Roman Ami Enrikea Bariosa postao je vrlo brzo svetski bestseler. Preveden je na sve svetske jezike i svuda je primljen sa simpatijama, posebno u redovima mlade generacije.

Pedagozi u njemu nalaze formu koja podstiče decu na čitanje, posredstvom uzbudljive fabule koja ih privlači od samog početka, ali i apologije viših duhovnih vrednosti.

I upravo zbog širenja ideja bratstva koje propoveda vedrim i šaljivim stilom glavni junak (mali vanzemaljac), roman Ami je deo školske lektire u mnogim zemljama. Veoma lako za čitanje, ovo štivo nas svojom posebnom magijom povezuje sa drugim planetama i drugim civilizacijama koje su postigle ne samo veću tehnološku moć nego i viši stepen pleme-nitosti.

Mali vanzemaljac nas uči da je bolji svet moguć samo ako promenimo odnos prema vlastitoj planeti, iskorenimo mržnju i ratove. Svi mi uče-stvujemo u njegovom stvaranju, a za početak je dovoljna mala promena u srcu svakoga od nas.

Enrike Barios

Naslov originala: Enriique Barrios: AMI

© 1991. Errcpar, Buenos Aires

Enrike Barios

AMI Prevela

Katarina Prokić

Izdavač PAIDE1A, Beograd

Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIĆ

Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ

C'2001 , P A I D E I A , z a ovo i zdan je

PAIDEIA Beograd, 2001

Nije lako pisati knjigu kada nisi pisac, pogotovo kada nisi čak ni odrasla osoba, međutim ja to moram da uradim, jer to je od mene tražio prijatelj koji je došao sa zvezda: Ami.

Ovde ću da iznesem iznenađujuća i neverovatna iskustva koja sam doživeo pored njega.

On mi je objasnio da u razvijenim svetovima, kao što je njegov, pojam „odrastao" ili „s ta r" podrazumeva „osobu koja je izgubila kontakt sa magijom života" i da ima „staraca" od petnaest godina i „dece" od sto...

Upozorio me je takođe, da „odrasl i" neće imati koristi od ove informacije J e r za njih je mnogo lakše da veruju u strašne stvari, makar bile i lažne, nego u prelepe, ali istinite. Zbog toga više vole da nastave da žive u svojim „košmarima" i ne žele da budu probuđeni.

Da bih izbegao probleme, predložio mi je da kažem da je sve ovo jedna fantazija, jedna bajka.

I to ću i učiniti: ovo je jedna bajka...

5

UPOZORENJE

(upućeno samo „odrasl ima")

Nemojte nastavljati da čitate, neće vam se dopasti: ono što sledi je predivno.

Posvećeno deci bilo kog uzrasta bilo kog naroda ove okrugle i prelepe domovine onim budućim graditeljima i naslednicima nove Zemlje na kojoj neće biti nesloge medu braćom.

9

„Kad se skupe narodi i carstva da služe Gospodu (Ljubavi)" (Psalm 102:22)

„... raskovaće mačeve na svoje raonike i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju ." (Isaija 2:4)

„...i naslijediće ih izabranici moji i sluge moje naseliće se ondje ." (Isaija 65:9)

1 0

P R V I D E O

Poglavlje 1.

Prvi susret

Sve je počelo jednog letnjeg popodneva prošle godine u jednom malom i mirnom mestu na obali mora, gde skoro svake godine odlazim na odmor sa svojom bakom.

Prošle godine smo iznajmili jednu malu drvenu kuću. Imala je nekoliko borova i mnogo šipražja u zadnjem delu vrta, a u prednjem, aleju punu cveća. Nalazila se van mesta, kraj mora, na putu koji vodi ka plaži.

Moja baka voli da ide na odmor poslednjih dana leta, kada više nema puno sveta; kaže da je tada mirnije i jeftinije.

Počeo je da pada mrak. Nalazio sam se na vrhu visokih stena na jednoj usamljenoj plaži, posmatrajući more. Iznenada sam, iznad sebe, na nebu, ugledao neku crvenu svetlost. Mislio sam da je u pitanju bengalska vatra ili jedna od onih raketa koje se lansiraju za novu godinu.

Svetlost se spuštala, menjajući boje i bacajući iskrice. Kada se spustila još niže, shvatio sam da nije bila ni bengalska vatra ni raketa, jer postajući sve veća dobila je veličinu malog aviona, ili možda čak i nečeg većeg...

Pala je u more ispred mene, nekih pedesetak metara od obale, ne puštajući nikakav zvuk.

Pomislio sam da sam bio svedok jedne avionske nesreće. Pogledom sam tražio nekog padobranca na nebu: nije ga bilo. Nije bilo ničeg što bi narušilo tišinu i mir plaže.

Osetivši veliki strah, poželeh da potrčim i pronađem nekoga kome mogu da ispričam ono što sam ugledao, ali sam rešio da još malo pričekam ne bih li video da li će se nazreti još nešto.

l1

Kada sam već krenuo, na mestu na kome se srušio avion ili šta je već bilo, pojavilo se nešto belo gde plovi: neko je plivao ka stenama. Pretpostavio sam da se radi o pilotu, koji je pre-živeo nesreću. Sačekao sam da se približi, da bih pokušao da mu pomognem.

Kako je plivao sa lakoćom, shvatio sam da nije teško ranjen. Približivši se shvatio sam da je u pitanju jedan dečak. Stigao

je do stena i pre nego što je počeo da se penje uputio mi je jedan prijateljski pogled i osmeh.

Mislio sam da je bio srećan što se spasao; izgledalo je da situacija za njega nije bila dramatična. To me je malo smirilo.

Popeo se na vrh stene, otresao vodu iz kose, a meni namig-nuo veselo i saučesnički. Tada sam se konačno smirio.

Došao je da sedne na jedan izbočeni kamen kraj mene. Uzdahnuo je mireći se sa sudbinom i pogledao u zvezde koje su počinjale da svetlucaju na nebu.

Izgledao je otprilike mojih godina, možda nešto malo mladi i niži. Imao je na sebi belo odelo koje je savršeno prianjalo, napravljeno od nekog nepromočivog materijala, jer nije bilo mokro. Njegova odeća se završavala parom belih čizama sa debelim đonom. Na grudima je imao jedan amblem zlatne boje: srce sa krilima. Njegov kaiš u istoj boji, imao je sa obe strane neke instrumente koji su podsećali na bežični radio, a u sredini veliku, sjajnu i veoma lepu kopču.

Seo sam kraj njega. Proveli smo nekoliko trenutaka u tišini. Kako nije govorio, pitao sam ga šta mu se dogodilo. - Sleteo sam prinudno - odgovorio je smejući se.

Bio je simpatičan, imao je dosta neobičan akcenat, a oči su mu bile velike i dobrodušne.

Pretpostavio sam da je avionom došao iz druge zemlje. Kako je on bio dečak, mislio sam da bi pilot trebalo da bude

neka odrasla osoba. - Šta se dogodilo pilotu? - pitao sam. - Ništa. Evo ga ovde, sedi kraj tebe.

12

- Auuu! Ovo me je očaralo. Ovaj dečak je bio šampion! U mojim

godinama, a već je vozio avione! Pomislio sam kako mu rodi-telji moraju biti jako bogati.

Noć se spuštala i bilo mi je hladno. On je to primetio i upitao me:

- Da li ti je hladno? - Da. - Temperatura je baš prijatna - rekao mi je osmehujući se.

Tada sam osetio da zaista i nije tako hladno. - Istina je - odgovorio sam.

Posle nekoliko minuta sam ga upitao šta će da radi. - Ispuniću zadatak - odgovorio je, ne prestajući da gleda

ka nebu. Pomislio sam kako se nalazim pred nekim važnim dečakom,

ne takvim kao što sam ja, običnim đakom na raspustu. On je imao zadatak... možda neki tajni... Nisam se usudio da ga pitam o čemu se radi... mada je on bio samo jedan dečak... Sve me je zbunjivalo u vezi sa njim.

- Tvoji roditelji se neće naljutiti kada saznaju da si uništio avion koji su ti kupili?

- Ali on nije uništen! - odgovorio je smejući se, ostavivši me još zbunjenijeg.

- Nije izgubljen, nije se ceo slupao? - Ne. - Može li se izvući iz vode da se popravi... ili ne može? - O, da, može se izvući iz vode - gledao me je sa simpatijom

i dodao: - Kako se zoveš? - Pedro - odgovorio sam, mada je nešto počelo da mi se ne

dopada: nije jasno odgovarao na moja pitanja i menjao je temu. Pravio se tajanstven...

1 3

Postao je svestan mog osećanja neugodnosti i to mu se dopalo.

- Ne ljuti se Pedrito, ne ljuti se... Koliko imaš godina? - Deset... skoro. A ti? Smejao se nežno i njegov smeh me je podsetio na smeh beba

kada ih golicaju. Osećao sam da pokušava da se postavi iznad mene samo

zato što on vozi avion, a ja ne. To mi se nije dopadalo; me-đutim, bio je simpatičan, prijatan, i nisam se mogao ozbiljno naljutiti na njega.

- Imam više godina nego što ti misliš - tvrdio je u pauzi između svojih radosnih osmeha.

Izvadio je sa pojasa jedan od svojih aparata koji su bili nalik na radio; to je bio jedan digitron, uključio ga je i pojavili su se neki, meni nepoznati, svetleći znaci. Nešto je računao i videvši odgovor počeo je još jače da se smeje rekavši:

- Ne, ne... ako ti kažem, nećeš mi verovati...

Pala je noć i ukazao se divan pun mesec koji je osvetljavao more i čitavu plažu. Sve manje su mi se dopadali zagonetni odgovori ovog neobičnog dečaka... ili šta li je već bio.

Pogledao sam pažljivo njegovo lice. Nije mogao imati više od osam godina; međutim, davao mi je do znanja da ima mnogo više, a još je bio i pilot aviona... Da nije bio neki patuljak?

- Ima ljudi koji veruju u vanzemaljce... - rekao je nekako rasejano.

Osim što mi se učinila neobičnom ovakva izjava, nešto mi je govorilo da je u njoj ležalo konačno rešenje ove tajne.

Dobro sam promislio pre nego što sam otvorio usta. Pos-matrao me je očima punim sjaja, izgledalo je kao da se u njegovim zenicama odslikavaju zvezde. Izgledale su previše lepe da bi bile obične.

Setio sam se njegovog aviona u plamenu kako pada u vodu, a on tvrdi da se nije slupao... to je bilo veoma neobično, isto

14

kao i način na koji se pojavio, kao i njegov digitron sa čudnim znacima, njegov akcenat, njegovo odelo; povrh svega bio je dečak, a dečaci ne voze avione...

- Jesi li ti vanzemaljac? - pitao sam ga bojažljivo. - A šta da jesam... da li bi te to uplašilo? Tako sam saznao da zaista dolazi sa drugog sveta. Malo sam se uplašio, ali njegov pogled je bio pun dobrote. - Jesi li zao? - pitao sam stidljivo. On se veselo nasmejao. - Možda si ti lošiji od mene... - Zašto? - Zato što si Zemljanin. Shvatio sam da je želeo da kaže da mi Zemljani nismo jako

dobri. To mi je malo zasmetalo, ali sam u tom trenutku rešio da prećutim. Odlučio sam da budem jako oprezan sa ovim čudakom.

- Jesi li zaista vanzemaljac? - Nemoj da se plašiš - bodrio me je osmehujući se i poka-

zujući rukom ka zvezdama dok mi je govorio: - Ovaj Svemir je pun života... milioni i milioni nastanjenih

planeta... Ima puno dobrih ljudi tamo gore... Njegove reči su učinile čudan utisak na mene. Dok je ovo

govorio, mogao sam da „v id im" milione svetova nastanjenih dobrim ljudima.

Moj strah je nestao. Odlučio sam da prihvatim to što je on biće sa druge planete ne iznenađujući se, pogotovu što je bio prijateljski naklonjen i bezazlen.

- Zašto kažeš da smo mi Zemljani loši? - pitao sam. On je nastavio da gleda u nebo.

- K a k o se divno vidi nebeski svod odavde sa Zemlje... Ova atmosfera mu daje specifičan sjaj... boju...

Ponovo sam se iznervirao, jer mi opet nije odgovorio na pitanje, a naročito ne volim to što me smatra lošim kada nisam; naprotiv, u to vreme želeo sam da kad porastem postanem istraživač i da u slobodno vreme lovim one loše...

15

- Tamo medu Plejadama, ima jedna čarobna civilizacija... - Nismo mi ovde svi loši... - Pogledaj onu zvezdu... takva je bila pre milion godina...

više ne postoji... - Ponavljam da nismo svi loši mi ovde. Zašto si rekao da

smo ovde svi loši? Je li? - Ja to nisam rekao - odgovorio je ne prestajući da gleda u

nebo. Oči su mu svetlele. - To je jedno čudo... - JESI, REKAO SI!

Podigavši glas uspeo sam da ga odvučem od njegovih sno-va; bio je isti kao jedna moja rođaka kada gleda svog omiljenog pevača; luda je za njim.

Pažljivo me je pogledao, mada nije izgledalo da je ljut na mene.

- Želeo sam da kažem da neki Zemljani znaju biti lošiji nego stanovnici drugih svetova u Svemiru.

- Vidiš? Kažeš da smo najgori u Svemiru. Ponovo je počeo da se smeje pogladivši me po glavi. - Ni to nisam hteo reći, Pedrito. Ovo mi se još manje dopalo. Izmakao sam glavu. Nervira

me kada me smatraju glupanom, jer sam među prvima u svom razredu; a još ću uskoro i da napunim deset godina ...

- Ako je ova planeta tako loša, šta onda radiš ovde? - Jesi li primetio kako se mesec odslikava u moru? Nastavio je ignorišući me i menjajući temu. - Jesi li ti došao ovde da mi kažeš da obratim pažnju na

odsjaj meseca? - Možda... Jesi li primetio kako plutamo u Svemiru. Kada je ovo izgovorio verovao sam da sam shvatio - ovaj

dečak je bio lud. Pa da! Verovao je da je vanzemaljac, zbog toga je govorio tako besmislene stvari.

16

Želeo sam da odem kući, osećao sam se loše što sam pove-rovao njegovim izmišljenim pričama.

A možda je i terao šegu sa mnom... Vanzemaljac... a ja mu poverovao! Bilo me je istovremeno i sramota i bio sam besan, i na samog sebe i na njega. Poželeo sam da ga dobro odalamim po nosu.

- Zašto? Da li je moj nos mnogo ružan?...

Ukočio sam se. Osetio sam strah. Pročitao mi je misao?... Pogledao sam ga, a on se smejao pobednički. Ipak, nisam

želeo da se predam, radije sam verovao da je ovo bila slučajna podudarnost između onoga što sam pomislio i što je on rekao.

Nisam pokazao iznenađenje, a ako je možda i bila istina, hteo sam da proverim.

Možda sam stvarno bio pred bićem sa drugog sveta, vanze-maljcem koji može da pročita misao...?

Ili možda pred jednim luđakom...? Odlučio sam da napravim jednu probu. - O čemu sada razmišljam? - rekao sam počevši da za-

mišljam rođendansku tortu. - Nisu ti dovoljni dokazi koje već imaš? - pitao je. Nisam bio spreman da ustuknem ni milimetar. - Kakvi dokazi? Ispružio je noge i naslonio laktove na stenu. - Vidi Pedrito, postoje druge stvarnosti, drugi suptilniji

svetovi, sa suptilnim ulazima za suptilnije vrste inteligencija... - Šta znači suptilno?

- Sa koliko sveća?... - rekao je smejući se.

Bio je to kao udarac u stomak. Poželeo sam da zaplačem, osećao sam se blesavo i tupo.

1 7

Molio sam ga da mi oprosti ali on se nije bio naljutio, niti je mario, i počeo je da se smeje.

Odlučio sam da prestanem da sumnjam u njega.

i 16

Poglavlje 2.

Letač Pedrito...

- Dođi u moju kuću - ponudio sam mu, jer je već bilo kasno.

- U naše prijateljstvo ne uključujemo odrasle - rekao je mršteći nos između osmeha.

- Ali ja moram da idem... - Tvoja baka duboko spava, nećeš joj nedostajati ako malo

popričamo. Ponovo je u meni izazvao iznenađenje i divljenje. Kako je

znao za moju baku?... I tada sam se setio da je on vanzemaljac... i da je mogao da mi čita misli.

- I ne samo to, Pedro - reče, pročitavši mi misao - još iz svog broda sam je video upravo kada je zaspala. - Zatim je uzviknuo poletno:

- H a j d e da se prošetamo po plaži! Digao se u jednom skoku, potrčao do ivice najviše stene i... bacio se u prazno!...

Mislio sam da će se ubiti. Očajnički sam potrčao da vidim. Nisam mogao da verujem u ono što sam video: on se polako

spuštao klizeći kroz vazduh sa ispruženim rukama, kao galeb! Međutim, odmah sam se setio da sve ono što radi ovaj veseli

i izuzetni dečak sa zvezda ne bi trebalo suviše da me izne-nađuje.

Spustio sam se niz stenu kako sam mogao, veoma oprezno, pridruživši mu se na plaži.

- K a k o to radiš? - pitao sam ga misleći na njegovo neve-rovatno letenje.

- Osećam se kao ptica - odgovorio je i počeo veselo da trči skakućući naizmenično po vodi i pesku.

Pomislih kako bih voleo da mogu da se ponašam kao on, ali ja nisam mogao da se osećam tako slobodnim i veselim.

- Da, možeš!

1 9

Ponovo mi je uhvatio misao. Prišao mi je, pokušavajući da me ohrabri, rekavši sa velikim entuzijazmom:

- Hajde da trčimo i skačemo kao ptice! Uhvatio me je za ruku i osetio sam veliku snagu. Počeli smo

da trčimo po plaži. -A sad... hajde da skočimo! Uspeo je da se izdigne mnogo više nego ja vukući me

nagore. Izgledalo je kao da zastaje nekoliko trenutaka u vaz-duhu pre nego što padne na pesak. Nastavili smo da trčimo i svaki čas smo skakali.

- M i smo ptice, mi smo ptice! - bodrio me je opčinjavajući me.

Malo-pomalo prestao sam da razmišljam na uobičajeni na-čin, počeo sam da se menjam, nisam više bio onaj isti kao oduvek. Ohrabren dečakom vanzemaljcem, odlučio sam da budem lagan kao perce. Počeo sam malo-pomalo da prihvatam ideju da sam ptica.

- Sad... gore! Očaran, ustanovio sam da smo počeli da se održavamo u

vazduhu nekoliko trenutaka. Padali smo meko nastavljajući da trčimo da bismo se ponovo digli. Svaki put smo to radili sve bolje i upravo to me je iznenađivalo...

- N e m o j se iznenađivati... ti možeš... Saaad! Svaki novi pokušaj je bio sve uspešniji. Pod punim mese-

com i zvezdama, trčali smo i skakali na obali, kao na uspore-nom filmu.

Činilo se kao neki drugačiji način postojanja, drugačiji svet. - Za let s ljubavlju! - bodrio me je. Nešto malo kasnije

pustio mi je ruku. - T i možeš, da, možeš! - nije prestajao da mi ukazuje svoje

poverenje dok je trčao kraj mene. - Sad! - izdigli smo se polako, održavajući se u vazduhu

nekoliko sekundi počeli smo da padamo meko, kao da jedrimo kroz vazduh sa ispruženim rukama.

20

- Bravo, bravo! - čestitao mi je.

Ne znam koliko dugo smo se igrali te noći. Za mene je to bio kao neki san.

Kada sam se umorio, bacio sam se na pesak srećan, dahćući i smejući se. To je bilo nešto fantastično, jedno nezaboravno iskustvo.

Nisam mu to kazao, ali u sebi sam zahvalio mom neobičnom drugaru što mi je omogućio da ostvarim nešto što sam do tada smatrao nemogućim.

U tom trenutku nisam još ništa znao o iznenađenjima koja su me tek očekivala te noći...

Svetla jednog većeg letovališta sijala su se s druge strane zaliva. Moj prijatelj je ushićeno i s uživanjem posmatrao ove treperave odraze u vodi, ispružen na pesku okupanom me-sečevim sjajem. Zatim se oduševio gledajući u pun mesec.

- Kakva lepota... ne može da padne! - smejao se. - Ova tvoja planeta je mnogo lepa!

Nikad nisam mislio o tome kako je lepa, ali sada kada je on to rekao... da, divno je imati zvezde, more, obalu i mesec koji visi tamo gore... i pogotovu što nije padao.

- Zar tvoja planeta nije lepa? - pitao sam. Uzdahnuo je duboko, gledajući u jednu tačku na nebu s naše

desne strane. - Jeste, lepa je i ona, ali mi to svi znamo i čuvamo je... Setio sam se kako mi je nagovestio da mi Zemljani nismo

baš preterano dobri. Verovao sam da sam razumeo jedan od razloga: mi ne cenimo svoju planetu niti je čuvamo, za razliku od njh.

- Kako se zoveš? Dopalo mu se moje pitanje. - Ne mogu da ti kažem.

21

- Zašto, je li to tajna? - Ma ne, jedino što na tvom jeziku ne postoje ti glasovi. - Kakvi glasovi? - Pa oni koji se sadrže u mom imenu. To me je iznenadilo. Mislio sam da je njegov jezik kao moj,

samo sa drugim akcentom. Međutim, uskoro sam se setio da ovde na Zemlji ima stotine ili hiljade različitih jezika i dijale-kata, a u ostatku Svemira ih sigurno ima još na milione.

- Kako si onda naučio da govoriš moj jezik? - Niti bih govorio niti bih razumeo... da nemam ovo -

odgovorio je dok je vadio jedan aparat iz svog pojasa. - Ovo je jedan „prevodilac". Ova kutijica istraži tvoj mozak

brzinom svetlosti i prenese mi šta želiš da kažeš te tako mogu da te razumem. Kad ja treba nešto da kažem, pomera mi usne i jezik onako kako ti to radiš... dobro... skoro kao ti. Ništa nije savršeno...

Vratio je „prevodioca" i počeo da gleda more sedeći na pesku, obuhvativši rukama kolena.

- Tako znači, znaš o čemu mislim. - Pa da, mada takođe napredujem i u svojim vežbama tele-

patije. - Pa, kako onda mogu da te zovem?- pitao sam. - Možeš da me zoveš „Amigo" 1 , jer to je ono što jesam:

prijatelj svih. Malo sam razmislio i pala mi je na pamet jako lepa ideja: - Zvaću te „Ami" . Kraće je i liči na ime. Pogledao me je s radošću, a zatim uskliknuo: - To je savršeno, Pedrito! - i zagrlio me. Osetio sam da sam u tom trenutku postavio temelje jednog

novog i veoma posebnog prijateljstva. I tako je zaista i bilo...

- Kako se zove tvoja planeta?

1 Amigo - na španskom jez iku prijatelj .

22

- Uf... ni to ne mogu da ti kažem. Nema odgovarajućih zvukova, ali nalazi se tamo - osmehujući se pokazao je u pravcu jedne zvezde.

Dok je Ami gledao u nebo, počeo sam da razmišljam o filmovima koje sam toliko puta gledao na televiziji ili u bios-kopu, u kojima su vanzemaljci osvajači.

- Kada ćete nas napasti? Dopalo mu se moje pitanje. - Zašto misliš da ćemo da osvajamo Zemlju? - Ne znam... u filmovima vanzemaljci napadaju Zemlju...

Da li si ti jedan od njih? Ovog puta njegov smeh je bio tako veseo da me je zarazio.

Posle sam pokušao da se opravdam: - ...Pa, to je zato što na televiziji... - Naravno, televizija?... Hajde da vidimo jednog od osva-

jača! - rekao je poletno, dok je sa kopče svog kaiša skinuo još jedan aparat. Pritisnuo je dugme i pojavio se osvetljeni ekran. To je bio jedan mali televizor u boji sa izuzetno jasnom slikom. Brzo je menjao kanale.

Ono što je najviše iznenađivalo bilo je to što se u ovoj oblasti videlo veoma malo programa, dok se na ovom aparatu pojavilo čitavo mnoštvo: filmovi, emisije uživo, vesti, reklame; sve na različitim jezicima i sa ljudima različitih nacionalnosti.

Kako je mogao da vidi toliko kanala kad nije pretplaćen ni na jedan program kablovske televizije?

- Ovi filmovi o osvajačima su veoma smešni - govorio je Ami zabavljen.

- Koliko kanala možeš na tome da uhvatiš? - Sve koji se u ovom trenutku prikazuju na tvojoj planeti...

Ovo prima signale koje privlače naši, za vas nevidljivi, sateliti. Naravno, manji su od novčića... Evo jednog u Australiji, gledaj!

Pojavila su se neka bića sa glavama hobotnice i mnoštvom izbuljenih očiju prošaranih crvenim venicama. Gađali su jednu

2 3

gomilu užasnutih ljudskih bića nekim zelenim zracima. Izgle-dalo je da mog prijatelja zabavlja ovaj film.

- Kakva glupost! Zar ti ovo nije smešno, Pedrito? - Ne, zašto? - Zato što ovi monstrumi postoje samo u mašti onih koji

smišljaju ovakve filmove...

Nije me ubedio. Proveo sam nekoliko godina gledajući sve vrste ovih zastrašujućih i odvratnih bića iz Svemira, i kako bih mogao da ih izbrišem jednim potezom.

- Ali ako ovde na Zemlji postoje iguane, krokodili, hobot-nice... zašto da ne postoje rugobe od bića i u drugim svetovima?

- A, tako znači. Da, postoje, ali ne prave pištolje sa zracima, već su isti kao što su te životinje ovde. To nisu inteligentna bića.

- Možda postoje svetovi sa zlim inteligentnim bićima... - „Inteligentne zlice"! Pa to je kao da kažeš „dobre zlice"

ili „debeli mršavci" ili „ružni lepotani" - Ami se smejao iz sve snage.

Nisam mogao da razumem. A oni ludi i perverzni naučnici koji izmišljaju oružje da bi uništili svet, protiv koga se onda bore oni super heroji iz crtanih filmova?

Ami je uhvatio moju misao i objasnio: - Oni nisu inteligentni, oni su ludi. - Dobro, znači moguće je da postoji svet ludih naučnika

koji bi mogli da nas unište... - Osim onih na Zemlji... nemoguće. - Kako? - Zato što luđaci sami sebe unište pre nego što dostignu

dovoljan nivo nauke da napuste svoje planete i krenu u osva-janje drugih svetova.

Nisam mu baš preterano verovao, misleći da je moguće da postoje neke planete nastanjene luđacima koji nisu baš toliko 24

ludi... odnosno ljudima koji su inteligentni, hladni, efikasni, učeni, a istovremeno zli i svirepi...

On je naravno mogao da vidi o čemu ja razmišljam i mnogo mu se dopalo.

- I gde su ti monstrumi, tako hladni i zli, koji nikada nisu došli da unište nijednu zemaljsku civilizaciju?... - pitao me je napravivši nevini izraz lica.

Malo sam razmislio pre nego što sam odgovorio. Nisam pronašao nijedan znak vanzemaljske pakosti u našoj istoriji.

- Dobro... ne znam... ali uvek mora da postoji prvi put... - „Mora", što će reći da iako nemaš nikakvih osnova,

apsolutno si siguran da su tvoje komšije iz Vasione zle... Kos-mička paranoja! - uzviknuo je i počeo da se smeje.

Uvideo sam da je u pravu, ali u svakom slučaju nisam bio tako siguran u „nevinost" svih stanovnika Vasione. Bilo ih je dobrih, poput Amija, ali i zlih, kao što ih ima i na Zemlji.

Pokušao je da me umiri. - Veruj mi, Pedrito, u Vasioni postoje „fi l teri" koji ne

dozvoljavaju da se dogodi neželjeno. Tamo gore nije baš isto kao ovde dole. Od jednog trenutka u budućnosti više neće postojati užas. Nedostaci koje ljudi tamo gore treba da preva-ziđu nisu tako „krupni" kao nedostaci ovih ovde.

- Jesi li siguran da ne postoji nijedna civilizacija napredna u naučnom smislu i istovremeno svirepa?

- Mogu ti samo reći da je mnogo lakše spoznati tehnologiju koja je potrebna da bi se napravile bombe nego međugalaktički brodovi, i ako jedna civilizacija nema mudrosti ni dobrote, a dostigne visok naučni nivo, pre ili kasnije će to upotrebiti protiv sebe, mnogo pre nego što se otisne u druge svetove... sreća za nas...

- Ali na nekoj planeti bi mogli slučajno da prežive... - Slučajno? U mom jeziku takva reč ne postoji. Šta znači

slučajno?

2 5

Morao sam da dam nekoliko primera da bi razumeo. Kada sam najzad uspeo, to mu se dopalo. Rekao je da je Svemir odraz jednog savršenog višeg reda i da ništa nije slučajno, jer je sve povezano.

- Pa ako ima toliko miliona svetova, neke zloće bi mogle da se ne unište i da prežive. - Ja sam nastavljao da mislim na mogućnost postojanja napadača.

Ami je nastojao da razumem. - Zamisli da mnogo ljudi treba da jedan po jedan golim

rukama hvataju užarenu gvozdenu šipku. Kakva mogućnost postoji da se neko ne opeče?

- Nikakva: svi bi se opekli - odgovorio sam. - Upravo tako. Sva bića nesvesna ljubavi se sama unište

ukoliko dostignu visok tehnološki nivo a ne uspeju da preva-ziđu svoja tvrdokorna srca. Drugim recima, kad naučni nivo jednog sveta isuviše nadmaši njegov nivo ljubavi, taj svet se samouništi.

