Arhimandrit Sofronije - PODVIG BOGOPOZNANjA

Arhimandrit Sofronije

PODVIG BOGOPOZNANjA

Pisma sa Svete Gore Davidu Balfuru

Predgovor

David Balfur

Božiji priziv

Primanje Pravoslavlja

Iskušenja

Raskid

Van Crkve

Epilog

Podvig bogopoznanja

O bogoslovlju, nastalom u pokajanju

Mistagogija ka sazrcanju

O tajni ljudskih stradanja

O veličini čovekovoj i o njegovom naznačenju

O dogmatskoj svesti

Predgovor

Arhimandrit Sofronije Saharov (1896-1993) u pravoslavnom svetu je poznat kao

autor knjiga „Starac Siluan“ (Pariz, 1952), „Videti Boga kao što jeste“ (Eseks, 1985), „O

molitvi“ (Pariz, 1991), „Rođenje za Carstvo Nepokolebivo“ (Moskva, 2000) i drugih. Neke

od njegovih knjiga, kao „Starac Siluan“, po svojoj popularnosti su postale pravoslavna

klasika DžDž veka. Svima onima koji su se makar delom upoznali sa duhovnim nasleđem

oca Sofronija, svaka reč o njemu može se učiniti izlišnom. Njegova su dela rečito

svedočanstvo o duhovnom bogatstvu ovog izuzetnog podvižnika blagočašća naše epohe.

Životni put oca Sofronija obuhvata gotovo celo prošlo stoleće. Osnovni momenti

njegovog duhovnog razvoja su se na ovaj ili onaj način preplitali sa sudbinom

čovečanstva u DžDž veku. Pri tom je njegova reč ostajala nezamenjiva duhovna podrška

za razna pokoljenja – ona su u njoj nalazila odgovore na mnoga pitanja, pobuđena

protivurečnostima, konfliktima i tragedijama savremenog života.

Ova pisma Davidu Balfuru prvo su duhovno delo oca Sofronija. Godine njegovog

života koje su prethodile prepisci bile su obeležene napregnutim traganjem za Bogom –

Božanskim Apsolutom. Nije ga napuštala misao o tome kako da čovek pređe granicu ovog

kratkotrajnog života jer, po njegovim rečima, „duh čovekov ne prihvata ideju smrti.“2 Sam

otac Sofronije je ovako opisivao svoje stanje u tom periodu: „Sav moj život sastojao se u

traganju za izlazom iz uskih okvira vremena i prostora“3, ka poznanju Večnog i

Apsolutnog. Budući već u Parizu, otac Sofronije je upisao Bogoslovski institut Svetog

Sergija kako bi dublje pronikao u hrišćanski pogled na svet. Ali studiranje na Institutu kod

istaknutih predstavnika ruskog bogoslovlja tog vremena nije uspelo da zadovolji njegovu

žeđ za bogopoznanjem. Onda je 1925. godine otputovao na Svetu Goru gde je primljen u

bratstvo manastira Svetog Pantelejmona. Napregnuto unutarnje traganje prethodnih

godina pripremilo je podlogu za primanje najveće duhovne pojave naše epohe – starca

Siluana (1866-1938). Otac Sofronije je kao niko drugi uspeo da shvati i oceni kako

dolikuje bogoslovlje koga se udostojio starac Siluan – „drži svoj um u paklu i ne

očajavaj.“4 Kako piše otac Sofronije, to je bio zaista istorijski događaj koji je odredio celu

našu epohu: to je bio „početak pobede, izlaz ka vaseljenskoj ljubavi.“5 I pored toga što je

starac Siluan bio polupismen čovek, on je uspeo da razreši najdublja životna pitanja na

koja nije umela da odgovori čak ni bogoslovska pariska elita. Sada je starac Siluan

proslavljeni svetitelj Pravoslavne Crkve, naširoko poznat i poštovan u celom svetu. Za

svetog je proglašen 1987. godine.

Zbog svojstvene mu skromnosti otac Sofronije za života nije želeo da ova pisma

postanu svojina čitalaca. U njima je tako mnogo iskrenog, duboko ličnog. Kasnije je

priznao Balfuru: „Ja sam ti, sa svog neiskustva, pisao o sebi samom, o onome što sam

mislio i preživljavao, o tome kako sam se borio sa ovom ili onom strašću... Upravo to

neiskustvo ili, drugim rečima, samo požetak iskustva i karakteriše čitav taj period moje

veze sa tobom u molitvi. Sada ne bih učinio mnogo toga što sam tada sebi dozvolio. Ali

prošlost se ne može izbrisati iz života, kao „činjenica.“ Ona se može pokriti pokajanjem,

učiniti besnažnom za večnost, ali kao istorijska činjenica ona će ostati upravo takva. Ja,

svakako, nisam prvi kome pada u deo da oseća stid zbog svoje prošlosti, zbog neumesne

reči, izrečene ili napisane. Pa i u tome nalazim neko zadovoljstvo što mi je makar

narednih godina bilo dato da vidim ranije učinjene greške.“7

U Jevanđelju je rečeno: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14), stoga bi

bilo neumesno sakriti duhovno bogatstvo, sadržano u ovim pismima, „zakopati u zemlju

talant“ ove premudrosti duhovne (up. Mt. 25, 18), ili „užegavši svetiljku, metnuti je pod

sud“ (Mt. 5, 15), predavši zaboravu reč, Svetim Duhom pokretanu. Nego da se ispuni

Gospodom zaveštano: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra

deela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Upravo zbog duboko ličnog

karaktera i „neiskusne“ iskrenosti, pisma verno odražavaju unutarnje gorenje duha

mladog podvižnika, oca Sofronija, pomalo otkrivaju tajne njegovog srca, ispunjenog

ognjem ljubavi Hristove. čitajući ih, svako može da zahvati nešto na korist duševnu, na

ukrepljenje vere i duhovnu utehu. Pritom ova pisma teško da se mogu smatrati opštim

priručnikom za duhovni život, jer sam otac Sofronije naglašava: „Pisana određenom licu u

određenim uslovima... ona su u svakom pogledu predviđena za neko prolazno vreme.“8

Prema tome, sadržaj pisama bio je određen tekućim duhovnim potrebama njihovog

primaoca – Davida Balfura.

David Balfur

Čitav život Davida Balfura bio je neumorno traganje za životnom istinom. Njegov

tragalački znatiželjni um nikada mu nije dopuštao da se zadovolji dostignutim ciljem.

Pokretačka snaga u njegovom životu bila je, po njegovim rečima, „žeđ za istinskim

životom.“9

David Balfur se rodio 20. januara 1903. godine u porodici engleskih intelektualaca.10

Ubrzo posle sinovljevog rođenja njegovi roditelji primaju katoličanstvo – to je umnogome

odredilo religozno stasavanje mladog Davida. Tokom školovanja u katoličkoj školi on je

osetio u sebi priziv za sveštenstvo i monaštvo. Posle školovanja u Rimu 1922. godine

postao je iskušenik u benediktinskom katoličkom manastiru Farnburg nedaleko od

Londona. Od ranih godina svog duhovnog razvoja ispoljio je interesovanje za pravoslavno

monaštvo i 1926. godine je prešao u belgijski manastir Ševtonj u kome se službe vrše

kako po zapadnom, tako i po istočnom obredu. Tamo je dao monaške zavete i kasnije se

udostojio svešteničkog čina.

