Aleksandar Žikić

Mesto u mećavi

Priča o Milanu Mladenoviću

bojana888

Sadržaj

Reč autora

Prolog

ZEMLJA

Beograd gori!

„Čekači poslednjeg autobusa”

Uspon i pad BG talasa

Šarlo izvan vremena

Gang of three

Bistriji ili tuplji? Tuplji.

Poslednja akrobacija

Desna ruka svetlosti

Kraj detinjstva

Oh, ne! Cinema!

VAZDUH

Gavran na ramenu

Vidi, da nije možda stigla jesen

Onakvi kakvi jesu

Normalan s ljudima

Zaboravi ovaj grad

Samo putem promene

Bol u rukama

Smelly cvet

VATRA

No more Šarlo

Vreme za ljubav

Bes talenta

Mora da se žuri

Šizma manirizma

Crno i zlatno

Ogledalo Evrope

Dolce vita

Just let me play

VODA

Dah Brazila

Jedini koji je ikada postojao

Dodatak: Dva kratka teksta

Diskografija

O autoru

Reč autora

Okruženi banalnošću i nošeni izbezumljujućom borbom za opstanak, najčešće nismo u stanju

da prepoznamo i zaustavimo u vremenu stvari koje su zaista važne. Karijera Milana

Mladenovića i Ekatarine Velike usamljen je i jedinstven primer pravovremenog - mada ne baš

u idealnom tajmingu - otkrivanja istinske vrednosti. Iz zalihe tog pozitivnog ekscesa

okruženje jugoslovenske rok scene moći će još dugo da crpi dragocene deliće dostojanstva.

Oblikujući ovu biografsku priču o Milanu Mladenoviću, koga sam neobično voleo i

cenio, želeo sam da izbegnem sve što bi moglo narušiti onu vrstu privatnosti do koje je njemu

uvek bilo stalo. Želeo sam, pre svega, da napišem knjigu koja bi mogla obradovati samog

Milana i one koji su ga poznavali mnogo bolje od mene.

Mnogi ljudi pomogli su da Mesto u mećavi izgleda ovako. Svi se oni s lakoćom

prepoznaju u knjizi i siguran sam da neće zameriti što tu posebnu vrstu saučesništva ne želim

da remetim nabrajanjem imena. Želim, zato, da ovu priliku iskoristim da im još jednom

najiskrenije zahvalim i izrazim žaljenje što je aktivno prisustvo nekih ljudi u knjizi bilo

onemogućeno sticajem okolnosti. Posebnu zahvalnost dugujem Nebojši Babiću, čiji izuzetni

set fotografija obezbeđuje neprocenjivo upotpunjenje ovom izdanju.

U knjizi se pominju imena mnogih, generacijski bliskih Milanu, koji više nisu sa

nama, a zauvek su ugrađeni u najplemenitije delove istorije rokenrola na ovom tlu. Zbog toga

je, pored Milana, Mesto u mećavi posvećeno i Branku Kuštrinu, Ivici Vdoviću, Goranu

Čavajdi, Nenadu Novakoviću, Dušanu Gerziću, Bojanu Pečaru, Dušanu Dejanoviću, Branku

Vukojeviću, Mitru Subotiću i Margiti Stefanović. Nadam se - nikome više, za još mnogo

godina za nas.

A. Ž.

U Beogradu, 2014.

„Podneću izveštaj kao da pričam priču, zato

što su me na matičnom svetu naučili, dok sam

još bio dete, da istina predstavlja stvar mašte.”

(Ursula Le Gvin: Leva ruka tame)

Prolog: tri susreta

Razgovarali smo u Milanovoj sobi, u stanu njegovih roditelja na Novom Beogradu, dok se

debi album Katarine II vrteo na beskonačnoj kaseti. U intervjuu koji smo pravili pominju se,

između ostalih, Roman Polanski, XTC, Stranglersi, Harms i Ursula Le Gvin.

Ovoga puta kod mene, Milan je objašnjavao zbog čega je važno biti kreativan pri izboru

rođendanskih poklona za prijatelje: uložena energija srazmerna je međusobnom uvažavanju.

Opisao je svoj najnoviji pokušaj u tom pravcu - od mnogobrojnih elemenata instalacije

zapamtio sam vešalicu za odelo i dva porculanska anđelčića u nepristojnoj pozi.

Sreli smo se u Knez Mihailovoj ulici. Nismo mnogo razgovarali, uglavnom smo razmenjivali

ljubaznosti. Bio je to, kao i svi prethodni, za mene neobično prijatan susret. Istovremeno, što

nismo mogli znati, poslednji.

Zemlja

„Ušli smo u veliku, prekomerno zagrejanu,

sjajno osvetljenu prostoriju, punu hrane i mirisa

hrane, ljudi i glasova ljudi.”

(Ursula Le Gvin: Leva ruka tame)

„Šarlo!” uzviknuo je sa gotovo tinejdžerskim ushićenjem Branko Vukojević, urednik

Džuboksa, kad smo u tadašnjoj redakciji, u Ulici maršala Birjuzova, konačno završili

prebrojavanje glasova za Izbor kritike 1981. godine. U dve najvažnije kategorije - grupa i

album godine - Šarlo akrobata, trio eksplozivne inteligencije i odgovarajuće muzike, ostavio

je za sobom sve konkurente. Ako je konkurenata i bilo, jer nikada, ni pre niti kasnije, na

jugoslovenskoj sceni nije se pojavilo ništa slično Šarlu. Nikada trojica toliko različitih i tako

jasno i čvrsto individualizovanih ljudi nisu delovali zajedno i nikada spontanost, mladalački

bes i žar istraživanja nisu takvom snagom pogodili u centar.

No Šarlo akrobata nikako nije bila grupa godine, već mnogo više grupa trenutka, čija

je misija bila da se pojavi, pretvori u pepeo sve iza i ispred sebe i nestane, ostavljajući u

nasleđe remek-delo kao što je album Bistriji ili tuplji čovek biva kad... Ostavili su takođe

mnoštvo koncertnih eksperimenata, od kojih nisu svi bili podjednako uspeli, ali oni koji jesu,

zapamćeni su zauvek i imaju reputaciju najznačajnije pojave jedinog istinski autentičnog

razdoblja domaćeg rokenrola: panka i novog talasa.

Moguće je, naravno, da bi Šarlo na drugom albumu uprskao stvar, ali je, sudeći po

frakcijama poput Katarine II i Discipline kičme, isto tako moguće da bi, uz zajednički napor

na usaglašavanju talenata i energetskih naboja, nastavak zajedničkog rada Koje, Ivice

Vdovića i Milana Mladenovića doneo neslućena iznenađenja. Postojale su, kasnije, ideje o

proveri druge teze kroz ponovno, makar egzibiciono okupljanje, što se, kao što znamo,

nikada nije dogodilo (jedna od takvih ideja umalo je stigla do finalizacije, ali je Milan ipak

odlučio da se u to ne upušta). Odlaskom Ivice Vdovića (23. septembra 1992), a zatim,

nekoliko godina kasnije, Milana Mladenovića, Šarlo akrobata se zauvek preselio u legendu,

postavši kolektivna uspomena najvišeg ranga i neiscrpan izvor generacijskog preispitivanja.

Beograd gori

Beograd je u vreme pojave Šarla akrobate brujao poput košnice. Konačno uzdrman nečim

odlučnim kao što je bio pank, a zatim i svim što je činilo novi talas, glavni grad je prikupljao

svest i energiju, izgubljenu tokom prethodne decenije. Ako su šezdesete predstavljale doba

iskrenog i prilično bezazlenog zanosa, a sedamdesete omogućile manje-više beskrupulozno

manipulisanje najnižim oblicima masovne zabave, osamdesete su delovale kao blagotvorno

tuširanje posle napornih poljskih radova. Gradovi su ponovo počeli da se bude. Urbani duh,

koji podrazumeva stav i specifično obrazovanje iz kojeg se rađa jednako specifična kultura, a

zatim i komunikacija, počeo je prvobitnom magijom ubrzo izlizane reči „alternativa” da

okuplja ljude željne nečeg drugačijeg, smelijeg, inventivnijeg. Nečega na šta će biti u stanju

da se odazovu, poneseni besprekornom drskošću Sex Pistolsa, primalnom silinom Ramonesa,

neorolingstovštinom The Clasha, ili razarajućim artizmom Gang of Foura. Gitare su

odjednom počele da zvuče „izvrnuto”, ali ne kao eksces, poput Džimija Hendriksa (Jimi

Hendrix), Frenka Zape (Frank Zappa) ili još nekog od nekolicine odabranih, već maltene kao

opšti izraz, dajući instrumentalistima kao što su Endi Gil (Andy Gill, Gang of Four), Endi

Partridž (Andy Partridge, XTC) ili Džon Makgeoh (John McGeoch, tada Magazine) priliku

da razviju visoko individualizovane koncepcije, a basistima kao Žan Žak Barnel (Jean

Jackques Burnel) da distorziju realnosti projektuju kroz zvuk svojih instrumenata. Bilo je

vreme za promenu i Beograd je pulsirao tim otkrovenjem.

Kada je pank stigao u grad, Milan Mladenović je imao nešto više od dvadeset godina i

svirao u melodičnom hard rok kvartetu Limunovo drvo. Finalna postava: Dragomir Gagi

Mihailović (gitara), Ivan Vdović (bubnjevi), Koja (bas i vokal) i Milan (vokal, gitara)

nastupila je u beogradskom Studentskom kulturnom centru (SKC) aprila 1980, kao predgrupa

inicijalnom pank sastavu tadašnje Jugoslavije, ljubljanskim Pankrtima. Vrlo hrabro, Pankrti

su, kad ih već pominjemo, u vreme kad mač (ili, bolje, ašov) totalitarističke represije još nije

bio nimalo otupeo, poručili „ne računajte na nas!” i beslovesno dugogodišnje „marširanje

levom” zamenili otvorenim, rokenrolu daleko svojstvenijim otporom. Praktično odmah posle

tog koncerta Gagi se povukao, a preostali trio odlučio je da promeni ime i odabere jedno od

najefektnijih u istoriji ovdašnjeg roka: Šarlo akrobata.

„Ne znam ko je prvi rekao”, seća se Koja, „mada mislim da sam ja pomenuo ime

Pablo, a onda je neko rekao Šarlo, pa smo dodali akrobata. U principu, nas trojica - Milan, Vd

i ja bili smo zajedno, zajedno smo smislili ime i krenuli da vežbamo.”

Nezainteresovani za političku, ali vrlo motivisani da se stave na čelo muzičke

revolucije, članovi Šarla su odmah počeli da „izazivaju nevolje”. S jedne strane, momentalno

je bilo formirano kult sledbeništvo, ali je zato, sa druge, besno frktao ne manji broj onih

kojima su išli na živce. Malo ko je, pritom, uopšte nešto razumeo, ali Šarlo je znao šta mora

da uradi i upravo to je radio. Žestoka unutrašnja polarizacija bila je u toku od prvog trenutka,

ali je svest o neophodnosti zajedničkog delovanja nadjačala lične sile i omogućila potrebnu

koheziju.

Takav kakav je, svojom neukrotivom drskošću, svešću, talentom i doslednošću, Šarlo

akrobata je morao predstavljati kritičnu masu koja je neprestano pulsirala na ivici eksplozije.

Tokom 1980. tri puta su nastupali u SKC-u i još mnogo puta po autentičnim andergraund

mestima ad hoc tipa poput Lagune. Zajedno sa Idolima i Električnim orgazmom, mada bez

previše međusobnih sličnosti, predstavljali su udarnu snagu nečega što je najpre, u nedostatku

boljeg termina (u slučajnoj simboličnoj vezi sa „autobuskim” druženjem, o čemu će kasnije

biti reči), označeno kao BAS (Beogradska alternativna scena), a zatim, adekvatnije, samo BG

talas. Sve tri grupe Džuboks je objavio na naslovnoj strani broja 111, čija je centralna tema

bila hronika tada već definisanog beogradskog talasa, oprezno publikovanog na kompilaciji

Paket aranžman.

