Analiza diskursa i psihologija

PSIHOLOGIJA, 1997, 3, 263-278

UDK 800.7:159.9

263

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

JELENA PEŠIĆ

Institut za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd U ovom radu dat je sažeti prikaz analize diskursa i jedno viđenje njenog odnosa sa psihologijom. U prvom delu rada razmatraju se definišuće odlike analize diskursa kao interdisciplinarne oblasti koja se bavi ne jezikom kao sistemom već njegovom realnom upotrebom, proučavajući pri tome jezičke i komunikacijske celine veće od rečenice. U drugom delu rada prikazani su neki od dominantnih pristupa u ovoj oblasti (model govornih činova, analiza konverzacije, gramatika priče, strukturalni, relacioni i proceduralni pristup). U trećem delu rada najpre se razmatra relevantnost psiholoških znanja za analizu diskursa (kognitivni modeli produkcije i recepcije teksta i razrada ideje o socijalnoj uslovljenosti govora), a zatim i moguće primene saznanja analize diskursa u istraživanju problema različitih psiholoških disciplina (istraživanje komunikacionih sposobnosti i strategija, konstrukcija različitih modela diskursa školskog časa, unapređivanje efikasnosti komunikacije u raznim oblastima ljudske delatnosti itd.). Ključne reči: analiza diskursa, psihologija, interdisciplinarnost.

Izrazi diskurs i analiza diskursa postali su uobičajeni ne samo u naučnoj već i u svakodnevnoj terminologiji. Štaviše, postali su gotovo nezaobilazni u stručnoj literaturi i na skupovima različitih naučnih disciplina, pa i psihologije. Ambicija ovog rada nije da se pruži potpuna niti problematizujuća slika o analizi diskursa (u daljem tekstu AD), već da se: (a) stekne osnovni uvid u to šta je AD kao aktuelno i relativno novo područje savremene nauke (domen intere-sovanja, osnovni pojmovi i ideje), i (b) razmotri odnos AD i psihologije.

J.Pešić

264

Rad se sastoji iz tri dela. U prvom delu nudi se sažet odgovor na pitanje šta je AD - razmatraju se njene definišuće odlike i odnos sa lingvistikom. U drugom delu dat je najopštiji prikaz nekih od dominantnih pristupa kako bi se ilustrovala velika raznovrsnost problema i metoda u ovoj oblasti. U trećem delu rada razmatra se odnos AD i psihologije i to najpre mesto i relevantnost psihologije u okviru AD, a zatim potencijalna primenljivost saznanja AD na probleme iz različitih psiholoških disciplina.

Šta je analiza diskursa?

Već početno određenje AD suočava nas sa pitanjem da li je to jedna od lingvističkih disciplina ili interdisciplinarno područje. Smisao ovog "pseudonaivnog pitanja" (Stubbs, 1983) nije da se AD svrsta u odgovarajuću "naučnu fioku", već da pomogne da se bolje razumeju njene definišuće odlike. AD se nekada određuje kao nova ili najmlađa disciplina lingvistike koja proučava fenomene kojima se tradicio-nalna lingvistika malo bavila (Bugarski, 1986, 1991; Horga i Mikulić, 1983; Škiljan, 1983), mada dominira njeno određenje kao interdisciplinarne oblasti koja uključuje različite discipline: lingvistiku, psihologiju, sociologiju, antropologiju, filozofiju jezika, teoriju književnosti itd. (Beaugrande & Dressler, 1981; Stubbs, 1983; McCarthy, 1991; Savić, 1993). U tom smislu, nastanak AD vezuje se za razvoj lingvistike i njeno otvaranje ka saradnji sa drugim akademskim disciplinama. Interdisciplinarnost AD povezana je sa kompleksnijim, holističkim shvatanjem jezika iz čega proizilaze i definišuće karakteristike ove oblasti. Prva odlika AD je proučavanje jezičkih i komunikacijskih celina većih od rečenice u pisanom ili govorenom mediju, za razliku od tradicionalne lingvistike koja se ograničava na nivo rečenice. Upravo razvoj AD doveo je do proučavanja celovith jezičkih i komunikacijskih struktura kao što su različite vrste pisanih tekstova i žanrovi govorenog diskursa. Druga definišuća odlika AD je proučavanje upotrebe jezika u realnoj ljudskoj interakciji. Dakle, predmet interesovanja nije jezik kao sistem već realizacija tog sistema, pirodno ostvarenje govora, "živi" jezik. Pri tome, jedno od ključnih pitanja je povezanost između jezika i konteksta u kome se on upotrebljava. Ovako opšte odrednice odnose se na raznovrsne pristupe, a u okviru različitih naučnih disciplina. AD stoga predstavlja veoma heterogeno područje u okviru koga postoji raznovrsnost istraživačkih ciljeva, teorija i metoda. Razno-vrsnost i kompleksnost AD opravdano se pripisuje složenosti samog predmeta proučavanja koji se može istraživati iz veoma različitih perspektiva, mada se ponekad priznaje da je to još uvek nejasan i difuzan pojam. Ono što doprinosi nejasnoći u vezi sa AD jesu neodređenost i konfuzija oko upotrebe termina tekst i diskurs.


265

Da li je diskurs isto što i tekst?