BOŽIJI PRIZIV

Godine 1932. desilo se nešto što je preokrenulo čitav život D. Balfura. Posetio je

Svetu Goru radi proučavanja nekih rukopisa. Tamo se desio njegov sudbonosni susret sa

starcem Siluanom i ocem Sofronijem. Kada je Balfur stigao u manastir Svetog

Pantelejmona, prvi ga je na obali, pri izlasku iz čamca, dočekao otac Siluan i ispratio u

obitelj. Putem je, kako je kasnije pričao starac Siluan, sve vreme imao želju da kaže

Balfuru: „Molite se, i Gospod će Vas prosvetiti!“ Ali nije se tada rešio da mu kaže te reči,

no želja ga nije napuštala i čak je postajala sve jača. Tada je, razumevši volju Božju, rešio

čak da pozove Balfura u keliju i kazao mu: „Bog me je naveo da Vam kažem – molite se, i

Gospod Će Vas prosvetiti!“ Za Balfura, dugo mučenog sumnjama i neodlučnošću koje je

želeo da razreši svojim umom – to jest uobičajenim, pogotovo za savremenog čoveka,

putem svestranog logičkog razmatranja, ove proste i, u suštini, najobičnije reči u našem

životu bile su gotovo otkrivenje. One su mu ukazivale put ka razrešenju mučnih sumnji –

put odlučan, premda, možda, i natprirodan. Još jedan shimonah Pantelejmonovog

manastira koji je živeo „u pustinji“ jednu vrstu od obitelji, već pošto je Balfur otišao sa

Svete Gore pričao je kako je tokom celog Balfurovog boravka na Svetoj Gori i u

Pantelejmonovom manastiru imao veoma snažnu želju da mu kaže: „Primite Pravoslavlje,

ostavite katoličanstvo!“ Otac Sofronije ga je kasnije upitao:

– Ta zašto ste imali tako neobičnu želju? Toliko posetilaca ima kod nas u manastiru – i

katolika i protestanata, i drugih. A pritom mi monasi nemamo običaj da stupamo u

kontakt sa gostima i uopšte sa ljudima sa strane, tim pre sa inovernima.

Pustinjak mi je odgovorio:

– Video sam Balfura u Crkvi i zavoleo sam ga, i postalo mi ga je žao što nije

pravoslavan, i molio sam se za njega, i eto tako mi se i javila želja da kažem Balfuru da

primi Pravoslavlje.

I drugi monasi su imali takvu želju, i mnogi su se za njega molili. Sam otac Sofronije se

bez prestanka molio za Balfura danonoćno tokom nekoliko meseci. Molitveno pominjanje

Balfura nije ostavljao čak ni onda kada je čitao kanone i pravila, ili vršio poslušanja u

Crkvi. On je imao podvig molitvenog zastupništva za Davida, i veoma je mnogo stradao

za njega u duši, ali Gospod ga je ubrzo obradovao velikom radošću.

Jeroshimonah Pinufrije, već po Balfurovom odlasku, pitao je oca Sofronija za njega.

Otac Sofronije tada ništa o Balfuru nije ispričao: samo je molio da se moli za njega, jer je

Balfur, odlazeći, molio sve monahe da se mole za njega. Otac Pinufrije je najpre rekao sa

nekom beznadežnošću:

– Što da se molimo za katolike, oni su nam tuđi; daj Bože da se svi spasu…

Međutim, počeo je da se moli. I… kroz nekoliko dana, susrevši oca Sofronija, rekao

je:

– Balfur je izuzetan čovek… zamislite, na Vašu molbu, noću na kanonu počeo sam za

njega da se molim, i najednom je u meni krenula neka posebna molitva za njega i tako

obuzela moje srce da se svih ovih dana i kod kuće i u Crkvi samo za njega i molim.

Otac Sofronije ništa nije rekao: zahvaljivao je Bogu i divio se promišljanju Božjem.

Sve to je ispričao starcu Siluanu; a starac je mnogo puta ponovio: „Balfur je obraćen u

Pravoslavlje čudom.“

Kasnije je otac Sofronije, sećajući se tih dana, pisao: „Još mi nije ni izdaleka sve

poznato u vezi sa Davidom Balfurom… ali već dovoljno da vidim kako čudesno blagodat

Božja deluje istovremeno u srcima mnogih ljudi… možda zato da bi ono što neće učiniti

jedan, učinio drugi; možda zato da bi što više ljudi privukla učešću u Božanskom

Hristovom delu iskupljenja i spasenja sveta; možda zato da bi sve nas čvrsto povezala

ljubavlju… možda zato što Ljubav Božja nije bez istine… i mislim da sve ovo što je

pobrojano ni izdaleka ne iscrpljuje beskonačnu premudrost Božjeg promisla o nama.“11

PRIMANJE PRAVOSLAVLJA

Tako je snažan i dubok kod Balfura bio doživljaj promisla Božjeg da mu je postalo

očigledno da treba da primi Pravoslavlje. Upravo od tog momenta je otpočela bratska

prepiska Balfura i oca Sofronija. Rukovoćen duhovnom podrškom oca Sofronija i očinskim

poukama starca Siluana, Balfur je prešao u Pravoslavlje 12. septembra 1932. godine uz

priznanje svešteničkog čina. To se dogodilo u Litvaniji. U kanonsko opštenje sa Crkvom

primio ga je mitropolit Elevterije, Egzarh Moskovske patrijaršije u Zapadnoj Evropi. Mesto

novog služenja oca Davida postalo je podvorje Sveta Tri Jerarha u Parizu (rue Pétel).

Upravo tu je on dao monaške zavete, ali već kao pravoslavni sveštenik. Postrigao ga

je arhiepiskop Venijamin. Pri tom mu je vladika dao novo monaško ime – Dimitrije, i

poverio ga duhovnom rukovođenju starca Siluana.

ISKUŠENJA

Ubrzo po postrigu kod Balfura su počela iskušenja koja su stavila na ispit njegovu

vernost monaškim zavetima i njegovu pravoslavnu veru uopšte. Postavljanjem

arhiepiskopa Venijamina za Egzarha Amerike otac Dimitrije je dobio novo poslušanje – da

prati svog arhijereja u svojstvu sekretara i prevodioca u SAD-u.

Ubrzo je postao svedok jurisdikcijskog spora između dva jerarha – mitropolita

Venijamina (Moskovska patrijaršija) i mitropolita Platona (Zagranična Crkva). Ova

sablazan je bila ozbiljna provera njegove još neojačale vere. Po povratku u Evropu Balfur

je proveo šest meseci u Londonu u nadi da će stvoriti parohiju – nadi kojoj nije bilo

suđeno da se ostvari.

U jesen 1935. godine, želeći da nađe svoje duhovno pristanište, otac Dimitrije je po

drugi put doputovao na Svetu Goru i tamo proveo šest meseci u strogom otšelništvu. Ali

opet – krah nadanja: svetogorci nisu priznavali ni njegovo „katoličko“ krštenje, ni tim pre

njegov sveštenički čin. Posle svega preživljenog na Svetoj Gori civilne vlasti su prinudile

oca Dimitrije da napusti Svetu Goru.

