Analiza djela

Zlocin i kaznaima vrlo jednostavan size:Raskoljnikov,mladisiromasni student,obuzet nemastinom i pritisnut bezizlazom, ubija staricu lihvarku i njenu sestru. Iz kuće je uzeo novčanik i dragocenosti i sakrio ih ispod kamena u nekom dvorištu. U njemu nastaje unutrašnja borba - osuđuje svoj čin, pravda ga, pomišlja da se prijavi, ali odustaje od toga. Unutrašnja borba ga raskida do te mere da se razboli i propada fizički i duševno. U jednom trenutku, više sticajem okolnosti nego svesnim htenjem, Raskoljnikov se prijavljuje vlastima. Osuđen je na robiju.

Iz ovakvog jednostavnog sižea Dostojevski je razvio vrlo složenu, zanimljivu i dinamičnu priču koja pruža bogatu sliku društvene atmosfere, velegradskog i seoskog života, različitih ljudskih sudbina, upečatljivih karaktera, moralnih dilema, psiholoških lomova. Zato ovaj roman sadrži karakteristike različitih tipova romana. Na planu društvenog miljea i široke slike društva, raslojenog na bogate i siromašne, u kome ipak dominira materijalna beda - ovo je socnjalni roman. Na planu sadržine, s obzirom na mnoštvo pokrenutih pitanja ljudske egzistencije (socijalna, politička, etička, filozofska, psihološka), ovo je problemsko-filozofski roman. Po načinu razvijanja fabule i vođenja priče, roman pokazuje osobine tipične za kriminalnm roman. Po primenjenoj tehnici direktnog unutrašnjeg monologa, koju je Dostojevski uveo u moderni roman, ovo je jedan od najboljih primera psihološkog romana. I najzad, sa aspekta aktera priče, s obzirom da je težište na jednoj ličnosti, glavnom junaku Raskoljnikovu, koga pisac prati iz poglavlja u poglavlje, na koga je usredsređeno kazivanje narativnog subjekta i koji je nosilac glavnog toka unutrašnjeg monologa, ovo je roman lika. Ovakvo žanrovsko (i sadržinsko) bogatstvo romana Zločin i kazna ide u prilog ustaljenom mišljenju o romansijerskom majstorstvu Fjodora Dostojevskog, ali, na drugoj strani, pokazuje da je roman složena narativna struktura bogate sadržine pa je zato teško, ponekad i nemoguće, konkretni roman klasifikovati u određeni žanr.

Romaneskna priča je zasnovana na fabuli koja neprekidno drži budnom čitaočevu pažnju, ali je ne zadržava samo na događajnim tokovima, već joj nameće i obilnu misaono-filozofsku problematiku angažujući tako čitaočev intelekt i aktivirajući njegove etičke principe i shvatanja. Iako je težište na unutrašnjim preživljavanjima glavnog junaka i na psihološkoj podvojenosti ličnosti, pripovedanje nije ravno i monotono: ono je u stalnom vibriranju, psihološkim usponima i padovima, samoispitivanjima, moralnim dilemama. Tome doprinosi i dijalog kojim ovaj roman obiluje i koji služi za suprotstavljanje stavova i mišljenja, za polemiku, kontrastiranje karaktera, ostvarenje misaone dinamike. Mnoštvo problema koje roman postavlja, mnoštvo mogućnosti izbora i opredeljivanja

patnja ili pobuna

revolucija ili religija

pojedinac ili društvo

razum ili osećanja

ljubav ili mržnja

bog ili đavo

amoralnost ili moralnost

Napoleon ili vaš

doprinosi misaonoj dinamici, koja ne može čitaoca ostaviti ravnodušnim. Tako je misaonost, kao faktor smirivanja naracije i zbivanja i činilac retardacije, ovde faktor dinamizacije.

Složenosti romanesknog sveta doprinosi i široka panorama likova i karaktera koji reprezentuju određeni društveni milje, etički, ideološki, filozofski ili psihološki problem. Malo je ovde likova iz dobrostojećih slojeva društva (Lužin, Svidrigajlov, Porfirije). Najveći broj aktera romaneskne priče potiče iz onog niza "poniženih i uvređenih" koji su našli mesto u prozi Dostojevskog kao glavni protagonisti: Raskoljnikov, njegova majka i sestra; Marmeladov i njegova porodica; Razumihin i veliki broj drugih epizodnih likova. Iako su svi oni iz istog društvenog sloja, ne liče jedan na drugog: svako je ličnost za sebe, sudbina za sebe; svako od njih ima svoje nevolje i patnje; svako je okupiran svojim mislima i nadanjima; svako

živi, dela i misli na svoj način.