

-To sa životinjama... je bilo presudno da o meni steknete pozitivno mišljenje?

- Oh... Znate vi na šta ja mislim! - Želeli biste da odaberem vas za ženu i da vas zaprosim

večeras? - Da - ugrizla se za usnu i ponovo ga pogledala. Gorela je

od želje da ga pita šta misli o njenom predlogu, da li pristaje, ali nije imala više snage. - Ja sam vam rekla šta sam imala. A vi razmislite. I ovo je bilo previše nepristojno za finu damu iz dobre kuće.

Uspravila se naglo, okrenula i otrčala pre nego što je stigao bilo šta da kaže.

- Pa, Dorf, izgleda da je problem rešen. Nećemo da

razočaramo otmenu damu kada je bila toliko hrabra da se ponizno ponudi, šta kažeš? - okrenuo se on psu sa nedokučivim osmehom.

* * *

Ručak je protekao u pokušajima ser Džona da zabavi goste. To se činilo kao lak posao kada je Albert od Aperbridža u pitanju. On je jeo, pio i u svakom pogledu uživao u gostoprimstvu. Nasuprot tome, Henri od Tornvuda sedeo je zamišljeno i ćutljivo i po običaju vrlo malo jeo, a još manje pio. Ser Džon na kraju prestade da ga nutka i okrenu se onom drugom, koji je sedeo pored njegove ćerke, kao da je već sve ugovoreno.

Ketrin je sedela malo niže i sa strepnjom bacala poglede na ćutljivog Tornvuda. Nije se kajala što mu je prišla, ali brinulo ju je njegovo ćutanje i povremeni proučavajući pogledi kojima je prelazio po svima njima. Ulovila je jednom kada je pogledao Lin, i nešto joj steže srce. Nije joj ništa rekao ni obećao. Možda mu se ipak Lin sviđa i nije zadovoljan što ona već otvoreno koketira sa Aperbridžom. A možda mu se ne svidja ni to što mu se ona tako otvoreno ponudila. On želi otmenu damu. Ono sigurno nije bio gest otmenosti i prefinjenosti. Fine dame ne silaze u štalu da se nude prascima. Uh, poludeće od brige. Zašto joj nije rekao šta će da uradi? Možda i nije tako fin i dobar kako je pomislila jutros. Možda je samo imao želju da natera jednu finu damu da prizna da joj se dopada?

U jednom momentu susretoše im se pogledi. Ona pocrvene i spusti svoj, ali opet podiže oči prema njemu. Bilo je teško izdržati jedan takav pogled više od nekoliko trenutaka, ali uspela je. Srce joj jako zalupa. Možda nije princ na belom konju, ali u ovoj situaciji bolji je od Aperbridža. Mnogo, mnogo bolji. U stvari, presvisnuće ako je nateraju da se uda za Aperbridža, kad tako jako želi ovog drugog.

Ručak kao da je trajao čitavu večnost. Kada su konačno ustali od stola, ona pođe prema vratima. Tornvud je stajao u

blizini i morala je da prođe pored njega. On joj se neprimetno nakloni i ona uzvrati. Ali zašto je tako ozbiljan? Bar neki znak da joj je dao da će učiniti ono što je tražila od njega. Oh, on se njoj sviđa, da više ne zna za sebe! Presvisnuće ako je odbije, ako zaprosi Lin. Ali ništa više nije mogla da uradi.

Otrčala je uz stepenice do svoje sobe i namakla rezu.

IV

- Ser Džone, ja bih, ako nemate niša protiv da odlučimo po pitanju onoga za šta smo došli kod vas - reče ozbiljno Henri kad su ustali od stola. - Mogli bismo mi još da se gostimo, jedemo i pijemo kod vas, ali ja sam zauzet čovek i malo mi se žuri. Pa, ako bismo mogli da donesemo odluku i završimo tu obavezu, bilo bi odlično. Naravno, trebalo bi da budemo prisutni svi, i ser Albert i naravno ser Džajls, kao predstavnik ser Roberta od Kartvuda, čija je ovo zamisao bila - završi on poslovnim tonom.

Niko ne dobi ni najmanju želju da mu protivureči. - O, svakako, svakako! - unezveri se ser Džon. - Dođite u

moju radnu sobu. Tamo nas niko neće uznemiravati. Pođite vi napred, odvešće vas, evo ja odmah stižem.

Henri primeti kako je prišao ženi i ćerki i brzo im nešto rekao. One ga obe pogledaše preplašeno. Očigledno nisu očekivale da se Henri od Tornvuda ovako rano izjasni.

- Ser Džone, kao što sam maločas rekao, ja sam zauzet čovek - poče ser Henri od Tornvuda kada su se svi smestili u radnu sobu. - Nemam mnogo vremena za gošćevanje. Žurim se da sredjujem imanje, tamo ima dosta posla. A pošto se unapred zna da mora doći do dva venčanja, zašto odlagati neminovno? Ja ću sada reći šta imam, a može to posle i ser Albert, ako ima nešto da kaže po tom pitanju. Vidite, svi znamo da ja nemam ugledno poreklo, da sam uspeo i našao se ovde gde jesam samo zahvaljujući svom ličnom trudu i zalaganju. Prema tome, ser Robert je pametno zaključio da mi sada samo nedostaje žena iz dobre kuće da bi moj uspeh bio potpun. Vidite, ja ne krijem da sam zahtevan čovek, to već svi znaju.

Kod mene nije ovako zabavno i opušteno kao kod vas, ser Džone, ili kod vas ser Alberte. Imanje koje sam dobio prelazilo je iz ruke u ruku i nije dobro održavano, tako da tamo ima dosta da se radi. Ali video sam da su vaša ćerka i nećaka vredne osobe i da bi bilo koja od njih odgovarala tom zadatku - reče on ozbiljno, a ser Džon proguta knedlu na te reči. - Naravno, moj ponos mi ne dozvoljava da uzmem neku sa manjim mirazom nego što bi dobio ser Albert, jer, ako on ima uglednije ime, ja imam poznatije ime i jaču desnicu, pa je i to pitanje rešeno. Da li se slažete sa mnom obojica? Za početak bih voleo da raščistimo pitanje miraza, i mislim da je ovo korektan zahtev - završi on energično.

Ser Albert bi možda i promrmljao neslaganje, ali pomenuta desnica je bila prisutna u sobi, blizu njega, tako da i preko volje klimnu glavom. Ser Džon je bio kao na iglama, sav bled i unezveren. Sada je morao da reši pitanje života svojoj mezimici. Kako da izbegne ovakvog čoveka koji potpuno neuljudno u nečijem salonu preti svojom desnicom? I uz to priča kako na njegovom imanju ima mnogo da se radi. Zar on svoju jedinicu Lin tamo da pošalje? Pa ovaj ovde bi je za godinu dana potpuno iscrpeo. Nije ona navikla na rad. Samo na zabavu i flert. Mora, mora da savlada strah od Nepobedivog i potrudi se da obezbedi Aperbridža za zeta, pa šta bude. Sad je poslednja prilika.

- Svakako, ser Henri, da će obe dobiti isti miraz, to se podrazumeva, naravno - zabrza on, iako se to nikad nije podrazumevalo.

Do sada je bila situacija da sve dobija Lin, a Ketrin skoro ništa. Ali desnica ser Henrija bila je veoma jak argument da se brzo složi. Razočaraće Alberta od Aperbridža, kome je nasamo obećano mnogo više uz Lin. Ali moraće da razume, vidi i sam kakava je situacija. Nema cenjkanja sa ovakvim pregovaračem. I Albert se nije protivio kada je pomenuto to pitanje. I on se boji Henrija Nepobedivog i ne sme da se pobuni protiv njegovog predloga, naročito što je prisutan ser Džajls, koji nadgleda regularnost pregovora i što se podjednaki miraz za obe čini kao časno rešenje.

- Sta vi imate da kažete, ser Džone? Ili vi ser Alberte? Ja sam dosta pričao, da ne preteram - reče Henri streljajući

pogledom, a ser Džon oseti kako mu se hladna jeza spušta niz kičmu. Zubi počeše da mu cvokoću. Sada ce morati da kaže ono što misli.

- Pa vidite, ser Henri... Ja sam vam već pomenuo da je moja nećaka Ketrin još boljeg porekla nego moja Lin - naglasi on. Poreklo je Nepobedivom najvažnije, po svemu sudeći. Zato mora posebno da se naglasi poreklo Lesterovih. - Ser Persi Lester bio je rođak ser Roberta, našeg zaštitnika, znate da je bio od visokog plemstva. Što se tiče vaše želje da dobijete ženu iz dobre porodice, ona tu odgovara u potpunosti. Porodica Lesterovih potiče od davnina, vrlo je ugledna. Moja porodica je bila presrećna kada je ser Persi rešio da se oženi mojom sestrom. Veoma smo ponosni na te porodične veze i stalno ih ističemo. Ledi Ketrin je... - on proguta knedlu, smišljajući kako da njenu lošu narav prikaže u najboljem svetlu - takodje svesna svog dobrog porekla, ali to vama samo ide u prilog. Vi niste čovek kome će da smeta bilo kakva sitnica. Ona je ipak lepo vaspitana i fina dama. To što je sinoć pričala... mislim da je više bilo meni namenjeno kao zamerka za neke dosadašnje stvari, a ne vama.

- Znači, vi mi nudite nju? - zaključi ser Henri istim hladnim tonom, fiksirajući ga pogledom.

- Ja... ovaj... rekao sam vam... Vi ste čovek od autoriteta, umete da izadjete na kraj i sa mnogo jačim neprijateljem... Mislim, ne sa neprijateljem, ona vam neće biti neprijatelj... U stvari... Ja je toplo preporučujem. Daću joj isti miraz kao mojoj Lin - izreče on ostajući bez daha.

- Hm. Vi mislite da sam glup, i da ću se upecati na njeno bolje poreklo? I ja i vi, a i Albert od Aperbridža svesni smo da je ona svadljiva i nezgodne naravi. Mislite da će mi odgovarati takva žena?

- Pa... ja... - poče ser Džon da se preznojava. Eto, počelo je ono čega se toliko plašio. Ubedjivanje sa Nepobedivim.