Tri raznorodne i isprepletene linije činile su unutrašnju dinamiku Šarla akrobate.

Kojina, ekstremna, svedena u formi, a po izrazu agresivna i ekstrovertna, Vdova, u

neprestanoj potrazi za novim, svežim i drugačijim i Milanova, spontana i duboko emotivna,

kojoj su forma i uobličavanje jedinstvene, krajnje osobene poetike bili od izuzetnog značaja.

Milan je, u početku instinktivno i nasumice, a zatim sve promišljenije i sistematičnije, težio

stalnom usavršavanju. Najpre sebe samog, kao autora i izvođača, a zatim i svoje muzike i, što

je jednako važno, tekstova.

„Da je živeo u neko drugo vreme”, rekla je jednom Margita Stefanović, uz Milana

ključni član Katarine II i EKV-a, „Milan bi bio pesnik. Međutim, pošto smo u vremenu

rokenrola, gde je veza muzike i reči direktnija, mislim da se njegova primarna moć nalazila u

glasu i sposobnosti da njime izrazi emociju, i to ne svoju, onako krajnje instinktivno, već

rečju koja je vaša. Bile su to slike nekog njemu važnog trenutka, kao kad bi napravio grad u

kojem bi živelo onih hiljadu petsto ljudi koji su došli na koncert, gde bi Milan bio vodič koji

menja kanale i reguliše sve na nekom svom, višem nivou. A onda, kad se posle sat i po

koncert završi, taj imaginarni život se gasi, nema ga više...”

Zainteresovan za mnoge stvari izvan rokenrola, posebno za književnost, koju je jedno

vreme i studirao, pokušavao je i najčešće uspevao da uticaje prelomi, propusti i preoblikuje.

Zameci takvog načina razmišljanja čuju se u ranim pesmama poput Ona se budi i, posebno,

Oko moje glave. Osim što predstavlja jednu od najneobičnijih pesama ovde napisanih, Oko

moje glave je u vreme kad se pojavila na Paket aranžmanu bila direktan i žestok zasek u

ultrasavremene trendove, koji su pokušavali da bez pretencioznosti i umetničarenja

manipulišu odjecima artizma u sirovom tkivu pank estetike. Ti pokušaji, naravno, nisu uvek

uspevali, pa su mnogobrojni eksperimenti završavali u samodopadnom, nekontrolisanom

iživljavanju. Oko moje glave sasvim je suprotan primer.

Čitava pesma kao da se kotrlja nizbrdo, rastući po sistemu snežne grudve i sve više

dobijajući na brzini i snazi, dok se ne sudari sa slušaocem i za trenutak zaustavi na refrenu, a

zatim, pregazivši ga, nastavi da tutnji dalje. Njen tekst je ogledalo gradske neuroze, koja

stvarnost pretvara u paranoju, a zatim paranoju natrag u stvarnost. Njeni završni stihovi:

Ponekad je teško/ posle godina i mraka/ setiti se zašto neko opet vitla nožem/ oko moje glave

i danas zloslutno odzvanjaju zapanjujućom proročanskom preciznošću. Tu osobinu imaće i

neke od kasnijih Milanovih pesama.

Šarlo, Idoli i Orgazam, kao tri uporišne tačke beogradskog trougla, bili su srodni

jedino na nivou misije, a muzički, koncepcijski, pa čak i ideološki veoma različiti, te već u

startu opredeljeni za blagonaklono, ali poluironično prihvatanje ideje „pokreta”. U vreme kad

su se pojavili, jugoslovenska scena, osim Buldožera, Pankrta i nekoliko uspomena, nije imala

ništa relevantno što bi moglo opravdati pojam „alternative”, koji je tada funkcionisao mnogo

bolje nego u godinama koje će doći i doneti mu potpuno otrcavanje i, konačno, izlišnost.

Budući da je zadatak establišmenta da monopolizuje i kontroliše masovni ukus, pa samim tim

i pravo na izbor, da se, drugim rečima, što više približi situaciji u kojoj će sugestija značiti

naređenje, otpor se najčešće nameće kao neminovnost.

Međutim, pod pojmom „alternativnog” trebalo bi, barem u rokenrolu, podrazumevati

pre svega inventivan i svesno i dosledno istraživački sistem delovanja, sa idejom otkrivanja i

izdvajanja ekscesnih ili ponekad ekstremnih elemenata, razgrađivanje postojećih obrazaca i

sklapanje novih formi, ili jednostavno obogaćivanje već postojećih formalnih okvira

individualizovanim sadržajima. Za razliku od obične provokacije, alternativno delovanje

sadrži značajan stepen promišljenosti, organizovanosti i svesti o svom položaju, namerama i

ciljevima. Pobuna proističe iz nagonske želje za pramenom, koja se, u graničnoj situaciji, kad

drugog izlaza nema, pretvara u revoluciju.

Iako suštinu revolucije čine očajanje i manipulacija, postoje trenuci kad kreacija

nadilazi sve ostalo i blista punim sjajem. Mladi beogradski muzičari, koji su se krajem

sedamdesetih uglavnom okupljali na Zelenom vencu, na autobuskoj stanici za Novi Beograd,

nisu imali šta da izgube udruživanjem u najpre neformalne, a zatim sve čvršće bendove.

Donekle slično šezdesetim, kad je bilo suštinski važno da nove progresivne ploče stignu u

Beograd u pravom trenutku, razgovori, analize i direktno prelamanje uticaja imali su izuzetan

značaj. Pank i novi talas prvi put su institucionisali anarhični individualizam kao

komercijalnu kategoriju, omogućivši nezapamćen stepen raznovrsnosti u okviru istog

pokreta. Teza da alternativno delovanje ne podrazumeva odsustvo sa top-lista ili čak njihovo

ukidanje, nego, baš suprotno, prodor do samog njihovog vrha, našla je puno opravdanje u

Beogradu tog vremena. Iako se nešto mora srušiti da bi se nešto drugo izgradilo, smisao nije,

kao što je protivnicima panka (ili bilo kog progresivnog pokreta) izgledalo, u rušenju, nego u

gradnji. S druge strane, insistiranje na opskurnosti po svaku cenu i svesna samoosuda na

marginalni položaj mnogo je više odlika nerazboritosti ili čak gluposti nego pravovernosti, s

kojom se češće dovodi u vezu. Po logici stvari, margina je izvor novih vrednosti, ali njihov

cilj je proboj do centra i, definitivno, komercijalni uspeh, ali uz što manje ustupaka, bez

gubljenja integriteta i prostituisanja inicijalnih motiva. Nažalost, silina iskušenja je prevelika

i zato samo mali broj uspeva da stigne do cilja nošen isključivo sopstvenim unutrašnjim

promenama.

Milan Mladenović je, kroz Limunovo drvo, Šarla akrobatu, Katarinu II i, najzad,

Ekatarinu Veliku, prošao upravo takav put. Njegova karijera ključni je dokaz da istinski

vredan čovek, ako to zaista želi i ima dovoljno istrajnosti i energije, uspeva da nametne svoje

uslove i, nijednog trenutka se ne prodavši, dospe na sam vrh.

„Bilo je to najhrabrije od svega”, rekao je Milan u intervjuu Snežani Golubović

(Rock), u vreme objavljivanja albuma Ekatarina Velika, sećajući se Šarla. „Mada mi je sve to

što se zbivalo u okviru beogradske alternativne scene malo mutno. Nije mi jasno kako je

moglo da ide pod jednim imenom, kad je sve bilo veoma različito. Orgazam je u početku bio

tipična pank grupa, Idoli su bili pop... S jedne strane bili su Idoli, koji su se baš direktno i vrlo

dobro zezali, s druge Orgazam, krajnje napaljeni, ali iskreni i jako dobri i s treće mi, kao

grupa ’anarhista’. Šarlo je imao koncerte koje je retko ko mogao da sluša i ukapira. Tako smo

se osećali. Bilo nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno oštricom

žileta. Izađemo pred ljude, recimo, u Slavonskom Brodu, ili tako nekom mestu, i sviramo

Ljubavnu priču, to je ono čuveno Daj mi krpu... dvadeset minuta, svako iz svog tonaliteta,

namerno raštimovani. I ljudima ništa nije jasno. Radio im pušta Ona se budi, a mi im na

koncertu sviramo nešto sasvim drugačije. Ali bio je takav trenutak da su se ljudi ložili na

BAS, iako nisu znali u čemu je stvar. A u stvari, ložili su se samo na Idole. Šarlo nije bio

mnogo popularan. Više je bio gurnut uz Idole i Orgazam, kao nešto što je dobro i više je

hvaljen od kritičara nego što je zaista bio popularan. Na primer, Šarlo nikada u Beogradu nije

imao nijedan pravi koncert. Dosta smo svirali, ali nikad nismo održali koncert, recimo, u

SKC-u, pred hiljadu ljudi. Na našem oproštajnom koncertu u Ljubljani bilo je hiljadu ljudi i

to je bio naš najveći koncert. Tako da je više to sve bilo naduvano nego što smo mi zaista bili

popularni.”

Priča o Milanu Mladenoviću, dakle, nije tipična za jugoslovensku rok scenu,

opterećenu s jedne strane kompromisima, lažima i iz korena promašenim sistemom vrednosti,

a sa druge uzaludnom borbom za kakvu-takvu poziciju iz koje se uopšte može delovati, što

je, neoprostivo često, dovodilo do iscrpljenosti, razočaranja i povlačenja mnogo pre stupanja

na put istinskog proboja. Milanova prva prava grupa Limunovo drvo obećavala je mnogo više

nego što je na kraju uspela da pruži, Šarlo akrobata eksplodirao je i sagoreo posle jednog

singla i jednog albuma, Katarina II snimila je jedan od najboljih debi albuma u istoriji

jugoslovenskog roka i mutirala u Ekatarinu Veliku, najzad istinski značajnu pojavu ne samo u

kreativnom nego i komercijalnom smislu. Sredinom sedamdesetih, kad je Milan počinjao da

se ozbiljnije bavi muzikom, bilo je nezamislivo da takva grupa, koja ne manipuliše

političkom, socijalnom ili humornom vulgarnošću, niti se dodvorava primitivnom

senzibilitetu većine, koja, dakle, da parafraziramo Ničea, ne „sedi uz vatru s prljavim

mazgarima”, postigne relevantan komercijalni uspeh.

Retki ekscesi poput Pop mašine, Buldožera, grupe Time ili Igre staklenih perli ostajali

su na nivou kulta, dok su fleksibilnije postave poput Korni grupe i Indeksa delovale paralelno

na dva koloseka: tzv. komercijalnom i tzv. progresivnom. Jedino se YU grupa donekle bila

približila „zlatnom preseku”, uspevajući čak da postigne izvesnu autentičnost u pokušajima

inkorporiranja tradicionalnih motiva u svoju muziku. S druge strane, rađala se koncepcija

beskrupulozne manipulacije muzičkim i nemuzičkim motivima, preko koje će se s vremenom

razviti surogat obično označavan kao „sarajevska pop škola”, odnosno, danas, turbo folk

(istini za volju, patent za ovaj poslednji termin pripada Rambu Amadeusu, koji je njime

označavao ranu fazu svog delovanja i tek kasnije je zloupotrebljen u novom značenju).

„Čekači poslednjeg autobusa”

U vreme sazrevanja Limunovog drveta, kada se uveliko pričalo o konačnom objavljivanju

nikada snimljenog debi albuma (tipično, ne za PGP RTB, nego za zagrebačku kuću Suzy),

talasi panka i novog talasa počeli su da se probijaju i do nas. Beogradski „čekači poslednjeg

autobusa” išli su, koliko god je bilo moguće, u korak s vremenom, potvrđujući tezu da je u

glavnom gradu uvek bilo ljudi sposobnih da u pravom trenutku prepoznaju bitna strujanja u

svetskom rokenrolu i uklope se u njih na neočekivano samosvojan način. Udarne senzacije

poput Sex Pistolsa svakako su imale odjeka i ovde (mada više kroz prepoznavanje Džonija

Rotena (Johnny Rotten) kao jednog od ključnih simbola generacije), ali je izbor omiljenih

ploča bio mnogo promišljeniji.