RASKID

Nije teško naslutiti šta se zbivalo u duši oca Dimitrija. Razočaranje, umor od

neprekidnih duhovnih skitnji, progona i stranstovanja primorali su ga da traži „stabilnije“

mesto služenja. Radi toga se odlučio za duhovni raskid sa svojim starcem – ocem

Siluanom – i prenebregao je njegov savet da se vrati u Pariz a zatim ode u Englesku da

tamo propoveda Pravoslavlje. U pismu ocu Sofroniju napisao je: „Molite se za mene, ne

osuđujte me i imajte u vidu da ću se uvek starati da ispunim zapovest da odem i

propovedam u Engleskoj. Ali o načinima pripreme, vremenu i sredstvima ostvarenja –

čvrsto sam rešio da ću suditi SAM, savetujući se sa crkvenim vlastima i sa onim

duhovnicima koje mi Bog pošalje na licu mesta... Savetovaću se i rukovodiću se opštom

linijom, ali više od toga ne mogu. Ne treba se služiti starcem kao nekim proricateljem

sudbine.“12 Na to je starac Siluan odgovorio: „Ta što on naše molitve poredi sa

proricanjem sudbine? Jevtino nas je procenio. Neka živi po svome, kako hoće. Iskustvo Će

ga poučiti. Izgubio je veru, a bez vere koristi neće biti.“13 Docnije je Balfur govorio: „Da

sam postupio po savetu starca, moj potonji život bi krenuo drugačije.“14 Zbog svog

neposlušanja starcu Siluanu Balfur je žalio do poslednjih dana svog života.

Uzevši sudbinu „u svoje ruke“, rešio je da ostane u Atini. Ispočetka sve kao da se

srećno odvijalo: bio je primljen u bratstvo manastira Pendeli blizu Atine, postavljen za

duhovnika, završio je Atinski univerzitet sa odličnim uspehom, uzveden je u čin

arhimandrita, određen za nastojatelja crkve pri atinskoj kraljevskoj bolnici

„Evangelizmos“. Posedujući izuzetne muzičke sposobnosti, uspeo je da organizuje tamo

profesionalni crkveni hor. Tokom svojih poseta u „Evangelizmosu“ članovi kraljevske

porodice često su posećivali bogosluženja u bolničkoj crkvi, privučeni skladnim pojanjem

hora kojim je rukovodio Balfur. Tako je otac Dimitrije postao blizak grčkom kraljevskom

dvoru i, kako se tada pričalo, ispovedao je neke članove kraljevske porodice.

Ali atinsko služenje oca Dimitrija prekinulo se isto tako iznenadno kao i drugi njegovi

poduhvati. Ovoga puta događaj koji je neočekivano uzdrmao njegov život bila je nemačka

okupacija 1941. godine. Svega nekoliko dana do dolaska Nemaca u Atinu, ujutro 18.

aprila, uspeo je da dobije kanonski otpust od mesnog arhiepiskopa i uveže je već bio na

parobrodu sa drugim izbeglicama koje su plovile u Egipat.

Ono što se dogodilo kasnije teško je razumeti jednoznačno: taj momenat je ostao

najzagonetniji u Balfurovom životu. Po dolasku u Kairo počeo je da traži novo mesto

služenja u Pravoslavnoj Crkvi, budući već poznati arhimandrit i duhovnik, ali –

bezuspešno. Unutarnja klonulost njegove vere ovoga puta je dostigla krajnje granice. Sam

Balfur je svedočio: „Izgubio sam veru u to da je Pravoslavna Crkva ‘jedina posednica

Istine u svoj njenoj punoći’.“15 Kasnije je otac Sofronije pisao, imajući u vidu sem drugih

slučajeva verovatno i Balfurov: „U svojim susretima sam imao mnogo prilika da se uverim

kako svako opadanje hrišćanstva izaziva ili lične ili društvene katastrofe. Samo se tim

opadanjem hrišćanstva i može objasniti bekstvo iz crkvenog tora mnogih lica koja iskreno

tragaju za univerzalnom „katoličanskom“ Pravdom i univerzalnom „katoličanskom“

Istinom. Ne govorim o razvraćenima, već o onima koji dubinski traže razrešenje velikih

problema našeg života, koji streme integralnom i čak apsolutnom poznanju, prirodnom za

čoveka“.16

Posle pet meseci „dokonosti“ u Kairu obrijao je bradu, skinuo sa sebe rasu i prekinuo

sve veze sa Pravoslavnom Crkvom. Ne imajući ni stana, ni novca, ni zarade, ni hleba

nasušnog, ni porodice, ni otadžbine, ni, što je najvažnije, VERE, Balfur je potonuo u

duboku unutarnju krizu iz koje je počeo da traži izlaz po svaku cenu. Docnije je taj period

okarakterisao kao „godine potpunog bezbožništva.“17 U Kairu se desilo da je živeo u sobi

sa čijih se prozora video britanski konzulat. Kada je video svoje sunarodnike kako ulaze i

izlaze iz konzulata, kod njega se prirodno pojavilo osećanje samosažaljenja. U poređenju

sa njegovim jadnim tavorenjem njihov život mu se činio stabilnim, sređenim, punim vere

u sutrašnjicu. Pod uticajem svog rođaka koji je bio državni činovnik u britanskom

predstavništvu u Egiptu, Balfur je počeo da traži posao u konzulatu. Nadao se da đe mu

dobro vladanje nekolikim stranim jezicima pomođi da zaradi za život.

Pošto je primljen na posao u obaveštajne službe Britanske armije u Kairu, ubrzo je

dobio zvanje majora. Kao čoveku koji je savršeno vladao grčkim jezikom, Balfuru je ubrzo

bio ponuđen važan položaj u britanskom Ministarstvu inostranih poslova za političke

odnose sa Grčkom. U jesen 1944. bio je upućen u Atinu u svojstvu diplomatskog lica radi

posla u Britanskoj armiji.

VAN CRKVE

Po povratku u Atinu, ali sada već kao diplomata, Balfur je obnovio prepisku sa ocem

Sofronijem. Razlog buđenja u njemu religioznog interesovanja bila je tragična smrt

njegovog brata koji je poginuo u Hong-Kongu u mučilištu japanskog koncentracionog

logora za ratne zarobljenike. Taj događaj je u Balfuru obnovio osećanje propadljivosti

svega zemaljskog i preživljavanje tragedije ljudskog postojanja, premda je iznutra bio još

suviše daleko od oca Sofronija da bi se u njemu rasplamsao nekad ugasli oganj vere.

Posle rata Balfurov život je, izgleda, krenuo „uobičajenim tokom“ svetovnog života: rad u

diplomatiji, brak, porodica. Zbog službe je morao mnogo puta da putuje iz jedne zemlje u

drugu, da živi u mnogim gradovima: Tel-Avivu, Smirni, Đenovi, Ženevi i drugim.

