Arhimandrit Tihon - Nesveti a Sveti

8/20/2019 Arhimandrit Tihon - Nesveti a Sveti

http://slidepdf.com/reader/full/arhimandrit-tihon-nesveti-a-sveti 1/505

А рхим андрш и Тихон



р х и м а н д р и т Т и х о н (Ш е в к у н о в )

е с в е т и а с в е т ии д р у г е п р и ч е

Ч у в а р и





Православна едиција СУСРЕТАЊА, књига 1.

Н а с л о в и з в о р н и к а :

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

«НЕСВЛТБ1Е СВЛТБ1Е» И ДРУГИЕ РАССКАЗБТ

Сретенскии монаствфх, 2011


Н есвет и а свет и и друге приче

П р е в е п а :

Божана X. Стојановић

Ч у в а р и

Београд, 2013.



П редговор

Тиме што се отворено јавља онима који Га свим срцем траже и

скрива од оних који свим срцем беже од Њега, Бог регулише људско

знање о Себи. Он даје знаке видљиве за оне који Га траже и невидљиве

за оне који су равнодушни према Њему. Онима који хоће да виде Ондаје довољно светлости, а онима који неће да виде даје довољно таме.

Блез Паскал

Једне топле септембарске вечери, као још сасвим млади иску-

шеници Псково-печерског манастира, кроз пролазе и галерије про-

били смо се до древних манастирских зидина и удобно се сместиливисоко изнад баште и поља. Кроз разговор смо почели да се при-

сећамо како се ко од нас обрео у манастиру. Што смо више једни

друге слушали, све више смо се чудили.

Било је то 1984. године. Од нас петорице, нас четворица смо расли

у породицама које нису биле црквене. Пети је био син свештеника,

али се његова представа о људима који су одлазили у манастир по

мало чему разликовала од нашег схватања које је било у потпуности у

духу совјетских времена. Само пре годину дана сви смо били убеђени

у то да у наше време у манастир одлазе или фанатици, или они који су

се налазили у очајном положају јер ништа у животу нису успели. Ах

да, и жртве неузвраћене љубави!

5

П р е д г о в о р



П редговор

Тиме што се отворено јавља онима који Га свим срцем траже и

скрива од оних који свим срцем беже од Њега, Бог регулише људско

знање о Себи. Он даје знаке видљиве за оне који Га траже и невидљиве

за оне који су равнодушни према Њему. Онима који хоће да виде Ондаје довољно светлости, а онима који неће да виде даје довољно таме.

Блез Паскал

Једне топле септембарске вечери, као још сасвим млади иску-

шеници Псково-печерског манастира, кроз пролазе и галерије про-

били смо се до древних манастирских зидина и удобно се сместиливисоко изнад баште и поља. Кроз разговор смо почели да се при-

сећамо како се ко од нас обрео у манастиру. Што смо више једни

друге слушали, све више смо се чудили.

Било је то 1984. године. Од нас петорице, нас четворица смо расли

у породицама које нису биле црквене. Пети је био син свештеника,

али се његова представа о људима који су одлазили у манастир по

мало чему разликовала од нашег схватања које је било у потпуности у

духу совјетских времена. Само пре годину дана сви смо били убеђени

у то да у наше време у манастир одлазе или фанатици, или они који су

се налазили у очајном положају јер ништа у животу нису успели. Ах

да, и жртве неузвраћене љубави!

5

П

р е д г о в о р





Но, док смо један другог посматрали, видели смо потпуно дру-

гачију слику. Најмлађи међу нама напунио је осамнаест година, а

најстарији је имао двадесет шест. Сви смо били здрави, јаки и симпа-

тични младићи. Један је бриљантно завршио математички факултет,

други је, без обзира на своје године, у Лењинграду већ био познати

сликар, трећи је већи део свог живота провео у Њујорку, где му је

отац радио, а у манастир је дошао с треће године института. Син

свештеника, иначе најмлађи међу нама, био је веома талентован гра-

вер и управо је био завршио уметничку школу. Ја сам тек недавно био

завршио драматургију на ВГИК-у. Све у свему, тада је пред сваким од

нас била завидна световна каријера.

Па зашто смо онда дошли у манастир и свим срцем желели да

у њему заувек останемо? Одлично смо знали одговор на то питање. Дошли смо зато што је свако од нас пронашао диван и ни са чим

упоредив свет. Испоставило се да је тај свет био неупоредиво при-

влачнији од онога у којем смо проживели своје малобројне и на свој

начин веома срећне године. У овој књизи желим да причам о том ди-

вном свету, у којем се живи по потпуно другачијим законитостима

од оних који важе у обичном животу, о свету бескрајно благородном,

пуном љубави и радосних открића, наде и среће, искушења, победа ипроналажења смисла пораза, а што је најважније, о моћним пројавама

силе и помоћи Божје.

Нисам имао потребе да било шта измишљам. Све о чему у овој

књизи можете прочитати догодило се у животу. Многи од оних о ко-

јима ће бити речи и данас су живи.

7

П р е д г о в о р





П очет ак

К

рштен сам 1982. године, одмах по завршетку студија. Тада сам

имао пуне двадесет четири године. Нико није знао да ли сам

био крштен у детињству. У то време неретко се догађало да

баке и тетке крсте дете кришом од родитеља који су били атеисти. У

таквом случају током Свете Тајне крштења свештеник би говорио:

„Ако није крштен, крштава се слуга Божји” и наведе име.

Као и многи моји пријатељи и ја сам до вере дошао током студија.

На ВГИК-у је било доста изузетних професора који не само да су по-

свећивали велику пажњу хуманистичком образовању, него су нас те-

рали да размишљамо о најважнијим животним питањима.

У салама за предавања, студентским домовима, у јефтиним алистудентима тако драгим ресторанима и за време дугих ноћних шетњи

старим московским уличицама расправљали смо о тим вечним пи-

тањима, догађајима минулих векова и о проблемима седамдесетих

и осамдесетих година код нас и дошли до закључка да нас држава

обмањује намећући нам своја груба и апсурдна тумачења историје

и политике. Било нам је јасно да је по налогу неког ко је био веома

моћан учињено све да би нам била одузета свака могућност да се са-ми позабавимо питањем Бога и Цркве.

Та тема била је потпуно јасна једино нашем професору атеизма

или, рецимо, Марини која је у нашој основној школи била председник

9

П о ч е т

а к



А р

х и м а н д р ш п

Т и х о н

( Ш

е в к у н

о в )

4 *

Н е с в е т и

а с в е т

и

пионирске организације. Она је самоуверено одговарала не само на

питања те врсте, него и на сва остала питања која се тичу живота

уопште. Али ми смо, на своје велико изненађење, постепено почели да

откривамо да су све значајне личности светске и руске историје, које

смо у духовном смислу упознали током свог школовања, којима смоверовали, које смо волели и поштовали, потпуно другачије разми-

шљали о Богу. Једноставније речено, испоставило се да су сви они

веровали у Бога. Међу њима су Достојевски, Кант, Пушкин, Толстој,

Гете, Паскал, Хегел, Лосјев, просто је немогуће све их набројати, а

да и не говоримо о научницима као што су Њутн, Планк, Лине, Ме-

ндељејев, о којима смо због хуманистичког образовања знали много

мање, али се и у том случају код нас формирала потпуно иста слика.

Наравно, њихова перцепција Бога могла је бити различита, али, било

како било, за већину њих питање вере било је најважније, мада и

најкомпликованије у њиховом животу.

С друге пак стране, људи који код нас нису изазивали никакве

симпатије и који су били повезани с оним што је најмрачније и нај-

страшније у судбини Русије и у историји света, као што су Маркс,

Лењин, Троцки, Хитлер, руководиоци наше атеистичке државе и

рушиоци револуционари, сви одреда били су атеисти. Тад нам сенаметнуло и питање, које је сам живот грубо али веома јасно фор-

мулисао: да ли су људи попут Пушкина, Достојевског и Њутна били

толико примитивни и ограничени и просто сувише глупи да би могли

да схвате тај проблем, или смо ипак глупи ми и наш пионирски вођа

Марина? За наше младе умове све је то представљало озбиљну тему

за размишљање.

Тих година у нашој богатој факултетској библиотеци није билочак ни Библије, а да и не говоримо о делима црквених и уопште

религиозних писаца. Зато смо били принуђени да податке о вери

прикупљамо зрнце по зрнце из основних извора, то јест нешто из

уџбеника за атеизам, а нешто из дела класичних философа. Огроман

утицај на нас свакако је имала велика руска књижевност.

Веома ми се допадало да увече одлазим на богослужење у неку

од московских цркава, иако скоро ништа нисам разумео. На мене је

огроман утисак оставило прво читање Библије. Узео сам је на чи-

тање од једног баптисте, али сам стално одуговлачио с враћањем јер

сам добро знао да ту књигу више нигде нећу моћи наћи. Иначе, тај

баптиста није ни инсистирао да му је вратим, али је зато неколико

10



месеци покушавао да ме преобрати. У њиховом молитвеном дому у

уличици Мала Вузовска некако ми се од самог почетка није допало,

али сам све до дана данашњег том искреном човеку веома захвалан

што ми је дозволио да задржим његову књигу.

Као и сви млади људи, и моји пријатељи и ја проводили смо доста

времена расправљајући о разним темама, између осталог и о вери иБогу, као и у читању Светог Писма, којег сам се докопао, и књига о

духовности које смо ипак некако успели да набавимо. Но већина нас

је одуговлачила да се крсти и да истински почне да живи црквеним

животом, јер нам се чинило да можемо и без Цркве будући да смо

имали, што би се рекло, Бога у души. Можда би све то и даље тако

трајало да нам једном сасвим јасно није показано шта је то Црква и

због чега нам је потребна.

Историју стране уметности предавала нам је Паола Дмитријевна

Волкова. Њена предавања била су изузетно занимљива, али, можда

баш зато што је и сама за нечим трагала, много нам је причала о сво-

јим личним духовним и мистичним експериментима. Тако је, на при-

мер, једно или два предавања посветила древној кинеској књизи про-

рицања „Ји ђинг”. Чак је у салу за предавања доносила штапиће од

сандаловог и бамбусовог дрвета и учила нас како да их користимо да

бисмо завирили у будућност. Једно од предавања тицало се дугогодишњег истраживања

спиритизма великих руских научника Д. И.

Мендељејева и В. И. Вернадског, што је било

познато само уском кругу специјалиста.

Па иако нас је Паола поштено

упозорила да бављење ствари-

ма те врсте може имати Ј непредвидиве после-

дице, ипак смо са

свом својом мла-

далачком радозна-

лошћу похрлили ка

тим тајанственим

и узбудљивим сфе-

рама.

Нећу се

11

П о ч е т

а к



Архимандрит

Тихон

(Ш

евкунов)

+

Несвети

асвет

и

удубљивати у опис техничких процедура о којима смо читали унаучним трактатима Мендељејева и за које смо сазнали од сарадника

музеја Вернадског у Москви. Применили смо неке од њих и тако

открили да можемо успоставити посебан вид везе с некаквим

необјашњивим, али потпуно реалним бићима. Ти нови тајанствени

знанци, с којима смо почели да водимо дуге ноћне разговоре, пре-

дстављали су нам се час као Наполеон, час као Сократ или пак као

недавно преминула бака једног нашег пријатеља. Понекад су нампричали веома занимљиве ствари и, на наше велико изненађење,

знали су најскривеније тајне свакога од присутних. На пример, могли

смо из радозналости да приупитамо с ким то кришом до касно у ноћ

шета наш школски другар, будући познати редитељ Александар Ро-

гошкин и да одмах добијемо одговор: „С Каћом са друге године.”

Саша би поцрвенео и тако се наљутио да нам је свима било јасно да

је одговор тачан.

Но догађала су се још шокантнија „откровења”. Једном је у паузи

између предавања један од мојих пријатеља, који је био посебно

одушевљен тим експериментима, очију црвених од бесаних ноћи,

јурио од једног до другог школског другара и грозничавим шапатом

12



распитивао се о томе ко је тај Михаил Горбачов. Ни ја нити било ко

од нас никад нисмо чули за тог човека. Пријатељ нам је објаснио:

„Ноћас смо питали ‘Стаљина’ ко ће владати нашом земљом, а он нам

је одговорио да ће то бити неки Горбачов. Треба да сазнамо ко је тајI ”тип!

Након три месеца заиста нас је запањила вест, на коју раније уопште не бисмо обратили пажњу, да је на место кандидата члана

Политбироа изабран Михаил Сергејевич Горбачов, бивши први се-

кретар Ставропољског окружног партијског комитета.

Што смо се више бавили тим узбудљивим експериментима, то

смо све јасније осећали да се с нама догађа нешто чудно што у нама

изазива немир. Тако су нас без икаквог разлога све више обузимали

необјашњива тескоба и суморно безнађе. Ништа нам није полазилоза руком. Спопадао нас је страшан очај. То стање из месеца у месец

бивало је све горе док на крају нисмо почели да наслућујемо да је на

неки начин повезано с нашим ноћним „саговорницима”. Осим тога,

изненада смо из Библије, коју никад нисам ни вратио оном баптисти,

сазнали да такве и сличне ствари не само да нису прихватљиве, него

су, како тамо пише, мрзост пред Богом.

Но и поред свега тога, још нисмо били свесни да смо се суочили

с немилосрдним и невероватно злим силама које су се уплеле у наш

весели и безбрижни живот и од којих нико од нас није имао никакву

заштиту.

Једном приликом остао сам да спавам код друга у студентском

дому. Мој колега с групе Иван Лошћиљин и студент режије Саша

Ољков почели су са својим мистичким експериментима. Иначе, пре

тога смо се већ неколико пута зарицали да ћемо се оканити свега тога,

али контакт са загонетним сферама привлачио нас је попут некаквогнаркотика тако да је то било јаче од нас.

Те ноћи моји другари наставили су претходне ноћи прекинути

разговор с „Гогољевим духом”. Тај лик увек је говорио веома сли-

ковито, односно језиком с почетка 19. века, али те ноћи из неког

разлога није одговарао на наша питања. Стално се жалио, уздисао и

тако јадиковао да нам се срце кидало. Причао је како му је неиздрживо

тешко и, што је најважније, молио нас је да му помогнемо.

- Али шта се то с вама догађа? - били су у недоумици моји дру-

гари.

- Помозите ми! Ово је страшно! Прави ужас! - преклињало нас

13

П о ч е т

а к



А р х

а м а н д р и т

Т и х о н

( Ш

е в к у н о

в )

+


а с в е т

и

је то загонетно биће. - Ех, тако ми је тешко да је неиздрживо! Молим

вас, помозите ми!

Сви смо искрено волели Николаја Васиљевича Гогоља и исто та-

ко искрено смо мислили да заиста с њим разговарамо.

- Шта можемо за вас учинити? - питали смо јер смо заиста одсвег срца желели да помогнемо писцу којег смо толико волели.

- Помозите ми! Молим вас, не напуштајте ме! Страшан пламен,

сумпор, патње... Ох, ово је неиздрживо! Помозите ми...

- Али како? Како вам можемо помоћи?

- Да ли стварно желите да ме спасите? Јесте ли спремни за то?

- Да, спремни смо! - ватрено смо се одазвали. - Али шта треба

да урадимо? Ипак сте ви у другом свету.

Дух направи паузу и опрезно нам одговори:

- Ви сте добри момци! Ако сте стварно спремни да се сажалите

над страдалником...

- Наравно да јесмо! Само нам реците како!

- Ех, ако је так о... Онда би х... Онда бих вам да о... отров...

Кад смо схватили смисао тих речи, скаменили смо се. А кад смо

један другог погледали, чак смо и при пригушеној светлости кома-

дића свеће видели да смо бледи као креч. Претуривши столице, на-главачке смо изјурили из собе.

Кад сам дошао себи, рекао сам:

- Потпуно је у праву. Да бисмо му помогли, треба прво да поста-

немо исти као и он, то јест треба да умремо!

- И мени је све јасно - проговори Саша Ољников цвокоћући од

ужаса. - Он хоће да ми извршимо самоубиство.

На то Иван Лошћиљин, који је буквално био позеленео од страха,

додаде:

- Мислим да ћу се сад вратити у собу, угледати на столу некакву

таблету и схватити да морам да је прогутам, или да ћу можда пожелети

да се бацим кроз прозор... Они ће нас терати да то урадимо.

Целе ноћи нисмо могли да заспимо, а ујутро смо отишли у цркву

посвећену Тихвинској икони Пресвете Богородице, која се налазила у

нашем суседству. Нисмо знали где другде да тражимо савет и помоћ.

Спаситељ... Због честе употребе то име понекад чак и за хри-шћане губи свој исконски смисао. Но Спаситељ је тада за нас био нај-

важнији, неко Кога смо највише желели. Схватили смо, ма колико то

нестварно звучало, да су у лов на нас кренуле моћне силе о којима ни-

шта нисмо знали, и да нас од поробљавања само Бог може спасити.

14



Плашили смо се да ће нас у цркви исмејати због приче о наводном

Гогољу, али млади свештеник, отац Владимир Чувикин крајње оз-

биљно је потврдио наша најгора страховања. Објаснио нам је да ни-

смо комуницирали ни са Гогољем, ни са Сократом, него с правим-правцатим злим дусима, са демонима. Признајем да нам је то звучало

као нешто бесмислено, но истовремено ни у једном тренутку нисмо

сумњали да смо чули праву истину.

Свештеник је био одлучан и рекао нам је да је бављење таквим и

сличним стварима тежак грех. Од свег срца нам је посаветовао да се

некрштени без одлагања припреме за ту Свету Тајну и да се крсте, а

остали да дођу на исповест и да се причесте.

Но поново смо све одложили, иако се од тог дана више никад

нисмо враћали пређашњим експериментима. Почели смо да се при-

премамо за завршне испите, да спремамо дипломске радове, да пра-

вимо планове за будућност, а затим је поново уследио безбрижан

студентски живот... Али Јеванђеље сам читао сваки дан и постепено

је то постало нешто за чим сам осећао истинску потребу, тим пре што

се испоставило да је Јеванђеље једини лек који ме је спасавао од оне

таме и очаја што су се с времена на време враћали и немилосрдно миобузимали душу.

Тек након годину дана коначно сам себи признао да ће ми живот

без Бога бити лишен сваког смисла.

15

П о н е т

а к



А р х и м а н д р и т

Т и х о н

( Ш

е в к у н о в )

4 *


а с в е т

и

Крстио ме је један диван свештеник, отац Алексије Злобин, у

цркви Светог Николе у Кузњецима. Заједно са мном крштено је де-

сетак, или петнаестак новорођенчади и неколико одраслих. Деца су

тако гласно вриштала, а свештеник је до те мере неразговетно изго-

варао молитве да за тај сат и по времена ништа нисам схватио.Моја крштена кума, иначе спремачица у тој цркви, рекла ми је:

- Наредних неколико дана имаћеш изузетну благодат. Чувај то!

- Какву благодат? - упитах је.

- Бог ће ти бити веома близу. Молим те, помоли се и за мене.

Твоја молитва ће бити веома делотворна, све док је не изгубиш.

- Каква молитва? - поново је упитах.

- Видећеш и сам - рече ми моја кума. - Ако будеш имао могу-

ћности, обавезно отпутуј у Псково-печерски манастир. Тамо је ста-

рац Јован, презива се Крестјанкин, и било би добро да се с њим ви-

диш. Он ће ти све објаснити и одговориће ти на сва твоја питања.

Али кад дођеш у манастир, немој одмах да се враћаш, него остани бар

десетак дана.

- Добро, видећу.

Изашао сам из цркве и одмах осетио нешто заиста посебно. Више

није било ни трага од оне таме и безизлаза који су ме притискали. Алинисам се превише удубљивао у нова осећања, него сам одмах одлучио

да своју радост поделим с човеком који ми је био веома драг, с нашим

професором и изузетним сценаристом Јевгенијем Александровичем

Григорјевим. Учили смо код њега у студију и био је идол наше класе.

Живео је на периферији Москве, близу метро станице „Бељајево”. Те-

лефон је тада ретко ко имао тако да нисам знао да ли је код куће, па

сам одлучио да на срећу кренем код њега. Јевгеније Александрович није био код куће тако да сам дуго, али

узалудно звонио на вратима његовог једнособног стана. Било ми је

жао што га нисам затекао код куће. Кренуо сам назад на метро, али

сам се изненада присетио благодатне молитве о којој ми је говорила

мој а крштена кума. Застао сам, подигао главу према небу и изговорио:

- Исусе Христе, Боже, у чију сам се веру данас крстио, више од

свега на свету желим да видим Јевгенија Александровича Григорјева,

свог професора. Знам да не треба да Те узнемиравам због сваке си-

тнице, али, ако је могуће, учини то данас за мене.

Спустио сам се до метроа с чврстом надом у то да ћу видети

Јевгенија Александровича и почео да чекам долазак воза из центра

16



града. Кад су путници изашли из вагона, у моруљуди почео сам напето

да тражим свог професора. Изненада ме је неко с леђа потапшао по

рамену. Био је то Јевгеније Александрович.

- Кога то тражиш тим орловским погледом? - као данас памтим

његове речи.

- Вас - одговорио сам нимало изненађен.- Па, хајдемо онда - рече Јевгеније Александрович.

И кренули смо до њега.

Испричао сам му све о ономе што се тог дана догодило у мом

животу. Јевгеније Александрович пажљиво ме је саслушао. Он тада

још није био крштен, али је с поштовањем прихватио мој избор.

Распитивао се о детаљима Свете Тајне крштења, а затим ме је упитао

зашто сам донео ту одлуку.

- Зато што Бог постоји - одговорио сам му. - Уверио сам се у то.

А и све што је у Цркви, све је исправно.

- Мислиш? - неповерљиво ће Григорјев. - Знаш, тамо има много

чега...

- Вероватно. Али зато тамо постоји оно најважније.

- Можда - рече Јевгеније Александрович.

Навратили смо у продавницу, купили флашу „столичне”, неко-

лико паклица цигарета, нешто за појести и до вечери смо седели кодњега расправљајући о новом сценарију.

Док сам се враћао кући, сетио сам се шта се десило у метроу,

своје молитве и тога како сам одмах после ње срео Јевгенија

Александровича. Питао сам се да ли је то случајност. Али на то се

не може тако једноставно одговорити. Но веза између тих догађаја

свакако постоји. У животу је све могуће, али с друге стране, тако

нешто никад ми се раније није догодило... Требало би се тиме по-забавити.

По савету своје крштене куме, следећег дана купио сам карту за

воз и кренуо у Псково-печерски манастир.

17

П о ч е т

а к



П ечори

Воз Москва-Талин стигао је на станицу Псковски Печори око пет

сати ујутро. Труцкајући се у старом аутобусу на путу до мана-

стира разгледао сам тај изузетно леп и уредан западноруски

градић с његовим лепим омањим кућама, кулама и дивним вртовима.Градић се налази на свега пет километара од границе с Естонијом.

После револуције па све до 1940. године налазио се на територији

Естоније, због чега је манастир и остао читав, а ни начин живота у

њему није се много променио.

Заједно с осталим путницима из московског воза стигао сам до

моћних заштитних зидина. Манастир је још био затворен тако да смо

морали да сачекамо да чувар у предвиђено време отвори гвожђем

опковану старинску капију.

Кад се капија отворила, изненада смо се нашли у тако пријатном

и лепом простору да сам био истински задивљен. Све је одавало

утисак ако не бајке, пошто је било очито да је то стварност, а оно

засигурно нечег необичног. Поплочаним путем спустио сам се до

манастирског трга разгледајући успут разнобојне манастирске конаке

и многобројне леје с прелепим ружама. У ондашњим црквама било је

тако пријатно и толико топлине је у њима било да нигде нисам таконешто видео.

У главној манастирској цркви, цркви Успења Пресвете Богоро-

дице, која се налазила у пештерама, било је скоро у потпуности мра-

19

П е ч о р и







А

р х и м а н д р и т

Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

чно. Кад сам ушао, двојица искушеника у црним расама до пода и

косе скупљене у реп, палили су кандила. На ниском окреченом пла-

фону титрала је слабашна светлост кандила. Ликови са икона, у ста-

ринским рамовима, пажљиво су ме посматрали.

У цркву су полако почели да пристижу монаси у мантијама и с

панакамилавкама1, а за њима и мирјани. Почела је служба, која је за

мене пролетела у трен ока. Кад сам сазнао да ће ускоро почети сле-

дећа света Литургија и да ће доћи архијереј, попео сам се до цркве

Светог Михаила, која се налазила на једном високом брегу, и одстојао

још једно богослужење.

Све ме је фасцинирало: и ђакони с дугом пуштеном косом и ле-

пим орарима преко рамена, и страшни игуман, и свештеномонаси,

и они старији и млади, чија су лица била потпуно другачија од лицаљуди који су живели у свету, као и сам архијереј, крупан и веома стар

човек који је деловао тако величанствено у својој старинској одежди

и по чијем се лицу видело да је мудар и необично добродушан човек.

По завршетку дуге службе монаси су стали у ред по двојица и

уз складно појање достојанствено се упутили према трпезарији. Иза-

шао сам у манастирско двориште и код ходочасника почео да се ра-

спитујем како се може одсести у манастиру. Објаснили су ми да тре-ба да се обратим проигуману2. Тада сам први пут чуо ту реч па сам

почео да је понављам у себи како је не бих заборавио. Кад су монаси

почели да излазе из трпезарије, све сам их редом питао ко је од њих

проигуман.

- Проигуман је сада с владиком, али можеш се обратити његовим

помоћницима, оцу Паладију или оцу Иринеју - саветовали су ми мо-

наси.

Одмах ми је било јасно да никад у животу нећу моћи запамтити

та имена. Један монах се ипак сажалио и одвео ме до проигумановог

помоћника, који ме је одвео у келију за ходочаснике.

1 Панакам илавка - монашка капа.

2 Будући да су манастири Руске правосл авне цркве огромни и монаштво бројно, постоји

не само проигуман или заменик игумана, него може да постоји и по неколико монахакоји помажу и самом проигуману. Они су његови заменици и одговорни су за ред и

поредак у манастиру. (Прим. прев.ј

22



П рва послуш ањ а

Келија у коју су ме сместили налазила се у приземљу игумановог

конака, а његове одаје биле су тачно изнад нас. Одмах су ме

упозорили да у келији поред нас живи строги манастирскиблагајник, отац Натанаило. Помислио сам да не би било лоше да тим

монасима дају мало једноставнија имена. Срећа да отац Јован, ба-

ћушка којег је требало да пронађем, није имао тако компликовано

име.

У пространој светлој келији налазило се десетак кревета, ста-

рински ормани са дуборезом, ноћни сточићи, једном речју све што

је било потребно да би се човек ту одморио и преноћио. Ту се скупиоразличит свет, и то из целе земље, али је одмах било очито да су успо-

стављени добри и веома срдачни међуљудски односи.

Објаснили су ми да ујутро и увече сви иду на богослужење, а

током дана на послушања и да ће ми рећи које је моје послушање.

Можда ћу цепати дрва, помагати у кухињи или у складишту, а можда

ћу мести стазе.

Увече смо отишли на службу, али овог пута ми је било тешкода останем до краја. Имао сам осећај да се никад неће завршити и,

на моје велико запрепашћење, трајала је више од четири сата. Цр-

ква је била пуна људи и ја сам их помно посматрао. Највише је било

23

П р в

а

п о с л у ш а њ а



А р

х и м а н д р и т

Т и х о н

( Ш

е в к у н

о в )

4 *


а с в е т

и

обичних средовечних жена, а много мање мушкараца. Но ту се мо-лило и доста младих људи. У сваком случају, омладина се овде могла

срести много чешће него у московским црквама. Наравно, ту су били

и ходочасници, Христа ради јуродиви и сви они који чине дух руског

24



манастира и градића који би настао око њега, дух који се ни са чим

не може упоредити.

После службе сви смо кренули на вечеру. Ту су била само пе-

торица монаха јер су остали, како су ми објаснили, јели једном или

двапут дневно, тако да је трпезарија била пуна углавном искушеника

и ходочасника. Храна је била једноставна, али веома укусна. Напосебном месту стајао је један монах и гласно читао житија светих.

С нама је за столом био и строги манастирски благајник, отац На-

танаило. Тада је имао око шездесет пет година. Био је сувоњав и сед.

Ништа није јео, него је само пазио на ред и исправљао чтеца уколико

би погрешио у акценту или пак неправилно изговорио неко древно

византијско име.

Кад смо завршили с јелом, сви смо остали на својим местима и

поново је почела молитва. Након тога сви су почели да поју нешто

старинско и мелодично и један за другим кренули да целивају крст,

који је у руци држао један јеромонах.

Кад сам изашао из трпезарије, први пут сам видео како изгледа

манастир ноћу. Био је необично леп. Светиљке су обасјавале стазице и

крошње дрвећа, а њихова светлост треперила је и на конацима. Све је

то ноћ у манастиру чинило загонетном и мирном, а никако страшном.