- Ali, pošto želim da pokažem kako ja nisam prek i nasilan čovek kakav me glas bije, možda bi moglo da se razgovara o tome. Ali to što ste obećali neće biti dovoljno. Slažete li se, ser Džajlse? Kad prodavač želi da proda lošiju robu, mora da ponudi neki popust uz nju. Želim uz nju sve njene knjige sa

imanja Lesterovih. Kao i deset komada nameštaja ili bilo čega što ona poželi da ponese za uspomenu sa svog nekadašnjeg imanja.

- A? - zinu glupo ser Džon na neočekivani zahtev. On je očekivao mnogo skuplje cenjkanje. Ali prvo zaprepašćenje zbog relativno lakog pristanka brzo zameni poslovna strana. - Kakvih deset stvari? - upita oprezno. Ser Henri je skoro izrekao pristanak, moglo bi da se malo pregovara oko dodatnih uslova...

- Da li mislite da sam naivan i da ću prihvatiti jednu tako svadljivu, džangrizavu i neprijatnu osobu za ženu samo zato što ima ugledno ime? - naljuti se ser Henri, a ser Džon vidno preblede.

Ipak ne sme da ga ljuti. Bolje da uz nju da i mnogo više, i da osigura svoju Lin, nego da rizikuje.

- Ne, ne, samo sam hteo da znam koje stvari - poče on da muca.

- Neka ona napravi spisak. Danas je petak. U nedelju će se obaviti venčanja. Do tada imate vremena da dopremite sve što stavi na spisak. Ne želim da kući vodim ženu koja će da mi zakera i zvoca od prvog dana. Mora bar nečim da bude zadovoljna. Jeste li razumeli?

- Da, svakako. Veoma pametno, ser Henri. Vi ste dosetljiv čovek. Pozvaćemo je da odmah napravi spisak i neko će otići tamo po te stvari.

-I po knjige. - Ser Henri, u poverenju, bolje da joj ne dajete knjige. To

čitanje i obrazovanje nije dobro za ženin karakter. Vidite kako je dovelo do problema to što joj je otac sve dopuštao.

- Do kakavih problema? Pa vi ste nju na sva usta samo hvalili! Niste pominjali da je problematična. Hoćete da kažete da neću moći da izadjem na kraj sa njom?

- Ma, ne! Nisam to hteo da kažem, nikako. U pravu ste. Bolje je da se nečim zanima što je interesuje nego da pravi gužvu. A i vi ste sposoban čovek i umećete to svakako sami da rešite.

- Ser Džajls, jeste li zapisali sve? Želim da to sve pismeno dostavite ser Robertu. Iznos miraza, sve što ulazi u naš dogo-

vor, kao i dodatne knjige i deset ličnih stvari ledi Ketrin sa njenog nekadašnjeg imanja. Sve to popišite u nekoliko primeraka, za svakog po jedan.

- Svakako, ser Džajlse, stavite sve na papir. Znate, veridba ima istu težinu kao i brak. Da posle ne bi bilo nekih problema... - cupkao je ser Džon bojeći se da se Nepobedivi ne predomisli.

- Kakvih problema? Vi samo neke probleme pominjete - upita ser Henri sa svojim zastrašujućim izrazom lica.

- Nikakvih. Apsolutno nikakvih - preseče se ser Džon. - Vi se slažete sa svim ovim, ser Alberte? - upita ser Džon sugestivno, klimajući glavom.

- Slažem se - reče Albert kada je zavirio da vidi koliki će biti miraz.

Nije želeo da sakrije nezadovoljstvo, ali nije ništa rekao. Pred Nepobedivim nije smeo da pokaže prezir. Zar njima dvojici isti miraz!. U stvari, kada se uzmu u obzir ove dodatne stvari, ispada da Nepobedivi dobija više od njega. Ali dobro. Ona Lesterova izrasla je u pravu lajavicu. Sva sreća što se nije onda, pre šest godina oženio njom. Došlo mu je da se nasmeje. lako Henrija od Tornvuda smatraju nepobedivim, sada je pobedjen, a da to i ne sluti. Lin Staford je lepša i pitomija.

- Ser Džajls će se pobrinuti oko tih detalja. On je čovek u_ godinama, iskusan i pouzdan. Želim da svi potpišemo ugovor - reče ser Henri.

- To će biti za pet minuta - reče ser Džajls, krijući osmeh. Baš im je Henri dobro saterao strah u kosti. I treba tako, sa

takvim ljigavcima, mislio je. Njemu lično Henri je bio veoma drag. Znao ga je već dvadest godina, još kad je kao žgoljavi, preplašeni dečko stigao na imanje ser Roberta. A vidi ga sad, kako zavodi red među onima koji misle da su bolji od njega.

Kad je potpisan ugovor, ser Henri izadje prvi. - Pa, ser Džajlse, možete da javite našem zaštitniku da je

sve u redu - reče sa olakšanjem ser Džon, kada je sve konačno bilo gotovo.

- Ipak Nepobedivi nije baš nepobediv - zaključi otrovno Albert od Aperbridža, pošto je ovaj izašao. - Vidite kako se lako odrekao vaše ćerke. Mislim da smo mi ovog puta odneli

pobedu, ser Džone. Bili ste odlični malopre dok ste ga ubeđivali.

- Ne bih toliko likovao da sam na vašem mestu, ser Alberte. Poznato je pravilo da ser Henri od Tornvuda, zvani Nepobedivi, uvek odabere najbolje - reče ser Džajls sklapajući potpisane ugovore i izadje sa zagonetnim osmehom.

Ser Albert ostade da smrknuto zuri za njim. - Šta je ovim mislio da kaže? - upita on. Ser Džon ga uze pod ruku i povede napolje. Trebalo mu je

malo vazduha, posle svega. Ipak je uspeo. Ledi Staford ga stalno kritikuje kako je nesposobnjaković, ali sada je zaista vrlo lako uspeo da nagovori Nepobedivog da uzme Ketrin. Zaslužuje svaku pohvalu za taj uspeh.

* * *

Ser Džon je već bio u salonu sa svojom porodicom kada udje Ketrin, koju su hitno pozvali. Podozrivo je pogledala njihova pobednička lica, a strah joj se uvuče u srce.

- Draga Ketice, - poče njen ujak, a ona skupi oči jer posle takvog uvoda obično bi sledilo nešto neprijatno - prosidbe su završene. Žao mi je ako ćeš biti razočarana, ali ti ćeš se udati za Henrija od Tornvuda.

- Ja dobijam Alberta! - ubaci se Lin pobednički. Ketrin je napregnuto posmatrala ujaka. Je li to konačno, ili

je neki blef? Nije smela da se opušta, ni da pokaže olakšanje. Oni su uvek bili puni trikova.

- Nadam se da nećeš praviti probleme, to je sve već ugovoreno i potpisano, tako je baš on tražio, i ser Džajls će lično izvestiti ser Roberta da je sve proteklo u najboljem redu. Nije se ništa bunio, da znaš, ja sam mu lepo objasnio kako si ti ipak fina i dobra osoba i da će mu sa tobom biti bolje nego sa Lin, i on se pokazao kao veoma razuman čovek - pričao je ujak, trudići se da prikaže ženi kako je on najzaslužniji za pobedu.

Kako ga je Ketrin i dalje fiksirala čudnim pogledom, ne reagujući, ser Džon se uzbuni.

- Molim te da se ništa ne buniš i ne praviš skandal, sve je već rešeno. Venčanja će se obaviti u nedelju, prekosutra. Videćeš, on je sasvim pristojan čovek, biće ti dobro sa njim. Osim toga, tražio je da ti donesemo tvoje knjige. Ah, da. Napravi i spisak deset stvari koje želiš da poneseš.

- Kakvih stvari? - upita ona ne razumevajući. Pa i ovo je više nego dovoljno. Nije mogla da poveruje da je sve ovo istina.

- Vaših stvari, iz vašeg nekadašnjeg doma. Mislio sam da biste možda poželeli neku uspomenu - reče ser Henri svojim dubokim glasom ulazeći na vrata.

Ser Džon se zbunjeno uzmuva, Lin je po prvi put radoznalo odmerila došljaka, ali ledi Staford ih oboje izgura iz sobe ostavljajući Nepobedivog samog sa Ketrin.

- Neka, pustite verenike da se malo upoznaju - reče ona nasladjujući se.

Ipak je njena mezimica dobila kog je htela, a ta dosadna Ketrin morala je da se zadovolji nekim ko nosi nadimak Nepobedivi. A toliko je dizala nos zbog svog porekla! Sačekala je nekoliko trenutaka ispred, ali ništa se nije čulo iz sobe. Ne bi bila iznenađena da čuje ciku i vrisku te nezgodne devojke. Ali veruje da će Nepobedivi već umeti da izađe na kraj sa njom. Ona ode niz hodnik, zadovoljno veslajući suknjom. Treba da čestita svom zetu. I da ga uteši da je dobio lepšu i bolju, kad već nije mogao da dobije to zadovoljenje u vidu većeg miraza uz nju.

Njih troje izadjoše, a Ketrin i Henri ostadoše sami. Imala je utisak da njegovo prisustvo ispunjava ostatak sobe. On svakako nije bio neprimetan čovek.

- Možete da odaberete deset stvari koje želite, koje vam najviše nedostaju ili koje su vam draga uspomena, a niste mogli da ih ponesete otuda.

- Kako je ujak pristao na tako nešto? On je poznata škrtica - reče ona jedva čujno. Imala je neki čudan osećaj u njegovoj blizini. Kao da je odjednom izgubila svu snagu i da se topi i uskoro će nestati.

- Nije imao mnogo izbora. Primenio sam oštru taktiku, onako kako pregovaram sa protivnicima koje naročito ne cenim.

- Jeste li vi... ovaj... potražili moju ruku? Ili vas je on nagovorio?

- Naterao sam njega da to sam ponudi. Da sam ja tražio, ne bih mogao da postavljam uslove. Mislio bi da ste mi se dopali i da me ima u šaci. Ionako je želeo da vas uda bez miraza. A ja ne dozvoljavam da me bilo ko pravi budalom.

- Ooo - reče ona skoro nečujno. On je pogleda. Nisu izgledali kao par presrećnih verenika. - Ja imam sasvim dovoljno, nije mi potreban ničiji miraz. Ali

nisam mogao da dozvolim da me prevari neko ko je sto puta gori od mene. Vidite, to je samo bila stvar principa. Ne brinite, nećete da gladujete kod mene. Imam sasvim dovoljno.

- Ne, nisam tako mislila. Hvala vam. - Napravite vi sad taj spisak, da ga što pre pošalju. Tražio

sam da te stvari budu ovde u nedelju. Taman će imati vremena - reče on, pogleda je još jednom i izadje iz sobe.