- Nivo ljubavi? Mogao sam jako dobro razumeti šta znači naučni nivo jedne

planete, ali nisam razumeo šta je to ,,nivo ljubavi". - Ljubav kojom zrače ljudska bića na jednoj planeti može

se izmeriti našim instrumentima - rekao je. - Ozbiljno? - N a r a v n o , jer ljubav je energija, snaga, vibracija, i ako je

nivo ljubavi jednog sveta nizak, postoji kolektivna nesreća, mržnja, nasilje, podele, ratovi, a istovremeno postoji i visok nivo sposobnosti za uništavanjem... Razumeš li me, Pedrito?

- U principu, ne. Šta želiš da mi kažeš? - Treba da ti kažem još mnogo stvari, ali hajde idemo jednu

po jednu. Da nastavimo sa tvojim nedoumicama.

Još uvek nisam mogao da verujem da ne postoje osvajači u vidu monstruma. Ispričao sam mu jedan film u kome su neki ,,gušteri vanzemaljci" vladali mnogim planetama, jer su bili jako dobro organizovani. On je rekao:

26

- Bez dobrote ne može da postoji trajna organizacija. Kada nema dobrote potrebno je primoravati, prisiljavati ili ispirati mozak, međutim pre ili kasnije sva bića traže slobodu, mudrost i ljubav, i zato na kraju dolazi do otpora, podela i uništenja. Postoji samo jedan opšti, savršeni način organizacije koji je u stanju da garantuje preživljavanje; on se dostiže na prirodan način, kada se jedna civilizacija približi mudrosti, kada se raz-vije. Svetovi koji dođu do toga su miroljubivi, ne mogu nikome naškoditi. Ne postoji nijedna druga mogućnost u čitavom Sve-miru. To je sve smislila viša inteligencija od naše ...

Kasnije je uspeo bolje da mi objasni, ali u tim trenucima moja sumnja u inteligentne i zle monstrume je opstajala.

- Previše televizije! - uzviknuo je Ami, i odmah dodao: -Monstrumi koje zamišljamo su u nama samima. Dok ih se ne oslobodimo, nećemo imati prava da uživamo u svim lepotama Svemira koje čekaju da ih ugledamo.

- Povremeno mi je teško da te razumem, Ami. - Zli nisu ni inteligentni ni lepi. - Ali... te lepe i zle žene koje se pojavljuju na filmovima? - Ili nisu lepe ili nisu zle. - Ja sam video neke koje su zle, ali istovremeno izgledaju

dosta dobro. - Možda za tebe one izgledaju dobro kad ih gledaš spolja,

ali iznutra? Za nas prava lepota mora da bude udružena sa inteligencijom i ljubavlju. Ako nije tako, to ne smatramo lepo-tom.

Nisam se baš mnogo slagao sa njegovim načinom gledanja na stvari, ali nisam ništa rekao.

- Da li zli ljudi postoje još negde u Svemiru osim na Zemlji? - Naravno da postoje, štaviše, postoje još gori. Postoje

svetovi u kojima ti ne bi mogao da preživiš ni pola sata. I ovde, na samoj Zemlji, pre milion godina... Ima svetova nastanjenih pravim monstrumima...

27

- Vidiš, vidiš?! - uzviknuo sam trijumfalno. - I ti sam ih priznaješ, bio sam u pravu; na te sam monstrume mislio...

- Ali nemoj da se sekiraš; oni su , ,dole", a ne „gore", nastanjuju svetove mnogo zaostalije nego što je ovaj; njihovi surovi mozgovi im ne omogućavaju da upoznaju čak ni točak, tako da oni ne mogu da dođu dovde...

Ovo je bilo smirujuće. - Pa prema tome, nakon svega, mi Zemljani nismo najgori

u Svemiru... -N i s t e , ali zato ti si jedan od najglupljih u čitavoj galaksiji.

Smejali smo se kao dobri prijatelji.

28

Poglavlje 3.

Ne zabrinjavaj se

- Znaš, ovde „blizu", na planeti Sirijus, postoje plaže lju-bičaste boje... veličanstvene su. Kad bi mogao da vidiš kakav je jedan zalazak ta dva gigantska sunca...

- Putuješ li brzinom svetlosti? Moje pitanje mu se učinilo smešnim. - Kada bih putovao „tako sporo" ostario bih pre nego što

bih uspeo da stignem dovde. - Kojom brzinom onda putuješ? - Mi uglavnom ,,ne putujemo", bolje reći, mi se „smesti-

mo" . - Molim? - Mi se postavimo, jednostavno se pojavimo na mestu do

kog želimo da dođemo. - Istog trenutka?! - Dobro, mora se nešto malo pričekati, instrumenti na brodu

moraju da izvrše složena izračunavanja, ali sa jednog kraja galaksije na drugi treba... - uzeo je svoj računar sa pojasa i nešto je izračunao - Prema tvojim vremenskim jedinicama ... mmmmm... jedan i po sat, i iz jedne galaksije u drugu trebalo bi nekoliko sati.

- Strava! Kako to postižeš? - Možeš li jednoj bebi da objasniš zašto su dva i dva četiri? - Ne - odgovorio sam - ni ja sam ne znam. - Ja ti takođe ne mogu objasniti stvari koje su vezane za

kontrakciju i krivulju prostor-vreme. Pogledaj kako se kreću ove male ptice po pesku, izgledaju kao da se klizaju... kakva divota!

Ami je posmatrao jato ptica koje su trčkarale po plaži pri-kupljajući neku hranu koju su talasi izbacili na pesak. Setio sam se da je kasno.

2 9

- Moram da idem... moja baka... - Još uvek spava. - Zabrinut sam. - Zabrinut? Kakva glupost. - Zašto? - Ja se ne zabrinjavam, ja se pobrinem. - Ne razumem te, Ami. - Nemoj živeti izmišljajući probleme koji se nisu dogodili

niti koji će se zbiti. Uživaj u sadašnjosti. Život treba dobro iskoristiti, uvek tragajući za srećom umesto za brigom. Kada se pojavi neki stvarni problem, tek tada se pobrini za njega.

- Mislim da si u pravu, ali... - Da li ti se čini u redu da se brinemo zamišljajući kako bi

mogao naići ogroman talas koji bi nas poklopio. Bilo bi glupo ne uživati u ovom trenutku, u ovoj tako lepoj noći... Posmatraj ove ptice koje bezbrižno skakuću... Zašto izgubiti ovaj trenutak zbog nečega što ne postoji...

- Ali moja baka postoji... - Da, i nema nikakvog problema u vezi sa njom... A ovaj

trenutak ne postoji za tebe? - Zabrinut sam... - Ah, Zemljanine, Zemljanine... U redu, hajde da pogleda-

mo tvoju baku. Uzeo je svoj aparat nalik na televizor i počeo njime da

barata. Na aparatu se pojavio put koji vodi ka mojoj kući. Slika se šetala između drveća i stena na putu. Sve se videlo

u bojama, osvetljeno kao da je dan. Prošli smo kroz zid kuće, ugledali smo moju baku kako duboko spava u svom krevetu, čak se čulo i njeno disanje.

Taj aparat je bio neverovatan! - Spava kao anđelče - prokomentarisao je Ami smejući se. - To nije film? - Ne to je „uživo i direktno"... - Slika je prošla kroz zid

spavaće sobe i pojavila se trpezarija. - Hajdemo u trpezariju. 30

Tamo je bio sto sa kockastim stolnjakom i na mestu gde ja sedim nalazio se jedan tanjir poklopljen drugim, prevrnutim.

- Ovo liči na moj „leteći tanjir"! - šalio se. - Da vidimo šta imaš za večeru - podesio je nešto na aparatu i onaj gornji tanjir je postao providan kao staklo. Pojavilo se jedno parče pečenog mesa, sa krompirićima i paradajz salatom.

- Fuj - uskliknuo je Ami sa gađenjem. - Kako možete da jedete leš!?

- Leš? - Kravlji leš... mrtva krava. Jedno parče mrtve krave... Tako kako je on predstavio stvar, i meni se zgadilo.

- Kako funkcioniše ovaj aparat, gde je kamera? - upitao sam izuzetno zainteresovan.

- Nije mu potrebna kamera. Ova stvarčica fokusira, selek-cionira, filtrira, uvećava i projektuje... jednostavno, zar ne?

Imao sam utisak da me ismejava. - Zašto se vidi kao da je dan kad je noć? - Postoje druga „svetla", koje tvoje oko ne može da vidi;

ovaj aparat ih registruje. - Ala je to komplikovano! - Uopšte nije. Ja sam sam napravio ovu tričariju... - Ti, sam! - Potpuno je zastareo, ali sam vezan za njega. To je jedna

uspomena, jedan rad iz osnovne škole... - Vi ste neki genijalci! - Naravno da nismo. Umeš li ti da množiš? - Jasno da umem - odgovorio sam. - Znači ti si genije za onog ko ne ume da množi. Sve je

pitanje stepena. Jedan radio ili tranzistor je čudo za urođenika iz džungle.

- U pravu si. Šta misliš da li bismo mi ovde na Zemlji jednog dana mogli da imamo pronalaske kao što su tvoji?

Postao je ozbiljan po prvi put. Uputio mi je jedan pogled koji je oslikavao izvesnu tugu i rekao:

- Ne znam.

3 1

- Kako ne znaš, ti znaš sve! - Ne sve. Budućnost ne zna niko... na sreću. - Zašto kažeš „na sreću"? -Zamis l i , život ne bi imao nikakvog smisla kada bi se znala

budućnost. Da li bi voleo da znaš unapred rezultat utakmice koju gledaš?

- Ne, to me nervira, izgubi se celokupna čar - odgovorio sam.

- Voliš li da čuješ vic koji već znaš? - Ni to. To mi je dosadno. - Da li bi voleo da znaš koji poklon ćeš da dobiješ za svoj

rođendan? - Još manje, nema nikakvog iznenađenja. Bio mi je zabavan njegov način podučavanja sa jasnim

primerima. - Život bi izgubio sav svoj smisao kada bi se znala bu-

dućnost. Mogu se samo razmatrati mogućnosti. - Kako to? - Na primer, razmatrati mogućnosti ili verovatnoće koje

Zemlja ima da se spase... - Da se spase, da se spase čega... - Kako čega! Nisi čuo da se govori o zagađenju, ratovima,

bombama? - A, da! Hoćeš da mi kažeš da smo i mi ovde u opasnosti,

kao i svetovi zlih? - Veoma verovatno. Na tvojoj planeti, između nauke i lju-

bavi, mnogo je veća usmerenost ka nauci; milioni civilizacija kao što je ova uništile su same sebe. Vi se nalazite u kritičnoj tački svog razvoja - to su osetljivi, opasni momenti... i oni koji poseduju moć ne znaju u kom pravcu vode hiljade miliona duša...

Uplašio sam se. Ja nisam ozbiljno razmišljao o mogućnosti trećeg svetskog rata, ili o nekoj sličnoj katastrofi. Jedno duže vreme sam se posvetio razmišljanju. Iznenada, pala mi je na

32

pamet fenomenalna ideja, koja bi možda bila u stanju da reši sva zla ovog sveta:

- Uradite vi nešto! - Nešto, kao šta na primer? - Ne znam... spustite hiljade letećih brodova i recite pred-

sednicima da ne ratuju... tako nešto. Ami se nasmešio.

- Kada bismo uradili tako nešto, prvo bi usledilo hiljade srčanih udara, samo zahvaljujući ovim filmovima o osvajačima koji nas predstavljaju kao da smo zli demoni. Mi nismo nehu-mani, ne bismo mogli da prouzrokujemo nešto slično tome. Drugo, kada bismo im rekli na primer: „pretvorite svoja oružja u radna oruđa", mislili bi da je to plan vanzemaljaca da ih onesposobe, a posle zavladaju planetom. Treće, pretpostavimo i da shvate da smo bezopasni, u svakom slučaju neće odbaciti oružje.

- Zašto? - Zato što bi se bojali drugih zemalja, ko će prvi da se

razoruža. - Ali moraju da imaju poverenja... - „Deca" mogu da imaju poverenja, „odrasl i" ne... a naj-

manje oni koji upravljaju nacijama, i to s razlogom, jer neki žele potpuno da vladaju...

Zaista sam bio uznemiren. Nastavio sam da tražim neko rešenje da se izbegne rat i spase čovečanstvo. Posle dugog razmišljanja, jedino što mi je palo na pamet bilo je da bi vanzemaljci mogli silom da preuzmu moć na Zemlji, da unište bombe i da nas nateraju da živimo u miru; par infarkata nekih strašljivih „starkelja" ne bi bilo ništa u odnosu na ono što bi se moglo spasti. To sam mu i rekao.

Kada je prestao da se smeje, bio je uveren da ne mogu da razmišljam drugačije nego kao Zemljanin

- Zašto? - Zato što snaga, uništavanje, primoravanje, sve je to zema-

ljski, sve je to za nas preistorija. Sloboda čoveka je nešto sveto,

33

koliko naša toliko i tuđa. Upravo zbog toga, u našim svetovima ne postoji primoravanje; svaka osoba je vrednovana i poštova-na. Uništavanje i bilo šta što je na silu je violencija, reč koja dolazi od glagola „violar",2 i sve je to nešto sasvim suprotno našem duhu. I najzad, niti možemo niti želimo da prouzroku-jemo nečiju smrt, iako ti veruješ da „nekih par infarkata" nisu važni...

- Znači vi ne ratujete? Nisam ni završio pitanje, a već sam se osećao glupavo što

sam to pitao. Gledao me je s naklonošću, i stavivši svoju ruku na moje

rame, rekao:

- Mi ne ratujemo, jer volimo Boga.

Njegov odgovor me je jako iznenadio. Ja sam verovao u Boga... malo, ali sam prema njemu više osećao strah nego naklonost; šta više, u poslednje vreme sam bio sumnjičav, došao sam do zaključka da samo religiozni veruju u njega, kao i ljudi bez mnogo kulture, jer imam ujaka koji je nuklearni fizičar na univerzitetu i kaže da je Boga ubila inteligencija.

- Tvoj ujak je jedan glupak - uveravao me je Ami, pošto je opazio moje misli.

- Ne bih rekao; smatra se jednim od najinteligentnijih ljudi u zemlji.

- On je glupak - insistirao je Ami - Može li jabuka da ubije crva? Može li jedan talas da ubije more?...

- Ja sam mislio da... - Varaš se. Bog postoji.

Počeo sam da mislim na Boga malo se pokajavši, jer sam doveo u pitanje njegovo postojanje.

- Hej, skini mu bradu i tuniku!

2 Violar - povredit i , pogaziti , prisiliti. Prim. prev.

34

Ami se smejao, jer je video moje mentalne slike. - Znači, nema bradu. Bog se brije? Moj svemirski prijatelj se oduševio mojom zbunjenošću. - To je odviše zemaljski Bog - komentarisao je. - Zašto? - Zato što ima izgled jednog Zemljanina. Šta je pokušavao da mi kaže? Da Bog nema izgled čoveka,

već neke vanzemaljske rase? I ako je tako, onda znači... Da li je želeo da kaže da vanzemaljci ne liče na nas?

- Ali, kako?... Rekao si da ljudska bića sa drugih svetova nisu neobičnih i monstruoznih oblika; štaviše, ti sam izgledaš kao Zemljanin.

Osmehujući se, Ami je uzeo jedan štapić i nacrtao figuru čoveka na pesku.

- Ljudski modeli na svim svetovima kao što je tvoj ili rnoj je univerzalan: glava, trup i udovi, ali ima izvesnih varijacija u visini, boji kože, obliku ušiju; male razlike. Kao i ovde, na ovoj planeti, između različitih tipova ljudi.

- To je istina... ali ti izgledaš kao jedan normalan dečak sa ovog sveta.

- Ja izgledam kao Zemljanin jer narod sa moje planete veoma liči na decu sa Zemlje i upravo zbog toga sam ovde na zadatku; ali Bog nema lice niti oblik čoveka.

- Šta!? Hoćeš da kažeš da Bog ima lice monstruma?... Malo se smejao, a zatim rekao: - N e , Pedrito, nije tako. Hajde, idemo da se prošetamo.

Krenuli smo da se šetamo stazom koja je vodila ka selu. Stavio je svoju ruku na moje rame, i tada sam osetio u njemu brata koga nikada nisam imao.

Neke noćne ptice su proletele grakćući u daljini. Činilo se da se Ami raduje ovim zvucima. Udahnuo je morski vazduli i rekao:

- Bog nerna oblik čoveka — njegovo lice je blistalo u noći, dok je govorio o Stvoritelju - nema nikakav oblik, nije osoba

3 5

kao što smo ti ili ja. To je jedno beskonačno Biće, čista stva-ralačka inteligencija... čista ljubav...

- Ah! To je govorio na takav predivan način da me je ganuo. - Zbog toga je Svemir prelep i dobar... čaroban je. Mislio sam na stanovnike primitivnih svetova, koje je po-

menuo, i takođe na zle ljude sa ove iste planete. - A oni zli? - Oni će postati dobri jednog dana... - Bolje da su se rodili od početka dobri, pa tako nigde ne

bi bilo ničeg lošeg. - Da se ne poznaje zlo, kako bi se uživalo u dobrom? Kako

bi se ono cenilo? - pitao je Ami. - Ne razumem baš najbolje. - Zar ti se ne čini divnim što možeš da gledaš, da vidiš? - Ne znam, nikada o tome nisam razmišljao... verovatno da

da. - Kada bi bio slep od rođenja, i iznenada povratio vid,

izgledalo bi ti čarobno što možeš da vidiš... - Pa, da! - To isto važi za one koji su proživeli teške živote pune

nasilja; kada prevaziđu sebe i dostignu humaniji život, poštuju ga kao niko drugi... Malo je dosadno biti večno anđeo... za razliku od toga lepo je napredovati, usavršiti se, učiti. Da ni-kada nije bilo noći, ne bismo uživali u zori...

Išli smo puteljkom osvetljenim mesečinom, okruženi dr-većem. Došli smo do moje kuće. Ušao sam tiho da uzmem džemper. Video sam svoj poklopljeni tanjir kako me čeka na stolu. Osećao sam se moćnim jer sam znao šta je u njemu, bez potrebe da sklonim gornji tanjir. Ipak, neka mala sumnja je ušla u mene i bacio sam pogled da se uverim: u njemu je bilo isto ono što sam video na malom televizoru mog prijatelja, ali još uvek nisam bio gladan. Vratio sam se kod Amija. Nastavili smo 36

da se šetamo i razgovaramo. Dok je govorio, posmatrao je sve oko sebe.

Još uvek se nisu ukazale prve ulice sela ni svetla uličnih svetiljki.

- Obraćaš li pažnju na ono šta radiš? - iznenada me je upitao.

Ne... na šta? - Na to da hodaš, da možeš da hodaš... - A, da, naravno... A šta je tu neobično? - Ima onih koji su bili invalidi, a zatim su posle meseci ili

godina vežbi i rehabilitacija uspeli ponovo da hodaju. Za njih je neobično što to mogu da rade i zahvalni su na tome, uživaju u tome; za razliku od njih ti hodaš ne obraćajući pažnju, ne nalaziš ništa neobično u tome...

- U pravu si, Ami. Govoriš mi mnogo novih stvari...

3 7

Poglavlje 4.

Policija

Stigli smo do prve ulice osvetljene uličnom svetiljkom. Verovatno je bilo jedanaest uveče.

Učinilo mi se kao čitava jedna avantura proći selom tako kasno, međutim osećao sam se zaštićen kraj Amija.

Dok smo se šetali, on se zaustavljao da vidi mesec među granjem drveća, povremeno mi govorio da poslušamo kreketa-nje žaba, pesmu noćnih zrikavaca, udaljeni šum talasa. Zaus-tavljao se da udahne miris borova, kore drveća, zemlje, da pogleda neku kuću koja mu se činila lepom, neku ulicu ili neki ćošak.

- Pogledaj kako su lepi ovi fenjeri... dođe ti da ih nacrtaš... Vidi kako pada svetlost na ovu puzavicu... I ovi talasasti kro-vovi obasjani zvezdama... Život je da se u njemu uživa na zdrav način, Pedrito. Probaj da obratiš pažnju na sve što ti on nudi... Lepota se nalazi u svakom trenutku... Pokušaj da osećaš, opa-žaš čulima umesto da razmišljaš. Duboki smisao života se nalazi izvan misli... Znaš li, Pedrito, da je život bajka koja je postala stvarnost?... Život je prelepi dar koji ti nudi Bog... jer te voli.

Njegove reči su mi pokazale jedan novi način posmatranja Činilo mi se neverovatnim da je ovo onaj obični svet, onaj svakodnevni, na koji ja nikada nisam obraćao pažnju... Sada sam shvatio da sam živeo na jednom mestu koje je nalik raju a da to ranije nisam primećivao...

Stigli smo na trg sela.

38

Nekoliko mladih nalazilo se na ulazu jedne diskoteke, drugi su razgovarali nasred trga. Mesto je bile mirno, pogotovu sada kada je letnja sezona bila na izmaku.

Niko nije obraćao pažnju na nas, uprkos Amijevom odelu; možda su mislili da se radi o nekoj bezazlenoj maski...

Zamišljao sam šta bi se desilo kada bi znali kakav dečak prolazi onuda; okupili bi se oko nas, došli bi novinari i televi-zija...

- Ne hvala - rekao je Ami čitajući mi misli - Ne želim da se pretvorim u mučenika...

Nisam razumeo šta je želeo da kaže. - Prvo bi me uhapsili što sam ušao „nelegalno". Zatim bi

mislili da sam špijun, pa bi me mučili da bi dobili informaciju... Pošto bi me iscedili kao limun, pomoću ne tako nežnih meto-da... lekari bi poželeli da bace pogled unutar mog telašca... Ne, hvala.

Ami se smejao dok je spominjao te stravične mogućnosti.

Seli smo na jednu klupu, na nešto povučenijem mestu. Sma-trao sam da vanzemaljci treba da se otkrivaju malo-pomalo, ne bi li se ljudi postepeno navikavali na njih, a zatim jednog dana da se otvoreno predstave.

- Nešto slično i radimo, ali da se pokažemo otvoreno... Već sam ti dao tri razloga zbog kojih to nije prikladno uraditi. Sada ću ti reći još jedan, glavni: zabranjeno je zakonima.

- Kakvim zakonima? - Univerzalnim zakonima. U tvom svetu postoje zakoni, zar

ne? U razvijenim svetovima takođe postoje opšte norme koje bi svi trebalo da poštuju; jedna od njih je ne mešati se u evolutivni razvoj nerazvijenih svetova.

- Nerazvijenih? - Svetova koji ne žive u skladu sa Osnovnim principom

Vasione zovemo nerazvijenim. - I šta sve to znači?

39

- To znači da su svi svetovi koji žive u skladu sa ovim Principom prestali da žive odvojeni granicama, imaju jednu jedinu vladu i sve što imaju između sebe dele bratski, mirno i harmonično. Eto, to znači živeti u skladu sa Osnovnim princi-pom Vasione, takav je razvijeni svet.

- Ne razumem baš mnogo. Koji je taj Osnovni princip... princip čega?

- Vidiš, ne poznaješ ga - zadirkivao me je - nisi razvijen. - Ali ja sam samo dečak... Verujem da ga poznaju odrasli,

naučnici, predsednici... Ami se smejao iz sveg srca. - Odrasli, naučnici, predsednici?! Oni ga poznaju još manje

nego bilo ko drugi. - Rukovode zemljama i ne poznaju tako važan princip?! - Dobro, tako stvari stoje u tvom svetu i zbog toga u njemu

nema baš mnogo sreće. - Koji je taj princip? - Reći ću ti malo kasnije. - Ozbiljno? - obradovala me je pomisao da ću saznati nešto

što niko ne zna. - Ako budeš dobar - šalio se.

Počeo sam da razmišljam o toj zabrani da se interveniše na nerazvijenim planetama.

- Znači ti kršiš taj zakon!... - iznenada sam izjavio. - Bravo! Nije ti promakao taj detalj. - Naravno da nije. Prvo kažeš da je zabranjeno intervenisati,

a onda ti razgovaraš sa mnom... To je intervenisanje... ili nije? - To nije intervenisanje u evolutivnom razvoju Zemlje.

Otvoreno se pokazati pred masama, to bi bilo intervenisanje A znaš li ti zbog čega je zabranjeno intervenisati?

- Rekao si mi tri ili četiri razloga, Ami. - Ali ti još uvek nisam rekao ono najvažnije; kada bismo to

uradili, osim nesreća koje sam ti već pomenuo, dogodile bi se najstrašnije katastrofe u istoriji ovog sveta...

4 0

Uplašio sam se. - Kakve katastrofe, Ami? - Saznavši o ekonomskim, naučnim, društvenim, religioz-

nim sistemima koje koristimo, ljudi bi poželeli da nas imitiraju i svi bi nas gledali kao primere koje treba slediti. Izgubili bi poštovanje za svoje vođe, kao i za sisteme koje koriste da bi se organizovali. Tako bi pale sve sile ovog sveta, i to bi dovelo u pitanje stabilnost tvoje civilizacije. Moćnici bi postali agre-sivni videvši da gube svoje privilegije... Nastao bi opšti haos. Na kraju bismo mi morali da preuzmemo komandu i pokušamo sve da sredimo.

Obradovao sam se čuvši ovo. - To bi bilo izvrsno! Vi biste uredili naš svet! - Što bi bilo varanje, kao kada bi jedan student položio ispit

za drugog. Da li bi voleo da drugi učenik polaže za tebe tvoje ispite?

- N e , izgubio bih zadovoljstvo da sam to ja postigao. - I kada bismo mi sve uredili ovde, čitavo jedno čovečans-

tvo bi izgubilo pravo zadovoljstvo da se izdiglo svojim sops-tvenim snagama, zar ne?

- M m m . . . imaš pravo, nisam o tome razmišljao. - Zbog toga ne možemo da intervenišemo više nego što je

dozvoljeno. Ovaj moj kontakt sa tobom je deo „plana pomoći" . - Objasni bolje, molim te. - „Plan pomoći" je jedna vrsta „ l eka" koji treba da prime-

njujemo dozirano, umereno, suptilno... veoma suptilno... - Koji je to lek? - Informacija. - Informacija, kakva informacija? - Elem, naši brodovi su oduvek kružili ovuda, od davnih

vremena, ali tek od pojave prve atomske bombe smo dozvolili da ih vidite. To je učinjeno zbog toga da biste imali dokaza da niste jedina inteligentna bića u Svemiru i da biste naslutili da posmatramo vaše ratne izume.

- I zbog čega to radite? 41

- Zato što želimo da razumete da je atomska energija nešto jako osetljivo, nešto što može da utiče čak i na druge svetove u blizini. Sve je to informacija, Pedrito. Zatim smo povećali frekvenciju pojavljivanja, to je dodatna informacija. Posle smo dozvoljavali da nas snime. S druge strane, uspostavljali smo male kontakte sa nekim osobama, kao ja sa tobom, i takođe smo slali „poruke" telepatskim putem. Ove „poruke" su u vazduhu, kao radio talasi, i stižu do svih ljudi. Međutim, neki imaju prave „receptore" da ih prime, drugi ne. Sve je to info-rmacija, pomoć.

- I posle toga ćete se pojaviti pred svima? - Kada budete živeli onako kako Bog zapoveda, ako po-

ložite „ispit". Ne može ranije. - Kakva šteta što ne možete da intervenišete da izbegnemo

uništenje - rekao sam pomalo tužan. Ami se osmehnuo i pogledao ka zvezdama. - Naše poštovanje tuđe slobode se zasniva na ljubavi, zbog

toga treba da vas ostavimo da doživite sudbinu kakvu za-služujete. Evolucija je nešto jako osetljivo, ne može se inter-venisati, samo možemo „sugerisati" stvari, i to veoma suptilno i preko „izuzetnih" osoba, kao što si ti ...

- Kao što sam ja? U čemu sam ja izuzetan? - Možda ću ti malo kasnije reći. Međutim, zasada samo

treba da znaš da imaš određene „uslove", a ne neminovno i „kvalitet"... Moram uskoro da idem, Pedrito. Da li bi voleo ponovo da me vidiš?

- Naravno da da, počeo sam jako da te poštujem za ovo kratko vreme.

- Ja tebe takođe, ali ako želiš da se vratim, moraš da napišeš jednu knijgu koja govori o onome što si doživeo pored mene, zbog toga sam došao, to je takođe deo „plana za pomoć".

- Ja da napišem knjigu!!! Ali ja ne znam da pišem knjige! - Napiši je kao jednu priču, fantaziju, u protivnom će m i s l i t i

da si lažljivac ili lud; osim toga, moraš je posvetiti „deci" .

42

Tada ini je objasnio ono što sam napisao na početku ove knjige, o „starcima" od petnaest godina i , ,deci" od sto godina.

Izgledalo mi je kao jedan kolosalan zadatak, to da ja sam napišem jedno literarno delo, međutim on je i dalje insistirao:

- Pitaj svog rođaka koji je naklonjen pisanju, onog što radi u banci, da ti pomogne. Ti pričaj, a on neka hvata beleške.

Izgledalo je da Ami zna o meni više nego ja sam... - Ova knjiga će takođe biti jedna informacija. Više od ovog

što činimo nije nam dozvoljeno. A sada ću ti reći još jedan razlog. Da li ti se dopada to što ne postoji ni najmanja mo-gućnost da jedna napredna civilizacija, ali onih zlih, dođe i napadne Zemlju?

- Da, naravno. - Vidiš! To je zbog toga što nikada nismo pomagali zlima...