Није ми се ишло унутра, али ми је речено да није уобичајено ноћу сешетати. Осим тога, требало је сутра рано устати. Кад сам сазнао у

колико сати је устајање, озбиљно сам се забринуо. Зар је могуће да

треба да устанем у пет и тридесет?! Код куће се никад нисам будио

тако рано.

У пола шест, као што нам је и речено, пробудио ме је гласан звук

звонцета. „Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе,

помилуј нас!” То је онај ко је био задужен за буђење, широм отво-ривши врата наше келије, сањивим гласом изговорио прописану мо-

литву и кренуо даље да буди остале.

Било је заиста тешко и нимало пријатно тако рано устајати и

прати зубе хладном водом у једној великој просторији за умивање.

Већ сам сто пута зажалио што сам дошао, а још више што сам обећао

Богу да ћу ту провести целих десет дана. И коме је уопште потребно

то устајање у зору? Можда Богу? Не, наравно! Или нама? Ни нама то

није требало. Сами себе муче без икаквог разлога!

Напољу је још био мрак. У својим лепршавим црним мантијама

монаси су се ћутке пењали кривудавим степеницама које су водиле

25

П р в

а




А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в е

т

и

до високог брега на којем се налазила црква Светог Михаила. Иза

њих су ишли ходочасници.

Уз светлост кандила и свећа почео је молебан. За предстојећи

дан сви су тражили благослов од Господа, Пресвете Богородице и по-

кровитеља манастира преподобномученика Корнилија. На пламену

кандила, које је висило поред чудотворне иконе, запаљена је свећа у

старинском фењеру, да би касније том свећом била упаљена ватра у

пећима које су се налазиле у манастирској кухињи. После молебана

сви смо слушали јутарње молитве и читали имена са цедуљица које

су ходочасници оставили ради молитве за здравље или за покој душе

својих ближњих. На крају су они који нису учестовали у даљњем

богослужењу кренули на доручак. Међу њима сам био и ја.

Кад сам видео чиме хране ходочаснике, расположење ми се од-мах поправило. Ту је била риба која се ни у Москви не виђа тако

често, усољене гљиве, тиквице, и хељдина и овсена каша, и све то с

динстаним луком. Једном речју, било је свега у изобиљу. Касније сам

сазнао да су се ту традиционално трудили да од срца угосте све тру-

дбенике. То је започело још у време претходног игумана, оца Алипија,

а садашњи игуман, архимандрит Гаврило сачувао је тај обичај.

За доручком су монаси и искушеници пријатељски разговарали,

а понекад се и шалили. То ми се много допало, поготово што на такву

добронамерност у свету нисам наилазио.

У осам сати ми ходочасници окупили смо се у економском дво-

ришту. Отац Максим, којег су по совјетски називали бригадиром,

очитао је кратку молитву и почео да дели послушања. Мени је кратко

рекао: „Ти идеш да чистиш.” Нисам знао шта то значи, али кад сам

сазнао да треба да чистим септичке јаме, толико сам се разљутио да

се умало нисам окренуо и отишао из манастира. Но ипак сам смогаоснаге да се суздржим и да приморам себе да обучем прљаву одећу и

чизме, које су ми дали да бих могао да се завлачим у јаме.

Нећу описивати цео тај дан, него ћу само рећи да сам га провео у

смрдљивим јамама и да сам до пет сати поподне кантама извлачио из

њих житку масу помешану с песком.

Кад бих с времена на време изашао из јаме да удахнем свежег

ваздуха, видео бих, како ми се тада чинило, беспослене монахе како

се мувају по манастиру и у том тренутку присетио бих се предавања

из атеизма и прича о задриглим експлоататорима у мантијама,

лицемерима који угњетавају лаковерни и простодушни народ, то јест

у датом случају мене.

26



Тад још нисам знао да сваки монах има не једно, него бројна по-

слушања и да се монашки живот састоји од рада и молитве. Али то

је скривено од погледа непознатих људи. Монаси раде у ковачници,

у столарским и тесарским радионицама, у пекари, у библиотеци и

на припремању просфора. Ту је и чувар црквених одежди и утвари,

онај који чисти олтар, припрема све што је потребно за богослужење,чисти одежде и утвари. Неки од њих одлазе у набавку намирница,

припремају храну за стотине људи, и монаха и мирјана, други се труде

у башти, на пољима и у складиштима поврћа, и тако даље, а да и не

говоримо о томе да сви учествују у вишечасовним богослужењима и

да уз то јеромонаси исповедају људе, понекад до дубоко у ноћ, и имају

још мноштво других обавеза. Но, кад се налазиш у канализационој

јами, свет ти се чини тако суморним и неправедним.

Увече сам поново био на служби и из помјаника и са цедуљица

читао бескрајно дугачке спискове имена, које ми је додавао један

стари монах. За здравље, за покој душе... Иван, Агрипина, Петар,

Надежда, болесна Јекатерина, благословена Ана, путник Николај и

сви остали пролазили су као живи пред мојим очима. Осећао сам

одговорност па сам се трудио не само да набрајам имена, него сам

се и молио за њих како сам знао и умео. Само ми је на једном месту

постало заиста забавно, а то је кад ми је у руке доспела старачкимрукописом исписана цедуљица за помињање за здравље „заблуделог

дечака Григорија”. Одмах сам замислио тог злочестог дечака који је

своју несрећну баку довео до очаја.

Много сам желео да идем кући! Ех, још осам дана ове бесмислице!

А уз све то, никако ми није полазило за руком да сретнем оца Јована и

решим с њим све своје недоумице.

Следећег дана дали су ми да цепам дрва и да их слажем на огромнегомиле, које су се у економском дворишту уздизале попут некаквих

необичних дрвених вишеспратница. Никад у животу нисам чистио

канализацију, цепао дрва, чистио шталу у којој су се налазиле краве,

нити сам мео камене плочнике тако да се пред крај мог десетодневног

боравка у манастиру већ било скупило мноштво утисака, али исто

тако и љутње и умора. Заиста ми је било преко главе те тобожње егзо-

тике.

Но ипак сам видео потпуно непознат свет који ме је истински

опчинио. С оцем Јованом срео сам се успут, и то само на неколико

минута. Тад ми је изгледао као некакав обични дедица, наравно

27

П р в а





Т и х о н

( Ш


4 <


а с в е т и

веома добар, али сувише прост и не баш много занимљив. Мислим да

су питања која сам му поставио била заиста чиста глупост. Но отац

Јован ме је ипак саслушао и у недостатку времена посаветовао ми

да се обратим оцу Тавриону. По својој малодушности по ко зна који

пут закључио сам да то име никако нећу моћи да запамтим. У то доба

највише ме је бринуло питање везано за филм. Кад сам упитао оца

Јована да ли могу да се бавим филмом и какав је однос Цркве према

томе, потпуно неочекивано ми је одговорио:

- Филм је начин изражавања. Њиме човек може узвикнути: Ра-

спни га, распни, али исто тако може прославити Бога.

Одмах сам то запамтио и у себи помислио да „дедица” и није баш

тако прост...

Нисам тада ни слутио да ће тај човек одредити моју судбину,

постати једно од највећих открића у мом животу и за мене заувек

остати узор хришћанина, монаха и свештенослужитеља.

Тад ме је тај старчић на растанку срдачно загрлио, благословио иналожио ми да обавезно бар још једном дођем код њих, а ја сам одмах

посумњао у могућност да се то догоди. Чинило ми се да је више него

довољан један боравак у Псково-печерском манастиру.

28



Дан пре одласка напокон сам на једвите јаде успео да се сетим

имена оца Тавриона, којем је требало да се обратим по савету оца

Јована. Испоставило се да је онижег раста, да има четрдесетак го-

дина и да је био високо образован (схватио сам замисао оца Јова-

на - у тадашњем стању имао сам потребу за „интелектуалним ра-

зговорима”). Отац Таврион био је према мени веома снисходљив.Озбиљно је одговарао на моја бројна питања, а пред крај разговора

посаветовао ми је да читам Свето Писмо и дела светих отаца, да се

ујутро и увече молим из Молитвеника, да се редовно исповедам и

причешћујем и да, што је најважније, нађем духовника. Поклонио ми

је Молитвеник са Псалтиром, што је у то доба била права драгоценост,

и позвао ме да им поново дођем.

Пуних десет дана сам издржао и рано устајање, и послушања, и

бескрајно дуга богослужења и често вриштање ђавоиманих. Не могу

рећи да сам жалио за изгубљеним временом, али сам ипак последњег

дана из дна душе желео да што пре кренем за Москву.

Опростили су се са мном веома срдачно. По игумановом бла-

гослову манастирски благајник дао ми је за пут читавих тридесет

рубаља. Добио сам и кесу пуну укусних јела. Ушао сам у цркву да се

помолим и уз захвалност и некакву пролазну сету, али и с радошћу

због повратка у Москву, изашао сам из манастира.Одједном се догодило нешто што ме је заиста шокирало. Кад сам

се први пут након десет дана нашао с друге стране манастирске ка-

пије, први осећај који ме је обузео била је огромна жеља да бацим

све те кесе и наглавачке појурим назад у манастир! То је нешто што

никако нисам очекивао. С крајњим напором присилио сам себе да

полагано кренем према аутобуској станици. У сваком тренутку све

јаче сам осећао да сам се нашао у потпуно другачијем свету од оног

који сам оставио пре десет дана.

Било је рано вече. Улицом су пролазили сасвим обични људи.

У сусрет ми је долазио један момчић који је успут јео пирошку и с

времена на време би загризао јабуку. Сећам се какав је ужас у мени

изазвала та уобичајена слика, али нисам могао да схватим зашто. На-

покон сам се досетио. Наиме, протеклих дана толико сам се био на-

викао да се пре јела помолим Богу да ми је просто било незамисливо

да човек успут једе.Омладина је излазила из биоскопа. Неко се гласно смејао. Поред

мене су пролазили загрљени заљубљени парови. Све је било потпуно

уобичајено, само што сам се ја ту осећао као странац.

29

П р в а




А р


Т и х о н

( Ш

е в к у н

о в )

+


а с в е т

и

У купеу су са мном биле две девојке и један младић, мој вршњак.

Попео сам се на горњи лежај, а они су у међувремену извадили храну

и пиће. Очито су очекивали да ће путовање бити весело, па су упорно

почели да ме зову да им се придружим. Пре десет дана учинио бих то

без размишљања и лепо бисмо провели време, но овог пута сам самопромрмљао некакав изговор, још дубље се повукао на свом лежају и

целим путем, уз веселе прекоре својих сапутника и њихове позиве да

се спустим на грешну земљу, читао неразумљиве црквенословенске

речи из Молитвеника који ми је поклонио отац Таврион. Ниједног тре-

нутка нисам осуђивао те младе људе нити сам, не дај Боже, сматрао

себе праведником, а њих грешницима. Нисам чак ни размишљао о

томе. Једноставно, све је постало другачије.

30



М осква

И

заиста, све је постало другачије. Не знам шта се догодило, али

свет ми више уопште није био ни занимљив ни привлачан. То

што ми се до јуче чинило привлачним и драгоценим, данас

ми је било ако не бесмислено (нисам имао смелости да много шта

тако назовем), а оно свакако потпуно страно. Нисам могао себе да

препознам, као ни моји пријатељи.

По повратку у Москву истински сам био изненађен кад сам

схватио да десет дана не само да нисам пушио, него да ми чак ни на

памет није пала моја дугогодишња навика, тим пре што сам обично

пушио по две пакле цигарета дневно.

Црква је била једино место где сам се добро осећао. Ни пријатељи,ни забаве, ни посао који сам некад толико прижељкивао, ништа од

тога није дотицало моје срце. Пажњу нису могле да ми задрже ни

књиге, па чак ни Достојевски и Толстој чија сам дела толико волео.

Схватио сам да сам се потпуно променио. А можда сам постао не-

повратно изгубљен за свет који сам некад толико волео. Открио сам

другачији живот, живот с којим се није могло поредити ништа од

онога што сам доживео за двадесет четири године. Заправо, тај старисвет сам искрено волео, жалио га и свим срцем саосећао с њим! Али

моје срце више није припадало старим заветима, него новом, тако

неочекивано откривеном и тајанственом завету човека са Богом.

31

М

о с к в а



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в е т и

Захваљујући добром савету оца Тавриона, открио сам дела све-

тих отаца и био истински изненађен. Најтужније ми је било то што

ништа нисмо знали о том непроцењивом благу.

Преда мном је одједном био читав континент великих аутора ко-

ји су столећима прикупљали искуство спознаје живота другачије од

оног које су нам пружали највећи умови философске мисли и генији

класичне књижевности. Исак Сирин, Јован Лествичник, ава Доротеј,

Јован Златоуст, наши Игнатије (Брјанчанинов), Теофан Затворник

и Тихон Задонски само су део огромне духовне плејаде, тог нашег

законског наслеђа које су тако дуго скривали од нас.

Већ након месец дана службе у цркви постале су ми потпуно

разумљиве, а црквенословенске речи дубоке и пуне смисла. Јутарње

и вечерње молитве постале су нешто што сам жељно ишчекивао, аисповест и причешће истинска потреба.

Ускоро сам поново отишао у Псково-печерски манастир и од та-

да сам почео тамо да одлазим чим би ми то околности дозволиле.

Филм ме више уопште није занимао, а мислим да ни за њега то није био

велики губитак. Искрено речено, просто сам одрађивао оно што су

биле моје обавезе по завршетку студија. Видећи то моји руководиоци

су се вајкали, али су убрзо схватили да ту ништа не могу променити.Чим бих обавио текуће послове у филмском студију, добијао бих

једну до две слободне седмице и одмах бих сео на воз и одлазио у

манастир.

Шта је то у њему што ме је толико привлачило? У првом реду

свакако су то људи. Управо о њима и желим да говорим.

32





О т ац Јован

Архимандрита Јована (Крестјанкина) први пут сам видео 1982.

године кад сам дошао у Псково-печерски манастир. Рекао бих

да тада на мене није оставио неки нарочит утисак. За мене је

он тада био један добродушни старчић, веома крепак, иако је имао

већ седамдесет две године, увек ужурбан и стално окружен мно-

штвом ходочасника. Остали житељи манастира изгледали су ми као

много веће аскете па чак и некако достојанственији.

Обично би пред почетак вечерње службе из монашког конака

изашла чудна поворка. Млади манастирски економ отац Филарет

ухватио би оца Јована под руку и скоро трчећи би га вукао за собом

тако да је старац једва успевао да сустигне свог келејника. За њимаби истог трена појурила гомила ходочасника, који су обично напољу

чекали да се старац појави. Тако су сви заједно просто јурили кроз

манастирско двориште. И док су се монашке мантије вијориле, а ста-

рац се сваки час спотицао и губио дах због те јурњаве, и поред тога

покушавао је да неког од ходочасника успут благослови па чак и да

одговори на нека од питања. Отац Филарет се због тога страховито

љутио и својим продорним фалсетом викао час на баћушку, час находочаснике, које је понекад чак и растеривао кишобраном. Кад би

напокон успео да се с оцем Јованом пробије и уђе у цркву, одмах би

старца увео у олтар.




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

Треба рећи да економ то није чинио из неке зле намере, него зато

што би се отац Јован напољу веома брзо прехладио, док је у летњем

периоду постојала могућност да баћушка уопште не стигне до цркве

јер га људи дословце сатима нису пуштали.

Свакодневно сам посматрао тај призор с пријатељима искуше-

ницима и од срца смо се смејали све док временом нисмо почели да

схватамо да је тај исти отац Јован, који тако смешно трчкара за љу-

титим манастирским економом, у ствари један од малобројних љу-

ди на земљи пред којима нестају просторне и временске границе и

Господ им на тај начин даје могућност да прошлост и будућност виде

као садашњост. С чуђењем и не без страха властитим искуством смо

се уверили да су пред тим старчићем, којег су злонамерници подру-

гљиво називали „доктор Јојболи”, људске душе потпуно откривене сасвим њиховим скривеним тајнама, највећим жељама и добро скри-

ваним делима и мислима. У древна времена такве људе су називали

пророцима, а у Православној Цркви називамо их старцима.

Отац Јован никад себе није називао старцем, а кад би му неко

и рекао нешто у том стилу, само би згрануто пљеснуо рукама: „Ма

какви смо вам ми старци?! Ми смо у најбољем случају искусни

старчићи.” По свом дубоком смирењу, до краја живота искрено је у

то веровао, као што су исто тако многи, који су познавали оца Јована,

били уверени да је он прави старац којег нам је Господ послао и који

зна вољу Божју.

То што је оцу Јовану Господ откривао вољу Божју о људима и

јесте било оно најважније. Ни то нисмо одмах схватили. У почетку

нам се чинило да је баћушка просто један стар и веома мудар човек

и да управо због те необичне мудрости код њега и долазе људи из

свих крајева Русије. На своје велико запрепашћење, тек касније смосхватили да те хиљаде и хиљаде људи од оца Јована уопште нису оче-

кивали мудар савет.

Оних који деле савете на основу људског искуства на овом свету

има напретек. Али људи који су долазили код оца Јована, и то, као

по правилу, у најтрагичнијим и преломним тренуцима свог живота,

нису имали потребу да од њега чују како да поступе мудро, него

како да поступе на једино исправан начин. Управо по томе што зна

вољу Божју старац се и разликује од свих осталих људи, па чак и од

славних мудраца, богослова-интелектуалаца, па чак и од најбољих и

најискуснијих свештеника.

36



Сећам се како ми је једном приликом, док сам још био млади

искушеник, пришао један ходочасник, иначе Московљанин, и испри-

чао ми један случај чији је сведок био само пре неколико тренутака.

Окружен мноштвом људи отац Јован је журно ишао према цркви.

Изненада му је притрчала једна уплакана жена с трогодишњим де-

чаком на рукама.- Оче, благословите дете за операцију! Лекари у Москви захтевају

хитно...

Отац Јован је застао и рекао жени нешто што је тог ходочасника

из Москве просто шокирало:

- Ни случајно! Умреће на операционом столу. Моли се, лечи га,

али ни случајно немој да дозволиш операцију. Дечак ће оздравити.

А онда је дечака осенио крсним знамењем.Седео сам с тим ходочасником и заиста смо се осећали ужасно

због онога о чему смо размишљали. А шта ако је отац Јован погрешио?

Шта ако дете умре и шта ће мајка учинити оцу Јовану ако се то догоди?

Наравно, ни на памет нам није падало да отац Јован има погре-

шан однос према медицини што се иначе, иако ретко, ипак може

срести у духовној средини. Он је много пута давао благослов, а често

и инсистирао на операцији. Међу његовом духовном децом било је

доста познатих лекара.

Са стрепњом смо ишчекивали

шта ће даље бити. Чекали смо да ви-

димо да ли ће се у манастиру појавити

од бола скрхана мајка и направити

страшан скандал, или ће ипак све бити

онако како је отац Јован предвидео.

Судећи по томе што је баћушка ми-рно наставио свој свакодневни пут

између келије и цркве, преостало нам

је само да закључимо да је старац знао

шта говори док је тако одлучно давао

тај савет.

Поверење и послушност предста-

вљају главна правила у контакту пр-авославног хришћанина и његовог

духовног оца. Наравно, немогуће је

бити у потпуности послушан сваком

37

О

т а ц

Ј о в а н



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в е т

и

духовнику. Такви духовници могу се на прсте избројати. То је у су-

штини веома сложено питање. Кад неразумни свештеници умисле да

су старци и притом почну да заповедају, да самоуверено наређују и

да на крају гуше слободу своје духовне деце, што је недопустиво у ду-

ховном животу, тад се обично догађају трагедије.

Отац Јован никад ништа није наређивао нити је наметао своју

вољу. Бескрајно је ценио човекову слободу и према њој се понашао

с посебним страхопоштовањем. Будући да је знао шта је неопходно

човеку који му се обратио за помоћ, био је спреман и да га наговара

и да га саветује, па чак и да га моли да то испуни. Но уколико би

тај човек упорно остајао при своме, баћушка би обично уздахнуо и

рекао:

- Па добро, покушајте! Радите како вам вољ а...Они који не би поступили по савету оца Јована, колико ми је

познато, увек би се на крају горко покајали због тога. Као по правилу,

следећи пут би долазили код баћушке с чврстом намером да испуне

оно што им он каже. А баћушка би с уобичајеним саосећањем и

љубављу примао те људе и, не жалећи ни времена ни снаге, трудио се

на све могуће начине да исправи њихове грешке.

***

Прича о дечаку и његовој операцији подсетила ме је на сличан

случај, који се догодио после десетак година, али чији је исход био

сасвим другачији.

Тих година у Москви је живела Валентина Павловна Канавалова,

веома интересантна и заиста посебна жена. Изгледала је као да је

сишла с Кустодијевог платна - права московска трговкиња. Била је то удовица од шездесетак година, иначе директорка велепродаје

прехрамбених производа, на Булевару мира. Онако пуначка и сна-

жна, Валентина Павловна обично је достојанствено седела за вели-

ким писаћим столом у својој канцеларији у којој су се посвуда на

зидовима, и то чак и у најтеже совјетско доба, налазиле огромне

урамљене репродукције икона. На поду испод писаћег стола обично

се налазила велика кеса пуна новца којим је Валентина Павловна

располагала по свом нахођењу, то јест час је раднике слала да купе

нове количине свежег поврћа, час би тај новац делила просјацима и

путницима намерницима, који су се у великим гомилама окупљали

око њеног складишта.

38



Подређени су се плашили Валентине Павловне, али су је и волели.

За Велики Пост организовала је освећење јелеја у свом кабинету,

којем су с поштовањем присуствовали и Татари који су ту радили. Тих

година, кад је владала страшна несташица, често су код ње навраћали

и настојатељи московских цркава, а неретко и архијереји. С некима

од њих била је учтива, али и веома резервисана, а с другима оштра пачак и груба због њиховог екуменизма, који није одобравала.

Из Псково-печерског манастира више пута су ме слали у Москву

великим камионом да за манастир донесем намирнице за Васкрс и

Божић. Валентина Павловнаувек је с посебном топлином и мајчински

примала нас младе искушенике. Иначе, она је давно била сахранила

свог сина јединца. Истински смо се спријатељили, тим пре што смо

увек имали тему за разговор, а то је био наш духовник, отац Јован.

Баћушка је био вероватно једини човек на свету пред којим се

Валентина Павловна снебивала, али којег је притом бескрајно волела

и поштовала. Двапут годишње је са својим најближим сарадницима

долазила у манастир, постила и исповедала се. Тих дана била је тиха,

кротка, бојажљива, ничим није подсећала на московску господарицу,

тако да је заиста била непрепознатљива.

У јесен 1993. године био сам именован за настојатеља подворја

Псково-печерског манастира у Москви, што је била велика промена у мом животу. Подворје је требало да буде смештено у старом Сре-

тењском манастиру. Да бих прибавио бројну документацију, често

сам морао да одлазим у Печоре.

Валентина Павловна имала је проблема с очима. У питању је

била старачка катаракта. Једном приликом замолила ме је да замолим

оца Јована да јој благослови једну лакшу операцију у познатом Ин-

ституту Фјодоров. Морам признати да ме је одговор оца Јованазаиста изненадио. Одлучно ми је рекао: „Не, ни у ком случају! Само

не сада. Нек прође неко време.” По повратку у Москву пренео сам то

Валентини Павловној.

Била је веома збуњена, тим пре што је у Институту Фјодоров

све већ било договорено. Валентина Павловна написала је оцу Јовану

опширно писмо у којем је поново тражила благослов за операцију и

објаснила да је то нешто безазлено и да просто и не завређује пажњу.

Наравно да је отац Јован исто као и она знао колико је безопасна

операција катаракте, али се и поред тога веома узнемирио кад

је прочитао писмо које сам му донео. Дуго смо седели и он ме је с

39

О

т а ц

Ј о в а н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е г ^ -

I ' %

огромном забринутошћу убеђивао да треба

како знам и умем да убедим Валентину Па-

вловну да одустане од операције. По-

I ново јој је написао опширно писмо у

којем ју је молио и влашћу духовника

благословио да на неко време одложиоперацију.

У то време добио сам две сло-

бодне седмице. Будући да више од

десет година нисам имао одмора,

отац Јован ми је благословио да те

две седмице проведем на опоравку у

санаторијуму на Криму и да обавезноса собом поведем Валентину Павловну.

Исто то је написао и њој и у писму додао

да на операцију треба да оде месец дана

након одмора.

- Ако сад оде на опе

гом ми је рекао док смо се опраштали.

Међутим, у Москви сам схватио да је ударио тук на лук. Наиме,

Валентина Павловна се вероватно први пут у животу побунила

против воље свог духовника. Она је на одмору последњи пут била

још у раној младости па је љутито понављала:

- Гле, молим те, шта је баћушка смислио! Чуј, одмор! А коме да

оставим складиште?

Била је заиста љута због тога што отац Јован придаје толико

значаја некаквој тричавој операцији очију. Али ја сам био одлучан

и нисам хтео више ништа да чујем, него сам јој рекао да ћу се одмахпозабавити свиме што је потребно за наш одлазак у санаторијум и

да ћемо у најскорије време кренути на Крим. На крају се Валентина

Павловна наизглед помирила с тим.

Након неколико дана добио сам од Његове Светости благослов

за одмор, обезбедио два места у санаторијуму, што у касну јесен и

није било тако тешко, и позвао телефоном Валентину Павловну да

бих јој саопштио датум нашег поласка. Јавио ми се њен помоћник и

рекао ми:

- Валентина Павловна је у болници. Данас је оперишу.

- Молим?! - повикао сам. - Али отац Јован јој је то забранио!

40



Испоставило се да је пре неколико дана

у складиште свратила нека монахиња.

Пре монашења радила је као лекар и

кад је сазнала за причу о катаракти, није

могла да се сложи с одлуком оца Јова-

на. Потпуно се сложила с ВалентиномПавловном и чак је на себе пре-

узела обавезу да благослов за

операцију добије од једног од

духовника Тројице - Сергијеве

лавре, у чему је истог тог дана и

успела. Валентина Павловна је

била задовољна тиме па је одмах

отишла у Институт Фјодоров,рачунајући да ће после брзе и

једноставне операције за два-три

дана кренути са мном на Крим.

Међутим, током операције дошло

је до излива крви на мозак тако да је била потпуно паралисана.

Чим сам то сазнао, одмах сам телефонирао оцу Филарету, јер се

отац Јован у изузетним ситуацијама користио његовим телефоном.

- Како можете тако да се понашате? Зашто ме не слушате? - ско-ро плачући ми је рекао отац Јован кад је чуо моју неповезану и тужну

причу. - Ако већ на нечему инсистирам, онда то значи да знам шта

радим!

Шта сам могао да му одговорим? Само сам га питао како да по-

могнемо будући да је Валентина Павловна још била без свести. Отац

Јован ми је заповедио да из цркве узмем Свете Дарове за причешће

болесника и да их држим у келији како бих, чим Валентина Павловнадође к себи, без одлагања могао отићи да је исповедим и причестим,

било то дању или ноћу.

Молитвама оца Јована Валентина Павловна сутрадан је дошла

свести. Родбина ме је одмах о томе обавестила тако да сам већ након

пола сата био у болници.

У предворје одељења за реанимацију Валентину Павловну до-

везли су на огромном металном кревету на точкове. Била је тако си-

ћушна и беспомоћна док је лежала под белим прекривачем. Кад ме јевидела, затворила је очи и заплакала. Није могла да говори, али њена

исповест била је јасна и без иједне речи. Прочитао сам јој разрешну

молитву и причестио је. Опростили смо се.

41

О т а ц

Ј о в а н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

Сутрадан ју је још једном причестио отац Владимир Чувикин.

Умрла је те исте вечери. Валентину Павловну сахрањивали смо с до-

брим и спокојним осећањима јер се, по древном црквеном предању,

душа човека који се удостојио да се причести на дан своје смрти

одмах узноси ка Престолу Господњем.

***

С оцем Јованом нераскидиво је повезано и све што се тиче пре-

порода монашког живота у Сретењском манастиру. У јесен 1993.

године, за празник Иверске иконе Пресвете Богородице отишао

сам код оца Јована. Био је то веома тежак период у мом животу. У

то доба већ сам био јеромонах Донског манастира у Москви. Односс игуманом Агатодором мојом кривицом постао је толико лош да

заиста нисам знао шта да радим. Зато ме је отац Агатодор послао мом

духовнику да ми он реши проблеме.

Отац Јован ме је дуго тешио и призивао на монашко трпљење.

Умео је да нађе праве речи, а што је најважније, његова љубав према

човеку, вера и нада у Промисао Божји били су тако велики да су људи

који су долазили код њега чак и с наизглед нерешивим проблемима

излазили из његове келије не само охрабрени, него и пуни нове снаге

за живот. Једна од веома ретких особина, коју је поседовао отац Јован,

јесте та да је говорио као онај који има власт од Бога да човеку даје

снаге за живот и да га води ка Христу.