„Realno gledano”, seća se Koja, jedini muzičar bez konkretnog prethodnog iskustva

koji je pripadao krugu „čekača”, „bilo je jedno pet-šest ploča koje su išle iz ruke u ruku i

neprestano se vrtele: The Saints album Eternally Yours, pa onda prvi albumi XTC-a i

Stranglersa, što je Milanu bila prilično značajna inspiracija, jer se poklapalo sa onim što je

Limunovo drvo ranije radilo, a što će se kasnije čuti i u Ekatarini. Džo Džekson (Joe Jackson)

takođe, album Look Sharp, to je Vd dosta potencirao.”

Nepravedno bi bilo zaobići činjenicu da je u Beogradu, mada ne pred očima najšire

javnosti, i neposredno pre proboja novog talasa postojalo nekoliko mladih bendova u manjoj

ili većoj meri okrenutih istraživanju. Nasumičnim nabrajanjem došli bismo svakako do imena

kao Tarkus (iz kojeg je potekla Bebi Dol, tada još Dragana Šarić), Tetrapak, Sorit, te

verovatno najvažnijeg, BG 5, gde su svirali Nebojša Antonijević Anton (kasnije Butik, a zatim

Partibrejkers) i Ivica Vdović. Jedina grupa koja je uspela da se probije do debi (a onda i

drugog) albuma bila je Igra staklenih perli, po svemu izdvojena ekipa ljudi zainteresovanih

za psihodelično nasleđe, u rasponu od metafizičkog koncepta Pink Floyda do svemirskih

lamentacija Hawkwinda. Obezbedivši u samom startu prošireno kult sledbeništvo, Igra

staklenih perli ostala je zapamćena kao jedinstven eksces na domaćoj sceni, kojem su vrata

establišmenta bila pravovremeno odškrinuta. Osim Pop mašine, oni su i jedina beogradska

grupa čiju je publiku PGP RTB na vreme obradovao albumom. Sličnu sudbinu trebalo je da

doživi i Limunovo drvo, ali su stvari krenule drugim tokom.

„Prvi moji susreti sa Milanom”, priča Koja, „bili su kad je Limunovo drvo sviralo u

SKC-u, gde je nastupala jedna određena vrsta bendova. Svi su se družili i to je bila velika

grupa ljudi koja se uglavnom posle nalazila na Zelenom vencu. To su pravi počeci. Vidiš

ljude koji isto izgledaju kao ti, spojite se i pričate. Svako je nešto svirao, neko je imao bend,

neko nije. Kompletno Limunovo drvo - Maksa, basista, Mikica Stefanović, koji je bio

gitarista i pevač, pa onda Dule (Dušan Dejanović), bubnjar, Gagi (Dragomir Mihailović) i

Milan - izašlo je odatle. Tu su se pojavljivali i Švaba (Zoran Radomirović, kasnije jedan od

četvorice iz originalne postave Katarine II, a danas basista Električnog orgazma, p. a.) i

Branko Potkonjak, koga su zvali Branko Hendriks, što je bio uobičajeni nadimak za gitariste

onog vremena. On je već tad imao studio, a kasnije je svirao u grupi Fantastični mehaničar.

Dule, Branko i Švaba su imali bend Duša grada, a posle Snaga duše, ili obrnuto. Išli smo na

sve koncerte, svi su gledali gitare jedni drugima. Ja nisam nigde svirao, ali sam se sve vreme

muvao. Onda sam napravio svoj bend, gde su mi pomagali Gagi, Dule i Dejan Kostić (kasnije

Grupa I, a još kasnije Du Du A, p. a.), otprilike za dve probe, pa sam onda svirao s ljudima na

kućnim sešnima. Postoji još uvek traka koju smo snimili Dule, Milan i ja, Dule je čitao

tekstove iz Čika ili Zabavnika, a Milan i ja smo džemovali: bluz, rokenrol, pa jednu temu kao

Time i tako ukrug. Odatle je, tačno se sećam pošto mi je to veoma važno, onaj deo sa treće

ploče Discipline kičme gde je Humoreska, sa violinom i onim basom. To je tog dana

snimljeno, godina je bila ’77. ili ’78, leto. Dolazili su i Manza (Goran Bulatović, originalni

bubnjar Partibrejkersa, p. a.) i Zoran Janić (pevač Bezobrazno zelenog, koji nažalost više nije

među nama, p. a.), to je bilo jedno muvanje, ekipa, mnogo ljudi se pojavljivalo. I tako smo mi

svirali i ništa se nije dešavalo, kao što se obično ništa ne dešava i onda, da se vratim na

Limunovo drvo, Dule je već morao da izađe iz benda, isto i Maksa, u principu bend se

raspadao i, kao, Milan će da nastavi. Tu smo uskočili Vd i ja sa Gagijem, koji je jedini ostao i

to je bio pokušaj da se neke njihove stvari premeste u pank. Napravili smo taj bend, ali su i

dalje postojale dve struje. Gagi uopšte nije bio u tom fazonu, tako da je posle tog jednog

koncerta ispred Pankrta, na kojem je doživeo da ga klinci pankeri pljuju, odlučio da ode.”

Novinar Petar Janjatović, čije je druženje sa Milanom od samog početka izlazilo iz

isključivo profesionalnih okvira, prvi put je video Limunovo drvo na koncertu u jednoj od

mesnih zajednica. „Bila je, recimo, neka ’79. godina i Nikola Karaklajić (jedan od pionira

roka kod nas, dugogodišnji urednik emisije Veče uz radio i programa Radio Beograda i

urednik prvog Džuboksa, p. a.) pozvao me je da vidim neke nove zanimljive klince, među

kojima je bilo i Limunovo drvo. To je jedna od onih neobičnih situacija kad tačno pamtiš

trenutak u kome si nekog upoznao. U to doba intenzivno sam se družio sa momcima iz

zagrebačke grupe Drugi način i znam da su mi i oni spomenuli da su u kampu u Trpnju, gde

su imali stalnu letnju gažu, sreli Limunovo drvo, koje je tu takođe nastupilo. Kad sam se posle

upoznao sa Milanom, pričao mi je sa oduševljenjem kako su ih članovi Drugog načina

prihvatili dobro, iako su bili praktično početnici. Od toga je krenuo naš prvi razgovor. Kod

Gagija i Milana se inače osećao drugačiji fluid u odnosu na ostale iz benda, ali su svi, mogla

je biti i ’78, ne mogu tačno da se setim, još uvek bili zainteresovani za hipi ideje. Bio sam dve

godine stariji od Milana, ali sam funkcionisao kao dosta stariji jer sam već imao jednu vrstu

profesionalnog odnosa prema novinarstvu kojim sam se bavio, a oni su u svom poslu tek

počinjali. U to doba se intenzivno igrao pingpong kod mene u dvorištu, i Gagi i Milan su

nekoliko puta dolazili kod mene da igramo, čime hoću da kažem da naše druženje u startu

nije bilo povezano isključivo sa muzikom, nego i sa mnogim drugim stvarima. Ono čega se

najupečatljivije sećam kod Milana je neka vrsta strahovitog postpubertetskog besa i

frustracije, što je izbijalo iz njega kad smo pričali i o najobičnijim stvarima, a posebno kad

bismo se dotakli pitanja neshvaćenosti od strane autoriteta svake vrste, ili čudnog načina

života u novobeogradskim stanovima. Tada su njegove reakcije bile mnogo eksplicitnije nego

što će biti kasnije i često smo razgovarali o nečemu što bi se moglo nazvati individualnim

razvojnim putem, građenjem sebe. To ga je strahovito zanimalo.”

„Limunovo drvo je nastalo negde 1977. u leto”, seća se originalni bubnjar Drveta i

kasnije Katarine II Dušan Dejanović. „Pojavili su se Milan i Mikica Stefanović, koji je svirao

bas, pevao i pravio stvari zajedno sa Milanom. Njih dvojica su se u to doba sjajno

dopunjavali, svirali su akustične gitare i imali, onako, kompatibilne glasove. Originalnu

postavu grupe činili su, osim Milana, Mikice i mene, Goran Kovinčić Maksa i Gagi

Mihailović. Kad je Mikica otišao u vojsku, Maksa je prešao na bas. Posle smo imali razne

postave... U Trpnju je uleteo Švaba na basu, a Mikica je prešao na gitaru zato što je Gagi pao

na ispitu, pa je morao da ostane u Beogradu da polaže. Što se tiče muzike, Limunovo drvo je

sve vreme bilo jedno traženje, jedan eksperiment. Imali smo cikluse, stvari koje su se zvale,

kao, Sedmi krug, Osmi krug, i sastojale se iz nekoliko delova, tema i stilova. S druge strane,

postojale su neke baladične stvari, mada je to više vukao Mikica nego Milan. Stihovi su nam

bili veoma važni, posebno Milanu (Limunovo drvo je, uostalom, Šantićeva pesma) koji je od

početka delovao kao pravi autor, u stanju da napravi kompletnu stvar, sa tekstom i muzikom,

refrenom. To su bili hitovi, ili su mogli da budu... Sećam se tog leta u Trpnju da je jedna

Milanova stvar, zvala se Prevaren, bila toliko popularna da smo je svirali do besvesti. U

Zagrebu smo radili neke demo snimke, jer je trebalo da nam objave album i odnekud se kao

producent stvorio onaj Hus iz Parnog valjka. Milan samo što se nije pobio sa njim oko

aranžmana i produkcije.”

„Limunovo drvo je imalo neku svoju foru”, seća se i Manza. „Bila je mrva urbanog u

tome, malo hard rok, malo simfo, Genesis. Milan je na to otkidao, znam da mi je tada rekao

da mu ploča Selling England By The Pound leži na srcu. Studentski kulturni centar je bio

genijalno mesto za sve pacijente, tu su svi bili. Bar pet klinaca je kapiralo pank čim se

pojavio i mogli su već da budu neka publika, istovremeno kad i u svetu. Sećam se da se

većina stvari dešavala u donjoj sali SKC-a... Milan je u početku bio uvek miran i po strani,

nije se ničim posebnim izdvajao, nije bio onako seljački probitačan, konstruisao je verovatno

to nešto svoje i nije mu bilo do pukog eksponiranja.”

Uspon i pad talasa

U 111. broju Džuboksa, magazina koji je odigrao presudnu ulogu u medijskom probijanju BG

talasa, od 27. marta 1981, na čijoj su se naslovnoj strani našli Šarlo, Idoli i Orgazam, članovi

Šarla, koji jedva da je postojao godinu dana, već su bili u prilici da rezimiraju neke stvari, tim

pre što se zajednički album te tri grupe Paket aranžman već bio pojavio u prodaji.

„Što se muzičkih promena tiče”, rekao je Milan tada, „to je došlo sa raznim uticajima

iz dosade zbog sviranja stalno istih stvari, na isti način. U to vreme sam slušao XTC, The

Stranglers... Album Sex Pistolsa sam prvi put čuo tek pre godinu dana. Nisam to slušao u

onom, da ga tako nazovem, pripremnom periodu, kad mi je sve ulazilo u glavu. Čini mi se da

smo mi pokupili onaj prvi talas, energičniji.”

„Bili smo željni nekog pravog sviranja”, pridružio se Vd. „Videli smo da je to zdrava

stvar. Bolelo nas je dupe za ploče, za ime. Hteli smo da se zavučemo u SKC i da što više

sviramo. Tako je sve i krenulo... Tako treba da ide, ali ne samo nama, tako treba da je svima.

Pazi, mi nismo, recimo, protiv ploče, ali smo protiv načina na koji se to radi. Nas trojica smo

van tih utabanih staza. Čini mi se da se ono što mi imamo u glavi ovde ne može ostvariti.