Termini tekst i diskurs upotrebljavaju se na različite načine i nedosledno - nekada kao sinonimi, nekada kao pojmovi suprotnog značenja i to na osnovu različitih kriterijuma. Nekada se tekst odnosi na pisani jezik, a diskurs na govoreni (pa se često koriste sintagme "pisani tekst" i "govoreni diskurs"); nekada diskurs podrazumeva dužinu, dok tekst može biti i vrlo kratak; nekada se terminom diskurs implicira interaktivnost, dok se tekst vezuje za neinteraktivni monolog (Edmondson, 1981). Terminom diskurs nekada se označava proces produkcije i razumevanja teksta, dok se pod tekstom podrazumeva proizvod tog procesa, analogno sa odnosom između rečenice i iskaza (VanDijk, 1977). Međutim, mnogi autori koji se bave tekstom ne prihvataju ovakvo značenje tog pojma i insistiraju na tekstu kao komunikativnom fenomenu i prirodnom ostvarenju govora (Beaugrande, 1981, 1984). U ovom radu, termini tekst i diskurs (i sa njima blisko povezani pojmovi AD i lingvistika teksta), koriste se kao sinonimi.1

Dominantni pristupi u AD

Izdvajanje dominantnih pristupa u oblasti AD predstavlja problem samo po sebi budući da ga autori rešavaju nesistematski, polazeći od različitih i često neeks-pliciranih kriterijuma (ili ga uopšte i ne postavljaju). Ponuđena sistematizacija rezultat je jednog pokušaja sinteze, a na osnovu sledećih izvora: Savić (1993), McCarthy (1991), Cicourel (1980) i Weaver & Dickinson (1982).

Model govornih činova Autori koji se bave filozofijom jezika (Ostin, 1993; Serl, 1991; Grice, 1975) uticali su da se jezik proučava kao socijalna delatnost i naglasili njegov funkcionalni aspekt. Sama govorna delatnost sagledava se, kako je najeksplicitnije iskazano u Serlovoj (Searle) teoriji kao "izvođenje govornih činova" u skladu sa nekim pravilima i uvek u konkretnom komunukacionom kontekstu. Naime, svaki iskaz pored sadržaja (propozicije) ima i tzv. ilokutivno značenje - komunikacionu nameru da se deluje na sagovornike i sredinu. Govorom se uvek nešto čini: saopštava, pita, obećava, naređuje itd. Govorni čin je jedinica opisa i analize različitih tipova diskursa, a modeli analize zasnivaju se na različitim klasifikacijama govornih činova. Prema Savić (1992), model govornih činova najčešće je korišćena i najviše empirijski provera-vana teorijska osnova u AD.

———————— 1 U prikazu pristupa koji se bave problematkom pisanog diskursa koristi se termin tekst,

jer ga sami autori najčešće upotrebljavaju, dok je termin AD odabran zato što bolje ukazuje na to da se radi o osobenom pristupu proučavanju jezika, a ne samo o višem nivou lingvističke analize.

J.Pešić

266

U okviru ovog pristupa naglašava se i da je govorna delatnost po prirodi kooperativna i da zahteva saradnju i usklađivanje učesnika komunikacije. Model govornih činova tako uključuje skup konverzacionih maksima (Grice, 1975) koje treba da doprinesu ostvarivanju što efikasnije komunikacije. Od učesnika komu-nikacije zahteva se da budu informativni ni manje ni više od onoga što je potrebno (maksima kvantiteta); da ne govore ono za šta se zna ili veruje da nije istinito (maksima kvaliteta); da prezentovane informacije budu relevantne za temu ili (i) korisne za ostvarenje datog komunikacionog cilja (maksima relevantnosti) i da način organizacije i prezentacije poruke bude jasan, razumljiv, sažet, a da sređenost i koherentnost poruke olakša njeno razumevanje i pamćenje (maksima načina saopštavanja).

Analiza konverzacije

Prema dominantnom shvatanju, analiza konverzacije (nastala u SAD) može se uključiti u opšte područje AD kao specifičan pristup čiji cilj nije konstrukcija teorijskih modela diskursa, već opis prirodnih govornih interakcija između realnih sagovornika, zasnovan na obimnoj empirijskoj građi. U okviru ovog pristupa proučavaju se različite vrste svakodnevnih govornih događaja kao što su npr. pričanje priča, telefonski razgovori, rituali pozdravljanja, neformalni govor u prijateljskoj grupi, "govor u akciji" koji prati aktivnosti u kući ili uslužnim delatnostima itd. (Gumprez & Hymes, 1972; Goffman, 1979; prema McCarthy, 1991). Istraživače ove orijentacije zanima kako se realni sagovornici ponašaju - na koje načine i kojim sredstvima, lingvističkim kao i nelingvističkim, oni sarađuju u izgradnji celovitog, koherentnog diskursa, tj. govornog događaja. Predmet proučavanja u okviru ovog pristupa su npr. konverzacione norme (pravila kojih se spontano pridržavaju sagovornici u prirodnim govornim interakcijama); parovi međusobno zavisnih iskaza (adjacency pairs), kao što su npr. pozdrav i otpozdrav, čestitanje i zahvaljivanje, izvinjenje i prihvatanje; red govorenja i fenomen preuzimanja reda govorenja u spontanom govoru (turn taking); otvaranje, razvoj, promene i zatvaranje teme u svakodnevnom razgovoru itd. (Goffman, 1976; Sacks, Schegloff & Jefferson, 1974; prema McCarthy, 1991).

Strukturalni model govorenog diskursa

Proučavanje diskursa u Velikoj Britaniji dominantno prati strukturalno-lingvistički pristup u smislu pokušaja da se odrede jedinice diskursa i skup pravila koji određuje njegovu strukturu (McCarthy, 1991). Sinkler i Kultard (Sinclair i Coulthard, 1975) razvili su poznati birmingemski model za analizu govorenog diskursa, prvenstveno namenjen opisu i analizi interakcije između nastavnika i učenika (clasroom talk). Slični modeli razvijeni su i za analizu diskursa uglavnom formalnih interakcija, kao npr. između lekara i pacijenata, kupaca i prodavaca, poslovnih partnera.