Прилично дуго смо седели, тако да је већ и бденије почело. Отац

Јован је погледао на сат и брзо ме послао у цркву рекавши да ће и сам

убрзо доћи.

Заједно с младим јеромонасима, већ обучени у одежде, чекао сампочетак акатиста. Били смо у олтару древне Успенске цркве која се

налазила у манастирским пештерама. Изненада нам је пришао отац

Јован. Иако смо се растали пре само пола сата, одмах ми се учинио

некако необичним и на нешто веома усредсређеним. Без речи ме

је ухватио за руку и одвео до средине олтара, до Часног Престола.

Урадио је три метаније и побожно целивао Часни Престо, а онда ми

заповедио да и ја то исто учиним. Након тога окренуо се према мении рекао ми:

- А сад слушај вољу Божју...

Никад пре нисам од њега чуо такве речи.

42



- Вратићеш се у Москву и одмах отићи код патријарха - рече ми

отац Јован. - Замоли га да ти благослови прелазак из Донског у Пс-

ково-печерски манастир. Моли Његову Светост да благослови отва-

рање подворја Псково-печерског манастира у Москви, а то подворје

ћеш ти градити.Просто нисам знао шта да кажем! С једне стране било је јасно да

се у том тренутку мења мој живот, али сам истовремено схватао да је

потпуно нереално очекивати да се оствари оно што је баћушка рекао.

- Оче, то је немогуће! Недавно је патријарх објавио да у Москви

неће бити отворено ниједно подворје манастира из других епархија

и чак је строго забранио да му се било ко обраћа с таквим молбама.

Овде је неопходно кратко објашњење. У то време у Руској Цркви

било је обновљено већ триста шездесет манастира и тај број се сваког

месеца повећавао. Многи од тих манастира желели су да имају своје

подворје у главном граду и толико су патријарху досађивали по том

питању да је на једном сабору свештенства веома одлучно упозорио

да му се убудуће више нико не обраћа с таквим молбама, јер ако мо-

сковске цркве почне да дели манастирима, у главном граду неће бити

ниједне парохијске цркве.

Све сам то објаснио оцу Јовану, али он на то није чак ни трепнуо.- Ништа се не бој! - рекао ми је. - Отиђи код Његове Светости и

пренеси му ово што сам ти рекао. Патријарх ће све ово благословити.



*

;





А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

* { ■


а с в е

т

и

- После тога - настави баћушка, али сад већ пословно, и то вео-

ма ватрено и с одушевљењем - понудиће ти да изабереш између не-

колико цркава. Прву не узимај, а од осталих понуђених изабери ону

која ти се највише допадне! Само немој да узимаш неку велику и зна-

мениту!

Било је време да изађемо из олтара и почнемо с акатистом.

- Чекам те у својој келији после службе! - заповеди ми баћушка.

Током целог акатиста и остатка службе размишљао сам о ономе

што ми је рекао отац Јован, а после бденија одмах сам одјурио код ње-

га. Баћушка ми је још неколико пута поновио оно што сам већ чуо од

њега у олтару, умирио ме, охрабрио и заповедио ми да ни најмање не

сумњам и да поступим тачно онако како ми је рекао.

Отац Јован никад се није разметао великим и страшним речима,рецимо „рећи ћу ти вољу Божју”. Ни пре ни после тога нисам од њега

чуо такве речи. Зато сам крајње озбиљно схватио све што ми је тада

рекао и одлучио да све то дословце испуним.

Убрзо ми се у Москви указала згодна прилика да се сретнем с

патријархом па сам му са зебњом у срцу, од речи до речи, пренео

све оно што ми је старац наложио: и о мом преласку у братство Пс-

ково-печерског манастира, и о отварању манастирског подворја у

Москви...

На моје велико изненађење, патријарх је размишљање о подворју

Псково-печерског манастира оценио као веома исправно и рекао да

је прави тренутак за то. Испоставило се да је баш тих дана покренуто

питање увођења посебног пограничног режима у граду Печори, који

се налазио на само пет километра од недавно успостављене границе

с Естонијом и, у складу с тим, могућег ограничења слободног доласка

ходочасникау Псково-печерски манастир. По патријарховом мишље-њу, подворје би могло на себе преузети обавезу да помаже манастиру

уколико буде уведен неповољан погранични режим за ходочаснике.

Патријарх је одмах наложио владици Арсенију (Епифанову) и

протојереју Владимиру Дивакову да се позабаве избором цркве за

подворје.

Као прво место за подворје владика Арсеније понудио ми је По-

кровски манастир, који је недавно био враћен Цркви. Иако сам имаона уму речи оца Јована да треба да одбијем први предлог, с радошћу

сам отишао да га видим, али сам одбио наводећи чињеницу да је По-

кровски манастир превелик за подворје.

46



Владика ми је тада дао адресе цркве Покрова Пресвете Бого-

родице у Измајлову и Сретењског манастира на Лубјанки. Црква у

Измајлову учинила ми се необично великом и велелепном, а Сре-

тењски манастир управо онаквим о каквом је говорио отац Јован.

Осим тога, то није била само црква, него манастир, затворен 1925.

године, у којем је свакако требало обновити монашки живот. Теле-фонирао сам оцу Филарету и он ме је одмах повезао с оцем Јованом.

- Велиш Сретењски? Је ли то онај иза Трубног трга? - упита отац

Јован који је иначе одлично познавао московске цркве. - Е, тај узми!

Од отварања подворја прошло је осамнаест година и за то време

увек су нам, и у радости и у искушењима, помагали молитва, благослов,

а понекад и строги прекор оца Јована. Дао нам је много својих икона,

између осталих и омиљену Владимирску икону Пресвете Богородице.

Отац Јован благословио је оснивање издавачке куће, богословијеи подручне економије. Током обнове манастира баћушка је бдео

дословце над сваким нашим кораком, посебно првих година, које су

биле и најтеже. Кад су нестали разлози за бригу да

ће Псково-печерски манастир бити затворен г

за ходочаснике, управо је отац Јован

благословио да молимо патријарха да

подворје буде преименовано у Сре-

тењски манастир.

Братство Сретењског мана-

стира поштује оца Јована као

старца, који је благословио ства-

рање нашег манастира, као свог

молитвеника, духовног учитеља

и добротвора. Сваког дана

молимо се за покој његоведуше. Књиге с његовим

проповедима, писмима

и поукама својеврсни

су приручници и ма-

настирске братије, и

студената богослови-

је, и многих наших

парохијана.

47

О т а ц

Ј о в а н



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в е

т

и

***

Посебно се сећам како су се преображавале, васкрсавале људске

душе после сусрета с оцем Јованом. Али тешко је препричати све оно

што се догађало за оних двадесет пет година, колико сам знао оца

Јована. Ипак, нетачно би било тврдити да сам познавао оца Јована јер

је он у суштини био једна чудесна и прелепа тајна.

Понекад је умео да пред нама покаже неку другачију страну своје

личности тако да смо се чудом чудили. Тако сам, на пример, једном

приликом, на своје велико изненађење, чуо од њега праву затворску,

и то типичну робијашку узречицу, коју је уз то баћушка некако

48



узгред рекао, и то тако као да је то нешто за њега сасвим нормално и

уобичајено, да просто нисам веровао својим ушима!

У забачену сеоску парохију, удаљену стотинак километара од

Пскова, једном је код мог пријатеља јеромонаха Рафаила допутовао

његов сестрић Валера. Већ на први поглед било је јасно да момак и

није нешто нарочито црквен и да код ујака није дошао због поста имолитве. Тако је и било. Валерка се просто крио од полиције. Није

дуго скривао своју тајну, него нам је већ прве вечери све испричао. У

родном граду оптуживали су га за веома тежак злочин који, по ње-

говој тврдњи, није починио. Иако је већ на први поглед било очито да

је жесток момак, ипак смо му поверовали. Узгред, његова невиност је

на крају ипак доказана и заиста није био умешан у злочин за који су

га оптуживали.

Одвезли смо га код оца Јована да нам каже шта нам је даље чи-

нити. Баћушка га је примио веома срдачно, да би касније сасим нео-

чекивано рекао:

- Знаш, Валерије, ипак ћеш морати да пострадаш.

- Због чега?! - љутну се Валерије.

Отац Јован му даде знак прстом да приђе, па му онда нешто ша-

пну на уво. Валерка устукну и пренеражено се загледа у оца Јована.

Баћушка замоли оца Рафаила и мене да изађемо из келије, тако да суњих двојица остали насамо.

Кад нас је након пола сата отац Јован позвао да уђемо, затекли

смо Валерија како седи на каучу. Био је уплакан, али први пут од нашег

познанства смирен, па чак и срећан. Пошто је завршио исповест, ба-

ћушка је скидао епитрахиљ и наруквице. Отац Јован нас је замолио

да помогнемо Валери да у манастиру три дана пости и да се након

тога причести. После тога баћушка му је благословио да се врати уЧистопољ. Није нам било јасно зашто, али изгледа да је Валери отац

Јован све објаснио.

Док се опраштао с баћушком, Валера упита:

- Како да се понашам у затвору?

Е, а тад је отац Јован рекао веома оштро:

- Врло једноставно: не веруј, не бој се, не мољакај.

А онда је баћушка додао потпуно другачијим, уобичајеним то-

ном:

- Моли се! То је најважније. Тамо је Бог близу. Видећеш!

Отац Јован је знао о чему говори.

49

О т а ц

Ј о в а н



| Пријаву против свештеника Јована Крестјанкина 1950. године

поднели су настојатељ московске цркве у којој је отац Јован служио,9 диригент хора те исте цркве и протођакон. Оца Јована оптужили су

да око себе окупља омладину, да не даје благослов за ступање у ко-

мсомол и да води антисовјетску пропаганду.

1 Отац Јован је био ухапшен. У истражном затвору на Лубјанки

провео је скоро годину дана у притворској тамници. Током истраге

жестоко су га мучили. Оптужени Крестјанкин признао је да се око њега

^ заиста окупља много омладине, али да он као пастир Цркве не може

да их отера од себе и да престане да им поклања неопходну пажњу. На

питање о комсомолу такође је признао да не даје благослов за ступање

у редове те организације зато што је атеистичка, а хришћанин не може

бити члан таквих и сличних друштава. Што се пак тиче антисовјетске

пропаганде, притвореник је порицао своју кривицу рекавши да њега

као свештеника не занима та врста деловања. Током целе те године

дана Крестјанкин на испитивањима није навео ниједно име, сем оних

која је сам иследник спомињао. Знао је да ће бити ухапшен свакичовек којег спомене.

Једном приликом баћушка нам је причао о свом иследнику, који

је иначе био његов вршњак. Те 1950. године обојица су напунила че-

50



трдесет година, а уз то се иследник звао Иван, дакле исто као и баћу-

шка. Чак им је и отчество1 било исто - Михајлович. Отац Јован нам

је рекао да га сваки дан спомиње у својим молитвама, али и то да ни-

како не може да га заборави.

- Све ми је прсте поломио! - говорио је баћушка с неком врстом

чуђења, док је слабовидим очима приносио своје осакаћене руке.Тада смо помислили да молитва оца Јована уопште није шала,

и то молитва коју узноси целог живота. Било би занимљиво сазнати

каква је судбина иследника Ивана Михајловича за којег се тако моли

његов бивши притвореник Иван Михајлович Крестјанкин.

С намером да потпуно раскринка злочинца, иследник је заказао

суочавање с настојатељем цркве који је и поднео пријаву. Отац Јо-

ван је већ знао да је тај човек узрок његовог хапшења и његових

патњи. Али кад је настојатељ ушао у канцеларију, отац Јован се то-

лико обрадовао што види свог сабрата, свештеника с којим је много

пута заједно служио свету Литургију, да му се бацио у загрљај! На-

стојатељ се буквално сручио у наручје оца Јована и онесвестио се.

До суочавања није дошло, али су оца Јована и

без тога осудили на осам година тамновања

у логору.

О једном од древних светих отацанаписано је да је од сувишка љубави

потпуно заборавио шта је то зло. Ми

млади искушеници тих година често

смо размишљали о томе зашто,

због каквих подвига и због којих

квалитета душе Господ дарује

подвижницима дарове прозор-љивости и чудотворења и чини

их заједничарима Својих тајни.

Било би страшно чак и помисли-

ти да онај пред ким се откривају

човекове најскривеније мисли

и поступци не буде бескрајно

милосрдан према свакоме, без

изузетка, и да његово срце не

буде испуњено оном силном, та-

1 Отчество - име по оцу. (Прим. прев.)

51

О т а ц

Ј о в а н



А


Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

јанственом и свепраштајућом љубављу коју је у наш свет донео Ра-

спети Син Божји.

Што се пак тиче затворске приче оца Јована, сваки пут сам био

истински запањен начином на који је говорио о времену проведеном

у логорима. Баћушка је говорио да су то биле најсрећније године

његовог живота.- То је зато што је Бог био близу! - одушевљено нам је објашњавао

отац Јован, иако је несумњиво био свестан да нисмо у стању да га у

потпуности разумемо.

- Ничег лошег се не сећам - говорио је о логору. - Сећам се само

отвореног неба и анђела који поју на небесима! Сад више немам та-

кву молитву...

***

У келију у којој је примао многобројне посетиоце отац Јован

је увек улазио веома бучно, тачније дословце би улетео, и то и кад

му је било седамдесет, и осамдесет, па чак и деведесет година. Мало

се поводећи због старачке слабости, брзо би прилазио икони и, не

обраћајући пажњу ни на кога, на тренутак би се зауставио пред њом

и погрузио у молитву за све оне који су дошли код њега.

Кад би завршио то што је за њега било најважније, окренуо би

се према гостима, све их обухватио радосним погледом и почињао

да благосиља свакога од њих. Неком би нешто шапатом говорио или

узбуђено објашњавао, неког би тешио, вајкао се, бодрио, уздисао или

би изненађено рукама пљеснуо. У тим тренуцима највише је подсећао

на квочку која забринуто трчкара око мноштва својих пилића. Кад

би све то обавио, сручио би се на стари кауч и посадио поред себепрвог посетиоца. Свако је имао своје проблеме. За друге не могу рећи

какви су им били проблеми, али се одлично сећам због чега сам ја до-

лазио код оца Јована.

Отац Јован ми девет година није давао благослов за монашки

постриг. Услов за монашење био је мајчин благослов за то. Али моја

мајка, Бог да јој душу прости, благословила ми је да служим Цркви

као свештеник, али није желела да идем монашким путем. Баћушка је био веома одлучан и захтевао је да сачекам на мајчин пристанак.

Говорио ми је: „Ако заиста желиш да будеш монах, моли се Богу за то

и Он ће све уредити кад за то дође време.”

52



Тада сам истински пове-

ровао оцу Јовану и стрпљиво

чекао тај тренутак, прво као

искушеник у Псково-печер-

ском манастиру, а затим у

Издавачком одељењу код ми-трополита Питирима. Кад сам

једном приликом дошао код ста-

рца, рекао сам му да се ускоро

отвара Донски манастир, који

су Московљани веома волели.

Тад ми је отац Јован рекао:

- Ето, дошло је и твоје време.

Иди код мајке и тражи благослов за

монашење. Мислим да те овог пута

неће одбити. А због тога што си девет

година трпео и што ниси поступао

самовољно, видећеш да те Господ не-

ће оставити и да ће показати велику милост према теби. Чека те по-

себан дар.

После тога баћушка је почео да прича о Донском манастиру издоба своје младости и о Светом патријарху Тихону који је ту живео

као заточеник, а којег је отац Јован безмерно волео и поштовао.

Причао ми је и о томе како му се 1990. године, и то у келији у којој смо

тада седели и разговарали, јавио Свети патријарх Тихон и упозорио

га на поделу која очекује Руску Православну Цркву, што се касније и

догодило у Украјини.

На крају се отац Јован помолио пред својом келејном икономПресвете Богородице и заповедио ми да пожурим кући и чим добијем

мајчин благослов, да одем код патријарха да га замолим за монашки

постриг.

Молитвама оца Јована мајка се неочекивано сложила с мојом

жељом и благословила ме иконом Пресвете Богородице, а Његова

Светост Патријарх Алексије Други благословио је да будем члан ма-

лобројног братства Донског манастира у Москви.

Обистиниле су се и речи оца Јована о посебном дару. Наиме,

игуман Донског манастира архимандрит Агатодор двапут је одлагао

моје монашење јер је због манастирских послова морао хитно да иде

53

О

т а ц

Ј о в а н




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в е т

и

на пут. Напокон ме је замонашио на мој рођендан, и то кад сам на-

пунио тачно тридесет три године, и још ми на монашењу дао име

Тихон у част мог омиљеног светитеља и покровитеља Донског ма-

настира.

Много тога ми је остало у сећању... Убрзо након смрти Валентине

Павловне Канавалове доспео сам у болницу. Био сам заиста тешкоболестан па ми је отац Јован у писму, које ми је послао по својој ду-

ховној кћери Настји Горјуновој, разрешио да у болници могу јести и

рибу и млеко и млечне производе, без обзира на то што је био у току

Божићни пост. Пријатељи су ме сместили у добру клинику тако да

сам у соби имао чак и телевизор. Кад сам се мало опоравио, одлучио

сам да погледам вести, које иначе нисам гледао неколико година. Ка-

сније сам наишао на занимљив филм...

Тог истог дана предвече је из манастира стигла Настја Горјунова

и по медицинској сестри послала ми ново писмо оца Јована. Сећам

се да сам, лежећи у кревету, гледао завршни део филма и успут читао

очево писмо. На крају писма било је дописано: „Оче Тихоне, благо-

словио сам ти да ублажиш пост, али не и да гледаш телевизију.” Истог

тренутка дословце сам се стрмоглавио с кревета и из утичнице иш-

чупао кабл телевизора. У то време већ сам добро знао шта значи не

послушати оца Јована.Било је и оних који су били злонамерни према оцу Јовану. Неки

од њих, из само њима знаних разлога, просто га нису признавали као

старца. Било је и оних који су га страшно нападали. Отац Јован је с

болом у срцу трпео ту њихову мржњу, клевете, а понекад и издају,

али никад није губио искрену хришћанску љубав према њима. За цео

живот сам запамтио оно што је 1987. године рекао у својој проповеди

у цркви Светог Михаила у Псково-печерском манастиру: „Господнам је заповедио да волимо људе, своје ближње. Не треба да нас бри-

не то да ли они нас воле, него треба да се побринемо за то да ми њих

заволимо!”

Један московски свештеник, бивши духовни син оца Јована, об-

ратио ми се једном приликом с молбом да оцу Јовану вратим епи-

трахиљ, символ свештеничког служења, који му је баћушка уз бла-

гослов и поуку уручио пред рукоположење. Тај свештеник је изјавио

да се разочарао у оца Јована зато што није подржавао његове црквене

дисидентске ставове. Ех, какве је све увредљиве и тешке речи изго-

ворио тај свештеник! Ништа му није значило ни то што је отац Јован

54



толико година провео по логорима, што је претрпео страшна муче-

ња, а ипак није дозволио да га сломе, тако да баћушку засигурно нико

није могао да сумњичи за комформизам.

Тешка срца предао сам епитрахиљ оцу Јовану. Његова реакција

заиста ме је изненадила. Прекрстио се, с благословом примио епи-

трахиљ, целивао га и рекао: „С љубављу сам дао, с љубављу и примам.”Касни јејетај свештеник прешао наместо које јебило под другом

јурисдикцијом, али му се ни тамо није допало па је прешао у трећу...

Ево још једног сведочанства! Стари Московљанин Адријан Але-

ксандрович Јегоров у својим сећањима пише: „Већи део пута прошао

сам заједно с покојним патријархом Пименом. Кад сам га једном

питао о духовницима, рекао ми је да је отац Јован вероватно једини

духовник у целој Русији.” Отац Јован је ретко долазио у Москву, а па-

тријарх Пимен би га сваки пут позвао код себе у Переделкино, где су

дуго разговарали.

Отац Јован се са страхом Божјим, огромном љубављу и послу-

шношћу односио према црквеној јерархији. Био је дубоко свестан

да истина на земљи пребива једино у Цркви. Није трпео никакве

расколе и побуне и увек им се храбро супротстављао иако је добро

знао колико ће клевета, а понекад и мржње морати да претрпи због

тога. Био је заиста човек Цркве. Безброј пута нам је говорио да тре-ба да поступимо онако како Његова Светост одлучи, или како бла-

гослови епископ или игуман. Но, то уопште није значило да се треба

покоравати аутоматски и без размишљања.




Т и х о н

( Ш е в

к у н о в )

> { •


а с

в е т

и

Једном приликом игуман неког манастира и надлежни архијереј

убеђивали су баћушку да благослови одлуку коју су они већ донели,

а с којом се отац Јован принципијелно није слагао. Било им је потре-

бно да старац својим ауторитетом потврди њихову одлуку. Тре-

ба напоменути да је Вања Крестјанкин прислуживао у олтару од

своје четврте године тако да је оцу Јовану његово огромно, скоростогодишње искуство у црквеном животу говорило да такав начин

управљања не води ничем добром.

Баћушку су тада озбиљно притегли, што би се рекло ставили

су му нож под грло. Свештеници и монаси могу да претпоставе шта

значи одупрети се притиску надлежног архијереја и игумана. Отац

Јован је стрпљиво издржао вишедневни притисак. С поштовањем је

објашњавао да не може рећи „нека је благословено” за нешто што ни-

је у складу с његовом душом. Ако они сматрају да треба да поступе

управо тако, он ће се без роптања потчинити њиховој одлуци будући

да они за њега одговарају пред Богом и пред братијом. Но рекао је да

мисли да се у датом случају одлука доноси на основу страсти и да то

не може благословити, то јест дати своју благу реч за то.

Сви који се сећају оца Јована обично пишу о томе како је био

веома пријатан, благ, добар и пун љубави. Истина је да никад у жи-

воту нисам срео човека који је тако умеода покаже очинску, хришћанску љубав.

Али треба рећи и то да је отац Јован, кад

је требало, био толико строг и умео да

каже такве речи изобличавања после

којих нико не би пожелео да буде на

месту његовог саговорника. Док сам

још био искушеник у Псково-печ-ерском манастиру сећам се да

сам чуо како је отац Јован

двојици младих јеромонаха

рекао: „Ма, какви сте ми ви

монаси? Ви сте само добри

момци!”

Отац Јован се никад

\нијебојаодакажеистинубез обзира на то о коме

је реч, а чинио је то пре

56



свега ради добробити свог саговорника, био он архијереј, мирјанин

или искушеник. Та одлучност и духовна принципијелност усађени

су у душу оца Јована још у раном детињству, у контакту с великим

подвижницима и будућим новомученицима.

У писму из 1997. године на једно од мојих питања баћушка ми је

одговорио: „Из шкриње свог сећања навешћу вам још један примерсличан датој ситуацији. Имао сам тада дванаест година, али је утисак

био толико снажан да и дан-данас видим све што се тада догодило и

поименце се сећам свих учесника тог догађаја.

Код нас је у Орелу тада служио изузетан владика, архиепископ

Серафим (Остроумов), најумнији, најдобронамернији и љубави

препун човек. Просто је немогуће набројати све дивне епитете који

му приличе. Својим начином живота као да се припремао за свеште-

номученика, што се касније заиста и догодило. Елем, на Вечери пра-

штања тај Божји архијереј истерао је из манастира игумана Калиста и

јерођакона Тихона због некаквог сагрешења. Учинио је то пред свима

нама, и то веома одлучно, штитећи на тај начин остале од саблазни.

Одмах након тога одржао је беседу о Вечери праштања и све нас за-

молио за опроштај.

Ја као дете нисам био у стању да то тада схватим и истински ме

је изненадило оно што се догодило баш зато што се све збило једно задругим: и истеривање, то јест одсуство праштања, и смирена молба

да му сви опростимо, и његово праштање свима нама. Само сам једну

ствар тада схватио: да казна може послужити као почетак праштања

и да без ње не може бити опроштаја.

Сад се пак клањам храбрости и мудрости нашег владике јер је

лекција, коју нам је одржао, остала као живи пример свима који су

тада били присутни, и то, као што видите, за цео живот.”Отац Јован увек је непоколебиво и с радошћу исповедао дра-

гоцену и за њега очигледну истину о томе да су живот хришћанина

на земљи и живот Небеске Цркве нераскидиво повезани духовним

нитима. Та његова вера на веома дирљив начин била је потврђена и

у часу његове смрти, тренутку који је значајан и за оца Јована и за

сваког човека.

Отац Јован отишао је Господу у деведесет шестој години живота.

Догодило се то на дан молитвеног сећања руских новомученика и ис-

поведника, на празник који је лично оцу Јовану био посебно важан.

Многи од тих светитеља, који су у годинама страшних прогона 20.

57

О т а ц

Ј о в а н




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

+


а с

в е т

и

века живот свој дали за Христа, били су његови учитељи и блиски

пријатељи. А и сам је био један од њих! На празник новомученика,

5. фебруара 2006. године ујутро отац Јован се причестио Светим

Тајнама Христовим након чега га је Господ позвао к Себи.

***

Они који су имали среће да контактирају с оцем Јованом, чак и

после његове смрти осећају његову љубав, подршку, молитве и бригу.

Све је то уз нас и сада кад је отац Јован већ на другом свету.

Имендан Његове Светости патријарха Алексија Другог пао је

2007. године у прву недељу Великог Поста, празник победе Право-

славља. С братијом Сретењског манастира целу ту седмицу провеосам на незаборавним богослужењима прве седмице поста. У суботу

после свете Литургије почели су да пристижу гости. Време пре бде-

нија и после њега све до дубоко у ноћ прошло је у старању око при-

јема и смештаја свештеника и архијереја, који су обично одседали

код нас у Сретењском манастиру. У једном тренутку толико ми се

спавало да више нисам могао да издржим па сам одлучио да канон

и молитвено правило пред причешће прочитам ујутро. Али, на својувелику срамоту, успавао сам се па сам пожурио на свету Литургију у

цркви Христа Спаса, а да нисам успео да прочитам дато молитвено

правило.

58



За двадесет година свог свештеничког служења два или три пу-

та служио сам неприпремљен и сваки пут осећао сам такву страшну

грижу савести да нису могли да је умире никаква оправдања или

изговори због некаквих околности, а још мање умор. Но овог пута

сам ипак покушавао да сам себе убедим да сам, премда нисам про-

читао обавезно молитвено правило, ипак целе седмице и ујутро и увече сате и сате проводио у цркви и да сам се причешћивао и читао

молитвено правило и у среду, и у петак, и у суботу, то јест последњи

пут дословце јуче.

Обукао сам одежде и кад сам већ улазио у олтар цркве Христа

Спаса, који је био препун свештенства, сетио сам се да данас неки по-

знати богослови тврде да молитвено правило пред причешће и ни-

59

О т а ц

Ј о в а н




Т и х о н

( Ш


4 *


а с

в е т и

је баш неопходно... Укратко, таман кад ми се учинило да сам скоро

успео да се договорим с унутарњим гласом који ме је изобличавао,

изненада ми је пришао Митрополит чувашки Варнава. Тог време-

шног архипастира, којег су иначе сви поштовали, много пута сам

видео на патријарховим службама, али никад с њим нисам попричао,

а сад одједном сам митрополит ми је пришао и благословио ме. Аонда ми је рекао:

- Оче Тихоне, Бог те благословио за филм о Псково-печерском

манастиру. Много ми се допао. Оца Јована познавао сам педесет го-

дина и долазио сам код њега у Псково-печерски манастир.

Владика је имао у виду документарни филм о Псково-печерском

манастиру који сам снимио и у којем је било много хронолошких ка-

дрова с оцем Јованом.

- Знаш чега сам се сад сетио? - настави владика. - Вероватно си

чуо како су педесетих година, кад је отац Јован служио у једној сео-

ској парохији, једне вечери после бденија пљачкаши упали у његову

кућу, свезали га и претукли. Тако везаног су га и оставили да умре.

Знаш ли за то?

- Да, владико, знам ту причу. Парохијани су га нашли ујутро пре

свете Литургије и ослободили га.

- Да, баш тако је било! Отац Јован је дошао к себи, захвалио Богуи за искушење и за избављење и отишао да служи свету Литургију.

А знаш шта ми је касније рекао? Рекао ми је да је то био један једини

пут за његова живота кад је свету Литургију служио без припреме,

односно без да је прочитао одговарајуће молитвено правило. Ето, та-

ко ти је то... Иди сад и нек те Господ чува!

У близини је стајао архимандрит Дионисије (Шишигин). При-

шао сам му и све му испричао: и о свом немару, и о разговору с вла-диком Варнавом. Исповедио сам се па смо, чекајући почетак свете

Литургије, причали о томе како је велика милост Божја према нама и

како је недокучив Промисао Божји.