EPILOG

Za sve to vreme otac Sofronije nije prekidao prepisku sa Balfurom. Početkom

pedesetih godina otac Sofronije je, predviđajući u bliskoj budućnosti unutarnju promenu u

svom prijatelju, predskazao:

„Pišeš: Tako je sve to daleko od mene sada... Ne znam možeš li da shvatiš kako sam

daleko otišao od svih vas? A ujedno sa tim si dodao: A ipak sa ljubavlju i zahvalnošću se

sećam starih prijatelja i želim da sa njima opštim. Ja neskromno mislim da ti ipak nećeš

moći SASVIM da zaboraviš našu ljubav u Hristu. Psihološki se dogodilo premeštanje centra

tvog unutarnjeg sveta. Snaga novih utisaka, snažan uticaj svega onoga što te sada

okružuje, sve to će sa godinama izgubiti svoju jačinu, i tada ćeš iznova videti da ti mi

nismo tako daleki, da imamo svoje mesto u tvom srcu kao što za tebe postoji mesto i u

našem srcu. Već sam ti govorio i možda je izlišno ponavljati da te neću zaboraviti. Uza

sve to, ne smem tako da govorim, jer sam čovek. ¸Neću te zaboraviti’ reči su Boga.“18 To

nipošto nisu bile prazne reči – otac Sofronije je ostao veran Balfuru do kraja svojih dana.

Naravno, svestan svoje odgovornosti pred Bogom za Balfurovu dušu, otac Sofronije

nikada nije prekidao pojačanu molitvu za njega. I, gle, u Ženevi se desio poslednji i

konačan zaokret u unutarnjem životu Balfurovom. Bilo je to 1962. godine. Jedne noći je

probudio svoju porodicu i, nalazeći se u neobično uzbuđenom stanju, svečano je

izgovorio: „Ja ponovo verujem.“ Ostaje tajna kakvu je Božansku posetu tada doživeo, ali

od tog trenutka on je pojačano tražio ponovno sjedinjenje sa Pravoslavnom Crkvom. Više

od svega je žudeo za Pričešćem Svetim i Životvornim Tajnama – Telom i Krvlju Iskupitelja.

Smesta se uputio ocu Sofroniju, svom starom i vernom bratu u Hristu, tada već igumanu

manastira Svetog Jovana Preteče u engleskoj grofoviji Eseks. Njihov dirljivi susret se

završio dubokom pokajnom Balfurovom ispovešću za sve godine svog duhovnog

otuđenja, proživljene daleko od Crkve. Posle toga Balfur se obratio mitropolitu Nikolaju,

Egzarhu Zapadne Evrope, sa molbom da ga primi natrag u okrilje Crkve kao mirjanina. Od

tog trenutka Balfur je sa velikim staranjem čuvao vernost Pravoslavlju do kraja svojih

dana, neprestano se pričešćujući svetim Hristovim Tajnama. Mnogi su se sećali kako je,

moleći se na liturgiji, prolivao vrele suze pokajanja. Od tog vremena se obnovio i njegov

duhovni kontakt sa ocem Sofronijem. Duhovničko rukovođenje se ovoga puta ostvarivalo

ne kroz pisma, već oči u oči tokom njihovih čestih susreta. Upravo zato se u pismima iz

tog perioda duhovna pitanja gotovo ni ne dotiču.

Posle dugotrajne bolesti Balfur je u miru otišao Gospodu 11. oktobra 1989. godine.

Tako se završio teyak životni put ovog umnogome izuzetnog čoveka. Nešto pre smrti

Balfur je jednom o svom proteklom duhovnom putu rekao: „Ja sam, kao nerazumno

magarence, mislio da stignem dva snažna vranca – starca Siluana i oca Sofronija.“ U

poslednjem pismu otac Sofronije je napisao Balfuru: „Da, mi smo povezani zauvek svim

onim što se dogodilo u prošlosti tokom više od pola veka. Bog je tako mnogo projavljivao

Svoju pažnju prema sudbinama nas obojice da prema Njemu ne smemo izgubiti osećanje

večne blagodarnosti.“19

PODVIG BOGOPOZNANjA

Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12) – takav

je put unapred odredio Gospod svima koji su se odvažili da idu njegovim stopama. Čitav

život arhimandrita Sofronija bio je neprestani napor radi sticanja Carstva po zapovesti

Hristovoj. Taj podvig bogopoznanja je delom odražen u pismima Balfuru. Njih je otac

Sofronije napisao dok je živeo na Svetoj Gori, kada je sve njegovo biće bilo usredsređeno

na unutarnju borbu za poimanje Božanskog Prvolika. Spisi koji se objavljuju u ovoj knjizi

dragoceno su i živo svedočanstvo koje ukazuje na izvore bogoslovlja oca Sofronija.

Poniklo na svetogorskom predanju, učenje u njima izloženo umnogome anticipira njegove

knjige „Starac Siluan“ i „Videti Boga kao što jeste“. U suštini, pisma sadrže sve osnovne

postavke koje određuju dalje oblikovanje oca Sofronija kao duhovne pojave naše epohe.

Bez sumnje, događaj koji je umnogome odredio njegov bogoslovski lik bio je duhovno

opštenje sa starcem Siluanom. Prepiska sa Balfurom delom baca svetlost na prve godine

poznanstva oca Sofronija sa starcem Siluanom koje je otpočelo 1930. godine. Kada je

otac Sofronije pripremao izdanje knjige „Starac Siluan“ (Pariz, 1952), koristio je ova pisma

kao živi spomenik koji je sačuvao duhovni lik starca Siluana: „Tamo je mnogo toga bilo

napisano pod neposrednim uticajem starca“, piše otac Sofronije, „i zato bi ona mogla da

vaspostave u mom sećanju prilično precizno neke stvari o njemu.“20 Starac Siluan mu je

otkrio nove horizonte u duhovnom životu. Otac Sofronije je kasnije pisao: „To je bilo onih

dana kada nisam nalazio dovoljno reči da izrazim Bogu svoju zahvalnost za svoj susret sa

starcem Siluanom. U to vreme ja sam sav bio u ¸znaku’ (da ne kažem u ovom slučaju

neodgovarajuću reč – pod utiskom) one Svetlosti Preobraženja u kojoj mi je Bog pokazao

starca. Posle sedam godina najdublje ¸nedoumice’… u kojoj sam se nalazio do tog

susreta, u starcu mi je bilo dato istinsko otkrivenje i utvrđenje.“21

O BOGOSLOVLJU, NASTALOM U POKAJANJU

U životu samog oca Sofronija to su bile godine dubokog plača zbog sebe samog.

Docnije se sećao kako je ponekad u manastiru Svetog Pantelejmona dobijao poslušanje

da naglas čita Psaltir bratiji koja se bavila rukodeljem. „Dešavalo se da počnem psalam, i

osećam kako ne mogu da nastavim – blagodat ¸guši’: ridanje se penje u grlo i hoće

napolje.“

Svim svojim bićem bio je pogružen u taj bolni pakao pokajanja preko koga silazi na

čoveka blagodat Svetoga Duha i uzvodi ga u sferu Božanskog Života. U stanju takve

blagodati čovek, preporođen u ognju pokajanja, svim svojim bićem živi realnost

Božanskog sveta i sazrcava je kao očiglednost. Tom blagodaću je ispunjena svaka

njegova reč, svaki pokret njegove duše i srca. Sve projave u svakodnevnom životu, do

poslednje sitnice, imaju pečat čistog sazrcanja Istine.

Pisma predstavljaju izuzetan primer kako se takvo „stanje“ pretvara u „bogoslovlje“.