267

Birmingemski model je hijerahijskog tipa. Transakcija je najveća jedinica - kompletna komunikaciona celina sa početnim i završnim okvirom (frameing moves), koji jasno označavaju njen početak i kraj. Osnovna jedinica strukture transakcije i osnovna funkcionalna jedinica je razmena (exchange). Njena struktura se sastoji iz tri koraka (moves): početnog, koji otvara razmenu i ima funkciju inicijacije; odgovora ili reakcije; i koraka koji treba da prirodno završi razmenu (najčešće izrazi učtivosti, zahvaljivanja, ili davanje povratne informacije). U vezi sa ovim i sličnim modelima postavlja se pitanje njihove validnosti u slučaju kada se ne radi o formalno definisanom socijalnom kontekstu kakav je npr. školska učionica (definisan cilj interakcije, formalno određeni položaji i uloge učesnika interakcije itd.). Govoreni diskurs sa kojim se srećemo u raznovrsnim situacijama svakodnevnog života manje je strukturiran i odlikuje ga veća spon-tanost, složenost, pa čak i haotičnost. S tim u vezi, obično se zaključuje da ovakve modele treba proširiti i modifikovati, a neki se autori opredeljuju za sasvim različite pristupe, kao što je npr. analiza konverzacije.

Gramatika priče

Predmet proučavanja ovog pristupa su priče (narativi) kao specifičan tip diskursa vezan za delatnost pripovedanja u pisanom ili govorenom mediju. Cilj je da se utvrde opšte strukturalne pravilnosti priča: da se odrede strukturalne jedinice priče (story units) i sistem pravila koji određuje kanonički redosled jedinica i uslove pod kojima on može biti promenjen (Mandler, 1983). Prema zastupnicima ovog pristupa, osnovne jedinice priče su: seting (uvo-đenje likova ili protagonista priče, kao i opis prostornog i vrmenskog konteksta u kome se priča dešava), tema (fokus priče iz koga sledi zaplet), zaplet (satavljen iz jedne ili većeg broja epizoda koje sadrže inicijalni događaj i reakcije protagonista na njega) i rasplet ili razrešenje. Navedeni su redosledom koji, za zastupnike ovog pristupa, predstavlja "gramatička" pravila njihovog kombinovanja. Gramatika priče, po rečima Mendlera (1983), omogućava istraživanje samih priča kao specifične vrste diskursa, i psihološka ispitivanja njihovog razumevanja i pamćenja. Zastupnici ovog pristupa, pored toga što naglašavaju višestruku upotrebnu vrednost svojih konstrukata, tvrde da je njihova validnost empirijski dokazana (Mandler, 1983). Međutim, neki autori to dovode u pitanje i kritički preispituju status njihovih jedinica i pravila (Weaver & Dickinson, 1982; Beaugrande, 1982).

Proučavanje kohezivnosti teksta

Proučavanje kohezivnosti teksta i utvrđivanje i sistematizacija sredstava kojima se ona ostvaruje predstavlja važan problem u AD. Gotovo svaki autor prikazujući AD posvećuje ovom problemu dosta pažnje, a pojedinim autorima je to osnovni predmet interesovanja (Halliday & Hasan, 1976; Clark & Haviland, 1977; Velčić, 1987).

J.Pešić

268

Pod kohezivnošću se podrazumeva povezanost između elemenata površinske strukture teksta "prezentovane konfiguracije reči, konkretnih reči koje vidimo ili čujemo", a koje se dalje kombinuju u fraze, klauze, rečenice i celovit tekst (Beau-grande & Dressler, 1981). Zahvaljujući kohezivnosti, tekst predstavlja celinu, a autor i čitaoci imaju doživljaj da on u jezičkom smislu "teče". Narušavanje kohezivnosti otežava ili onemogućava razumevanje teksta, pa ona predstavlja jedan od opštih standarda tekstualnosti odnosno zahtev koji niz rečenica mora da zadovolji da bi predstavljao tekst (Beaugrande & Dressler, 1981). U okviru AD sistematizovan je i detaljno opisan bogat repertoar jezičkih sredstava kojima se ostvaruje kohezivnost: elipse (omisije) i supstitucije; reference (upućivački elementi); konektori i leksička kohezivnost zasnovana na različitim vrstama ponavljanja.2 Završimo napomenom da iako se kohezivnost pre svega odnosi na jezički aspekt tekstualnosti, njeno ostvarivanje je važno i kao preduslov ostvarivanja koherentnosti teksta.

Relacioni pristup3

Osnovna ideja ovog pristupa je da se u svakom tekstu pojavljuju određeni tekstualni sklopovi (textual patterns) zasnovani na različitim funkcionalnim odno-sima između delova teksta. Dve bazične kategorije odnosa su: (a) logički odnosi, kao npr. fenomen-primer, fenomen-objašnjenje, uzrok-posledica, instrument-po-stignuće, i (b) odnosi upoređivanja, kada se delovi teksta upoređuju po sličnostima ili razlikama. Delovi teksta između kojih postoje ovakvi odnosi mogu biti različiti: klauze, rečenice, celi paragarafi, pa i veći delovi teksta. Neki tekstualni sklopovi su manje-više tipični za određenu vrstu žanra. Na primer, sklop problem-rešenje uobičajen je za reklame, tvrdnja-kontratvrdnja dominira u političkom novinarstvu, a model opšte-posebno u udžbenicima, enciklopedijama i raznim referencijalnim tekstovima. Razumevanje teksta prema zastupnicima ovog pristupa (Winter, 1977, 1978; Hoey, 1983), podrazumeva aktivnu ulogu čitaoca i proces interpretacije teksta zasnovan na prepoznavanju tekstualnih sklopova. Pri tome, čitaocu u procesu razumevanja teksta, a autoru u procesu njegove produkcije, pomažu određeni leksički markeri za označavanje tekstualnih sklopova (markeri strukture teksta ili "reči koje organizuju diskurs"). U okviru AD izdvojene su kategorije leksičkih markera za svaki od postojećih funkcionalnih sklopova, ali se smatra da verovatno nijedan takav "rečnik" nije potpun. (McCarthy, 1991).

———————— 2 Ilustracije radi pogledajmo kako se kohezivnost ostvaruje upotrebom supstitucija, kada

se izostavljeni elementi rečenice zamenjuju drugim, po pravilu kraćim. Npr. "Nemaš nikoga da te odveze kući? Ako je tako, (nemaš nikoga da te odveze kući) sačekaj mene".