Koja je tim svojim sviranjem basa doneo najveću svežinu. To je bilo glavno kad smo se

skupili. Ja sam u to vreme svirao u Suncokretu, a tu su bili nezdravi odnosi. Zatim su me

pozivali po tim raznim afirmisanim grupama, koje su bile bezvezne. Imao sam dosta vremena

i želeo da nešto stvarno uradim. Ali ovde sve strašno teško isplivava. Dobiješ toliko udaraca u

glavu. Uzmi televiziju: dobiješ jednu, dve emisije, pa posle nemaš emisiju. Dođe čovek koji

te ili ispsuje, ili natera na neku glupost. Kao, ako hoćeš ovako, dobro, ako nećeš, u majčinu.

Kad se ti pokažeš kao tip koji niti je opasan niti donosi išta novo, e, onda se ta grupa naziva

rok grupom, pa onda može često da nastupa.”

U Vdovoj izjavi SKC nije pomenut slučajno. Tradicionalno blagonaklon prema

eksperimentu i svemu što je novo, SKC je poslužio kao uporište ekipi trenutnih autsajdera,

predodređenih za velike stvari. Svakom pokretu potreban je prostor gde će se njegove akcije

finalizovati, ali su mu potrebni i ljudi u čijim rukama se nalazi delić konkretne moći, koji će

pravovremeno doneti neophodnu odluku i preuzeti deo rizika i odgovornosti.

Čuvenim koncertima na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete neposredno je

prethodio Termin X, koji je u SKC-u ispunjavao Kosta Bunuševac, kontroverzni beogradski

slikar i jedan od retkih istinskih ekscentrika na ovdašnjoj sceni. Paralelni Kostin projekat bila

je predstava Dragiša, život je čudna stvar, u kojoj su se pojavljivali članovi tadašnjih rok

grupa: Goran Vejvoda (koga je Milan povremeno zamenjivao), Nebojša Savić Boca, kasnije

vođa veoma dobrog (mada one hit wonder) benda Divlji anđeli, Saša Habić na basu (u

narednih nekoliko godina jedan od najzaposlenijih pop producenata) i bubnjar Bora Longa.

Na koncertima BG talasa Kosta Bunuševac se pojavljivao u ulozi konferansijea i

ceremonijalmajstera, postavši tako neodvojivi deo kolektivnog sećanja na vreme koje je

vredelo doživeti.

Nebojša Pajkić, ugledni filmski scenarist, kritičar i profesor na FDU, postavljen je

1977. za urednika spoljnog programa u SKC-u i jedan od prvih njegovih poteza bilo je

angažovanje Mome Rajina, danas, opet, jednako uglednog dizajnera, novinara i istoričara

umetnosti: obojicu će, u međuvremenu, povezati i rad u redakciji Džuboksa, čija je uloga u

oslobađanju prostora za pank i novi talas veoma bitna. Ideja o korišćenju podruma SKC-a za

vežbanje potekla je upravo od Milana.

„Milan i Gagi su jednog dana došli kod mene u kancelariju”, seća se Moma. „Samo su

upali, onako, dva dečkića bitlsovskog tipa, gde je Gagi bio otvoren, širokog osmeha, dok je

Milan delovao povučenije, kao da želi da prvo ispita situaciju, pre nego što se eventualno

otvori. Milan je pitao da li bi oni mogli da srede podrum SKC-a, a zauzvrat da dobiju tu

prostoriju da u njoj vežbaju. Naravno da smo se složili s tim i sve je krenulo. Što se

Limunovog drveta tiče, sećam ih se kao grupe koja je vrlo mnogo vežbala i imala gomilu

pesama. Relativno često su svirali i svaki put bi se pojavili sa dve-tri nove numere koje su u

međuvremenu uradili. Zanimljivo je da Milan tu nije bio prvi vokal nego drugi, a pevao je

Mikica, koji je u međuvremenu, koliko znam, nestao iz rokenrola i poslednji put sam ga

video pre nekoliko godina kao člana jedne od onih skadarlijskih grupa. Sa Milanom sam se

neposrednije družio i preko predstave Dragiša, život je čudna stvar, jer sam ponekad putovao

sa njima. U Skoplju sam čak delio sobu s njim, ali jedino čega se jasno sećam jeste da smo

pevali Beatlese. Tada sam ga doživljavao kao nekakvog pritajenog buntovnika do koga je

teško doći i videti mu pravo lice i smatrao sam da je novi talas sjajna relaksacija za tako

nešto, jer je jedino bitno bilo izraziti sebe upravo onakvog kakav si. I dalje mislim da je i

Milana i Vda oslobodio Koja, koji je bio do kraja iskren i rešen da uradi tačno ono što je

nameravao i što je bio siguran da treba uraditi. Njegovim dolaskom oni su definitivno odlučili

da krenu drugačijim putem, da iz nekih melodičnih, doteranih i dovršenih pesama pređu na

daleko slobodniju i rastresitiju strukturu, gde se često nije znalo kakvim će tokom stvar

krenuti, a kamoli kako će se završiti.”

„Kad je počeo taj krug i okupljanje oko SKC-a”, priča Petar Janjatović, „meni se

često dešavalo, posebno u prolećnim i letnjim mesecima, da siđem do grada i svratim u

parkić iza SKC-a, gde su svi obavezno sedeli. Bukvalno sam celu novotalasnu generaciju

upoznao tu u parkiću. Tu smo sedeli dok je još kod njih trajala faza lutanja i glavinjanja i ja

sam nastavljao svoju hipi liniju, ne shvatajući da su se svi oni već uveliko primili na pank i

novi talas.”

Jedan od ljudi koji su pripadali grupi „čekača noćnog busa”, a čija će uloga u

novotalasnim i kasnijim zbivanjima biti nesrazmerna eksponiranju, bio je već pominjani

Goran Bulatović Manza, kasnije bubnjar u originalnoj postavi Partibrejkersa i autor

legendarne sentence: „Na muci se poznaju junaci. A i seljaci.” Od početka umešan u celu

stvar, on je prvi doneo album Look Sharp Džoa Džeksona (Joe Jackson), jednu od prelomnih

generacijskih ploča. Njegova izjava, karakteristična po konciznosti, pogađa pravo u centar u

pokušaju definisanja načina na koji je Beograd tada disao.

„Ja sam samo zinuo kad sam u Džuboksu, ili negde, pročitao da je ABBA prodala

nešto oko dvesta miliona ploča, jer nisam poznavao nikoga ko ih je slušao! Skupljali smo se i

pričali i bili smo, nekako, istomišljenici, iako smo slušali različitu muziku. Nešto se, kao,

dešavalo jer ovde se stalno čeka neki trend spolja da se pojavi i to mi je uvek bilo onako

tužno provincijalno.”

Tokom 1980. Šarlo je nastupao kad god je bilo prilike besplatno (u to vreme SKC nije

naplaćivao ulaznice za koncerte), stičući veoma važno koncertno iskustvo, koje ih nije

ometalo da svaki put zvuče potpuno drugačije. Raspoloženi Šarlo bio je akrobata u punom

smislu reči, dobijajući energiju iz ravnopravnog sudara triju izuzetnih individualnosti.

Mrzovoljni Šarlo, od početka nagrizan unutrašnjim nesuglasicama, mogao je da zazvuči tako

da nikada više ne poželite da ga čujete. Time se stepen iritantnosti, koji je verovatno bio

najviši u odnosu na ostale grupe, povećavao do neslućenih razmera i znam ljude koji su samo

na pomen, recimo, Ljubavne priče prekidali svaku diskusiju o muzici. (Njima se Koja odužio

nazivom debi albuma Discipline kičme - Sviđa mi se da ti ne bude prijatno.) No u prvoj

godini postojanja imali su tri nastupa u SKC-u, a svirali su i u ad hoc formiranom prostoru u

Laguni, te na Tašmajdanu.

„Milan i ja se znamo još iz 11. gimnazije”, priča Srđan Gojković Gile, jedna od

ključnih ličnosti beogradskog talasa. „Nismo se nešto posebno družili u školi, jer je on bio tri

godine stariji od mene, a to je u gimnaziji velika razlika. Počeli smo da se družimo tek kad je

Gagi ponavljao razred i došao u moje odeljenje, pa smo sedeli zajedno u klupi. Po gradu smo

izlazili na ista mesta i uglavnom smo se tu sretali. Sećam se jednog susreta u centru grada

(pre toga smo obojica imali kosu do ramena) kad smo otkrili da smo se istovremeno ošišali.

To je bio, kao, prvi znak prepoznavanja, jer je tada kod mnogih ljudi to još bilo tumačeno kao

izdaja. Tad su počele da se formiraju i grupe i Orgazam i Šarlo su imali prve zajedničke

koncerte u Teatru SKC-a. U ranom periodu, ta dva benda bila su međusobno mnogo više

vezana. Ja sam Idole, recimo, upoznao tek u vreme Paket aranžmana. Šarlo je imao

fenomenalne ili odvratne koncerte. Ovo ’odvratno’ uglavnom je zavisilo od ozvučenja, ali i

njihovog trenutnog odnosa. Bili su jednostavno toliko različiti međusobno da je bilo jasno da

neće moći dugo zajedno. Posle kad si gledao EKV i Disciplinu kičme nisi mogao da

poveruješ da su Koja i Milan nekada svirali zajedno.”

„Imali su”, još je jedno sećanje Mome Rajina, „nastupe gde nikako nisu uspevali da se

pohvataju, ali i koncerte gde je sve savršeno funkcionisalo. Ona se budi čuo sam na svakom

koncertu u različitoj verziji, neke su bile slabije, ali su zato druge bile fantastične, čak bolje

od verzije snimljene na Paket aranžmanu i singlu. Jedan od najboljih nastupa imali su u

Zagrebu na Bijenalu 1981. kao predgrupa Gang of Four. Dobili su bis i pokazali šta je sve

Šarlo bio i šta je mogao da bude. Publika je uspela da to oseti i da u tome učestvuje.”

„Na Bijenalu smo”, priča Gile, „bili ljubomorni na njih, jer smo mi želeli da sviramo

ispred Gang of Four, a ne ispred Classix Nouveaux. To je i nama i njima bio prvi veći nastup,

ali smo u svojoj aroganciji i samouverenosti smatrali da je sve to normalno, da smo zaslužili.

Da su nas tada pozvali na svetsku turneju, mi bismo i to smatrali normalnim. To je bio prvi

prodor gradskih dečaka s margine u sam centar događanja i mi smo to osećali. U mnogim

bitnim periodima života mnogi ljudi iz tog vremena bili su na istom mestu, mnoge stvari su

nam se poklapale i putevi stalno ukrštali. Prvi koncert u Zagrebu, u Lapidariju, Šarlo i

Orgazam su takođe imali zajedno. Sećam se da je jedno petnaestak ljudi bilo u publici, a

dvojica najvatrenijih bili su Davor Gobac (kasnije pevač Psihomodo popa, p. a.) i Saša

Zalepugin mlađi (kasnije gitarista i pevač trija La Fortunjeros, p. a.). I Goran Gajić

(talentovani zagrebački filmski reditelj, koji će kasnije potpisati trećinu kult omnibusa Kako

je propao rokenrol), koji je posle uradio prvi veći intervju sa svima nama, za Polet.”

Šarlo izvan vremena

Krajem 1980. u SKC-u je održan poslednji u nizu grupnih koncerata, simbolično nazvan

Poslednja igra, na kojem su, osim Šarla, nastupili Krvna zrnca, Urbana gerila, Električni

orgazam, Butik, Idoli i obnovljena Igra staklenih perli. Šarlo je imao peh sa ozvučenjem i to

svakako nije bio jedan od njihovih koncertnih vrhunaca, a sama manifestacija nosila je

turoban predznak, jer je njome okončan period „odrastanja u javnosti”. Posle toga, SKC je

komercijalizovao svoje programe, a grupe su definitivno krenule različitim putevima. Deo

nastupa Igre staklenih perli kasnije je upotrebljen u filmu Dečko koji obećava Nebojše

Pajkića i Miše Radivojevića, u kojem su se pojavile mnoge ličnosti relevantne za tadašnja

talasanja, a Koja i Vd su ne samo napisali muziku nego i imali uloge.