„Bogoslovlje kao stanje“ nije filosofska nauka, čak ni sadržaj molitve, već živo ulaženje u

Božansku večnost. I takvo „bogoslovlje“, kao odraz stanja čistog bestrašća, samo postaje

čisto i istinsko u najdubljem smislu te reči.

Uzveden do sazrcanja Istine čovek lako može da prepozna sve što je „ne-istina“. U

tom smislu otac Sofronije je postao nezamenjivi rukovoditelj sumnjama mučenog Balfura

kod koga je ostalo mnogo nerazrešenih pitanja dogmatskog karaktera u pogledu

pravoslavne vere. Iz odgovora se vidi koliko je duboko otac Sofronije bio upoznat sa

tradicijom svetih Otaca Crkve – njihova dela su bila duboko saglasna sa njegovim ličnim

opitom. Tako on ne jednom pominje dela prepodobnih Jovana Lestvičnika, ave Doroteja,

Isaka Sirina i mnogih drugih. Zahvaljujući izuzetno tananoj duhovnoj intuiciji, otac

Sofronije je, kao niko drugi, umeo da nađe reč, ubedljivu čak za tako visokoobrazovanog

bogoslova kakav je bio Balfur. Ali skrivena snaga tih pisama nije se sastojala u logičkoj

skladnosti ili erudiciji. Ne, Balfur je intuitivno osećao da reči oca Sofronija, i pored

njegovog savršenog poznavanja svetootačkih dela, ne potiču od apstraktnog umovanja,

već iz sviše mu datog opita i saopštavaju o istinama, kao o činjenicama saznatim i

nesumnjivim. Pisma, budući duboka lična ispovest, odražavaju istinski opit i realno

poznanje, zahvaljujući čemu imaju karakter pozitivnog svedočanstva o činjenicama

duhovnog života.

MISTAGOGIJA KA SAZRCANJU Obični a u isto vreme izuzetno mudri saveti izloženi u pismima, kao da čitaocu pokazuju put koji vodi istinskom sazrcanju. U njima je ispoljena posebna duhovna trezvenost, tako svojstvena ocima „Dobrotoljublja“. U prostim i ne mnogim režima upućenim Balfuru sa zadivljujućom dubinom je izražena sva suština učenja Otaca Crkve u pogledu asketskog delanja. Ta tajanstvena nauka je nepristupačna, nedokučiva čak i najvećim umovima, a u isto vreme ona je tako prosta i jasna da je dostupna čak i najneobrazovanijim ljudima: „Put ka spasenju počinje od straha Božijeg i protiče u strahu koji može doći dotle da se čovek zaista oseća kao prikovan. Treba voleti osećanje straha Božjeg i čuvati ga. A ljubav treba da se projavljuje, po reči Gospodnjoj, u držanju zapovesti. I u onom Boga se boj, i zapovesti Njegove drži(22) sva je premudrost, sva mistika-tajna. Hrišćanski život je jednostavan i svi mi u životu treba da budemo jednostavni. A i zaista sve je tako razumljivo i jasno.“(23) Za Balfura, čoveka sa visokim bogoslovskim obrazovanjem, te reči su bile kao novi dah u njegovom duhovnom razvoju. On se, poput mnogih što su čitali zapadne askete, poduhvatio umnog delanja u nadi da će se odmah pogruziti u svet mistike i „natprirodnog“, i doći u stanja koja se kod tih autora opisuju. Balfura je posebno privlačio mistički opit Jovana od Krsta jednog od najpopularnijih rimokatoličkih svetitelja karmelita iz DžVI veka.(24) Protivstavljajući rimokatoličkom Zapadu Istinu Pravoslavlja, otac Sofronije piše: „Zaista jedino pravilno načelo i osnov duhovnog života je pokajanje.“(25) Uvidevši u Balfuru sklonost ka „viđenjima“ razne vrste, otac Sofronije bratski upozorava: „St Jean uči u svojoj knjizi o ¸umnom bezmolviju’ najvišem delanju duhovnom, o sazrcanju i ljubavi Božanskoj, a Vi ste, pročitavši njegovu knjigu i kao čovek intelektualno zreo, usvojili deo njegovih ideja i pohrlili na ¸svadbu Janjetovu’ (Otkr. 19, 7), ne umivši prethodno lice svoje. Hrišćani se ne umivaju ničim drugim do plačem. Verujte, dragi baćuška oče Davide, premda sam i sam neznalica, da je put ka sazrcanju neprelasnomŠ i ljubavi Božanskoj samo jedan pokajanje...(26)Zaustavljajući kod svog sapodvižnika zanose „mističkim doživljajima“ svojstvenim zapadnom podvižništvu, otac Sofronije u njemu postavlja siguran temelj duhovnog delanja:

„Početak duhovnog života je početak borbe sa strastima. Pobeda nad strastima je najteži posao. To je pobeda veća od svih. Bestrašće je iznad dara čudotvorenja. Strasti se pobeđuju dugom, upornom, tegobnom, neprekidnom danonoćnom borbom uz sadejstvo blagodati. Ispravnoj borbi sa strastima uče nas sveti oci.“(27)

Počinjući od, reklo bi se, malih saveta, otac Sofronije postepeno i neprimetno

tajnovodi Balfura ka višim pojmovima pravoslavne askeze. Na jeziku dostupnom

iskušeniku on objašnjava šta je blagodat sećanja na smrt, šta znači moliti se čistim

umom, kako umom biti u srcu (posebno šta je „srce duhovno“), podrobno objašnjava

nauku poslušanja starcu. Prateći svog sabesednika u njegovom duhovnom napredovanju,

otac Sofornije ga naposletku uzvodi ka onome što se, u suštini, može nazvati vrhuncem

umno-srdačnog delanja: „Drži svoj um u paklu i ne očajavaj.“ U tih nekoliko reči koje je

Gospod rekao prepodobnom Siluanu, sadržana je suština svih stremljenja pravoslavnog

askete. One odražavaju put Samoga Hrista Koji je Bog smirenja. On je Sebe ponizio uzevši

obličje sluge... unizio je Sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil. 2, 7-8).

On siđe u najdonja mesta zemlje, pre nego što uziđe više sviju nebesa (Ef. 4, 9-10). Tako i

za sve koji su krenuli za Hristom put na nebo prolazi kroz pakao. „Istinski podvižnik

Hristov“, piše otac Sofronije, „da bi izbegao pakao, od ovog života čini pakao i svojom

svešću sebe neprekidno nizvodi u pakao, koliko mu snage to dopuštaju.“28 Na taj način,

dostižući poslednje dostupne dubine smirenja, čovek „prelazi iz smrti u život“ (up. Jn. 5,

24). Živo iskustvo ovog „života“ Nevečernjeg Dana, opisivano u pismima29 je, po

pravoslavnom predanju, vrhunac bogosazrcanja – kada se čovek sav pogružava u Boga i

Netvarna Svetlost ispunjava celo njegovo biće: duh, dušu, čak i telo. Ljubav, sada već

nezemaljska, svecelo zahvata dušu i pokreće čoveka na molitvu za ceo svet, za sve ljude,

za celog Adama.