Ко зна чега смо тог дана били сведоци... Или смо били сведоци

тога како је отац Јован с другог света преко владике уразумио „једно

од својих неразумних чеда”, како ме је једном приликом назвао у

једном од својих писама, или смо можда тог дана срели још једног

скривеног подвижника и слугу Божјег, којима Христова Православна

Црква неће оскудевати док је света и века.

60





А рхим андрит С ераф им

— . .. .....

Најзагонетнији човек у Псково-печерском манастиру за мене

је био отац Серафим. Потицао је од остзејских барона. У

манастир је дошао тридесетих година, где је постао послу-

шник великог старца јеросхимонаха Симеона. Отац Серафим није

много контактирао с људима. Живео је у страшно влажној и мра-

чној пећини прилагођеној за становање. На богослужењу је био

дубоко погружен у молитву. Стајао је погнуте главе, а прекрстио би

се ретко, необично брзим покретима руке, али веома побожно. Исто

тако дубоко замишљен био је и док је пролазио кроз манастир. Нама

искушеницима чинило се да би био прави злочин скренути му па-

жњу на нешто друго. Истина, понекад би нам се сам отац Серафим

кратко обратио. На пример, кад би се с Литургије враћао у своју

келију, увек би давао просфору ономе ко је дежурао у порти. Кад

је искушеник Саша Швецов једном приликом размишљао о свомодласку из манастира, изненада му је пришао отац Серафим и строго

подвикнуо: „Нема ти одласка из манастира!” За шездесет година

монашког живота никад није изашао из манастира и имао је обичај

да каже: „Нисам излазио из манастира чак ни у мислима.” Додуше,

наши војници су га 1945. године извели из манастира да га стрељају

као Немца, али су се после предомислили.

Иако је био повучен и строг, отац Серафим био је необично благ

човек, пун љубави. У манастиру су га сви поштовали и волели, иакосу се према њему односили са страхом и трепетом, то јест као према

човеку који је на земљи живео са Богом, односно као према живом

светитељу.

63

А р х и м а

н д р и т

С е р а ф и м




Т и х о н

( Ш


4 1


а с в

е т и

Сећам се једног свог запажања из тих година. Неко време био

сам ипођакон нашег игумана, архимандрита Гаврила. Кад год би отац

Серафим улазио у олтар, приметио сам да је игуман брзо устајао са

свог места да га дочека и поздрави с посебним поштовањем. Тако се

понашао једино према оцу Серафиму.

Отац Серафим је свако јутро, тачно у четири сата, и то без об-зира на то да ли је зима или лето, излазио из своје келије и обилазио

манастир проверавајући да ли је све у реду. Тек након тога би се

вратио у келију да наложи ватру, а због влаге у келији чинио је то

скоро током целе године. Мислим да је отац Серафим доживљавао

себе као нарочитог чувара манастирске обитељи, а можда му је тај

задатак заиста и био поверен. У сваком случају, реч тог немачког ба-

64



рона, изузетног монаха, аскете и прозорљивог подвижника увек је

била одлучујућа при решавању најсложенијих манастирских пробле-

ма.

Отац Серафим је ретко давао неке посебне поуке. На зидовима

ходника његове суморне пећинске келије налазили су се листови са

цитатима из дела светог Тихона Задонског па су они који су долазиликод њега морали да се задовоље тим цитатима или пак саветом оца

Серафима: .Нитајте што чешће Светог Тихона.”

Током свих година живота у манастиру отац Серафим задово-

љавао се минимумом, и то не само кад је реч о храни, спавању и ко-

нтакту с људима, него и свим осталим стварима. Тако се, на пример,

никад није туширао, него су му биле довољне две-три кофе воде. Кад

су га искушеници питали зашто не користи туш, будући да тамо воде

има колико ти душа жели, промрсио је да туширати се значи исто

што и јести чоколаду.

Имао сам прилике да 1983. године посетим Дивјевски манастир. ^

Тада је то било много теже јер се близу манастира налазио војни град

затвореног типа. Старе монахиње Дивјева поклониле су ми делић

камена на којем се молио преподобни Серафим Саровски. По повра-

тку сам пожелео да оцу Серафиму поклоним ту светињу која је била

повезана с његовим духовним покровитељем. Пошто је примио тајнеочекивани поклон, отац Серафим је дуго ћутке стајао, а онда ме је

упитао:

- Шта могу заузврат учинити за вас?

Био сам искрено запањен па сам одговорио:

- Ма, ништа...

А онда ми је излетело оно што је било дубоко скривено у мојој

души:- Помолите се да постанем монах!

Сећам се како ме је пажљиво погледао, а онда ми тихо рекао:

- Најважније је да ви то истински желите и да о томе одлучите

својом слободном вољом.

Вољу за монаштвом поменуо ми је још једном, и то након мно-

го година и у потпуно другачијим околностима. Тад сам већ био у

Москви, на послушању код владике Питирима, а отац Серафим је

проживљавао последњу годину свог овоземног живота и скоро да

није ни устајао са постеље. Кад сам стигао у манастир, свратио сам

у пећинску келију да га видим. Изненада је заподенуо разговор о ма-

65

А р х и м

а н д р и т




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

+


а с в е т

и

настиру и о данашњем положају монаштва. Било је то веома необи-

чно за њега и самим тим за мене изузетно драгоцено. Запамтио сам

неколико најважнијих мисли из тог разговора.

Као прво, отац Серафим говорио је о манастиру с огромном,

просто неизрецивом љубављу, као о највећем благу које имамо:

- Не можете ни да замислите шта је то манастир! То је правибисер, невероватна драгоценост у овом нашем свету! Схватићете то

касније.

А онда је навео и највећи проблем данашњег монаштва:

- Невоља данашњих манастира састоји се у томе што људи у њих

безвољно одлазе.

Сад све више схватам колико је дубокоумно било то његово за-

пажање. Код нас су све мање присутни пожртвовање, самоодрицањеи решеност да се посветимо монашком подвигу, што је и тиштало оца

Серафима док је посматрао младе чланове монашке обитељи.

Напослетку је рекао оно што је за мене било најважније:

- Прошло је време великих манастира. Сада ће плодове доносити

мале монашке обитељи у којима ће игуман бити кадар да се стара о

духовном животу сваког монаха. Упамтите то и ако будете игуман, не

примајте много братије у манастир.

Те 1989. године био је то наш последњи разговор. Тада чак нисамни био монах, него само обичан искушеник.

Моји манастирски пријатељи и ја уопште нисмо сумњали у то

да је отац Серафим прозорљив. На разговоре о прозорљивости и чу-

десима отац Серафим је гледао мирно и помало скептично. Тако је

једном приликом рекао:

- Сви говоре о томе да је отац Симеон био чудотворац, а и про-

зорљив. Дуго сам живео поред њега, али ништа од тога нисам при-метио. Он је просто био добар монах.

Но ја сам неколико пута на својој кожи осетио снагу духовног

дара оца Серафима. У лето 1986. године, једном приликом сам про-

лазио поред старчеве келије и приметио да се спрема да замени си-

јалицу на трему. Донео сам хоклицу и помогао му да то уради. Отац

Серафим ми је захвалио и рекао:

- Архијереј је одвео једног искушеника у Москву на послушање.

Мислили смо да је то накратко, али он је тамо остао.- И шта с тим?

- Ништа! - рече отац Серафим, окрену се и уђе у своју келију.

66



У недоумици сам наставио сво-

јим путем. Каквог искушеника? Који

архијереј?

Након три дана позвао ме је ар-

химандрит Гаврило и рекао ми да

му је управо из Москве телефони-рао Архиепископ волоколамски

Питирим, председник Издавачког

савета Московске патријаршије.

Владика Питирим је сазнао да се у

нашем манастиру налази искуше-

ник с високим образовањем за филм

па је нашег игумана замолио да му

тог искушеника пошаље у Москву.

Хитно су им били потребни стру-

чњаци који би припремили филм

и телевизијске програме поводом

хиљадугодишњице крштења Русије.

Та прослава је требало да се одржи

за две године. Ја сам био искушеник о којем су разговарали. Не се-

ћам се горег дана у свом животу. Молио сам оца Гаврила да ме нешаље у Москву, али он је већ био донео одлуку. Моје молбе је одлучно

пресекао:

- Нећу се ваљда због тебе свађати са Питиримом!

Тек сам касније сазнао да је моја мајка одавно молила да се вра-

тим у Москву, а све у нади да ће ме одговорити од монашког пута.

Оцу Гаврилу је било много жао моје мајке па је једва чекао повод да

ме врати неутешној мајци. Начин на који је то рекао, био је његов уо-бичајени стил.

Наравно, одмах сам се присетио разговора с оцем Серафимом

о искушенику, архијереју и Москви, па сам одјурио у његову келију.

- Таква је воља Божја! Не тугујте. Видећете да ће све изаћи на

добро - нежно ће старац.

Било ми је веома тешко да поново живим у Москви, посебно у

прво време. Најтеже ми је било кад се ноћу пробудим и схватим да

је стотинама километара далеко чудесни и ни са чим упоредив свет

манастира с оцима Серафимом, Јованом, Натанаилом, Теофаном и

Александром, а да сам ја у Москви у којој ничег сличног нема.

67

А р х и м а

н д р и т

С е р а ф и м





Н езгодни от ац Н ат анаило

аа је у то време неко тражио да се наведе име најнезгоднијег

човека у Печорима, нема сумње да би сви одговорили да је то

благајник Псково-печерског манастира, архимандрит Ната-

У томе би били једногласни и свештеници и искушеници,

монаси и мирјани, комунисти из печерске управе КГБ-а и локални

дисиденти. Ради се о томе да је отац Натанаило по карактеру био ве-

ома незгодан човек.

У време кад сам га упознао био је то времешни сувоњави старац

продорног и проницљивог погледа. И зими и лети имао је на себи

стару избледелу мантију искрзаних рубова. На леђима је обично но-сио платнену врећицу у којој је могло бити било шта, од суварака

које је на дар донела нека бакица до милион рубаља. За манастирског

благајника и једно и друго представљало је изузетну вредност зато

што им је то послао Сам Господ. Све те вредности отац Натанаило је

преносио с једног на друго место и скривао у својим многобројним

тајним келијама и складиштима.

Финансије манастира биле су у надлежности оца Натанаила и он је у потпуности њима управљао. А новац се имао на шта и трошити

јер је сваког дана у манастиру за сто седало око четири стотине

ходочасника и стогињак монаха. Осим тога, требало је финансирати

69

Н е з г о д н и

о т

а ц

Н а т а н а и л о




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )


а с в е т

и

безбројне манастирске поправке и свакодневне потребе братије, а

поврх свега било је ту и помагања сиротињи, пријема гостију, по-

клона чиновницима и још много тога. Нико није знао како је отац

Натанаило успевао да изађе на крај са свим тим финансијским

проблемима. На његовим плећима био је и целокупан канцеларијски

посао. Уз то је бринуо о поретку свакодневних дугих богослужењаи о обавезама манастирског секретара, одговарао је на писма људи,

који су се обраћали манастиру с најразличитијим питањима, и још

је помагао игуману кад је требало да се разговара са званичним ор-

ганима совјетске власти, што је, као по правилу, било нешто веома

непријатно. Нормалном човеку позлило би и од самог набрајања свих

тих обавеза, а отац Натанаило их је обављао полетно и тако педантно

да смо се понекад питали да ли је у њему остало ишта осим црквеногбирократе.

Уз све остало, отац Натанаило имао је обавезу да надгледа нас

искушенике. Не треба ни најмање сумњати да је то радио са свој-

ственом му педантношћу. Кришом је на нас мотрио, пратио нас и

прислушкивао како неко од нас не би урадио нешто што би било у

супротности с манастирским уставом или пак на штету манастира.

Искрено речено, у свету смо били страшно немарни и као такви смо

долазили у манастир, па је зато заиста било неопходно држати нас наоку.

Отац Натанаило имао је обичај да се увек појави управо кад га

најмање очекујете. Рецимо, чим би млади покушали да избегну по-

слушање и приседну негде на древним манастирским зидинама, с

намером да мало предахну, попричају и на сунцу се огреју, изненада

би се појавио отац Натанаило, и то као да је с неба пао, па би, тресући

брадом, почињао да им чита буквицу својим снажним и готово не-сносним гласом тако да би искушеници све дали само да се заврши

то мучење.

Због своје ревности отац Натанаило дословце није ни јео ни спа-

вао. Био је прави аскета. Рецимо, пио је само обичну воду и никад га

нико није видео да пије чај, док би за ручком појео једва пети део од

онога што је било сервирано. Али зато је свако вече долазио у тре-

зарију за време вечере, истина само зато да би пазио на ред, седећи за

столом с празним тањиром испред себе.Отац Натанаило имао је толико енергије да је то било заиста

невероватно. Питали смо се кад уопште спава. Чак је и ноћу кроз

70






Т и х о н

( Ш е в

к у н о в )

4 "


а с в е т

и

капке на прозорима његове келије допирала светлост. Стари монаси

говорили су да се он у својој келији или моли, или пак пребројава

хрпе рубаља и копејки сакупљених током дана. Требало је да све то

големо богатство уредно попакује у свежњеве, а ситниш да разврста

у врећице. Кад би то завршио, почињао би да пише упутство и обја-

шњења за сутрашњу службу будући да нико као отац Натанаило нијетако добро познавао све детаље компликованог манастирског бого-

службеног типика.

Међутим, чак и ако би светло у његовој келији било угашено, то

уопште није значило да се бар неко време можемо сматрати слобо-

днима и изван његове контроле. Напротив, целе боговетне ноћи

отац Натанаило је могао да се појави у било ком тренутку на било

ком месту с намером да провери да се случајно неко не шетка по ма-

настиру, што је било најстроже забрањено.

Сећам се како смо једне зимске ноћи до касно остали у гостима

код неког од братије, коме је био имендан, и како смо покушали да не-

примећено стигнемо до својих келија. Изненада је на само пет кора-

ка од нас из таме изронила фигура оца Натанаила. Следили смо се

од страха, али, на наше велико изненађење, убрзо смо схватили да

нас отац Натанаило није приметио. Понашао се веома чудно. Једва је

вукао ноге и тетурао онако погрбљен под теретом своје вреће. Наконтога видели смо како је прекорачио ниску ограду баштице и легао на

једну леју под снегом.

Кроз главу нам је пролетела мисао да је вероватно умро!

Мало смо сачекали, а онда смо му опрезно пришли, задржавајући

дах. Отац Натанаило лежао је на снегу и спавао. Напросто је спавао!

Равномерно је дисао и чак је и хркао. Испод главе му је била врећа

коју је обгрлио обема рукама. Сакрили смо се иза капелице за водо-

освећење и одлучили да се одатле не мрдамо док не видимо шта ћедаље бити. Стајали смо ту сат времена тако да смо се укочили од хла-

дноће. У једном тренутку видели смо како је отац Натанаило изненада

живахно устао, стресао снег који је био нападао по њему, набацио на

леђа врећу и, као да ништа није било, наставио својим путем.

Тад нам заиста ништа није било јасно. Тек касније су нам монаси,

који су одавно познавали оца Натанаила, објаснили да је тада био

веома уморан и да је просто хтео да одспава, и то тако да му буде удо-

бно. То удобно је значило лежећи будући да је у својој келији спавао

искључиво у седећем положају. Да не би себи угађао спавањем на кре-

вету, одлучио је да одспава на снегу.

72



Све што се тицало начина живота оца Натанаила била су само

нагађања. Наиме, он у свој скривени унутарњи свет никог није пу-

штао, па чак ни у своју келију, укључујући и свемоћног игумана ма ко-

лико се чинило незамисливим да игуман Гаврило у свом манастиру

не може негде ући, тим пре што се келија оца Натанаила налазила у

приземљу конака у којем је живео игуман, и то тачно испод његовиходаја. Наравно да се игуман није могао помирити с таквим стањем

ствари па је после неког празничног ручка, будући добро расположен,

рекао оцу Натанаилу да из истих стопа иде код њега у госте да заједно

попију чај.

Неколицини монаха, који су се ту затекли, одмах је било јасно

да ће се догодити нешто шокантно и за ум и за душу, нешто што пре-

вазилази сваку људску машту па су сматрали да би било неопрости-

во пропустити могућност да то виде. Опис тог догађаја сачуван је

управо захваљујући тим сведоцима.

Отац игуман је свечано и неумољиво кренуо кроз манастирско

двориште право према келији оца Натанаила. Благајник је ситним

корацима ишао иза њега и очајнички покушавао да га убеди да оду-

стане од своје намере. Молио га је да се позабави нечим душеспа-

соносним и корисним, уместо што губи време на бескорисне шетње

73


о т

а ц

Н а т а н а и п о




Т и х о н

( Ш е в

к у н о в )

4 "


а с

в е т

и

по оронулим собичцима који ником нису занимљиви. Сликовито је

описивао неред у својој келији и говорио да је двадесет шест година

није поспремио те да је ваздух у њој толико устајао да је то просто

неподношљиво. На крају је, истински очајан, скоро почео да прети

тако што је наглас размишљао о томе да игуманов драгоцени живот

нипошто не сме бити изложен опасности која га вреба у кршу и ломуњегове келије.

- Доста више, оче Натанаило! - љутито га прекиде игуман сто-

јећи пред вратима келије. - Хајде, отворите и покажите шта то тамо

имате!

Упркос љутитом тону, видело се да игуман просто гори од радо-

зналости.

Пошто је напокон схватио да нема куд, оцу Натанаилу као да је

све то одједном постало помало забавно, па одлучно изговоривши по

монашком правилу: „Благословите, оче игумане”, поче да звецка кљу-

чевима и напокон отвори врата која су се до тада већ четири деценије

отварала тек толико да би мршави отац Натанаило могао ући у своју

келију.

Иза широм отворених врата зјапила је потпуна, непрозирна та-

ма јер су на прозорима тајанствене келије капци били спуштени и

дању и ноћу. Отац Натанаило је први шмугнуо у тај мрак и одмах не-стао, баш као да је у земљу пропао. У сваком случају, из келије није

допирао никакав звук.

Отац игуман је кренуо за њим, опрезно прекорачио преко прага

и, несигурно се накашљавши, проговори својим дубоким гласом:

- Зашто је код вас овако мрачно? Ваљда имате струје? Где је пре-

кидач?

- Десно од вас, оче игумане - предусретљиво ће благајник својимдрхтавим гласом. - Само пружите руку.

Следећег тренутка разлеже се страшан врисак и некаква непо-

зната сила избаци игумана у ходник. За њим из таме изрони и отац

Натанаило, у делићу секунде трипут окрену кључ у вратима своје

келије, а онда притрча ошамућеном игуману. Уздишући и вајкајући

се поче да одувава прашину и поправља расу оца игумана јадикујући

- Господе помилуј! Ех, каква несрећа! Треба се навићи на тај

прекидач. Поломио се још шездесет четврте на Покров Пресвете Бо-городице, баш на дан кад су Хрушчова сменили. Био је то знак! Тог

јутра се прекидач сломио, а увече су Никиту сменили! Од тада тај

74



прекидач не враћам назад. Електричару нисам дао ни да привири,

него сам све сам средио. Из зида вире две жице и кад их спојиш, све-

тло се упали, а кад их раздвојиш, угаси се. Истина, треба се на то на-

вићи! Али не може се све одједном! Оче игумане, одмах ћу поново

отворити врата па да с миром уђемо! Сад знате како се рукује мојим

прекидачем. А унутра има још много занимљивих ствари!На крају овог јуродивог говора игуман се напросто изгубио.

Но и поред свега тога отац Натанаило заиста је био узор послу-

шности, писао је дугачке оде у част оца игумана и Псково-печерског

манастира као и поучне проповеди у стиховима, и то на читавих

десет страница.

* * *

Незгодни карактер оца Натанаила долазио је до изражаја и кад

је реч о моћној совјетској држави, поготово кад би почињала да се

безобзирно меша у живот манастира. Прича се да је управо отац На-

танаило дао један веома лукав савет великом печерском игуману, ар-

химандриту Алипију кад се нашао у неприлици због притиска и гру-

бог понашања власти.

Догодило се то крајем шездсетих година. Као што је познато, тадсу сви грађани Совјетског Савеза морали да учествују на изборима.

Тако су гласачку кутију доносили у манастирску трпезарију где су

монаси, под игумановим надзором, незадовољно гунђајући давали

цару царево.

Једном приликом први секретар Псковског обласног комитета

КПСС сазнао је да тамо неки затуцани монаси имају привилегију да

не излазе на бирачко место, него да за нераскидиви блок комунистаи ванпартијских људи гласају у свом манастиру, што је прави апсурд.

Био је због тога страшно љут па је своје потчињене оштро укорио

због неумесне толеранције према том елементу који не привређује.

Одмах је издао наредбу да на изборе за Врховни Совјет СССР одсад

па довека монаси, као и сви совјетски грађани, морају гласати на би-

рачком месту према адреси становања.

Прича се да је управо тада отац Натанаило дошапнуо игуману

Алипију изузетно лукаво смишљен план.

Те године избори су пали баш у недељу. После свете Литургије из

манастира је кренула свечана литија.

75


о т

а ц

Н а т а н а и п о




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

+


а с в е т и

Постројени у дугачку колону по двојица и уз сложно појање

тропара, монаси су прошли кроз цео град да би на крају стигли на

бирачко место. Изнад глава су им вијорили барјаци, а на челу коло-

не били су они који су, као што је то уобичајено, носили крст и ста-

ринске иконе. Али, то није било све. Пошто је уобичајено да се пре

сваког важног посла одржи молебан, свештенство је почело с мо-литвама одмах по доласку у салу у којој су се одржавали избори.

Насмрт преплашени чиновници покушали су да се побуне, али их је

отац Алипије строго прекинуо опоменувши их да не смеју да ометају

грађане у испуњавању њихове уставне дужности онако како је то ред

и обичај. Пошто су гласали, монаси су се у свечаној литији вратили

у манастир.

Није потребно наглашавати да је на следећим изборима гласачка

кутија чекала монахе у манастирској трпезарији већ од раног јутра.

Отац Натанаило, који је тако строго мотрио на нас, исто тако је

увек прекидао сваки покушај јавног испољавања опозиционог става

према држави, тим пре дисидентства. У почетку нам се чинило да

се благајник просто додворава властима, али смо касније постепено

почели да схватамо да је отац Натанаило много пута наишао на про-вокаторе или прерушене оперативце које су власти убацивале у ма-

настир. Чак и кад би му у потпуности било јасно да се пред њим налазе

76



искрени људи, отац Натанаило би ипак сваки пут прекинуо наше

слободоумље, које смо тако волели, и то не само зато што је штитио

манастир него пре свега зато што нас је чувао од наше неразумности,

охолости и младалачке плаховитости помешане с нашом гордошћу.

Није много ценио речи, чак ни оне најхрабрије, а совјетску власт и све

што се догађало у земљи познавао је на потпуно другачији начин, заразлику од нас који смо о томе знали већином по чувењу или пак из

књига. Отац Натанаило имао је правилан и веома личан однос према

совјетској власти ако ни због чег другог, а оно зато што је његов отац,

свештеник Николај Поспелов тридесет седме године стрељан због

вере. Пошто је цео рат провео на фронту као војник, отац Натанаило

је након тога постао искушеник код игумана Алипија и духовно чедо

печерског старца и чудотворца јеросхимонаха Симеона. Обојица су уњему видели поштеног и веома умног човека и у најтежим годинама

Хрушчовљевог прогона Цркве поставили га за благајника и секретара

манастира и поверили му највеће манастирске тајне.

Кад је реч о совјетској власти, запамтио сам још један детаљ. Је-

дне летње ноћи био сам на послушању дежурног у порти Успенске

цркве. Звезде су нежно трепериле на северном небу, а свуда унаоколо

владали су тишина и спокојство. Сат на кули гласно је откуцао три

сата. Изненада сам осетио да неко стоји тачно иза мојих леђа, па сам

се уплашено окренуо. Био је то отац Натанаило. Посматрао је небо

осуто звездама, а затим ме замишљено упитао:

- Георгије, шта мислиш о главном принципу комунизма?

Псково-печерски манастир. Порта Успенске цркве. Година 1983.

Три сата ноћу. Звезде...

Не сачекавши одговор, отац Натанаило замишљено настави:

- Главни принцип комунизма је „од сваког према способностима,свакоме према потребама.” Али способности и потребе увек ће од-

ређивати некаква комисија. А каква комисија? Највероватније „тро-

јк а”. Рецимо, позову мене и кажу ми: „Натанаило, какве су твоје

способности? Ти можеш дневно да исечеш двадесетак кубика шуме!

А које су твоје потребе? Чорбаст пасуљ! Ето ти главног принципа...”

Иако је отац Натанаило упорно истицао да је он само педантни

службеник и обични бирократа, чак смо и ми искушеници временом

почели да наслућујемо да он своје духовне дарове веома добро скрива,

као што су то, уосталом, чинили сви прави монаси у обитељи. Отац

Натанаило званично није био духовник. Код њега је на исповест дола-

77


о т

а ц




А


Т и х о н

( Ш


4 «


а с в е т и

зило само неколико печерских староседелаца и још понеко издалека.

Остале није прихватао као духовник изговарајући се тиме да нема

способности за то.

Али једном је на тренутак одшкринуо скривени кутак своје ду-

ше, мада се одмах брзо сакрио иза уобичајене строгости и џангри-

завости. Једном сам нешто скривио на послушању. Чини ми се да самаљкаво урадио посао који ми је био поверен. Због тога ме је лично

игуман одредио да три дана чистим снег на Успенском тргу. Јако сам

се увредио, а уз то је и снег непрекидно падао тако да трећег дана

не само да сам био уморан, него сам једва вукао ноге. Сажаљевао

сам самог себе и толико сам био љут на цео свет да сам чак почео

озбиљно да смишљам план освете. Али како искушеник може да се

освети игуману кад је њихов положај неупоредив? Но и поред тога,док сам последњом снагом дизао лопату за снег, у срцу сам створио

следећу слику. Кад игуман крене у манастирску трпезарију на ручак,

проћи ће поред мене и тад ће ме вероватно заједљиво упитати: „Како

си, Георгије?” Ја ћу му тада весело и безбрижно одговорити, и то тако

као да није ни било та три дана робије: „Добро да не може бити боље,

оче игумане! Вашим светим молитвама!” Е, тад ће да схвати да ме не

може тако лако сломити!

Слика те страшне освете толико ми је огрејала срце да ми се ра-

сположење знатно поправило иако снег није престајао да пада. Кад

78



је поред мене пролазио отац Натанаило, чак сам се насмешио док

сам прилазио по благослов. Пријатељски ми се насмешио и осенио

ме крсним знамењем. Сагнуо сам се да му целивам руку и одједном

изнад себе зачуо како ми строго говори:

- Значи тако: „Добро да не може бити боље, оче игумане! Вашим

светим молитвама!”Остао сам тако сагнут баш као да сам имао ишијас. Кад сам на-

покон одлучио да се исправим, видео сам како ме старац заједљиво

гледа. Но кад је приметио мој страх, добродушно ми је рекао:

- Пази, Георгије, дрскост још никад никог није до добра довела!

Након тога пребацио је преко рамена своју врећу с милионом,

а можда и са суварцима, и уз шкрипање обуће по снегу кренуо пут

манастирског конака, а ја сам забезекнуто гледао како при сваком

кораку млатара поцепани ђон на ципелама оца Натанаила. Ма, прави

Пљушкин, само што је свет!

И као што рече један уважени петроградски протојереј: „Једна

година у Псково-печерском манастиру исто је што и педесет година

духовне академије.” Друга је ствар како смо савладали те лекције...

Али то је већ друго и, признајем, веома болно питање.

Узгред, отац Натанаило био је један нимало наиван Пљушкин.

Осим што је дрхтао над сваком манастирском копејком, неуморно је јурио по манастиру и искључивао сва непотребно упаљена светла,

штедео воду, плин и све што је могло да се причува и приштеди.

Отац Натанаило је строго пазио на вековна манастирска начела

и древни монашки устав. Тако му се, на пример, није допадало кад

би неко од братије одлазио на одмор. Па иако је свако коме је то би-

ло потребно имао право на одмор ради лечења, отац Натанаило то

није подносио и просто није могао да прихвати. За педесет годинапроведених у манастиру никад није ишао на одмор. Ни игуман Га-

врило никад није користио одмор и попреко је гледао оне који су му

долазили с таквим молбама.

Сећам се како је игуман једном приликом ипак дао благослов

неком јеромонаху да током лета оде на одмор. Благослов му је дао,

али му је рекао да новац за одмор узме од манастирског благајника.

Тада сам дежурао на Успенском тргу тако да сам био сведок те

сцене. Све је почело тако што је јеромонах, који се спремао да отпу-

тује на одмор, дуго куцао на врата келије оца Натанаила. Пошто је

одмах схватио о чему се ради, благајник се притајио и није отварао

79


о т

а ц





Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

врата. Тада је јеромонах одлучио да свој циљ оствари упорношћу па

је мало подаље сео на клупу и почео да чека. Након четири сата отац

Натанаило је изашао, бојаживо се осврћући, али га је јеромонах истог

часа сустигао и показао му игуманов писмени благослов да му се изда

новац за пут.