3 Clause-relational approach


269

Proceduralni pristup

U okviru proceduralnog pristupa (Beaugrande, 1981, 1984; Dressler, 1981) opisano je sedam standarda tekstualnosti - konstitutivnih principa koje svaki tekst mora da zadovolji da bi se uopšte tretirao kao pravi tekst. Dok se kohezivnost odnosi na površinsku strukturu teksta, pod koherentnošću se podrazumeva logičko-smisaona struktura teksta zasnovana na uzajamnoj pove-zanosti pojmova i ideja u njemu. Upravo koherentnost omogućava da tekst teče, ali ne u jezičkom pogledu već u pogledu smisla. Jasno je da koherentnost nije karaketristika samog teksta, već rezultat interakcije između postojećih znanja čitaoca i informacija sadržanih u tekstu, kao i primene određenih kognitivnih operacija. Intencionalnost i prihvatljivost se tiču odnosa učesnika komunikacije prema tekstu, tačnije, namere autora da njegov produkt bude kohezivna i koherentna celina kojom će ostvariti određeni cilj (npr. prenošenje znanja) i prihvatanja teksta kao takvog od strane primaoca. Pri tome se podrazumeva izvestan stepen tolerancije prema poremećaju kohezivnosti i koherentnosti teksta, sve dok mogućnost komunikacije nije ozbiljno dovedena u pitanje.4 To sugeriše važnu pojmovnu razliku između gramatičnosti (ono što je prihvaćeno po kriterijumima gramatike) i prihvatljivosti (ono što se prihvata u realnoj komunikaciji). Informativnost se odnosi na stepen u kome je ono što se prezentuje u tekstu novo ili neočekivano za čitaoca. Obično se pojam informativnosti odnosi na sadržaj teksta, ali se može odnositi i na formu u kojoj je sadržaj realizovan. Tekstovi višeg nivoa informativnosti su zahtevniji što se tiče procesiranja, ali se time može ostvariti veća motivisanost čitaoca, aktivniji pristup tekstu, ili određeni umetnički efekat. Situativnost govori o različitim aspektima međusobne povezanosti teksta i situacije u kojoj se on upotrebljava. Svaki tekst, pored toga što poseduje neke opšte karakteristike ima i specifične odlike koje proizilaze iz konkretnog konteksta - kome je tekst namenjen, za koju svrhu, i u kakvim se uslovima koristi. Dobar tekst je uvek prilagođen postojećoj situaciji, tj. komunikacionom kontekstu. Intertekstualnost podrazumeva zavisnost produkcije i recepcije datog teksta od znanja stečenog kroz prethodno iskustvo sa različitim vrstama tekstova, za šta autori koriste termin medijacija. Najveći stepen medijacije vezan je za postojanje određenih tipova tekstova (žanrova). U tom slučaju, proces medijacije je najrelevantniji budući da se konkretan tekst razume na osnovu asimilacije u postojeću strukturu znanja o tome šta sadrži i kako je organizovan dati tip teksta (shema teksta). U okviru proceduralnog pristupa opisan je i model produkcije i recepcije teksta (Beaugrande, 1981, 1984; Dressler, 1981) definisan funkcionalno, na osnovu dominirajućih kognitivnih operacija. Najvažnije su: faza planiranja u kojoj se utvrđuje cilj teksta, bira tip teksta koji će biti najadekvatniji za njegovo ostvarenje i planira sadržaj i način prezentacije; zatim faza ideacije u kojoj se plan "mapira" ————————

4 To se posebno vidi na primeru svakodnevnog razgovora za koji je sasvim uobičajena redukcija kohezivnosti, pa i koherentnosti.

J.Pešić

270

(transformiše) u osnovnu idejnu strukturu teksta (glavni pojmovi i relacije među njima); i faza konceptualnog razvoja u kojoj dolazi do proširivanja, specifikacije i međusobnog povezivanja ideja i pojmova. Model recepcije teksta je korespondentan modelu produkcije, sa fazama koje idu obrnutim smerom. Na osnovu ovog modela mogu se izvesti principi koje treba slediti u produkciji teksta, o čemu će biti više reči u poslednjem delu rada.

Analiza diskursa i psihologija: razmatranje odnosa

Mesto psihologije u okviru AD: šta psihologija može da ponudi AD? Opšti uvid u AD kao osoben pristup proučavanju jezika sugeriše da ona ne može ostati samo u granicama jezičke realnosti. Celovito znanje o diskursu nužno prevazilazi nivo formalno-jezičke ravni i zahteva iskorak u "nove realnosti" i interdisciplinarnu saradnju. Kada je reč o psihologiji, mogu se izdvojiti bar dve opšte oblasti čija su saznanja relevantna u proučavanju diskursa.

Kognitivni modeli produkcije i recepcije teksta

Saznanja kognitivne psihologije neophodna su da bi se razumeo kompleksan fenomen produkcije i recepcije teksta. Predmet istraživanja postaju interakcija postojećih znanja i prezentovanih informacija, kao i priroda misaonih procesa (procedura) koji učestvuju u stvaranju i razumevanju teksta. Tako su nastali različiti modeli kognitivne obrade teksta: proceduralni model (Beaugrande i Dressler, 1981; Beaugrande, 1984), hijerarhijski model (Kintch i Van Dijk, 1978), model gramatike priče i drugi. U rešavanju ovog kompleksnog naučnog problema relevantna su psihološka znanja o kognitivnom funkcionisanju odraslih kao i o različitim aspektima kogni-tivnog razvoja. Najviše se koriste saznanja do kojih se došlo u okviru informa-cionističkog pristupa. Radi se o pojmovima i rezultatima istraživanja koji se odnose na proces pažnje, pamćenja, rešavanja problema, usvajanja znanja, na kognitivne i metakognitivne strategije, a naročito su relevantna saznanja o tome kako je reprezentovano i organizovano naše znanje o svetu i kojim procesima operišemo tim znanjem. Pored toga, za razumevanje produkcije i recepcije teksta od ključne važnosti su psihološka znanja o prirodi i razvoju pojmova (Bruner, 1960, 1988; Vigotski, 1983; Klausmeier, 1978, 1985), a naročito o sistemu pojmova i intelektualnim operacijama koje on omogućava (Vigotski, 1983). Naime, nije teško prepoznati da koherentnost teksta u suštini počiva na razumevanju pojmova i njihovih relacija, te