O TAJNI LJUDSKIH STRADANJA

Čovek preobražen blagodaću Duha Svetoga drugačije doživljava sve događaje koji

mu se na životnom putu dešavaju. U svakoj pojavi on počinje da prepoznaje dobri

promisao Božji koji ga vodi ka jedinom i krajnjem cilju – spasenju. Svako projavljivanje

Božje volje, s kakvim god tugama bilo skopčano, on doživljava sa svešću da se Bog stara

o svom stvorenju, kao Otac, i da sve čini iz ljubavi, na dobro i spasenje čoveku.

Balfur je, postavši pravoslavan, bio u nedoumici usled mnogobrojnih žalosti i

raznovrsnih iskušenja koja su ga zadesila. Samo zahvaljujući duhovnoj mudrosti svog

sapodvižnika, oca Sofronija, uspeo je da u njima uvidi duboki smisao:

„Svi sveti oci naši uče nas“, piše otac Sofronije, „da su tuge pečat izabranosti od

Boga. Tuge Gospod šalje sinovima Svojim koje prima i o kojima se stara onako kako se

nijedna mati ne brine o čedu svome...“30

Otac Sofronije je posedovao dovoljan dar rasuđivanja da shvati kako za Balfura

sticanje blagodati još nije postalo „jedino potrebno“, to jest cilj radi koga hrišćanin sa

gotovošću ide na teški podvig samoodricanja, vezan za mnoge tuge. Balfuru je predstojao

još dug i težak put ka bitijnom poznanju hrišćanske istine – što je čovek bliži Bogu, što je

silnija njegova ljubav prema Hristu, to su češće i dublje njegove tuge, to su veća njegova

iskušenja. Na taj put ga je i nadahnjivao otac Sofronije u svojim pismima: „Posao

duhovnih ljudi je blagodarenje Bogu za pruženu nam mogućnost da dobrovoljno

podnosimo tuge radi Imena Njegovog, radi ispunjavanja zapovesti Njegovih;

slavoslovljenje beskonačne Premudrosti Božje koja nam je stvorila uslove, povoljne za ta

dobrovoljna stradanja. (Neko je rekao da nam Anđeli zavide, budući lišeni te mogućnosti.)

Samo na taj način možemo da ispoljimo svoju razumnu ljubav prema Bogu; samo tako

čovek može da postane prijatelj Božji, brat Hristov, da dostigne savršeno spasenje –

oboženje u Hristu.“31

Idući stopama Spasiteljevim, čovek postepeno proniče u smisao tajanstvenih reči

Hristovih koje su predodredile put svakog hrišćanina: Uska su vrata i tesan put što vode u

život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7, 14). Nije li zato apostol Petar, razumevši ih,

predskazao u svojoj poslanici da smo mi, hrišćani, pozvani Bogom ni na šta drugo do na

stradanja (up. 1. Pt. 2, 21)? Doživevši u sopstvenom iskustvu istinitost apostolovih reči,

otac Sofronije piše: „Hrišćanin nikada neće moći da dostigne ni ljubav prema Bogu, ni

istinsku ljubav prema čoveku ako ne doživi veoma mnoge i duboke tuge. Blagodat dolazi

samo u dušu koja se napatila.“32

Ideji o spasonosnoj suštini stradanja posvećeno je mnogo stranica u pismima. Kao

izraz svedobre ljubavi Tvorca, stradanja preobražavaju čoveka, upodobljavajući ga

Jedinorodnom Sinu Koji je Sam postradao čak do smrti. Stoga, kao što piše otac Sofronije,

„volja Božja često vodi na Golgotu“.33 U pismima se, kao nagovor na trpljenje stradanja,

navodi povest o nekom svetogorskom pustinjaku koja je potom postala čuvena. Krajnje

iznuren od stradanja, on htede da napusti pustinju i promeni svoj način života. Tada mu

se u snu javi Gospod, raspet na Krstu, i reče: „S Krsta se ne silazi, sa Njega skidaju.“ I te

reči Gospod triput ponovi. A onda se viđenje završi.34

Sa posebnim strahom otac Sofronije prvi put dotiče skrivenu temu bogoostavljenosti

kojoj će posvetiti tako mnogo pažnje u sledećim knjigama. Kada se podvižnik učvrsti u

svojoj ljubavi prema Bogu, tada počinje jedna od najtežih provera: Bog kao da ga ostavlja.

To se zbiva sa podvižnicima najžvršćim i najpostojanijim u svojoj ljubavi prema Bogu:

„Slava Bogu za sve. Premda nam je težak život. Hrišćanski ‘živeti’, u doslovnom smislu te

reči, nemoguće je. Hrišćanski se može samo ‘umirati’ hiljadu puta svakoga dana.35 Treba

neprestano ubijati dušu svoju u ovome svetu, vazda umiranje Gospoda Isusa nositi da bi

se i život Njegov javio u nama.36 Ispostavlja se da koliko smo ‘živi’ u ovom svetu, toliko

smo ‘mrtvi’ u Bogu. Ali postoji i užasno stanje bogoostavljenosti. Za čoveka više ‘nema

života’ u ovom svetu, to jest ne može da živi ovim svetom, sećanje na drugi Božanski svet

ga vuče ‘onamo’, ali i pored toga mrak okružuje dušu.“37

Sa svog neikustva Balfur je bogoostavljenost koju je doživeo otac Sofronije uporedio

sa mrakom „mistične noći“ Jovana od Krsta. Budući još nedovoljno duboko upoznat sa

pravoslavnom tradicijom, Balfur nije znao da je učenje o bogoostavljenosti neotuđivi deo

asketskog predanja pravoslavnog Istoka. O bogoostavljenosti su pisali najveći podvižnici –

prepodobni Antonije Veliki, Isak Sirin, Makarije Veliki, Maksim Ispovednik, Siluan Atonski i

mnogi drugi, čiji je duhovni naslednik bio i otac Sofronije.

Nastojeći da pronikne u suštinu stradanja, otac Sofronije piše: „Kada su tuge moje

duše, neprestano jačajući, dostigle, izgleda, vrhunac, tada sam ja, ne putem apstraktnih

filosofskih rasuđivanja, već živim i dubokim osećanjem srca, poznao cenu ljudske duše, to

jest da je ona vrednija od celoga sveta. Stradanja donose tako veliki plod da kada bismo

bili razumniji, ne bismo želeli da ‘siđemo s Krsta’.“38

Svetogorsko iskustvo bogoostavljenosti bilo je za oca Sofronija prvi korak ka

otkrivanju najveće tajne ljudskih stradanja. U svojoj poslednjoj knjizi otac Sofronije piše:

„Kada Bog vidi da više ništa u celome svetu ne može ponovo da otrgne dušu od Njegove

Ljubavi (up. Rim. 8, 35-39), tada nastupa period iskušenja, istina, mučnih, ali bez kojih bi

ostale nepoznate dubine tvarnog i netvarnog načina Postojanja. ‘Surovo’ je to iskušenje:

nevidljivi mač te odseca od ljubljenog Boga, od Njegove nevečernje Svetlosti. čovek biva

pogođen na svim planovima svoga bića. Potpuno mu je nepoznato gde je uzrok tome što

je ‘sveza ljubavi’ koja se u molitvi poput Getsimanske činila konačnom, zamenjena

paklom bogoostavljenosti. Odgovor na ovu nedoumicu nalazimo u 12. glavi Poslanice