Кад је видео тај папир, отац Натанаило је био толико очајан да сепросто скаменио, а затим је уз запомагање пао на земљу и подигавши

ка небу и руке и ноге (притом се испод подрасника показаше поцепане

ципеле и избледеле плаве дугачке гаће) почео на сав глас да виче:

- Упомоћ! Помагајте! Пљачка!!! Траже паре! Прохтело им се да

иду на одмор! Уморили се од манастира! Од Пресвете Богородице се

уморили! Пљачка! Упомоћ! Помагајте!!!

Сироти јеромонах чак је од страха чучнуо. Страни туристи, који

су се затекли на тргу, просто су се скаменили од ужаса, а јеромонах се

ухвати за главу и што га ноге носе појури ка својој келији. За то време

игуман је стајао на балкону свог конака и посматрао ту сцену. Био је

веома задовољан исходом.

Кад је видео да је прошла опасност, отац Натанаило се мирно

придиже, стресе са себе прашину и оде својим послом.

Кад год бисмо добили послушање да оцу Натанаилу помажемо

у вођењу екскурзија по манастиру, то би нам причињавало посебнозадовољство. Он је, као по правилу, добијао да у разгледање манастира

води посебно важне личности. Наша обавеза била је само да скинемо

старинске засуне, отворимо тешка црквена врата и да их за нама за-

творимо. Све остало време слушали смо оца Натанаила, а имало се

шта и чути.

Отац Натанаило био је настављач традиције свог учитеља, архи-

мандрита Алипија који је манастир и веру у Бога бранио у доба Хру-

шчовљевих прогона. Од свог учитеља наследио је дар мудре, а по-некад и веома оштре речи.

У то атеистичко доба они који су долазили у манастир очекивали

су да у њему виде и назадне људе, и препредене лопове и некакве

затуцане полуљуде, све само не заиста посебне, веома образоване,

паметне, необично смеле људе који су поседовали унутарњу слободу

и који су знали нешто о чему гости нису могли чак ни да сањају. Већ

након неколико минута тим посетиоцима би постајало јасно да такве

људе нису видели никад у свом животу.Године 1986. једном приликом псковски партијски руководиоци

довели су у манастир високог чиновника Министарства саобраћаја.

На наше велико изненађење, показало се да је то један спокојан и при-

80



стојан човек. Није постављао идиотска

питања као рецимо „у којем конаку

живе жене монаха” и није га занимало

како то да је Гагарин летео у космос, а да

тамо није видео Бога. После двосатног

дружења с оцем Натанаилом, чиновник је био истински очаран својим новим

саговорником, па се на крају ипак одао:

- Знате, заиста сам фасциниран

дружењем са вама! Никад у животу

нисам срео тако занимљивог и необи-

чног човека! Али, дозволите, како ви

који сте тако паметни можете да верујте

у ... Ма,јасновамјенаш тамислим! Науканам стално отвара нове хоризонте, али

у њима нема Бога. Опростите, али Он

једноставно није ни потребан. Ево, на

пример, ове године из космичких ду-

бина Земљи се приближава Халејева

комета. Замислите, научници су пре-

цизно прорачунали целу њену путању,

и брзину, и правац кретања, а за то,

извините, уопште није потребна ника-

ква идеја Бога!

- Велите комета? Халејева? - затресе брадом отац Натанаило.

- Значи, ако је све израчунато у вези комете, онда Господ Бог није

потребан?! Но да, јасно ми је! А сад замислите овако, поставите ме

поред железничке пруге и дате ми папир и оловку. Након седам дана

прецизно ћу вам моћи рећи када ће и у ком правцу ићи возови. Дали то значи да не постоје кондуктери, диспечери, машиновође, ми-

нистри саобраћаја? Свугде су потребни они који управљају!

Слични разговори нису се увек завршавали на добар начин. Је-

дном је у манастир стигла група коју су чинила деца чланова ЦК, што

нам је било дошапнуто. Не знам да ли је то заиста тако и било, али

знам да су ти млади људи били веома неваспитани. Била је то типична

златна московска омладина средине осамдесетих година, коју сам

веома добро знао. Свако мало би праснули у смех, прстом упиралина монахе и постављали уобичајена идиотска питања. Али није се

имало куд, па их је отац Натанаило повео у разгледање манастира.

81


о т

а и





Т и х о н

( Ш



а с в

е т

и

Прво их је одвео у пештере.

На улазу се налази минијатурна

келија с малим прозором. У њој

се почетком 19. века подвизавао

затворник јеросхимонах Лазар, а

тује и сахрањен. Изнад надгробнеплоче висе његове вериге и тешки

гвоздени крст.

- У овој келији се као затво-

рник двадесет пет година подви-

завао јеросхимонах Лазар - по-

чео је отац Натанаило. - Сад ћу

вам укратко испричати о том не-обичном подвижнику.

- Агдејетутоалетукојијетај

ваш Лазар ишао? - гласно упита

један од младих посетилаца.

Његови другари су праснули

у смех. Отац Натанаило стрпљи-

во је сачекао да се умире.

- Где је ишао у тоалет? Добро, сад ћу вам показати!

Забринуте посетиоце извео је из пештере и повео их преко целог

манастира до економског дворишта, које је иначе било скривено од

туђих погледа. На самом крају тог дворишта налазио се стари пољски

нужник. Пошто их је испред њега постројио у полукруг, као што се

то ради у музејима, отац Натанаило је руком свечано показао на њега

и рекао:

- Ево, овде је јеросхимонах Лазар ишао у тоалет! А сад стојте игледајте!

Након тога окренуо се и отишао оставивши их онако збуњене.

Кад су дошли себи, вођа групе отишао је код игумана да изрази

незадовољство због онога што се догодило. На то му је игуман одго-

ворио:

- Архимандрит Натанаило обавестио ме је о томе шта вас је за-

нимало. Он вам је управо то и показао. Не знам како бисмо вам још

могли помоћи!

Треба имати на уму да се то догодило 1984. године. Тада ништа

није било тако једноставно. Након тога могле су уследити озбиљне

82



неприлике. Али игумани Псково-печерског манастира традици-

онално су били веома јаки људи.

* * *

Отац Натанаило умро је необично тихо и мирно. Кад су лекарипредложили да му се угради пејсмејкер, замолио је оца игумана да то

не чине:

- Оци, замислите - рекао је - душа хоће да оде Богу, а некаква

мала електрична стварчица на силу је враћа назад у тело! Пустите мо-

ју душу да оде кад за то дође време!

Имао сам среће да оца Натанаила посетим нешто пре његовог

упокојења и био сам заистазадивљен старчевом бескрајном добротом

и љубављу. Уместо да чува оно мало снаге што му је преостало за

живот, тај невероватно економичан човек и прави шкртац кад је реч

о црквеним стварима.целог себе је давао човеку којег му је Господ

послао на свега неколико тренутака. Уосталом, тако је поступао

целог живота, само што ми то тада нисмо схватали.

83


о т

а ц






С хиигум ан М елхиседек

Две године сам свакодневно након послушања учествовао у не-

прекидном читању Псалтира. То је посебна традиција по којој

се молитва у манастиру не прекида ни дању ни ноћу тако што

мену чита Псалтир, а онда се из диптиха читају имена оних за

чије се здравље или покој душе молимо.

Моја чреда је падала од једанаест сати увече па до поноћи. Насмену ми је долазио схиигуман Мелхиседек, који је настављао да чита

Псалтир до два сата после поноћи.

Отац Мелхиседек био је заиста изузетан и тајанствен подвиж-

ник. У манастиру га скоро нисмо ни виђали, осим на богослужењима.

За монашком трпезом појављивао се само празничним данима, али је

и тада седео за столом погнуте главе и скоро ничег се није дотицао.

У Руској Православној Цркви велика схима представља највишистепен одрицања од света. Након примања велике схиме, молитва

постаје једино послушање тог монаха. Као и на монашком постригу,

и на постригу у велику схиму монах добија ново име. Епископи схи-

мници бивају ослобођени управљања епархијом, а јеромонаси свих

обавеза, осим служења свете Литургије и духовништва.

У малој и слабо осветљеној цркви Светог Лазара, у којој се Пса-

лтир читао без прекидања, отац Мелхиседек увек се појављивао

минут пре но што би сат на манастирском звонику откуцао дванаестсати. Испред Царских двери полако би направио три метаније и са-

чекао да му приђем. Након што би ми дао благослов, знаком би ми

85

С х и и г у м а н

М

е л х и с е д е к




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

показао да могу да идем како би у самоћи могао да почне с молитвом.

Годину дана није ми упутио ни речи. У древном монашком Па-

терику пише: „Тројица монаха имали су обичај да сваке године дођу

код аве Антонија Великог. Двојица су с њим водила душеспасоносне

разговоре, а трећи је увек ћутао и никад ништа није питао. После

много времена ава Антоније га упита: „Већ годинама код мене до-лазиш, али зашто ме никад ништа не питаш?” Монах му одговори:

„Оче, довољно ми је само да те гледам.” У то време и мени је било

јасно да ми се заиста посрећило што сваке ноћи могу макар да видим

тог подвижника.

Једног дана ипак сам скупио храбрости и дрзнуо се да нарушим

уобичајени ритуал. Кад ми је отац Мелхиседек, као и обично, дао

благослов испед Царских двери, одважио сам се да му поставим пи-тање које су желели да му поставе вероватно сви искушеници и мла-

ди монаси, али се нису усуђивали.

Реч је о томе да је отац Мелхиседек пре примања схиме служио

у манастиру као и сви јеромонаси и звао се отац Михаило. Био је

вешт и веома марљив столар. У црквама и монашким келијама још

се чувају кивоти, налоњи, разни рамови за иконе, столице, ормари

и други намештај који је својим рукама направио. На велику радост

оних који су били на челу манастира, радио је од раног јутра па сведо ноћи.

Једном је добио благослов да за манастир обави велики столарски

посао. Неколико месеци радио је скоро не излазећи из радионице.

Кад је напокон завршио посао, тако му је позлило да је, по речима

очевидаца, на месту пао и умро. На узнемирене повике очевидаца те

несреће дојурило је неколико монаха, међу њима и отац Јован (Кре-

стјанкин). Отац Михаило није давао никакве знаке живота. Сви који

су се ту заТекли тужно су се нагнули над њим. Изненада је отац Јован

рекао:

- Не, ово није покојник. Још ће он поживети!

А онда је отац Јован почео да се моли. Убрзо је манастирски сто-

лар, који је лежао непокретно, отворио очи и оживео. Сви су одмах

приметили да га је нешто дубоко потресло. Кад је мало дошао к себи,

отац Михаило почео је да моли да му позову игумана. Кад је игу-ман

напокон стигао, болесник га са сузама у очима поче молити за по-стриг у велику схиму.

Кад је чуо жељу свог монаха, која је по њему била израз самово-

ље, кажу да је игуман, на њему својствен отрежњујући начин, наред-

86



ио болеснику да се не лудира, него да што пре оздрави и настави с

пословима кад већ није могао ни да умре како треба. По истом том

манастирском предању, игуман је следећег јутра, без икаквог позива

и видно збуњен, дошао у келију оца Михаила и рекао му да ће га ус-

коро пострићи у велику схиму.

То до те мере није личило на уобичајено понашање строгог оцаГаврила да је код братије изазвало малтене јачи утисак и од самог

васкрсења покојника. Манастиром су се прошириле гласине да се

игуману ноћу јавио покровитељ Псково-печерског манастира, пре-

подобни игуман Корнилије, којем је у 16. веку Иван Грозни лично

одрубио главу, и строго му наредио да испуни молбу монаха који се

вратио с оног света.

Понављам да је све то само манастирско предање. Али, у сваком

случају, ускоро је био постриг оца Михаила у велику схиму, кад је и

добио име схиигуман Мелхиседек. Игуман Гаврило дао му је то ретко

име у част древног и најтајанственијег библијског пророка. Велика

је загонетка зашто му је дао баш то име, тим пре што отац Гаврило

ни на постригу а ни касније никад није успео правилно да изговори

то старозаветно име. Ма колико да се трудио, увек би га погрешно

изговорио, због чега би се сваки пут наљутио, а ми смо му се тада

склањали с пута.У манастиру се знало да је оцу Мелхиседеку у тренуцима док је

био мртав откривено нешто после чега се вратио у живот као потпуно

другачији човек. Неколицини своје најближе сабраће и духовне деце

испричао је шта је тада доживео. Но све је то звучало до те мере

необично да смо и моји пријатељи и ја желели да о тој тајни нешто

више сазнамо од самог оца Мелхиседека.

Оне ноћи кад сам у цркви Светог Лазара скупио храбрости да

се по први пут обратим оцу Мелхиседеку, питао сам га шта је видео

тамо одакле се обично нико не враћа.

Пошто је саслушао моје питање, отац Мелхиседек је погнуте гла-

ве дуго ћутке стајао испред Царских двери. За то време мене је хватао

све већи страх јер сам с правом претпостављао да сам себи дрско

дозволио нешто што је заиста недопустиво. Схимник је најзад почео

да прича. Глас му је био слабашан јер га је ретко користио.

Испричао ми је како је изненада угледао себе насред огромногзеленог поља. Кренуо је преко њега, не знајући куда, и ишао све док

му се на путу није испречио огроман ров. У њему је усред блата и

бусења земље угледао мноштво црквених кивота, налоња и рамова

87

С х и и г у м а н

М





Т и х о н

( Ш


« { •


а с в е т

и

за иконе, а ту су били и поломљени столови и столице и некакви

ормари. Кад се мало боље загледао, монах је с ужасом препознао

ствари које је својим рукама направио. Док је тако згранут стајао из-

над плодова свог манастирског живота, изненада је осетио нечије

присуство. Дигао је главу и угледао Пресвету Богородицу која је исто

тако тужно посматрала монахов вишегодишњи плод рада.А онда је Пресвета Богородица проговорила:

- Ти си монах и од тебе смо очекивали покајање и молитву као

оно што је најважније. Но, ти си донео само ово...

Виђење је нестало и покојник се освестио у манастиру.

После свега што се догодило отац Мелхиседек потпуно се про-

менио. Главни посао у животу постали су му покајање и молитва, то

јест управо оно о чему му је говорила Пресвета Богородица. Плодови

његовог духовног рада убрзо су се показали пре свега кроз његово

дубоко смирење, плач због својих грехова, искрену љубав према сви-

ма, несебичност и аскетске подвиге који су били изнад човекове сна-

ге, а касније и кроз прозорљивост, коју су многи приметили, као и

кроз молитвену помоћ људима.

Видећи како се подвизава у потпуном отуђењу од овог света

кроз невидљиве и нама непојмљиве духовне битке, ми искушеници

одлучили смо да му се обраћамо само у изузетном случају. Уз то смо гасе и прибојавали јер су сви у манастиру знали да је отац Мелхиседек

као духовник веома строг. А он је на то имао право. Његови риго-

розни захтеви кад је реч о чистоти душе сваког хришћанина били су

подстицани искључиво огромном љубављу према људима, изузетним

познавањем законитости духовног света и свешћу о томе колико је

човеку потребна упорна борба против греха.

Отац Мелхиседек живео је у свом узвишеном свету у којем су ко-

мпромиси били незамисливи. Уколико би ипак неком одговорио на

неко питање, ти одговори су увек бивали необични и у себи су имали

некакву посебну снагу.

Једном се у манастиру на мене обрушила лавина незаслужених

и, како ми се тада чинило, жестоких искушења. Тада сам одлучио

да савет потражим од схиигумана Мелхиседека, свакако најстрожег

монаха у обитељи.

Кад сам покуцао на врата његове келије, наравно уз одговарајућумолитву, отац Мелхиседек појавио се на прагу у мантији и с епитра-

хиљем, јер је баш у то време вршио молитвено правило великосхи-

мника.

88






Т и х о н

( Ш


• { ■


а с в е т

и

Испричао сам му све о невољама које су ме задесиле и о својим не-

решивим проблемима. Отац Мелхиседек ме је саслушао, непомично

стојећи преда мном и, као и увек, погнуте главе. А онда ме је погледао

и одједном горко заплакао...

- Брате - поче с неизрецивим болом - што мене питаш? Ја и самстрадам!

Тај старац, схиигуман, велики подвижник и аскета светог жи-

вота стајао је преда мном и плакао због истинске туге што је заиста

најгори и најгрешнији човек на земљи! Ја сам сваког тренутка све ја-

сније и са све већом радошћу схватао да мноштво мојих проблема

уопште нису вредни пажње. Штавише, потпуно јасно сам осећао како

моји проблеми ту на лицу места неповратно нестају из моје душе.Више није било потребе да старца било шта питам или да га молим за

помоћ. Он је за мене учинио све што је могао. Са захвалношћу сам му

се дубоко поклонио и отишао.

90



Све на овој нашој земљи - једноставно и сложено, мали људски

проблеми и проналажење великог пута ка Богу, тајне садашњег и бу-

дућег века - све се решава само загонетним, несхватљиво дивним и

моћним смирењем. Чак и ако не схватамо његов смисао и ако нисмо

способни за то тајанствено и свемоћно смирење, оно ће нам се само

смирено открити кроз оне чудесне људе који су га стекли.

91

С х и и г ш а н

М






О т ац А нт ипа

Осим даноноћног читања Псалтира у манастиру постоји још

једно нарочито богослужење, а то је молебан с акатистом. То

је богослужење у којем се молебану додаје служба неком од

светитеља. Мислим да тога нема ни у древним уставима, ни у пра-

кси других православних земаља. Народ у Русији изузетно воли ту

службу тако да су у Псково-печерском манастиру наручивали и по

петнаест до двадесет акатиста дневно па су богослужења понекад

трајала и више од три сата.Те једноличне дуге службе биле су веома заморне за младе мона-

хе, што је било сасвим разумљиво кад се зна да су акатисти намење-

ни за читање код куће и да су их писали не само велики црквени

песници, него и побожне госпођице из провинције, тако да текстови

акатиста, благо речено, нису увек били савршени. Због свега тога

млади јеромонаси вешто су покушавали да избегну служење тих мо-

лебана.На њихову срећу у Псково-печерском манастиру постојао је

човек који ј е у сваком тренутку био спреман да на тим богослужењима

замени неког од своје образоване сабраће. Био је то архимандрит

93

О т а ц

А н т и п а




Т и х о н

( Ш


+


а

с в е т

и

Антипа. Он је у манастир дошао одмах после рата. На грудима је имао

бројна ратна одликовања. Постао је духовни син старца схиигумана

Саве, којем је био одан све до своје смрти.

Отац Антипа изгледао је као моћни стари лав с ватренориђом

густом гривом, али је упркос импозантном изгледу био необично

добродушан и према свима љубазан. Без обзира на то што је код оцаАнтипе свакодневно долазило много људи ради исповести, савета

или просто зато да попричају с њим и дају себи одушка, ипак никад

нико није видео да је љут или узрујан. Због те доброте многи су

желели да управо код њега иду на исповест. С радошћу их је примао

да би им дао опроштај грехова и свештеничком влашћу заувек их од

њих разрешио. Ех, за њега је то заиста била права срећа!

Осим тога, отац Антипа је водио рачуна о чредама за непрекидночитање Псалтира. Ако би се догодило да неко од братије због болести

или послушања, а понекад и из немара пропусти свој сат читања,

отац Антипа би то урадио уместо њега и никад никог није због тог

прекорио, иако је ноћу и сам бар три сата читао Псалтир.

Па ипак, оцу Антипи највећу радост пружали су молебани с ака-

тистом. На тим бесконачним службама просто је блистао и притом

им је обавезно додавао и читање имена из три до пет помјаника, а

сваки од њих био је тежак бар килограм. С радошћу је то чинио и

дубоко је осећао колико су важне црквене молитве и за живе и за по-

којнике. Народ је много волео те његове службе.

Дошло је време кад отац Антипа више није могао дуго да стоји

на молебанима због тегоба с ногама. Зато је проигуман објавио да се

отац Антипа ослобађа служења тих треба.

Своју последњу службу баћушка је одржао са сузама у очима,

а плакали су и парохијани. Било им је жао што на акатистима вишенеће бити такав молитвеник. Озбиљно су се забринули и млади јеро-

монаси јер им је одмах било јасно колико ће дугих молебана одсад

морати да служе. Радовали су се само искушеници који су били цр-

квењаци јер су знали да међу јеромонасима више нема оних који су

волели да читају акатисте и уз њих толико имена из помјаника да

томе није било краја. То је значило да ће искушеници напокон на

време стизати на ручак.На тој служби отац Антипа је био најтужнији, јер не само да је

служио свој последњи молебан, него се уз то лишавао могућности

да и убудуће чита акатисте, које је толико волео. Радило се о томе да

94



књиге с акатистима у то време нису штампане у нашој земљи тако да

су у манастиру тада постојале само дебеле свеске у које су парохијани

марљиво преписали текстове акатиста. Драгоцене свеске чуване су у

посебном коферу којим је у потпуности располагао отац Антипа, а

који је сада прелазио у руке других свештенослужитеља.

Пред крај тог богослужења, које је било најтужније у животу оцаАнтипе, у цркву је ушла група страних туриста. Иако су изгледали као

неговани странци, ипак су се правилно крстили и целивали иконе

исто као и ми, тако да су очито били потомци руских емиграната.

Након што су се помолили, поклоници су се спремали да оду, но баш

тада је једна жена из ташне извадила неку књигу и, издалека је пока-

завши оцу Антипи, спустила је на степеник амвона.

Кад је отац Антипа кренуо из цркве, праћен уплаканим стари-

цама, сетио се те књиге. С уздахом се сагнуо, узео књигу и отворио

је. Била је то збирка акатиста на црквенословенском језику, која је

издата у Бриселу.

Од тада па све до саме смрти отац Антипа се није одвајао од те

књиге, која му је заменила цео његов драгоцени кофер. Иако наизглед

није била велика, будући да је штампана на веома танком папиру

књига је, на радост старог баћушке, садржала мноштво акатиста.

Отад смо често виђали тог крупног риђег монаха како седи наклупици на Светом брежуљку, с огромним наочарима, и усрдно се

моли.

Пред смрт је отац Антипа пао у постељу. У манастирској бо-

лници често се исповедао и причешћивао, али је на сам дан смрти

нашао снаге да устане. Узео је крст с Јеванђељем и кренуо у пештеру,

на гроб свог духовника. Пред својим давно упокојеним старцем,

схиигуманом Савом отац Антипа исповедио је све грехе које је по-чинио током свог живота и замолио га за његове молитве за далек

пут. Након тога вратио се у болницу да умре.

У Псково-печерском манастиру сандук с телом новоупокојеног

пре саме сахране увек буде у капелици за освећење водице ради тро-

дневне молитве. Кад сам дошао из Москве на сахрану оца Антипе,

био сам изненађен што на том месту нисам затекао његов ковчег.

Испоставило се да су капелица реновирали тако да је сандук с телом

оца Антипе због тога био у пештери, и то тик поред гроба схиигумана

Саве. Није их могла раставити чак ни смрт, ма колико да се трудила.

Ту су га и сахранили.

95

О

т а

ц А н т

и п а





Сад су отац Антипа и његов духовник, отац Сава заједно и мо-

штима на земљи и духом у Царству небеском.

Кажем моштима не зато што пре црквене канонизације неког

можемо прогласити светитељем, него зато што се тело сваког пре-

минулог православног хришћанина у Цркви назива моштима, иако

то мало ко зна.

97

О т а ц

А н т

и п а





П еш т ере

Оно што Псково-печерски манастир, између осталог, чини

заиста посебним и изузетним јесу свете пештере. Управо јеод њих пре шест стотина година и почео живот манастира.

Подземни лавиринти километрима се протежу испод цркава, келија,

башта и пољана. Ту су живели први монаси. Под земљом су направили

цркве, а по древном библијском обичају ту су у нишама сахрањивали

почившу братију. Изградња манастира на површини почела је тек

касније кад је број монаха постао много већи.

Још од тих давних времена пештере су почели да називају бого-

зданима, то јест онима које је Бог саградио, тачније створио. Тај назив

није се појавио због природног порекла пештера, тим пре што су са-

ми монаси касније знатно проширили мрежу подземних ходника,

него због тога што је било примећено да чим тело покојника унесу у

пештеру, од њега одмах престаје да се шири мирис који је својствен

за мртваца.

До сада је у пештерама сахрањено више од четрнаест хиљада љу-

ди: монаха, печерских житеља и војника који су штитили манастир у доба средњовековних непријатељских напада. Ту се мртвачки са-

ндуци не закопавају, него се просто слажу један на други у нишама

и пећинама. Посетиоци који са свећама у рукама пролазе дугачким

П е ш т р е




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в е т и

лавиринтима сваки пут бивају зачуђени свежим и чистим ваздухом

у пештерама.

У једној црквеној песми каже се: „Ако је Богу угодно, закони

природе биће побеђени.” Неверујући туристи излазе из пештера ве-

ома изненађени, али ипак одбијају да поверују својим очима, тачније

чулу мириса. Онима који су нешто образованији не преостаје ништа

друго него да дубокоумно цитирају: „Има много ствари на небу и зе-

мљи о којима наши мудраци и не сањају, мој Хорације!”

За тај подземни простор везано је много догађаја. Један од

њих збио се 1995. године кад је у Псково-печерски манастир дошао

Борис Николајевич Јељцин. Манастир и пештере показивао му је

манастирски благајник, архимандрит Натанаило. Мршав, сед, у из-

ношеним ципелама и поцепаној раси он је, осветљавајући пут све-ћом, водио кроз пештере шефа државе и његову свиту. Напокон је

Борис Николајевич увидео да се ту догађа нешто несхватљиво па је

с чуђењем упитао како то да се не осећа задах труљења иако се мр-

твачки сандуци с покојницима налазе у нишама, и то тако да се чак

могу руком дотаћи.

Отац Натанаило објаснио је председнику:

- То је чудо Божје.

Обилазак је настављен, али је Борис Николајевич након извесног

времена у недоумици поновио питање.

- То је Господ тако уредио - поново је кратко одговорио отац

Натанаило.

Прошло је још неколико минута и председник на изласку из пе-

штере шапатом упита старца:

- Баћушка, откријте ми тајну! Чиме их премазујете?

- Борисе Николајевичу, да ли у вашем окружењу има оних којизаударају?

- Наравно да нема!

- Зар мислите да би се неко из окружења Цара Небеског усудио

да заудара?

Прича се да је Борис Николајевич био у потпуности задовољан

тим одговором.

И у време званичне владавине атеизма, али и у наше доба многи

су покушавали и покушавају да некако објасне то загонетно својство

печерских пештера. Ех, шта све нису измишљали, почев од чувене

варијанте која је на памет пала Борису Николајевичу Јељцину, о томе

100



да монаси миомирисима свакодневно премазују четрнаест хиљада

покојника па све до хипотезе о јединственој особини тамошњег песка

који наводно упија сваки мирис. Најпопуларнија је била последња

верзија и у совјетско доба обично су то говорили туристима.

Стари монаси причали су како је велики игуман Псково-печер-

ског манастира, архимандрит Алипије, који се на челу манастираналазио у доба Хрушчовљевих прогона, сваки пут кад би неку де-

легацију совјетских руководилаца водио у обилазак пештера обаве-

зно са собом узимао марамицу обилато натопљену колоњском во-

дом. Чим би посетиоци надмено почели да коментаришу песак и

апсорбовање мириса, отац Алипије би им једноставно гурнуо под

нос марамицу натопљену необично јаким совјетским парфемом, а уз

то би им предложио да обрате пажњу на цвеће које је мирисало у ва-зама поред гробова стараца које су сви поштовали.

101

П е ш т р е



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в е

т и

- Зар не можете да се помирите с чињеницом да бар нешто у

овом животу не схватате? - упитао би. - Кад бисте имали прилику да

присуствујете уношењу покојника у пештеру и да се уверите да при-

том сваки пут у потпуности нестаје задах труљења, шта бисте онда

рекли? Да ли бисте и тада нешто измислили?

Пештере се простиру километрима, али колика је њихова стварна

дужина нико у манастиру није знао, па чак ни игуман. Слутили смо да

је то било познато једино оцу Натанаилу и архимандриту Серафиму,

који је најдуже био у манастиру.

Моји пријатељи јеромонах Рафаило и јеромонах Никита, док

су још били веома млади, једном приликом докопали су се кључева

старог монашког гробља. У том делу лавиринта није се сахрањивало

још од 1700. године тако да су се на улазу у њега налазила гвозденаврата. Осветљавајући пут фењерима, монаси су ишли испод ниских

сводова и радознало гледали око себе. И десно и лево у нишама су

се налазили дрвени, посебно издубљени сандуци, у каквим се некад

сахрањивало у Русији, а који су временом почели да се распадају. У

њима су се жутеле кости манастирске братије, претходника оца Ни-

ките и оца Рафаила. Након извесног времена наишли су на један

такав затворени сандук који је био у целости очуван. Радозналост је надјачала па су монаси клекли и пажљиво придигли тешки покло-

пац.