Udje Lin, goreći od radoznalosti da sazna o čemu su pričali, kao i da malo pecka Ketrin zbog njenog zbunjenog i pokunjenog izraza. Ali Ketrin ode u svoju sobu, potpuno pometena i nesvesna njenog prisustva. Drhtavom rukom napravila je spisak. Već je znala šta joj nedostaje. Nije trebalo mnogo da razmišlja šta da stavi na listu. Kad je to predala slugi, koji trčeći odnese, zatvorila se ponovo u sobu. Trebalo bi da bude srećna, presrećna! Pa šta joj je sada? Samo što ne zaplače. Zašto takva reakcija? On ju je zaprosio, udaće se za njega. Odnosno, naveo je ujaka da mu je ponudi. Što je sasvim isto.

Ali nije isto. Zašto nije tražio, rekao da želi nju? Zar je želeo da se cenjka za njen miraz? I da jeste, ne traba ga osuđivati, umirivala je sebe. Nije ni njemu lako. Došao je ovamo osećajući da je nepoželjan, da će mu se smejati i plašiti ga se istovremeno. Zar je trabao da dozvoli da mu se u lice rugaju kako je dobio gore i manje od svog suparnika? Ne, nije. Suze joj opet krenuše niz lice. Ona mu se nametnula. Dobio je goru devojku, pa je zbog toga želeo da izvuče štetu preko miraza. Ali zašto se ona toliko kida? Pa biće joj muž onaj kog je poželela.

Da, ali na koji način je došla do njega! Tražila je, prosto zahtevala od njega da uzme nju. Ona jeste uputila molbu, ali

on, pošto se ispostavilo da je pravi kavaljer, a ne neki prostak i vucibatina, nije mogao da odbije molbu jedne dame, čak i da je imao sasvim druge planove i želje. Morao je da se nadmudruje sa ujakom i Alber- tom, za koje je sigurna da ih prezire iz dna duše i to sa razlogom. On je plemenit i dobar čovek, bez obzira šta se o njemu priča. Pa šta ako je ne voli. Možda će je vremenom zavoleti. Bar je dobar prema njoj, i poštuje je. To je dovoljno za početak. Nema veze ako je nije želeo za ženu. Ona zari glavu u jastuk i glasno zaplaka.

* * *

Za večeru se doterala sa posebnom pažnjom. Sada je sedela pored njega, ali to nije pomoglo da budu pričljiviji i veseliji. Nije se znalo ko je od njih dvoje ozbiljniji i ćutljiviji. Primetila je da ih Lin posmatra, sada opuštenije, kada je sve završeno. Naročito njega, ali tešila se da je sada sve gotovo i potpisano. Čak i kada bi se bilo ko od njih predomislio, ugovor je sklopljen i zapečaćen i nosi se prekosutra ser Robertu kao dokaz da je sve završeno bez problema.

Lin je posmatrala njeno zarumenjeno lice. Pogledala je i Henrija nekoliko puta. Bio je mirniji nego pre, ali nešto u njima nije bilo kako treba, razmišljala je. Ketrin je bila neočekivano pitoma i nije pokazala ni jedan jedini znak nezadovoljstva ili pobune. Zar taj čovek ima u sebi toliko snage i autoriteta da je tek tako ućutka? To je prosto nezamislivo. Šta je upotrebio kao ubedjivanje? Nije je uplašio, nije tako izgledala. Više zbunjena... Kao da... kao da joj se on dopada. Lin se namršti. A on... Tek sada je opazila kako je zgodan, kako ima kosu i oči crne kao noć. Neka uzbudljiva napetost izbijala je iz njega kroz njegovu tihu, autoritativnu mirnoću. Prestala je da se zanima za zabavljače i pevače, pa čak i za Alberta koji je sedeo do nje i kog je više zanimalo da gleda zgodne devojke okolo, i da jede i pije.

Henri od Tornvuda isplivao je iznenada kao zagonetka za Lin. Neočekivano je primetila kako mu ruke nisu ni najmanje

grube kako bi se očekivalo od čoveka koji je za život zarađivao držeći težak mač i topuz. Ni to što ga ne zanima zabava, što se ne prežderava, ne cereka se i ne dobacuje dobijalo je novu dimenziju. Ona još jednom pogleda Ketrin. Ma... da nije ona tu umešala prste? Neko joj reče da ju je danas video u blizini štale, a da je tamo Nepobedivi bio pored svog konja. Ah, lukava, bezobrazna devojka! To je ona išla da ga zavodi i navede ga da odabere nju! Lin je potpuno zaboravila na to što je ona sama imala sasvim druge planove.

Odjednom joj se učini da joj je Ketrin preotela boljeg mladoženju. Pogledala ju je zavidno. Ima tu nešto. Vidi samo kako se zažarila, zarumenela, pa kao stidi se, ne sme ni da ga pogleda! A ovamo, ide da mu se nameće kad niko ne vidi! Lin je bila sve ljuća. A vidi tek njega, kako se umudrio. Nije to da mu je krivo što nije dobio nju, Lin! Ne, ovo je neki drugi osećaj. Ne obraća on nimalo pažnje na nju. Sav se usredsredio na nešto potpuno drugo! Možda čak i na tu prokletu Ketrin, iako se pravi da je ne gleda. Uh, kako je ljuta! Moraće da razgovara ponovo sa ocem. Vidi samo ovog Alberta, kako se naliva, prežderava, sve mu curi niz bradu! On misli da ona ne vidi kako gleda i štipka sluškinje? Ili vidi, ali ga baš briga za to. Evo, ni sada ne misli na nju, nije ni svestan njenog prisustva. Sto se ne bi moglo reći za par prekoputa. Oni, iako se ne gledaju i ne razgovaraju, izgledaju kao da su sami u celoj dvorani, kao da su itekako svesni jedno drugog.

Ona ulovi jedan njihov susret očima. Ah, ovde nešto ima, sada je potpuno sigurna! Ume ona da oseti tu napetost. Vidi kako se gledaju. Jeste da su skrenuli pogled odmah, ali nešto je primetila. Uh, ta Ketrin, uvek je izigravala sveticu, a sada je ispala lukavija od nje. A nju su uvek svi voleli, svi se njoj udvarali, niko nije ni pogledao Ketrin, a sada se ona udaje za ovakvog... ovakvog... Lin se otvoreno zagleda u njega. Nije mogla da ne primeti čvrste mišića ispod njegove crne tunike. Ah, kako ih je sve prevario! I nju, zajedno sa ostalima, kad nije primetila kako je bolji od ovog do nje. Crno odelo bez ukrasa činilo joj se kao prostačko, bez ukusa kada ga je videla prvi put. Albertovo nakićeno i pozlaćeno ju je zabljesnulo i navelo na krivi put. Kako nije odmah primetila da Henri Nepobedivi

krije blago ispod svoje skromne, namrštene pojave? Nije mogla da se nakaje zbog svoje pogrešne procene. A sada mora da sedi i gleda ih kako se tobože stide, ne gledaju se, a ovamo... jedva čekaju da ostanu sami.

Ona baci prezriv pogled na Alberta kad ju je gurnuo laktom a nije ni primetio to. Uh, šta da radi. Ne može da dozvoli da ta bezobrazna, uobražena Ketrin likuje i ukrade joj jednog takvog junaka ispred nosa. Šta reče otac, sada je konačno odlučeno i potpisano?! On je to hteo da je uteši, da se Nepobedivi ne može predomisliti. E, neće moći tako. Biće gotovo kad ona kaže. I kad ona dobije to što želi.

- Ser Henri, kako vam se svidja vaše novo imanje? - upita ga ona svojim najcvrkutavijim glasom, onim koji je palio sve muškarce.

- Dobro je - reče on kratko. Primetila je da Ketrin baca pogled na njega. E, u inat njoj,

opet će nešto da ga pita i natera je da je gleda. Znala je da je lepa.

- Vi ste suviše skromni. Tako zgodan, uspešan čovek ne treba da se stidi što nema plemićko poreklo - izvali ona.

- Ja se ne stidim svog porekla - reče on kratko. Ketrin sva pretrnu i od njegovog glasa, a i od Lininih

pokušaja da mu privuče pažnju. Šta li je sada smislila ta mala podmuklica? Da neće da ga zavodi pred nosom svog verenika i njegove verenice? Ne bi je iznenadilo tako nešto.

- Ne, nisam na to mislila. Ali... Vi ste uvek tako ćutlljivi. A verujem da biste imali mnogo interesantnih priča da nam ispričate - cvrkutala je Lin prevrćući očima.

- Ne verujem. -Ali ipak... - nije odustajala. - Pogrešno ste me procenili, ledi. Oprostite, moram da idem

da legnem. Sutra je lov, ne želim da ga prespavam. - Mislite da ćete pobediti sutra? - upita razmetljivo

Aperbridž, zavaljujući se samouvereno u stolicu. - Potrudiću se. Ledi Ketrin, hoćete li da vas otpratim do

vaše sobe? Ona sva buknu na te reči i odmah ustade. Svi su zanemeli

u zaprepašćenju i zablenuli se u mrtvoj tišini u njih dvoje.

- Da, može - reče i uhvati Linin besan pogled prekoputa, koji nije najavljivao ništa dobro.

- Možda nije baš... - poče ujak ne shvatajući situaciju i reakciju svoje ćerke, ali Henri ga pogleda ledeno.

- Imam pravo da otpratim svoju vernicu do njene sobe. Ona će mi prekosutra postati žena. Ne vidim ništa loše u tome ako želim ranije da se povučem, a da ona ne ostane ovde da sedi bez mene.

- Naravno, naravno. I nema ništa loše. Tako i treba - reče ujak.

Ono što je golicalo opštu radoznalost je iznenadna pokornost te prgave dame. Odmah je ustala kad i on! Kad njih dvoje ukočeno izadjoše, dostojanstveno kao kraljevski par, Lin poče da čupka i gnječi hleb.

- Lin, šta ti je? - upita je otac. - Ah, ta zmija ga je dobila. Ali ja ga hoću! Hoću

Nepobedivog! On je bolji i lepši. Uh, prokleta Ketrin, kako me je prevarila... Pravila se da hoće da mi preotme ovog ovde, a u stvari je bacila oko na njega.