Jevrejima, pogotovo u stihovima 26-29. Ali pre i posle svega imamo ‘primer’ u Samom

Hristu: na Golgoti, prikovan za krst, On pita Oca: ‘Zašto si me ostavio?’ i odmah zatim:

‘Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh.’ (Mt. 27, 46; Jn. 19, 30). Dakle, radi nas je

otkrivena Tajna Ljubavi Božje: punoća kenozisa prethodi punoći savršenstva.“39

O VELIČINI ČOVEKOVOJ I O NJEGOVOM NAZNAČENJU

U svojim narednim knjigama – „Starac Siluan“, „Videti Boga kao što jeste“, „O

molitvi“, „Rođenje za Carstvo Nepokolebivo“ – otac Sofronije mnogo piše o tome koliko je

velik čovek. Njegove smele reči o ravnobožanskom dostojanstvu čovekovom uošte ne

proističu iz neobuzdane gordosti ili prelašćene sujete. Pisma bacaju svetlost na prave

izvore njegove antropologije čiji su koreni u mnogovekovnom predanju svetih Otaca: „Mi

se nadamo učešću u životu večnom. Ali, u stvari, postajući večan, čovek postaje ne samo

besmrtan, več i bespočetan. Sveti Grigorije Palama je tako mislio, pozivajući se na Svete

Oce... A kada ‘Bog bude sve u svima’40, tada ćemo i mi biti posednici večnosti, i više ne

delimično, već potpuno. Tom ‘kraju želja’ stremi duša ‰i kako se muči dok ga ne

dostigneŠ. Tek tada će biti moguća ničim ne pomračena radost“41. U tom smislu pisma

nastavljaju veliku tradiciju Svetih Otaca koji uče o oboženju čovekovom. Budući pričesnik i

nosilac Božanske blagodati, čovek i sam ceo postaje bog.

Neka ne posluže ove reči na spoticanje onih koji po gordosti sebe smatraju

dostojnim ovog zvanja kao nečeg zasluženog. „Put ka bogosinovstvu je pokajanje“ – piše

otac Sofronije.42 Njegove reči se odlikuju trezvenošću u kojoj nema ni trunke bilo kakve

maštalačke sujete: „Sada se veoma često govori o bogosinovstvu, ali se malo govori o

putu do njega. A taj put je pokajanje. Nigde naša duša Boga kao Oca ne poznaje tako

jasno kao u pokajanju. Čoveka koji se kaje Bog prima kao bludnog sina, i raduje se zbog

njega jer mrtav beše i ožive, izgubljen beše se i nađe se (up. Lk. 15, 32).“43

O DOGMATSKOJ SVESTI

Iz pisama postaje očigledno da bogoslovlje u njima dostiže onu visinu kada je

dogmatska svest već neraskidivo vezana za čitav tok unutarnjeg duhovnog života.

Bogoslovski dijalog sa Balfurom zapravo pokazuje kako svaka promena u dogmatskoj

svesti neizbežno menja u odgovarajućoj meri i način duhovnog života. I obrnuto,

odstupanje od istine u unutarnjem duhovnom životu povlači za sobom promenu u

dogmatskoj svesti. Um, osenjen Božanskom blagodaću, nosi u sebi celovitu sliku sveg

bića, gde se svaka pojava u duhovnom životu procenjuje Božanskom Istinom. U tom

smislu pismo br. 28 „O pravoslavnoj dogmatskoj svesti“ je nesumnjivo remek-delo

bogoslovske apologetike koje sadrži u sebi savršeno i celovito viđenje dogmatske osnove

pravoslavnog podvižništva. Ono je bilo napisano kao odgovor na sumnje Balfura u

pogledu vaseljenske istine Pravoslavlja, kada je on bio počeo da traži nešto „više“ i

„univerzalnije“. U pismu se može pratiti dosledno razjašnjavanje principa jedinstva

eklisiologije, dogmatike i asketike: „Tri stvari ne shvatam“, piše otac Sofronije: 1)

nedogmatsku veru, 2) necrkveno hrišćanstvo, 3) neasketsko hrišćanstvo. I ovo troje:

Crkva, dogmat, asketika (to jest hrišćanski podvig) – za mene je jedan život.“44

Otac Sofronije jasno pokazuje da je askeza u čovekovom životu praktični odraz

njegovog dogmatskog viđenja. Nema u duhovnom i asketskom životu ničeg slučajnog, jer

je „sve važno“: „U osnovi svake asketike nužno leži ova ili ona ideologija (dogmat). Svaka

religija – paganstvo, judaizam, islam, panteizam, hrišćanstvo – ima svoju asketsku

kulturu, različitu od drugih, i ta različitost je uslovljena različitošću dogmatskih

predstava.“45 Pritom je dogmatika, kao slovesni izraz istine, neotuđivi posed Crkve: „Ja

sam se nekako u sebi uverio“, piše otac Sofronije, „da će odricanje od Crkve dovesti do

odricanja od propovedi apostola... Logos postade telo.46 Upravo tog Ovaploćenog Logosa,

vidljivog, čujnog, opipljivog, propoveda Crkva u svojim dogmatima.“47

U jednom od pisama otac Sofronije piše: „Hrišćanin obavezno treba da bude

podvižnik.“48 Podvig bogopoznanja na koji nadahnjuje ova knjiga zaista prevazilazi meru

čoveka. U tome je njena originalnost i istinska jevanđeljska dimenzija. Poziv knjige

odgovara rečima samoga Hrista: Budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš na

nebesima (Mt. 5, 48). Ljudski razum klone pri misli kako je moguće poverovati u ovo

naznačenje i odvažiti se na ovaj podvig. Ali nepobitne su reči Gospoda koji nam je

zapovedio:

„NE BOJTE SE!“49

jerođakon Nikolaj Saharov

1 U tekstu su korišćene sledeće skraćenice:

G1 – zbirka pisama oca Sofronija D. Balfuru, napisanih u periodu wegovog ìvota na Svetoj

Gori od 1932. do 1947. godine. Originali pisama se ~uvaju u arhivu Genadijeve biblioteke

na Svetoj Gori.

Msb – zbirka koncepata pisama oca Sofronija D. Balfuru iz kolekcije G1. Originali koncepata

se nalaze u arhivu manastira Svetog Jovana Prete~e (Eseks, Engleska).

G2 – zbirka pisama oca Sofronija D. Balfuru, napisanih u Zapadnoj Evropi po~ev od 1947.

godine. Originali se ~uvaju u Genadijevoj biblioteci.

Mbs – zbirka pisama D. Balfura ocu Sofroniju koja se ~uvaju u arhivu manastira Svetog

Jovana Prete~e.

2 Arhim. Sofronij, Pisxma v Rossiy, Moskva 1997, str. 19.

3 Arhim. Sofronij, Pisxma v Rossiy, str. 22

4 Arhim. Sofronij, Prepodobnwj Siluan Afonskij, >sseks 1991, str. 20, 59, 89

itd.

5 Arhim. Sofronij, Pisxma v Rossiy, str. 28.

7 Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 31. oktobra 1961. god., Archive

of the Gennadeios Library, Athens. G 2.