„U filmu Dečko koji obećava”, seća se Koja, „Milan nije bio učestvovao čak ni kao

autor muzike, jer se bio ispekao na ulje kad je pravio palačinke, pa je umesto njega svirao

Goran Vejvoda. Što se SKC-a onog vremena tiče, ja ga doživljavam kao frku, kao fazon

prvog velikog benda, oko koga se dešava sve što treba da se desi bendu, te se snima, te se

svira svuda, kao, mnogo koncerata po Beogradu... Pesma Mozak zapravo ima za temu

Beograd, mada je to posle nekako otišlo u lični stav. Meni je SKC bio druga kuća, ja sam

tamo stalno visio, ali u stvari Milan je dao ideju da se tu i vežba. Rekao je, kao, evo imate to

dole, daj da očistimo, pa da vežbamo. Tako se i desilo. I bend je nastao u SKC-u i sve se

desilo u SKC-u i to je zapravo bio jedan paradoks, jer sviranje je bilo bitnije od nastupanja, ta

međusobna komunikacija, kao što bi trebalo da bude kod svakog pravog benda. Ne znam

kakav je Milanov odnos bio kasnije s ljudima u bendovima, ali ja tu komunikaciju

doživljavam i danas klinački, jer svi smo i bili vrlo mladi... dobro, prešlo se dvadeset, ali

jedva.”

Milan i Koja su prvi put zajedno nastupili u zimu ’79, nekoliko meseci pre

inauguracionog koncerta sa Pankrtima, na nekoj vrsti gitarijade u školi „Nikola Tesla”, pod

imenom Izvan vremena.

„Možda sam tada prvi put izašao da sviram”, priča Koja. „Sećam se da su u postavi

bili Branko Potkonjak i Jane (Parđovski, kasnije Butik, pa Jakarta, p. a.) na gitarama,

bubnjeve je svirao Miša Igla, posle je radio kao tonac na Akademiji (Klub FLU, jedno od

svetilišta postpank perioda, p. a.), Milan je samo pevao i sa te svirke ima baš lepa slika mene

i Milana. Izgledalo je više kao sešn, svirali smo Stonse.”

Koncert sa Pankrtima ušao je u istoriju ondašnje jugoslovenske scene kao prvi

relevantan događaj koji je nosio predznak panka. O novi, atraktivni pokret probali su pre toga

da se ogrebu čak i bendovi poput Atomskog skloništa, ali tek su Pankrti s punim

razumevanjem fenomena pristupili celoj stvari, a labudova pesma Limunovog drveta uklopila

se koliko god je to bilo moguće u konfuziju, koja je u grupi vladala.

Koja: Na tom nastupu s Pankrtima bilo je, normalno, puno problema. Sređivali smo

stare stvari, od kojih ćemo neke kasnije svirati, kao Fenomen i Samo ponekad, mada dosta

promenjene, i jednu stvar koju nismo nikada snimili, zvala se Ponosan i mlad. Postoji Šarlov

singl koji nikada nije objavljen, na kojem su Bes i Prevaren, ova druga je stvar Limunovog

drveta. U stvari, ne postoji prava verzija Besa, jer je ono na albumu (Bistriji ili tuplji čovek

biva kad..., Jugoton, juli 1981, p. a.) dub, koji je stavljen na ploču s namerom i idejom da se

originalna verzija pojavi na singlu, što se nije desilo. U svakom slučaju, koncert pre Pankrta

je bio poslednji pod imenom Limunovo drvo, jer je posle Gagijevog odlaska ime promenjeno.

Nas trojica vežbali smo kod Cveleta (Miroslav Cvetković, basista grupe Tilt, a kasnije

Papatre, pa Bajage i Instruktora, p. a.) u podrumu, a dosta vremena smo, u vezi sa pločama i

tim praćenjem novog talasa, provodili kod Vda, gde smo sve to slušali. Vd je živeo u centru,

a Milan i ja smo bili momci s Novog Beograda, svako iz svog bloka. Milan je imao svoj svet,

tu nema greške, pravio je svoje tekstove koji su bili potpuno različiti od mojih. Ja sam sve to

sasvim drugačije doživljavao, ali u nekom momentu je funkcionisalo, nažalost samo godinu

dana, ili možda čak samo šest meseci, burnih, do sledećeg leta. U vreme kad je izašao album

mi smo bili raspadnuti.

Kad god se pomene Šarlo akrobata govori se o tri međusobno sukobljene ideje, koje

su, zahvaljujući strahovitim talentima i motivaciji učesnika, u određenom trenutku

funkcionisale kao jedna. U tekstu u Džuboksu (br. 123, od 11. septembra 1981) Nebojša

Pajkić je, u saradnji sa Brankom Vukojevićem, pokušao da definiše tu situaciju označivši

Koju kao nosioca izvorne pank energije (kredo), Vda kao predstavnika beogradske rok

ezoterije (nadgradnja), a Milana kao nastavljača najsuprotnije linije beogradskog hard roka,

oličene u Limunovom drvetu (melodijska osnova i izmirenje).

Posebna linija Šarlove misije bila je otvoreno i dosledno razbijanje konvencija,

vezanih ne samo za muziku nego i njenu prezentaciju. Drski i s pravom samouvereni, oni se

nisu libili da pljunu u lice uravnilovki i pokažu zube onda kad ih je po važećim pravilima (da

se ne navuče netrpeljivost medija, da se nikome i nipošto ne zameri, da se ćuti, trpi i

eventualno ode na radnu akciju...) trebalo kamuflirati snishodljivim osmehom. Ta želja za

svesnim i promišljenim otporom predstavljala je jedan od ključnih elemenata kohezije

suprotnosti: kad je otpor, dakle okrenutost „prema napolje”, prestao da bude centralni motiv,

grupa se okrenula sebi i raspala.

„Na početku”, kaže Koja, „zapravo nije bilo nikakvih sukoba koncepcija, nego, kao,

Milan donese stvar, ja donesem stvar i tako. To možda zvuči patetično, ali je veoma lepo

iskustvo kad tri čoveka funkcionišu na takav način. Ali postojalo je i neslaganje, normalno, a

kad jednom počneš s nekim da se svađaš, onda se svađaš i gotovo. Imali smo potpuno

različite svirke, mada toga nije bilo previše, mi uopšte nismo mnogo svirali, ali smo imali

neke sumanute momente. Kao u nekoj Novog Gradiški, ili Osijeku, ili tako nekom mestu, gde

samo što nije palo linčovanje, jer sve je bilo poremećeno. Tip koji je, kao, sve to organizovao

rekao je da će raditi nas i Haustor, a u stvari je radio nas i Aerodrom, što je, onako, krupnija

razlika, posebno što se tiče publike. Ja sam tu bio najmračniji čovek, kao i uvek i onda, kad je

došao menadžer Aerodroma do mene i rekao da oni imaju ’sat i pol’ programa, a mi ’samo pol

sata’, ja sam rekao: ’Otkud ti znaš da mi imamo pola sata, ko ti je to rekao?!’ Mada, to je bila

živa istina, jer smo mi stvarno svirali prekratko i to je ponekad bio problem. Verovatno smo

podsvesno stalno ubrzavali, da bude najbrže moguće. Oni su, naravno, hteli da sviraju drugi,

pošto su, kao, veći bend i došla je njihova publika, ali ja sam rekao tom menadžeru da mi

nikako nećemo da sviramo ispred njih. Onda se on iznervirao i oni su ipak svirali prvi i svirali

su sat i po, i onda su se i oni totalno iznervirali, a izgleda i publika, jer kad smo izašli, cela

sala je bila protiv nas. Bina je isto bila veoma čudna, iza bubnjara je bila velika rupa u zidu i

ko god prođe nešto je kačio Vda. Ili mu mazne peškir, ili ga udari u leđa, i kad god bih ga

pogledao, on se okretao da vidi šta se događa.”

To je, simbolično, bio jedan od retkih trenutaka kad ste nekog člana Šarla mogli videti

da se „okreće da vidi šta se događa”. Sve ostalo vreme Šarlo je gledao napred i nikome u

leđa. Na festivalu Omladina ’80. u Subotici, retkom primeru da je državni ventil za višak

omladinske energije odbacio sindikalnost i zamenio je istinskom progresivnošću, nastupila je,

praktično, kompletna novotalasna ekipa. Šarlo je osvojio drugo mesto sa numerom Ona se

budi. Pobedio je Film (Neprilagođen), ali je glavni incident ipak izazvao Električni orgazam,

koji zbog toga nije propušten u finale. Izveštaj Dragana Kremera zaslužuje da bude citiran

bez intervencija, zajedno sa saopštenjem direkcije Festivala:

„Izvodeći Nebo, osoblje El. orga malo je skakalo s nivoa na nivo one smešno/žalosne

pozornice u Hali. Pritom su oborili jedan mikrofon. Odmah po završetku večeri krenule su

priče da je mikrofon uništen, da su isečeni kablovi i da ukupna šteta premašuje milion dinara.

Zatim su ljudi iz TV vršili pritisak na članove žirija da štetočine ne propuste. Pritisak je bio

dovoljan da popuste. Zar TV nije mogla da snimi celo finale, pa posle da iseče one koji joj se

ne sviđaju?”

„Eliminisali smo sve one grupe”, glasilo je saopštenje, „koje štimuju instrumente na

bini i ne poštuju elementarne kodekse Festivala. Potpuno shvatamo nastojanja nekih grupa da

scenskim efektima pojačaju pojedine numere svojih kompozicija, ali ipak ne možemo

dozvoliti da neko obara mikrofone, čupa kablove i slično, a da sve vreme iza njih ide tehničar

i popravlja učinjenu štetu. Možda se zbog toga nisu plasirale i neke grupe koje to po svojim

kvalitetima zaslužuju, kao već dosta pominjani Električni orgazam, ali tu je i televizija, koja

snima celu manifestaciju i koja za svoj auditorijum mora da obezbedi čist i jasan ton.”

„Nije nego. ’Pazi, tako da ostanem nevina, reče stara majka...”, zaključio je Kremer,

inače jedan od retkih novinara koji nije imao previše simpatija za Šarlov rad, ali posle

Festivala nije oklevao da napiše da „uprkos činjenici da mi se ne sviđaju i da ih smatram

’novim talasom radi novog talasa’, u Subotici su zvučali bolje nego ikad ranije. Snažno.”

Manifestaciji Pozdrav iz Beograda, održanoj krajem ’80, prethodilo je uigravanje u

beogradskom Domu omladine. Šarlo se našao u središtu izmišljenog incidenta kojim je, u

dobroj tradiciji jalove paranoje dežurnih medija (u ovom slučaju Politike Ekspres), navodno,

imao nameru da potkopa smisao i naruši ugled bratske rokenrol razmene. Grupa je najpre bila

iznenađena, ali je zatim celu stvar primila s mnogo više humora nego gorčine. Moma Rajin je

u Džuboksu napisao:

„Grupa je drugog dana ove manifestacije održala svoj koncert, da bi se sledećeg dana,

sa Srđanom i Jovecom iz Orgazma i još gomilom prijatelja, pojavila na sceni u Kulušiću. Uz

to, grupa Anoda Rouge, koja nije bila uvrštena u listu beogradskih učesnika, samostalno je

organizovala svoju svirku na ovom mestu. To je bio povod za oštre komentare izveštača

dnevnih listova u Beogradu, koji su proglašavali ovaj akt atakom na celu manifestaciju, koja

je takvim ponašanjem dovedena u pitanje... itd.... itd.”