271

povezivanju u jedinstvenu "konceptualnu mrežu". I sami autori koji se bave tekstom priznaju da se "semantička struktura teksta obično, na ovaj ili onaj način, identifikuje sa logičkom strukturom i podvrgava logičkoj analizi" (Škiljan, 1983, str. 250), kao i da se u ispitivanju ovog problema AD još uvek služi tradicionalnim metodama - logičkom i deskriptivnom analizom (Polovina, 1987). Relevantna su i znanja različitih psiholoških pristupa koja se odnose na metakogniciju, osvešćivanje vlastitih kognitivnih aktivnosti i uspostavljanje voljne kontrole nad njima. Tako se sve više govori o prirodi i značaju specifične vrste metakonitivnog znanja o tekstu i procesu njegovog razumevanja. Ne treba zaboraviti ni relevantnost znanja o učenju i pamćenju smislenih materijala, a naročito o prirodi i uslovima smislenog verbalnog učenja (Ausubel, 1968).

Socijalna uslovljenost govora Drugi iskorak AD iz formalno-jezičke ravni podrazumeva uvažavanje komunikacionog konteksta u kome se govor upotrebljava i naglašavanje onoga što je najbolje eksplicirano u Bahtinovoj teoriji kao socijalna uslovljenost govora (Bahtin, 1980a, 1980b). Jezik realno postoji kao "govorna interakcija", a govornu interakciju možemo razumeti samo ako sagledamo njenu povezanost sa socijalnim kontekstom i to sa neposrednom socijalnom situacijom govora i širim socio-kulturnim kontekstom. Ove ideje predstavljaju prihvatljivo teorijsko polazište o prirodi govora, i sadrže, kako sam Bahtin sugeriše, metodološke preporuke kako govor treba proučavati. Međutim, neophodno ih je razraditi i preciznije opisati socijalne faktore o kojima Bahtin i drugi autori u okviru AD govore uopšteno i nesistematizovano. Šta je "neposredna socijalna situacija govora"; šta se podrazumeva pod širim socijalnim kontekstom? Koji su bitni aspekti socijalne situacije i same interakcije koji određuju prirodu govora? Čini se da u socijalnoj psihologiji postoje eksplicirani, razrađeni i sređeni pojmovi kao i rezultati istraživanja potencijalno korisni u artikulaciji, razradi i operacionalizaciji opisanih ideja. Za razradu koncepta "neposredne socijalne situ-acije", odnosno neposrednog konteksta u kome se govor upotrebljava, relevantni su pojmovi: socijalna interakcija (cilj, sadržaj, trajanje interakcije, stepen njene spontanosti, formalizovanosti, personalizovanosti i sl.); grupa (veličina, sastav, struktura); položaji i uloge učesnika interakcije; karakteristični socijalni odnosi (pre svega hijerarhija odnosa) itd. Kada je reč o širem socijalnom kontekstu, u okviru socijalne psihologije postoje bogata teorijska i empirijska znanja o delovanju društva (društvenog sistema) i kulture, kao izvorima socijalizacije i determinantama svih psiholoških funkcija čoveka, pa i govorne delatnosti.

J.Pešić

272

Primena AD u psihologiji: šta psihologija može dobiti od AD?

Istraživanje komunikacionih sposobnosti i strategija

Videli smo da se okviru AD govor sagledava kao kompleksna, kontekstom određena socijalna delatnost čime se otvara skup novih problema relevantnih i za psihologiju. Iz činjenice da se lingvističke forme i komunikativne funkcije govornih iskaza ne poklapaju, već da je njihov odnos složeniji i određen kontekstom5, kao i da konkretna realizacija govornih iskaza zavisi od konteksta, proizilazi da ne treba proučavati samo lingvističke, već i tzv. komunikacione (diskurs) sposobnosti. Za psihologe takođe može biti istraživački relevantna ova vrsta problema - koliko su ljudi osetljivi na kontekst govorenja; koliko su osvestili zavisnost prirode govora (sadržaja, funkcije i stila) od konteksta, kod sebe i kod drugih; koliko su osvestili i ovladali komunikacionim sposobnostima i sl. Predmet psiholoških istraživanja mogu biti i faktori od kojih zavise komunikacione sposobnosti osobe - intelektualne sposobnosti, osobine ličnosti, socijalni položaj, uloga, status u grupi itd. U razvojnoj psihologiji time se, pored uobičajenog proučavanja lingvističkih sposobnosti, otvara i problem razvoja ovih kompleksnijih jezičkih sposobnosti. Kada i kako deca počinju da prave razliku između lingvističkog i funkcionalnog aspekta jezika, odnosno postaju svesna da se može reći jedno, a realno tim iskazom postići nešto sasvim drugo? Kada i kako uče da govor prilagođavaju karakte-ristikama konteksta? Kada i kako se razvija metakognitivno znanje o ovim komunikacionim sposobnostima? Pored komunikacionih sposobnosti za psihologiju je relevantan i fenomen komunikacionih strategija kojima se ljudi služe u prirodnom govoru: strategije uvođenja i razvoja teme, preuzimanja reda govorenja, određivanja stepena modal-nosti ili elaboriranosti iskaza, strategije odbijanja i slično. Moguće je ispitivati i koliko su ove strategije određene prirodom same aktivnosti i socijalne situacije, karakteristikama učesnika (socijalni položaj, uloga, status u grupi, osobine ličnosti, pol), kao i karakteristikama kulture, budući da se kulturni obrazci i norme odnose i na ove aspekte ponašanja. Dakle, mogu se identifikovati postojeće kulturne norme, a kroz komparativna istraživanja utvrditi kulturne specifičnosti u pogledu prirode i strategija govornog ponašanja. Na kraju pomenimo da pomenuti koncepti mogu naći svoju primenu i u unapređivanju nastave maternjeg i stranog jezika koje treba obogatiti učenjem komunikacionih sposobnosti i strategija. Takođe, u učenju jezika, izborom sadržaja i metoda rada, treba obezbediti makar minimalnu kontekstualizaciju onoga što se uči (McCarthy, 1991). ————————

5 Na primer, deklarativna forma najčešće vezana za funkciju saopštavanja ("Ti večeras odlaziš iz Beograda"), može u zavisnosti od konteksta biti i pitanje, naredba, molba itd.