- Tiše malo, čuće te verenik - opomenu je majka, ali verenik je bio već dobro podnapit i ništa nije čuo. - Šta to pričaš, pa grozila si se od njega, a sada ga želiš!

- Jeste, bio mi je grozan. Ali nisam ga dobro ni videla. Oče, može li da se promeni dogovor? Želim ja da se udam za njega.

- On sam je insistirao da se svi potpišemo. Pitaću ser Džajlsa - reče on brzo kad vide njen besan pogled. - Ali nemoj previše da se nadaš.

- Zašto? I sam si rekao da nije on tražio njenu ruku, nego je pristao na tvoj predlog. Zašto si mu nju nudio!

- Ali... Sama si tako tražila - reče njen otac bespomoćno. - To je sve bila tvoja želja. Odabrala si i dobila si onog kog si htela. Za nju je ostao onaj drugi. Jedva smo uspeli da ih spojimo.

- Uh, budalaštine. Pričala je da želi jednog, a ustvari bacila oko na drugog. Zašto sam propustila priliku? Da vidiš sutra sa ser Džajlsom i sa njim da li hoće da odustane od dogovora i da mu ponudiš mene.

-Ali Lin... To će teško ići. Dobro, pokušaću, kad insistiraš -

reče on, videvši besne varnice iz njenih očiju.

* * *

Henri od Tornvuda je pustio Ketrininu ruku kada su izašli iz dvorane. Sada su išli jedno pored drugog. Kad stigoše u napetoj tišini do njene sobe, mislila je da će se onesvestiti. Zastala je ispred i pogledala ga.

- Ledi Ketrin, voleo bih da porazgovaram sa vama. Moja soba je podjednako nepodesna kao i vaša, ali voleo bih da niko drugi ne prisustvuje tom razgovoru.

- Udjite. Ona ga propusti unutra i zatvori vrata. Zastala je, ne

usudjujući se da dalje kroči u sobu. On je šetkao neko vreme, kao da smišlja šta da kaže.

- Bili ste prilično ćutljivi sada za večerom. Jeste li se predomislili u vezi onoga... o čemu smo jutros razgovarali? - reče on na kraju.

- Ne, nisam. A vi? Da li vam je žao što ste ispunili moju molbu? - upita ona. Plašila se njegovog odgovora, pa odmah nastavi, ne gledajući u njega. - Ja znam da ste vi prvobitno bili zainteresovani za Lin, ona je lepša i umiljatija od mene, ali...

On je pogleda. Proučavao ju je nekoliko trenutaka, taman da ona pod njegovim pogledom zaboravi šta je htela da kaže.

- Žao mi je ako ste zbog mene i moje želje odustali od svoje. Ja znam da nisam kao ona...

- Niste - naglo se zaustavio pred njom, a njoj nešto zastade u grlu. - I sviđa mi se što ste baš takvi kakvi ste, ako vas samo to brine.

- Zaista? - slaba nada pojavi se u njoj. - Verujte, ja nisam čovek koji će tek tako dozvoliti da bude

nagovoren na nešto ako mu to ne odgovara. - Delovali ste ozbiljno i nisam znala šta mislite o svemu...

Niste ni reč progovorili za večerom. - Pa i vi ste bili ozbiljni. Mislio sam da ste se pokajali. - O, ne! Nikad se ne bih udala za Aperbridža! Samo... nisam

znala šta mislite o svemu. Niste mi ni jutros rekli. - Nisam, tu ste u pravu. To je bilo nedostojno sa moje

strane. Malo sam uživao u osećaju da me neka fina dama želi. I da pokušava da mi se udvara. Doduše, malo nespretno...

Srce joj zalupa. - Oprostite, to je bilo najbolje što sam umela... - poče ona

da se brani, a on stade ispred nje, osmehujući se. U momentu je ostala bez reči.

- Znači, i dalje me želite? To je rešeno? - upitao je direktno. - Da - reče ona jedva čujno. - Dobro je. Jer i ja želim vas. Ona se osmehnu od olakšanja.

Uzeo ju je za ruke. - Možda je sad vreme da se malo ja vama udvaram. Uopšte

nije bilo kavaljerski to što sam vas danas pustio da se mučite. Vidite, već sam razmišljao o vama kada ste došli i stali na vrata one štale. To mi se i ranije dešavalo. Da kad nešto poželim, zaista se i desi. Poželeo sam da siđete i da dođete i kažete mi kako sam vam se dopao uprkos tome što ste čuli o meni, i što sam nikogović po poreklu i što ste mi baš prethodno veče rekli sve suprotno od onoga što sam želeo da čujem od vas.

- Oprostite za to. Ali tada vas nisam znala... - poče ona da se brani.

- Znam ja to. Sami ste mi rekli da ste pogrešili. I zato vas još više cenim. Što niste tvrdoglava luda koja ne ume da promeni mišljenje i da to prizna kada vidi da nije u pravu. A kad se uz to zna koliko ste ponosni, i koliko ste ovde morali da se borite i ojačate štiteći taj svoj ponos... To je za još veću pohvalu.

- Hvala vam - reče ona odjednom osetljiva na njegovu pohvalu.

Oči joj se neočekivano napuniše suzama. Pokušala je da ih brzo obriše, ali on je zaustavi, hvatajući je za ruke. Pogledala ga je, opet bistrog pogleda. Držao ju je za ruke i naslonio ih na svoje grudi. Mogla je da oseti kako mu bije srce ispod crne tunike. Pustio joj je jednu ruku i naslonio dlan na njen obraz, zavlačeći prste u njenu kosu sa neopisivom nežnošću.

- Vi ste od početka bili ta koju sam poželeo. Onaj razgovor,

kada smo se bolje upoznali, samo me je učvrstio u tom uverenju.

- Ali ništa mi niste rekli. Čak i kada sam vas malo izazvala da se izjasnite, ostali ste nejasni koja vam se više sviđa.

- Oprostite. Prosto sam poželeo da uživam u vašoj pažnji. Moja lična slabost. I da vas navedem da se zapitate šta tačno želite.

Upila se cela u njegov dlan kad suza skliznu niz njen obraz. Odjednom joj dođe jedna smešna pomisao. Sad je znala šta osećaju njegov pas i konj prema njemu. Obožavanje, odanost, neizmernu sreću kada samo spusti nežno ruku na njih. Došlo joj je da plače i da se nasmeje istovremeno. Šta bi se desilo kada bi ga sad liznula po dlanu, kao što to radi njegov pas kada ga pomiluje? Mora da bi se zapanjio i nasmejao. Kako je želela opet da vidi njegov osmeh. Ah, kako je srećna. Imaće prilike da ga viđa od sutra do kraja života.

Ali nije imala vremena da razmišlja o tome. Njegovo lice bilo je blizu, sve bliže. Sagnuo se još malo i spustio usne na njeno čelo i kosu, a ona ga neočekivano zgrabi u zagrljaj i steže uz sebe iz sve snage. Nije bila svesna koliko joj je potreban, sve do sada. I nije se nasmejao zbog tog izliva osećanja, samo je sklopio ruke oko nje i privio je prisno uz sebe. Od olakšanja i sreće suze joj opet napuniše oči. Stajali su zagrljeni neko vreme a onda se ona odmakla, ne gledajući u njega.

- Oprostite. Nisam htela da vas... onako zgrabim. - Taman posla. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo - reče on, a

njoj srce poče da se topi od njegovog osmeha. - Nisam ovako nešto doživeo odavno... nikada.

I ona se osmehnu. - Bila sam tako zabrinuta. Mislila sam... da vam se ne

dopadam. Obično... muškarci imaju sasvim drugačije mišljenje o meni. A i ja o njima.

- Nije bilo razloga za tu bojazan. To samo dokazuje kako su glupi i slepi bili ti muškarci. Na moju radost. Sada... sada bi trebalo da pođem - reče on ali se ne pomeri.

Ona sva buknu. Ni njoj se nije žurilo da ga isprati. U stvari, toliko je želela da ostane kod nje, da je malo nedostajalo da ona njega poljubi. Stajala je na istom mestu kao da čeka. Posle

nekoliko trenutaka on se saže i spusti jedan lak, lahorast poljubac na njene usne. Ona je stajala zatvorenih očiju, kao omamljena. Dah mu je mirisao na bilje i čajeve. Ne na alkohol i nes- varenu hranu iii još gore na pokvarene zube. Otvorila je oči i susrela njegov pogled u mraku. Još uvek je stajao ispred nje, kao da čeka njenu reakciju. Ona polako nasloni ruke i uhvati ga za prsluk na grudima, kao da se boji da je sve ovo san i da će nestati kad se probudi.

Sveća je dogorevala i treperava igra svetlosti i senki činila je trenutak nestvarnim. Činilo joj se da lebdi, da će poleteti i rasprsnuti se u hiljadu svetlećih komadića. Uzbuđenje koje je izbijalo iz nje sa svakim otkucajem srca spajalo se sa njegovim. Naslonila se na njega. Mogla je da čuje i oseti i njegovo srce kako udara pod njenim dlanovima. Uzeo je u ruke njeno lice i zagledao se u nju. Imala je osećaj da se gubi u izmaglici uzbuđenja, a istovremeno je bila bolno i slatko svesna svakog pokreta, svakog otkucaja srca, svake sekunde u njegovom naručju. Njegove usne bile su tople i meke kada ih je priljubio uz njene. I imale su divan ukus. Od sreće i olakšanja ote joj se uzdah. Zagrlila ga je oko vrata i zavukla ruke u njegovu kosu, privlačeći ga bliže i privijajući se uz njega. Poljubac je bio spajanje i upijanje, davanje i primanje. Osećala se kao da je našla ono što je celog života čekala i sada se boji da ga pusti od sebe. Nije to bila samo fizička reakcija. Imala je osećaj da se poznaju ne celog života, nego hiljadu godina, da je samo bilo pitanje kada će se ponovo sresti, pronaći svoju drugu polovinu. Nije tu više bilo ni ustručavanja, ni opreza. On je bio njen, ona njegova.