Milan: Na bini u Kulušiću bilo je dvadesetak ljudi, četrdeset pet minuta smo svirali

sve i svašta. U novinama piše da smo se izrugivali beogradskim grupama zato što smo svirali

njihove stvari. A radilo se o kompletnom zezanju - svirali smo i Generaciju 5 i Olivera

Mandića i Riblju čorbu i Prljavo kazalište i Azru. Recimo, Lepe žene prolaze kroz grad

završili smo sa Nazdravite drugovi sa mnom i sa tugom. Tu je bio i Džoni (Štulić), pevao je i

Papić (Dragan Papić, beogradski fotograf koji je bitno doprineo vizuelnom identitetu ranih

Idola, a kasnije se vrlo blisko družio sa Milanom, p. a.). Ko god je hteo mogao se iz publike

popeti na scenu. Tu je bilo oko sto pedeset ljudi, a u drugoj sali dve hiljade. Posle u Ekspres

Politici stoji naslov „Šarlo protiv Spire”. Uzeli su pare reklamirajući Električni orgazam, iako

su znali da nisu kompletni i da neće svirati. Minirali su publiku, a nas su optužili za

„nekorektnost” i „nekolegijalnost”. Kao, mi smo hteli da miniramo priredbu, ali nam to nije

uspelo, jer je ipak došlo samo sto pedeset ljudi...

Vd: Ma, na stranu ta mafijašenja, u Zagrebu je stvarno došlo vreme da se drže i dve-

tri svirke za veće. Imaju toliko mesta... Stvarno je dosta te politike da su rok koncerti

fenomeni koji se dešavaju jednom u mesec dana. Ma, to se dešava svaki dan.

Milan: Pazi, svi koji su došli na binu mogli su da pevaju i sviraju. Svi smo se smejali i

baš dobro zabavljali. To je bila baš prava demistifikacija rok koncerta. Ja sam svirao i bas i

bubnjeve. Koja je svirao gitaru, Vd pevao... opšte veselje.

Mnogo godina kasnije, kad ni Milana ni Vda više nije bilo, Koja će kroz sećanje na

ovaj koncert još jednom pomenuti stvari koje su, u finalnoj instanci, dovele do raspada Šarla:

„I ta Subotica i taj Zagreb, sve to mi je nekako u mraku... Delovali su i naši otvoreni

neprijatelji, kao kad se pojavilo ono u Ekspresu, da smo smestili Spiri. Tu se pojavila i neka

druga ekipa, kao Anoda Rouge i ostali, a što se mene tiče, bio sam protiv muvanja uz ovaj

bend. Shvatio sam da ljudi hoće da uskoče u bend i bio sam u fazonu ’di ste bili kad je

grmilo?’. Ekipa od petnaest ljudi se vukla tu okolo i to mi se nije dopadalo, a Milanu i Vdu

jeste, mnogo više. Nije im smetalo.”

Gang of three

Neposredno pre izlaska debi albuma Bistriji ili tuplji čovek biva kad..., u maju 1981, Šarlo je

nastupio na zagrebačkom Bijenalu, mestu na kojem će i Katarina II, nekoliko godina kasnije,

imati jedan od svojih najnadahnutijih ranih nastupa. Bili su „zagrevanje” za Gang of Four,

jednu od najvažnijih grupa ne samo trenutka već čitavog novog talasa, koja će nadživeti

Šarla za samo jedan album.

„Šarlo akrobata je ispalio desetak stvari kako to samo oni umeju”, pisao je Moma

Rajin. „Urnebesno, strasno i snažno. I pored smetnji sa zvukom u sali, što je rezultiralo

nerazumevanjem tekstova u pojedinim stvarima, Milan, Koja i Vd su atakovali na čula svih

pola sata. Šarlo je jedna od onih grupa koje nikako ne možete strpati u bilo kakav stereotip.

Gledao sam masu njihovih svirki i nikada nisam čuo isti program i sračunato sviranje. Oni

svesno izbegavaju poznate staze razvoja jednostavno zato što ih to nervira. Šarlo nikada ne

ide na sigurno i samo se tako može objasniti činjenica da te večeri nisu svirali svoje

najpoznatije stvari Ona se budi ili Niko kao ja. Za ovaj put sastavili su program od ’težih’

kompozicija kao Pečati, Mozak, Ljubavna priča, Problem, Rano izjutra, Fenomen itd.”

Po rečima Petra Janjatovića, „to je bila jedinstvena prilika da ih vidim u hali na

velikoj bini. U početku su delovali izgubljeno na tom velikom prostoru i naravno

hendikepirani statusom predgrupe, sa slabijim osvetljenjem, slabijim ozvučenjem, ali dobro

pamtim reakciju publike, koja ih je odlično prihvatila i baš se videlo da imaju navijače. Milan

je u principu bio dosta vezan za taj Zagreb, kao i ja uostalom, osećali smo ga nekako kao

svoje mesto, slične smo ljude tamo poznavali. Kad imam asocijacije u vezi s Milanom, stalno

mi se javljaju vozovi, jer često nam se dešavalo da smo vozovima zajedno odlazili na neka

mesta, što je pomalo atipično, jer se češće ide nekim kolima ili kombijem. Ušao bih u voz za

Zagreb i tamo bi bio Milan, koji je krenuo da poseti prijatelje.”

„Bio sam sa njima na Bijenalu, kad su svirali sa Gang of Four”, priča Manza. „Bio

sam u publici, Šarlo je imao dobar ton, srčan, imali su posle i bis. Tu nije bilo ni foliranja, ni

kopiranja. Gang of Four su bili spoljašnja potvrda da je tako nešto moguće.”

„Ta prva ploča Gang of Four je nama bila jako dobra”, seća se danas Koja, „mi smo

to baš slušali i dosta je bitno, meni je odgovaralo i ritmički i kad je došlo to sviranje na

Bijenalu, izgledalo je kao eto, sad i ovo, kao ide se dalje. Međutim, sve se dešavalo već pod

velikom frkom u bendu, iako sam ja zamišljao da će to da traje. Mislim, da će da budu svađe i

levo i desno, ali će da prođe. Međutim, nije prošlo. Imali smo posle, na jesen, još tu turneju

po Poljskoj...”

„Početak dešavanja i sazrevanja za mene bio je taj zagrebački Bijenale”, kaže Zvonko

Đukić Đule, vođa grupe Van Gogh i jedan od ljudi koji se iskreno ponose nešto kasnije

začetim prijateljstvom sa Milanom. „Šarlo je bio predgrupa Gang of Four i tu je bio prelom u

glavi za mene, nešto zaista nezaboravno. Od tog trenutka je uspostavljena bliskost i veza sa

Milanom, jer je on po meni bio ipak najautentičniji lik: pevač, tekstopisac, gitarista,

kompozitor, sve to u jednom pomalo vojničkom liku. Fascinirala me je disciplina koja je

izvirala iz njega. Koja je imao svoj neuralgični trip, koji i dan-danas cenim i poštujem, a Vd

je imao specifičnost, koju posle njega niko nije više nikad imao. Užasno jak splet električnih

kola, splet energija, koji je morao da rezultira tako kako se i desilo i da nastanu dve velike

grupe. Žao mi je samo što i Vd nije izgurao neku od svojih ideja.”

Silovitost, svest i inteligencija koje su stajale iza onoga što se događalo na mladoj

beogradskoj sceni s početka osamdesetih, a posebno nepristajanje na primitivne, sindikalne

postulate koje je diktirala tadašnja scena, predstavljali su, kao i obično, najveće iznenađenje

upravo za beogradske medije. Najbrže se odazivala štampa, na čelu sa Džuboksom, koji je

pratio sve što se dešavalo, ne samo u Beogradu, nastojeći i uspevajući da reaguje

pravovremeno. To se donekle može reći i za televiziju, koja je, zahvaljujući emisijama poput

Rokenrolera i Petkom u 22, dala značajan doprinos prvom istinskom aktiviranju rokenrola na

ovim prostorima. Najsporije je reagovala PGP RTB, pred čijim nosom je zagrebački Jugoton

oteo sve tri najznačajnije grupe trenutka. Doduše, ni Jugoton se nije usudio da im odmah

pruži pravu priliku, nego je oprezno odlučio da najpre objavi kompilaciju. Tako je rođen

Paket aranžman, bez obzira na nedostatke jedna od najznačajnijih ploča u istoriji ovdašnje

scene.

„Ja nisam ni bio svestan da sam bio od neke koristi u toj ranoj fazi”, kaže danas Petar

Popović, jedan od retkih ljudi u jugoslovenskom rok novinarstvu, pa i roku uopšte, koji je

uticaj, ili kasnije konkretnu moć, koristio i na kreativan način. „Došao je kod mene Siniša

Škarica, urednik u Jugotonu, pričao mi kako ga Enco Lesić nagovara da objavi neke nove

beogradske grupe i pitao da li znam nešto o tome. Pomenuo je Šarla, Idole i Električni

orgazam. Rekao sam da sam Orgazam slušao na POK-u (Palilulska olimpijada kulture,

nepravedno marginalizovana manifestacija kroz koju su prošle mnoge kasnije relevantne

grupe, p. a.), da to nije loše, ali mi se čini da nemaju dovoljno pesama za celu ploču. Za Idole

sam znao, a za Šarla sam samo mogao da kažem da ih neki ljudi vole, ali ne znam koliko

uopšte pesama imaju. Onda me Siniša pozvao kod Enca da to čujemo. Tamo je bila cela ekipa

i svi su nekako bili protiv mene, valjda sam im delovao kao neko iz establišmenta. Čuli smo

materijal i kad smo izašli, Siniša je rekao da ne zna šta da radi. Ja sam odgovorio da imam

utisak da iz toga svega može da ispadne jedna odlična ploča. Dopadala mi se posebno pesma

Niko kao ja, mada priznajem da nisam video šta tu ima toliko revolucionarno.”

„Najava svega što je došlo u osamdesetim”, primetiće magazin Ritam u svojoj

retrospektivi ploča na kojima je Milan učestvovao. „Programska kompilacija koja je

predstavila stav novih grupa i duh novog vremena i čija se duga senka spušta i danas na sve

slične poduhvate. Naš najvažniji album sa raznim izvođačima.”

Šarlo, Idoli i Električni orgazam već su uveliko probili granice kulta kad se Paket

aranžman, u efektnom omotu Branka Gavrića, pojavio u prodavnicama januara 1981. godine.

Idoli (tada još potpisivani kao VIS Idoli) imali su četiri numere, u rasponu od neobaveznih ali

uspelih eksperimenata Amerika i Schwuele Ueber Europa, preko pankoidne Plastika do

najvećeg hita kompilacije Maljčiki (koju će kasnije produkcijski unakaziti Goran Bregović,

pa se verzija sa Paketa toplo preporučuje u odnosu na onu sa singla). Orgazam je imao tri: Vi

i Zlatni papagaj bile su najbliže sociopatskoj varijanti panka, a Krokodili dolaze nagovestili

su dalja istraživanja po kod nas nikad dovoljno istraženim katakombama psihodelije. Šarlo je

snimio Ona se budi, jednu od svojih najsporijih numera, čiji je hit potencijal već bio proveren

na koncertima. Prema neproverenim informacijama, ideološke konotacije navodnog

originalnog naslova Kina se budi bile su otklonjene promenom samo jedne reči u refrenu,

zahvaljujući kojoj se Šarlo predstavio kao prva domaća grupa koja je pokušala da kaže nešto

o ženama a da ih pritom ne zove ni „mala”, ni „draga”, ni „dušo moja” - da ih, dakle, ne

mistifikuje, ne potcenjuje i ne eksploatiše.

Ona se budi mogla je bez problema biti i u repertoaru Policea, ili Fischera Z, ili bilo

koje druge svetske grupe okrenute belom regeu. Šarlovo interesovanje za rege dovešće do

premijernih dab intervencija u domaćem rokenrolu i proširiti dijapazon njihovih inovacija. Po

zvuku, Vd je najbliži bio Stjuartu Koplandu (Stewart Copeland) iz Policea, Koja Žanu Žaku

Barnelu (Jean Jasques Burnel) iz Stranglersa, a Milan dvojici Endija: Gilu (Andy Gill) iz

Gang of Foura i, možda još više, Partridžu (Andy Partridge) iz XTC-a. No to se nije moglo

čuti u svim pesmama: svaka je rađena za sebe, posebnim, adekvatnim postupkom, uz

neprestano balansiranje između Kojinog minimalizma i Milanove (i očigledno Vdove) želje

za proširivanjem forme.

