Aleksandar Veliki ( 356. pne. - 10.6. 323. pne)

Aleksandar se rodio 21. Jula 356. Godine u filipovom braku sa epirskom princezom Olimpijadom

. Kada mu je bilo četrnaest godina, otac mu je za učitelja pozvao Aristotela. On je u njemu probudio ljubav prema pesništvu i Aleksandar se kasnije na svojim pohodima nije nikad rastajao od Homerovih epova. Zahvaljujući Aristotelu, Aleksandar se veoma zainteresovao za prirodne nauke, pa su stoga njegovi osvajački ratovi bili i naučne ekspedicije koje su obogatile geografiju, botaniku,etnografiju mnogim novim činjenicama.

Od svoje šesnaeste godine Aleksandar je učestvovao u državnim poslovima. Tada je, kada mu je bila poverena uprava u Makedoniji, zauzeo jedan deo Trakije i tu osnovao grad sa svojim imenom - Aleksandropolis. Kod Heroneje je vodio levo krilo makedonske vojske. Nakon Filipove smrti 336. godine stupio je na makedonski presto.

U to vreme Demosten je u Atini govorio o "dečaku koji se igra vladara" i pozivao Grke da zbace makedonsku vlast. Ali, Aleksandar je bio dorastao situaciji. Iste godine kada je došao na vlast, sazvao je kongres na Istmu u Korintu, gde su ga svi Grci osim Spartanaca izabrali za vrhovnog zapovednika vojske protiv Persijanaca. Grčka i Makedonija nalazile su se čvrsto u njegovim rukama.

Aleksandar je uspeo da uguši pobunu koju su podigli severni susedi Makedonije: Geti, Tribali, Iliri, podčinio ih svojoj vlasti i izbio na Dunav. Septembra 335. godine izbio je ustanak u Grčkoji on je morao da se vrati. Centar ustanka bila je Teba. Ustanku je doprineo vatreni Demosten, persijsko zlato i vest da je Aleksandar poginuo na Dunavu. Tebanci nisu pristali da sklope primirje sa Aleksandrom. Grad je do temelja razoren, a stanovnici prodati u robstvo. Jedino su bili pošteđeni hramovi i kuća pesnika Pindara. Posle pada Tebe Atina se priklonila Aleksandru. Helenski svet bio je spreman za pohod protiv Pesije

Počeo je jedan od najznačajnijih pohoda u istoriji Sredozamlja - rat protiv Persije. U očima Grka bio je osvetnički oslobodilački rat. Pesijanci su u prošlosti bili naneli mnogo zla Grcima, a u doba dolaska Aleksandra na vlast držali su mnoge grčke gradove.

U proleće 334. godine prelazi Helespont i stiže u Malu Aziju. Njegova vojska brojala je tada četrdeset hiljada vojnika. Do prvog sukoba Grka i Persijanaca došlo je u rano leto 334. godine na reci Graniku. Po Aristobulu, Aleksandar je izgubio samo 34 vojnika a Pesijanci 22 500. Pobeda kod Granika otvarala je Aleksandru put u Malu Aziju.

Već u prvom naletu Makedonci su uneli pometnju u persijske redove. Darije je pobegao i tad je nastalo rasulo u njegovoj vojsci. Bitka se završila u korist Makedonaca.

Način na koji je Alekandar postupio prema Darijevoj porodici zadivio je savremenike: naredio je da se prema njegovoj ženi i majci postupa kao prema caricama a prema deci kao prema carskoj deci i da se ništa ne učini što bi ih moglo uvrediti. Kada je kasnije umrla Darijeva majka priredio je veličanstven pogreb, a kada je od jednog odbeglog evnuha Darije saznao za ovoliku plemenitost Alekandrovu, u svojoj molitvi Ormuzdu rekao je, da ako on ne bude mogao da povrati moć Persije, neka niko ne stupi na njen presto osim Aleksandra.

Nakon pobede kod Isa Aleksandar je zauzeo feničke gradove Sidon i Biblos, a onda se isprečio Tir, neosvojivi grad, koji je pružaootpor sedam meseci. Pao je u leto 332. godine. Osvajanje Tira bilo je od izvandrednog značaja: pokorena je čitava Fenikija, njena flota propojena makedonskoj i time je Aleksandar imao premoć na moru i mogao je da preuzme pohod na Egipat.

Egipat se od 340. godine nalazio pod persijskom vlasću. Persijanci su ponižavali Egipćane, a vrhunac njihove drskosti bio je zahtev da ubiju svetog bika Apisa. Aleksandra su stoga dočekali kao oslobodioca. Bio je u Amonovom hramu u unutrašnjosti Libijske pustinje. Pred Egipćanima on je istupao kao faraon i za njih je bio otelotvoreni bog - "Sin boga Ra". Aleksandar je civilnu vlast u Egiptu ostavio Egipćanima - dok su ranije bile 44 nome i svaka od njih imala jednog monarha, on je sad postavio dva upravitelja i to Egipćana. Ostavio je staru administraciju, ali je na vojne položaje postavio svoje oficire.