I ako na Zemlji ne prevaziđete svoju nasilnost, egoizam, a mi vam pomognemo da preživite, uskoro biste koristili vaša nova naučna znanja u pokušaju da dominirate, iskorištavate i poko-rite druge civilizacije iz Svemira. Razvijeni Svemir je jedno mesto mira, ljubavi, bratstva, saradnje. Osim toga, postoje dru-gi vidovi energija, veoma moćni. Atomska energija kraj njih je kao šibica kraj sunca... Ne smemo da reskiramo da jednom nasilnom svetu dođe u posed ova energija, i da dovede u opas-nost mir razvijenih svetova, a još manje da proizvedu kosmičku katastrofu...

- Veoma sam uznemiren, Ami. - Zbog opasnosti od kosmičke nesreće, Pedrito? - Ne, već zato što mislim da je već isuviše kasno... - Kasno za spasavanje čovečanstva? - Ne, za spavanje. Ami je puk'o od smeha.

- Polako, Pedrito. Hajde da vidimo tvoju baku. Uzeo je mali televizor sa kopče svog kaiša i pojavila se moja

baka kako spava sa poluotvorenim ustima. - Baš uživa u spavanju - šalio se.

43

- Umoran sam. Želeo bih i ja da spavam. - Dobro, hajdemo.

Išli smo ka mojoj kući kada naletesmo na policijski auto. Policajci su ugledali dva dečaka, sama u ovo doba noći, zaus-tavili auto, izašli i uputili se ka nama. Jako sam se uplašio.

- Šta vi u ovo doba radite ovde? - Šetamo se... uživamo u životu - odgovorio je Ami veoma

mirno - A vi? Radite, hvatate nevaljalce? - smejući se po običaju.

Ja sam se još više uplašio zbog poverenja koje je Ami pokazivao spram policajaca; međutim, njima se dopao način reagovanja mog prijatelja i počeli su da se smeju sa njim. Pokušao sam da se smejem i ja, ali zbog svoje strepnje nisam uspeo.

- Gde si nabavio to odelo? - Na mojoj planeti - odgovorio je sasvim drsko. - Ah, ti si Marsovac. - Marsovac baš nisam, ali sam vanzemaljac. Ami je odgovarao veselo i bezbrižno, dok je moja uznemi-

renost rasla. - I gde je tvoj ,,leteći tanjir"? - pitao je jedan od njih

posmatrajući očinski Amija. Mislio je da se radi o dečijoj igri dok je Ami govorio apsolutnu istinu.

- Parkirao sam ga na plaži, pod morem, zar ne, Pedrito? Sad je i mene upleo u igru!... Nisam znao šta da radim

Pokušao sam da se osmehnem, ali samo sam se idiotski iskezio Nisam se usudio da kažem istinu.

- I nemaš pištolj sa zracima? Uniformisani su uživali u razgovoru. Ami takođe, dok sam

ja bio sve zbunjeniji i zabrinutiji. - Nije mi potreban. Mi ne napadamo nikoga. Mi smo dobri - I ako naiđe jedan zločesti sa revolverom kao što je ovaj

- policajac mu je pokazao oružje praveći se da izgleda preteće

44

- Ako bi me napao, paralizovao bih ga snagom uma. - Da vidimo! Hajde paralizuj nas. - Sa zadovoljstvom, vi ste tražili. Efekat će trajati deset

minuta. Sva trojica su se smejala vidno zabavljeni. Iznenada, Ami

se umirio, uozbiljio i počeo da ih fiksira pogledom. Neobičnim, zvonkim i autoritativnim glasom im je naredio.

- Ostanite nepokretni deset minuta. Ne možete, ne možete da se pomerite... Eto!

Ostali su paralizovani sa jednim osmehom, u stavu u kak-vom su se zatekli.

- Vidiš, Pedrito? Nedovoljno razvijenim svetovima treba reći istinu, kao da se radi o jednoj igri ili fantaziji - objašnjavao mi je, dok je policajcima zaleđenih osmeha, koji su već počeli da mi izgledaju tragično, pipao nos, vukao ih za brkove.

Sve što je Ami radio pojačavalo je moj strah. -Bež imo , hajde da se udaljimo odavde, mogu se probuditi!

- rekao sam pokušavajući da ne govorim tako glasno. - Ne brini, ima još dosta do isteka deset minuta - rekao je

i premestio im kape okrenuvši ih naopako, ne bi li se malo igrao.

Jedino što sam ja želeo, bilo je da budem što dalje odavde. - Hajdemo, hajdemo Ami! - Opet si zabrinut, umesto da uživaš u datom trenutku...

Dobro hajdemo - rekao je rezigniran. Približio se nasmejanim policajcima i istim glasom od pre zapovedio:

- Kada se probudite, zaboravićete zauvek ova dva dečaka.

Došavši do prvog ćoška, skrenuli smo ka plaži, udaljavajući se od policajaca. Osećao sam se smirenijim.

- Kako si to uradio? - Hipnozom, to svako može. - Čuo sam da ne mogu svi ljudi da se hipnotišu. Mogao si

baš na takve da naletiš.

4 5

- Svi ljudi su podložni hipnozi - rekao je Ami - i ne samo to, već su skoro svi hipnotisani...

- Šta želiš time da kažeš? Ja nisam hipnotisan... ja sam budan.

Ami se smejao mojoj izjavi. - Da li se sećaš kada smo dolazili putem? - Da, sećam se. - Tamo ti se sve činilo drugačijim, sve ti se činilo divnim,

je l' istina? - A, da... Izgleda da sam tada išao hipnotisan... Možda si

me hipnotisao! - Bio si budan! Sada spavaš verujući da je sve opasno,

ružno. Hipnotisan si, ne čuješ more, ne opažaš mirise noći, nisi svestan svoje šetnje niti svog pogleda, ne uživaš u svom disa-nju. Što je još gore, hipnotisan si u negativnom smislu.

- Negativnom? - Postoje ružne ideje koje nemaju stvarnu osnovu, to su

snovi, fantazije, neopravdani strahovi, bunilo, ludilo; i to ne samo da nisu lepe ideje, nego nije čak ni lepo ludilo, već samo jedan košmar.

- Koje su to ideje, Ami? - Takve poput tvojih briga - smejao se zarazivši i mene

smehom. Zatim je zastao, pogledao u more i rekao: - Tu takođe spadaju ideje ljudi koji veruju da rat, ubijanje

drugih ljudskih bića, ima neki „uzvišen" smisao. To je hipnoza i vrsta košmara...

- Sada kada razmislim... mislim da si u pravu, Ami. - Oni pretpostavljaju da su oni koji ne dele njihovu hipnozu

njihovi neprijatelji, drugi misle da ih spoljni sjaj čini vrednijim, a neki žive u panici od života, plaše se da ne naruše zdravlje, posao; misle da su svet i Vasiona nastanjeni neprijateljima i žive naoružani, preplavljeni lancima, bravama, psima čuvarima i polisama osiguranja. Sve ovo je „hipnoza tipa ružnog sna", svi oni su hipnotisani, uspavani. 46

- I ne mogu se nikada probuditi? - Svaki put kada se neko probudi iz svog ružnog mentalnog

sna i kada počne da uviđa da je život lep, ili da u nekom trenutku može biti prekrasan, „zato što je upravo takav", tada počinje da se budi. Probuđena osoba zna da je život raj, jedna izuzetna prilika za uživanje, i povrh teških momenata.

Ja sam se setio nečeg jako tužnog: kako sam ostao sam na svetu... Srećom, moja baka se pobrinula za mene dajući mi svu svoju ljubav, iako bi mi bilo draže da sam jedan dečak sa normalnom porodicom.

Ami je nastavio da objašnjava: - Probuđena osoba prihvata probleme i nesreće u svom

životu, jer zna da su teškoće ispiti koji utiču na unutrašnji rast, ne zaboravljajući da gorkih trenutaka ima malo u poređenju sa lepim trenucima. Zbog toga uživa u svom životu, u svakom trenutku.

- Nisam video mnogo takvih osoba, Ami... - To je zbog toga što u nedovoljno razvijenom svetu nema

mnogo onih probuđenih. Većina spava, hrče, sanja snove koji su više nalik na noćnu moru nego na sreću... Kad pomisliš kako ima onih koji izvrše samoubistvo...Vidiš li ti kakav je to var-varizam?! Ubijaju se, Pedrito!

- Gledajući sa te tačke gledišta, u pravu si...

Još uvek je sećanje na susret od maločas izazivalo u meni strah.

- Kako to da se oni policajci nisu iznervirali zbog tvojih šala?

- Taknuo sam ih u njihov dobri deo, onaj detinjasti. - Ali, oni su policajci! Gledao me je kao da sam upravo izgovorio neku glupost. - Svi ljudi imaju jednu detinjastu crtu pod svojim noćnim

morama, Pedrito. Skoro da ne postoji niko tako glup da ne može da izađe na sekund izvan njih - rekao je smejući se.

4 7

- Ako hoćeš, hajdemo u jedan zatvor da tražimo najgoreg kriminalca...

- Ne, hvala lepo... - Tačno je da je najveći broj ljudi na ovoj planeti uspavan,

ali uprkos tome su više dobri nego loši. - Stvarno? - Jasno, u njihovim srcima ima više ljubavi nego mržnje. - To se baš ne primećuje mnogo... - Ono što se dešava je da svi misle kako su u pravu kada

misle ono što misle ili kada rade ono što rade. Neki greše, ali ne zbog zla, već je u pitanju greška, san, hipnoza. Istina je da se uspavani previše uozbilje, čak postanu ponekad i opasni, ali ako im priđeš sa dobre strane, uglavnom ti vrate dobrim, a ako im priđeš sa loše strane vrate ti lošim.

- Pa onda, ako ljudi nisu tako loši, zbog čega ima više nesreće nego sreće?

- Z b o g toga što sistem organizacije koji koristite odgovara zastarelom pogledu na život, iz doba kada je bilo toliko pode-ljenosti i nepoverenja među vama da ste živeli uplašeni jedni od drugih. Ali sve se promenilo, ljudi su vremenom "evoluirali, narodi se bolje poznaju, ljudi imaju uzvišenije nemire. Me-đutim, sistemi ostaju isti, i zbog toga su u zaostatku. Više ne funkcionišu dobro, pretvorili su se u loše sisteme, a loši sistemi čine da ljudi pate. Postaju nesrećni, primoravani da žive u skladu sa noćnim morama koje više nemaju stvarnu osnovu i nagnani da čine greške. Jedan dobar organizacioni sistem, pri-lagođen novim vremenima, u potrazi za kolektivnim dobrom, u stanju je da preobrazi i probudi ljude veoma brzo.

Tada nisam baš najbolje razumeo njegova objašnjenja, već mnogo kasnije.

48

Poglavlje 5.

Otet od vanzemaljaca

- Već smo stigli do tvoje kuće. Ideš li da spavaš? - Da. Mrtav sam umoran, ne mogu više. A ti, šta ćeš da

radiš? - Vratiću se na brod. Prošetaću se po zvezdama... - Zaista! Baš Iepo! - Želeo sam da te pozovem, ali ako si tako umoran... Pred takvom izuzetnom mogućnošću kao što je ova da se

prošetam u „letećem tanjiru", sav umor je nestao, bio sam svež i pun energije.

- Više nisam! Stvarno hoćeš da me vodiš da se prošetam u tvom NLO-u?

- Naravno, a šta ćemo sa tvojom bakom? Odmah sam smislio način da izađem, a da joj ne nedosta-

jem.

- Večeraću, ostaviću prazan tanjir na stolu, zatim ću staviti jastuk ispod jorgana, tako da ako baka ustane pomisli da spa-vam u kući, skinuću ovo sa sebe, a ja ću obući nešto drugo. Sve ću to uraditi pažljivo i u tišini.

- Jedna neophodna mala laž - rekao je - pošto je nužno da kreneš sa mnom kako bi mogao da napišeš tu knjigu. Vratićemo se pre nego što se ona probudi. Ništa se ne plaši.

Kada sam ušao u kuću, uradio sam sve kako sam isplanirao, ali kada sam hteo da pojedem meso pripala mi je muka i nisam ga mogao pojesti.

Nekoliko minuta kasnije išli smo ka plaži. - Kako ću se popeti na tvoj brod? - Ja ću ući plivajući, a onda ću ga dovesti do plaže. - N e ć e ti biti hladno?

49

- Ne, ovo odelo odoleva mnogo većoj hladnoći i toploti nego što možeš i zamisliti. Dobro, idem po brod. Ti me čekaj ovde i kad se pojavi nemoj da se uplašiš.

- O, ne, više se ne plašim vanzemaljaca. - Bila mi je draga

njegova nepotrebna opaska...

Mesec se sakrio iza tamnih oblaka. Više se nije videlo ništa

osim tame svuda unaokolo. Ami je išao napred ka mekim talasima i zagnjurivši se u

vodu nestao je u tami sa mog vidika. Prolazili su minuti pa sam imao vremena, prvi put od kada

se pojavio Ami, da razmišljam nasamo... Ami?... Vanzemaljac!... Da li je to bila istina ili je sve bio san? Čekao sam duže vremena, svakog trenutka bivajući sve

uznemireniji, dok me najzad nije obuzela panika. Bio sam sasvim sam tamo na jednoj mračnoj, užasno osam-

ljenoj plaži... Trebalo je da se suočim sa jednim, ništa manje, nego van-

zemaljskim svemirskim brodom... Mašta je uticala da počnu da mi se ukazuju neobične pok-

retne senke između stena, na pesku ili kako izlaze iz vode... I tako sam počeo da sumnjam u sve.

A šta ako je Ami bio samo neki perverznjak preobučen u dečaka?

Pričao je o dobroti ne bi li zadobio moje poverenje? Ne, ne može biti... ili ipak može? Otet od strane vanzemaljskog svemirskog broda!?

U tom trenutku preda mnom se ukazao zastrašujući prizor: žutozelenkasti sjaj ispod vode počeo je polako da se diže, a zatim se ukazala jedna kupola koja se okretala, sa svetlima u svim bojama...

50

Bilo je stvarno! Posmatrao sam jedan svemirski brod sa drugog sveta!

Zatim se pojavilo ovalno svemirsko vozilo sa osvetljenim prozorima. Emitovalo je svetlost koja je bila između srebrne i zelenkaste boje.

Bio je to užasan prizor, osetio sam pravu stravu. Jedna stvar je razgovarati sa jednim dečakom... dečakom?... sa dobrodu-šnim licem... maskom?, a sasvim druga biti sam na plaži u tamnoj noći i videti kako se pojavljuje jedan svemirski brod sa drugog sveta... jedan NLO koji dolazi po tebe, da te odvede daleko...

Zaboravio sam na „dečaka" i na sve što mi je rekao. Za mene se to pretvorilo u jednu paklenu mašineriju, koja je došla ko zna iz kakvog mračnog kutka kosmosa, možda punu mons-truma i grozota koje su došle da me otmu.

Učinio mi se mnogo veći od onog objekta koji sam video da pada u more pre nekih par sati.

Počeo je da mi se približava, lebdeći neka tri metra iznad vode. Nije puštao nikakav zvuk, tišina je bila užasna, a on se neumoljivo približavao i približavao.

Želeo sam da se vratim u prošlo vreme u kome nisam nikada prisustvovao padu nikakvog svemirskog objekta i nikad nisam upoznao nijednog vanzemaljca, i da spavam mirno kraj svoje bake, siguran u svom krevetu.

Ovo je bio pravi košmar. Strah me je paralisao i nisam mogao pobeći, niti sam mogao da prestanem da gledam tu svetleću neman koja je dolazila da me odnese... možda u neki svemirski zoološki vrt...

Kad je iznad moje glave postao ogroman, džinovski, osetio sam se izgubljenim. Pomislio sam čak da će me ta zlokobna masa zgnječiti bez milosti.

U utrobi monstruma zasijala je žuta svetlost, a zatim me je zaslepio neki reflektor i tada sam znao da sam već mrtav. Poverih dušu Bogu i odlučih da se prepustim njegovoj uz-višenoj volji...

5 1

Osetio sam kako me penju, kako se dižem nekom vrstom lifta, a da moja stopala nisu imala nikakav oslonac. Očekivao sam da vidim ona bića sa glavama hobotnice i krvožednim očima...

Iznenada, moja stopala su se spustila na paperjasto meku površinu i ja se obreh u jednoj svetloj i prijatnoj prostoriji, prekrivenoj tepihom i sa tapaciranim zidovima.

Ispred mene se nalazio, osmehujući se, dečak sa zvezda sa svojim velikim dobrodušnim očima.

Njegov pogled je uspeo da me smiri, vraćajući me u stvar-nost, u tu divnu stvarnost sa kojom me je on upoznao.

Stavio je ruku na moje rame.

- Smiri se, smiri se, nema ničeg lošeg.

Kad sam bio u stanju da progovorim, osmehnuo sam se i rekao:

- Mnogo sam se uplašio. - Primetio sam, bio si sav zelen! - rekao je smejući se. - Mislio sam... pa dobro... o ružnim stvarima. - To je tvoja divlja mašta. Nekontrolisana mašta može ubiti

strahom, u stanju je da izmisli demona na mestu gde se nalazi samo jedan dobar prijatelj. Međutim, radi se samo o našim košmarima, jer stvarnost je jednostavna i divna, ona je samo...

- Znači li to da se nalazim u jednom NLO-u ? - NLO je jedan neidentifikovan leteći objekat. Ovaj je u

potpunosti identifikovan: ovo je jedan svemirski brod, ali ga možemo zvati , ,NLO" ako baš hoćeš, a mene možeš zvati „marsovcem".

Dok smo se smejali nestala je sva moja napetost. - Dođi, dođi u komandnu salu - pozvao me je.

52

Prošli smo kroz jedna malena lučna vrata u drugu prostoriju, sa isto tako niskim plafonom kao što je bila i prostorija koju smo napustili. Preda mnom se pojavila polukružna sala sa velikim zaobljenim prozorima. U centru ispred kontrolnih tabli i nekoliko ekrana, skoro u nivou poda, nalazile su se tri fotelje koje su se mogle spuštati. Sve je bilo kao za decu, i fotelje i visina plafona. Mogao sam ga dodirnuti podižući ruku. Tamo nikako ne bi mogao da stane odrastao čovek...

- Ovo je čarobno! - uzviknuo sam zaneseno. Približio sam se prozorima, dok se Ami smeštao u fotelju u sredini, pred kontrolnom tablom. Kroz prozore sam u daljini mogao videti svetlucanje svetiljki letovališta.

Osetio sam lagano podrhtavanje poda i svetiljke su nestale. Sada sam video samo zvezde...

- Hej, šta se dogodilo sa selom?! - Pogledaj dole - odgovorio je Ami. Skoro sam se onesvestio: bili smo hiljade metara iznad

zaliva. Videla su se sva priobalna mesta tog područja, kao i ono moje, koje se nalazilo ispod. Popeli smo se kilometre u jednom trenutku, a ja nisam imao nikakav osećaj kretanja!

- Super, fenomenalno! Moje oduševljenje je raslo, ali uskoro mi je visina izazvala

vrtoglavicu.

- Ami... - Reci. - Je 1' ovo može da padne? - Pa, kada bi na brodu postojala neka osoba koja laže, u tom

slučaju ovi osetljivi mehanizmi bi mogli zatajiti... - Spuštajmo se onda, spuštajmo! - skoro sam zaurlao, ali

po njegovom grohotu sam uvideo da se šalio. - Mogu li da nas vide odozdo?

5 3

- Kada se ovo svetio upali - pokazao je na jedan crveni ovalni deo komandne table - to znači da smo vidljivi. Kada je ugašeno, kao sada, znači da smo nevidljivi.

- Nevidljivi? - I s t o kao ovaj gospodin koji sedi pored mene - pokazao je

ka praznom sedištu do sebe. Uznemirih se, međutim njegov smeh mi je dao na znanje da se opet radi o njegovim šalama.

- Kako postižeš to da nas ne vide? - Ako se jedan točak bicikla okreće brzo, njegove žice se

ne vide. Mi postižemo da se molekuli ovog broda pokreću brzo...

- Fenomenalno, ali ja bih voleo da nas vide odozdo. - Ne mogu to da uradim. Vidljivost ili nevidljivost naših

brodova, kada se nalaze u nerazvijenim svetovima, sprovodi se u skladu sa ,,planom pomoći". O tome odlučuje jedan „super kompjuter" koji se nalazi u centru ove galaksije...

- Ne razumem baš najbolje. - Ovaj brod je povezan sa ,,super kompjuterom" koji od-

lučuje kada možemo da budemo viđeni, a kada ne. - I kako zna taj kompjuter kada...? - Taj kompjuter zna sve... želiš li da idemo na neko poseb-

no mesto? - Do moje kuće u gradu. Voleo bih da je vidim iz vazduha...

ali ona se nalazi nekoliko stotina kilometara daleko... - Idemo! - Ami je pokrenuo neke kontrolne uređaje i rekao

,,tu smo". Pripremio sam se da uživam u putovanju gledajući kroz

prozor... kad ono, mi već stigli! Stotine kilometara u deliću sekunde!

Bio sam fasciniran. - Ovo je preteralo u brzini putovanja! - Rekao sam ti da mi uglavnom ne „pu tu jemo" već se

„smeštamo".. . To je stvar koordinata prostor-vreme, ali mi takode možemo i „putovati".

54

Posmatrao sam široke, osvetljene bulevare. Grad u noći izgledao je prelepo iz vazduha. Odredio sam položaj svoga kraja, te ga zamolih da se uputimo tamo.

- A l i „putujući" polako, molim te, želim da uživam u šetnji. Svetlost na tabli je bila ugašena. Niko nas nije mogao videti. Napredovali smo lagano i tiho između nebeskih zvezda i

gradskih svetiljki. Pojavila se moja kuća. Bilo je to nešto izvanredno, moći je

videti iz visine. - Hoćeš li da proverimo da li je tamo unutra sve u redu? - Kako? - Pogledaćemo ovde. Pred njim, na jednom velikom ekranu, pojavila se ulica

fokusirana sa visine. To je bio isti sistem pomoću koga smo videli moju baku kako spava, ali sa jednom velikom razlikom: ovde se slika videla trodimenzionalno, dubinski. Izgledalo je kao da kroz ekran može da se pruži ruka i da se dodirnu stvari. Pokušao sam to da uradim, ali me je nevidljivo staklo sprečilo. Amija je to zabavljalo.

- Svi urade isto... - Svi, koji su to svi? - Ne misliš valjda da si prvi nerazvijeni koji se šeta jednim

vanzemaljskim svemirskim brodom... - Ja sam mislio da jesam - rekao sam malo razočaran. - E pa, pogrešio si, ali da tvoj ego ne bi patio, reći ću ti da

onih koji su imali sreću kao ti nema mnogo. - E, pa to me raduje, Ami.

Prizor na ekranu je prošao kroz plafon moje kuće, a zatim obišao svaki kutak. Sve je bilo u redu.

- Zašto se na tvom portabl televizoru ne vidi trodimenzio-nalno kao ovde?

- Već sam ti rekao, ono je stari sistem. - Pa ako je tako star, zašto mi ga ne pokloniš? Ovo pitanje nije bilo očekivano.

5 5

- Molim? Ne mogu, Pedrito, nije nam dozvoljeno da ostav-ljamo u ovom svetu primerke superiorne tehnologije. Već znaš da ne bi bila upotrebljena u pozitivne svrhe.

Odmah sam shvatio da bi se aparat kao što je ovaj koristio za špijuniranje.

- I zbogom privatnosti jadnih stanovnika planete Zemlje -izjavio je.

Zamolio sam ga da napravimo jedan krug po gradu. Prošli smo iznad moje škole. Video sam dvorište, sportske

terene, moju učionicu. Zamišljao sam kako ću kasnije da prepričavam ovu avantu-

ru mojim drugarima: ,,Video sam školu iz jednog svemirskog broda"... Bio bih sav ponosan.

- I uskoro bi završio u ludnici - rekao je Ami veselo se smejući jer je znao o čemu sam razmišljao.

Zatim sam zamislio kako bi mi se rugala cela škola, i još gomilu užasa...

- Mislim da si u pravu... bolje da začepim gubicu. - To je mnogo mudrije, Pedrito, mnogo je važnije da istinu

ispričaš samo u toj knjizi, i to kao da je neka fantazija.

Nastavili smo da prolazimo iznad moga grada. - Šteta što nije dan - rekoh. - Zašto? - Voleo bih da putujem tvojim brodom i danju... da vidim

gradove, pejzaže na svetlosti dana... Kao i obično Ami mi se smejao. - Želiš li da bude dan? - pitao me je. - Ne verujem da ti tvoje moći omogućavaju da pomeraš

sunce... ili možda da? - Da pomeram sunce ne, ali da pomeram nas - to da ...

56

Aktivirao je kontrolne uređaje i počeli smo da se krećemo zapanjujućom brzinom, prošli smo iznad nekoliko planina, a zatim su se ukazali razni gradovi, vidljivi samo kao svetleće tačkice usled ogromnih visina koje smo dostigli; odmah potom sam uočio ogroman okean okupan mesečevim sjajem. Malo kasnije, nebo na horizontu je polako počelo da biva svetlije. Stigli smo u neku zemlju, i ono što je neobično, sunce je počelo da izlazi velikom brzinom.

Za mene je to bilo nešto neverovatno. Ami je pokretao sunce!

Za nekoliko trenutaka osvanuo je dan. - Zašto si rekao da ga ne možeš pokrenuti? On se veselio ustanovivši moje neznanje. - Sunce se nije pokrenulo; mi smo se kretali velikom brzi-

nom. Shvatio sam istog trenutka svoju grešku, ali to je bila op-

ravdana greška: trebalo je videti kako se sunce na horizontu uzdizalo zapanjujućom brzinom...

- Iznad kog smo mesta? - Iznad Afrike. - Afrike! Ali još pre jedan minut smo bili u Americi! - Pošto si želeo da ovim brodom putuješ po danu, došli smo

na mesto gde je dan. ,,Ako neće Muhamed bregu, onda će breg Muhamedu".. . Koju zemlju u Africi bi voleo da posetiš?

- Pa, ovaj... Indiju. Njegov smeh mi je dao na znanje da moje poznavanje

geografije nije baš najtačnije... - Idemo onda u Aziju, u Indiju... Koji grad Indije bi voleo

da vidiš? Nisam želeo ponovo da napravim neku grešku. - ...Svejedno mi je... izaberi ti... - Kako ti se čini Bombaj. - Može, savršeno, Ami...

5 7

Iznad afričkog kontinenta smo prošli velikom brzinom i na

velikoj visini. Kasnije, u svojoj kući, sa atlasom sveta, mogao sam da

rekonstruišem to putovanje. Došli smo do Indijskog okeana, prešli smo ga, dok se sunce

vrtoglavo uzdizalo, i u nekoliko trenutaka leteli smo nad nebom

Indije. Brod je naglo zakočio i ostao nepokretan. - Kako to da nismo tresnuli o prozore sa ovakvim koče-

njem? - pitao sam veoma iznenađen. - Lako, u pitanju je poništenje inercije.

- Aha, baš jednostavno...

5 8

Poglavlje 6.

Pitanje mere

Spuštali smo se nad gradom, dok nismo došli do nekih sto metara visine i otpočeli šetnju nebom Bombaja.

Ranije nisam video mnogo slika iz Indije, te mi je zbog toga izgledalo da gledam film ili da sanjam: hiljade i hiljade ljudi, tunika i turbana različith boja, krava po ulici, kuća i zgrada veoma različitih od onih u mojoj zemlji, mnoštvo uličnih pro-davača. Ali, iznad svega, pažnju mi je privukla ogromna ko-ličina ljudi. Nije bilo kao u mom gradu, u kome se, iako je dosta veliki, ni u vreme izlaska ljudi iz kancelarija ne mogu videti ovakva mnoštva ljudi: ovde ih je bilo svuda. Za mene, to je bio drugi svet.

Niko nas nije video; kontrolna lampica je bila isključena.

Iznenada se vratih u „realnost": - Moja baka! - Šta se dogodilo sa tvojom bakom? - Već je dan, mora da se digla i da brine zbog toga što me

nema... Da se vratimo! Za Amija ja sam bio neprestani razlog za smejanje. - Pedrito, ona duboko spava... kao po običaju. Na drugom

kraju sveta je tek nešto posle ponoći, a ovde je otprilike deset ujutru.

- Danas ili sutra? - pitao sam izgubljen u vremenu. - Sutra! - odgovorio je umirući od smeha. - Ozbiljno, Ami, nisam spokojan. - Nemoj da se uznemiravaš, još uvek imamo mnogo vre-

mena. U koliko sati se ona budi? - Ne znam, ja sam mislio da je ona uvek budna. Dobro, to

je ono što ona kaže, da čitave noći ne može spavati... - smejali smo se.

5 9

- Znači ostaje jo j još nekoliko sati „nespavanja". . . sve to vreme je pred nama, ne računajući sve ono sa čim možemo da proooodužimo vreme...

- U svakom slučaju se brinem... Zašto ne pogledamo?

- Šta želiš da vidimo? - Možda se probudila... - Bolje da vidimo odmah odavde da se uveriš. (Kako neki

Zemljani zagorčavaju sebi život...) - mrmljao je kroz zube, uz osmeh.

Podesio je kontrolne uređaje jednog ekrana i pojavila se obala moje zemlje, viđena sa velike visine, a zatim je slika pokazala strmoglavi pad ka tlu koji se odigrao fantastičnom brzinom. Uskoro sam razaznao zaliv, letovalište, kuću na plaži, krov i moju baku. Bilo je neverovatno, izgledalo je da još uvek tamo spava sa poluotvorenim ustima, u onom istom pređašnjem položaju.