- Mmm! - promrmlja ona na njegov pokušaj da se odvoji. - Samo da stavim rezu - reče on između poljubaca. Oh, dobro, kad već mora. Ovde se nikad ne zna ko može da

bane u sobu. Pustila ga je na trenutak i on drhtavom rukom namače rezu. Kad je ponovo stao pred nju sveća zgasnu. Gledali su se tamnim očima u mraku. Samo se trag mesečine probijao kroz visoki prozor. Uhvatila ga je za ruku i povela prema uzanom krevetu. On sede na ivicu i povuče je sebi u krilo. Ljubili su se kao davljenici koji se bore za poslednji dah, kao da im život zavisi od toga, da ne smeju više ni sekundu da

ostanu razdvojeni, da je od presudne važnosti da osete ono drugo. Njegove ruke radile su baš ono što je trebalo. Osećala je da i njene rade pravu stvar, a da nije ni razmišljala o tome, kao da je to sasvim normalno i poznato, kao da su se hiljadu puta do sada pronalazili u mraku. Nije bilo vremena da se baci sva odeća. Važno je bilo osetiti uranjanje, spajanje, kao dobrodošlicu kući posle dugog vremena usamljenosti.

V

Jutro je osvanulo lepo i sunčano kao što je bilo i njeno raspoloženje. Ležali su noćas zagrljeni na njenom tesnom krevetu sve do pred jutro, kada se tiho odšunjao do svoje sobe. Skočila je iz kreveta kad se začulo tiho kucanje na vratima. Da nije on? Potrčala je i otvorila širom, sa osmehom. Ispred nije bilo nikog, ali je u uglu naslonjen bio jedan zavežljaj. Ona ga unese u sobu. To je bilo odelo za paža. Tunika, pantalone i kapa sa Henrijevim vlastelinskim bojama. Da li joj je on ovo poslao? Ništa nije pomenuo sinoć... noćas. Ona oseti kako sva bridi od noćašnjih milovanja. Ah, još danas treba podneti razdvojenost od njega. Normalno se ponašati i potruditi se da niko ne primeti šta se medju njima razvilo. Kao da je to lako.

Pogledala je još jednom odelo u rukama. Nema sumnje, ovo je bila njena veličina. Šta je to trebalo da znači? Da je poziva da ga prati u lovu prerušena u dečaka? Neopisiva sreća nije joj davala mnogo mogućnosti za razmišljanje. I on ne može da podnese razdvojenost od nje. Brzo se obukla i navukla kapu duboko na lice. Vratila se i komadićem uglja malo nagaravila naušnice. Za svaki slučaj, i za sumnjičave oči. Prerušena će moći lakše da bude u njegovoj blizini.

Sišla je oprezno napolje, izbegavajući susrete sa ukućanima. Spazila ga je ispred štale medju njegovim ljudima. Svi su opušteno stajali sa strane i bavili se ili konjima, ili samo dremali. Očigledno on nije bio čovek koji će organizaciju ostaviti za poslednji dan. Mora da su već bili uigrana ekipa, čim im nije davao nikakva uputstva, kao što su to radili iza ugla Albert i njen ujak sa svojim ljudima.

Polako je prišla, ali on ju je već spazio i pošao ka njoj. - Dečko, ovo je tvoj konj. Probaj da ga uzjašeš - reče

dovodeći joj prelepog, vitkog konja. Pridržao ga je dok se popela. Nekoliko trenutaka pogledi su

im bili spojeni u dug, sjajan pozdrav, ali onda on pusti uzde i ona nestrpljivo podbode. Konj je bio mlada, nemirna životinja, ali njoj nije bilo ni najmanje teško da ga obuzda. Pojurila je sa njim kroz kapiju, uživajući u toplim zracima koji su joj milovali lice. Livade i polja bili su pod njom. Otkada se nije osetila ovako slobodna i srećna. Telo joj je bridelo od novih noćašnjih utisaka, ali sada je imala još nešto čemu da se raduje. Šest godina nije ovako slobodno jahala. Žensko sedlo sputavalo je slobodu. Noge su bile sa obe strane, nije mogla ni da juri, ni da preskače prepreke. Ovo je bio davno zaboravljen osećaj. Kada se posle desetak minuta vratila sva razdragana i nestrpljiva da krenu, on joj samo u prolazu dobaci pogled. Opet su im se oči srele, u nemom znaku potvrde da je sve u redu.

Lov je počeo. Sokolari, strelci, psi, svi su bili tu. Prošlo je šest godina od kada je prisustvovala lovu, ali sećala se svega što treba da uradi. A uživanje je bilo toliko da se bojala da će se odati.

Nekoliko puta bacio je sa osmehom pogled na njenu vitku, gracioznu figuru na konju. Sećanja na prošlu noć bila su još sveža, ali i da nije bilo toga, njena spretnost i veština sa kojom je pomagala u lovu govorili su da nije ni u čemu pogrešio. Sada je znao zašto mu ser Robert nije unapred odredio koju da uzme. Čak i sugestija bi bila suvišna. Ovo zadovoljstvo koje oseća u njihovom spontanom upoznavanju, približavanju i rađanju nečeg mnogo većeg bili su nezamenljivi. Čim odu kući, napisaće jedno toplo pismo svom zaštitniku da mu se od srca zahvali. Osećao je da će dobri starac sve razumeti. I on je imao idiličan brak sa ledi Kartvud.

Kad je već bilo sigurno da će pobeda biti njihova, Henrijevi ljudi se malo opustiše. Pogledao ju je i ona odmah pridje. I to mu se svidjalo kod nje, što su mogli da se sporazumeju bez reči, samo pogledom. Pružio joj je rukavicu, a kada se soko posle uspešnog uzletanja i hvatanja ulova vratio poslušno na njenu ispruženu ruku, pogledala ga je sa takvim izrazom da se

osmehnuo. Dok su pravili pauzu, udaljila se sa njegovim ljudima i stala

u hlad, trudeći se da ostane neprimetna. Čak i ako je neko od njegovih prepoznao, ništa nije govorio. Posmatrala ga je iz pozadine kako razgovara sa Stafordovima i Albertom. Lin je imala tako ulagivački izraz, treptala je i na sve načine pokušavala da privuče njegovu pažnju. Ser Džon je takodje bio neobično ljubazan, samo je Albert namrgođeno ćutao. On je imao najslabiji ulov. Ne može se lenčariti po ceo dan i piti celu noć i posle biti najbolji, pomislila je sva omamljena neopisivom srećom.

Nije mogla da odvoji oči od Henrijeve uspravne, čvrste figure. Kako je samo lep, kako kraljevski dostojanstven. I kako vešt sa strelama. Ni jednom nije videla da je promašio. Čak i njegovi ljudi bili su svi od reda dobri strelci. Moraće da ga zamoli kad odu da je nauči da gađa. Kad odu. Sva je zadrhtala od nestrpljivog uzbudjenja. Nije mogla da sačeka sutrašnje venčanje. Onda će ne samo otići sa ovog mrskog mesta, nego moći da bude sa njim do kraja života. Nešto joj je govorilo da neće odbiti njenu molbu da ga prati kad lovi, ni da je nauči svemu što bude želela. Tek sada je mogla da oseti puno zadovoljstvo što je baš ovakva kakva je, bez razmišljanja i pitanja da li bi joj bilo bolje da je drugačija, skromnija, obična devojka. Da je drugačija, ne bi osećala ovoliku sreću pored njega, jer i on nije običan čovek. Uz to, poštovanje i uvažavanje koje je kod njega prepoznala govorili su joj da ju je on prihvatio baš takvu kakva je, sa svim manama i vrlinama koje ima. A to nije mala stvar. Pa i ovaj poziv u lov govori o tome.

Mogla je da podje sa njim kao Lin, u haljini i neudobnom ženskom sedlu, sputanih nogu sa jedne strane, izigravajući bespomoćnu, slatku damu. Umesto toga, dozvolio joj je, ne, pozvao ju je da jaše ravnopravno sa njim, sa ostalim lovcima, u pantalonama, da nesputano preskače prepreke i juri po poljima dok ne padne od umora. A to je u njoj izazivalo takvu buru osećanja prema njemu da je mislila da će joj se grudi raspsnuti od Ijubavi, od obožavanja, poštovanja, zahvalnosti. Dao joj je čak i da se oproba sa sokolom. To je tek bilo posebno. Njegov pogled hrabrio ju je, kao da je i očekivao da će biti dobra i

uspešna i u tome, da se neće ni setiti da se uplaši ili posumnja da to neće moći.

Ah, kako je srećna. Ovo je najlepši dan u njenom životu. Noćas je bila najlepša noć. Ali pored ovakvog čoveka za očeki-vanje je da će svi naredni dani i noći biti za pamćenje, da će ceo život biti nezaboravan i za priču.

Jedva je čekao da ponovo krenu da love. Zamarao ga je razgovor sa Stafordovima, koji su očigledno sada igrali neku novu igru. Cak se i Albert umudrio. Šta li im je na pameti? Ništa dobro po ostale, uključujući tu i njega. Mora da bude oprezan. Albert mu je naročito sumnjiv. U lovu se dešavaju razne nezgode. Ne sme sebi da dozvoli bilo kakvu grešku, sada kada je na pragu neizmerne sreće.

Bacio je pogled na njeno obasjano, zaneseno lice. Kako samo uživa u suncu i slobodi. Kako je on srećan čovek što je našao baš takvu ženu. Još danas i sutra, i biće samo njegova. Odvešće je daleko odavde, na svoje imanje, gde će moći da budu svoji i rade šta žele, daleko od spletki, zavisti i zlobnih očiju. Njegovi ljudi bili su uvežbani i poslušni, ali i oni su više voleli mir njihovog imanja nego ovu gužvu. Svima je jurcanja bilo već preko glave. Jedino su novi i mladi bili željni da se malo dokazuju. Njima će dozvoliti da budu malo neobuzdani. A on je već umoran od svega. Jedva čeka da sa njom lagano projaše kroz svoje šumarke i livade. Oseća da će i ona uživati u svemu, da će se sa najvećom pažnjom posvetiti svakom poslu, baš kao što se sada sa zanosom posvećuje lovu. I kao što se noćas sa zanosom predavala njemu.

lako je grupa bila velika, stalno su održavali kontakt očima. On je u svakom momentu bio svestan gde je ona, a primećivao je da se i ona ne udaljava previše od njega. Da li je sve ovo moguće? Da li je moguće da se nešto ovako lepo dešava baš njemu? Sa kakvom sumnjom i skepsom je pošao ovamo u tu prosidbu, a kako je sve dobro ispalo. Pošao je u ovu gospodsku kuću da odradi naređenje, preko volje i bez očekivanja da će uživati u svemu, a naročito da će naći srodnu dušu. Sam se sebi nasmejao. Kad bi svi ovi ugledni gosti dignutog nosa znali koliko mu srce jako udara samo kad pomisli na tu devojku, mora da bi pali od smeha i ruganja. Henri Nepobedivi, strah i

trepet svih koji mu se nađu na putu, da ovako drhti od nežnih osećanja prema jednoj ženi! Prvi bi mu se Albert od Aperbridža nasmejao. Ali on nema pojma šta je izgubio. Neće ni znati. Nikome neće reći koliko je srećan čovek. Ljudi su zavidni, pa čak i kad bi dobili nešto što drugog čini srećnim, ne bi umeli da i sami to osete. Koliko puta je video uništavanje, razaranje, ali mogućnost da čovek spozna koliko je srećan, da uživa u tome, bila je prava retkost.