273

Modeli AD u psihologiji Kao što je već rečeno, model govornih činova najčešće je korišćen u AD. Jedna ilustracija njegove moguće primene u psihologiji je model koji je razvio D'Andrade (prema Cicourel, 1980) za opis i analizu interakcije tokom psihote-rapijske seanse. On omogućava analizu i sistematzaciju podataka dobijenih u saensi (klasifikacija analizantovih iskaza u odgovarajuće, za tu svrhu razvijene kategorije govornih činova), ali i interpretaciju podataka (budući da se iskazi mogu prevesti u različite govorne činove i da mogu nositi višestruku poruku). Rezultat je stvaranje osobene vrste interpretativnog rezimea o analizantu, zasnovanog naravno na kategorijama govornih činova. Model gramatike priče primenjiv je u proučavanju samih priča, što nije relevantno samo iz ugla lingvističkog opisa jedne specifične vrste diskursa, već i kao izvor ideja i metodoloških rešenja za psihološko-pedagoške analize raznih tekstova - udžbenika, dečjih knjiga, pisanih sastava itd. Pored toga, gramatika priče omogućava i psihološka ispitivanja razumevanja i pamćenja priča, budući da pored strukturalnog modela priče sadrži i psihološku interpretaciju procesa njihovog razumevanja zasnovanu na ulozi specifične mentalne strukture (shema priče). Primenom tog znanja u razvojnoj psihologiji može se utvrditi da li se, po čemu i zašto razlikuju deca i odrasli u razumevanju i pamćenju priča (razlike u prirodi mentalne sheme). Takođe, moguće je ispitivati i tumačiti individualne razlike u sposobnosti razumevanja priča (po čemu se razlikuju "dobri" od "loših" čitača) mada je, kako kažu sami autori, ova oblast primene još uvek problematična i zahteva dodatne razrade (Mandler, 1983). U vezi sa primenom modela koji se bave narativnim diskursom često se može sresti kritički odnos prema obrazovanju upravo zato što u njemu dominira "naučni" diskurs (za koji su tipični apstraktni termini, definicije, nabrajanja itd.), dok je uloga narativnog diskursa potcenjena (Cazden & Hymes, 1978; Bruner, 1996; Wegerif, 1996). Neosporno je da narativni diskurs treba da ima veću ulogu u nastavnoj interakciji, i da je ta uloga u "monološkoj", predavačkoj školi neo-pravdano potcenjena. Međutim, neophodno je razmotriti za koje je obrazovne ciljeve, nastavne sadržaje i konkretne funkcije narativni diskurs adekvatniji u poređenju sa drugima - npr. za aktiviranje relevantnog životnog znanja o onome što se uči, problematizaciju gradiva, ostvarivanje motivacione funkcije i sl. Svako preterivanje u tom smislu negira takođe neospornu činjenicu da škola mora omogućiti usvajanje organizovanih sistema znanja, i da joj je jedna od razvojno formativnih uloga upravo izgradnja naučnih pojmova i naučnog diskursa - aps-traktnog, sistematizovanog i dekontekstualizovanog diskursa i načina mišljenja. Modeli AD najveću primenjivost imaju u oblasti pedagoške psihologije, bilo da je reč o neposrednoj interakciji na času ili o školskim udžbenicima. Poželjno je da se pri tome pođe od relevantnih znanja pedagoške i razvojne psihologije o obrazovnom procesu - o različitim obrazovnim ciljevima, oblicima učenja/nastave, i repertoaru uloga i aktivnosti nastavnika i učenika u školi koja podstiče aktivno i smisleno učenje (Ivić i sar., 1996). Polazeći od takvog konkretnog i operacionalizovanog znanja mogli bi se, u saradnji sa relevantnim znanjima AD,

J.Pešić

274

napraviti različiti modeli diskursa školskog časa. Tako bi se došlo do strukturiranih i u izvesnoj meri formalizovanih opisa različitih oblika interakcije na času koji bi nastavnicima mogli pomoći u pripremi i organizaciji časova, kao i njihovoj analizi i evaluaciji. U ostvarivanju ovog cilja, pored birmingemskog modela (koji je neposredno za to i formulisan) relevantni izvori su i gramatika priče (za realizaciju određenih obrazovnih ciljeva i za određene nastavne sadržaje najadekvatnija struktura narativnog diskursa), relacioni pristup (školski čas u celini i njegovi delovi mogu se strukturirati prema funkcionalnim sklopovima koje opisuje ovaj pristup: opšte-posebno, problem-rešenje, fenomen-objašnjenje itd.), kao i proceduralni pristup (kako se uvodi i razvija tema, kako se mogu realizovati i markirati tematske promene, kako se omogućava da diskurs "teče" kao smislena i povezana celina u kojoj se i nastavnik i učenici lako snalaze imajući uvid u tok interakcije i vlastite aktivnosti u njemu).