Пред њима је лежао игуман. Његово тело било је нетакнуто, а пр-

сти, жути попут воска, стискали су на грудима велики изрезбарени

крст. Једино му је лице било зелено. Кад су се донекле опоравили од

шока, јеромонаси су схватили да је узрок те чудне појаве иструлели

покров зелене боје којим се, по древном обичају, прекривало лице

упокојеног свештенослужитеља. Током неколико векова та тканина

се претворила у прах.

Један од монаха је дунуо па се зелени облак дигао у ваздух и

пријатељи тада угледаше старчево нетакнуто лице. Чинило се као да

ће сваког тренутка отворити очи и строго погледати радознале монахе

који су се дрзнули да наруше његов свети покој. Кад су схватили да

се пред њима налазе нетљене мошти светитеља који је још непознат

овом свету, јеромонаси су се тако уплашили због своје дрскости да субрзо спустили поклопац и појурили назад у свој двадесети век.

Кад би неко од нас искушеника запао у озбиљан проблем,

често бисмо одлазили у пештере да тражимо помоћ од великих по-

102



движника. Обично бисмо клекнули и руком додирујући ковчег не-

ког од стараца замолили га за молитвено заступништво и помоћ. А

на помоћ не бисмо дуго чекали. Својим молбама посебно смо до-

сађивали старцу Симеону, који се упокојио 1960. године и који је

недавно канонизован. За помоћ смо често молили и великог игумана,

архимандрита Алипија, али и друге старце који су један за другим,након труда у овоземном животу душом одлазили ка Богу, а телом у

пештере.

Тек у двадесетом веку откривена је још једна посебна мисија и

нешто веома битно што Псково-печерски манастир чини заиста је-

динственим.

Тројице-Сергијева лавра, Оптина пустиња, Кијево-печерска ла-

вра, Соловки, Валаам и Саров били су славни манастири не само уРусији него и у целом хришћанском свету, док је Псково-печерски

манастир вековима био само обична провинцијска монашка оби-

тељ. Међутим, током послератних година, кад је Црква почела да се

опоравља од уништавања које је уследило након револуције, нео-

чекивано се испоставило да је управо тај забачени манастир Сам Бог

изабрао ради посебног и веома значајног служења.

Одједном се испоставило да је управо Псково-печерски мана-

стир у ствари једини манастир на територији Русије који никадније затваран, па чак ни у совјетско доба, што значи да је сачувао

драгоцени континуитет монашког живота. До 1940. године манастир

се налазио на територији Естоније, а после њеног припајања СССР-у

бољшевици просто нису стигли да се с њим обрачунају јер је почео

рат. Касније, у доба Хрушчовљевих прогона Цркве, велики игуман,

архимандрит Алипије, успео је да се супротстави гигантској државној

машинерији и није дозволио затварање манастира.То што у манастиру није прекидан духовни живот заиста је од

непроцењивог значаја. Није случајно то што је у Псково-печерском

манастиру у совјетско доба, то јест педесетих година двадесетог века

свој препород доживело старчество као једна од драгоцености Руске

Православне Цркве.

103

П е ш

т

р е





И скуш ениш т во

Искушеништво је непоновљив и можда најсрећнији период

монашког живота. Тек касније ће монах доживети и духовне узлете и све оно што превазилази и саму машту, а што све-

товни човек не може чак ни да замисли. У невидљивој аскетској

борби доживеће и победе и поразе, као и чудесна открића и света

и себе самога, али се ипак године искушеништва не могу ни са чим

поредити.

Једном приликом старог патријарха Пимена су упитали:

- Ваша Светости, достигли сте највиши степен црквене јерархије.

Но кад бисте сад могли да бирате, шта бисте желели да будете?

Иако обично ћутљив и у себе погружен, овог пута патријарх је

без размишљања одговорио:

- Искушеник, и то чувар на доњој капији Псково-печерског

манастира.

Ако је стари патријарх у својој скривеној, иако неостварљивој

машти изабрао чак и место искушеништва, можемо замислити ко-

лика је његова истинска жеља да се врати у оно давно искушеничкостање у којем човек први пут у животу сваког тренутка осећа

очинску бригу свемоћног Промисла Божјег. То се може упоредити

једино с ничим непомућеном радошћу безбрижног детињства кад

105

И с к у ш е н и ш т в о



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

> { >


а с в е т и

[ се живот састоји само од чудесних открића

новом, бескрајном и неистраженом свету.

згред, пре две хиљаде година апостоли су

три године у суштини били прави и први

искушеници код Исуса Христа. Њихово

главно занимање било је да прате свогУчитеља и да с радошћу и дивљењем за

себе откривају Његову свемоћ и љубав.

Исто то се догађа и с искушеницима

нашег доба. Апостол Павле дошао је

до великог открића: Исус Христос

је исти јуче и данас и у векове.

Те речи потврђује целоку-пна историја хришћанства.

Времена и људи се мењају,

али Христос је исти и за

генерације првих хри-

шћана и за наше савре-

менике.

Прави искушеници

добијају од Бога драгоце-ни дар, а то је света безбрижност која је боља и слађа од сваке друге

слободе. Имао сам среће да видим доста таквих искушеника, при

чему су могли бити у било ком звању, од оних који су се трудили у

манастиру па све до епископа.

Апостол Матеј присећа се како су средином лета негде у Галилеји

ученици ишли стазом између пшеничних поља, за својим младим

Божанским Учитељем. Успут су сви прилично огладнели. Но то нијебила никаква невоља: апостоли су у ходу почели да кидају класје, да

га трљају међу длановима и да једу зрела зрна. Али, као за невољу, баш

тада су наишли фарисеји, тумачи старозаветних закона, и жестоко

су напали огладнеле младе људе. По њиховом мишљењу апостоли

су починили страшан злочин зато што је то била субота, а фарисеји

и књижници учили су да је суботом забрањено обављати чак и нај-

неопходније послове јер би то могло човекове мисли одвојити од

Бога, а несумњиво је хвале вредно све своје мисли посветити Богу.

Но простодушни ученици нису обраћали пажњу на гневне фарисеје и

наставили су да једу. У њиховим душама били су мир и слобода. Било

им је јасно да уопште не нарушавају Божји закон, него само погрешно

к

У

106



тумачење тог закона. Не само да нису нарушавали Божји закон, него

су, тиме што су ишли за својим Учитељем, дословно испуњавали за-

повест о општењу са Богом и идењу за Њим.

Диван осећај непомућене среће и слободе, коју ти нико не може

одузети, свест о апсолутној заштићености у овом свету зато што те је

Сам Бог узео за руку и води те ка необичном и једино Њему знаном

циљу и јесте оно што чини непоновљиво стање искушеништва. Оно

пролази, али кажу да се након много година подвижништва враћа, и

то у много јачем облику и уз духовну мудрост.

Имао сам изузетну срећу да четири месеца будем дежурни упра-

во у стражарској кућици код доње капије Псково-печерског мана-

стира, о којој је толико маштао патријарх Пимен. Могу рећи да је

стари патријарх знао о чему говори, јер то је заиста најлепше место

на свету!

Ту дежурни није имао много обавеза. Једина му је обавеза била

да отвара капију како би прошли аутомобили и запреге са сеном, да

је затвара и да чисти за стадом крава које су ујутро из економскогдворишта одлазиле на пашњаке и увече се враћале пролазећи дре-

вном калдрмом.

За време тих дежурстава прочитао сам много занимљивих књи-

га и свим срцем заволео усамљеност. Истина, кад је стигла јесен и кад

се испаша завршила, дали су ми ново послушање, а то је да се трудим

у штали. То је већ било сложеније. У манастиру се строго пазило на

чистоћу и ред па сам морао бити веома пажљив и без одлагања очи-стити балегу и на то место сипати чисту пиљевину. У противном

крава може лећи на балегу, од чега би јој се виме могло скорети и

самим тим крава се може разболети. У манастирском стаду било је

107

И с к у ш

е н и ш т в о




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т

и

тридесет пет сивкасто-смеђих крава. Било је припремљено довољно

сена тако да је и стајњака свакодневно било много. Требало је само

успети све то урадити.

Сећам се да сам једне хладне зимске ноћи био толико уморан дасам једва вукао ноге и да су ми се очи склапале, а да су краве стално

преживале па сам сваког часа морао за њима да чистим балегу. Напо-

кон је наизглед наступило затишје. Сручио сам се на прастари изли-

зани кауч и истог тренутка задремао. Но ускоро сам кроз сан чуо

тресак балеге, што је упорно наставило да се понавља још неко време.

Кад сам мало отворио очи, при слабој светлости сијалице видео

сам краву која је наспрам мене стајала у свом боксу изнад гомиле

свеже балеге која се пушила и позивала ме махањем репа. Како да

се не радује кад се најела мирисног сена, наспавала се, а затим оба-

вила посао и сад чека да ја то почистим. Али више нисам имао снаге!

Крава је неко време стајала и чекала, а затим гласно уздахнула и легла.

Паметница је легла на чисту пиљевину и само јој се реп налазио на

гомили балеге па је његовим врхом махала тамо-амо. Врх репа бивао

је све дебљи, али знао сам да то није виме тако да се крава неће

разболети. Иако сам био градско дете, ипак сам већ знао такве стварипа сам зато мирне савести утонуо у сан.

Напокон је дошло време да отворим очи и латим се лопате. Бла-

го сам чизмом гурнуо исту ону краву да би се дигла како бих могао да

108



испод ње очистим. Крава се разиграла, с ноге на ногу се премештала

и у широким замасима вртела репом. Кад сам се сагнуо, ударила ме

је посред лица набубрелим и отежалим крајем репа! Истог тренутка

балегом су ми били замазани уста, очи, нос, уши! Био сам толико

шокиран да сам се просто скаменио од изненађења и увреде. Будући

ван себе, из све снаге сам замахнуо лопатом на краву и... И тада самсе сетио да нам је Христос заповедио да подметнемо и други образ.

Но то важи уколико нас човек увреди, а овде је реч о неразумном

створењу. Лопата се сама од себе спустила. Рукавом јакне обрисао

сам балегу и сузе, окренуо се према избледелим папирним иконама

на зиду, прекрстио се и латио чишћења још плачући због увреде...

Послушање у пекари било је веома занимљиво, али и тешко.

Обично су у пет сати ујутро из града долазили печерски старци какоби монасима и искушеницима помогли у припремању просфора. Пе-

кар би ноћу на време припремио тесто, а током рада сви су се ћутке

трудили и слушали Псалтир, који је читао за то специјално одређени

искушеник или монах. Просфоре се увек пеку уз молитву.

У пекари је најтеже пред Васкрс. Тада треба испећи на хиљаде

просфора за предстојеће две недеље - Страсну и Светлу кад се сви

манастирски послови одлажу због молитве и празника. Осим тога

треба испећи и артосе1, посебне велике пасхалне хлебове који захте-

вају много труда, и то не само за манастир него и за владичански

двор и све цркве у епархији. Уз то је требало припремити и огромну

количину кулича2 за целу Светлу седмицу, како за манастир тако и за

владичански двор.

С послом смо почињали у понедељак Страсне седмице, и то рано

ујутро, пре сванућа, а на светлост дана излазили бисмо само на свету

Литургију на Велики Четвртак. Спавали смо на смену и с прекидима,и то тако што бисмо се наслонили на сто. За искушенике би била

велика радост кад би им манастирски економ, отац Анастасије донео

теглу укусних конзервисаних брескви које бисмо јели с врућим

мирисним хлебом.

Та пекара ми је једном дословно спасла живот. Током свог првог

Великог Поста у манастиру озбиљно сам се разболео. Био је то почетак

1 Артос - квасни хлеб који се освећује и с анафором раздаје вернима у суботу

Светле седмице. (Прим. превЈ

2 Кулич - васкршњи колач. (Прим. превЈ

109

И с к у ш




А р


Т и х о н

( Ш

е в к у н

о в )

+


а с в е т

и

упале плућа. Што је било најтужније, знао сам да се у Печорима не могу

излечити. Наиме, био сам резистентан. Нису ми помагали обични

антибиотици који су се могли пронаћи у манастирском стационару

или у градској апотеци. Но ја сам ипак одлучио да је боље да умрем у

манастиру, него да живим у свету. Тако нисам нигде отишао.

Оног дана кад сам донео ту одлуку осим упале плућа појавила се

још и упала мишића. Од болова сам једвауспевао даустанем из кревета,

али сам и поред тога тврдоглаво одлазио на послушање. Температура

ми се није спуштала испод тридесет осам степени. Врхунац свега је

био кад ми је директно на главу пала једна од тешких облица које

смо доносили у пекару. Тада сам се ухватио за своју несрећну главу

и завукао иза гомиле наслаганих дрва. У таквим ситуацијама једна

монахиња из Дивјева, мати Фросја обично би говорила: „Ето видиш,

људи на нас и Господ на нас!”Неко време сам туговао, а онда сам устао и кренуо да наставим с

послушањем, то јест да носим у пекару тешке облице.

Спасао ме је стари монах, отац Дионисије. Кад је видео у каквом

се стању налазим, одлучио је да ме излечи на старински начин. Већ

смо били завршили с предускршњим радом у пекари. Отац Диони-

сије је застро сеном огромну пећ, која се већ хладила, и рекао ми да

легнем директно у њу. У пећи је било тако неиздрживо вруће да самод исцрпљености брзо заспао. Кад сам се сутрадан пробудио, био

сам мокар од главе до пете, али сам исто тако осетио да сам потпуно

здрав. Из те пећи сам излетео попут птичице у пролеће и исте те ноћи

сам, као да ништа није било, стајао на радосном васкршњем јутрењу.

110



* * *

Иако је било много послушања, молитва је и била и остала главни

посао у манастиру. Увече смо након послова одмарали четрдесетак

минута, а затим одлазили на богослужење, које је иначе радним да-нима трајало око четири сата, а за празнике више од пет сати.

Пошто смо се начитали древних патерика, нагледали веома под-

стицајног пастирског деловања оца Јована, аскетске племенитости

и прозорљивости оца Серафима, подвижништва схиигумана Ме-

лхиседека, мудрости манастирског благајника оца Натанаила, ис-

теривања демона из ђавоиманих људи молитвама оца Адријана и

чудесне кротости оца Теофана, и будући одушевљени и многим дру-

гим печерским оцима који овде нису споменути, ми искушеници

смо маштали о томе да се у свему на њих угледамо. Чак и док бисмо

манастирским ходницима пролазили поред келија стараца, са стра-

хопоштовањем бисмо заћутали знајући да се иза тих врата воде не-

видљиве борбе са исконским 'силама зла, да се руше и стварају ва-

сељене!

Можда је наше невешто подвижништво и било смешно, али је

свакако било и искрено. Нећу препричавати многе наивне молитвене„подвиге” тадашњих печерских искушеника. Не желим томе да се по-

111

И с к у ш

е н ш

и т

в о




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

• { ■


а с в

е т

и

дсмевам, чак ни добронамерно, зато што верујем да је Господ и тај

крајње несавршен духовни труд примао и благосиљао. Бог гледа на

срце човеково, на његове намере, а намере младих искушеника билесу искрене и чисте.

Тежње искушеника за подвизима строго су надзирали духовници

и сам игуман. То је било неопходно како би се избегло западање у

прелест, то гордо и лажно високо мишљење о самом себи. Сећам се

како је игуман Гаврило строго укорио једног искушеника који је по

манастиру шеткао с бројаницом, али тако да је сви виде. Наравно,

игуман је био у праву. Зна се за многе жалосне случајеве кад су људи

почињали глупо и опасно да глуматају или да надмено, без смирења и

неопходног духовног руковођења, истражују духовни свет.

Бојазан да неко не западне у прелест ипак се у манастиру није

претварала у неку врсту кочнице кад је реч о духовном животу. На-

против, пажљиво и будно су мотрили на нас и подстицали нас на

молитву и тежњу ка Богу. Сећам се колико сам био изненађен кад ме

је једном приликом игуман у олтару потпуно неочекивано упитао:

- Георгије, молиш ли се ноћу?- Не, оче игумане! Ноћу само спавам - одговорио сам.

Отац Гаврило погледао ме је с неодобравањем:

112



- Штета! Ноћу се треба молити.

Десетак година касније то исто ми је рекао и митрополит Пи-

тирим:

- Увек имај на уму правило преподобног Јосифа Волоколамског:

дан је за рад, а ноћ за молитву.

Кажу да ноћна молитва представља посебну силу за монаха. Је-дном ми је отац Јован дао благослов за посебно молитвено правило,

које је требало да обављам углавном ноћу, а мислим да је то урадио

зато да би ме подржао и оснажио на путу који сам изабрао и да би

ми помогао да бар малчице видим шта је то у ствари духовни свет.

Отац Јован изабрао је време кад је мој контакт са спољашњим светом

био сведен на минимум. Од два сата после подне па до десет увече

био сам на послушању у штали, а одмах након тога одлазио сам наУспенски трг где сам дежурао све до јутра. Благословио ми је да се за

то време молим Исусовом молитвом, али тако да се трудим да ми она

испуни и ум и срце и да притом одбацим све друге мисли, па чак и

оне које су исправне и хвале вредне.

Ако се човек осами у молитви и притом колико год може огра-

ничава себе у јелу, спавању и контакту с људима, ако у свој ум не

пушта испразне мисли а у срце страсна осећања, зачуђујуће је како

ће брзо открити да је, осим њега и осталих људи, у свету још Неко

присутан. Тај Неко стрпљиво чека да на Њега обратимо пажњу усред

наше непрекидне јурњаве кроз живот. Чека зато што Бог никад и

ником не намеће Своје друштво. Ако човек настави да се правилно

моли (овде треба обавезно истаћи - правилно, то јест не на своју ру-

ку, него под духовним руковођењем искусног старца), његовом ду-

ховном виду откриће се чудесне појаве и слике.

Свети Игнатије (Брјанчанинов) пише: „Сву снагу и време упо-треби на стицање молитве која свештенодејтвује у унутарњој одаји

твоје душе. Тамо, у теби самом, молитва ће ти открити призор који ће

заокупити сву тво ју пажњу: пружиће ти могућност да спознаш нешто

што овај свет није у стању да прихвати, нешто за шта чак и не слути

да постоји.

Тамо, у дубини свог срца видећеш пад човечанства, видећеш

своју душу ко јује грех довео до оча ја... видећеш многе друге тајне којесу скривене од света и од синова овога света. Кад видиш тај призор,

кад поглед свој за њега прикујеш, постаћеш равнодушан према свему

што је пролазно и пропадљиво, а што ти је дотад било тако блиско.”

113

И с к у ш





Т и х о н

( Ш


+


а с в е

т

и

У молитви коју ми је отац Јован благословио и у читању Псалтира

ноћ је брзо пролазила, а кад би ум почињао да се досађује и да лута,

почињао сам да правим метаније на улазу у пештеру. Притом сам се

трудио да постим колико год сам могао, али сам осећао силну потребу

за јелом. Зато сам одлучио да смислим јело које ми неће повећавати

апетит. Размислио сам мало и одлучио да то буде просфора потопљена

у свету водицу. Био је то мој аскетски изум. Јело је било веома по-

божно припремљено, али је испало страшно неукусно, гњецаво и

бљутаво. Но мени је баш то било потребно. Након што бих појео та-

њирић тог јела, више нисам осећао глад. Отац Јован се насмејао кад

је чуо за тај мој изум, али није имао ништа против тога. Једино ми је

строго наредио да што чешће долазим на исповест и да му испричам

све што би се током дана догодило.А заиста су почеле да се догађају неке ствари. Другог или тре-

ћег дана осетио сам да ми се скоро уопште не спава, тачније било

ми је довољно четири сата сна. Негде је нестала и моја уобичајена

дружељубивост. Имао сам потребу да што више будем сам. Након

тога почео сам да се присећам давно заборављених грехова и разних

догађаја из живота. Чим бих завршио с дежурством, отрчао бих на

исповест. И ма колико да сам био тужан због тих горких открића,

чудно је да сам у срцу ипак осећао неописиво спокојство и лакоћу.

После седам дана таквог начина живота догодило се нешто

још много чудније. Кад сам једне ноћи након дуге молитве почео да

правим метаније на улазу у пештеру, изненада је иза мојих леђа не-

што почело тако да трешти да сам имао осећај као да се срушило на

хиљаде табли лима. Од страха сам се просто скаменио. Кад сам ипак

одлучио да се окренем, видео сам исти онај мирни манастирски трг

обасјан месечином.Све до јутра нисам се удаљавао од пештере. Непрекидно сам се

молио светим угодницима ишчекујући да се сваког тренутка понови

тај страшни тресак.

У зору, око четири сата отац Серафим је изашао из своје келије.

Притрчао сам му и, муцајући од узбуђења, испричао му шта ми се

догодило.

Отац Серафим је само одмахнуо руком и насмешио се:

- Не обраћај пажњу на то. То су демони!

Након што је као прави домаћин осмотрио манастир, вратио се

у своју келију.

114



Лако је њему да каже „не обраћај пажњу!” Преостало време де-

журства провео сам дрхтећи као прут.

Следећег дана догодило се нешто још чудније. Кад сам увече

преузео дежурство на Успенском тргу и већ по навици почео да се

молим Исусовом молитвом, приметио сам како према мени иде

Пашка Чуваш, познати хулиган којег су родитељи одмах после војскепослали у манастир на преваспитавање. Растужио сам се јер је било

очито да Пашка жели да са мном о нечему поразговара, а ја то у том

тренутку заиста нисам желео.

Изненада сам у себи разговетно зачуо Пашкин глас. Поставио

ми је питање које се тицало једне веома битне ствари, због чега је

Павел и пошао код мене. Одмах након тога у себи сам зачуо одговор

на његово питање и схватио да управо то и треба да му објасним. НоПавлов глас није се с тим слагао и побунио се. Други глас га је стр-

пљиво убеђивао водећи га ка правилном начину размишљања. На тај

начин се у мојој глави одвијао дуги дијалог, који је у крајњем случају

трајао бар неколико минута.

Кад ми је Пашка пришао и поставио ми исто оно питање које

сам већ чуо, скоро да се уопште нисам изненадио. Одговорио сам му

речима које су ми само минут пре тога пролетеле кроз главу. Наш

дијалог текао је од речи до речи онако како се пре неколико тренутакаодвијао у мојој души.

То је заиста било запањујуће! Идућег јутра отишао сам код оца

Јована да га питам шта се то са мном догодило. Одговорио ми је да

ми је Господ, по милости Својој, дозволио да крајичком ока завирим

у духовни свет, који је иначе сакривен од нас људи. Било ми је јасно да

се то догодило молитвама оца Јована. Баћушка ми је строго наредио

да пазим да се не узохолим и упозорио ме да ће то ново стање убрзопроћи. Објаснио ми је да је потребно много истинског подвига да

би се неко стално налазио у таквом стању, и то подвига у дословном

смислу те речи. Али какав подвиг? То је веома индивидуално и свако

онако како може покушава да сачува ту загонетну везу са Богом.

Истински подвижници духа овом свету изгледају као безумници,

глупи и смешни јер због нечег одлазе од људи у непроходне пусте

крајеве, пењу се на стубове, постају Христа ради јуродиви, годинама

клече на камену, не спавају, не пију, не једу, ономе ко их увреди по-дмећу други образ, воле непријатеље, а себе ниподаштавају. За њих

апостол Павле вели: Они којих свет не беше достојан, потуцаху се по

пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским.

115

И с к у ш






На крају ми је отац Јован још једном рекао да не треба да тугујем

кад то стање ускоро прође, него да се увек сећам онога што се до-

годило.

Већ следећег дана сам се уверио колико је отац Јован био у праву.

Иако сам се налазио под снажним утиском који је на мене оставио

необични разговор с Павлом, ускоро су ми се мисли некако расејале,нешто сувишно сам појео за трпезом, с неким сам мало попричао,

нешто нечисто сам у срце примио и онај неупоредиви осећај Божје

близине неприметно је нестао, а ја сам остао с оним што је изабрало

моје сладострасно и грешно срце: са својом омиљеном чорбом од

грашка, са занимљивим ћаскањем с мојим сјајним другарима и с ра-

зним интересантним мислима и маштаријама. Остао сам са свим тим,

али без Њега. Било је то тако болно да се у мојој души родила песма:

Т у ж а н с а м и р а д о с т а н ,

Т у г а је м о ја б п а г о р о д н а .

Т у г а је м о ј а п р е п у н а

Т е б е , Т е б е ј е д и н о г а ...

Касније сам се тргао јер ми се чинило да је те дивне стихове неко

већ написао.Ћелави Пашка Чуваш је након неколико година отишао из мана-

стира. Убијен је негде у Чебоксарима. Нека му Господ подари Цар-

ство небеско! Од осталих мојих пријатеља, тадашњих печерских

искушеника мало ко је остао на монашком путу.

117

И с к у ш

е н и ш

т в о





К ако см о одлазили у м анаст ир

Реално гледано, почетком осамдесетих година ми у ствари нисмо

одлазили у манастире, него смо у њих бежали. Мислим да су

људи сматрали да смо помало луди, а понекад да смо заиста

потпуно полудели. По нас су долазили наши несрећни родитељи,

неутешне веренице и љутити професори. По једног монаха, који јеиначе сву своју децу подигао до њиховог пунолетства, пензионисао

се и тек онда побегао у манастир, дошли су његови синови и кћери.

Викали су да ће свог татицу одмах одвести кући, а од њихове дреке

орио се цео манастир. Ми смо га крили иза огромних корпи у старој

шупи за кочије. Његова деца су нас убеђивала да је њихов отац, иначе

заслужни рудар, просто полудео. Но, права истина је то да је он

тридесет година даноноћно маштао о тренутку кад ће моћи почети

да се подвизава у манастиру.

Одлично смо га разумели јер смо и сами бежали од света који

нам је постао бесмислен да бисмо тражили Бога Који нам се изненада

открио, слично као што су некад дечаци бежали на бродове и као

мали од палубе кретали на дуге пловидбе. Разлика је само у томе што

је Божји призив био неупоредиво јачи тако да нисмо могли да му се

одупремо, тачније речено, непогрешиво смо осећали да ћемо сами

себе неповратно изгубити уколико се не одазовемо том призиву, неоставимо све и не кренемо за Њим. Чак и кад бисмо добили цео свет,

са свим његовим радостима и утехама, осећали смо да нам тај свет не

би био ни потребан ни драг.

119

К а к о

с м о

о д л а з и л и

у м а н а с т

и р




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

Наравно, било нам је искрено жао пре свега родитеља који ништа

нису схватали и који су се напросто изгубили због наше изузетне

одлучности. Било нам је жао и наших пријатеља и пријатељица, као

и наших драгих професора који су, не жалећи ни времена ни снаге,

долазили у манастир да нас наводно спасавају. Били смо спремни да

за њих и живот свој дамо, али не и манастир.

Нашим ближњима се све то чинило као нешто бесмислено и не-

објашњиво. Већ неколико месеци живео сам у манастиру и добро се

сећам оног дана кад је код нас стигао Саша Швецов. Била је недеља,

једини слободан дан у седмици. После дивне недељне службе и ма-

настирског ручка, ми млади искушеници лежали смо и блажено се

протезали на креветима у нашој великој и сунчаној искушеничкој

келији. Изненада су се врата широм отворила и на прагу се појавио један високи младић, наш вршњак, у фирмираним фармеркама и ску-

поценој јакни. Имао је око двадесет две године. Пре но што се и по-

здравио с нама рекао је:

120



- Е, овде ми се свиђа! Овде ћу и остати!

Видећемо да ли ћеш остати ако те сутра пошаљу у шталу или

ти дају да чистиш канализацију, помислио сам зевајући. Вероватно

је нешто слично прошло кроз главу свима који су заједно са мном

испитивачки посматрали ту птичицу која је из престонице долетела

у древни манастир.

Испоставило се да је Саша био син једног трговачког заступника,

да је с родитељима живео у Пекингу, Лондону и Њујорку и да се због

студија недавно вратио у Русију. Пре пола године понешто је сазнао

о Богу, и то оно најважније. Било је очито да је то сазнао баш онако

како треба јер је од тада почела да га мучи потпуна бесмисленост ње-

говог живота. Био је збуњен све док није наишао на наш манастир.

Одмах је проценио да је пронашао управо оно што је тражио тако да

121

К а к о

с м о

о д л а з

и л и

у м а н а с т

и р



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

4 *


а с в е т

и

није журио да обавести родитеље о новом месту свог боравка. Кад

смо Александра прекорили због окрутног односа према родитељима,

умирио нас је рекавши да ће га ћале ионако брзо пронаћи. И заиста

је тако и било.