- Ne može se baš reći da ima lak san, zar ne? - primetio je Ami nestašno. Zatim je dodao:

- Hajde da učinimo još nešto ne bi li bio miran. Uzeo je neku vrstu mikrofona i pokazao mi je prstom da

ćutim. Pritisnuo je jedno dugme i rekao ,,psst". Moja baka je ovo čula, probudila se, ustala i otišla u trpezariju. Mogli smo čuti njene korake i njeno disanje. Videla je ostatke moje večere na stolu, sve uredila i ostavila tanjire u kuhinji; zatim se uputila ka mojoj sobi, otvorila vrata, upalila svetlo i pogledala ka mom krevetu. Izgledao je savršeno, kao da sam ja bio u njemu. Međutim, nešto što ja nisam znao, ali Ami jeste, privuklo joj je pažnju. Uzeo je mikrofon i počeo je da diše tik uz njega. Moja baka je čula ovo disanje i pomislivši da to ja dišem, ugasila je svetio i krenula ka svojoj spavaćoj sobi.

- Jesi li sada miran? - Jesam, sada jesam... ali to je prosto neverovatno; ona tamo

usred noći, a mi ovde po danu... - Vi živite previše uslovljeni daljinama i vremenom...

60

- Ne razumem. - Kako ti se Čini da kreneš na put danas, a da se vratiš

juče?... - Hoćeš li da me napraviš ludim. Možemo li ići da posetimo

Kinu? - Naravno, koji grad bi voleo da upoznaš? Ovog puta nisam želeo da budem postiđen. Odgovorio sam

sa sigurnošću i ponosom: - Tokio. - Idemo onda u Tokio... grad u Japanu - rekao je, pokušava-

jući da prikrije želju za smehom.

Prošli smo preko čitave teritorije Indije, od zapadne do severozapadne strane. Kada smo stigli do Himalaja, brod se zaustavio.

- Imamo naređenja - reče Ami. Na jednom ekranu su se pojavili čudni znaci. - Idemo da ostavimo jedan trag za nama. ,,Super kompju-

ter" označava da treba da nas vidi neko, na nekom mestu. - Baš zabavno! Ko i gde? - Ne znam. Bićemo vođeni. Već smo stigli... Koristili smo sistem za trenutni prenos. Nalazili smo se

iznad jedne šume, zaustavljeni u vazduhu, na visini od otprilike sto metara. Svetlo na tabli je pokazivalo da smo vidljivi. Tamo je bilo puno snega.

- To je Aljaska - rekao je Ami prepoznavši mesto. Sunce je počelo da se skriva u obližnje more. Naš brod se, menjajući boje, kretao po nebu i svojom puta-

njom iscrtavao jedan ogroman trougao. - Zbog čega ovo radimo? - Da bismo ga impresionirali. Treba da privučemo pažnju

onog tamo drugara koji dolazi. Ami je gledao jednog čoveka na ekranu, dok sam ga ja

tražio gledajući kroz prozor i ugledao sam ga daleko među drvećem. Imao je na sebi krznenu jaknu smeđe boje, nosio je

6 1

pušku i izgledao je veoma uplašen. Nanišanio nas je svojim oružjem. Sagnuo sam se, uplašen, ne bih li izbegao da me

pogodi mogući pucanj. Amija je zabavljala moja uznemirenost. - Nemoj se plašiti, ovaj NLO izdržava metke... i mnogo

više. Digli smo se i ostali visoko, neprestano šaljući odsjaje u

raznim bojama. - Potrebno je da taj čovek nikada ne zaboravi ovaj susret.

Smatrao sam da je bilo dovoljno, u cilju da nikad ne zaboravi ovaj spektakl, samo preleteti bez potrebe da ga toliko preplašimo. To sam i rekao.

- Nisi u pravu. Hiljade osoba je videlo naše brodove kako prolaze, ali danas ih se više i ne sećaju. Ako su u trenutku kada su nas videli bili zabrinuti svojim košmarima, pogledali bi nas skoro ne obraćajući pažnju, i posle bi to zaboravili. Imamo zapanjujuće statistike o tome.

- Zbog čega je važno da nas ovaj čovek vidi? - Ne znam baš najbolje, možda će njegovo svedočenje biti

važno nekoj drugoj zanimljivoj, izuzetnoj osobi; ili je možda baš on ta osoba. Fokusiraću ga pomoću „senzometra".

Na drugom ekranu pojavio se čovek, samo što je izgledao skoro prozračan. Na sredini njegovih grudi sijala je jedna zlatna veoma lepa svetlost.

- Kakva je ovo svetlost? - Ona je posledica snage ljubavi nad njegovom dušom. To

je takode stepen njegovog razvoja. Ima sedam stotina pedeset jedinica.

- I šta to znači? - Da je zanimljiv. - Zanimljiv, zbog čega? - Zbog toga što mu je stepen razvoja dosta visok da bi bio

Zemljanin koji se bavi lovom... Sigurno će uskoro prestati da se zabavlja ubijanjem životinjica... mislim da će mu ovo po-javljivanje pomoći.

62

- Stepen razvoja? - Njegov stepen bliskosti sa životinjom ili „anđelom". Ami je fokusirao jednog medveda na ekranu, izgledao je

takođe providan, ali njegovo svetio na grudima, u odnosu na čoveka, sijalo je mnogo slabije.

- Dve stotine jedinica - odredio je Ami. Zatim je fokusirao jednu ribu. Ovog puta svetio je bilo minimalno.

- Pedeset jedinica. - A ti, koliko jedinica imaš, Ami? - Sedam stotina šezdeset jedinica - odgovorio je. - Samo deset više od lovca! - bio sam iznenađen tako

zanemarljivom razlikom između jednog Zemljanina i njega. - Jasno. Imamo sličan nivo. - Ali pretpostavlja se da ti moraš biti mnogo razvijeniji od

Zemljanina... - Na Zemllji postoje neki ljudi koji dostižu osam stotina

jedinica, Pedrito. - Više nego ti. - Naravno, moja prednost je u tome što ja znam stvari koje

oni zanemaruju, ali ovde ima jako vrednih ljudi: učitelja, umet-nika, bolničarki, vatrogasaca...

- Vatrogasaca?! - Zar ti se ne čini plemenitim rizikovati život za druge? - U pravu si, ali moj ujak nuklearni fizičar takode mora da

je jako vredan... - Možda je čuven. Čime se bavi tvoj ujak u okviru fizike? - Usavršava jedno novo oružje, neki ultrazvučni zrak. - Mmm... Ako nije u stanju da razume da je ljudska inteli-

gencija odraz božanske inteligencije, ako ga njegova kratkovi-dost čini arogantnim i podrugljivim u odnosu na Boga i ako je, povrh toga, talenat koji je dobio usmerio na proizvodnju oru-žja... ne verujem da ima visok stepen. Zar ti se ne čini?

- Kako? Ali on je jedan mudrac! - pobunio sam se. - Ponovo brkaš stvari. Tvoj ujak ima mnogo informacija i

sposoban je da dovodi podatke u vezu, ali to ne znači nužno

6 3

biti inteligentan, a još manje mudar. Jedan kompjuter može imati impresivnu bazu podataka i može raditi neverovatne rad-nje, pa nije zbog toga inteligentan. Da li ti se čini mudrom osoba koja kopa grob u koji postoji opasnost da i sama upadne?

- Ne, ali... - Oružje se okreće protiv onih koji ga podržavaju.

Nije mi bilo mnogo očigledna ova Amijeva izjava, ali sam odlučio da mu verujem. Ko sam bio ja da sumnjam u njegovu reč? Ipak, ostao sam zbunjen... moj ujak je bio moj idol... jedan tako inteligentan čovek...

- Ima dobar kompjuter u glavi, to je sve. Ovde postoji jedan problem u nazivima: na Zemlji nazivaju inteligentnima ili mu-drima one koji imaju visok kapacitet u samo jednom od moz-gova, međutim imamo ih dva...

- Šta... dva mozga!? - Dobro, bolje da ih nazovemo dva ,,centra za razumeva-

nje". Jedan u glavi, to je taj „kompjuter" , jedini koji vi poz-najete. Obrađuje informaciju koja je u vezi sa stvarima ovog sveta. Drugi je u grudima, nije vidljiv, jer nije materijalan, ali postoji. To je onaj koji ima veze sa dubokim stvarima u životu, sa onim večnim i univerzalnim istinama, kao što je mudrost i ljubav. Od ravnoteže oba centra zavisi svetlost koju si video na ekranu, na grudima čoveka.

- To je veoma zanimljivo, Ami. - Za nas je inteligentan ili mudar onaj kome su oba centra

u harmoniji, a to znači da inteligencija treba da bude u službi srca. Međutim, većina „inteligentnih" misle da je obrnuto, prave hladne, promišljene računice i nisu u stanju da vide ono što je važno.

Kako sam lakše razumevao Amija kada je iznosio primere, molio sam ga za jedan. Rekao je:

- Jedan plaćeni ubica bi mogao da razmišlja: „Plaćaju me dobro za svaku osobu koju ubijem... želeo bih da imam mnogo posla!"...

6 4

Počeo sam da se smejem, jer je Ami pravio face kao ludak dok je ovo pričao.

- Tako ljudi posmatraju ono površno: novac. Ali ne vide ono suštinsko: patnju koju prouzrokuju, jer imaju neravnotežu izmedu centra u glavi i centra u grudima.

- Sada razumem bolje. I šta se dešava sa onima koji imaju razvijeniji centar u grudima od onoga u glavi? - pitao sam.

- To je druga krajnost, ti bi ih nazvao „dobre budale". Oni ne mogu dobro da razumeju svet u kome žive, pa je ovima drugima, ,,zlim i inteligentnima", lako da im čine zlo, dok oni misle da im čine dobro što takođe nije u redu. Imaju onu iskonsku dobrotu, nesvesnu; onu nežnost kao dobro kučence koje liže ruke i maše repom bilo kome...

- Je li to loše?

- Ponekad te dobre i nesmotrene kučiće raskomadaju drugi, veliki, ne tako dobri psi... Osećanja onih koji ne rezonuju jasno ne mogu nikako prerasti u pravu ljubav.

- I šta je potrebno da bi prerasla u pravu ljubav? - Osećanja treba da budu obasjana inteligencijom da bi se

pretvorila u pravu ljubav, a inteligencija treba da bude obasjana osećanjima da bi se pretvorila u mudrost.

Shvatio sam da je u pravu. Setio sam se ružnih vesti na televiziji i shvatio da u svim slučajevima kada su ljudi prouz-rokovali patnju ili ubijali druge ljude, uvek je postojala nerav-noteža.

- Prema tome, osećanja i ljubav nisu jedno te isto? - Ne uvek, Pedrito; vi mešate stvari i povremeno zovete

, , l jubavlju" ona osećanja koja ne prođu kroz inteligenciju, kao što je naklonost jedne divlje životinje prema svojim mladunci-ma ili nekog fanatika prema svojoj grupi. Prava ljubav je sas-vim druga stvar, neprestano iziskuje prisustvo svetlosti, men-talne jasnoće.

- Razumem, Ami.

- N i v o razvoja je isto tako i nivo mudrosti-ljubavi, odnosno rezultat inteligencije plus ljubavi. Zbog toga intelektualni raz-

6 5

voj treba da bude u harmoniji sa emocionalnim razvojem. Samo tako se stvori neko uistinu pametan ili mudar, samo tako unu-trašnja svetlost može da raste.

- A ja, Ami, koliko jedinica imam? - To ti ne mogu kazati. - Zbog čega? - Zbog toga što se, ako je nivo visok, možeš uobraziti... - Ah, razumem ... -A ako je nizak... osećaćeš se veoma loše...

- Aha. - Nezdrav ponos gasi unutrašnju svetlost... - Ne razumem... ja sam mislio da je ponos nešto pozitivno... - Zadovoljstvo da prevaziđeš samog sebe je zdrav ponos,

dok je ponos koji utiče da preziremo druge nezdrav. Treba da se trudimo da budemo skromni. Bog je tako skroman, jer upr-kos tome što je sve stvorio za nas, ne prikazuje se, već nam samo dozvoljava da vidimo njegovo Delo... Pogledaj, već smo krenuli.

Istog trenutka smo se vratili na Himalaje, koji se nalaze na

drugom kraju planete.

66

Poglavlje 7.

Pojavljivanja

Napredovali smo ka jednom dalekom moru, do koga smo došli za nekoliko sekundi; prešli smo ga i pojavila su se neka ostrva: Japan. Spustili smo se nad grad Tokio.

Mislio sam da ću videti kuće sa krovovima čiji su vrhovi povijeni naviše, ali ono čega je bilo u izobilju, to su bili obla-koderi, moderni bulevari, parkovi, automobili.

-Pr imećeni smo - reče Ami pokazujući na upaljenu svetlost na tabli.

Ljudi na ulici su počeli da se okupljaju, pokazujući rukom na nas. Ponovo su se upalila spoljna svetla u raznim bojama. Nalazili smo se dosta visoko. Ostali smo jedva nekih dva mi-nuta tamo.

- Drugo pojavljivanje - rekao je Ami, posmatrajući znake koji su se pojavili na tabli. - Ponovo ćemo biti premešteni.

Istog trenutka svetlost dana se ugasila. Ostale su samo zvez-de koje su svetlucale kroz prozore.

Ispod nas se nije videlo bogzna šta. Jedan jako udaljen gradić, nekoliko svetiljki, put kojim je dolazio jedan auto.

Otišao sam do ekrana koji se nalazio ispred Amija . Tamo se videla čitava panorama savršeno osvetljena. Ono što se na prvi pogled nije razaznavalo, zbog tame, na monitoru je bilo jako jasno, kao da je bilo usred dana; tako sam uočio da je automobil koji je nailazio bio zelene boje i da je u njemu bio jedan par.

Sudeći po komandnoj tabli, bili smo na visini od nekih dvadeset metara i bili smo vidljivi.

Odlučio sam da ubuduće iskoristim ovaj ekran, jer je bio jasniji od same realnosti.

6 7

Kada je vozilo stiglo blizu nas zaustavilo se, parkirali su ga uz sam put, putnici su izišli iz auta i počeli da gestikuliraju i

viču gledajući nas razrogačenih očiju. - Sta kažu? - pitao sam. - Traže da komuniciraju, traže da uspostave kontakt. To je

jedan par koji se bavi proučavanjem NLO-a, iako je ovaj slučaj malo prenaglašen. U stvari, oni su neka vrsta „obožavalaca vanzemaljaca".

- Uspostavi onda kontakt - rekao sam mu, zabrinut zbog uznemirenosti ovih ljudi.

Oni su zatim pali na kolena i počeli da se mole gledajući ka

brodu. - Ne mogu, moram da poštujem stroga naređenja „plana

pomoći" . Komunikacija se ne uspostavlja kad se nekom prohte, već kada se odluči „odozgo". . . osim ako neko to zna da uradi onako kako treba... Pored toga, ne mogu biti saučesnik u jednoj idolatriji.

- Šta je to idolatrija? - Narušavanje univerzalnog zakona - odgovorio je Ami

nešto ozbiljniji. - U čemu se sastoji? - pitao sam zainteresovan.

- Smatraju nas bogovima. - I šta je tu loše? - Samo se Bog može smatrati Bogom. Obožavati bilo koje

stvorenje Vasione kao da je Bog, to je idolatrija; to je mešanje ploda sa samim drvetom...

- I to je ozbiljno? - Ne toliko za one koji malo znaju o ovim stvarima, ali bilo

bi jako ozbiljno da mi pretendujemo da zauzmemo mesto Boga pred zastranjenom religioznošću ovih ljudi. Kada bi nas doživ-ljavali kao napredniju braću, bila bi to druga stvar.

Učinilo mi se da je Ami trebalo da ispravi grešku ovih ljudi. On je opazio ono o čemu sam razmišljao i rekao:

- Pedrito, mi ne možemo ispravljati greške svakog stanov-nika nerazvijenih svetova Vasione pojedinačno, pogotovu što

68

već imaju tekstove i religije koje im mogu objasniti mnoge stvari. Ovo što radi ovaj par nije ništa u odnosu na druge greške

Koje s'e prave u tim svetovima, pa ni tada ne možemo da intervenišemo, iako se događaju stravične stvari. U ovom istom trenutku na mnogim planetama mnoge ljude ubijaju i muče, kao uostalom i na ovoj.

- I vi ne možete ništa da učinite? - Ne, Pedrito, ne možemo.

Mislio sam da je ovo zgodna prilika da mu komentarišem jednu ideju koja me je uvek proganjala:

- Ponekad mi se čini da Bog i nije tako dobar, Ami... Kako može da dozvoli da se sve te stvari događaju?

Ustao je i gledajući kroz prozor ka nebu, rekao:

- Sve je stvar stepena razvoja, Pedrito. Kao što ovde postoje ljudi različitog stepena razvoja, tako postoje i planete različitog stepena razvoja. Ovaj svet nije mnogo razvijen, ali ima drugih još manje razvijenih. Zakoni koji v ladaju životom na tim nižim svetovima su za nas okrutni, ne bismo mogli živeti tamo. Pla-neta Zemlja je pre nekoliko miliona godina bila upravljana drugom vrstom zakona. Kako je borba za opstanak bila surova, sve je bilo agresivno, otrovno, sve je imalo kandže i očnjake; ali ova stvorenja su bila prilagođena tom ambijentu i njima život nije izgledao preterano surov, niti im je predstavljalo problem da rastrgnu druga stvorenja...

- I Bog je izmislio tako „ n e ž a n " sistern?...

- Već sam ti rekao da možemo vrednovati svetlost samo ako smo poznavali tamu, i takođe sam ti objasnio da ta bića nemaju tvoju osećajnost, pa zbog toga ti i ne živiš u takvom svetu, niti oni žive u svetu kao što je ovaj.

- Hmmmm... - Ami nije uspeo da me ubedi u dobrotu Boga. - Ali danas, kada je dostignut napredniji stepen razvoja, u

ovom svetu ima nešto više l jubavi i mudrosti; zbog toga život više nije tako težak kao što je bio pre, mada se još uvek ne može reći da je ovo jedan razvijeni svet, jer još uvek ima mnogo okrutnosti u njemu. U ovom istom trenutku, pod morem

69

se ribe žive jedu među sobom, ali to im ne smeta, jer im je

svest sasvim majušna. - U svakom slučaju to je veoma surovo... - Za tebe da, ali ne i za ribe, i ti ne živiš na dnu mora. Ali

ima drugih stvorenja, koja imaju višu svest a rade jezive stvari u ovom istom svetu, i to ne u cilju da se prehrane...

Ami je podesio jedan ekran i pojavile su se scene rata. Iz par tenkova vojnici su bacali rakete na neke zgrade, uništava-jući ih, kao i na ljude koji su u njima živeli.

- Ovo se događa, ovog istog trenutka, u jednoj zemlji na planeti Zemlji, ali ne možemo da učinimo ništa više od onoga što činimo. U evoluciji bilo koje planete, zemlje ili osobe ne bismo smeli da intervenišemo više nego što je dozvoljeno.

Na ekranu su se sada pojavile scene kolektivnog streljanja. - Možeš li da ugasiš ovaj televizor? Jako me potresa da

gledam nešto toliko surovo. - To je strašno, Pedrito, ali kako niko ne nestaje zauvek,

kako se duše koje se vole ponovo susreću, sve je to učenje. U svojim drugim, prethodnim životima, bio sam divlja životinja i umro sam rastrgnut od strane drugih životinja; nešto kasnije bio sam čovek, ali niskog stepena razvoja, koji je ubio i koga su ubili; bio sam surov i dobio sam surovost. Prošao sam mnoge živote i tako sam učio, malo-pomalo, da živim na jedan blaži i dobroćudniji način. Sada je moj život bolji, ali ne mogu da idem nasuprot evolutivnom sistemu koji je stvorio Bog. Ovaj par narušava univerzalni zakon poredeći nas sa nekim tako grandioznim i veličanstvenim kao što je Bog; povlače svoja osećanja obožavanja i ljubavi namenjena Bogu i upućuju ih nama. Vojnici koje smo videli takođe narušavaju jedan unive-rzalni zakon: ,,ne ubij". To je mnogo teže, pa opet, ne možemo da intervenišemo. Ali nemoj da misliš da oni koji pate, pate zbog „surovosti Boga" , ne. Univerzalna Inteligencija se stara o tome da svako dobije ono što zaslužuje. Možda su oni koje sada sustigne bomba u nekom prethodnom životu, ili čak u ovom istom, bili surovi prema drugima, isto kao što su sada

70

ovi vojnici. Oni takode treba da trpe ono isto što su prouzro-kovali drugima, da bi znali šta se tada oseća i da bi shvatili da nije lepo prouzrokovati takvu vrstu bola. I tako, malo-pomalo, uče da se ponašaju vođeni ljubavlju. Tako neće primiti bol, već sreću.

Par se smestio ispod broda, ali smo ih mogli videti preko jednog monitora. Podizali su ruke ka nama kao da žele da ih popnemo na brod.

- I ne bi mogao da im objasniš ove stvari preko mikrofona? - Samo kada jedna osoba ili jedan svet dostignu određeni

stepen razvoja, mogu da dobiju našu pomoć, a da ona ne bude narušavanje opšteg sistema evolucije. Ali ovaj par još nije dostigao taj nivo, niti je to čovečanstvo planete Zemlje...

U stvari, nisam najjasnije razumeo sve ono što mi je Ami rekao, ali sećajući se kasnije, dugo nakon što je otišao, sve mi se razjasnilo. Tek tada sam mogao da uputim svog rodaka da napiše manje-više onako kako mi je Ami pričao.

Par je nastavio sa svojim molitvama upućenim ka našem brodu, ali mi smo se umorili da ih gledamo.

- Kosrnička Inteligencija im poklanja jedno veoma pro-duženo pojavljivanje - rekao je Ami.

- I zbog čega to radi? - Samo Ona to zna. Dobro, hajde da vidimo nešto zabavni-

je...

Ami je podesio japansku televiziju dok smo čekali da nas „Super kompjuter" izvuče odavde. Sa svojim uobičajenim smi-slom za humor posmatrao je program sa vestima. Pojavio se jedan reporter sa mikrofonom u ruci, kako intervjuiše ljude na ulici. Jedna gospođa je govorila gestikulirajući i pokazujući ka nebu. Ja ništa nisam razumeo, ali sam shvatio da govori o svom susretu sa NLO-om... sa ovim našim: Drugi ljudi su takođe komentarisali svoju verziju te pojave.

7 1

- Šta kažu? - pitao sam. - Kažu da su videli jedan NLO... Ima svakakvih ludaka... -

primetio je smejući se. Zatim se pojavio jedan gospodin sa naočarima i kravatom,

crtajući na nekoj tablici dok je davao objašnjenja. Crteži su predstavljali solarni sistem, Zemlju i ostale planete. Govorio je nadugačko i naširoko. Saznao sam da se radilo o japanskom naučniku, astronomu.

Izgledalo je da Ami razume ovaj jezik, jer se zabavljao gledajući program: možda je koristio , ,prevodioca".

- Šta kaže? - ponovo sam pitao. - Da je s obzirom na sve što je izneo, naučno dokazano da

u čitavoj galaksiji ne postoji inteligentni život, osim na Zem-lji... Takođe je rekao da su ljudi koji su videli takozvani NLO pretrpeli kolektivnu halucinaciju i preporučio im je posetu psi-hijatru...

- Ozbiljno? - pitao sam - Ozbiljno - odgovorio je smejući se. Naučnik je nastavio da govori. - Šta kaže sada? - Da prema proračunima možda postoji „napredna civiliza-

ci ja" kao ova, ali jedna na dve hiljade galaksija. - I šta to znači? - Da kad sazna da samo u ovoj galaksiji postoje milioni

civilizacija, poludeće jadan, još više nego što je sada... Dobro smo se ismejali. Meni je bilo jako stnešno da slušam

kako jedan naučnik govori da N L O - i ne postoje, dok ja gledam program iz jednog NLO-a!

Ostali smo još nekoliko minuta na tom mestu, sve dok se svetlo za nevidljivost nije ugasilo.

- Slobodni smo. - Znači možemo da nastavimo da se šetamo? - pitao sam. - Naravno. Gde bi sada voleo da ideš?

7 2

- Mmmm... ovaj... na Uskršnje ostrvo! - Tamo je noć... pogledaj - već smo bili stigli.

Jedan reflektor sa broda osvetlio je niz kamenih statua koje su bešćutno gledale ka horizontu.

- Uskršnja ostrva? - Upravo! - Kakva brzina! - Učinilo ti se da je brzo? Sačekaj... A sad pogledaj kroz

prozor. Bili smo iznad jedne neobične pustinje. Bila je noć, nebo je

bilo previše tamno, skoro crno, osim plavičastog sjaja meseca. - Sta je ovo, Arizona, pustinja Sahara? - To je Mesec. - Mesec?! Pogledao sam ka gore, ka onome što sam mislio da je

Mesec. - Znači ono... - Ono je Zemlja. - Zemlja?! - Zemlja. Tamo spava tvoja baka...

Bio sam fasciniran. Stvamo je to bila Zemlja, jasne plave boje. Izgledalo mi je neverovatno da je nešto tako malo moglo sadržati toliko velikih stvari - planine, mora, kontinente.

Nisam znao zbog čega, ali ukazale su mi se slike sačuvane u sećanju. Setio sarn se jednog izvora iz mog detinjstva, jednog zida prekrivenog mahovinom, nekoliko pčela u jednoj bašti, konja kako pasu na livadi jednog letnjeg popodneva... Sve je bilo tamo, na tom malom plavom balonu koji je plutao između zvezda...

Iznenada sam video Sunce, jednu udaljenu zvezdu, ali mno-go bleštaviju od Zemlje.

- Zašto izgleda tako malo?

- Zato što ovde nema atmosfere koja ima ulogu uveličava-jućeg stakla, nalik na lupu; zbog toga se sa Zemlje čini veće

7 3

nego odavde, ali da nije ovih specijalnih stakala na brodu, ovo malo Sunce bi ti naškodilo, upravo zbog toga što ovde nema atmosfere kao na Zemlji, koja ima jedan „f i l ter" da štetni zraci ne bi naškodili životu na tvojoj planeti.

- Taj ,,filter" je ozonski omotač. Onaj koji nestaje zbog zagađenosti našeg vazduha?

- Upravo tako, Pedrito. To je jedan od rezultata visokog stepena razvoja tehnologije i niskog stepena mudrosti i dobrote; uvek se završi narušavanjem zakona Univerzalnog života. To se dogodi kada „inteligentni" smatraju da je zaraditi novac važnije od samog života, njihovog, pa čak i njihove sopstvene dece... Da li ti se to čini veoma inteligentnim, Pedrito?

- Neee, oni su jedni primitivci! - rekao sam prilično izne-rviran.

Ami je počeo da se smeje. Nije mi se dopao ovaj izgled Mesečeve površine; sa Zemlje

mi je izgledao mnogo lepši. Ovo je bio jedan opustošen, mračni svet.

- Ne bismo li mogli otići na neko lepše mesto? - Nastanjeno? - pitao je Ami. - Pa da... ali ne monstrumima... - U tom slučaju treba da idemo veoma daleko. Pokrenuo je kontrolne uređaje, brod je počeo da oscilira

veoma blago, zvezde su se udaljile transformišući se u svetle linije, a na prozorima se pojavio odblesak bele i sjajne magle.

- Sta se dešava? - pitao sam pomalo uplašen. - Smeštamo se... - Gde se smeštamo? - Na jednu veoma udaljenu planetu. Treba da sačekamo

nekoliko minuta. Za to vreme ćemo da slušamo neku muziku. Pritisnuo je jedno dugme na tabli. Blagi i neobični zvuci

ispunili su prostoriju. Moj prijatelj je zatvorio oči i sa uživa-njem se prepustio.

74

To su bili neki veoma čudni zvuči. Iznenada, jedna veoma duboka, ali i povišena vibracija se umešala u komandnu salu, a zatim se neočekivano oglasio jedan drugi, previsok zvuk; tišina je trajala nekoliko sekundi. Zatim su se čule brze note koje su se pele i spuštale; opet se najdublji zvuk malo-pomalo zaoštravao, dok su neke vrste rike i nekoliko zvončića menjali ritam.

Činilo se da je Ami u ekstazi. Pretpostavio sam da veoma dobro zna ovu „melodiju", jer bi usnama i laganim pokretima ruke unapred dočekivao ono što će se čuti.

Bilo mi je žao da ga prekinem, ali ta „muzika" mi se ništa nije dopadala.

- Ami! - pozvao sam ga. Nije odgovorio; bio je veoma koncentrisan na slušanje ove vrste interferencije električnih valova na radiju...

- Ami! - insistirao sam. - Oh, izvini!... Kaži? - Izvini, ali ovo mi se ne sviđa. - Ah, naravno, pa to je normalno; uživanje u ovoj muzici

iziskuje jedan prethodni „uvod". . . Naći ću nešto što će ti izg-ledati poznatije.

Dodirnuo je drugo dugme na tabli. Čula se melodija koja mi se dopala istog momenta, imala je vrlo veseo ritam. Glavni instrument je zvučao slično pištanju parne lokomotive koja ide punom brzinom.

- Što je prijatno!... Koji je to instrument koji liči na voz? - Gospode Bože! - uzviknuo je Ami glumeći zgroženost. -

Upravo si uvredio najprivilegovanije grlo na mojoj planeti, brkajući njen divan glas... sa bukom jednog voza!