Najdalekosežnije posledice za život i kulturu Egipta imalo je osnivanje Aleksandrije po planu arhitekte Dinokrata, na ušću Nila. Gradnja je počela 331. godine u proleće. Izvanredan geografski položaj omogućio joj je nagli razvoj tako da je kasnije uz Kartaginu bila najveća luka u Sredozemlju.

Alesandar je krenuo iz Memfisa natrag u Fenikiju. Saznao je da se Darije s vojskom utaborio kod Gaugamele u Siriji uz reku Bumod. Parmenion je predložio Aleksandru da napadnu noću ali je na to on odgovorio ovako: "Aleksandar mora pobediti otvoreno i bez lukavštine. Sramota je ukrasti pobedu."Kod Gaugamele se 1. oktobra 331. godine odigrala bitka koja je odlučila sudbinu Persijskog carstva i donela Aleksandru naziv "Kralja Azije". I ovog puta Darije je pobegao. Aleksandar ga je gonio do Arbele, ali se i sada car spasao i pobegao u pravcu Medije, do Egbatane.

Njegov pohod na Indiju predstavlja težnju da dođe do samog kraja sveta. Za svoje novo osvajanje pripremio je veliku vojsku. Broj vojnika u odnosu na 334. godinu bio se skoro udvostrucio. Plutarh kaže da je u Indiju krenuo sa 12000 pesaka i 150000 konjanika. U taj broj uračunata je i komora, posluga trgovci, žene i deca vojnika, brodograditelji i veslači. Indi su tada smatrani najmnogibrojnijim narodom sveta. U ono vreme se verovalo se da je Indgornji tok Nila, a da je Indija kopnom spojena sa Etiopijom.

Došao je do reke Hidaspa. Na drugoj strani reke, kralj Por vladao je velikom i bogatom kraljevinom. Bio je to najmoćniji radža Pendžaba. Odbio je Aleksandrov poziv da mu se pokloni i sakupio ogromnu vojsku da ga sačeka na granici svoje države. Tu na obali Hisdapa odigrala se krajem maja 326. godine najveća bitka u Aleksandrovom ratovanju i jedna od najvećih u istoriji Starog veka. Plutarh navodi podatak da je trajala osam sati. Por je bio poražen Aleksandar ga je izmirio sa Taksilom i ostavio ga da upravlja svojom dotadašnjom zemljom i još ga je bogato darivao. U ovoj bitci palo je hiljadu Makedonaca i 23 000 Indijaca. Aleksandar je osnovao grad Nikeju u čast ove pobede i grad Bukefaliju po svom konju Bukefalu.

On je želeo da nastavi osvajanja, ali vojska je bila iscrpljena, nastalo je kolebanje, nezadovoljstvo želja da se vrate. Aleksandar je odlučio da odustane od svoje namere i objavio povratak. Na pragu nepoznatog sveta pokazalo se da je taj svet mnogo moćniji i veći no sto se mislilo, i on je odustao. Ponekad se kaže da je ovo bio prvi i jedini poraz Aleksandrov i to poraz koji su mu nametnuli njegovi vojnici. Posle ovoga Aleksandar nije doživeo ni jednu veliku pobedu, ali ovde je odneo pobedu nad samim sobom, jer je ocenio realne mogućnosta svoje vojske sa kojom je izvojevao mnoge pobede što mu je donelo slavu vojskovođe koji nikad nije bio poražen.Na obali Hifasisa Aleksandar je naredio da se podigne stub na kome je pisalo: "Ovde se zaustavio Aleksandar", i nakon prinošenja žrtava zahvalnica, krenuo nazad. Ostavio je za sobom Porovu zemlju i plovio Hidaspom.

324. godine Aleksandar je otpustio deset hiljada veterana u Opisu. Za vođu puta natrag u Makedoniju odredio im je Kratera koji je trebalo da zameni Antipatra čijom politikom prema Grcima Aleksandar nije bio zadovoljan. Posle ovog nameravao je da organizuje ekspediciju koja bi ispitala Karpisko more i oplovila Arabijsko poluostrvo. Međutim u poznu jesen te godine Aleksandra je zadesio težak udarac-izgubio je svog najdražeg prijatelja Hefestiona. Da bi utišao bol za njim u zimu 323/4. godine preduzeo je pohod protiv Kosejaca koji su živeli između Medije i Susijane. To je bili njegovo poslednje ratovanje.U Vavilon se vratio u proleće 323. godine. Ubrzo po povratku Aleksandar se razboleo. Posle jednog pira dobio je groznicu koja ga nije napustala čitavih osam dana. Kada su vojnici zatražili da prođu pored njegovog kreveta, svakom je stisnuo ruku i isdravljao ih pogledom. Umro je uveče 11. juna 323. godine, u 33. godini života, za atinskog arhonata Hegesija. Vladao je dvadeset godina i osam meseci.

Kraj

Milan LjubenovićAleksandar PotićDamjan Đurić