Сашин тата стигао је у Печоре црном „волгом” и направио стра-

шан скандал, и то с учешћем полиције и КГБ-а и уз ангажовање шко-

лских другова и другарица с факултета, то јест користио је сва добро

нам знана средства за ослобађање из манастира. То је трајало при-

лично дуго, све док Сашин тата с ужасом није схватио да је све уза-

луд и да његов син нема намеру да оде из манастира. Настојећи да не-

како утеши госта из Москве, манастирски благајник, архимандрит

Натанаило, благо му је рекао:

- Жртвоваћете свог синчића Богу, а он ће постати печерски јеро-монах. Бићете поносни на њега...

Сећам се како је тада целим манастиром одјекнуо страшан ври-

сак:

- Никад!

То је Сашин тата викао из свег гласа. Он још није знао да је отац

Натанаило био прозорљив, а иначе да је знао, не би се толико нер-

вирао. Саша је данас заиста јеромонах. Од свих нас који смо се на данњеговог доласка у манастир налазили у искушеничкој келији, једини

је он остао да служи у Псково-печерском манастиру. Након десет

година Сашин тата Александар Михајлович почео је са мном да ради

у Донском, а затим и у Сретењском манастиру као шеф магацина

књига. Постао је најискренији молитвеник и боготражитељ и са те

црквене дужности је и отишао Богу.

122





Н аш и врш њ аци з П р о л о г а

"Т" едном приликом сам у манастирској библиотеци пронашао „Про-

I лог” огромну стару књигу на црквенословенском језику. Испо-

I ставило се да је у њој било сакупљено мноштво поука и прича из

живота хришћана, почев од јеванђељског доба па све до отприликеосамнаестог века. Та књига је настајала постепено, и то више од хи-

љаду година, и била је намењена за свакодневно читање и у цркви и

код куће.

***

У 6. веку, за владавине цара Јустинијана, у Константинопољу,огромном граду на Босфору, граду с најлепшим црквама на земљи и

дворцима и кућама од снежнобелог мермера, живела су два младића

и једна девојка. Та деца богатих патриција, веома образована и ве-

села, дружила су се од малих ногу. Родитељи девојке и једног од тих

младића уговорили су брак своје деце још при њиховом рођењу. Кад

је дошао тај тренутак, срећни пар се венчао. Њихов пријатељ је био

девер на свадби и радовао се срећи својих пријатеља.

Наизглед ништа није наговештавало несрећу, али годину дана

након свадбе млади муж је изненадаумро. Кад је прошло уобичајених

четрдесет дана жалости, у кућу младе удовице дошао је њен пријатељ,

клекнуо пред њу и рекао:

125

п Н о ш п к Ј в

п т^ џ




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 >


а с в

е т

и

- Госпођо, сад кад су прошли дани дубоке жалости, не могу а да

ти не откријем оно што се раније нисам усуђивао ни да наговестим.

Волим те откад знам за себе. Најнесрећнији дан у мом животу био

је дан кад сам сазнао да су се твоји родитељи и родитељи нашег по-

којног пријатеља договорили о склапању вашег брака. Од тада се чак

ни у најскривенијим мислима нисам усуђивао да маштам о својојсрећи. Знаш да сам искрено волео твог мужа и свог пријатеља. Али

ето, догодило се то што се догодило... Признајем да су моја осећања

постала још јача и зато те молим да се удаш за мене!

Млада жена се замисли и рече:

- Шта да се ради... Такве одлуке доносе се након дуготрајног

поста и молитве. Дођи поново за десет дана, али за то време немој

ништа да једеш, него само пиј воду. Даћу ти одговор за десет дана.Тачно у договорено време младић се поново обрео у кући своје

вољене. Али био је толико слаб због поста да су га слуге на носилима

унеле у њену кућу. У пространој дворани угледао је с једне стране

постављени сто, који се угибао од разних јела, а на другој раскошно

размештену постељу. Показујући му на сто, а затим на постељу, до-

маћица га упита:

- Дакле, господине, од чега ћемо почети?

- Госпођо - прозбори младић - опрости, али морам прво да се

окрепим...

- Ето, видиш како си спреман да ме брзо промениш за другу

..стр^ст - рече му мудра млада жена. - Људи су иначе такви! Морам

126



признати да и ја тебе одавно волим. Али пошто сам знала жељу

својих родитеља, нисам хтела да им будем непослушна и зато сам

постала супруга нашег заједничког пријатеља. Његова смрт ми је

много тога открила. Тако се испоставило да је све у нашем животу

непостојано и пролазно! Шта ћемо нас двоје данас изабрати? Да ли

треба да служимо пролазном свету, или вечном Богу?Након тога сели су за празничну трпезу. Ту су одлучили да све

што имају поделе сиротињи и крену за Христом, подвизавајући се

свако у свом манастиру.

127

п т

п ц





О т ац Гаврило

А

рхимандрит Гаврило тих година је био не само игуман, него

и апсолутни владар и домаћин Псково-печерског манастира.

Иако је прошло више од двадесет година откако је напустиоПечоре и постао епископ на Далеком истоку, и дан-данас у црквеним

круговима круже приче о његовој прекој нарави. Један од таквих

случајева испричао ми је економ Псково-печерског манастира, отац

Анастасије.

Једног дана, крајем седамдесетих година на псковској пијаци, на

коју је отац Анастасије редовно одлазио ради куповине намирница,

пришла су му двојица војних лица. Рекли су му да су послани са за-

датком да у градски војни комесаријат приведу грађанина Алексеја

Ивановича Попова, то јест њега, јер се отац Анастасије тако звао пре

монашења.

У комесаријату су свештеномонаха обавестили о томе да га, по

наређењу војног комесара, као војног обвезника позивају на допунску

шестомесечну војну обуку и да то важи од тог дана. Обесхрабреног и

потиштеног оца Анастасија увели су у једну канцеларију и наредили

му да попуни некакве упитнике.Ускоро је у ту просторију ушао неки човек у цивилу. Сео је поред

оца Анастасија, показао му легитимацију КГБ-а и без околишења

почео да га наговара да дуготрајни боравак у војним логорима за-

129

О т а ц

Г а в р и л о




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

мени сарадњом. Рачуница је била једноставна, шокиран вешћу да

ће надуго бити насилно одвојен од свог уобичајеног начина живота,

човек ће на све пристати.

Отац Анастасије се, како је знао и умео, више од три сата одупирао

наговарању и претњама. Разговор би вероватно потрајао много

дуже да се у ходнику изненада нису зачули вика и нечији одлучни

кораци. А онда је игуман Псково-печерског манастира, архимандрит

Гаврило, без куцања просто улетео у канцеларију. Онако крупан и

стасит, у раскошној грчкој мантији, с дугачком црном брадом и с

игуманским штапом у руци био је ван себе од беса. Официр је таманхтео да скочи са столице, али је настојатељ тако љутито подвикнуо на

њега да се овај скаменио од ужаса. Игуман је зграбио оца Анастасија

за оковратник као Карабас-Барабас неког Пјероа и почео да га вуче

напоље из војног комесаријата. Притом је најстрашнијим казнама

претио свима који су му се нашли на путу.

Никад се није сазнало како је отац Гаврило дознао да се његов

економ налази у војном комесаријату. Иако је након тога уследио та-

кав скандал да је игуман чак морао да иде у Москву да заташка ствар,

отац Анастасије ипак није отишао ни на какву војну обуку, а чекисти

га више никад нису узнемиравали.

130



Псковске, а посебно власти печерског рејона веома озбиљно су

схватале оца Гаврила, као и његовог претходника, истакнутог игу-

мана архимандрита Алипија. Такав однос био је сам по себи једи-

нствен за совјетско доба. Наравно, архимандрит Гаврило није се

према властодршцима понашао изазивачки, али се у неким ситуа-

цијама није ни много снебивао. Успео је да ствари постави тако да једини буде одговоран за лојалност према властима. Сарадницима

органа безбедности није дозвољавао чак ни да покушају да с неким

из манастира успоставе засебан контакт. Његова је ствар како је

успевао да од тога заштити братију. У

сваком случају, за то смо му захвални

чак и након толико година.

Ми искушеници бојали смо сенашег игумана више и од саме смрти.

Уз то смо га много осуђивали, и то

неправедно, и прилично

се чудили што се старци ,

према њему односе с то-

лико благонаклоности!

Код оца Јована (Кре-

стјанкина) из године у

годину долазило је све

више људи, и то из целе

земље. Чекајући да их ста-

рац прими, понекад би у

Печорама остајали и по

неколико дана. Поред мо-

нашког конака ред за пријемкод оца Јована формирао се

од раног јутра па све до касне

вечери. То није могло да не

забрине одговарајуће органе

који су надгледали манастир.

По свему судећи, притисак на

игумана није био ни најмањенаиван.

Једном је отац Гаврило

дојурио до огромне групе хо-

131

О т а ц





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 «


а с в

е т и

дочасника, који су мирно стајали дуж манастирског конака. Викао је

на те несрећне и испрепадане људе и попут јастреба их све растерао,

а онда је позвао столара и наредио му да закује врата собе у којој је

отац Јован примао народ.

Неколико дана у Печорама се причало само о томе како игуман

у договору с властима не пушта народ Божји код стараца. Спокојан је био само отац Јован, који је иначе од игумана доживео највише

неугодности. Чак је и нас смиривао:

- Ма, није то ништа! Ја радим свој посао, а игуман свој.

И заиста, након три дана исти онај монах столар, који је по игу-

мановом наређењу заковао врата, поново се појавио са својим кофер-

четом за алат, пажљиво повадио ексере и отац Јован је наставио да

прима народ као и пре.Најболнији догађај који сам запамтио био је истовремени одлазак

из манастира десеторице монаха. Они су патријарху написали писмо

у којем га обавештавају да напуштају манастир у знак протеста због

игумановог грубог и деспотског понашања и у којем су захтевали да се

архимандрит Гаврило без одлагања удаљи из обитељи. Сви ти монаси

углавном су били дивни млади људи. У Печорама су се сместили по

кућама парохијана и ту су чекали одговор на своје писмо.

Одлазак братије заиста је био ударац за игумана. Мислим да јесхватио да је његово руковођење било претерано оштро и круто. Било

како било, недодирљиви печерски игуман кренуо је у град да тражи

монахе. Иако уз много напора, ипак је успео да их пронађе. Замолио

их је за опроштај и покушао да их наговори да се врате у манастир.

Али монаси су били непоколебиви. Једино што су захтевали било је

да игуман одмах буде удаљен из манастира.

Убрзо је у манастир стигла висока комисија из Патријаршије с

указом о разрешењу архимандрита Гаврила. Остарели псковски ми-

трополит Јован сазвао је манастирски сабор. Сва братија окупила се

у трпезарији и архијереј, који је дошао из Москве, постави питање

о односу према игуману. Настала је мукла тишина. Први се јавио за

реч манастирски благајник, архимандрит Натанаило. Прочитао је

молбу патријарху, коју је иначе сам написао, да остави настојатеља у

обитељи.

Московски архијереј био је истински изненађен, али је ипак упитао да ли још неко жели да потпише ту молбу. Поново је завла-

дала тишина. А онда је устао најпоштованији старац у обитељи, ар-

химандрит Серафим и кратко упитао:

132



- Где да потпишем?

Пришао је и потписао, а за њим су то исто учинили духовници и

остали монаси. Није потписало само неколико монаха.

Догађаја с „десеторицом”, односно с одбеглом братијом још дуго

су се с горчином сећали у манастиру. Најтеже је било првих дана

после њиховог одласка кад су током монашке трпезе за столом зја-пила празна места.

Након много година један од те десеторице, јеромонах Антоније,

који је постао игуман манастира светог Герасима Болдинског, обра-

ћајући се својој не баш увек ревносној братији говорио је: „Немате ви

за игумана оца Гаврила! Ваљало би вам довести оца Гаврила макар на

месец дана! Тад бисте сигурно схватили шта је то манастир. Владика

Гаврило је један од најбољих људи. Волео је да дели поклоне и да примагосте, али је по карактеру груб и строг. Осим тога, владика Гаврило је

дубоко верујући човек. Сећам се како се молио: богослужење је увек

дуго трајало и било је свечано и испуњено унутарњом пунотом. По

карактеру није био баш злато. Уосталом, да сам био у његовој кожи,

мислим да бих се понашао исто као и он зато што тада и није било

могуће другачије поступати.” Овај монолог јеромонаха Антонија

објављен је у једним православним новинама.

Да ли се стварно морало тако поступати, то је наравно друго пи-

тање. Један мој познаник, иначе лекар, имао је обичај да каже „ка-

рактер се не лечи.” И заиста, након релативно кратког затишја, које је

наступило после одласка „десеторице”, свима је у манастиру постало

јасно да се игуман није нимало променио.

Отац Гаврило изабрао је монашки пут у својој шеснаестој го-

дини и за њега су храм и сама Црква били као његова рођена кућа, у

правом смислу те речи. Зато је сасвим природно што се у манастируосећао као прави газда и домаћин којему је сама Царица Небеска,

заштитница обитељи, дала послушање да буде игуман. Он је на свој

начин, али веома снажно и живо осећао пред Господом одговорност

за манастир и поверену му братију. Но, зато га уопште није занимало

шта други мисле о њему. За тринаест година проведених на месту

игумана ниједном није узео ни дана одмора или пак слободан дан.

Све је строго држао под контролом, иако се данас многи присећајуда се иза те његове строгости, па чак и грубости у ствари скривало

истински добро срце. Отац Гаврило је, како се касније испоставило,

тајно помагао многим људима, односно, без икаквог претеривања,

133

О т а ц





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 «


а с в е т и

помагао је стотинама Печораца. Ми, тадашњи искушеници тек данас

схватамо да игуману уопште није било у интересу, нити је пак имао

времена да нас тако страшно шиканира, како нам се тада чинило.

Ради се о томе да отац Гаврило једноставно није трпео јавашлук, тим

пре неодговорност и немар кад је реч о Божјим стварима. Па ипак по

нарави, благо речено, уопште није био мед и млеко.

У време мог ревносног настојања да проникнем у мудрост чувања

крава и телади и да усавршим технику чишћења балеге, позвао ме је

проигуман и саопштио ми да сам од сутра и ипођакон архимандрита

Гаврила. За мене је та вест била као гром из ведра неба! Бити ипођакон

код игумана сматрало се најтежим послушањем у манастиру, иако то

уопште није било компликовано. Обавеза ипођакона била је да за

време богослужења помаже игуману при облачењу свештеничке оде-жде, да испред њега држи Служебник с одређеним молитвама и да

му додаје игумански штап. Но, знајући преку нарав оца Гаврила, сви

су ме много жалили. Отац Јован испратио ме је на прво богослужење

као што се испраћа у рат. И заиста, ниједна моја грешка, па макар би-

ла и потпуно безначајна, није прошла некажњено.

Дакле, после ноћне смене у штали, требало је да се доведем у ред

пре почетка Литургије и да одем на послушање у олтару. Али, ма ко-

лико да сам покушавао да се оперем под тушем, нисам успевао да се

у потпуности ратосиљам воња који ми се у штали просто увукао у

сваку пору.

- Фуј, Георгије, не знам зашто се стално осећаш на балегу?! - на-

мрштено би ме питао игуман, и то тако као да није знао да сам по ње-

говом благослову целу боговетну ноћ чистио шталу у којој се налази-

ло тридесет крава, један бик и десетак телади.

Чак је специјално у олтар доносио бочицу француске колоњскеводе којом ме је обилно шкропио пре но што бих приступио својим

обавезама. Дакле, на богослужење сам одлазио ширећи око себе сна-

жан мирис села, а са богослужења сам се враћао у шталу ширећи

мирис најфинијег француског парфема, и то на велико незадово-

љство мојих крава.

***

У једној старој монашкој књизи пише: „Једном је старац узео су-

во дрво и високо на планини забо га у земљу и наредио Јовану да га

134



свакодневно залива једном кофом воде све док дрво не донесе плода.

Вода је била далеко од њих. Да би је донео до вечери, Јован је морао

зором да крене по њу. За три године дрво је порасло и родило. Старац

је убрао плод, донео га у цркву и рекао братији: приђите и окусите

плод послушности.”То се догодило пре хиљаду и петсто година у једном египатском

манастиру у време првих и истински великих хришћанских монаха.

И у наредним вековима, и то све до наших дана, има много сличних

примера који показују моћ искрене послушности. Разлика је у томе

што духовници данас захтевају беспоговорну послушност само у

изузетним случајевима, и то не зато што је данас мање правих ста-

раца, већ што нема правих послушника.Уопште узев, прави духовник, а не онај који глуми старца, увек

ће саветовати, убеђивати, понекад и инсистирати, али никад неће гу-

шити вољу хришћанина. Од свештеника који упорно захтева беспо-

говорну послушност у свему, треба бежати као од ђавола.

Црква прави разлику између благодатне духовне послушности

старцима и духовницима, наравно уколико су то прави старци и ду-

ховници, и дисциплинске, административне послушности цркве-

ној јерархији. Сећам се како су отац Јован и остали старци слали

људе игуману да им он да одговор на нека питања и како су притом

говорили да ће им Господ открити Своју вољу преко њега као игумана

манастира.

135

О т а ц





Т и х о н

( Ш


• { ■


а с в е т

и

Постоје ли границе монашке послушности? Отац Јован имао је

обичај да каже да јерархију треба слушати увек и у свему, чак и онда

кад нам се наређење, на пример игуманово, чини несхватљивим и

нелогичним, па чак и по живот опасним. Отац Јован је говорио да на

целом свету постоји само један разлог да искушеник не само да мо-

же, него и мора да покаже непослушност, а то је у случају кад је наре-

ђење у супротности с јеванђељским заповестима. Али то се, Богу хва-

ла, у мом животу није догодило. У свему осталом заиста треба бити

послушан до смрти.

Било је и оваквих случајева. Печори је била изузетно чиста и

пријатна варошица, с посебним начином живота који је трајао веко-

вима захваљујући древном манастиру. Био је то добар спој право-

славне културе црквене Русије и уредности суседне Естоније. Заразлику од већине совјетских градова, био је то не само необично

леп и уредан градић, него су чак и осамдестих година, млади, који су

се увече окупљали и седели на клупама, устајали кад би поред њих

пролазио старији човек. Већина житеља били су верници. На улици

је било немогуће чути ружну реч. Кад би неко требало негде да оде,

врата би, као по правилу, подупирао неким штапом, а ако би их и

закључао, кључ би без икаквог скривања остављао испод отирача.

Вероватно се некоме од одговорних другова учинило да то ипак

није нормално. Да би поправили ситуацију, једног лепог дана одлу-

чили су да у тај скривени кутак сместе „хемичаре”. Тако су тих година

називали криминалце који су после затворске казне морали још

неколико година да проведу у насељима под специјалним надзором.

Ти такозвани досељеници одмах су у живот наше варошице

унели своје обичаје. Почеле су туче, псовке, обрачуни ножевима и

до тада невиђени лоповлуци. Дошло је дотле да су лопови почели дакруже око манастира и пљачкају ходочаснике.

Једном је неколико бандита дошло и до самог манастира, до гла-

вне капије где се на послушању налазио отац Авакум. Ставили су му

нож под грло и затражили да им сутрадан донесе сто рубаља. Авакум

је појурио до игумана колико га ноге носе.

- Оче игумане, ради са мном што год хоћеш, али ја се на капију

више не враћам! - запомагао је стари монах.

Отац Гаврило га је само тужно погледао и уздигао руке према

небу узвикнувши:

- Јао мени, шта сам дочекао! Монаху се пружила прилика да умре

136



на светом послушању, а он се тога одриче. Ко умре на послушању,

одмах се узноси у Царство небеско! Тешко мени, шта сам доживео...

Те речи пресекле су старог Авакума попут муње.

- Опрости, оче игумане! Све сам разумео! Ма, ја бих за свето по-

слушање... Благослови!

Пошто је добио благослов од игумана, Авакум је одлучно кренуопрема главној капији спреман да умре.

Кад смо упитали игумана шта би било да су Авакума стварно за-

клали, мирно нам је одговорио:

- Опојали бисмо га.

Но, Богу хвала, то се ипак није догодило.

Па иако је, како смо касније сазнали, игуман предузео све мере

да Авакум остане жив и здрав, стари схимник ипак није изгубио сво- ју награду. Као што су свети оци говорили, Господ не прима само на-

ша дела, него чак и искрену намеру и одлучност.

За све нас у манастиру послушност игуману била је безусловна

и нешто што се само по себи подразумева, посебно истичући то да је

била безусловна, ма колико се то световним људима чинило чудним,

глупим и бесмисленим. Таква врста послушности чак и код црквених

људи понекад изазива шок, револт и бујицу гневних осуда. Написане

су бројне књиге о томе колико је послушност апсурдна и штетна.

Ту се не ради о кривици просвећених аутора таквих књига, него о

томе да просто не схватају да у манастирима постоји посебан начин

живота који се одвија у складу с посебним правилима. Циљ и смисао

тих правила не може свако да осети и схвати. О томе сведочи и нешто

што се догодило пре мог доласка у манастир.

Прича се како је једном приликом из Лењинградске духовне ака-

демије на празник у манастир дошао недавно рукоположени ђакон.Био је учен и охол па је на неуке монахе провинцијског манастира

гледао с висине.

Игуман је у олтару имао омиљену, необично лепу кадионицу, али

толико велику да смо је звали вавилонска пећ. У њу је могло да стане

пола кофе брикета за тамјан. Ту кадионицу користио је искључиво

игуман. Уосталом, била је тако тешка због толико метала, позлате,

драгог камења и ланаца да је само снажни отац Гаврило могао с њомизаћи на крај. Само понекад, кад је био посебно расположен, игуман

би се током вечерњег обратио, на пример, оцу Јовану:

- Оче Јоване, окадите!

137

О т а ц





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в е т

и

Отац Јован, којем није било лако ни да подигне такву кадионицу,

са смирењем би се наклонио, што је било у оквиру послушности на-

дређеном, узимао у руку то застрашујуће оруђе и почињао да кади,

али би се брзо толико уморио да је кађење довршавао са две руке, и

то једва држећи ланце. Игумана је то силно забављало. Кад би неко

покушао да каже како с њим силно саосећа, зачуђени старац би му

рекао:

- Што се толико узбуђујете? А ко ће да ме смирава, ако не отац

игуман?

Али вратимо се госту из Питера. Кад је видео чудесну кадиони-

цу, силно је пожелео да је одмах употреби. Престрашени црквењаци

објанили су му да ту кадионицу током службе може да користи само

игуман. Академац је почео да исмева глупе провинцијалце, а онда је

строго наредио да му додају управо ту кадионицу. За црквењаке, ко-

ји су иначе били искушеници, апсолвент духовне академије био је

скоро па небожитељ, тако да су се предали. Тако је питерски ђакон

у олтару уздигао испред игумана скупоцену кадионицу са упаљеним

брикетима и миомирисним димом тамјана и свечано, како је и пропи-

сано, изговорио:

138



- Благослови, владико, кандило.

Игуман је по навици подигао руку да благослови, а онда се ска-

менио! Напросто није могао својим очима да поверује у оно што је

видео. Кад је напокон схватио да се некакав питерски ђакончић усу-

дио да узме његову омиљену кадионицу, шапатом од којег се крв у

жилама леди тихо је рекао:- Ко ти је то дао?!

С тако уздигнутом кадионицом ђакон се просто следио. Само му

је рука задрхтала тако да се по целом олтару разлегао злослутни звук

скупоцених ланаца.

- Одмах је баци! - нареди му игуман.

Академац је просто претрнуо од страха.

- Баци је кад ти кажем! - поново нареди игуман.Под у олтару био је прекривен чупавим теписима. У кадионици

је горела омања кофа брикета за тамјан. По академцу се видело да ће

се сваког тренутка онесвестити. Било је очито да се у Лењинградској

духовној академији тако нешто није учило. Не скидајући с њега

поглед, игуман прстом позва старог јерођакона Антонија и кратко

му нареди:

- Узми му кадионицу!

Антоније истрже кадионицу из руке младог академца.

- Баци је! - заповеди му игуман.

139

О т а ц





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в е т

и

Не премишљајући се ниједног тренутка, Антоније размаче своје

прсте и кадионица паде на тепих уз тужно звецкање. Жар се одмах

просу, а тепих плану. Они који су се ту нашли брзо почеше да гасе

пожар својим длановима. И док су они тако пузали на коленима, игу-

ман је, стојећи у диму и пламену, достојанствено посматрао ту слику.

- Ето како треба извршавати послушање! - закључи игуман.Окренувши се питерском ђакону, одсечно ће:

- Губи се из олтара!

Можда ће се неко питати какав је смисао свега тога и зар то није

пример правог мрачњаштва, примитивизма и тираније? Зар су свети

оци говорили о таквој послушности? Немам никакав приговор на та-

ква питања, сем што бих можда могао рећи да смо ми монаси заиста

некакви ненормални људи кад овакве и сличне ствари у потпуностиприхватамо као нешто што управо тако треба да буде.

Једном се нешто слично и мени догодило само што том прили-

ком игуман умало није платио због моје беспоговорне послушности

којој ме је сам научио.

Једне касне јесени био сам болестан недељу дана. Кад сам дошао

на вечерње, у олтару сам, на столићу на којем су се обично налазиле

књиге и игуманове личне ствари, приметио нову и веома лепу ствар.

Био је то старински позлаћени свећњак од малахита с великом во-штаницом. Будући да се Печоре налазе на северу Русије, у јесен се ту

рано смркава. Зато је игуман и донео свећњак у олтар да би видео да

из књиге чита молитве предвиђене за вечерње. Пошто сам био млад,

за моје очи било је довољно светлости и зато сам прекасно схватио о

чему се ту ради.

У одговарајућем тренутку ја сам, као и обично, узео Служебник

и отворио га испред оца игумана. Но, он ми рече:- Узми свећу.

Послушно сам спустио књигу и узео свећњак чекајући даља упу-

тства.

- Шта чекаш? - срдито ће игуман незадовољан због мог пропуста.

- А шта да радим с њим? - наивно сам упитао.

Отац игуман се још више наљути.

- Како шта? Баци га напоље!

Још се сећам како ме је то одушевило. Истог трена сам се сетиостарих подвижника који су толико били послушни да су по игумановој

заповести годинама заливали суве штапове, бацали се у море, ходали

по води, бацали у провалију златне полуге које би нашли на путу...

140



Замислио сам како ћу истрчати из цркве и из све снаге завитлати

тај скупоцени, али са становишта вечности свакако безвредни све-

ћњак и разбити га о камен у припрати! Већ сам видео како на све

стране лете зелени комадићи малахита. Тако сам брзо појурио према

вратима да је игуман једва успео да ме ухвати за подрасник.

- Јеси ли полудео? - уплашено ће игуман, брзо узимајући анти-квитет из мојих руку.

Био сам истински изненађен његовим поступком:

- Па, рекли сте ми да га бацим!

Игуман ме је погледао тако као да сам заиста душевни болесник.

- Георгије, немој да ме плашиш. Упали ту свећу! Зар не видиш да

је овде мрачно?

Напокон сам схватио шта треба да радим. Било ми је жао што

нисам могао да покажем праву послушност по узору на ону из дре-

вних времена, али уједно и што нећу бити сведок несвакидашњег

призора као што је ватромет од малахита. Упалио сам свећу и са узда-

хом отворио књигу испред оца игумана.

Већ је било речи о томе да игуман заиста није подносио неизвр-

шавање својих наређења. Но, тајна је у томе да ипак нисмо испу-

њавали све игуманове заповести него смо, напротив, понекад

поступали потпуно супротно. Не само да се игуман није љутио збогтога него се још правио да ништа није приметио. Ми смо се према

тој својој непослушности односили сасвим мирно и без и најмање

гриже савести. Рецимо, догађало се да се игуман наљути на неког

ходочасника који му се не допадне, или пак на неког неразумног и

дрског туристу, па, љутито показујући прстом, дрекне:

- Избаците га из манастира!

Ми, наравно, одмах из све снаге појуримо да извршимо наре-

дбу, али кад притрчимо том несрећнику почнемо шапатом да га уми-

рујемо, па га мирно испратимо до капије.

Све је то игуман одлично видео и ћутке одобравао, јер смо по-

слушање испунили, али притом нисмо глупаво претеривали.

Отац игуман је одлично схватао шта је потребно његовим мо-

насима. А потребно им је било само умножење вере и смирење. У

древним монашким патерицима много се приповеда о томе како су

игумани чак и својим савршеним монасима давали прилику за сми-равање и незлобивост.

Било је лето. Једном приликом дежурао сам испред Успенске

141

0 1 1

4 »

Ј

'

ПШ

( )




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

> { ■


а с в

е т и

цркве. Баш у то време игуман је, као и обично, кренуо да обиђе

манастир. Пришао му је један мени непознат снажан младић. Чуо сам

како моли игумана да га прими у манастир.

- Јеси ли спреман да извршаваш послушања? - строго га упита

игуман.