- Izvini, molim te... nisam znao... Ali zviždi veoma dobro! - rekao sam pokušavajući da popravim ono što sam maločas zabrljao.

- Bogohulnik! Bezočnik! - pretvarao se da čupa kose. -Kako možeš reći da slava moga sveta... zviždi.

Na kraju smo prasnuli u grohotan smeh.

7 5

Ova muzika je terala na igru. - Tome i služi - rekao je Ami. - Igrajmo! Skočio je u trenu i počeo veselo da igra pljeskajući dlanom

o dlan. - Igraj, igraj - podsticao me je. - Opusti se. Želiš da igraš, ali ono što nisi ti ne dozvoljava

ti... Nauči da osvojiš slobodu da budeš ono što jesi, oslobodi se...

Ostavio sam po strani svoju urođenu stidljivost i prepustih se igranju sa velikim entuzijazmom.

- Bravo! - čestitao mi je.

Dugo smo igrali. I ja sam se osećao veoma veselim. Bilo je slično onome kada smo trčali i skakali na plaži. Ami je uspeo da me natera da ispoljim nešto svoje, veoma sputano mojom stidljivošću.

Zatim se muzika završila. - A sada nešto da nas opusti - rekao je uputivši se ka tabli.

Pritisnuo je drugo dugme i čula se klasična muzika. Učinila mi se poznatom.

- Hej, ovo je sa Zemlje... - Jasno, Bah, fantastično je, zar ti se ne sviđa? - Mislim da... da. Da li se i tebi sviđa? - Naravno, inače je ne bih imao na brodu. - Ja sam mislio da je sve naše „nerazvi jeno" za vanze-

maljce... - Grešiš. Pritisnuo je drugo dugme na tabli. ,,... imagine there's no countries it isn't hard to do..."3

3 Zamis l i da n e m a z e m a l j a , to n i j e t eško zamis l i t i .

76

- Ali ovo je Džon Lenon... Bitlsi! Bio sam veoma iznenađen, jer sam bio počeo da verujem

da na Zemlji nema ničeg dobrog za vanzemaljce. - Pedrito, kada je muzika lepa, univerzalno je lepa. Dobra

muzika sa Zemlje je sakupljena u raznim galaksijama zajedno sa muzikom drugih svetova i bilo koje epohe; isto se dešava sa celokupnom umetnošću. Čuvamo filmske i zvučne zapise sve-ga dobrog što se ostvari na tvojoj planeti... Dobra umetnost je jezik ljubavi, a ljubav je univerzalna pojava.

„...imagine ali the people living life in peace..."4

Izgledalo je da Ami, zatvorenih očiju, uživa u svakoj noti.

Upravo kada je Džon Lenon prestao da peva, mi smo stigli na drugi nastanjeni svet.

4 Zamis l i sve l jude, da ž ive u miru .

77

D R U G I D E O

Poglavlje 8.

Ofir

Bela magla se raspršila. Umesto da se vidi visoko na nebu kao na mojoj planeti,

tirkizna atmosfera vibrirajućeg tona je ovde lebdela svuda uo-kolo. Osećao sam se uronjenim u plavičasti blistavi vazduh, skoro fluorescentan, koji nije otežavao vidljivost.

Sa prozora sam video nekoliko poljana okupanih u blago narandžaste tonove.

Počeli smo, malo-pomalo, da se spuštamo u jedan čaroban jesenji pejzaž.

- Pogledaj sunce - preporučio mi je Ami. Nebom je dominirala jedna ogromna crvenkasta kugla, koja

je kroz atmosferu nežno bdela nad tim svetom. Oko ovog neobičnog sunca stvaralo se nekoliko koncentričnih krugova. Izgledalo je nekih pedeset puta veće od našeg sunca.

- Veće je četiri stotine puta - precizirao je on. - Ne primećuje se da je toliko ogromno... - Zato što je mnogo daleko. - Koji je ovo svet? - To je planeta Ofir... Njeni stanovnici su poreklom sa

Zemlje... - Sta?! - Ova izjava me je strahovito iznenadila. - Ima toliko stvari koje se ne znaju na tvojoj planeti, Ped-

rito. Postojala je jednom, na jednom kontinentu na Zemlji, pre hiljadu godina, jedna civilizacija slična tvojoj. Naučni stepen razvoja ovog naroda prevazilazio je jako njihov stepen ljubavi, te zbog toga nisu bili mudri; bili su „inteligentni", puni moći,

7 9

ali neosetljivi na mudrost srca; tako se dogodilo ono što se

moralo dogoditi... - Jesu li uništili sebe? - Da, preživeli su samo neki koji su bili upozoreni šta će se

dogoditi i pobegli su na druge kontinente, međutim bili su jako pogođeni posledicama tog rata, pa su morali da počnu ispočet-ka. Ti si rezultat svega toga; ti si potomak onih koji su preživeli.

- Neverovatno. Ja sam mislio da je sve počelo onako kako kažu knjige o istoriji - od nule, pećina, pećinskih ljudi... A ljudi sa Ofira, kako su oni stigli na ovu planetu?

- Mi smo ih doveli. Nešto pre nego što se dogodila katast-rofa, spasli smo sve one sa sedam stotina jedinica i više, ali spaslo ih se veoma malo, jer je prosečna mera kod ljudi tog vremena bila za sto jedinica niža. Zemlja je evoluirala. Ovog puta ima mnogo više ljudi s ovim stepenom.

- I kada bi se dogodila velika nesreća na Zemlji, da li biste vi opet nekoga spasli?

- Sve one koji prelaze sedam stotina jedinica. Ovo me je obradovalo i bilo je jasno da ću biti među spa-

senima. - Stvarno?... Odlično! I gde ćete nas odvesti? - Rekoh, samo one koji prelaze sedam stotina jedinica... - Pa... naravno... A ja, Ami, imam li ja sedam stotina jedi-

nica? - Rekao sam ti da na to pitanje ne mogu da ti odgovorim. - Kako se može znati ko ima sedam stotina jedinica ili više? - Svi oni koji rade nesebično za dobrobit drugih, vođeni

samo ljubavlju, imaju sedam stotina jedinica. - Ti si rekao da svi nastoje da čine dobro... - Kada kažem za ,,druge", ne mislim samo za svoju poro-

dicu, klub, svoju grupu. I kada kažem , ,dobro" mislim na ono što se ne kosi sa Osnovnim principom Vasione...

- Opet taj famozni Princip, možeš li mi ga objasniti sada? - Još ne. Malo strpljenja. - I zašto je tako važan?

80

- Zbog toga što ako se ne poznaje taj Princip, ne može se znati razlika između dobra i zla. Mnogi ubijaju misleći da čine dobro. Ignorišu univerzalne zakone. Drugi muče, podmeću bombe, stvaraju oružja, uništavaju prirodu, čine da slabiji pate misleći pri tom da čine dobro. Proizlazi da svi oni čine jedno veliko zlo, a da to i ne znaju, jer ne poznaju Osnovni princip Vasione... Ipak, moraju da plate narušavanje ovog višeg Prin-cipa.

- Bog se ljuti i kažnjava ih? Ami je počeo da se smeje.

- Bog niti kažnjava, niti nagrađuje, već se sve ono što radimo nama vraća. Ako činimo dobro, dobro nam se vraća; ako činimo zlo, ne možemo očekivati ništa lepo.

- I to nikad ne zataji, Ami? - Nikad, Pedrito, to zavisi od Osnovnog principa Vasione. - N i s a m mogao ni da zamislim da postoji nešto tako važno... - Eto postoji, i mnogo je važnije nego što možeš i da

zamisliš. Bilo bi dovoljno da ga ljudi na tvojoj planeti poznaju i da ga sprovode, pa da se tvoj svet pretvori u pravi raj...

- Kada ćeš mi reći?

- Za sada, posmatraj svet Ofira, ima mnogo toga da te nauči, jer ovde svi žive u skladu sa tim Principom.

Seo sam u jednu fotelju pored njega da gledam na ekranu ovu lepu planetu. Bio sam nestrpljiv da vidim njene stanovnike.

Išli smo polako na visini od nekih tri stotine metara. Nazirao sam mnogo letećih objekata sličnih našem; kada bi se približili uviđao sam da su veoma različitih oblika i veličina.

- Ako na Zemlji ima toliko tipova aviona, možeš da pret-postaviš da i ovde ima mnogo vrsta letećih brodova - rekao je Ami čitajući mi misli.

Nisam video visoke planine na toj planeti, niti pustinjske oblasti. Sve je bilo prekriveno rastinjem mnogobrojnih boja, u različitim nijansama zelene, smeđe i narandžaste. Bilo je mno-go brežuljaka, laguna, reka i jezera veoma svetle plave boje.

8 1

Ova priroda je imala u sebi nečeg rajskog. Počeo sam da razaznajem pojedine zgrade, koje su bile

poređane u krug oko jedne glavne građevine. Bilo je mnogo piramida, nekih sa stepenicama, nekih bez, sa trouglastim ili kvadratnim temeljima, ali ono čega je najviše bilo, to su bile polukružne kuće u raznim svetlim bojama među kojima je preovladavala bela.

Zatim su se pojavili stanovnici ovog sveta. Sa visine sam ih video kako prolaze putevima, plivaju u rekama i lagunama. Imali su ljudski izgled, barem iz daljine: svi su bili obučeni u bele tunike i samo su neki detalji bili u drugim bojama: rese na krajevima ili kaiševi.

Nije se video nijedan grad. - Nema ih na Ofiru, niti u bilo kom drugom razvijenom

svetu. Gradovi su praistorijske naseobine - rekao je Ami. - Zašto? - Zato što imaju mnogo nedostataka: jedan od njih je što

isuviše ljudi na istom prostoru stvara neravnotežu koja utiče koliko na njih toliko i na planetu.

- Na planetu? - Planete su živa bića, manje ili više razvijena. Samo život

stvara život. Sve je u međuzavisnosti, sve je u međusobnoj vezi. Ono što se dešava na Zemlji utiče na njene stanovnike, i obrnuto.

- Zbog čega suviše ljudi na jednom istom prostoru stvara neravnotežu?

- Zbog toga što ljudi nisu srećni u gomilama, a Zemlja to opaža. Potreban im je prostor, drveće, cveće, čist vazduh...

- Razvijenim ljudima takode? - pitao sam zbunjeno, jer je Ami aludirao na to da napredna društva žive u ambijentima tipa „ imanja" , a ja sam mislio da će biti sve obrnuto: veštački gradovi u orbiti, ogromne gradske zgrade, podzemni gradovi, plastika na sve strane... isto kao na filmovima...

- Prvenstveno ljudima na višem stepenu razvoja - odgovo-rio je. 82

- Ja sam mislio da je obrnuto i da jc življenje u prirodi bilo samo za divljake...

- Kada na Zemlji ne bi mislili sve naopako, ne bi bili u opasnosti da se ponovo unište...

- I ovi ljudi na Ofiru nisu želeli da se vrate na Zemlju? - Ne. - Zbog čega?

- Napustili su gnezdo, a odrasli se ne vraćaju u kolevku, postane im tesna...

Približivši se nekim belim, niskim gradevinama modernog stila, počeli smo da se spuštamo.

- Ovo je najpribližnije gradu na razvijenoj planeti. To je centar organizacije, okupljanja, raspodele dobara i predstavlja-nja kulturnih dogadanja. Ljudi povremeno dolaze u potrazi za onim što im je potrebno, ili da prisustvuju nekoj umetničkoj, spiritualnoj ili naučnoj manifestaciji, ali tu niko ne živi.

Zaustavio je brod na visini od pet metara, rekavši sa entu-zijazmom:

- Sada ćeš upoznati svoje pretke od pre više hiljada godina! - Hoćemo li sići s broda? - O tome nemoj ni da sanjaš... - Zašto?

- Zato što bi tvoji virusi mogli ubiti sve ljude na ovom svetu.

- A kako na tebe ne utiču?

- Ja sam ,,vakcinisan", ali pre nego što se vratim na svoju planetu, moram se podvrgnuti jednom tretmanu pročišćavanja.

Mnogi ljudi su tuda prolazili. Kada su neki od njih prolazili kraj prozora našeg broda, primetio sam nešto grozno: bili su ogromni!

- Ami, ovo nisu Zemljani, ovo su monstrumi!

83

- Zbog čega? - šalio se. - Zato što su jedva dvaput veći od

ljudi sa tvog sveta? - Dvaput! - Nešto malo veći, nešto malo manji, ali oni se ne osećaju

preterano velikima... - Ali ti kažeš da vode poreklo sa Zemlje, a tamo su ljudi

upola manji... - Rekao sam ti da su preživeli sa Zemlje bili pogođeni

radijacijama i neravnotežama na planeti, to je poremetilo nji-hov rast, smanjili su se: ali ritmom kojim napreduju, za nekih sto godina dostići će svoju normalnu veličinu... ako prežive.

Niko nije obraćao neku naročitu pažnju na nas. Bili su to ljudi preplanule kože, mršavi, uskih kukova i uzdignutih, pra-vih ramena. Neki su koristili pojas sličan Amijevom.

Svi su delovali veoma mirno, opušteno i prijatno. Njihove oči, velike i sjajne, pokazivale su duboku duhovnost; bile su razmaknute, bademastog oblika; ne kao kod Azijata, već kao kod Ijudi koji se mogu videti na egipatskim slikama.

- Drevni Egipćani, Maje, Inke, Grci i Kelti, između ostalih, imaju isto telo kao i ovi ljudi - o b j a s n i o mi je Ami - o v i narodi su potekli od ostataka kulture Atlantide. Ovi prijatelji su di-rektni potomci Atlantiđana...

- Atlantida, potopljeni kontinent! - uzviknuo sam - Ja sam

mislio da je to bajka... - Mnoge bajke u tvom svetu su rnnogo stvarnije nego onaj

mračni košmar u kome živite...

U principu, ljudi nisu šetali sami, bolje reći, to su činili u grupama. Dok su razgovarali, često su dodirivali jedni druge, išli su zagrljeni ili držeći se pod ruku; neki su se držali za ruke. Kada su se susretali ili rastajali, pokazivali su velike izraze ljubavi. Bili su veoma veseli i bezbrižni.

- Rekao sam ti da su ne-zabrinuti, ne brinu se, oni se pobrinu; daj Bože da i ti naučiš isto.

8 4

- Zašto su tako srećni?

Ovo sam pitao zato što ljudi na Zemlji idu ulicama veoma ozbiljni, a ovde, naprotiv, svi izgledaju kao da su na zabavi.

- Zato što su živi... Da li ti se to čini malo? - I nemaju problema? - Imaju izazove, ne probleme. Ovde je sve dobro. - Moj ujak kaže da život ima smisla samo onda kada ima

problema koje treba rešiti, a osoba bez problema bi se ubila, - Tvoj ujak misli na intelektualne probleme. Ono što se

dešava to je da je on aktivan samo jednim od ona dva centra koje sam ti pomenuo, tvoj ujak je jednostavno ,,hodajuća inte-lektualna aktivnost". Intelekt je jedan kompjuter koji ne može prestati da radi, osim ukoliko već postoji razvijen drugi centar, emocionalni. Kada intelekt nema nijedan problem da rešava, nikakvu zagonetku ni rebus, dok istovremeno emocionalni cen-tar ne može da ostvari vezu sa realnim životom, osoba može da poludi i da razmišlja o tome da se ubije.

Osetio sam se pogođen, jer ja i sam razmišljam bez pres-tanka.

- Osim razmišljanja šta još postoji? - Opažati, uživati u onome što se vidi, slušati zvuke, dodi-

rivati, svesno disati, mirisati, uživati u ukusu, osećati, gledati život na nov način, svež, nevin. Jesi li srećan u ovom trenutku?

- Ne znam... - Kada bi prestao na trenutak da misliš, bio bi veoma srećan.

Zamisli: nalaziš se u svemirskom brodu, u jednom svetu koji se nalazi na udaljenosti od nekoliko svetlosnih godina od Zem-lje, posmatraš jednu razvijenu planetu nastanjenu drevnim At-lantiđanima... Ti si jedan privilegovan Zemljanin, koliko njih bi volelo da je ovde... Umesto da misliš o glupostima, pogledaj oko sebe, iskoristi trenutak...

Osećao sam da je Ami u pravu, ali mi nešto nije bilo jasno, pa sam kazao:

- Znači misao ne služi ničemu?

8 5

- Tipičan zaključak Zemljanina! - nasmejao se. Ako ne može da bude najbolje, biće najgore. Ako nije belo, mora obavezno biti crno. Ako nije savršeno, onda je demonsko. Ako nije Bog, onda je đavo... Mentalni ekstremizam! - N a m e s t i o se u fotelji. - Naravno da misao služi nečemu, jer bi bez nje bio kao biljka, ali misao nije maksimalna ljudska mogućnost.

- Koja je onda, da uživa? - Da bi uživao, treba da obratiš pažnju na to da uživaš. - Zar obratiti pažnju ne znači misliti? - Ne. Obratiti pažnju znači biti svestan, a svest je više od

misli. - Znači svest je vrhunac - zaključio sam, već pomalo umo-

ran od ove zbrke u koju sam upao zahvaljujući svojim pitanji-ma.

- Ni to nije tačno - rekao je Ami sa jednim tajanstvenim osmehom. - Daću ti jedan primer. Malopre si obratio pažnju na neobičnu muziku koju sam izabrao, onu prvu?

- Da, ali nije mi se dopala. - Primetio si da slušaš neobičnu muziku. To je bila svest,

ali nisi uživao. - Stvarno, nisam. - Znači, da bi se uživalo nije dovoljna svest... - U pravu si!... šta onda nedostaje? - Ono najvažnije. U onoj drugoj muzici si uživao, je li tako? - Da, zato što mi se dopala. - Dopadanje - to je jedan oblik ljubavi. Bez ljubavi nema

uživanja, bez svesti takode; tako je misao, kao ljudska mo-gućnost, ostala na diskretnom trećem mestu. Prvo mesto zau-zima ljubav... Mi nastojimo da volimo sve, da živimo u ljubavi, tako više uživamo. Tebi se nije dopao Mesec, meni jeste. Ja uživam više i srećniji sam od tebe.

- Znači, ljubav je vrhunska l judska mogućnost. - E, to je sada tačno, odlično Pedrito. - A je l' to znaju oni na Zemlji?

8 6

- Jesi li ti znao, jesu li te učili u školi?... - Ne. - Tamo se nalazi jedva na trećem mestu, u sferi intelekta,

ideja, razuma, misli, rasuđivanja; zbog toga one koji mnogo misle zovu mudrima... ali zaboravljaju na mudrost srca.

- I kako je moguće da im je izmaklo nešto tako jednostav-no?

- Zato što koriste samo jedan od dva „centra razumevanja" . Međutim, razum ne može da iskusi ljubav i zbog toga neki i ne znaju da postoje osećanja pa počnu da veruju da je to nešto „primit ivno" i da treba da budu zamenjena „intel igencijom", hladnom logikom; tako razvijaju teorije koje opravdavaju ra-tove, teror, surovost prema siromasima i slabima, uništenje prirode. Sada je tvoje čovečanstvo u opasnosti od uništenja zahvaljujući tako „intel igentnim" mislima i tako „br i l jantnim" teorijama...

- Bio si u pravu kada si rekao da na Zemlji razmišljamo naopako...

- E pa onda posmatraj malo ovaj svet Ofir, ovde su stvari malo „pravije".

Nespavanje, sva osećanja tokom dana i nova saznanja ste-čena od Amija su me umorila. Kroz prozor sam mogao da vidim džinovske osobe, stilizovane zgrade, ogromnu decu, le-teća i kopnena vozila, ali moja interesovanja su se gasila zbog umora.

- Znaš li koliko godina ima ovaj gospodin? - Ami je mislio na jednog čoveka koji je bio blizu broda. Izgledalo je da ima nekih šezdeset godina. Imao je belu kosu, ali nije izgledao star, već naprotiv dosta mladolik.

- Nekih šezdeset godina?

- Ima blizu pet stotina godina... Osetio sam vrtoglavicu, umor, glava je htela da mi prsne.

8 7

- Znaš, Ami, umoran sam, hoću da se odmorim, da spavam, da se vratim kući; više ne želim ništa da znam, muka mi je, ne

želim više ništa da vidim... - „Zatrovanost informacijama" - šalio se Ami. - Dođi

Pedrito, lezi ovde. Odveo me je do jedne od fotelja koje su se nalazile sa strane,

spustio ju je pretvarajući je u sofu meku kao perje. Legao sam na nju, bila je udobna. Stavio mi je nešto pod glavu i san me je obuzeo istog trenutka. Prepustio sam se i duboko odspavao

nekoliko sati...

108

Poglavlje 9.

Osnovni princip

Probudio sam se svež i odmoran, pun snage, kao nov. Moj prijatelj se nalazio nad komandnom tablom proverava-

jući nešto; namignuo mi je jednim okom. - Da li je bolje sada? - Da, fantastično... Moja baka!... Koliko sam sati spavao? - Petnaest sekundi - odgovorio je. - Šta!? - ustao sam da pogledam kroz prozor. Nismo se

pokrenuli, a ni osobe koje sam ranije video, čovek sede kose još uvek je bio tamo, nedaleko od našeg broda. Ništa se nije promenilo.

- Kako si to uradio? - Trebalo je da spavaš da bi „napunio baterije". Mi imamo

„punjače" koji te za petnaest sekundi obnove kao osam sati spavanja.

- Neverovatno! Znači vi nikada ne legnete da spavate? - Ne baš nikada. Povremeno je važno to učiniti. Preko snova

dobijamo nešto više od „obnove", međutim mi u kratkom vremenu dobijemo dovoljno i ne „trošimo" se kao vi.

- Ma šta mi napriča, „razvijeni" uživaju u životu! Pet stotina godina... skoro ne spavaju!...

- O tome se radi... - Znači gospodin ima pet vekova... I ne umori od tolikog

življenja? - Hoćeš li da ga pitaš, dođi!

Seli smo pred jedan ekran; moj prijatelj je uzeo mikrofon i ukucao je nekoliko tačaka na tastaturi.

Pojavilo se lice čoveka. Ami mu je govorio jednim strašno čudnim jezikom, neke glasove koji su zvučali kao varijante ,,ššš", skoro nečujni; odmah sam ga povezao sa muzikom koja

8 9

je ličila na zvižduk voza; čovek ga je čuo, primakao se brodu, zatim nam se nasmešio... gledajući nas kroz ekran kao da nas vidi i rekao mi jasno i glasno:

- Zdravo Pedrito! Shvatio sam da je uposlen neki „prevodilac", jer pokreti

njegovih usana nisu odgovarali zvucima koje sam čuo. - Zd... zdravo - odgovorio sam uzbuđeno. - Znaš, mi smo skoro rođaci, moji preci su takođe poreklom

iz jedne civilizacije sa Zemlje. - Aha ... - nije mi palo na pamet ništa zanimljivije da

kažem... - Ta civilizacija se uništila zbog nedostatka ljubavi... - Aha... - Koliko imaš godina? - Des... ovaj, devet godina... a vi? - Nekih pet stotina zemaljskih godina. - I... nije Vam dosadno? - Dosadno... dosađivati se... - izgledao je kao da ne razume. - Kada intelekt traži aktivnost i ne nalazi je - objasni mu

Ami. - Ah, da zaboravio sam... ne, ne dosađujem se, a zašto bi

trebalo? - Zato što živiš toliko dugo, na primer... U tom trenutku mu se približila jedna veoma lepa i mlada

žena. Pozdravila je čoveka sa velikom nežnošću. On ju je zagrlio i nekoliko puta poljubio. Pričali su, osmehivali se. Čini-lo se da se jako vole.

Ona je otišla, a on je nastavio da priča sa mnom. - Sreća je normalno stanje ljudskog bića i kada je misao u

službi ljubavi, dosada ne postoji - rekao je osmehujući se. Meni se učinilo da je bio zaljubljen u onu lepu ženu, pa sam

ga upitao: - Jeste li vi zaljubljeni? Duboko je uzdahnuo i rekao: - Sasvim sam zaljubljen.

90

- U gospođicu koja je bila sa vama? Osmehnuo se pun razumevanja i rekao: - U život, u ljude, u Svemir, u svoje postojanje... u ljubav. Neka druga dama mu se približavala i izgledala je još lepša

nego ona prethodna. Pomilovali su se, poljubili u obraze, gle-dali su se intenzivno u oči, pričali, smejali se, a zatim se opro-stili.

Mislio sam da je taj gospodin nešto kao svemirski Kazano-va...

- Jeste li išli nekad da posetite Zemlju? - O, da. Išao sam nekoliko puta, ali tamo je jako tužno... - Zašto? - Poslednji put kada sam otišao, ljudi su se ubijali, bilo je

gladi, milioni mrtvih, razoreni gradovi, logori zatvorenika... Tužno je sve to.

Osetio sam se veoma loše, kao da sam bio pećinski čovek na tom svetu.

- Prenesi moju poruku tvojoj planeti - rekao je čovek sa nežnim osmehom.

- Naravno, koju? - Ljubav, ujedinjenje i mir. - Staviću to u knjigu koju ću napisati - rekao sam.

Oprostili smo se da bismo otišli da obidemo druga mesta Ofira.

- Ovaj gospodin ima dve supruge? - pitao sam Amija dok smo leteli.

- Naravno da nema, ima samo jednu - odgovorio je. - Ali, poljubio je obe... - I čega ima lošeg u par poljubaca u obraz i nekoliko zdravih

milovanja? Oni se vole, ali nijedna mu nije žena. - A, ako ga prava žena iznenadi?... Ami mi se smejao. - U razvijenim svetovima ne postoji ljubomora. Verovao sam da razumem.

9 1

- Aha, posvemašnja sloboda... Onda svako može da ima

mnogo partnera... - rekoh zlobno. Odgovorio mi je s prozračnim pogledom: - Ne. Niko ne želi da ima više od jednog partnera, osim

onog koji mu odgovara: voljenog bića. Meni ovo nije bilo baš najjasnije. - Ami, on je rekao da je zaljubljen u sve ljude, u sve...

- I? - Ti govoriš o „voljenom biću" kao da je jedno jedino... - Ah, vidim da koristiš logiku, mozak, u cilju razumevanja

stvari koje se tiču srca... ali te razumem. Pitaš za razliku između univerzalne i lične ljubavi, zar ne?

- Univerzalne ljubavi? - Ovaj čovek je izrazio svoju univerzalnu ljubav, odnosno

svoju ljubav prema svima i prema svemu; ali takođe imamo svoje lične ljubavi: prema samima sebi, našem partneru, našim roditeljima, braći, deci, prijateljima, mačkama, kučićima, bilj-kama, papagajima, kornjačama ili nilskim konjima...

- Ili prema našoj baki... Nasmejao se i rekao: - Imaš pravo, ali neko ko ima samo lične ljubavi nema visok

stepen razvoja. - Naravno, on je sebičnjak. Za razliku od toga, neko ko ima

samo univerzalnu ljubav je šampion... - Grešiš: takav neko ne voli u stvari nikoga. - Ali kako?... sada kažeš da onaj ko voli čitav svet, ne voli

nikoga... - Pedrito, obrnuto. Onaj ko ne voli nikoga specijalno, ne

može voleti ni ceo svet. - Zbog čega? Okrenuo se ka meni sa svojim bistrim pogledom i rekao:

- Samo kada si već naučio da poznaješ, da čuvaš, da budeš odgovoran i da voliš drveće u svojoj blizini, samo tada možeš

da voliš šume...

92

Nisam razumeo, ćutao sam i radije posmatrao panoramu na ekranu.

Leteli smo nad obradivim poljima na kojima su radile ma-šine. Na određenim razmacima pojavljivao se centar kao onaj koji smo već posetili, a polukružne kuće i piramide su bile razbacane tu i tamo. Nisu se mogie videti velike nenaseljene zone. Razaznao sam puteve oivičene cvećem, drvećem i ukra-sima od kamenja, potočiće, mostiće, kaskade.

Čitav ovaj svet izgledao je kao ogromna bašta u japanskom stilu.

Ljudi su prolazili pešice u grupama ili parovima. Nisam video nijedan autoput, samo uske staze. Majušna vozila slična onima koja se koriste na terenima za golf, prevozila su neke ljude.

- N e vidim automobile, kamione, vozove...

- Nisu potrebni. Čitav saobraćaj se obavlja vazdušnim pu-tem.

- Zbog toga se vidi toliko NLO-a... Kako uspevaju da se ne sudare?

- Povezani smo sa super kompjuterom koji može da utice na komande svake letelice.

Ami je pokrenuo neke kontrolne uređaje.

- Hajde da pokušamo da se razbijemo o one stene. Nemoj da se uplašiš...

Brod je dostigao strašnu brzinu da bi se strmoglavo usmerio ka stenama. Pre udarca smo skrenuli, nastavivši horizontalno kretanje na nekoliko metara visine. Ami nije ni dotakao kont-rolne uređaje da bi sprečio nesreću.

- Nemoguće je sudariti se, „kompjuter" to ne dozvoljava. - Kakvo savršenstvo! - uzviknuo sam opčinjen.

9 3

Nešto kasnije me je zainteresovalo da saznam koja zemlja je u ovom svetu najvažnija.

- Koliko ima zemalja na Ofiru? - Nema nijedne, Ofir je jedan razvijeni svet. - Nema zemalja? - Naravno da nema... ili možda ima jedna jedina: Ofir. - I ko je Predsednik? - Nema Predsednika. - Ko naređuje onda? - Naređivati... naređivati... Niko, niko ne naređuje. - Ali, ko organizuje? - E, to je druga stvar. Ovde je sve organizovano, ali kada

se pojavi nešto nepredviđeno, oni najmudriji se sastanu sa stručnjacima za određenu oblast i donose odluke, sve je ispla-nirano, a mašine rade skoro sve najteže poslove.