On je znao šta je sreća. Život koji je vodio naučio ga je tome. Nije sreća ni osvojeno blago, čak ni stečeni ugled ni čast. Sreća je kad projašeš kroz šumarak dok ptice cvrkuću i sunce ti blago miluje lice, izbiješ na čistinu sa koje se vidi tvoja kuća sa toplim ognjištem, a u susret ti pođu voljena bića, tvoja porodica. Sada je jasno mogao da zamisli tu sliku. Žena je konačno imala lice i ime. Ketrin. A uskoro će videti i decu. Možda se baš jedno majušno budi u njenom telu. Bacio je iskosa pogled na njenu razdraganu pojavu i osmehnuo se. Uzvratila mu je osmeh sa neizrecivom srećom. Eto, on je srećan čovek. Kako je malo potrebno za tako nešto. I kako je to svima dostupno, samo kada bi umeli da to prepoznaju, razvijaju i neguju. A ljudima je lakše da uništavaju nego da stvaraju. Da mrze, preziru i unižavaju nego da vole i poštuju. Da se prepuste porocima nego da budu dostojni tuđe Ijubavi i poštovanja. Lakše im je da se predaju nego da hrabro osvajaju život i sreću.

Tako je i ona mogla. Mogla je da se prepusti, da dozvoli da je gaze, udaju za nekog prostaka iz sused- stva, bilo šta od toga. A ona je odabrala teži put, put borbe i opstajanja. Mora da je trpela i patila zbog svog izbora, bila proglašavana za nezahvalnicu i goropadnicu, pa ipak je sačuvala sebe. Neizmerno je srećan zbog toga. Nije teško naći žensko zgodno telo. Uspeh je naći osobu koja u takvom telu ima i duh, nepobedivi i istrajan, i bistru, oštru pamet. Ne boji se on da će biti nadjačan i pobeđen od strane bilo koje žene, kao što je primetio kod drugih muškaraca. Jaka, sposobna i pametna žena može samo biti potpora uspešnom muškarcu. Važno je samo da nađu zajednički jezik, da izbalansiraju Ijubav i poštovanje. I u borbi je to važno, imati pored sebe nekog

pouzdanog, u kog imaš poverenja, u čijim rukama je možda tvoj život, kao što je njegov u tvom.

Ketrin je budno posmatrala sve oko sebe. Osećala se kao da je čamila u mračnom, hladnom zatvoru, pa iznenada dobila slobodu i mogućnost da se nadiše čistog vazduha i osunča na toplim zracima. Udisala je punim plućima, osećajući se kao da raste i ona sama sa svaki udahom. Toliko je bila zaokupljena svojom srećom i Henrijem, da nije obratila pažnju na nekoliko značajnih pogleda. Posmatrala je njegovu uspravnu, staloženu pojavu sa takvom burom osećanjima da je zaboravljala na opreznost.

U jednom momentu snažna uznemirenost prosto je prostreli kroz srce. Osvrnula se skoro u panici. Sve je naizgled bilo dobro. On je stajao napred, ostali nedaleko od njega, i svi su posmatrali let sokolova. Nešto nije bilo u redu, osetila je to u dnu stomaka. Opasnost. Takav osećaj imala je samo nekoliko puta, ali nikada ovoliko snažan. Problem je bio što nije mogla ništa da primeti. Svi su bili zaokupljeni lovom, komentarima ili navijanjem čiji će se soko pokazati kao najbolji. Henrijevi ljudi pogo- diše strelama nekoliko fazana. I ostali su ciljali. To mora da je to. Ali šta je u pitanju? Okrenula se na drugu stranu. Na ivici šume stajao je Albert od Aperbridža i zatezao luk. Ona produži pogledom u pravcu zapete strele.

- Ne! - viknu ona istog momenta kad strela munjevitom brzinom izlete iz luka.

Od njenog uzvika i trzaja konj se prope. Nekoliko sekundi dok je obuzdavala nemirnog konja činilo joj se kao večnost. Da li ga je pogodio? Nije bilo sumnje da je strela bila namenjena Henriju. Kad se konj smirio, podbola ga je napred. Gužva oko Henrija potvrđivala je njene sumnje. Ona se progura među uznemirene jahače. U sredini je bio Henri, malo bled, ali živ i zdrav, i vadio je strelu iz rukava tunike, kao da odlepljuje sa sebe običan čičak.

- Jeste li dobro? Ah, kakva nezgoda! - čuli su se komentari i povici. - Nekome mora da se omaklo... Ne, nismo videli ko je. Svi smo gledali gore. Sva sreća da vas je promašila.

- Nije mene lako pogoditi - reče on i baci strelu. Ona pridje sasvim blizu. Pogledao ju je, kao da odgovara

na njeno nemo pitanje, pa odvratio pogled. To joj je bilo dovoljno, i da je umiri da mu nije ništa, i da je upozori da se ne oda. Odmakla se i otišla daleko u hlad, odakle je posmatrala završetak lova, ne primećujući nekoliko prilika koje su počele pomno da prate njeno kretanje.

Na ulazu u dvorištu, neko uhvati za uzde njenog konja. - Ledi Ketrin, vaš ujak je tražio da vas odvedemo njemu -

reče Hiks, glavni ujakov špijun. Ona pokuša da otrgne konja, ali bila je pritešnjena izmedju

njih dvojice. Henri i njegovi ljudi već su ušli u kuću. Nije mogla da ga zove u pomoć. Trebalo bi da i ovo reši sama, kao što je sve rešavala do sada. Još danas. Sutra više neće biti u ujakovoj vlasti.

- Šta hoćete od mene? - upita ona pokušavajući da održi dostojanstvo.

- Vi znate da je ženama zabranjeno da nose pantalone, a još više da jašu muško sedlo. Pođite sa nama.

- Ne dodirujte me. Sama ću poći - otrgla se od njihovog stiska.

Ujak će ovo jedva dočekati. Već joj je ranije pretio strašnim kaznama za njeno neženstveno ponašanje. A sada će ovo iskoristiti do kraja. Nije bila sigurna, ali sumnjala je da se Lin predomislila, i da je sada bacila oko na Henrija. Ako je to u pitanju, nema mnogo ni mogućnosti ni vremena da se bori za njega na neki častan način. To znači da neće birati sredstva. Možda će pokušati da je uklone na neki bezobzirniji, opasniji način. Hladne kandže straha stezale su je oko srca. Oblačenje muškog odela, i jahanje na nedostojan način, bili su strogo kažnjivi. Svašta je mogla očekivati.

Pored ujaka je stajala Lin i pobednički se kezila. Ketrin prezrivo skrenu pogled na njenog oca.

- Devojko, sada si stvarno preterala - reče on. Ketrin više uplaši njegov normalan, ravan ton nego da je

vikao. Sa vikanjem je ona do sada uspešno izlazila na kraj. A ovaj ton odavao je da je presuda već done- ta. Pitala se samo kakva je.

- Ne vidim šta sam to preterala - reče ona malo prkosno. - Videćeš kada te izručimo šerifu. Ili još bolje, kada te

optužimo za vraćanje i predamo inkviziciji - reče zlobno Lin. Ujak podiže ruku i ona ućuta. Ketrin suspregnu drhtanje. - O, vidim da želite da pukne bruka. Iz kog razloga? Je I’ se

to moja fina i draga rodjaka predomislila, pa želi mog verenika? - upita ona ironično.

- Zaveži! Nisi u prilici da se razmećeš - reče joj Lin kroz zube.

- Koliko sam zaključila, ujak želi da svi gosti znaju da sam se danas obukla u muško i ušunjala među goste.

- Pa šta? Mora jednom doći kraj tvojim ispadima - reče opet Lin.

- Ja samo želim da upozorim ujaka da će se njemu smejati ako se to otkrije. Ja ću se braniti da je on bio zadužen za moje vaspitanje, i da je njegova krivica ako to nije uradio uspešno. A tek što će ser Henri biti ljut. Ispašće budala, a ne verujem da to voli.

- Dosta - reče ujak hladno, a ona ućuta. - Zašto si to uradila? Ko ti je dao odelo? Ko još zna za to?

- Niko mi nije dao odelo. Ukrala sam ga juče kad niko nije video. Želela sam da izjašem, a znala sam da mi nećete dozvoliti.

- Zašto nisi izjahala kao dama, u haljini, nego tako sramotno i nedostojno? - opet je pitao.

- Šta to vama smeta? Uskoro ću se udati i nećete više imati brige sa mnom. Ionako ste jedva čekali da me se otarasite.

- Zna li tvoj verenik za ovu tvoju pustolovinu? - postavi on konačno pitanje koje je ona sa strepnjom očekivala sve vreme. Žele da saznaju da li je to uradila uz njegovu saglasnost ili sama.

- Ako i ne zna, vidim da ste vi raspoložni da mu to sa oduševljenjem saopštite - reče ona naoko uvredjeno.

Brz pogled koji su razmenili Lin i ujak povrati joj nadu. Izgleda da su se upecali. Mora da su sumnjali da je i on umešan, a sada ih je razuverila svojim opiranjem da mu se kaže. Da, čovek ako nešto želi od njih, mora sasvim suprotno da traži. Inače ništa neće ostvariti.

- Možda bi i trebalo da zna kakvu verenicu ima - dodao je ujak.

Pokušala je da izgleda zatečeno. - Pa... Nisam sigurna da bi on voleo da vidi vašu nećaku,

koju ste se sve vreme trudili da mu uvalite kao suprugu, u ovom izdanju. Mogu li bar da se pre toga obučem u moju haljinu?

- Ne možeš - upade svadljivo Lin, koja je u razvoju situacije odjednom prepoznala šansu za sebe. - Oče, mislim da bi trebalo da je vidi baš ovakvu. Onda će biti mnogo lakše... da se sve promeni - završi ona neodredjeno.