Unapređivanje efikasnosti komunikacije

Ideje različitih pristupa u okviru AD sadrže korisne preporuke za unapređenje efikasnosti komunikacije u raznim oblastima ljudske delatnosti. Komunikacione maksime (model govornih činova), kao i preporuke koje se mogu izvesti iz standarda tekstualnosti (proceduralni pristup), imaju opštu relevantnost i primenljivost. Kada je reč o unapređivanju pisane komunikacije, na primer u oblasti školskih udžbenika (didaktički diskurs) i naučnih radova (naučni diskurs), AD nudi niz opštih preporuka o tome kako napisati dobar i razumljiv tekst, kao i konkretne savete i pomoćna sredstva za to. Pri tome je najvažnije da se ostvari koherentnost na planu idejne strukture teksta, jer narušena koherentnost može stvoriti teškoće i konfuzije u razumevanju teksta, odbojnost prema njemu, pa i prekid komunikacije. Kao što je već rečeno, na osnovu modela produkcije i recepcije teksta formulisanog u okviru proceduralnog pristupa mogu se izvesti korisne preporuke i rešenja. Kao prvo, neophodno je da postoji jasan cilj kome se teži u produkciji teksta i plan - unapred osmišljen idejni okvir (tematski sklop) koji se obično eksplicira i unapred najavi čitaocima. Tematski sklop razrađuje se i konkretizuje u konceptualnu mrežu u kojoj ne smeju postojati praznine i izolovani delovi jer to zahteva dodatne operacije traganja, vraćanja na prethodne delove teksta i zaključivanja, što opterećuje i otežava razumevanje teksta. U strukturi teksta, tema i primarni pojmovi treba da budu izdvojeni i naglašeni, a sve bitne relacije (između pojmova i ideja) eksplicirane i jasne. Kao drugo, važno je da postoji jasan tok i razvoj teme - eksplicitan ili lako zaključiv. Najvažnije sredstvo kojim se to ostvaruje je paragrafiranje, a opšta preporuka je da tematske promene treba da slede tipične konceptualne i logičke relacije. U progresiji diskursa svaki deo teksta treba da ima svoju relevantnost i jasnu vezu sa onim što mu u tekstu prethodi i sledi. Tako se sprečava da tekst bude haotičan, sa mnoštvom digresija, usputnih odluka o organizaciji i asocijativnim nizanjem ideja.


275

Kada je reč o relacionom pristupu, njegova osnovna preporuka tiče se osvešćivanja realizovanih tekstualnih sklopova kao i bogatog rečnika za orga-nizaciju diskursa. Zbog prirode svog zanimanja za tekst, autori u okviru AD ne razrađuju dalje ulogu koju to ima u procesu razumevanja teksta. Postojanje tekstualnih sklopova i njihovih jezičkih markera pomaže autoru da njegova "poruka" dobije jasnu i koherentnu strukturu, a čitaocima da tu strukturu uoče i prate. To predstavlja važan oslonac misaonim procesima u razumevanju teksta, pomaže da se on lakše i bolje razume, da se razvije aktivan pristup tekstu i metakognitivno znanje o prirodi teksta i tekstualne komunikacije. Saznanja AD mogu se upotrebiti za bolje razumevanje i merenje tzv. čitljivosti tekstova. Prve "intervencije" lingvistike u ovoj oblasti svodile su se mahom na površinske aspekte teksta (dužina i frekventnost reči, kompleksnost rečenica itd.). Međutim, u razradu koncepta čitljivosti trebalo bi uključiti i druga saznanja AD: o kohezivnosti i posebno koherentnosti teksta (kvalitet idejne strukture teksta i toka tematske organizacije); prilagođenosti teksta karakteristikama adresata i komunikacionog konteksta (situativnost); saglasnosti teksta odlikama žanra kome pripada (intertekstualnost); informativnoj vrednosti teksta i realizovanosti strategija kojima se povećava njegova zanimljivost i intelektualna provokativnost (nformativnost), i s tim u vezi prihvatljivosti teksta od strane čitalaca (koliko ga oni prihvataju kao relevantnog za ostvarivanje komunikacionog cilja).

Završno razmatranje

U ovom radu AD predstavljena je kao interdisciplinarna oblast koja se bavi kompleksnom i veoma raznovrsnom problematikom realne upotrebe jezika u ljudskoj interakciji. Razmatranje definišućih karakteristika AD i sažet prikaz njenih dominantnih pristupa ukazali su da se radi o osobenom pristupu jeziku, a ne samo o višem nivou lingvističke analize od analize rečenice. Demonstrirana je, koliko je to bilo moguće, velika raznovrsnost ciljeva, predmeta i metoda u području u kome istraživači iz različitih disciplina i različitih orijentacija sarađuju u istraživanju složenih, ranije zanemarenih fenomena. Razmotreno je i pitanje odnosa AD i psihologije, tačnije mogućnosti njihove interdisciplinirane saradnje. Prvi deo tog pitanja ticao se mesta i relevantnosti psiholoških znanja u okviru AD. Pošto po prirodi svog interesovanja za jezik AD ne može ostati u granicama formalno-jezičkog nivoa, za nju su relevantna saznanja iz kognitivne psihologije (razumevanje procesa produkcije i recepcije teksta), kao i saznanja socijalne psihologije (razumevanje svih bitnih aspekata socijalnog konteksta u kome se govor upotrebljava, i bez koga se on ne može razumeti). Drugi deo pitanja tiče se mogućnosti primene saznanja i modela do kojih se došlo u okviru AD u raznim psihološkim disciplinama. Kao što smo videli, ta saznanja mogu se upotrebiti za unapređenje postojećih koncepata i istraživanje postojećih problema pedagoške, razvojne, socijalne i kliničke psihologije, a otvaraju i skup novih za psihologiju relevantnih problema.

J.Pešić

276

Završimo napomenom da se radi o jednom viđenju interdisciplinarne sa-radnje AD i psihologije i da iz ove raznovrsne oblasti psiholozi mogu, u skladu sa svojim interesovanjima, pronaći još mnogo potencijalno primenljivih pojmova i ideja.

Reference

Ausubel, P.D. (1968): Educational psychology: A cognitive view. Holt, Rinehart & Winston, New York.

Bahtin, M. (1980a): Marksizam i filozofija jezika. Nolit, Beograd.