Ona se budi svakako je spadala u Milanov domen, kao i Oko moje glave, jedna od

njegovih najneobičnijih pesama, o kojoj je, uostalom, već bilo reči. Mali čovek i Niko kao ja

predstavljale su odraz Kojinog stava da je nekoliko reči sasvim dovoljno: čim se iskaže stav,

nema potrebe za daljim razvlačenjem. Najčudnije u svemu bilo je to što su obojica bila u

pravu. Godinama kasnije, o Paket aranžmanu govorili su kao o mladalačkom, pripremnom

potezu, koji je više poslužio kao marketinški uvod u samostalne albume. U vreme kad je

izašao, tek je za trenutak ublažio frustraciju i omogućio im da i pored nezadovoljstva

načinom realizacije krenu dalje, donekle rasterećeni grča inicijalnog probijanja.

„Na Paket aranžmanu”, primetio je Moma Rajin, „zvučna slika nije adekvatna žestini

i snazi Šarlove žive svirke.”

„Ja razumem ljude koji su to radili” (snimano je u beogradskom studiju Druga maca,

tokom jeseni 1980, sa Encom Lesićem u ulozi producenta, p. a.), nadovezao se Koja na takav

stav. „Prvo, studio nije dobar. Drugo, oni su naučili da rade na prastari način. Mi smo zvučnu

sliku zamišljali kao na prvoj ploči Džoa Džeksona (Joe Jackson) ili na albumu Gang of Four

- da su svi instrumenti postavljeni u prostoru, da su složeni jedan uz drugi. Da se slažu, a ne

da se guše.”

Mnogo godina kasnije, u telefonskom razgovoru (Milanove izjave vezane za Paket

aranžman začuđujuće su oskudne, p. a.), Koja je donekle proširio priču:

„Ispalo je kao da je taj Paket aranžman i sve to zajedno, sav taj, može patetično da se

kaže ’posao’, pokvario sve. Verovatno i jeste. To je baš onako školski primer. Cela ta fora oko

Paket aranžmana mi je potpuno besmislena bila, zato što je sve bilo isilovano, nikada nismo

videli nikakve veze, niti smo zamišljali kompilaciju kao svoju prvu ploču. Bile su dve moje i

dve Milanove stvari, možda i zato da bude, kao, ravnoteža, mada je, koliko se sećam, bilo

više onako drugarski podeljeno. Mi smo bili u dubokoj svađi i dok smo snimali tu ploču, ali

smo sarađivali na snimanju, prevazilazili smo to, što je dobro. Kad dođe do muzike, ako je

sve u redu, to onda funkcioniše i dalje i dobro je, iako smo mi već bili u fazi začikavanja,

smeštali smo jedni drugima, i te fore. Paket aranžman... nisam bio zadovoljan ni zvukom niti

ičim, nismo imali pojma šta će to da bude, nisam imao veliku želju da izađe i nisam voleo da

mi se sva ta ekipa tu muva. Milan i Vd su bili mnogo više za, više im se dopadalo, bili su

zadovoljniji. Možda su to doživljavali više muzičarski, ja sam doživljavao ko zna kako...

metafizički, kao i sad uostalom.”

„Duboka svađa”, koja je, uostalom, bila prirodno stanje unutar Šarla, nije sprečila

grupu da nastavi rad na debi albumu, do kojeg je, tipično, došla posle niza nesporazuma i

peripetija, izazvanih, s jedne strane, totalnim nerazumevanjem zgranutog establišmenta,

nesposobnog da shvati zašto je primoran da reaguje, a sa druge doslednošću benda u želji da

se na prvoj ploči predstavi upravo onakvim kakav jeste.

„Koja je voleo fank, crnu muziku, želeo je da spoji Pastorijusa (Džeko/Jaco Pastorius,

basista džez supergrupe Weather Report i jedan od najznačajnijih inovatora na basu, p. a.) i

Stranglerse. Voleo je kakofoniju, distoniranje, atonalnost”, seća se Manza. „I Milan se palio

na to, ali je hteo da ima više kontrole. Ložio se na taj malo inteligentniji rok XTC-a,

Stranglersa, uvek je više išao na smart rok i kasnije je polako izbacivao atonalnost, što se i

čuje. Vd je bio po strani, jer ga ti sukobi nisu previše interesovali. Bio je ime u gradu, sve to

ga je više zanimalo onako bubnjarski. On je bio temelj benda, ali nije bio militantan da

nameće svoj stav, mada je ubacivao non-stop svoje fore u ono što su radili. Spolja gledano,

Koja je najviše varničio, ali, s druge strane, i Milan je hteo da izgura svoje, samo što se kod

njega to različito manifestovalo. Vd je sve vreme išao na smisao za humor, da ublaži sve to.

Ali svi su želeli da eksperimentišu, ložili su se na dab, mada je Koja nešto bio mrzeo rege i to

su dosta radili za vreme snimanja albuma. Bio sam tamo, išao sam i pre toga sa njima na

dosta koncerata i trebalo mi je trista godina da ukapiram zašto izbijaju svađe. Očigledno su i

Milan i Koja imali te svoje dijabole kako to treba da se uradi i nijedan nije hteo da odstupi.”

U Džuboksu br. 114 (8. maj 1981) Milan je dao prvu poluzvaničnu izjavu o albumu,

čije je snimanje bilo upravo završeno u Studiju 5 PGP RTB-a, posle trideset pet radnih sati

(!), pomenuvši pre toga i mini-turneju sa koje su se bili vratili. Ta izjava, zajedno sa sledećom

na istu temu, u broju 121 od 14. avgusta iste godine, spada u retke momente kad je sebi

dozvolio prizvuk mladalačkog bezobrazluka i sarkazma. Njegovi kasniji intervjui bivaće sve

promišljeniji i ozbiljniji, uz vrlo pažljivo doziranje ironije i gorčine. No kad je najvažnija

grupa trenutka s teškom mukom probijala kanal za objavljivanje najvažnije ploče trenutka,

imao je puno pravo da jasno pokaže koliko mu sve to ide na živce. Ali ne bez smisla za

humor.

„Prvo smo svirali u Ljubljani”, pričao je očigledno raspoloženi Milan. „Prvi koncert je

bio za potrebe TV Ljubljana. Svirali smo u nekom internatu, za emisiju. Sve je bilo live.

Gledalo nas je oko trista posetilaca. Na tom koncertu je bilo malo problema s publikom. Neki

tip nas je stalno provocirao i zamalo da ga Koja udari basom. Glavna frka je nastala sutradan,

kad smo svirali u nekoj studentskoj menzi. Taj isti tip se pojavio. Ispred nas su svirale Kuzle

(jedna od tada aktuelnih slovenačkih grupa, p. a.), ortodoksni pankeri. Rulja je bila prilično

indiferentna. Pred kraj su počeli da se lože, pa smo imali dva bisa. Vd je polivao publiku

pivom, a Kele (prijatelj/menadžer Šarla, kasnije bubnjar Discipline kičme, p. a.) lupao je

bubnjeve. Onaj isti tip je pokušao da se popne na binu, ali smo ga Koja i ja u tome hrabro

sprečili. Nama je jako prijala ta frka, jer smo oduvek želeli da se tučemo s publikom. Mi smo

u duši silosi.”

Zanimljivo je da je Šarlo trebalo da, u toku mini-turneje, nastupi i u zagrebačkom

Kulušiću, ali je koncert otkazan jer je Bijelo dugme snimalo živi album.

„Ovi u Kulušiću su nas zavrnuli, jer su poleteli za lovom”, prokomentarisao je Milan.

Dugme je snimalo live verziju Doživeti klimakterijum. Verovatno je i Jugoton tu umešao

svoje prste.”

Umesto Kulušića, Šarlo je, kasno uveče, nastupio u Salunu, tada vrlo popularnom

zagrebačkom klubu.

Milan: Šminkersko mesto, gde su nas čudno gledali. Mi njih nismo čudno gledali, jer

znamo takve ljude.

Konačno, album. Dve izjave. Najpre:

Pozvao nas je Đorđe Debač (tada urednik u PGP RTB-u, p. a.) zvani „sve je u redu,

nema problema”. Potpisali smo ugovor za jedan album i jedan singl.

Zatim:

Prema dogovoru sa PGP RTB-om, album će izaći krajem maja, početkom juna (u

svakom slučaju nadam se da će to biti do jeseni ove godine), a singl krajem maja.

Bistriji ili tuplji? Tuplji.

Naravno, PGP RTB na kraju nije imao nikakve veze sa Šarlovim albumom, propustivši tako

priliku da se bar simbolično iskupi za prošle i buduće godine nečuvene jalovosti u tretmanu

domaćeg, a posebno beogradskog rokenrola. Materijal je ustupljen zagrebačkom Jugotonu, za

koji je Električni orgazam već bio objavio debi LP, a sledeće godine će to učiniti i Idoli.

Milan je, tim povodom, uoči izlaska ploče nazvane Bistriji ili tuplji čovek biva kad..., opet

dozvolio sebi da sa finim sarkazmom tretira činjenicu da je sindikalizam i glupost

jednostavno nemoguće izbeći u zemlji rokenrol surogata čija se „vruća seljačka krv prosula u

blagajne” (Marko Brecelj, Majmuni).

„Mi još uvek imamo ugovor sa PGP RTB-om, mada smo sada potpisali i za Jugoton.

Završili smo snimanje, predali trake i to je trebalo da ide na Republičku komisiju SR Srbije.

Oni (PGP RTB) rekli su da hoće vrlo brzo da izdaju ploču, što nama nije odgovaralo. Mi smo

vrlo mladi, prosek starosti nam je ispod 21 godine i da smo rođeni na Zapadu, bili bismo još

maloletni. To je puno uticalo na nas da dobro razmislimo koliko jedno ishitreno izlaženje

ploče može da bude štetno za naše mlade neiskvarene umove. I tako, nikako nismo uspeli da

se dogovorimo oko datuma izlaska ploče, jer je PGP RTB, ažuran i pedantan kao uvek, želeo

da taj posao uradi što je pre moguće. Naše oklevanje imalo je koren možda i u tome što je

njihovo forsiranje bilo preforsirano... Kada je već pritisak PGP-a da izda ploču postao

nesnošljiv, mi smo odlučili da pomoć potražimo na našoj strani. PGP je uvideo da samo preko

nas mrtvih može da izda ploču tako brzo, pa, pošto njihova moć ne dostiže toliko daleko,

odlučio je da snimke proda Jugotonu. Jugoton je udovoljio našim željama i u većim

gradovima ploča će se pojaviti početkom avgusta, a u drugim krajem meseca.”

„Mislim da su se svi uplašili kad su to čuli”, govorio je Milan o albumu, sasvim

drugačijim tonom, u septembarskom broju Džuboksa, na čijoj naslovnoj strani je bio Šarlo

akrobata. „Snimke su slušali tamo svi redom, od direktora do ne znam koga. Razmišljali su

hoće li uopšte izdavati ploču ili ne. Međutim, o tome smo čuli od sasvim drugih ljudi, a ne od

tih ’odgovornih’, koji su govorili sve je u redu, sad ćemo to izdati, evo za nedelju dana, za

dve nedelje, sad ide odmah na komisiju. Ali sve što su nam govorili padalo je u vodu. Stalno

su nam pomerali rokove. Govorili su nam da uradimo nešto i kad to učinimo, odmah su

pronalazili razloge zbog čega to nije u redu. U tim razgovorima nije bilo teških reči, uvek je

sve bilo kao nešto pristojno, evo, sedite, sad će kafa, nikad nam ništa u lice nisu rekli, na

primer ’E, to i to ne može’. Jedan krajnje ljigav odnos. Na kraju mi i nismo raskinuli ugovor

sa RTB-om. Mi smo samo potpisali novi ugovor sa Jugotonom. U stvari, RTB je prodao

snimke bez naše saglasnosti, nisu nas ništa pitali. Doduše, mi jesmo kontaktirali Jugoton, ali

sasvim nezavisno. Bilo je to u smislu ’Spašavajte nas, želimo da nam ploča izađe što pre’.”