Bez obzira što je mislila da će joj Henri možda pomoći da se spasi šerifa ili nečeg mnogo goreg, ipak je zadrhtala kada su zastali ispred vrata njegove sobe. Hoće li on, i može li da je zaštiti u ovoj situaciji?

* * *

Vrata se otvoriše i ujak pobednički umaršira, vodeći Katrin za sobom kao ratni plen. Lin je ostala u dnu hodnika, jedući se od muke što neće prisustvovati njenoj propasti. I sopstvenoj pobedi, kako se nadala.

- Šta je to? - upita Henri grubo kada je spazio delegaciju kako zauzima dobar deo njegove sobe.

- Ser Henri, želeo sam da vidite nešto. Evo, ovo je vaša verenica! - reče ujak teatralno i izmače se u stranu.

Ketrin je mislila da će propasti u zemlju od muke. Još je bila u pantalonama i tunici. Kad joj ujak smače kapu s glave, smedja kosa se prosu po ramenima. Ona uzvrati Henriju čvrstim pogledom.

- Vidim - reče on skupivši oči u nezadovoljstvu. Ujaku je to bio dovoljan znak da nastavi sa napadom. - Neće da kaže kako je došla do ovog odela. Ali uhvaćena je

u povratku iz lova u njemu. Ser Henri, moja savest mi naredjuje da vas razrešim obaveza vaše veridbe sa mojom nećakom. Ja... mislio sam da je izručim, ali... Bojim se da će puknuti bruka. Ovo je samo jedan od njenih mnogobrojnih ispada. Mislim da nije dostojna da vam bude supruga.

- Jasno mi je šta hoćete da kažete. Samo mi nije jasno zašto mi to sada govorite. Do juče ste se svojski trudili da mi je nametnete. Ne razumem sada ovaj preokret.

- Pa... vidite... Moja ćerka... ovaj... je procenila da ste vi veoma dostojan čovek.

- Kako to mislite? - upita Henri bez želje da mu pomogne u neprilici.

- Mislim... ovaj... eto, pošto je Ketrin pokazala svojim ponašanjem da vas nije dostojna, mogu da vas razrešim vaše veridbe sa njom.

-I? - I... da vam umesto nje ponudim ruku moje ćerke. - Zanimljivo. - Da, da. Mislim da je to izvodljivo - zabrza ujak, koji je u

njegovom odgovoru prepoznao zanimanje za svoj predlog. - Hm. Mogli bismo da razmislimo o tome. Predlažete da se

rešimo ledi Ketrin i na njeno mesto ubacimo vašu ćerku. A šta ćemo sa Aperbridžom? Ne verujem da će se njemu dopasti pomisao da on dobije ovakvu muškobanjastu nevestu.

- O, ne brinite za njega. Mislim da bi tu moglo da se nešto učini.

- Šta, već ste razgovarali sa njim? Pristao bi na zamenu? Zar je on takav slabić da ne može da odbije jednu tako izbrukanu devojku?

- Mislim da neće imati izbora. Ser Džajls je tu da bi sprečio bilo kakvu gužvu, ali nadam se da neće biti potrebe za time. Moraće da pristane ako vi tako kažete.

- Mislite da će pristati da je uzme? Baš me to čudi od njega - reče Henri.

Ketrin je ćutala, trudeći se da odoli zabrinutosti koju je stvarao tok razgovora. Nije ga još uvek dovoljno poznavala, ali nešto joj je govorilo da se samo poigrava njenim ujakom.

- Vi ste mnogo uvaženija ličnost od njega. Moraće da se pomiri - reče ujak.

- Njemu je svaka suknja ista - ne izdrža Ketrin. Ujak se okrenu prema njoj, gotov da je udari. - Ti ćuti. Završila si svoje - obrecnuo se, ohrabren tonom

ser Henrija.

- Molim vas da se tako ne obraćate mojoj verenici - reče Henri nepromenjenim glasom.

- A? - zabezeknu se ujak. Ketrin dodje da se nasmeje njegovom izrazu. - Kažem, ona je još uvek moja verenica. - Ah, da, da. Još uvek je. Ali uskoro ćemo to srediti. Uredio

sam da pozovu ser Džajlsa. Brzo će stići. - Svaka čast. Na sve ste mislili - reče Henri, a Ketrin vide

da ujak nije prepoznao njegovu finu ironiju. - Ser Džajlse, udjite - reče ujak raspoloženo. Kada uvedoše Džajlsa, on baci brz pogled na Ketrin, pa na

Henrija, i naposletku ga zaustavi na ser Džonu. Odmerio ga je od glave do pete._

- Šta se ovde dešava? - upita svojim nehajnim tonom. - Ja ću da odgovorim - reče Henri da preduhitri brbljivog

domaćina i da ser Džajlsu da na znanje šta je posredi. Znao je da će stari prijatelj biti na njegovoj strani. - Ser Džon misli da može da raskine veridbene ugovore i obavi premetačinu.

- Da, tako je - uzbuđeno reče ujak klimajući glavom. Ser Džajls diže obrvu pa opet pogleda Henrija. -Zbog...? - upita. - Misli da ja nisam sposoban da rešim problem svoje

verenice koja je poželela da se pridruži lovcima. - Zar? - upita opet ser Džajls, a ujak poče da se zabrinjava

zbog njihovog naglašeno neuznemirenog tona. - Da. On misli da sam ja neki šmokljan koji ne ume da

obuzda ženu, pa se nudi da mi je zameni nekom drugom. - Ne, nisam baš tako mislio... - zbuni se ser Džon,

pokušavajući da shvati šta se desilo i kako je došlo do ovog preokreta u izlaganju.

- O, da jeste. Mislili ste da sam glup, i da mi možete podvaliti i podmetnuti devojku kojom ste naumili da me oženite. Onda ste i dalje mislili da sam glup i čak neću tražiti miraz uz nju.

- Ne, nije tako bilo - zamuca ujak prebledevši, a Ser Henri se sve više zahuktavao.

- Onda se predomislio i sada želi da mi da svoju ćerku, a to će izvesti tako što će obrukati moju... moju verenicu -

objašnjavao je dalje ser Džajlsu, koji sakri osmeh. - Da li ste vi svesni, gospodine, da ja ne dozvoljavam ni da mi nečija senka stane na put, a kamoli da neko pokuša da omalovaži moj izbor ili ono što je moje? - grmnu on svojim najstrašnijim glasom.

Ketrin je bila ubedjena da Henri ima čitavu skalu zastrašujućih mrštenja, a još više takvih glasova kojima plaši neprijatelje ili samo glupake koje želi da slomi.

Ujak zinu kao da želi nešto da kaže, ali ostade bez glasa. - Vidite li, ser Džajls, šta je smislio u tom svom nastojanju?

Obukao je moju verenicu u pantalone i sada želi da je predstavi kao da je u njima jahala u lovu, i to kao muško!

-Ali... ja nisam... - zamuca opet ujak bespomoćno. Ah, kako se zapleo! Kako sad da objasni ljutitom Henriju od Tornvuda da ovo sad nije njegovo delo, da se sama obukla ovako!

- Kao da bih ja dozvolio da se tako blati moje ime! Ja sam sada za nju odgovoran, zapamtite to, čovečuljku lukavi! Ja! Vi više niste, od momenta kada ste potpisali verenički ugovor kojim mi je dajete! Sve što je u vezi sa njenim imenom i ugledom, odnosi se i na mene! Nemojte ni da pomišljate da to bilo kome izvan ove prostorije spomenete. Inače ću ja postaviti pitanje ko je nagovorio Aperbridža da danas cilja u mene umesto u ptice!

Ketrin ga pogleda. Nije mu rekla da je videla ko je bio u pitanju, ali nije bila ni iznenađena što je saznao.

- Ali ja ga nisam nagovorio - jedva izusti ujak. Njegovoj nećaki prosto ga dodje žao. Sada više nije bio

neprijatelj. Postao je zbunjeni starčić klecavih kolena, drhtav od straha i strepnje.

- To vam je olakšavajuca okolnost u svemu, ser Džone - umeša se ser Džajls ozbiljno. - Jer ako se ovo ne završi, bez ikakvih pokušaja ometanja onoga što je dogovoreno, ja ću lično postaviti pitanje nezgode u lovu ser Persija Lestera od pre šest godina.

- Kave nezgode... ser Persija? - upita ser Džon, bled kao krpa.

- One nezgode kojoj ste i vi prisustvovali. Priča se da to i nije bila baš nezgoda. Vi ste bili tamo, pa možete da mi nešto

kažete o tome. Ser Robert nije tada pokretao to pitanje jer nije bio u zemlji kada se to desilo. Ali veoma je zainteresovan da se tačno i konačno utvrdi kako je stradao njegov dobar prijatelj.

- Ja... nisam... ništa. Nemam pojma o čemu govorite. - Zanimljivo. Ja nisam tako čuo. Čuo sam da imate baš

neke zanimljivosti da izjavite. - Ne... nemam. - I kako je njegova udovica iznenada umrla od tuge, dok

ste je vi i vaša žena negovali. - Ali... ona je bila moja sestra. Nikada ne bih... - starac

ostade bez reči. - Onda ćete omogućiti da se sutra obave venčanja kao što

su dogovorena. Nadam se da ste se potrudili da dobavite sve što ste obećali u ugovoru - upozori preteći ser Džajls i Ketrin vide kako ujak guta knedlu jer to se verovatno odnosilo na njen miraz. - I želim da vam kažem da ništa od ovog što je ovde izrečeno ne sme da izađe izvan ove prostorije. Ne zanima me kako ćete obuzdati jezike svojih ljudi koji su učestvovali u ovoj sramnoj prevari, - naglasi ser Džajls, a Ketrin zatreperi srce od sreće - ali očekujem da se sve smiri. Inače će neke zaboravljene stvari od pre šest godina početi da se preispituju.

- Ujače, da li to gospodin insinuira da si ti ubio mog oca? - upita Ketrin oštro.

- Ketice, dušo, pa ti znaš koliko sam ja voleo i svoju sestru i zeta. A i tebe. Ja... nikad tako nešto ne bih uradio.