- Šta onda rade ljudi? - Žive, rade, uče, uživaju, služe, i takođe deo vremena

posvećuju pomoći nerazvijenim svetovima, u okviru ,,plana pomoći", naravno. Već sam ti pričao nešto od onoga što radi-mo, a povremeno pomažemo i u osnivanju religija koje vode ka ljubavi...

- Kako to? - Kako misliš da je pala , ,mana" sa neba u pustinju u vreme

Mojsija?... - Vi?... - Mi. - U a u u . Ja sam mislio da je to Bog poslao... - U redu. On je poslao nama... to je skoro isto. Ali takođe

radimo i druge stvari da vam pomognemo. Naši naučnici sa-rađuju u biološkim, geološkim i drugim vrstama projekata; povrh toga, učestvujemo u spasavanju najboljih ljudi kada se unište svetovi. Bilo je jako tužno kada je potonula Atlantida...

- Zbog bombi? - pitao sam. - I takođe zbog mržnje, patnje, straha... Zemlja nije mogla

podneti ova negativna zračenja ljudskih bića, a još manje po-

94

sledice moćnog oružja koje su imali. Ceo kontinent se potopio, i ako se vi sada ne promenite, ako se nastave atomske eksplo-zije, nepravda i odsustvo osećanja sreće, može da se dogodi da Zemlja to opet ne bude mogla da podnese i moguće je da se dogodi nešto slično...

- Nikada ranije o tome nisam razmišljao! - Zbog toga vas neprestano posmatramo. Čitava Vasiona je

jedna celina, jedan živi organizam. Mi ne možemo da budemo nemarni prema naučnim otkrićima bilo kog nerazvijenog sveta. Rekao sam ti da određene energije u lošim rukama mogu da poremete ravnotežu galaksije... I to uključuje i naše sopstvene svetove; sve se odražava na sve, i zbog toga radimo na tome da se vi usavršite. Nešto zbog vas, nešto zbog nas i zbog preostalog dela Svemira.

- Ne vidim nigde ograde. Kako znate kome pripada koji teren?

- Ovde sve pripada svima... Ostao sam da razmišljam jedno duže vreme. - Znači nikoga ne interesuje da napreduje? - Mislim da te ne razumem baš najbolje, Pedrito. - Napredovati, izaći iz mase, biti iznad drugih. - Misliš li na to da se ima viši stepen razvijenosti, više

jedinica? Za to postoje spiritualne vežbe, a i pomaganje drugi-ma bez ikakvog interesa mnogo unapređuje razvoj.

- Ne mislim ni na razvoj niti na mere, Ami. - Na šta misliš onda? - Imati više od ostalih. - Imati više čega, Pedrito? - Više novaca.

- Ovde ne postoji novac...

- A kako onda kupuju? - Ne kupuje se. Ako nekome nešto treba, ode i uzme...

95

- Bilo šta? - Ono što mu je potrebno - rekao je Ami. - Bilo koju stvar? - nisam mogao da verujem u ono što sam

čuo. - Ako je nekome nešto potrebno i toga ima, zašto da ne? - I jedan od ovih autića što se vide? - Ili jedan svemirski brod. Ami je pričao kao da je ono što govori najprirodnija stvar

na svetu. - Svi mogu da imaju jedan svemirski brod? - Svi mogu da koriste jedan svemirski brod - precizirao je

Ami. - Ovaj brod je tvoj? - Ja ga koristim, a i ti takođe. - Pitam da li je tvoj? - Da vidimo... „ tvo j" se odnosi na posedovanje, pripada-

nje... već sam ti rekao da sve pripada svima kojima je potrebno i dok ga koriste, isto kao klupa na nekom trgu na tvojoj planeti.

- Ako ja uzmem brod kao ovaj i želim da ga ostavim u svom dvorištu dok ga ne koristim... da li to mogu?

- Koliko vremena nećeš da ga koristiš? - Recimo... tri dana - odgovorio sam. - U tom slučaju, bolje je da ga ostaviš na mestu određenom

za parkiranje ovih brodova, „brododromu", da služi drugoj osobi dok ga ti ne koristiš. Pa onda kada dođeš, uzmeš taj ili neki drugi koji je slobodan.

- Ali, ako ja želim taj brod? - A zašto baš taj, ovde ima isuviše brodova, a pogotovu što

su svi manje-više slični. - Pretpostavimo da sam vezan za njega, kao ti za tvoj

„zastareli" televizor... - Taj televizor, kako ga ti zoveš, je jedna mala uspomena i

nikome nije potreban, jer je zastareo; kada više ne budem želeo da ga čuvam, predaću ga onima koji rade sa tom vrstom inst-rumenata da odluče hoće li ga rasklopiti, modifikovati ili baciti 96

u đubre; takode ga mogu sačuvati za ceo život, jer nije za javnu upotrebu. Ali želeti imati zauvek ovaj isti brod bio bi neobičan hir, jer ga ti nisi konstruisao, a povrh toga, brodova ima u izobilju; ali ako si uporan u tome da uvek koristiš isti brod, onda moraš da ga čekaš da dođe, da bude slobodan.

- Ali ako ja želim uvek da koristim ovaj isti brod, ja i niko drugi?

- Zašto niko drugi? - pitao je Ami. - Pretpostavimo da ne volim da iko koristi moje stvari... - Ali zbog čega? Ovde niko nema zarazne bolesti... - Ne znam, ali zamisli da mi se sviđa da moje stvari budu

samo moje i ničije više. - To bi bila bolesna posesivnost, egoizam. - Nije egoizam. - A šta je onda... velikodušnost, saradnički duh? - Ami se

smejao. - Znači li to da treba da delim svoju četkicu za zube sa celim

svetom? - Ponovo mentalna krajnost... Ne moraš da deliš svoju čet-

kicu za zube niti svoje lične stvari ni sa kim, ovde ih ima na milione, ima ih previše, niko im ne robuje... Ali ne želeti deliti svemirski brod!... Pogotovu što na „brododromu" pregledaju mašine oni koji su zaduženi za to, popravljaju ih kada je to potrebno, i to ne moraš da radiš sam za svoj račun.

- Dobro zvuči, ali mislim da je sve u stilu „školskog inte-rnata", sve obavezno, sve se nadgleda...

- Grešiš. Ovde ljudi uživaju u najširoj mogućoj i potpunoj slobodi.

- I nema zakona? - Da, ima ih, ali svi se oni zasnivaju na Osnovnom principu

Vasione, u korist ljudi. - Hoćeš li mi sada reći taj blaženi Princip? - Malo kasnije, strpljenja - smejao se. - I ako narušim neki zakon? - Patiš.

9 7

- Da li me kazne, da li me zatvore? - Ne. Ovde ne postoji kazna niti zatvor, ali ako počiniš neku

grešku, patiš; ti se sam kažnjavaš. - Ja sam. Ne razumem, Ami. - Da li bi udario šamar svojoj baki? - Ne, naravno da ne bih!... O čemu to govoriš... - Zamisli da joj lupiš šamar... šta bi ti se dogodilo? - Bolelo bi me puno, pokajao bih se, bilo bi mi nepodnošlji-

vo!... - To znači kazniti samoga sebe... ne treba da te drugi ka-

žnjavaju niti da te zatvore. Ima stvari koje niko ne radi, i to ne zbog toga što to zabranjuju zakoni. Ti ne bi učinio nažao svojoj baki, ne bi je povredio, niti bi joj uzeo njene male lične stvari; naprotiv, pokušavaš da joj pomogneš i zaštitiš je.

- Da, zato što je volim.

- Ovde se svi volimo, svi smo braća.

Ima okolnosti u kojima spoznaja nečega izazove unutrašnji efekat nalik na rasprskavanje svetlosti.

Zahvaljujući Amijevim objašnjenjima, mogao sam odmah da razumem ono što je želeo da mi kaže. Taj svet nije bio kao moj, nije bio svet takmičenja, straha i nepoverenja prema dru-gima, rivalstva i egoizma, ne. To čovečanstvo bilo je jedna velika porodica u kojoj su se svi međusobno voleli i zbog toga su delili sve, uvek težeći ka sreći svakoga i svih. Sada mi se učinilo kao nešto krajnje jednostavno.

- I tako su organizovani svi razvijeni svetovi Vasione -objasnio mi je Ami, srećan što sam uspeo to da prihvatim.

- Znači, osnova organizacije je ljubav... - Da, Pedrito. To je Osnovni princip Vasione... - Molim, koji?! - Ljubav - rekao je Ami. - Ljubav? - Ljubav.

98

- Mislio sam da je nešto komplikovanije... - Jednostavno je, prosto i prirodno; međutim, nije tako

jednostavno primeniti ga, pa zbog toga postoji evolucija. Evo-lucija znači približiti se ljubavi, toj ljubavi-mudrosti koju sam ti malopre pominjao.

Ova rečenica je u meni izazvala ponovni udar svetlosti. - „Evolucija znači približiti se ljubavi"... Naravno! - usk-

liknuo sam. - Razvijenija bića doživljavaju i izražavaju više ljubavi.

Veličina ili majušnost ljudi određena je jedino merom njihove ljubavi...,

- T o mi se čini veoma logičnim sada, Ami. I zašto nas toliko košta da volimo?

- Zato što u sebi imamo jednu prepreku koja ometa ili koči naša najbolja osećanja.

- Koja je to prepreka? - Ego. Jedna pogrešna ideja o nama samima, jedno po-

grešno ja. Što je veći ego, više nas izoluje i pravi nas neoset-ljivijima, a čini i da se osećamo važnijima od drugih. Ego utiče da verujemo da smo ovlašćeni da preziremo, da ozleđujemo, dominiramo i koristimo druge; čak i da raspolažemo njihovim životima. Kako je ego jedna prepreka ljubavi, sprečava nas da osećamo samilost, nežnost, naklonost, privrženost... ljubav. Ego nas ponovo čini nesvesnima u odnosu na život.

- Ego je jedan zli demon! - rekao sam malo iznerviran. Ami se smejao i nastavio da objašnjava.

- Ego je bio zamišljen kao jedna zaštita bićima koja treba da žive u slabo razvijenim ambijentima, u svetovima u kojima važi zakon „spasavaj se ko može" . Na tim mestima, ego po-maže da se preživi. Međutim, kada je jedna planeta u uslovima da pređe u drugu etapu evolucije, kao Što je tvoja, u tom slučaju jedan naglašeni ego nema opravdanja i pretvara se u prepreku koja ometa razvoj čoveka i celog njegovog sveta. Pazi: ego-ista - interesuje se samo za sebe, a ne za druge.

- U pravu si!

9 9

Poglavlje 10.

Međuplanetarno bratstvo

U jednoj udolini u polju nalazio se lep mali stadion ili amfiteatar, u kome su mnoga neobična bića prikazivala neku predstavu pred publikom.

U početku sam mislio da su ova bića maskirana, ali sam ubrzo shvatio da nisu. Bilo ih je džinovskih, još većih od onih sa Ofira, drugih nižih, skoro patuljaka; jedni su bili veoma slični nama, ali su drugi bili prilično različiti: lepih i čudnih pogleda, velikih očiju, malih noseva i usta, u nekim slučajevi-ma bila je to samo obična rupica; lica boje masline, ružičasta, crna, veoma bela, žuta, itd.

- Pretpostavljam da sva ova bića dolaze iz drugih svetova... - Kako si to uočio? - Šalio se Ami, jer je moja opaska bila

prilično blentava. Zatim je nastavio: - Svaka grupa prikazuje igre sa svoje planete.

Bilo ih je po pet iz svakog sveta, igrali su uz zvuke lepe melodije držeći se za ruke, obrazujući jedan veseli krug. Jedan zlatni balon padao je blago; kada bi se nekom približio, ovaj bi ga gurnuo uvis. Dok je padao, onaj koji ga je gurnuo i preostalih četvoro iz grupe išli bi ka centru kruga skladno igrajući, a zatim otpočinjući novu igru u taktu nove muzike, koja se milozvučno nadovezivala na staru. Dok se ovo dešava-lo, ostali iz kruga su nastavljali zajedničku igru sledeći ritam prvobitne muzike. Kada se balon približavao drugoj grupi bića, oni bi zauzimali prostor u centru, a prethodni bi se vraćali na svoje mesto.

Zajednički krug se polako okretao. Svaki put kada bi neka grupa završavala svoje izvođenje, gledaoci bi tapšali sa velikim oduševljenjem i puno poštovanja.

101

- Ego-latrija - ne obožava nikog drugog osim samoga sebe. Ego-tista - priča samo o sebi. Ego-centrik misli da se ceo Svemir okreće oko njega. Evolucija čoveka se sastoji u sma-njenju ega da bi rasla l jubav i mudrost .

- To treba da znači da mi Zemljani imamo veliki ego... - Zavisi od stepena razvoja svake osobe. Što je viša evolu-

cija, manji je ego i obrnuto. Nastavimo da se šetamo, Pedrito.

1 0 0

Među publikom je takode bilo bića sa drugih svetova, ne samo Ofiraca. Amfiteatar je svuda unaokolo bio okićen zasta-vama. Raznoliki leteći brodovi bili su parkirani ispred amfite-atra, na mestu određenom za njih. Drugi, kao naš, ostajali su u

vazduhu.

- Ko pobeđuje? - pitao sam. - Pobeđuje u čemu? - Meni ovo liči na takmičenje, zar nije?

- Takmičenje? - Zar se ne traži grupa koja najbolje igra?

- Ne. - Šta se onda traži? - Da se pokaže ono što osećaju, da se dopadnu lepom

predstavom, da prošire prijateljske veze, da poduče, da se za-bave, da uživaju.

- I grupa koja to uradi najbolje od svih, zar jo j ne daju

nikakvu nagradu? - Niko ništa ne upoređuje. Uče i zabavljaju se.

- Na Zemlji se najbolji nagraduju... - I tako poslednji ostanu poniženi, a pobednicima raste

ego... - rekao je Ami, osmehujući se. - To je teško, ali moraju da se napregnu, ako žele da pobede. - Ponovo ,,pobediti", biti iznad ostalih. Takmičenja, egoi-

zam, razdor. - Zar je loše takmičiti se? - Treba se takmičiti sa samim sobom, prevazići sebe, a ne

takmičiti se sa braćom. Takve stvari ne postoje u bratskim razvijenim svetovima, jer je u tome seme razdora, rata i unište-nja.

- Ne verujem da je baš tako... u pitanju su zdrava tak-

mičenja, sportska... - Ali zasnovana na kriterijumima pećinskog čoveka...Već

su se zbili ratovi koji su otpočeli fudbalskom utakmicom; na

1 0 2

Zemlji se čak i ubijaju na stadionima... Ovo što gledaš je zdravo, sportski i umetnički.

- Liči na jednu dečju igru koja postoji na mojoj planeti. - Da, dečje igre u krugu, one predstavljaju zajedništvo,

bratstvo. - Šta znači taj simbol na tvojim grudima?

- Znači uzvišenu i slobodnu ljubav, ljubav koja prevazilazi sve granice.

- Nešto kao Univerzalna ljubav o kojoj smo malopre pri-čali?

- Upravo ta! - rekao je veoma zadovoljan. - To je ljubav najpribližnija ljubavi Boga.

- A lična ljubav?

- To je tačka polaska ka Univerzalnoj ljubavi.

Nastavili smo da posmatramo predstavu, dok je Ami ob-jašnjavao:

- Svaki pokret koji izvode ima svoje značenje, deo je jednog jezika.

- Što je to lepo!... voleo bih da moja baka može ovo da vidi... A kad smo kod toga, koliko je sati na Zemlji?

- Tvojoj baki je ostalo još četiri sata , ,nespavanja"... - Možemo li je videti i odavde? - Da. - Iako smo na drugom svetu?

- Naravno, preko malih satelita koje imamo u orbiti Zemlje. Sačekaj.

Aktivirao je kontrolne uređaje jednog ekrana i pojavila se moja planeta viđena sa ogromne visine; posle smo videli i baku kako spava.

- Božanstveno! Možeš li videti čitavu Vasionu? - Ne leti previsoko... čini mi se da ne poznaješ veličinu

Vasione.

- U pravu si, ne poznajem - priznao sam.

1 0 3

- Mi poznajemo nekoliko miliona galaksija, onih najbližih, druge vidimo iz daljine, a one još dalje... zanemarujemo da postoje. Ali ovaj ekran je veoma zabavan sa nekoliko miliona galaksija; dovoljno, zar ne? - smejali smo se.

- Povrh toga, možemo da se podesimo na prošlost bilo kog sveta i bilo koje osobe, i da vidimo šta se dogodilo u bilo kom trenutku njihove istorije...

- Prošlost?... Kako je to moguće? - Lako. Sve što se dogodi u Vasioni, sve što je iko ikada

uradio, ostaje „snimljeno" zauvek... Zagrcnuo sam se. - Sve? - SVE! I na mnoge načine. Pokazaću ti jedan od njih. Onaj

zlatni balon koji tamo lebdi, svoju svetlost dobija od sunca, a njeni zraci se odbijaju od balona i stižu do tvog oka; ostali zraci su hitnuti uvis, ka Vasioni, i njome večno putuju. Ako uhvati-mo ovu svetlost u bilo kojoj tački njene putanje i uveličamo je, videćemo balon onakav kakav je bio u prošlosti.

- Neverovatno! - Malo kasnije mogu ti pokazati Napoleona, Julije Cezara,

Isusa, Linkolna, Budu, Platona, Muhameda, Mojsija... u akciji! - Stvarno? - I tebe pre nekoliko godina... Setio sam se nekih svojih pakosti, koje bih radije da zabo-

ravim... - Tooo... nije potrebno, Ami.. On mi se smejao. - Dečji nestašluci nisu pakosti, Pedrito, nemoj previše osu-

đivati sebe, budi miran i obrati pažnju na ovaj svet, želim da još malo upoznaš Ofir.

Počeli smo da se penjemo ostavljajući onaj amfiteatar pod sobom.

Jedan sjajan i brz brod prošao je veoma blizu nas, menjajući svetla; i naš je to isto učinio, dok se Ami obešenjački smejao.

1 0 4

- Ko je to bio, neki tvoj prijatelj? - To su bili neki razdragani i zabavni ljudi koji dolaze iz

sveta koji sam posetio pre mnogo vremena. - Sta je značila ova promena svetala? - Pozdrav, prijateljstvo, bili smo im simpatični i oni nama. - Kako znaš? - Zar nisi osetio? - Mislim da nisatn... - To je zbog toga što ne gledaš. Da si bio koncentrisan na

sebe, isto onoliko koliko i na spoljašnjost, otkrio bi mnoge stvari... Nisi osetio neku vrstu „vesele energije" kada se prib-ližio brod?

- Ne znam... mislim da nisam... mislio sam kako možemo da se sudarimo...

- Bio si zabrinut - smejao se Ami. - Pogledaj onaj brod što se kreće tamo, iz mog je sveta, zapazi da je isti kao ovaj.

- Voleo bih da upoznam tvoju planetu. - Odvešću te na drugom putovanju, danas nemamo vreme-

na. - Obećavaš? - Ako napišeš knjigu, obećavam. - I takođe u prošlost? - I u prošlost. - I na obale Sirijusa? - Takode - smejao se svemirski dečak. - Imaš dobro pam-

ćenje. I takođe na planetu koju pripremamo da bismo smestili one koje ćemo spasti u slučaju da dođe do uništenja Zemlje.

- To znači da je uništenje neizbežno. - Zavisi od toga šta ćete uraditi da biste živeli u skladu sa

ljubavlju.! - I da bismo osnovali samo jednu zemlju: planetu Zemlju,

je 1' tako? - To nije lako, ali tako bi trebalo da bude. Voleti sopstveni

narod je jako dobro, ali preterani regionalizam otkriva neuz-višene ciljeve. Preterana vezanost za jedno mesto ne daje pro-

1 0 5

stora da se vole ostala mesta, a Vasiona je veoma velika, obuhvata puno oblika života i inteligencija, i sve potiče od istog Boga, i zbog toga treba da mislimo i volimo ,,u velikim raz-merama", a ne kao oni što misle da su komšije iz njihove ulice bolje nego oni iz drugih ulica sveta...

- U pravu si, treba da živimo bez granica. Da samo atmos-fera bude naša granica! - uskliknuo sam oduševljeno.

- Čak ni to. Vasiona je slobodna, ljubav je sloboda. Nije nam potrebna ničija dozvola da dođemo u ovaj svet ili bilo koji drugi koji želimo da posetimo.

- Bilo ko od vas može da dođe u ovaj svet, a da ne traži dozvolu?

- I u bilo koji svet Vasione... - I ljudi odavde se ne ljute? - A zašto bi se ljutili? - Ami se oduševljavao našim razgo-

vorom. - Ne znam, teško mi je da prihvatim svu tu lepotu...

- Pokušaću da ti objasnim, Pedrito. Razvijeni svetovi obra-zuju jedno univerzalno bratstvo; svi smo braća, prijatelji, svi smo slobodni da idemo i dolazimo, sve dok nikoga ne ugro-žavamo. Između nas nema tajni. Nema ratova među galaksija-ma, nema nasilja. Nasilje je karakteristika primitivnih svetova i stvorenja koja u njima žive. Agresivna bića stvaraju agresivna društva, nebratska, nepravedna, nemilosrdno takmičarska, ne-humana; dok među nama nema takmičenja, niko ne želi biti nešto više od svog brata. Jedino što svi želimo je da budemo svakim danom bolji i da zdravo uživamo u životu. Kako smo u stanju da volimo, svoju najveću sreću postižemo služeći, pomažući, sarađujući sa drugima. Svi imamo svest o miru, volimo našeg Stvoritelja i zahvalni smo mu što nam je dao život i omogućio nam da u njemu uživamo, te se zbog toga trudimo da živimo u skladu sa njegovim zakonima.

- Stvar je u tome što vi mnogo znate...

106

- Ne toliko, Pedrito, samo sprovodimo u delo zapovesti Ljubavi i tako je život za nas veoma jednostavan, iako imamo mnogo naučnih dostignuća. Ako čovečanstvo sa Zemlje uspe da preživi, ako uspe da nadvlada svoje sebičnosti i nepoverenja, mi ćemo biti tu da im pomognemo da se sjedine sa kosmičkim bratstvom i da prime naučna i spiritualna znanja koja će im učiniti život zaista prekrasnim, onakvim kakav je naš. Ako to uspeju, život više neće biti nepodnošljivo nadmetanje za opsta-nak i počeće sreća za sve.

- Divno je to što govoriš, Ami. - Zato što je istina, a istina je divna. Kada se vratiš u svoj

svet, napiši tu knjigu, da to bude još jedan glas, još jedno zrno peska.

- Kada je pročitaju, ostaviće oružje da bi živeli u miru... -rekao sam veoma ubeđen.

Ami mi se ponovo smejao, pomilovavši me po glavi, ali ovoga puta mi nije zasmetalo. Više ga nisam doživljavao kao dečaka kao što sam ja, već boljeg od sebe.

- Kako si naivan! Zar ne vidiš da žive kao neprijatelji, neverovatno su uspavani i sanjaju ružne košmare... dok su istine Vasione divne, a ne ružne. Da li ti se čini ružnom jedna livada sa cvećem?

- Ne, to je lepo - odgovorio sam. - Kada bi oni koji upravljaju zemljama i vojskama bili

stvoritelji cveća, stavljali bi metke namesto latica i nehumane i krute zakone umesto peteljki...

- Znači... neće verovati u ono što će biti napisano u mojoj knjizi?

- , ,Deca" i oni koji još uvek mogu da vide svet očima dece će ti verovati; ali „odrasl i" veruju da su samo jezive stvari istinite. Smatraju da je tama svetlost, a svetlost tama. Njih neće zanimati tvoja knjiga.

- Gore po njih - rekoh pomalo iznerviran. - Ali , ,deca" intuitivno shvataju da su više istine lepe i

miroljubive. Oni će doprineti širenju naše poruke koja će stići

1 0 7

1 0 8

Poglavlje 11.

Pod vodom

Približavali smo se j ednom ogromnom jezeru svetloplave boje. Po njemu su klizili motorni čamci i oni s jedrima. Na obali, ljudi su se zabavljali igrajući se u vodi i na plaži.

Osetio sam želju da zaronim u ovaj osvežavajući kristalno čisti svet.

- Ali ne možeš. - Zbog mojih mikroba. - Tačno.

Postojalo je jedno pristanište na koje su ljudi dolazili da slobodno uzmu bilo koje vozilo za vodu, luksuzne jahte, male čamce na vesla, na pedale ili na motor. Bilo je takođe nekih lepih prozračnih kugli različitih veličina, pedalina i morskih motocikla različitih tipova.

- Znači ovde može da se uzme bilo šta... - Naravno. - Mislim da bi većina tražila luksuzne jahte... - Grešiš. Mnogi vole da veslaju, drugi da se igraju na malim

barkama, da imaju osećaj bliskosti sa vodom, da se bave fi-zičkim vežbama...

- Otkud toliko zabave, da li je danas nedelja? - Ovde je , ,nedel ja" svaki dan - smejao se Ami.

Neki su uzimali opremu za ronjenje i ronili su. - Šta rade pod vodom? Podvodni ribolov? Amija je iznenadilo moje pitanje, ali je zatim razumeo. - „Loviti". . . to znači proganjati neko stvorenje da bismo ga

ubili... Ne, ovde niko ništa slično ne bi uradio. Ovde vlada ljubav, Pedrito.

1 0 9

kroz tebe. To je deo procesa. Mi smo svoje ispuniri dajući našu pomoć, služeći. Svako od vas treba sada da uloži napor da bude

bolji. - A ako ih ne bude briga i unište svet? - Moraćemo da učinimo ono isto što smo učinili hiljadama.

godina pre. - Da spasete one koji se nalaze na visokom nivou. - Tako je Pedrito.

- I imam li ja sedam stotina jedinica? - ponovo sam po-

kušao da doznam. - Rekao sam ti da se svi oni što nešto čine za dobrobit

drugih nalaze na visokom nivou. A svi oni što ne rade ništa, iako imaju mogućnosti da urade nešto, ravnodušni su ili veruju da imaju koristi od nepravdi, odsustva ljubavi, nemaju dobar nivo.

- Onda čim dođem kući počinjem da pišem - rekao sam

malo uplašen. Ami mi se smejao.

- Naravno, to sam mogao da pretpostavim... i dobro, šta

onda rade pod vodom? - Obilaze, upoznaju, uživaju u životu... Želiš li da ideš na

dno jezera? - Ali, rekao si da ne mogu da izađem sa broda.

Ami nije ništa rekao i uhvatio je pravac ka jezeru dok se

osmehivao. Zaronili smo u njega. Bilo je divno gledati kako se otkriva ovaj podvodni svet.

Mnogi ljudi i vozila su se kretali pod površinom vode, a većina je koristila te prozračne kugle.

Jedan dečak opremljen naočarima za ronjenje, perajima i malom bocom kiseonika, prolazio je kraj nas; videvši nas prib-ližio se našem brodu i zalepio nos na staklo jednog od naših prozora, uputivši nam jednu zabavnu grimasu.

Ami se smejao. Razmišljao sam o tome kako se ja, da sam ronio na jednoj od obala mog sveta, ne bih približio sa takvim poverenjem jednom podvodnom NLO-u.. .

Na dnu jezera pojavila se ogromna prozračna kupola sa svetlima u raznim bojama. Unutar ovog velikog mehura nala-zila se neka vrsta restorana. U njemu su se videli stolovi, orkestar, umetnici i jedan podijum za igru. Ljudi su igrali u veselom ritmu. Neki su udarali dlanom o dlan dok su posmat-rali sedeći za stolovima na kojima su bili sladoledi, hrana i pića.

- Ni tamo se ništa ne plaća? - Ni na jednom mestu, Pedrito. - Ovo je lepše nego da odeš na Nebo! - Mi smo ,,na nebu".. . zar ne?

Sve sam jasnije razumevao koliko je prelepo živeti u svetu

kao što je ovaj. - Ovo treba zaslužiti - rekao je Ami.

1 1 0

Nastavili smo polako napredujući po dnu ovog jezera nase-ljenog neobičnim ribama i biljkama.

Pojavile su se neke piramide koje su se uzdizale među algama i koralima.

- A ovo, šta je to - Atlantida? - pitao sam zadivljen. - To su centri za istraživanje podvodnog sveta, Pedrito. - Ovde nema ajkula?

- Ni ajkula, ni zmija, ni paukova, ni zveri; ničeg agresivnog ni otrovnog. Ovo je razvijena planeta, te zbog toga više nema surovih stvorenja, bez Ijubavi. Ona ostaju u svetovima koji ih zaslužuju...

- Šta jedu „razvi jene" ribe?

- Isto što i krave i konji na tvojoj planeti: biljke. U sveto-vima kao što je ovaj niko ne ubija da bi živeo, nijedna životinja ne ubija drugu.

- Zbog toga ti ne jedeš meso... - Šta želiš time da mi kažeš?

Ja nisam želeo da mu kažem ništa uvredljivo, ali Ami se smejao.

- Naravno da ne jedemo lešine... fuj , kakva je to surovost ubijati te nevine piliće, prasiće i teliće... zar ne misliš tako?

Slušajući ga i ja sam pomislio da je surovo. Odlučio sam da više ne jedem meso.