Bahtin, M. (1980b): Problem govornih žanrova. Treći program RTV, IV, 233-270.

Beaugrande, R. de (1982): The story of grammar and the grammar of story. Journal of Pragmatics, 6, 383-422.

Beaugrande, R. de (1984): Text production: Toward a science of composition. Ablex Publishing corporation, norwood, New Jersey.

Beaugrande, R.de, & Dressler, W. U. (1981): Introduction to text linguistics. Longman, London.

Bruner, J.S., Goodnow, J. & Austin, G.A. (1960): A study of thinking. Wiley, New York.

Bruner, J.S. (1988): Tok kognitivnog razvoja. U: J. Mirić (ur.), Kognitivni razvoj deteta. Savez društava psihologa Srbije, Beograd.

Bruner, J.S. (1996): The Culture of Education. Harvard University Press, Cambridge.

Bugarski, R. (1986): Lingvistika u primeni. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Bugarski, R. (1991): Uvod u opštu lingvistiku (drugo izdanje). Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Cazden, C. & Hymes, D. (1978): Narrative thinking and story-telling rights: A folklorist's clue to a critique of education. Keystone Folklore, 22, 1-2, 21-35.

Cicourel, A.V. (1980): Three models of discourse analysis: The role of social structure. Discourse Processes, 3, 101-132.

Clark, H.H. & Haviland, S. (1977): Comprehension and the given-new contract. In R.O. Freedle (Ed.), Discourse production and comprehension (Vol.1). Ablex, Norwood, NJ.

Dijk, T.A. van (1977): Text and context: Explorations in semantics and pragmatics of discourse. Longman, New York.

Edmondson, W. (1981): Spoken discourse: A model for analysis. Longman, London.

Goffman, E. (1976): Replies and responses. Language in Society, 5, 257-313.

Goffman, E. (1979): Forms of Talk. Basil Blackwell, Oxford.


277

Grice, H.P. (1975): Logic and conversation. In P. Cole & J. Morgan (Eds.), Syntax and semantics. Academic Press, New York.

Gumperz, J.J & Humes, D. (1972): Directions in Sociolinguistics. Holt, Rinehart & Winston, New York.

Halliday, M.A.K. & Hasan, R. (1976): Cohesion in English. Longman, London.

Hoey, M.P. (1983): On the surface of discourse. Allen and Unwin, London.

Horga, D. i Mikulić, D. (1983): Konceptualni paragraf kao jedinica znanstvenog diskursa. Strani jezici, 21, 4, 271-278.

Ivić, I., Pešikan, A., Janković, S. i Kijevčanin, S. (1996): Aktivno učenje: priručnik za izvođenje kooperativnog seminara primene aktivnih metoda u nastavi. Ministarstvo prosvete Republike Srbije; Institut za psihologiju, Beograd i UNICEF, Kancelarija u Beogradu.

Kintsch, W. & van Dijk, T.A. (1978): Towards a model of text comprehension and production. Psychological Review, 85, 363-394.

Klausmeier, H.J. & Allen, P.S. (1978): Cognitive development of children and youth: A Longitudinal study. Academic Press, New York.

Klausmeier, H.J. (1985): Educational psychology. Harper & Row, New York.

Mandler, J.M. (1983): Some uses and abuses of a story grammar. Discourse Processes, 6, 305-318.

McCarthy, M. (1991): Discourse analysis for language teachers. Cambridge Univ. Press, Cambridge.

Ostin, Dž.L. (1993): Kako delovati rečima. Matica srpska, Novi Sad.

Polovina, V. (1987): Aktuelni problemi lingvističke pragmatike. Anali Filološkog fakulteta u Beogradu, 18, 237-261.

Sacks, H., Schegloff, E.A. & Jefferson, G. (1974): A simplest systematic for the organization of turn-taking for conversation. Language, 50, 696-735.

Savić, S. (1993): Diskurs analiza. Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Novi Sad.

Serl, Dž. (1991): Govorni činovi. Nolit, Beograd.

Sinclair, J.M. & Coulthard, R.M. (1975): Toward an analysis of discourse: The English used by teachers and pupils. Oxford University Press, Oxford.

Stubbs, M. (1983): Discourse analysis. Basil Blackweli, Oxford.

Škiljan, D. (1983): Neki problemi lingvistike teksta. Strani jezici, 21, 4, 248-253.

Velčić, M. (1987): Uvod u lingvistiku teksta. Školska knjiga, Zagreb.

Vigotski, L.S. (1983): Mišljenje i govor. Nolit, Beograd.

Weaver, P.A. & Dickinson, D. (1982): Scratching below the surface structure: Exploring the usefulnes of story grammars. Discourse Processes, 5, 225-243.

J.Pešić

278

Wegerif, R. (1996): Language and reasoning: Beyond Piaget and Vygotsky. IInd Conference for socio-cultural research (Symposia: Discourse tools and knowledge acquisition). September 11-15, Geneva.

Winter, E.O. (1977): A clause-relational approach to English texts: A study of some predictive lexical items in written discourse. Instuctional Science, 6, 1, 1-92.

Winter, E.O. (1978): A look at the role of certain words in information structure. Informatics, 3, 1, 85-97.

Discourse analysis and its relation to psychology

JELENA PEŠIĆ This paper presents the concise review of the discourse analysis and one view of its relation to psychology. The first part considers the defining characteristics of the discourse analysis as an interdisciplinary area that studies language not as a system but language in use dealing with linguistic and communication units larger than sentence. The second part presents some dominant approaches in this area (speech act models, conversation analysis, the grammar of the story, structural, relational and procedural approaches). The third part deals with the relevance of the text production and reception and the development of the idea of importance of the social context of the speech). It also deals with the possible uses of the discourse analysis knowledge relevant to the problems of different psychological branches (the research of the communicative competence and strategies, the development of the different models of classroom discourse, the improvement of the communication efficiency in the different areas of human activities, etc.). Key words: discourse analysis, psychology, interdisciplinary.

Documents

Analiza diskursa i psihologija