8 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 18 D. Balfuru od aprila 1934. god. (G1: B-

19).

9 Vidi: D. Balfur, Pismo ocu Sofroniju od 27. septembra (10. oktobra) 1932.

god., Archive of the Monastery of St John the Baptist. Mbs

10 Rani period ìvota D. Balfura i wegovo obra}ewe u Pravoslavqe pomiwe

mati Siluana (Soboqeva) u kwizi „Tri susreta“ (Moskva, 1997, str. 76-83).

Ali u wenom kazivawu sre}u se neke istorijske pogre{ke. Tako je ona oca

Davida, nazivaju}i ga „lordom“, po svoj prilici, pome{ala sa poznatim

politi~kim poslenikom po~etka XX veka – lordom Balfurom, dok je otac

David bio skromnijeg socijalnog porekla. Sem toga, zanimqiva pri~a o

tome kako je David Balfur „darovao mnogo novca rimskom Papi“ i

„osnovao {evtowski manastir radi borbe sa pravoslavqem“, nema nikavih

realnih istorijskih osnova.

11Iz pisma oca Sofronija episkopu Venijaminu. Pismo nije sa~uvano. Neki

odlomci su rekonstruisani zahvaquju}i bele{kama samog Balfura. Vidi: D.

Balfur. Bele{ke iz pisma oca Sofronija mitropolitu Venijaminu, Archive of the

Gennadeios Library, Athens. G1: Excursus.

12 D. Balfur, Pismo br. 1 ocu Sofroniju od 7. aprila 1936. god. (Mbs).

13 Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru br. 24 od 7 (20) aprila 1936. god.

(G1: S-11).

14 Vidi: Episkop Kalistos Ver, Obituary: David Balfour, Sobornost (incorporating

Eastern Curches Review), London 1990, t. 12, 1, str. 55.

15 Episkop Kalistos Ver, Obituary: David Balfour, str. 55.

16Arhimandrit Sofronije, Pismo Mariji Semjonovnoj Kala{wikovoj (sestri oca

Sofronija) od 24. avgusta 1973. god., Archive of the Monastery of St John the

Baptist.

17 D. Balfur, Pismo br. 5 ocu Sofroniju od 8. aprila 1945. god. (Mbs).

18 Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 24. decembra 1950. god.,

Archive of the Gennadeios Library, Athens. G2.

19 Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 18. januara 1987. god.,


20 Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 24. decembra 1950. god,

Archive of the Gennadeios Library, Athens. G2. U tom pismu otac Sofronije izlaè

svoju molbu Balfuru da mu da pisma kako bi ih ponovo pro~itao, ali samo

na neko vreme, jer je znao da bi za Balfura bilo suvi{e te{ko da se od wih

rastane ~ak i na nekoliko dana. Nosio ih je sa sobom, kao neprocewivo

blago, uvek i svuda.

21 Arhimandrit Sofronije, Pismo D. Balfuru od 31. oktobra 1961. god.,


22 Prop. 12, 13.

23 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 11 D. Balfuru od 3 (16) decembra 1932.

god. (G1: A-10).

24 Neophodno je pomenuti da se otac Sofronije, budu}i svestan Balfurove

negda{we privrènosti duhovnosti karmelita, u po~etku prisiqavao da

bude krajwe oprezan u svojoj kritici rimokatoli~anstva. Iz sa~uvanih

koncepata pisama (Mbs) o~igledno je da je u kona~noj verziji svakog pisma

otac Sofronije ublaàvao svoje prvobitne misli gde je kritikovao neke

momente u asketskoj tradiciji rimokatoli~anstva. Docnije, u kwizi „Starac

Siluan“ (Pariz 1952), otac Sofronije podrobnije analizira duhovna

odstupawa svojstvena zapadnoj mistici. Tim pitawima su posve}ene glave

„O vrstama uobraziqe“ (vid.: Arhim. Sofronij, Prepodobnwj Siluan Afonskij,

>sseks 1991, str. 64-70; ‰to je, po svoj prilici, samo deo naslova glave,

koji u srpskom prevodu u celini glasi „O razli~itim oblicima ma{tawa i o

borbi sa wima“: Arhimandrit Sofronije, Starac Siluan, Drugo, pro{ireno i

ispravqeno izdawe, Manastir Hilandar 1994, str. 138. – prim. prev.]) i „O

tami osloba|awa“ (Arhim. Sofronij, Prepodobnwj Siluan Afonskij, str. 78-80;

[u srpskom prevodu - „O mraku zanemarivawa“: Arhimandrit Sofronije,

Starac Siluan, str. 165. – prim. prev.]).

25 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 2 D. Balfuru od 31. jula 1932. god. (G1:

A-2).

26 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 12 D. Balfuru od 12 (25) decembra

1932. god. (G1: V-11).

27 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 6 D. Balfuru od 6.(19) oktobra 1932.

god. (G1: A-6).

28 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 7 D. Balfuru od 15 (28) oktobra 1932.

god. (G1: A-7).

29 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 22 D. Balfuru od 5 (18) aprila 1935.

god. (G1: S-6).

30 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 5 D. Balfuru od 16 (29) aprila 1932.

god. (G1: A-5).

31 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 15 D. Balfuru od 21 januara 1933. god.

(G1: V-14).

32 Arimandrit Sofronije, Pismo br. 19 D. Balfuru od 28. jula (10. avgusta)

1934. god. (G1:C-1).

33 Arimandrit Sofronije, Pismo br. 24 D. Balfuru od 17-18. (30-31) maja

1936. god. (G1:C-12).

34 Vidi: Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 19 D. Balfuru od 28. jula (10.

avgusta) 1934. god. (G1:C-1).

35 Up. Arhim. Sofronij, Prepodobnwj Siluan Afonskij, str. 103, 105.

36 Up. 2. Kor. 4, 10.

37 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 23 D. Balfuru od 7. (20) aprila 1936.

god. (G1:C-11).

38 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 19 D. Balfuru od 28. jula (10. avgusta)

1934. god. (G1:C-1).

39 Arhim. Sofronij, Videtx Boga kak On estx, >sseks 1985, str. 49-50.

40 1. Kor. 15, 28.

41 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 22 D. Balfuru od 5 (18) aprila 1935. god.

(G1:C-6). Vidi tako|e: Sv]t. Grigorij Palama, Triadw v za\itu sv]\enno-

bezmolstvuy\ih, âstx 3, Gl. 3, 8, Moskva 1995. str. 336. Vidi tako|e: Prep.

Maksim Ispovednik, Ambigva, PG 91, 1141 AB, na koga se poziva sveti

Grigorije.

42 Arhimandrit Sofronije, Odlomak 1 iz pisma br. 13 (G1:B-12) po rukopisu

Msb koji nije u{ao u kona~nu verziju.

43 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 12 D. Balfuru od 12 (25) decembra

1932. god. (G1:B-11).

44 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 28 D. Balfuru od 22. avgusta (4.

septembra) 1945. god. (G1:D-4).



46 Jn. 1, 14.



48 Arhimandrit Sofronije, Pismo br. 19 D. Balfuru od 28. juna (10. avgusta)

1934. god. (G1:C-1).

49 Jn. 16, 33.

Documents

Arhimandrit Sofronije - PODVIG BOGOPOZNANjA