Tiraž Bistrijeg ili tupljeg... bio je, navodno, tada skromnih deset hiljada, što je, s druge

strane, bilo prilično smelo za tako radikalan materijal, koji je vrlo teško mogao da bude

komercijalno privlačan. Milanova kasnija opaska da su verovatno bili povučeni popularnošću

pre svega Idola, a onda i Orgazma, zato deluje sasvim racionalno, iako se mora uzeti u obzir

fanatizam malobrojnih Šarlovih obožavalaca i činjenica da nešto toliko progresivno,

uzbudljivo i vredno mora već samim tim animirati inteligentniji i zahtevniji deo publike.

U Beogradu je, uostalom, uvek postojala nesrazmera između jednog posebno

radikalnog i ultrasavremenog segmenta publike (ta situacija uspostavljena je još tokom

šezdesetih) i nesposobnosti muzičara da ta strujanja na vreme transponuju na domaću scenu

ili, eventualno, što se graničilo s nemogućim, da budu korak ispred sveta, kao što se često

dešavalo, recimo, nemačkim grupama. U vreme izlaska Šarlovog albuma ti treptaji su prvi

put dovedeni u rezonancu.

Bistriji ili tuplji... bio je, u sekund precizan, zasek u tkivo modernog rokenrola, na

kojem je bilo onoliko Policea koliko i Džejmsa Čensa (James Chance), onoliko XTC-a

koliko i Pop Groupa i onoliko Stranglersa koliko je bilo dovoljno da uticaj ne iritira. Isto

važi i za Gang of Four, čiji su albumi, uostalom, prodavani u tiražima od oko četrdeset

hiljada, na daleko razrađenijem tržištu od našeg. Taj gornji, najviši sloj publike momentalno

je formirao kult, zajedno sa nekolicinom kritičara, čiji su se sudovi u različitim delovima

zemlje potpuno podudarali. Zagrebački novinar Vladko Fras je u Startu napisao, želeći da

naglasi da Šarlova muzika nadilazi okvire rokenrola, da „prema pojedinim zahvatima na

Bistrijem ili tupljem... zagrebačko muzičko Bijenale deluje kao Pesma Evrovizije”. Slično se

moglo reći i za deo ostatka jugoslovenske scene.

„Ploča koja je promenila sve”, pisao je Ritam u već pomenutoj retrospektivi. „Glas

Milana Mladenovića bio je nešto što se nije moglo zaboraviti, u svem onom kidanju i valjanju

na našoj najprogresivnijoj rok ploči ikada snimljenoj, jednom od istinskih remek-dela

domaćeg rokenrola. Ne samo da je ovde sadržano više panka nego na bilo kojoj domaćoj

ploči pre ili posle - ovde smo imali, što se često zaboravlja, supermodernu ploču tog svetskog

trenutka, stvorenu sa fantastičnim osećanjem za improvizaciju, za agresivnu, ali free svirku,

kakvu su samo najtalentovaniji, vizionarski autori pravili u to doba. Reč koja opisuje ploču

je: sloboda.”

„Mislim da je ploča jedna od najhrabrijih koje su do sada izašle kod nas”, rekao je

Milan u Džuboksu. „Upravo što se tiče samog pristupa. Obično svi prave ploču kao običan

zbir pesama, a kod nas je sve to više odraz raspoloženja u kome smo bili, kako smo se osećali

u trenutku dok smo radili na albumu. Na primer, ona stvar Pazi na decu I. Tu je Vd

jednostavno rekao: ’Hajmo sada svi u studio’, i pošto su se tu zatekli neki naši prijatelji,

zajedno smo pokupili instrumente i krenuli da sviramo. Ja sam uzeo bubnjeve, Vd gitaru,

Vejvoda je pevao, Dejan Kostić je svirao bas, Koja urlao i lupao po timpanima. Posle smo

nasnimili onu pričicu... Onda, pesma Čovek, prva s druge strane. Nju smo odsvirali

odjednom. Jednostavno smo uzeli instrumente i rekli da ćemo svirati najbrže što možemo,

nismo se obazirali ni na šta, tako da je iza nje samo čista energija. Na ovom albumu ništa nije

peglano. Sve je spontano.”

Svojim albumom Šarlo je dokazao, možda prvi put u istoriji domaće scene, da je stav

grupe pri radu na materijalu neprikosnoven i jedino relevantan. Desetinama unezverenih

polufabrikata, izgubljenih u nepreglednim prostranstvima tržišnih vizija, kalkulacija i

proročanstava, koncentrisanim na smišljanje „štosa koji će sigurno upaliti” i „nečega što je

posô”, Milan, Koja i Vd pokazali su ko je pravi gospodar. To što ovi i dalje nisu ništa shvatali

nije umanjilo silinu Šarlovog trijumfa. Šarlo je imao talenat, svest, hrabrost, energiju, osećaj

za ritam i smisao za humor. Šta im je ko mogao? Sem toga, znali su ključnu mudrost: to je,

ipak, samo ploča. Proizvod, a ne proizvođač.

„Album je hrabar”, govorio je Milan, „zbog toga što svi na svoj prvenac gledaju kao

da je to neko malo dete na koje naročito treba da se pazi, da se pere, da mu se dupe

napuderiše, da mu se sve iskuvava do sterilnosti. Mi smo želeli da preskočimo sva ta foliranja

i ovaj album je hrabar zato što je otvoren, zato što na njemu nije sve ulickano, dorađeno do

kraja. Stvari su samo naglašene i mogu da se razvijaju, bilo dok ih neko sluša, bilo dok ih

izvodimo na koncertu.”

„Hrabrost je staviti da sve ono što ti huči i buči u glavi baš tako izađe na vinilu”,

nadovezao se Vd. „Da se totalno opustiš i da izađe stvar baš onako kakva je u tebi. E, sad, to

u Jugoslaviji niko ne radi. Baš se boje da tu svoju ludost izbace napolje.”

„Naš bunt je protiv šablona”, priključio se, mada u odvojenom intervjuu, Koja,

„protiv glupih ljudi, protiv onih koji su spori. Novi talas... dobro. Ploča... baš lepo. Ako nisi

smislio način da kažeš nešto sasvim svoje, onda je to pakovanje kao i pre. Šta ti vredi da

sviraš nešto što se naziva ’pank’ ili ’novi talas’ ako ništa nisi ukapirao. Volim da se stvar

kreće. Da bude i toga i ovoga, i jednog i drugog. Da se napravi podela. Nisu svi pametni. Ima

glupih koliko hoćeš i zato je dobro da se napravi podela. Da se vidi ko je spor. Ako si spor...

doviđenja. Meni treba brzina. Brzo se živi, brzo se svira, brzo se priča... i zdravo. Ploča i

treba da bude iritirajuća. Naročito treba da iritira sve kretene koji ništa ne znaju i ne

razmišljaju. Što se mene tiče, sve to nije dovoljno. Tek će druga ploča da bude iritirajuća.”

Otvorenost Kojinog radikalizma i Vdova naglašena želja za razvijanjem, kretanjem i

promenom, koja je poništavala čak i osnovni element grupe, koheziju, stavljali su Milana u

poziciju zastupnika umerenije, diskretnije struje, što je, svakako, bio samo privid. Vrlo jasno

opredeljen za progresivnost, svežinu i individualnost svakog poteza, Milan je u stvari samo

imao jasnije artikulisane stavove, u kojima pak nije uopšte bilo prostora za kompromis i

uzdržanost. Vrlo rano, on je otkrio da mu kao stvaraocu i izvođaču najviše odgovara sistem

kreativnog, kritičkog pačvorka i da najviše može pružiti ako ima priliku da deluje potpuno

neopterećeno formom i, kao što je i sam naglašavao, spontano. Nekoliko godina deli dve

njegove izjave koje slede: prva je data u vreme izlaska Bistriji ili tuplji..., a druga u vreme

drugog albuma EKV-a.

„Nije sada stvar u tome da li ćemo mi da sviramo rok ili džez, već u tome da

pokušavamo da pravimo muziku koja neće biti striktno žanrovska. Grupe kao što su Gang of

Four izvlače iz žanrova ono što se njima dopada, kao što smo mi iz panka izvlačili energiju.

GoF su, na primer, uzeli hendriksovsku gitaru, ritam sekciju iz fanka i ti ne možeš da kažeš

da je to rokenrol, a nije ni fank, ni ovo, ni ono, jer su spojili nekoliko različitih žanrova u

nešto sasvim novo. Grupe koje mene zanimaju rade na sličan način. One nisu striktno

odabrale neki pravac. One iz mnogo malih slika sklapaju jednu svoju. Mi tako nemamo

nikakav koncept, sretnemo se na probi i uradimo nešto sasvim spontano. Svako ima svoj

pristup, a onda se sretnemo u jednoj tački. Skoro nam je palo na pamet da ćemo na kraju otići

u fri džez. Naravno, ne bukvalno, ali neke nove stvari su otišle vrlo daleko od rokenrola, od

bazičnog rokenrola.

Kad sam bio klinac, voleo sam strašno Kornelija Kovača. On mi je bio... nije mi baš

bio idol, ali cenio sam ga. Smatrao sam da radi pametne stvari. Posle toga sam voleo one iz

Deep Purplea sve zajedno, ali uvek mi je nešto smetalo. Na primer, voleo sam Ijana Gilana

(Gillan), ali mi je smetalo što on stalno urla, što malo ne proba da peva na neki drugi način.

Pa onda, voleo sam i Led Zeppelin, ali nisam voleo kako svira Džimi Pejdž (Jimmy Page)

gitaru, nego dopadao mi se neko drugi, Džef Bek (Jeff Beck), na primer. Ja bih spojio njih i to

bi bila dobra grupa, otprilike. I sve tako. Posle sam strašno voleo XTC, oni su mi uvek bili

maltene savršeni. Onda Stranglers. I kod njih mi je nešto falilo. Nije mi se dopadao

klavijaturista zato što je ličio na Džona Lorda (Jon Lord). Eto, njemu je idol bio Džon Lord,

to je i javno izjavio i stvarno je svirao isto kao on, potpuno isto. Voleo sam Yes i Deep Purple,

ali voleo sam i Sex Pistols. Kad se sve to spoji, može se videti da nema nikakvog reda. Ova

naša sredina uopšte nije zahvalna za tako nešto: kod nas je smešno kad si panker, kad se

označiš, kao, ja sam taj i taj, pripadam tu i tu, toj i toj vrsti, slušam to i čitam ovo i ovo, to je

smešno. Mada sam ja prošao kroz sve to, ali brzo sam ukapirao da je glupost. A opet, nikada

nisam bio toliko nezadovoljan sobom da poželim da sam neko drugi. Što ne znači da nisam

nezadovoljan sobom. Ali to je neko drugačije nezadovoljstvo.”

Pojam spontanosti vrlo će se često javljati u Milanovim intervjuima, a njegovi najbliži

saradnici, poput Margite Stefanović, nepogrešivo su osećali da je najefikasniji upravo kad

deluje na planu instinktivnog. Za vreme snimanja albuma Ekatarina Velika (u početku

nazivanog i Tattoo) u studiju Smolec u Zagrebu, bio sam u prilici da vidim tu vrstu

spontanosti na delu. Siguran da zna šta i kako želi da uradi, nije se nijednog sekunda

opterećivao pitanjem zašto. Snimajući jednu od skoro završenih numera, neprestano je ulazio

u studio, dosnimavajući gitarske pasaže, ponekad samo dva-tri tona. Kad je, po ko zna koji

put, vođen unutrašnjim wah wahom, ušao i uključio pedalu, Firči (Ivan Fece, tadašnji bubnjar

EKV-a), kome je očigledno bilo dosadno da sedi besposlen, primetio je nešto na temu

„nepotrebnog razvlačenja”. Milan ništa nije