- Govoreći o hrani... - r e k a o sam, osećajući prazan stomak. - Jesi li gladan? - Mnogo. Ima li ovde neke vanzemaljske hrane? - Naravno, potraži tamo iza - pokazao mi je na orman iza

komandnih fotelja. Podigao sam jedan poklopac koji se otvarao na gore. Pojavila se zaliha hrane u pakovanjima obeleženim neobičnim znacima, napravljenim od materijala koji je ličio na drvo.

- Donesi najšire pakovanje.

1 1 1

Nisam znao kako da ga otvorim, izgledalo je da je herme-tički zatvoreno. Ami se smejao mojoj zbunjenosti.

- Pritisni plavu tačku. Kad sam to učinio, poklopac se polako digao. Pojavilo se

neko voće slično orasima, boje svetlog jantara, skoro proz-račno.

- Šta je ovo? - Pojedi jedno. Uzeo sam, bilo je meko kao sunder, probao sam vrhom

jezika. Imalo je neki sladak ukus. - Jedi čoveče, jedi, nije otrovno - Amiju nije mogao da

promakne nijedan moj pokret. - Dodaj mi jednu. Prineo sam mu pakovanje, uzeo je jednu voćku, bacio je u

usta i pojeo je sa užitkom. Ja sam malo zagrizao i pažljivo probao. Imalo je ukus kao kikiriki, orah ili lešnik. Bilo je ukusno, baš mi se dopalo. Stekao sam poverenje. Drugi zalogaj mi se učinio božanstven.

- Jako su ukusne! - Nemoj pojesti više od tri do pet, imaju isuviše proteina. - Šta je ovo? - To je neka vrsta meda - smejao se Ami - od nečega nalik

pčelama - sada se još više smejao. - Sviđa mi se. Mogu li da ponesem neku baki? - Naravno, ali ovde ostavi pakovanje. Možeš da pokažeš

samo tvojoj baki i nikome više, pojedi ih sve i nijednu nemoj da sačuvaš, obećavaš?

- Obećavam... rnmmm... izvrsne su. - Ne baš tako kao neko voće sa Zemlje. - Koje? - Ono koje se zove kajsija. - Sviđa ti se? - Naravno, na mojoj planeti su jako cenjene. Pokušali smo

da ih prilagodimo našem tlu, ali još uvek nismo dobili taj ukus. Pojava NLO-a na plantažama kajsija je česta...

108

Ami se smejao svojim smehom nalik bebinom. - Vi ih kradete? - pitao sam veoma iznenađen. - Krasti... šta znači krasti? pravio se da ne zna. - Uzimati nešto što pripada drugima. - Ah, ponovo ta „privrženost materijalnom", „pripadanje".

Znači ne možemo da izbegnemo „loše navike" naših svetova - smejao se ponovo - i ukrademo pet ili deset kajsija...

Zasmejao me je, iako mi se nešto nije dopalo. Ukrasti je ukrasti, bez obzira da li je to jedna voćka ili milion dolara. To sam mu i rekao.

- Zašto ne dozvolite na Zemlji da svako uzme ono što mu treba, bez plaćanja? - pitao je Ami šegačeći se, jer je dobro znao koliko je apsurdno njegovo pitanje.

- Jesi li lud? Niko se ne bi trudio da radi ako ništa neće zaraditi...

- Znači nemaju ljubavi, samo sebičnost... ne mogu da pru-žaju ako neće dobiti ništa za uzvrat. - Nastavio je da se smeje nama Zemljanima, ali imao je veoma poseban način da kaže grube stvari duhovito i bez osuđivanja.

Zamišljao sam kako sam vlasnik jedne plantaže koja gaji samo kajsije. Ljudi su dolazili i uzimali moje voće ne plaćajući ništa, a onda je došao jedan „pametnjaković" koji bi da me iskoristi ; došao je kamionom da uzme sve moje voće. Pokušao sam da se pobunim, ali on se udaljavao svojim vozilom punim voća i rugajući mi se rekao:

- Zašto te nervira što ti odnosim sve voće? Zašto, zar u tebi nema ljubavi? Ti si sebičnjak, ha, ha, ha.

Ami je video čitav moj mentalni film i rekao: - Uf, kakvo nepoverenje! U jednom razvijenom društvu

niko nikoga ,,ne iskorišćava". Šta će taj jadni čovek sa kami-onom punim voća?

- Da ga proda, naravno... - Ništa se ne prodaje, ovde nema novaca...

1 1 3

se igramo, da pokrenemo telo, da odmorimo um i da mislimo na druge stvari, isto kao u školi za vreme odmora.

-I koliko sati dnevno se ovde radi? - Za vreme studija i na poslu svako sebi određuje satnicu

onako kako mu najviše odgovara... Ovo me je nagnalo da zinem od iznenađenja. - Pa ovo je čarobno! Kao da me je preduhitrio u razmišljanjima, reče: - Ni ovde niko ne želi da gubi vreme, na mestima kao što

su ova zabavljamo se samo onoliko koliko je potrebno, ali još uvek smatramo zabavnijim posvećivanje našim studijama i na-šem poslu; zbog toga možemo da radimo puno radno vreme, kao na primer ja u ovom trenutku.

- Ti... radiš, na čemu ti radiš?... Ja vidim da se šetamo -Ami se smejao slušajući me.

- Ja sam ovde kao profesor ili prenosilac poruka, što je skoro isto.

Nije mi izgledalo da je to isto. U tom trenutku, ugledao sam dvoje mladih kako se upiru o prozor jedne podvodne piramide pokušavajući da je opljačkaju. Ami mi je pročitao misao i nasmejao se.

- Oni peru prozore!... Mašta ti je puna prestupa... - Kakva je ovde policija? - Policija, čemu policija? - Da čuva, da spreči da oni loši... - Koji loši? - Zar ovde niko nije loš? - Dobro, niko nije idealan, ali sa sedam stotina jedinica, sa

informacijama i specifičnim podsticajima, kao i u okviru od-govarajućeg društvenog organizacionog sistema, svako presta-ne da bude štetan za svog bližnjeg; nikome više nije potrebno da bude „loš" , zbog toga nije potrebna policija...

- Neverovatno! - To je prirodno, Pedrito; kada se dopusti ljubavi da osvaja,

prirodno izranja dobroćudna civilizacija, u skladu sa univerza-

Smejao sam se svom odsustvu inteligencije. Nisam se setio da novac u razvijenom svetu ne postoji. Naravno, zašto bi onda želeo toliko voća?

- Dobro, u redu, ali zašto bih ja radio ni za šta? - Ako u tebi ima ljubavi, bićeš srećan da možeš da služiš

druge i tako dobijaš pravo da i tebe služe, možeš da ideš kod komšije i da uzmeš od njegovih useva ono što ti je potrebno. Od mlekadžije uzmeš mleko, od pekara hleb i sve tako; i umesto da se sve radi odvojeno i bez reda, društvo bi moglo da se organizuje i proizvodi bi se nosili u centre za raspodelu, a umesto tebe bi radile mašine...

- Niko ništa ne bi radio!... - Uvek će biti nešto da se radi: da se nadgledaju mašine, da

se konstruišu savršenije, da se pomogne onima kojima smo potrebni, da se usavrši naš svet i mi sami, kao i da se uživa u slobodnom vremenu.

- Ali uvek će biti neko ko samo želi da se okoristi i ništa da ne radi, oni , ,pametnjakovići" - tvrdio sam, sećajući se čoveka iz kamiona.

- Taj koga nazivaš , ,pametnjakovićem" je na niskom ste-penu razvoja, ima mnogo egoizma i jako malo ljubavi. U stvari, zamišlja da je lukav i pametan, ali je jako glup. Sa tim stepe-nom ne može se pristupiti razvijenim svetovima. U njima se smatra privilegijom raditi više, moći služiti više. Ovde se mno-gi ljudi zabavljaju, ali na drugim mestima većina radi - u laboratorijama, na univerzitetima, u svim ovim piramidama. Neki su na zadacima u službi nerazvijenih planeta, drugi stu-diraju na razvijenijim svetovima da bi se vratili i ovde ispunili svoje obaveze. Život je za to da budeš srećan, da uživaš, ali najveća sreća se postiže služenjem drugima.

- Znači li to da su ovi ljudi... lenji? Po Amijevom smehu znao sam da sam opet pogrešio. - N e , ne znači. Kako je naš rad veoma koristan, moramo se

povremeno od njega odmoriti, moramo izaći na čist vazduh da

114 115

lnom harmonijom. Ono što se dešava na Zemlji je neverovatno i neprirodno - ljudi se međusobno ubijaju, jedan drugome nanose patnju i ne žive bratski... Posvuda prejaki ego...

- U pravu si, Ami. Kad bolje razmislim, izgleda mi nemo-guće da na Zemlji jednog dana živimo kao vi; za nas je skoro obična stvar da ubijamo, a ako nećeš da ideš u rat da ubijaš, ubiju te ili te uhapse. Na filmovima vidimo hiljade zločina i druge svireposti, uključujući i crtane filmove; zbog toga se mi deca igramo ubijanja... Mi smo loši...

- Nemoj tako oštro suditi sebi, Pedrito. Nije tvoja krivica što bioskop i televizija u tvom svetu služe da izopače ljude, umesto da služe da potpomognu njihov rast kao ljudskih bića i da se stvori jedan bolji svet...

- Zbog svega toga nam nedostaje ljubavi. I meni je ona potrebna, jer ima ljudi koji mi se ne dopadaju.

Setio sam se jednog druga iz škole koji je uvek ozbiljan. Kada si razdragan i kada se šališ, dovoljan je samo jedan njegov pogled pa da ti se sroza raspoloženje. Takođe sam se setio drugog, koji smatra da je svetac; tvrdi da mu se ukazuju anđeli koji mu kažu da će otići u raj, a mi ostali u pakao; stalno nas prekoreva zbog naših nestašluka i šala... Ne, definitivno mi se ne dopadaju.

- Meni takođe nisu preterano prijatne sve osobe sa mog ili nekog drugog sveta, ali to što mi neko nije preterano simpatičan ne znači da ću prestati da osećam naklonost prema njemu; možda ne osećam L J U B A V - ali naklonost da, i ne bih mu mogao ničim naškoditi - izjavio je uz osmeh.

- Ni ja ne bih učinio nažao ovim santama leda... ali me nemoj terati da živim ni sa jednom od njih...

- U svetu kao što je ovaj, ili u mom svetu, nastanjenom osobama sa blizu hiljadu jedinica, ima duša koje se preterano ne privlače, ali se takođe i ne odbijaju. Ovde ne postoje ne-skladi, svi se dobro slažu, a većina se slaže veoma dobro. Međutim, ovde niko nije došao do onog stadijuma u kome se ne može izbeći da se VOLE svi ljudi. Treba da se potrudimo da

116

se približimo ovom predivnom stadijumu, ali ni od vas ni od nas se zasada toliko ne očekuje.

- Znači, nije potrebno da mi Zemljani budemo savršeni? E sada se baš od srca nasmejao moj svemirski prijatelj, ali

se vrlo brzo uozbiljio objasnivši mi: - Za nerazvijene svetove tipični su mitovi i mentalne kraj-

nosti, Pedrito. - Možeš li mi to bolje objasniti? - Svi znamo da treba da budemo bolji, da se usavršavamo

sve dok se jednog dana konačno ne susretnemo sa Bogom. To je savršenstvo, potrebni su mnogi životi da se do toga dođe. Međutim, postoje i takvi koji ovo pogrešno razumeju i misle da treba toliko da se uzdignu za vreme zemaljskog života, da ih to na kraju lišava želje da se usavrše - kao kada bi ti rekli da treba da preplivaš do drugog kontinenta...

- Uf... umorio sam se pre nego što sam i počeo... - Naravno, zbog toga bi bilo dobro ne postavljati sebi tako

nemoguće ciljeve. Bolje je misliti na to da se poboljšamo malo-pomalo, onoliko koliko smo u stanju. Ali usavršavanje samog sebe uključuje i preduzimanje nečega da se poboljša svoj svet, služenjem tom svetu. To je najpotrebniji i najrealniji put ka prevazilaženju samog sebe, a istovremeno i pomoć svi-ma ostalima.

Svaki put mi je bilo sve jasnije, prema onome kako mi je to Ami govorio, da je u cilju približavanja Bogu veoma važno pomagati svetu i ljudima, dok sam ja pre mislio da se radi samo o molitvi i nečinjenju zlih stvari.

- A ako se neko povuče u planine u potrazi za Bogom? Ami se smestio udobnije pre nego što mi je odgovorio. - To je veoma lepo kada je sve dobro, ali kada je drugima

potrebna tvoja pomoć... - Moje molitve im ne pomažu? - Ako se neko davi u reci, a ti odlučiš da se moliš na obali

umesto da ga spasavaš, da li ćeš Bogu time ugoditi? - pitao je.

1 1 7

- N e znam... možda bi ga moje molitve isto zadovoljile... - A možda je upravo tebe tamo postavio da mu spaseš

život...

- Nisam na to pomislio... - Koji je Osnovni princip Vasione? - Ljubav. - U kom ponašanju ima više ljubavi: u molitvi dok se tvoj

brat davi ili u pokušaju da mu spaseš život? - Ne znam... ako u svojim molitvama volim Boga... - Ne razumeš... Da postavimo to ovako. Ako ti imaš dva

sina, i jedan se davi u reci, dok se drugi predaje obožavanju tvoga lika i ne čini ništa da spase svog brata, da li ti se čini da je ovakvo ponašanje u redu?

- Ne, naravno da nije, hiljadu puta više bih voleo da spase mog drugog sina... Ali, Bog možda nije kao ja.

- Ne? Zamišljaš li ga sujetnog, zainteresovanog samo za to da ga obožavaju, ravnodušnog za sreću svojih sinova?... Ako ti, koji si nesavršen, ne bi učinio tako, kako bi On, koji je savršen, bio gori od tebe?

- Nisam to posmatrao na takav način... - Bogu je draža osoba koja ne veruje, ali koja je uslužna

prema svojoj braći, nego veoma religiozna osoba, ali hladnog srca, beskorisna svom svetu, zainteresovana samo za svoje sopstveno „spasenje", „ razvoj" ili „savršenstvo".

- Nisam znao, Ami. Kako znaš toliko o Bogu? - To je veoma jednostavno, Pedrito, Bog je ljubav... - I?... - Onaj ko oseti ljubav... osetio je Boga. Zar ti se ne čini da

je tako?

Ne, nije mi se tako činilo; mislio sam da Ami predstavlja susret sa Bogom previše jednostavno. Osetiti ljubav je biti sa

1 1 8

Bogom?... mmmm.... sumnjivo... čak i oni najgori su osetili ljubav u nekom trenutku...

Bio je usmeren na moje misli. - Zbog toga ga poznaju i oni najgori. - Pa ako ga poznaju, zašto ne znaju toliko kao ti niti se

ponašaju kako treba? - Zato što oni ne mogu ili neće da istraju u ljubavi toliko

dugo kao ja. Bog se razume i sa lakoćom poznaje srcem; ali van ljubavi, sve ovo znanje se zaboravlja... zbog toga oni jad-nici prave tolike greške...

- Zašto kažeš „jadnici"? - Iz samilosti, naravno, zapamti da se povreda ljubavi plaća

sa mnogo bola... - Ah da... tačno, to sam zaboravio... ali to zaslužuju... zbog

zlih dela... - rekao sam, čini mi se, sa malo nesvesne surovosti. Izgledalo je da je osetio neku neugodnost, uzeo me je za ruku i milosrdnim tonom izgovorio:

- Svi grešimo, Pedrito... - To je tačno... ali nekome se to omakne. - Utoliko gore po njih, više sažaljenja treba da osećamo. Ne

samo što treba da prožive tužne živote, jer ponašanjem u ne-skladu sa ljubavlju život postaje veoma neprijatan, nego će posle morati da trpe i bolove koje oni sami gomilaju time što se bore protiv ljubavi... jadnici...

Gledao sam u Amija sa velikim poštovanjem, osetivši da je pravi svetac, iako je on to poricao.

- Koja je tvoja religija? Gledao me je začuđeno. - Religija... reč koja dolazi od „religare", ponovo se pove-

zati, ponovo se ujediniti, ujediniti se sa Bogom, odnosno, sa ljubavlju. Ja više nisam neujedinjen. Ja živim ujedinjen sa Bogom, Pedrito, jer moje srce je uvek u ljubavi.

To je rekao tako lepim i ugodnim tonom da sam i ja takođe počeo da osećam ljubav.

119

- U pravu si Ami, to je najbolja vera.

- Koja, Pedrito? - Pa ta da je ljubav Osnovni Vasion principa... - Osnovni princip Vasione, ali to nije vera, već Princip

naučno i duhovno dokazan, jer nauka i duhovnost su za nas jedno isto. I za vas će takođe biti kada zemaljska nauka otkrije ogromnu energiju zvanu ljubav.

- Ja sam mislio da je to jedno... - Jedno sujeverje? - pitao je Ami smejući se. - Nešto tako... možda jedna lepa namera. - Opet si pogrešio. Hajde da vidimo neke veoma posebne

osobe...

120

Poglavlje 12.

Nova vremena

Izašli smo iz vode i velikom brzinom se uputili ka površini planete Ofir. Za nekoliko minuta smo stigli do nekih građevina. Zaustavili smo se u vazduhu i... skoro da sam se onesvestio zbog onoga što sam video: nekoliko osoba... je le-te-lo!

Behu zaustavljeni u vazduhu na velikoj visini, sa raširenim rukama, neki u vertikalnom položaju, drugi u horizontalnom. Svima su oči bile zatvorene, a njihova lica otkrivala su veliku blagost, sreću i usredsređenost. Klizili su kao orlovi, opisujući ogromne krugove.

Ami je uključio , ,senzometar" i usmeno ga na jednog od njih.

- Hajde da vidimo njihov stepen razvoja. Pojavio se čovek veoma prozračan. Svetio sa njegovih grudi

pružalo je predivan prizor. Prevazilazeći granice njegovog tela, blistava kugla svetlosti ga je okruživala i prostirala se daleko od tela.

- Eksperimentišu sa najmoćnijom snagom Vasione, snagom ljubavi - objasnio mi je.

- Kako mogu da lete? - pitao sam fasciniran. - Ljubav ih uzdiže... - Ah! - Nešto slično smo mi radili na plaži, ali oni su šampioni u

ovome... - Oni mora da imaju vraški mnogo jedinica... - Ove osobe imaju otprilike hiljadu jedinica, ali koncentra-

cijom uspevaju da pređu dve hiljade jedinica. To su duhovne vežbe, i kada završe vežbu vraćaju se na svoj uobičajeni nivo.

- Mora da je ovaj svet najrazvijeniji od svih u Vasioni! -uskliknuo sam. Ami mi se smejao.

1 2 1

- Grešiš, ova civilizacija je dosta obična, ima planeta nas-tanjenih osobama koje imaju blizu hiljadu i po jedinica, drugih sa dve hiljade, tri, četiri hiljade i tako dalje. Ali u ovom trenutku ni ti ni ja ne možemo doći do drugih, još razvijenijih svetova; tamo žive bića koja prevazilaze deset hiljada jedinica. Solarna bića su skoro čista ljubav...

- Solarna bića?! - Naravno, stanovnici sunaca... - Nisam to mogao nikada ni zamisliti... - To je prirodno, niko ne može da gleda iznad stepenika na

kome stoji... - I ne opeku se? Ami se smejao. - Ne, ne opeku se, njihova tela nisu napravljena od čvrstog

materijala, već od energije koja zrači. Hajde da vidimo onu grupu koja se nalazi malo dalje.

Tamo u daljini se nalazilo nekih pedeset osoba koje su sedele na livadi, obrazujući krug. Na prvi pogled je izgledalo da blistaju kao i oni koji su leteli. Noge su im bile prekrštene, leđa prava, meditirali su i molili se.

- Šta rade? - Oni šalju ka manje razvijenim svetovima galaksije nešto

kao telepatske poruke koje se ne primaju umom, već je potreb-no koristiti „centar razumevanja" u grudima.

- Pričao si mi o tome. Šta kažu ove poruke? - Pokušaj da obratiš pažnju na svoje srce, umiri svoje misli

i možda ćeš ih i ti primiti. Vrlo smo blizu izvora slanja poruka... Ne, tako ne; opusti telo, zatvori oči i ostani budan.

Tako sam i uradio. U početku nisam osetio ništa, osim jedne specifične emocije od momenta kada smo se približili tom mestu, ali ubrzo su me obuzela izvesna „osećanja- ideje" .

„Sve ono što nema uporište u Ljubavi zaboravljeno u odbačenom vremenu

122

treba uništiti..."

Nadolazila mi je neka vrsta unutrašnje jasnoće, a zatim je moj um pretvarao ove senzacije u reči. To je bilo nešto jako neobično i divno.

,,A sve ono što ima uporište u Ljubavi prijateljstvo ili partnerstvo porodica ili grupa vlada ili nacija duša jedinke ili čovečanstvo neka bude čvrsto i sigurno da napreduje i daje plodove i neće spoznati uništenje..."

Mogao sam skoro „videti" Biće koje je ovo izgovaralo; za mene to nisu bile ove osobe, za mene je to bio Bog koji je govorio.

,,To je moj Ugovor moj Zavet i moj Zakon"

- Jesi li uhvatio poruku, Pedrito? - p i t a o me je Ami. Otvorio sam oci.

- Oh, da... O čemu je sve to? - Ove poruke dolaze od iskonskog, od Boga. Ovi prijatelji,

koje ovde vidiš, primaju ih i prenose ka manje razvijenim svetovima kao što je tvoj, a tamo ih primaju druge osobe. Ove poruke mogu da se koriste da bi pomogle stvaranju novog sveta.

- Novi svet... kad se setim kako stoje stvari na Zemlji, čini mi se da se to ne može postići ni jednostavno ni brzo, Ami.

- U pravu si, ali takođe nemoj misliti da je to baš tako teško, Pedrito. Vremena se menjaju veoma brzo. Stvaraju se uslovi da se dogodi evolutivni skok na tvojoj planeti.

- O čemu pričaš, Ami? - pitao sam zainteresovano.

123

- O nečemu što može dovesti do okončanja milenijuma varvarstva i bola, o nečemu što može dovesti do toga da tvoj svet zakorači u novo vreme u kome caruje ljubav... konačno...

- Da li je moguća takva divota, Ami?... - Da, zbog toga što tvoja planeta počinje da prima kosmičke

i geološke tanane energije, vibracije svaki put sve jače, svet-losna zračenja koja potpomažu rast ljubavi u svim bićima. To je već otpočelo pre nekog vremena i stvara velike promene u milionima ljudi. Još malo i bićete spremni za ovaj evolutivni skok i život kao ovde na Ofiru. Ali zasada to nije moguće.

- Zašto, Ami? - Rekao sam ti, nastavljaju da se rukovode starim idejama

i organizacionim sistemima koji se ne prilagođavaju novim vremenima. To dovodi do toga da ljudi pate, kao kada se nose tesne cipele. Ali ljudi su se rodili da budu srećni, Pedrito, a ne da pate, i zbog toga svesno ili nesvesno tragaju za boljim svetom. Zar nisi primetio da se u skorije vreme na Zemlji mnogo govori o ljubavi?

- Da, Ami, tačno je, mnogo se govori, iako se preterano ne sprovodi u delo...

- Ali, svakim danom sve više i više ljudi pokušava da podigne svoj nivo i da živi sa više ljubavi. Tvoj svet se ubrzano menja.

Setio sam se radosti i sreće ljudi sa Ofira poredeći ih sa ozbiljnošću, brigom i tugom ljudi sa moje planete.

- Ali, uprkos tome, ne čini mi se da su ljudi na Zemlji srećniji nego pre.

- U pravu si, pre je bilo više nasilja, nepravdi, ratova i siromaštva nego danas, ali ljudi su bili manje osetljivi, manje su patili zbog okrutnosti, više su verovali u ratove, u zakon jačeg. Bili su u stanju da podnose veoma teške živote a da nisu bili toga svesni; na primer, mogli su da žive u neprestanom strahu od smrti verujući da je to normalno; danas više ne. Danas većina želi jedino da živi u miru. To je jedna ,,nova ljudska era", tvorevina finijih zračenja.

1 2 4

- Ali ponavljam, nisu srećniji nego pre... - Ne, jer što osobe imaju veću osetljivost, potrebni su im

bolji uslovi života, više nežnosti, više prijateljstva, više solida-rnosti, više zaštite. Potrebno im je jedno drugačije društvo, dobronamerno prema svim ljudskim bićima i uopšte prema životu, ali nažalost, ovakvo društvo na tvojoj planeti još uvek ne postoji. Zbog toga ima manje sreće iako je više ljubavi u srcima.

- Znači sada smo gori nego pre... - Ali promena se odvija iz dana u dan. I tako, kao što nekada

dinosaurusi nisu mogli da podnesu porast viših vibracija pa su nestali, tako će uskoro iz srca nestati unutrašnji monstrumi koji se opiru carstvu ljubavi.

- Stvarno? Uskoro? - Imaj vere i nade, Pedrito, Vasiona se sada zaverila u korist

ljubavi.

Ogromnom brzinom udaljili smo se sa ovog mesta prožeti prelepim duhovnim vibracijama.

- Koliko smo dugo u ovom brodu, Ami? - Nekih šest sati. - Baš čudno! Osećam se kao da smo mnogo duže ovde, od

onda kada sam se na plaži popeo u njega... - Rekao sam ti da se vreme može razvućiiiiiiiiiii... Idemo u

„bioskop". Gledaj dole.

Došli smo u noćnu zonu planete Ofir, ali sve je bilo jako osvetljeno mnoštvom izvora veštačke svetlosti na poljima i građevinama.

Ugledao sam nešto nalik na bioskop na otvorenom prostoru sa mnogo gledalaca. Ekran je bio jedna kristalna ploča po kojoj su se pojavljivale slike u bojama, raznovrsnih formi i harmo-nija, uz zvuke nežne muzike.

1 2 5

Ispred ekrana nalazilo se specijalno sedište koje se isticalo u odnosu na druga sedišta; na njemu je sedela jedna žena koja je na glavi imala nešto nalik na kacigu. Sedela je zatvorenih očiju, veoma koncentrisana.

- O čemu se radi, Ami? - Ono što ona zamisli pojavi se na ekranu... To je jedan

bioskop koji ne iziskuje ni kamere ni projektore.

- Ali, ovo je previše dobro! - uskliknuo sam. - Tehnika - reče Ami - jednostavna tehnika. Žena je završila sa predstavom i jedan čovek je zauzeo

njeno mesto, dok je publika aplaudirala. Začula se druga mu-zika, a na ekranu su se videle neke stilizovane ptice koje su letele u ritmu melodije nad predelom od kristala ili ogromnog dragog kamenja. Ovo je izgledalo jako lepo, ličilo je na crtane filmove.

Ostali smo jedno duže vreme posmatrajući u tišini ovu vanzemaljsku lepotu.

Onda je došao neki dečak koji je predstavio jednu ljubavnu priču, između njega i devojčice iz drugog sveta. Događalo se na različitim i neobičnim planetarna. Slike, manje izoštrene od onih prethodnih, ponekad su se sasvim raspršivale. Pitao sam usled čega se to događa.

- Ovaj dečak još uvek nema moć koncentracije kao jedan odrasli, ali za svoje godine to radi jako dobro.

- Da li i muziku zamišljaju? - Slike i muziku u isto vreme - ne. Na ovom svetu ne, ali

ima drugih u kojima se takav poduhvat može ostvariti. Me-đutim, ovde na Ofiru postoje koncertne dvorane u kojima umet-nik jednostavno zamišlja muziku, a publika ga sluša... Hoćeš li da ideš u jedan zabavni park?

- Naravno!

1 2 6

Došli smo do jednog sveta mašte sa svim vrstama zabava: gigantski tobogan, mesta gde su ljudi ostajali da lebde u pros-toru praveći piruete i pri tom umirući od smeha; replike iz-mišljenih mesta i bića.

- Što je viši razvoj, sve smo više kao deca - objasnio mi je Ami. - Na ovim svetovima imamo mnogo ovakvih mesta. Jedna napredna duša je duša deteta. Potrebne su nam igre, mašta, stvaralaštvo... Imamo sklonost da oponašamo Boga...

- I Bog se igra, Ami? - To je ono čime se najviše bavi, Pedrito. Na drugom

putovanju ću ti pokazati kako se pokreću galaksije u kosmosu; to je jedan čarobni ples... Nema veće igre, fantazije i stvara-laštva nego što je Vasiona, čiji Stvoritelj je ljubav...

- Ami, pričali smo o Bogu, ne o ljubavi... - Ljubav je Bog... Na našim jezicima imamo samo jednu

reč koja se odnosi na Stvoritelja, na Božanstvo, na Boga; ta reč je ljubav... i pišemo je velikim slovom, a i vi ćete isto jednog dana.

- Svaki put sve više shvatam važnost ljubavi. - I još uvek znaš tako malo... Idemo, završila se poseta

Ofiru. Već od sutra biste mogli da živite kao ovaj svet ovde, kada bi vam zaista cilj bio da rastete kao ljudska bića i kao čovečanstvo. Mi bismo vas naučili ostalom.

- Gde idemo sada? - U jedan svet koji ni ti ni ja još uvek ne možemo dostići.

Samo ćemo ga brzo obići sa jednim plemenitim ciljem. Tamo niko nema ispod dve hiljade jedinica. Da se smestimo u tom svetu trebaće nam nekoliko minuta, a to vreme ću iskoristiti da ti još nešto ispričam.