- Sram vas bilo, ako je to istina! - uzviknu ona. - Ketrin, draga, naravno da nije istina - reče ujak, pa se

prekinu na strog ser Džajlsov pogled. - Idite. I pošaljite ovamo njeno odelo da se presvuče - reče

ser Henri. - Dosta je bilo. Ja ću ovo raspraviti sa mojom verenicom. Očekujem da više nikakvih smetnji ne bude. Ja sam ovde došao po naređenju ser Robertovom da nađem sebi ženu, a ne da trpim kako neko pokušava da od mene napravi budalu, ili još gore, da me ubije. Jeste li i to u dosluhu sa njim vi izveli?

- Ma ne... Aperbridž je... - ujak nekako uspe da pogodi unatraške vrata i šmugnu napolje.

- Ne mogu da verujem - reče Ketrin. - Hteli ste da kažete da

je on ubio mog oca? A i moju majku, koja je umrla od tuge za njim. Možda i nije umrla? Možda ju je ledi Staford otrovala?

- Nemojte da se uzrujavate. Ništa se ne može dokazati. Vama je poznato kako to ide kada su nesreće u lovu u pitanju.

- On nikada neće priznati čak i ako je tačno - reče ona. - Nemojte da razmišljate o tome. Njih ništa ne može vratiti

u život. Dovoljno je što se sada uplašio i odustaće od suludih ideja na koje su ga nagovorile žena i ćerka.

- Oh... Ne mogu da verujem. Imanje... - Zaboravite na to. Ionako ne biste mogli da ga zadržite -

reče ser Džajls. - Takvo je današnje vreme. Neko bi ga već oteo. Bar ste izvukli živu glavu iz svega. Idite napred i ne osvrćite se za sobom. Pokušajte da počnete novi život sa ovim ovde čovekom, koji će se dobro brinuti o vama, i da zaboravite sve što je do sada bilo. Ništa ne možete ispraviti, pa ne trošite vreme i živce na to. To vam je moj savet. Ostavljam vas sada.

Kada je i on izašao, ostali su sami u sobi. Ona se polako okrenu prema njemu.

- Malo me je zabrinuo pravac u kome je na početku krenuo vaš razgovor sa ujakom. Da li se uvek poigrate ljudima pre nego što ih pobedite?

- Ne uvek. Samo kada to zasluže. Imao sam neprijatelje koji su zaslužili veće poštovanje sa moje strane nego mnogi koji su se nazivali mojim prijateljima. Ovde to nije bio slučaj.

- Hvala vam što ste stali na moju stranu. - Taman posla da ne mogu da zaštitim svoju verenicu!

Zaboravljate da je to bila moja ideja. Uvalio sam vas u nevolju, red je bio da vas iz nje izvučem. A vi kao da ste iznenadjeni time? Niste navikli da vam neko čuva leđa?

- Nisam. Ali znala sam da mogu u vas da imam poverenje. Zato sam ga i navela da me dovede ovamo. A oni su mislili da je to njihova ideja.

- Pametna mala. Zato sam vas i odabrao i zato vas volim. Od prvog momenta sam znao da ste prava žena za mene.

Ona porumene. - Ja... nisam znala baš od prvog momenta. Ali ubrzo sam

shvatila. - Znam. Jeste li se mnogo uplašili malopre?

- Znala sam da ćete biti na mojoj strani. Ali pre toga... - Nije trebalo da vas uvlačim u ovo. Kad odemo na moje

imanje moći ćete da radite šta hoćete. - Zaista? - Što se mene tiče, neće mi smetati. Jedino vodite računa

da se posluga ne sablažnjava - osmehnuo se a nju prosto probode kroz srce nešto bolno-slatko.

- Jesam li vam rekla kako imate... lep osmeh - reče ona tiho, približivši mu se.

- Niste. A jesam li ja vama rekao da ste najlepša i najpametnija žena koju znam?

- Niste - sada se ona osmehnula. - I da vam divno stoje pantalone - dodao je šeretski. Ona se pogleda, pa prsnu u smeh. - Moraću onda češće da ih nosim. Ako to ne sablažnjava

vaše ljude. - Onda ne mora pred njima. Može samo u našim odajama. Srce poče da joj se širi što od njegovih reči, što od njegove

blizine. Gledali su se nekoliko trenutaka, čitavu večnost. A onda on uze njeno lice medju dlanove. Privila se uz njega istog momenta.

- Ketrin. - Henri. - Nisam ni sanjao da ću te naći. - Ja nisam ni sanjala da postoji neko kao ti. Spustio je usne na njene. Sa koliko je samo žudnje

prihvatila poljubac, uzvraćajući mu iz sve snage. Toliko je dugo čekala. Već je izgubila svaku nadu da on uopšte postoji. I da će doći po nju. Stegao ju je uz sebe. Nije joj smetalo što skoro gubi dah od njegovog stiska. I ona je njega grabila i privijala uz sebe, kao da se boji da će nestati, ispariti ako ga pusti. Podigla je njegovu tuniku. Ledja ispod nje bila su zategnuta i čvrsta. Koliko snage u tim rukama! I koliko nežnosti, pomislila je gubeći se u njegovom zagrljaju. On podiže tuniku i baci je preko glave. Zadivljeno je gledala glatke mišiće koji su se prelivali jedan u drugi.

- Kako si lep - reče bez daha. - Ne. Ti si lepa.

Zavukao je ruke ispod njene tunike. Dodir njegovih toplih prstiju na goloj koži svu je protrese. Bacila ju je preko glave. Ostadoše samo u pantalonama. Kad i one padoše na pod, duboko je udahnula i naslonila se na njega. Koža na kožu. Grudi na grudi. Vrelina na vrelinu.

Sinoć su se upoznavali skoro u mrklom mraku. Jedva su mogli da nazru jedno drugo na oskudnoj mesečini. Sada su mogli da uživaju u popodnevnoj suncem obasjanoj sobi. To je bio njen vitez. Čovek koji je otvarao tajne lavirinte njene strasti. Uz koga je prianjala kao da je rođena za njega.

Leđa su mu se presijavala od znoja na poslednjim zracima sunca kada ga je stegla, zaranjajući u osećaj da se rasprskava i postaje jedno sa njim. Bio je to čaroban trenutak koji je podizao sa zemlje, odvajao iz stvarnosti i uznosio medju zvezde. Nije ni sanjala da je moguće doživeti tako nešto. Nije to bilo samo telesno, osetila je još sinoć. Bilo je u njemu, njegovoj ličnosti i celoj pojavi nečega što je svakim čulom, svakim otkucajem srca uticalo na nju. On sam bio je nešto nesvakidašnje. Tek je bio drugi dan kako ga je znala, kako je osetila to prema njemu, a imala je osećaj da se znaju od pre početka postojanja života.

Legao je pored nje na krevet. Zagnjurila je lice u njega i zagrlila ga, umirujući se. Ležali su bez reči, osluškujući otkucaje srca i osećajući kako mogu da se čuju i osete i bez reči. Poljubio ju je u kosu, a ona se jače privi uz njega.

- Kako je ovo moguće? Nisam ni sanjala da jeste. - Ni ja. Ali presrećan sam što je tako. - Jedva čekam da odemo odavde. - Sutra će se obaviti venčanja. Postaćeš moja i pred bogom i

pred ljudima. Ništa nas nikad neće razdvojiti. - Obećavaš? - Sve što je u mojoj moći. Već sam se umorio od sticanja

ugleda i bogatsva. Sada imam koliko je potrebno da izdržavam porodicu.

- Koliko god da je, meni će biti dovoljno. Važno je samo da imam tebe.

Opet ju je poljubio. -Trebalo bi da se spremimo za večeru. Mislim da nas

nestrpljivo čekaju. Sigurno se već proneo glas da sam odbio da te se odreknem. Verovatno ne mogu da dočekaju da vide šta se dešava. Hoćemo li da im priredimo predstavu večeras? Ništa više ne može da krene naopako. Ser Džajls će se postarati za to. Ali mislim da sam tvom ujaku već dovoljno uterao strah u kosti.

- Da li to podrazumeva da ću moći da prenoćim ovde? Ne ide mi se u onu moju pustu, praznu sobu. Osim toga, ovde su ispred tvoji ljudi. Niko i ne pomišlja da tebe uznemirava.

- Naravno da se podrazumeva. To će biti dodatna poslastica za radoznalce.

* * *

Za večeru se posebno doterala. Obukla je najlepšu haljinu. Ali nije haljina bila ono što je privlačilo pažnju, već njeno lice koje kao da je bilo obasjano iznutra. Svi su zurili u nju, pitajući se kako do sada nisu primećivali koliko je lepa. Onda su zbunjeno premeštali pogled na njega, pitajući se da li je moguće da neko koga se plašite, bude ujedno i neko kome se divite i ko iz sebe isijava takvu energiju da ne možete da odvojite pogled. Jedno je bilo sigurno, oni su se pronašli i prepoznali.

Ser Džon, a Lin još više, mogli su samo da sa zavišću posmatraju njihova ozarena lica. Kada su posle nekog vremena ustali od stola, svi ih ispratiše pogledom. Nije bilo sumnje da se noćas neće razdvajati. Takva je energija strujala među njima. Albert od Aperbridža je od zaprepašćenja zinuo i nije oka skinuo sa nje celo veće. Kada su otišli, ser Džajls se saže i šapnu mu:

- Rekao sam vam da Nepobedivi uvek odabere najbolje, ali niste mi verovali. Da li sada verujete?

Ovaj zlovoljno nešto promrmlja, izbegavajući da gleda svoju verenicu, koja je od zavisti imala neprirodnu boju lica, i sama bila loše volje. Ona ga neprijateljski odmeri, a on se iznervira od tog njenog pogleda. Pa šta ako nije Henri Nepobedivi! Nije ni

on loš! On je jedan Aperbridž, mora to da se poštuje. Ketrin i Henri udjoše brzo u njegovu sobu. Smejali su se

dok su skidali odeću. - Jesi li zapazio lica večeras? Mislila sam da će većinu

udariti kap od zaprepašćenja. Ne znaju šta da misle, šta si mi uradio da se toliko promenim.

-I treba, kada su bili glupi i slepi da ne primete takvu lepotu ispred sebe sve ovo vreme. Na moju sreću.

- A i tebe su gledali. Mislim da mi sve žene zavide. Lin pogotovo.

- To me ne interesuje. Dođi ovamo. Samo me ti zanimaš. Ona ga poljubi tako strastveno da se nasmejao. - Ja sam zaista srećan čovek. Postoji žena po mojoj meri i ja

sam je čak i našao, biće moja. - Već je tvoja - reče ona i opet ga poljubi.