Ami je uključio kontrolne uređaje, brod je blago uzdrhtao. Izgledalo je da se zvezde uvećavaju i kroz prozor se pojavila magla koja je ukazivala da idemo u jedan daleki svet.

127

Poglavlje 13.

Jedna plava princeza

- Rekao si da ima osoba koje ti je teško voleti, zar ne Pedrito?

- Da. - Je li loše ne voleti? - Jasno - odgovorio sam. - Zbog čega? - Zato što si rekao da je ljubav glavni princip... I sve ono

drugo. - Zaboravi na ono što sam ti rekao. Pretpostavimo da hoću

da te prevarim ili da nisam u pravu. Zamisli Vasionu bez ljubavi.

Počeo sam da zamišljam svetove u kojima niko nikoga ne voli. Svi su bili hladni i egocentrični, jer zbog odsustva ljubavi nema kočnica egu, kako je rekao Ami. Svi su se borili protiv svih i uništavali se... Setio sam se energija koje je pominjao, onih koje su u stanju da proizvedu kosmičku nesreću; zamislio sam jednog veoma moćnog tipa, ali sa jednim bezosećajnim fanatizmom ili sa povređenim egom do granica da ne mari za svoje sopstveno uništenje, kako pritiska , ,dugme" samo zbog osvete... Galaksije su eksplodirale jedna za drugom u nizu...!

- Kad ne bi bilo ljubavi, više ne bi postojala Vasiona -zaključio sam.

- Mogli bismo znači reći da ljubav gradi, a odsustvo ljubavi uništava.

- Mislim da da. - Ko je stvorio Vasionu? - Bog. - Ako ljubav gradi, a Bog je „izgradio" Vasionu, ima li

ljubavi u Bogu?

1 2 8

- Naravno! - ukazala mi se slika jednog čarobnog i blista-vog Bića koje je stvaralo galaksije, svetove, zvezde...

- Pokušaj ponovo da mu skineš bradu - smejao se Ami. To je bila istina; ponovo sam ga zamislio sa bradom i

ljudskim likom; ali sada ne više u oblacima, već usred Vasione. - Znači možemo da kažemo da Bog ima puno ljubavi... - Naravno - rekao sam. - Dobro, i zbog Čega je Bog stvorio Vasionu? Mislio sam dugo, ali nisam znao odgovor. Zatim sam se

pobunio: - Zar ne misliš da sam isuviše mali da bih odgovorio na ovo

pitanje? Ami nije obratio pažnju na to što sam rekao. - Zbog čega ćeš da nosiš one „orahe" svojoj baki? - Da bi ih probala... dopašće joj se. - Da li bi želeo da joj se dopadnu? - Naravno. - Zbog čega? - Da bi joj se dopali... da bi bila srećna... - Zašto bi želeo da ona bude srećna? - Zato što je volim.

Iznenadio sam samog sebe, dokazavši da je još jedna karak-teristika ljubavi želeti sreću onima koje volimo.

- Da li zbog toga želiš da joj se dopadnu „orasi" , da bude zadovoljna, da bude srećna?

- Da, zbog toga. - Zbog čega Bog stvara ljude, svetove, pejzaže, ukuse, boje,

mirise? - Da bi bili srećni! - uzviknuo sam zadovoljan što sam

razumeo nešto što nisam znao. - Vrlo dobro... znači li to da nas Bog voli? - Jasno, voli nas mnogo... izgradio je za nas čitavu Vasio-

nu...

1 2 9

- Znači, ako On voli, mi bi isto tako trebalo da volimo, zar ne?

- Da, ako Bog voli... - Tačno. Postoji li nešto više od ljubavi? - Rekao si da je to najvažnije... - Ali sam ti isto tako rekao i da zaboraviš ono što sam ti

govorio - smejao se - Ima onih koji misle da je inteligencija superiornija. Šta ćeš da uradiš da bi baki dao ove „orahe"?

- Videću kako da smislim iznenađenje. - I upotrebićeš za to svoj intelekt, zar ne? - Pa da, smisliću kako da se obraduje još više. - Znači tvoj intelekt služi tvojoj ljubavi, ili je obrnuto? - Ne razumem. - Gde je izvor tvoje želje da ti baka bude srećna: u ljubavi

ili u misli? - Pa, u mojoj ljubavi, odande se sve rađa. - „ O d a n d e se sve rađa", potpuno si u pravu, jer iz Božanske

ljubavi izvire Stvaranje... Znači, najpre voliš, a posle koristiš svoju inteligenciju da bi baku učinio srećnom, je 1' tako?

- U pravu si, stavljam svoj intelekt u službu svoje ljubavi; prvo je ljubav.

- Znači, šta je iznad ljubavi? - Ništa? - pitao sam. - Ništa - odgovorio je. Okrenuo se ka meni blistavog pog-

leda. - A ako smo videli da u Bogu ima mnogo ljubavi, šta je

onda on? - Ne znam. - Ako ima nešto više od ljubavi, onda to mora biti Bog, zar

ne? - Da, verujem da da. - I šta je više od ljubavi? - Ne znam... - Šta smo rekli da je iznad ljubavi? - Rekli smo da nema ništa.

130

- Prema tome šta je Bog? - pitao je. - Aha, ,,Bog je ljubav", to si rekao nekoliko puta, i Biblija

to isto kaže... ali ja sam mislio da je Bog jedna osoba sa mnogo ljubavi...

- Ne, to nije osoba sa mnogo ljubavi; Bog je sama ljubav ili ljubav je Bog.

- Mislim da ne razumem, Ami. - Rekao sam ti da je ljubav jedna sila, vibracija, energija

čiji efekti mogu biti izmereni odgovarajućim instrumentima kao što je na primer ,,senzometar".

- Da, sećam se. - Svetlo je isto tako jedna energija ili vibracija. - Da? - Da, i rendgenski, infracrveni zraci, ultravioletni, kao i

misao, sve je vibracija iste „s tvar i" na različitim frekvencija-ma. Što je viša frekvencija, sve je finija materija ili energija. Jedan kamen ili jedna misao je ista „s tvar" koja vibrira raz-ličitom frekvencijom...

- Koja je to stvar? - pitao sam. - Ljubav. - Stvarno? - Stvarno... sve je ljubav, sve je Bog... - Znači Bog je stvorio Vasionu samom ljubavlju? - Bog je „stvorio" je jedan način da se to kaže, istina je da

se Bog „preobražava" u Vasionu, u kamen, u tebe i u mene, u zvezde i u oblake..,

- Znači... ja sam Bog? Ami se nasmejao nežno i rekao: - Jedna kapljica okeana ne može da kaže da je ona more,

iako je sazdana od istog od čega i more. Ti si sazdan od iste supstance kao Bog, ti si ljubav, ali vibriraš na jednoj ne tako visokoj frekvenciji. Evolucija se sastoji u podizanju naše vib-racione frekvencije, a to nam omogućava da prepoznamo i povratimo naš pravi identitet: ljubav.

- Podizanje naše frekvencije?...

1 3 1

- Mržnja je jedna jako niska frekvencija; l jubav koju ti možeš da osetiš je viša vibracija.

- Ah... - Uperi prstom u sebe. - Ne razumem te, Ami. - Kada kažeš ,,ja", gde pokažeš, na koji deo tela? Pokaži

dok izgovaraš , , ja". Pokazao sam na sredinu grudi izgovarajući , , ja". - Zašto nisi pokazao na vrh nosa, na primer, ili na čelo ili

na grlo? Učinilo mi se smešnim zamisliti kako pokazujem na drugo

mesto, a ne na grudi. - Ne znam zašto sam tu pokazao - rekao sam, smejući se. - Zato što se ti zaista nalaziš tamo. Ti si ljubav i tvoje

prebivalište je u tvom srcu. Tvoja glava je jedna vrsta ,,peris-kopa", kao u podmornici, koji ti služi - uperio je prst u moje grudi - da opažaš spoljašnjost. Jedan „periskop" sa jednim unutrašnjim ,,kompjuterom": tvojim mozgom. Nj ime razumeš svet i organizuješ funkcije svog tela; ekstremiteti ti služe da te premeste sa jednog mesta na drugo i da manipulišeš stvarima. Medutim, ti si ovde - ponovo mi je dodirnuo tačku na sredini grudi - ti si ljubav. Prema tome, sve što uradiš protiv ljubavi je čin uperen protiv tebe samog i protiv Boga, koji je ljubav. Zbog toga je Osnovni princip Vasione ljubav, kao i zbog toga što je ljubav vrhunska čovekova mogućnost i, najzad, zbog toga je ime Boga Ljubav. Zbog svega toga duhovnost se sastoji u doživljavanju i pružanju ljubavi. Ovo je moj način razumevanja i sprovođenja u delo stvari vezanih za Boga, Pedrito.

- E sada mi se sve razjasnilo, mnogo ti hvala, Ami. - Zahvalnost je jedan od , ,plodova" ljubavi ili „drveta

Života", kako se kaže u jednoj od svetih knjiga tvog sveta. - Zašto „drvo Života"? - Zato što se iz ljubavi rađa život... Zar nisi čuo o nečemu

što se zove „vođenje l jubavi" . - Naravno da jesam!... Koje još plodove ima?

1 3 2

- Istina, sloboda, pravda, mudrost i lepota su neki od njih. Ti pokušaj da otkrivaš druge i trudi se da ih sprovodiš u delo.

- Uf... nije jednostavno. - Niko ti ne traži savršenstvo, Pedrito, čak se ni od solarnih

bića ne traži toliko... Samo je Bog savršen, čista ljubav, dok smo mi jedna iskra božanske ljubavi i treba da se trudimo da se približimo onome što zaista jesmo. Treba da pokušamo da budemo ono što zaista jesmo, to je jedino što nam je potrebno da bismo bili slobodni; ne postoji druga sloboda.

Na prozorima se pojavilo nešto ružičasto.

- Stigli smo, Pedrito, pogledaj kroz pro...

Unutrašnjost broda je bila okupana u ovoj blagoj boji ruži-častog neba, ili možda više svetloljubičastoj. Osetio sam se obuzet nekom poniznom duhovnošću.

Moj mozak je prestao da radi na uobičajeni način, ali mi je jako teško da objasnim na koji način se moja svest izmenila. Počeo sam da osećam da ja nisam onaj isti, da nisam više „ j a " kao što sam sada. Prestao sam da doživljavam sebe kao jednog dečaka sa Zemlje. Iznenada sam se pretvorio u nekoga ko je mnogo više od toga, kao da sam bio zaboravio na svoj pravi identitet kada sam se rodio, sanjajući da sam dečak po imenu Pedro. Iznenada, obnovio sam svoje sećanje.

Osetio sam da sam to što sam proživljavao, na neki način, već proživeo ranije. Nisu mi se učinili nepoznati ni ovaj svet, ni ovaj trenutak.

Ami i brod su nestali, bio sam sam, došavši iz daljine na jedan dugo iščekivani susret...

Spuštao sam se lebdeći sa ružičastih i svetlećih oblaka; nije bilo nikakvog sunca ovde, sve je bilo isuviše blago.

Ukazao se idiličan pejzaž: ružičasta laguna nad kojom su klizile neke ptice slične labudovima, možda bele, mada je lju-

1 3 3

bičasto nebo bojilo sve površine. Oko lagune bilo je trave i rastinja različitih nijansi zelene, narandžaste i bledoružičaste.

Naokolo, u daljini, videle su se blage padine prekrivene lišćem i cvetovima koji su izgledali kao mali brilijanti različitih boja i nijansi. Oblaci su takođe iscrtavali raznolike ružičaste i ljubičaste figure.

Nisam znao da li sam ja bio u ovom pejzažu ili je taj pejzaž bio u meni, ili smo možda činili jednu celinu, ali ono što me najviše iznenađuje danas kada se toga setim - iako moja ta-dašnja druga svest na to nije ni obraćala pažnju - bilo je to da je lišće... pevalo!

Trava i cveće su se lelujali, a muzika je nastajala od zvuka njihovog njihanja; druge travke i cveće su se njihali u suprot-nom pravcu stvarajući drugačije zvuke.

Ova stvorenja bila su svesna! Stabljike, travke i cveće su pevali i njihali se oko mene i na

obližnjim brežuljcima; svi oni su izvodili najčudesniji koncert koji sam ikada čuo: koncert života superiornog sveta.

Prošao sam lebdeći nad ivicom voda, nisam morao da po-meram noge da bih se kretao. Jedan par labudova sa nekoliko labudića, gledao me je sa finoćom i poštovanjem, pozdravili su me elegantnim savijanjem svojih dugačkih vratova. Odgovorio sam jedva se naklonivši, ali sa velikom nežnošću. Roditelji su naredili svojim malima da me pozdrave, mislim da su to uradili mentalnom naredbom ili nekim laganim pokretom; deca su poslušala takođe savijajući svoje vratove, iako ne sa takvom elegancijom i skladom; na jedan trenutak izgubili su ravnotežu, ali su je ubrzo povratili, otresajući nervozno svoje repiće i nastavljajući sa izvesnom dečijom arogancijom koja je u meni izazvala nežnost. Odgovorio sam im sa naklonošću ponašajući se veoma ceremonijalno.

134

Produžio sam dalje, lebdeći ka mestu susreta. Imao sam jedan sastanak zakazan od davnina: išao sam da se susretnem sa , ,njom".

U daljini se ukazala neka vrsta pagode ili senice koja je plovila uz ivicu obale. Imala je krov u japanskom stilu, poduprt tankim štapovima od trske po kojima se pela puzavica od ružičastih listova i plavog cveća, čineći zidove pagode. Na podu od izglačanog drveta nalazili su se jastuci sa širokim resama u bojama. Sa krova su visili mali ukrasi kao male kadionice od bronze i zlata i kavezići za neke insekte u bojama, koji su ličili na skakavce.

Na jastucima sedela je , ,ona". Osetio sam da mi je bliska, strašno bliska, a bilo je to prvi put da ćemo se sresti...

Nismo se gledali u oči, želeli smo da produžimo te prve trenutke, nije trebalo ništa požurivati... toliko milenijuma smo ovo čekali...

Učinio sam jedan naklon na koji je ona prefinjeno odgovo-rila, blagim naklonom glave. Ušao sam, razgovarali smo, ali ne rečima, bilo bi isuviše prosto, u neskladu sa ovim svetom i tim tako željenim susretom. Naš jezik bio je jedan umetnički ritual laganih i skoro neprimetnih kretnji ruku, šaka ili prstiju, praćen nekim osećanjem koje smo slali talasima.

Nešto kasnije Ami mi je objasnio da su nam, kada je govorni jezik nedovoljan da izrazi ono što osećamo, potrebni drugi oblici komunikacije, i tada pribegavamo umetnosti.

Došao je trenutak da se pogleda ovo nepoznato lice: to je bila jedna prelepa žena orijentalnih crta lica i svetloplave kože. Svilenkasta, jako crna kosa sa razdeljkom na sredini. Imala je jedan mladež na sredini visokog čela.

Osetio sam veliku ljubav prema njoj i ona prema meni.

135

Nailazio je kulminirajući trenutak. Približio sam svoje ruke njenim i... I sve je nestalo.

Nalazio sam se u brodu, pored Amija. Svetleća i bela magla ukazivala je da odlazimo iz ovog

sveta.

- ...zor ... oh,

već si se vratio

- rekao je Ami.

Saznao sam da se sve ovo dogodilo u jednom deliću sekun-de, između slogova ,,pro" i , ,zor" reči prozor, koju je Ami izgovorio tek što je ugledao ružičastu boju kroz prozor.

Osetio sam očaj, kao kada se neko probudi iz lepog sna i suoči se sa turobnom stvarnošću...

Ili je bilo obrnuto? Nije li ovo ružan san, a ono drugo -stvarnost?

- Hoću da se vratim! - vikao sam. Ami me je, zgrabivši me, surovo odvojio od , ,nje". Nije mi

to smeo učiniti. Još uvek nisam mogao povratiti svoju uobičajenu svest,

drugo „ j a " je dominiralo nad mojim uobičajenim identitetom. S jedne strane bio sam Pedro, dečak od devet godina, a sa druge bio sam jedno biće... zašto se sada nisam mogao setiti?

- Ima vremena - umirio me je Ami blago - vratićeš se... ali ne još...

Uspeo sam da se smirim. Saznao sam da je sve bilo istina, da ću se vratiti, setio sam se tog osećaja da ,,ne treba da ubrzavam stvari" i smirio sam se.

136

Malo-pomalo vraćao sam se u svoje normalno stanje, mada nikada više neću moći biti onaj isti. Bio sam Pedro, ali samo privremeno; s druge strane bio sam mnogo više nego Pedro. Upravo sam otkrio jednu dimenziju sebe samog koja je bila izvan spoljnjeg izgleda i izvan vremena.

- U kom sam svetu bio? - U svetu koji se nalazi van vremena i prostor... u jednoj

drugoj dimenziji. - Bio sam tamo, ali nisam bio onaj koji sam oduvek... bio

sam ,,drugi"... - Video si svoju budućnost, ono što ćeš biti kada završiš

svoj razvoj do određene granice... otprilike dve hiljade jedinica. - Kada će to biti? - Još uvek ti nedostaje nekoliko života... - Kako je moguće videti budućnost? - Sve je upisano. Božiji „ roman" je već napisan, preskočio

si nekoliko strana i pročitao jednu, to je bilo sve. To je bilo potrebno, to je mali podsticaj da bi konačno odbacio ideju da se sve završava onda kada prestaneš da dišeš, i da bi to napisao kako bi i drugi znali.

- Ko je bila ta žena? Osećam da se volimo čak i sada. - Bog će je često stavljati kraj tebe. Nekada ćeš je prepoz-

nati, nekada nećeš, zavisi od onog tvog „centra za razumeva-nje" u grudima. Svaka duša ima svoju jedinstvenu dopunu, drugu „polovinu".

- Ona je imala plavu kožu! - I ti isto, samo što se nisi gledao u ogledalu - Ami mi se

ponovo smejao. - Je li i sada plava? - pogledao sam uznemireno u ruke. - Naravno da nije. Sada nije ni njena... - Gde je ona u ovom trenutku? - Tamo... tamo - rekao je nestašno i nekako tajanstveno. - Odvedi me do nje, hoću da je vidim! - I kako ćeš je prepoznati?

1 3 7

- Imala je lice Japanke... iako se ne sećam crta njenog lica... imala je jedan mladež na čelu...

- Rekao sam ti da sada nije takva - smejao se Ami. - U ovom trenutku ona je jedna obična devojčica.

- Ti je poznaješ, znaš ko je? - Možda... ali nemoj da se žuriš, Pedrito, seti se da je

strpljenje učitelj mira, unutrašnjeg mira... Ne želiš valjda da otvoriš pre vremena poklon iznenađenja. Život će te voditi... Bog je u pozadini svakog događaja...

- Kako ću je prepoznati? - Ne samo mentalno ili proračunavanjem, ni sa predube-

đenjem niti uz pomoć mašte, već samo tvojim srcem koje funkcioniše u savršenoj harmoniji sa tvojom inteligencijom. Moglo bi se reći: tvojom ljubavlju-mudrošću.

- Ali, kako? - Uvek se posmatraj, naročito kada upoznaš nekoga ko te

interesuje, ali pri tom nemoj da pobrkaš spoljašnje sa unut-rašnjim, nemoj da pobrkaš ideje svoje svesti, ni svoje želje, niti svoju maštu, sa onim što oseća tvoje srce i sa onim na šta ti ukazuje tvoja inteligencija... Ostalo nam je malo vremena. Tvo-ja baka će se probuditi, treba da se vratimo.

- Kada ćeš se vratiti? - Napiši knjigu, i onda ću se vratiti. - Mogu li da napišem o „Japančici"? - Napiši o svemu, ali ne zaboravi da kažeš da je to jedna

bajka.

1 3 8

Poglavlje 14.

Do tvog povratka, Ami

Ukazala se plava atmosfera moje planete. Bili smo iznad mora i približavali se obali. Sunce se već

pojavilo nad horizontom, a zlatni zraci su se probijali kroz srebrnkaste oblake. Plavo nebo, blistavo more, u daljini plani-ne.

- Moja planeta je divna uprkos svemu... - Rekao sam ti, predivna je, a vi toga niste svesni. I ne samo

što toga niste svesni, već je i uništavate, a pri tom i sebe same. Kada biste uspeli da razumete da je ljubav najvažnija na svetu i kada biste se organizovali kako treba, uspeli biste da preživite. Prvo treba da prihvatite to da su sva ljudska bića na planeti deo iste porodice, a zatim da živite onako kako živi bilo koja porodica bilo gde na svetu: da svi podjednako učestvujete u radu i dobiti, i da pri tom svako bude zaštićen, voljen i poma-gan.

- I rekao si mi da se to ne može postići silom, zar ne? - Naravno da ne može. To mora da nastane spontano, sraz-

merno povećanju nivoa ljubavi i mudrosti. To bi trebalo da bude nešto krajnje jednostavno, jer je prirodno. Međutim, kada ljubav nije ta koja vodi, intelekt prelazi u službu ega i sve poremeti da bi uneo razdor i sebično se okoristio. Za razliku od toga, kada ima ljubavi sve je prozračno, providno i ljubav se širi ovim svetom, te zbog toga treba da budeš veliki optimi-sta.

- Opet mi se spava... - Dođi, daću ti opet jedno „punjenje" , ali noćas moraš da

spavaš. Smestio sam se u jednu fotelju. Ami je ponovo stavio punjač

ispod moje glave i zaspao sam. Probudio sam se pun energije, srećan što živim.

1 3 9

- Zašto ne ostaneš sa mnom nekoliko dana, Ami? Išli bismo na plažu...

- Voleo bih - rekao je gladeći me po kosi - ali imam mnogo toga da uradim. Mnogi zanemaruju značaj ljubavi i to ne samo na Zemlji...

- Ti si jako uslužan... - Zahvaljujući ljubavi. Služi i ti, pomozi da se proširi mu-

drost, radi za mir i jedinstvo, savladaj sebe i izbaci zauvek nasilje iz svog života.

- To ću i uraditi... iako ima nekih koji zaslužuju da se tresnu po nosu... - Ami se smejao.

- U pravu si, ali oni će se sami lupiti po nosu... - Kako to? - Povreda ljubavi se plaća veoma skupo. Ako neko sadi

bodlje, ne može pobrati cveće. Već sam ti rekao da žanjemo ono što posejemo. Seti se patnje koja postoji na tolikim mesti-ma, ljudi koji stradaju u nesrećama, ostaju bez svojih voljenih, zle sreće, tolikih stvari... To je žetva onih koji su povredili ljubav, Boga-Ljubav.

Pojavilo se priobalno mestašce. Ami je postavio brod neko-liko metara iznad peska na plaži. Bili smo nevidljivi.

Ispratio me je do izlaza, kroz komandnu salu. Zagrlili smo se. Bio sam jako tužan, kao i on. Upalila su se žuta svetla koja su me zaslepila. - ,,Seti se da je ljubav put ka sreći" - govorio mi je dok

sam osećao kako se spuštam.

Došao sam do plaže. Gore se već nije videlo ništa, ali ja sam znao da me Ami gleda, možda sa suzama na obrazima kao i ja njega.

Još uvek nisam hteo da odem. Jednim štapićem sam nacrtao na pesku srce sa krilima, da bi znao da sam Čuo njegovu poruku. Odmah zatim, nešto je ucrtalo krug oko srca.

140

Čuo sam Amijev glas:

- To je Zemlja. Otišao sam peške do svoje kuće. Sve mi je izgledalo lepo, duboko sam udahnuo miris mora,

pomilovao pesak, drveće, cveće. Do tada nisam primećivao koliko je staza divna, izgledalo

je da čak i kamenje treperi. Pre nego što sam ušao u kuću, pogledao sam ka nebu, u

pravcu plaže. Nije bilo ničega. Osetio sam mali nemir u grudi-ma, ali sam se oporavio misleći kako ću uskoro da vidim svoju baku.

Kada sam ušao, ona je još uvek spavala... Uredio sam sve u svojoj sobi, razmestio krevet kao da sam

tek ustao i otišao sam u kupatilo da se istuširam. Dok sam završio, moja baka je već bila na nogama.

- Kako si spavao, sinko? - Dobro bako, a ti? - Loše, Pedrito... kao i uvek. Nisam ni oka sklopila čitavu

noć. Nisam mogao, a da je ne zagrlim s ljubavlju. - Bako, imam za tebe jedno iznenađenje, daću ti ga za

vreme doručka. Pripremila je kafu i poslužila nas. Stavio sam ,,orahe" na tanjir pokriven jednom od „ele-

gantnih" salveta koje čuvamo za goste. Ostalo je još četiri, pet voćki.

- Probaj ovo, bako - rekoh joj, prinoseći joj tanjir. - Šta je to, sinko? - rekla je začuđeno videvši ih. - To su vanzemaljski orasi, probaj ih, ukusni su. - Šta kažeš, dete... da vidim... mmmm... što je ukusno! Šta

je to?

1 4 1

- Već sam ti rekao, vanzemaljski orasi. Nemoj pojesti više od tri, imaju previše proteina.

Nije ni obratila pažnju na to što sam jo j rekao i sve ih je pojela...

- Bako, znaš li koji je Osnovni princip Vasione? Sav sam blistao, održaću joj veličanstvenu lekciju... - Naravno da znam, sinko - odgovorila je. Spremio sam se da je razuverim. - Koji je? - Pa ljubav, Pedrito - odgovorila je tako prirodno. Ostao sam zgranut. Kako je ona to mogla da zna? - A kako znaš?! - uzviknuo sam s nevericom. - Ne znam... to je nešto što osećam u srcu. - Znači i mnoge druge osobe bi takođe trebalo to da osećaju

- rekao sam pomalo razočaran, jer sam shvatio da „velika novost" kojoj me je Ami naučio i nije neka „novos t" .

- Valjda, pretpostavljam da da, Pedrito. - Pa, zbog čega onda ima zla i ratova, bako? - Zato što to ne osećaju svi, ili neće da osećaju.

Otišao sam u selo. Došavši na trg skamenio sam se: dva policajca od prethodne noći su išla ka meni. Prošli su kraj mene, ne obraćajući pažnju na mene. Iznenada su pogledali gore, kao i neki drugi ljudi.

Gore, visoko, njihao se jedan srebrnkasti i blistavi objekat menjajući svetla u bojama: crvena, plava, žuta, zelena. Policajci su se dogovarali, preko svojih mobilnih radio-stanica, sa cent-ralom.

Ja sam bio zadovoljan i to me je zabavljalo. Znao sam da me Ami gleda na ekranu, veselo sam mu mahnuo rukom.

Jedan stariji gospodin sa štapom dolazio je veoma iznervi-ran galamom.

- NLO, NLO! - uzvikivala su veselo deca.

1 4 2

Stariji gospodin je pogledao gore, a zatim nezadovoljno spustio pogled.

- Neznalice, sujeverni ljudi!... To je balon-sonda, helikop-ter, avion... NLO... kakvo neznanje!

I udaljio se nadmeno sa svojim štapom, okrećući leda čudes-nom spektaklu koji se toga jutra pojavio na nebu.

Osetio sam u ušima glas Amija, dečaka sa zvezda.

- Zbogom, Pedrito, do skorog viđenja. - Zbogom, Ami - odgovorio sam uzbuđen. „ N L O " je nestao.

Sledećeg dana novine ništa nisu spomenule. To je zbog toga što su ove „kolektivne halucinaci je" pres-

tale da budu novost, čak su prestale da budu i „ves t " . Svakim danom se povećava broj sujevernih i neznalica...

Na plaži ovog letovališta nalazi se jedno srce sa krilima, uklesano u jednu stenu, onu istu na kojoj sam upoznao Amija.

Niko ne zna kako je to urađeno. Izgleda kao da se morao izliti kamen da bi se uklesao ovaj znak.

Ko god dođe na ovo mesto može ga videti, mada je teško popeti se do te visoke stene, naročito odraslima; dečak je mno-go okretniji i, pre svega, laganiji.

KRAJ

143

SADRŽAJ

PRVI DEO

Poglavlje 1. Prvi susret 11

Poglavlje 2. Letač Pedrito 19

Poglavlje 3. Ne zabrinjavaj se 29

Poglavlje 4. Policija 38

Poglavlje 5. Otet od vanzemaljaca 49

Poglavlje 6. Pitanje mere 59

Poglavlje 7. Pojavljivanja 67

DRUGI DEO

Poglavlje 8. Ofir 79

Poglavlje 9. Osnovni princip 89

Poglavlje 10. Međuplanetarno bratstvo ..101

Poglavlje 11. Pod vodom ..109

Poglavlje 12. Nova vremena ..121

Poglavlje 13. Jedna plava princeza ..128

Poglavlje 14. Do tvog povratka, Ami ..139

1 4 5

Lektura TATJANA BIŽIĆ

kompjuterska obrada A L E K S A N D R A M R D A K O V I Ć

Štampa K O L O R G R A F , B e o g r a d

Tiraž 2 0 0 0 p r i m e r a k a

CIP-Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

8 6 0 ( 8 2 ) ( 0 2 . 0 5 3 . 2 ) - 31

БАРИОС, Eнрике A m i / E n r i k e B a r i o s : p r e v e l a K a t a r i n a ,

Prokić . - B e o g r a d : P a i d e i a , 2001 ( B e o g r a d : K o l o r g r a f ) . - 148 str . : 21 cm. - ( B i b l i o t e k a M a š t a r i j e / ( P a i d e i a , B e o g r a d )

P r e v o d d e l a : A m i / Enr i ique B a r r i o s . T i r a ž - 2000 .

I S B N 86 - 7 4 4 8 - 090 - X

ID = 9 3 4 7 2 2 6 8