- Наравно, оче! Спреман сам на свако послушање!- Зар баш свако? - заинтересовано ће игуман.

- Тако је! Баш свако! - ватрено одговори младић.

У том тренутку кроз порту је шепајући пролазио стари монах М.

- Е па, ако си стварно спреман на свако послушање, приђи оном

деди и одалами га тако да одлети што даље! - заповеди му игуман.

Младић у трен ока притрча старом монаху и тако га снажно удари да је старац као перце одлетео неколико корака даље. Али,

истог тренутка је неочекивано брзо скочио и пао младићу пред ноге.

- Синко, опрости мени грешном! Опрости! - скоро кроз плач је

молио стари монах очито мислећи да је младића нечим увредио.

- Ма, мани се тога! - одмахну младић, па поново приђе игуману

спремно ишчекујући даља наређења.

Отац игуман је збуњено одмерио младића

од главе до пете.

- Е, да - процеди игуман. - Брате, ства-

рно си блесав!

А онда игуман извади из џепа два-

десет пет рубаља и пружи их младићу:

- Ево ти за карту и, благо мени, иди

својој кући.

Отац М. се поклони игуману пашепајући настави својим путем.

Тај догађај изазвао је у манастиру

буру негодовања и жучних речи на

рачун оца Гаврила, све док нам један

веома поштован и образован монах

није објаснио:

- Ви у ствари ништа не разу-

мете. Ево, сад сте почели да осу-

ђујете игумана. Но ја његов по-

ступак нити одобравам, нити

142



осуђујем. Није моје да судим о ономе што игуман ради. Наравно да

сви ми и волимо и поштујемо оца М. Често сте имали прилике да

чујете како га хвале, а понекад истичу и као пример. Отац М. је све то

заиста заслужио, али то за њега као монаха уопште није добро.

Заинтересовано смо чекали шта ће даље рећи.

- С једне стране - настави наш саговорник - отац игуман се за-иста непримерено понео према оцу М. Но с друге стране игуман је,

хтео он то или не, за оца М. учинио нешто што је за монаха најбоље

и најкорисније. Наиме, он му је дао могућност да се смирава, то

јест учинио је оно што се у манастиру нико осим њега не би усудио

да учини за оца М. Да ли је он то учинио грубо? Да, јесте! Да ли је

било изузетно грубо? Слажем се да јесте! Но, да ли се сећате приче о

великом ави Арсенију, истом оном старцу који је пре одласка у ма-настир био моћни велможа на царском двору у Константинопољу, па

чак и васпитач царске деце? Аву Арсенија су сви веома поштовали

у манастиру. Али игуман је једном приликом, и то у присуству све

братије, из чиста мира отерао аву Арсенија иза братске трпезе. Није

му дозволио ни да седне за сто, него је морао да стоји поред врата. Тек

је пред крај ручка бацио ави један суварак, и то као псу. Касније су

монаси питали аву Арсенија шта је осећао у том тренутку. Старац им

је одговорио: „Помислио сам да је игуман, који је попут анђела Божјег,

схватио да сам ја попут пса, па чак и гори од пса. То је истина! Зато

ми је и дао парче хлеба онако како се даје псу.” Кад је игуман видео

Арсенијево велико смирење, рекао је: „Он ће бити прави монах.”

Наш саговорник је на тренутак заћутао, а онда је наставио:

- Ето, тако се хришћанин кроз смирење, и то заиста само кроз

смирење, које је права загонетка за овај свет, приближава једном

од два најважнија открића у свом животу. Прво од њих састоји се у томе да сазна истину о себи, да види себе онаквим какав стварно

јесте, односно да се упозна са самим собом. Верујте ми да је то по-

знанство изузетно важно. Многи људи проживе свој живот, а да

сами себе не упознају. Ми само имамо некакву представу о себи, или

некакву уобразиљу која зависи од наше сујете, гордости, амбиција

и осетљивости на увреде. А истина је, ма колико нам се то болним

чинило, да смо несрећни, и јадни, и сиромашни, и слепи, и наги. Се-ћате ли се тих речи из Откровења? То се може открити само кроз

јеванђељски и крајње поштен однос према себи. Ако баш хоћете,

управо то и јесте право смирење. Оно ни најмање не понижава чо-

143

О т а ц

Г а в р и п о




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

века. Напротив, управо они који прођу кроз то искушење и спознају

страшну, али праву истину о себи и постају свети. То су исти они

прозорљиви људи, пророци и чудотворци који код вас изазивају

такво одушевљење.

- А које је друго откриће? Рекли сте да постоје два најважнија

открића у човековом животу. Прво је да сами себе упознамо. А у чемусе састоји друго откриће?

- Друго? - насмеши се монах. - Ви о њему знате исто колико и

ја. Црква нас на ту истину стрпљиво подсећа на сваком богослужењу:

„Христос истинити Бог наш, молитвама пречисте своје Матере и свих

Светих, да нас помилује и спасе као благ и човекољубив.”

Од срца смо се захвалили свом саговорнику.

На растанку нам је рекао:

- Ако неко од вас постане игуман, нека му ни на памет не падне

да се угледа на оца Гаврила и да на сличан начин смирава братију!

Наш игуман има посебну харизму за то - додаде с осмехом. - За ле-

кцију о смирењу не треба мени да захваљујете, него оцу М. који нам

ју је свима очитао. Сећате ли се како је у древном патерику један по-

движник одговорио на питање како се може постати прави монах? Тај

велики подвижник узео је своју мантију, бацио је на земљу, изгазио је

у прашини и рекао: „Ако се човек не смири управо на овакав начин,неће постати монах.”

144



* * *

Ако се човек не смири, неће постати монах. Ни у књигама ни у

причама других људи Бог му се неће открити онакав какав јесте, него

Га може спознати само кроз сопствено искуство. У противном ће му

бесциљно проћи године и деценије живота. Због тога ће за осуду битинајвиша духовна звања, као што су свештеници, игумани, архијереји.

Кад ме је митрополит Питирим превео у Москву, убрзо после

тога мој однос с оцем Гаврилом почео је да бива све лошији. Разлог за

то био је филм који сам неколико година снимао у Псково-печерском

манастиру.

Митрополит Питирим купио је за издавачку делатност аматер-

ску видео-камеру, веома ретку за осамдесете године. Кад год сам

ишао у Печоре, са собом бих понео ту камеру како бих овековечио

манастирски живот, који је неумољиво одлазио у вечност, а пре све-

га старце. Од материјала који сам тада снимио након много година

настао је филм о Псково-печерском манастиру.

Не знам да ли је неко нешто напричао оцу игуману, или му је

самом пало на памет да ја на патријархов захтев тражим разне недо-

статке у манастиру и да онда снимљени материјал достављам Његовој

Светости. Ма колико да ми је било тешко да тако нешто чујем иколико год да сам се трудио да објасним да ми тако нешто није ни на

крај памети, ипак су моји доласци у манастир почели да се претварају

у озбиљан проблем, чак и кад сам само желео да посетим оца Јована.

Е, тад сам се и сетио многобројних прича о игумановој окрутности и

самовољи, као и бројних жалби на његову сумњичавост.

Осећај повређености и моје суморне мисли свакако нису допри-

носиле поправљању нашег односа. Убрзо су архимандрита Гаврилапоставили за епископа на Далеком истоку, али чак ни то није ништа

променило у нашем односу. Дошло је чак до тога да смо се једва и

поздрављали кад бисмо се срели на богослужењу у Москви. Срамота

ме је да се тога и присећам. Ко сам био ја, а ко он?! Он је био епископ

Цркве Христове! Међутим, било како било, из своје се коже не може...

Прошле су три године. Без проблема сам одлазио у манастир, јер

је тамо био други игуман. Но код епископа Гаврила дошло је до неких

промена.

Свештеници на Далеком истоку били су потпуно другачији од

печерских монаха. Ту није било ни речи о беспоговорној послушности

145

О т а ц





Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

+


а с в е т

и

на коју је владика Гаврило навикао у манастиру. Тако је неки свештеник

једном приликом заподенуо у цркви веома дрску препирку с владиком

Гаврилом. Владика га је, по свом обичају, прекинуо претећим гласом.

То је у Печорама било уобичајено. Но поменути свештеник је пао у

ватру па је, уз речи потпуно стране црквеном језику, зграбио један од

богослужбених предмета - свето копље - и кренуо на свог архијереја.Онима који познају владику Гаврила јасно је да се ни најмање није

уплашио, мада је, претпостављам, био веома изненађен. Зграбио је

дрског свештеника за оковратник и просто га избацио из цркве.

Свештеник је написао жалбу и послао је у Патријаршију, а чак

се обратио за помоћ и световним властима. Поново је основана па-

тријаршијска судска комисија, али овог пута се све завршило строгом

црквеном пресудом. Владика Гаврило био је лишен епархије и било

му је забрањено свештенослужење у наредне три године.Суђење се одвијало у Москви. На дан изрицања пресуде отишао

сам у хотел у којем је одсео владика Гаврило, иако ни сам нисам знао

чиме ће се то завршити. Ипак је он био мој први игуман, управо он ме

је примио у манастир и било ми је тешко и од саме помисли да су га у

тако тешким тренуцима можда сви напустили, без обзира на то да ли

је био невин или крив. Сетио сам се свега доброг што је било везано

за оца игумана па сам одлучио да му на неки начин пружим подршку,

додуше, нисам знао како.

У хотелу сам пронашао његову собу и спремао се да покуцам,

али сам изненада зачуо гласан разговор, тачније праву препирку која

је до мене допирала из собе. Већ сам био одлучио да побегнем док сам

још здрав и читав, али су се врата уз велику буку широм отворила

и из собе су изашла двојица нечим крајње незадовољних људи. За

њима се појавио владика Гаврило с речима:

- Губите се, вуцибатине једне, док нисам почео да вас избацујем!Почело је, помислио сам. Изгледа да му је на Далеком истоку

прешло у навику да људе избацује, и то низ степенице. Колико се се-

ћам, тога у Печорама није било. Сад ће, не дај Боже, и мене да зграби!

- А шта ти ту радиш?! - љутито ће владика Гаврило чим ме је

спазио.

- Дошао сам да вас обиђем - уплашено сам промуцао.

Владика ме намргођено одмери од главе до пете.

- Па, изволи - рече пропуштајући ме да уђем у собу.Седели смо до касно у ноћ. Владика више никуд није журио. На-

ручио је флашу коњака и нешто за јело. Присећали смо се Печора.

Владика ми је причао о томе како је отварао цркве у својој далекој

146



епархији. Рекао ми је да су она двојица, коју је малопре онако неучтиво

избацио из собе, били представници некакве алтернативне „цркве”

чији чланови себе називају катакомбницима. Пошто су сазнали да је

смењен с дужности, одмах су дошли код осуђеног и сасвим природно

увређеног архијереја с понудом да постане епископ њихове „цркве”

На то им је владика Гаврило одговорио: „Е, то већ неће моћи! Ја самсе у нашој Цркви крстио, у њој сам постао монах, па свештеник, а

затим и епископ. Вероватно сам био лош епископ кад ми је Црква

изрекла забрану. Али, ја сам се у тој Цркви родио и у истој тој Црквићу и умрети! Зато...”

Након тога уследила је она тирада о вуцибатинама и избацивању,

чији сам сведок и нехотице био и која је свакако непримерена за је-

дног архијереја.

* * *

Владика је отпутовао за Хабаровск. До-

писивали смо се, али ретко. Из писама сам

открио његову потпуно другачију страну.

Једно од писама почињало је речима

из Псалтира којима се цар Давид са

захвалношћу обраћао Богу у тренутку

најтежег искушења у свом животу:

Добро ми је што си ме унизио! Би-

ло је то заиста задивљујуће писмо,

али чини ми се да му, због трке и

бројних послова, нисам одгово-

рио.

Након три године за-брана је скинута па је вла-

дика Гаврило послат у

град Благовештенск

као епископ.

У то време ја сам

већ служио у Срете-

њском манастиру. Кад

бих послом долазио

у Москву, владика би

одседао у нашем мана-

стиру, чему смо се бра-

147

О т а ц





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

тија и ја искрено радовали. Једном је владика Гаврило отпутовао и

у Печоре. Прича се да је на Литургији коју је служио било мноштво

људи. Све старе увреде биле су заборављене, као што то обично

бива. Неки монаси и парохијани плакали су док су му прилазили по

благослов. И сам владика је био ганут. У Печоре више није одлазио.

У Сретењском манастиру често су одседали и свештеницииз Благовештенске епархије. Једном приликом нисам успео да се

уздржим па сам их питао какав им је архијереј и да ли је добар или је

можда прек.- У суштини је добар човек, али уме да буде прек!

После тога уследиле су приче на основу којих сам коначно за-

кључио да се карактер не лечи.

Након много година пратио сам Његову Светост патријарха Ки-

рила на путу по Далеком истоку. На Литургију патријарха Кирила у Јужносахалинску дошао је и владика Гаврило. Већ је био напунио

седамдесет година. Сећам се да је имао нешто више од четрдесет

година у време кад сам ја био у манастиру. После патријарховог бо-

гослужења и званичних сусрета, једна мања група окупила се на

вечери. Ту је било неколико свештеника и један млади епископ, као и

владика Гаврило.За столом је владала топла и братска атмосфера. Док смо се при-

сећали прошлости, одлучио сам да питам владику Гаврила како је

живео док је био под забраном. Сви смо желели да чујемо шта ће нам

владика рећи. Свима нам је било јасно да живот није једноставан и

да се свашта може догодити било коме од нас, или, што би се рекло,

никад не реци да нећеш допасти затвора или просјачког штапа.

Владика није избегавао да нам одговори, па нам је своју причу ис-

причао једноставно и без икаквог улепшавања.

После одлуке Синода вратио се у Хабаровск. Након неколикомесеци остао је без икаквих средстава па је покушао да се у својој

бившој епархији запосли као црквењак или пак као чувар. Али, нови

архијереј није дозвољавао свештеницима да претходном епископу

дају посао у некој од цркава, а чак је забранио и да га пуштају у олтар.

Свих тих година владика Гаврило прилазио је да се причести тако

што би стао у ред заједно са парохијанима. Пошто би прекрстио руке

у облику крста, говорио би свештенику своје име „Епископ Гаврило”

и причестио се Светим Тајнама Христовим. По његовим речима, тихгодина били су му изузетно важни љубав и подршка његове пастве,

као и писма која је добијао од оних који су га од раније знали, и то пре

свега писма архимандрита Јована (Крестјанкина).

148



Посао је владика нашао код својих парохијана. Тако је од пролећа

па све до касне јесени плевио и чувао њихове баште које су се налазиле

на неком острву на Амуру, близу Хабаровска. Зими је живео од новца

који би зарадио током лета.

А онда сам упитао владику:

- Владико, проживели сте невероватан и заиста занимљив жи-вот. Били сте млади искушеник у Одеском манастиру кад се у њему

подвизавао велики старац, схиигуман Кукша. Живели сте у Светој

Земљи и радили као секретар Руске мисије у Јерусалиму. Осим тога,

годинама сте били на челу Псково-печерског манастира и свакодневно

сте бивали у друштву стараца, а било их је толико да би предуго тра-

јало и само набрајање њихових имена. Након тога стварали сте епар-

хију на Далеком истоку. Сад сте епископ у Благовештенску. Које је

време за вас било најсрећније?

Владика се прво замислио, а онда је одговорио:

- За мене су најсрећније биле године које сам провео под за-

браном. Никад у животу Господ није био тако близу! Можда ће вас то

зачудити, али верујте ми да је тако како вам кажем. Наравно да ми је

било драго кад су ми скинули забрану свештенодејства и послали ме

у Благовештенск. Али она молитва и, што је најважније, она близина

Господа Христа, које сам доживео у својим баштама, не могу се ни са

чим поредити. То је био најлепши

период мог живота.

Поново је заћутао на неко

време, а онда је рекао:

- Браћо, не бојте се казне Го-

сподње, јер нас Он не кажњава као

злочинце, него као Своју децу!После тога није више ништа

рекао. Али сигурно је да смо те ње-

гове речи за цео живот запамтили

сви ми, и млади и нешто старији

свештеници, који смо тада седели

за истим столом са владиком Га-

врилом.

149

О т а ц






В елики игум ан

Велики игуман Псково-печерског манастира, отац Алипије,отворено је за себе говорио: „Ја сам совјетски архимандрит.”

Ту своју изјаву ревносно је потврђивао и речима и делима.

Почетком осамдесетих година у манастир су дошли чланови

обласне комисије са задатком да пронађу повод за затварање ма-

настира. Шеткајући се манастиром угледали су ходочаснике који су

обрађивали цветне леје, па су истог тренутка пришли оцу Алипију:

- А по ком основу ови људи ту раде?

Совјетски архимандрит им је одговорио:

- Овдашњи домаћин је народ који, ето, ради на својој земљи!

Више није било никаквих питања.

Другом приликом из Пскова је с истим циљем послата фи-

нансијска комисија народне контроле. Игуман је упитао ко је при-

стигла лица овластио за тако нешто.

- Ми представљамо финансијски орган ко ји ...

Отац Алипије их прекиде:- Ја имам само једног надређеног, а то је Епископ псковски Јован.

Идите код њега по одобрење. Без тога вам не могу дозволити приступ

документима која се тичу финансија.

151

В е л и к и

и г у м а н




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

Контролори су отишли, а после неколико сати псковски архијереј

телефонирао је оцу Алипију и збуњено замолио да контролорима

омогући да обаве проверу датих докумената.

- Владико, телефонски позив не може да се приложи уз дати

предмет. Пошаљите ми телеграм - одговорио је отац Алипије.

Убрзо је стигао и телеграм. Кад су се народни контролори поново

појавили, отац игуман их је, држећи телеграм у руци, упитао:

- Реците ми, да ли сте ви комунисти?

- Да, углавном смо комунисти...

- И добили сте благослов од једног епископа, од псковског вла-

дике? Ех, да ... Сад ћу ја лепо овај телеграм да пошаљем обласном ко-

митету партије...

Тиме се и завршила финансијска контрола манастира.Иван Михајлович Воронов, како се иначе архимандрит Алипије

звао пре монашења, четири године је ратовао по фронтовима великог

отаџбинског рата и прешао пут од Москве до Берлина. Касније је

још тринаест година био на брани-

ку Псково-печерског манастира

штитећи га од државе за коју је

некад проливао крв.

У једном и у другом боју отац

Алипије борио се на живот и

смрт. Тадашњем првом секре-

тару ЦК КПСС, Никити Хру-

шчову, била је пошто-пото

потребна велика победа, и

то ништа мања од победе

његовог претходника ко- јем је страшно завидео

на огромној слави коју

је уживао. Као свој

тријумф у будућим

биткама Хрушчов је

изабрао хиљадугоди-

шњу Руску Црквупа јој је објавио рат

и притом целом

свету свечано обећао

152



да ће на телевизији ускоро показати и последњег руског попа.

Убрзо након тога на хиљаде цркава било је дигнуто у ваздух,

или су пак затворене, претворене у магацине и складишта за разне

машине и тракторе. Укинута је већина духовних школа и института.

Из скоро свих манастира монаси су просто разјурени, а многи

свештеници нашли су се у затворима. На целој територији Русијеостала су активна само два манастира, и то Тројице-Сергијева

лавра коју су власти, ради показивања странцима, биле принуђене

да сачувају као црквени резерват, и провинцијски Псково-печерски

манастир. У овом другом случају моћној сили атеистичке државе

супротставио се велики игуман Алипије и, што је најлепше, победио

је!

Тих година сва прогоњена Руска Црква помно је пратила какавће бити исход те неравноправне борбе. Вести из Печора преносиле

су се од уста до уста, а тек касније су учесници и очевици записали

догађаје чији су сведоци били. Навешћу само нека од сведочења о

тим давним биткама.

Једне зимске вечери у кабинет оца Алипиј а ушло је неколико људи

у цивилу који су му уручили званично решење о затварању Псково-

печерског манастира. Игуман је био обавезан да о томе обавести бра-

тију. Кад се упознао с датим документом, отац Алипије га је бацио

у распламсали камин, и то пред очима чиновника, а пренераженим

посетиоцима мирно је објаснио:

- Рађе ћу мученички пострадати, него ли манастир затворити.

Узгред буди речено, спаљени документ био је у ствари званична

одлука Владе СССР-а коју је лично потписао Хрушчов.

Тај догађај описао је архимандрит Натанаило који је био очевидац

и одани ученик великог игумана Алипија. Ја оца Алипија нисам затекао у животу. Али говорити о Псково-

печерском манастиру а не споменути оца Алипија, просто је немогуће.

***

- Имао сам среће да сам у манастиру затекао многе монахе који

су ту били још за време великог игумана Алипија, а исто тако и да упознам познате сликаре, писце, научнике и рестаураторе из Мо-

скве, Лењинграда и Риге који су се тих година окупљали у дому го-

стопримљивог игумана. За њих је он остао пример неустрашивог и

153

В е п и к и

и г у м а н



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

4 >


а с в е

т

и

продуховљеног монаха и ратника и идеал захтевног, али брижног

оца.

Упркос прагматичности па чак и наглашеној приземности, као

и изузетној довитљивости, сјајној и често веома луцидној духо-

витости и задивљујућој сналажљивости, многи савременици, а међу

њима и изузетни монаси подвижници, поштовали су оца Алипија

као светитеља. Након његове смрти архимандрит Серафим, који је

у манастиру уживао неподељени ауторитет, искрено се чудио мо-

насима који су маштали о ходочасничким путовањима у далека места

на којима су се подвизавали велики светитељи и у недоумици им

говорио: ,Нему та далека путовања? Идите у пештере! Тамо су мошти

оца Алипија.”

Господ не воли плашљиве људе. Ту духовну законитост откриоми је отац Рафаило, којему је то својевремено рекао отац Алипије. У

једној својој беседи рекао је: „У рату сам имао прилике да видим људе

који су се плашили да ће умрети од глади па су, уместо да се боре

против непријатеља, носили на леђима вреће с двопеком мислећи да

ће тако продужити себи живот. Обично ти људи не би дуго поживели,

него су гинули са тим својим двопеком. Преживели би најчешће они

који би засукали рукаве и борили се против непријатеља.”

Кад су једном приликом представници власти дошли да одузму

кључеве манастирских пештера, отац Алипије је издао команду свом

сакелејнику:

- Оче Корнилије, одмах донеси секиру, јер ћемо сад сећи главе!

Службена лица одмах се дадоше у бег јер се, по њиховом мишље-

њу, никад не зна на шта су све спремни ти фанатици и мрачњаци?!

Такве и сличне наредбе отац игуман није издавао само реда ради.

Кад су једном приликом, по ко зна који пут, дошли са захтевом да семанастир затвори, без увијања им је рекао:

- У овом манастиру половина братије су ветерани. Наоружани

смо и борићемо се до последњег метка. Видите и сами на каквој се

позицији налази наш манастир. Тенкови овуда неће моћи проћи

тако да нас можете савладати само помоћу авијације. Но чим се први

авион појави изнад манастира, у року од неколико минута цео свет

ће о томе бити обавештен преко радија „Глас Америке” . Зато, доброразмислите!

Не могу рећи какав се арсенал муниције заиста налазио у мана-

стиру, али мислим да је то највероватније било ратно лукавство, то

154



јест још једна сурова шала великог игумана. Али, што би се рекло, у

свакој шали има истине. Тих година манастирско братство несумњиво

је било веома специфично јер су више од половине монаха били ве-

терани великиког отаџбинског рата и носиоци многих одликовања.

Други део, који исто тако није био мали, прошао је кроз Стаљинове

логоре, а трећи су искусили и једно и друго.

Отац Алипије имао је обичај да каже да побеђује онај ко прелази

у напад и доследно се придржавао те стратегије. У свакодневној борби

за манастир тих година је из рушевина подигао огромне манастирске

зидине, обновио запустеле цркве, крајње професионално очистио

древне фреске и средио монашки и игумански конак. Пошто је и сам

био ликовни уметник, спречио је продајуу иностранство многих деларуских и страних сликара. У његовој огромној колекцији налазила

су се и дела Левитана и Поленова. Пред смрт је сва та ремек-дела

уступио Руском музеју без икакве накнаде. Напослетку је уредио

предивне вртове, цветњаке и вењаке тако да се манастир претворио

у једно од најлепших места у Русији. Човеку који би се први пут на-

шао у Печорама, без обзира на то да ли је ходочасник или туриста,

манастир би изгледао као некакав диван и чудесан свет, нешто заистанестварно у нимало лепој совјетској реалности.

Главни подвиг оца Алипија свакако је било оживљавање стар-

чества у Псково-печерском манастиру.

155

В е л и к и

и г у м а н



А


Т и х о н

( Ш


+


а с в е

т и

Старчество је изузетна појава и због тога

што није везано само за једно место, на

пример за неки конкретан манастир,

него се шири по целој земљи и дожи-

вљава неочекивани процват час у за-

волошким скитовима Северне Тива-

иде, час у Белоберешким скитовима

који се налазе у брјанским шумама,

а онда у Сарову, па у Отинском ски-

ту. Средином 20. века старчество

је нашло уточиште у Псково-пе-

черском манастиру. Отац Алипије је

веома јасно схватио тај загонетни путстарчества. Зато је у свом манастиру

чувао и умножавао старчество као не-

што најдрагоценије. Игуман је успео да

испослује дозволу за прелазак великих валаа-

мских стараца из Финске у Печоре. Примио је у манастир јеромонаха

Јована (Крестјанкина) после прогонства и одлежане робије. Отац

Јован је тада био у великој немилости, а у манастир га је тајно довезао

епископ Питирим (Нечајев). Исто тако је пригрлио и оца Адријана

који је био принуђен да напусти Тројице-Сергијеву лавру. У време

док је отац Алипије био игуман однеговано је цело поколење стараца,

изузетних духовника, а о некима од њих говори се у овој књизи.

Створити и сачувати тако нешто у оно време био је прави подвиг.

* * *

У годинама бесомучне антирелигијске пропаганде већина наших

сународника имала је потпуно погрешну представу о манастирима.

Зато се отац Алипије уопште није чудио кад су му постављали заиста

бесмислена питања. С добродушним хумором и крајње разумљиво

указивао је људима на њихову простодушност и на то да неразумно

верују прљавим лажима и грозним измишљотинама.

Једном је група туриста, совјетских људи у правом смислу те ре-чи, зауставила оца Алипија на прагу цркве. У налету гнева захтевали

су да им каже истину о томе како виши клир експлоатише и тлачи

обичне монахе, као и да им исприча све о страхотама манастирског

156



живота, о чему су читали у новинама. Уместо одговора отац Алипије

их загонетно упита:

- Чујете ли?

- А шта то треба да чујемо? - зачуђено ће туристи.

- Да ли нешто чујете?

- Чујемо како монаси поју.- Ето вам одговора! Не би певали да лоше живе.

Један комуниста, иначе гост из Финске, у присуству својих совје-

тских другова поставио је оцу Алипију питање које је било нека врста

заштитног знака атеиста тог доба:

- Можете ли објаснити како то да космонаути нису видели Бога

кад су летели у космос?

Архимандрит Алипије саосећајно примети:- Иста таква невоља може и вас задесити, то јест да одете у Хе-

лсинки, а да не видите председника.

Они који су тих година имали прилике да бораве у Псково-пе-

черском манастиру посебно се сећају познатих излазака великог игу-

мана на балкон конака. Никад се није знало шта ће том приликом

учинити или рећи. Понекад су чавке и вране, нарочито с пролећа,

157

В е л и к и

и г у м а н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в е т и

толико досађивале оцу Алипију својим продорним крицима да је

умео да изађе на балкон с пиштољем и почне да пуца све док се пти-

це панично не разлете на све стране. Пиштољ, наравно, није био

прави, већ само мајсторски направљени плашљивац. Сунчано јутро

у манастиру и игуман на балкону који нишани из пиштоља завидне

величине - свакако је била слика која је на гледаоце остављала не-избрисив утисак.

Но разуме се да изласци великог игумана на његов омиљени ба-

лкон нису запамћени само по томе. Посебна осећања јављала су се

код посетилаца који су били сведоци тога како би игуман изашао на

балкон, нагнуо се преко ограде и започео разговор с окупљеним на-

родом.

Балкон је гледао на манастирски трг тако да је отац игуман за

лепа времена могао да ужива у погледу на свој манастир, да разговара

с народом, а уједно и да пази на ред.

Чим би људи видели да се игуман појавио на балкону, на тргу

би се одмах окупила маса ходочасника, туриста и становника Печо-

ра. Дискусија о вери или просто разговор с оцем Алипијем могао је

да траје сатима. У тим ситуацијама игуман никад није пропуштао

прилику да помогне онима који су га молили да им помогне у њи-

ховом свакодневном животу. Па иако је тада била на снази забранабављења црквеним доброчинством, отац Алипије је по том питању

поступао искључиво онако како је сматрао да треба. Ево како се

тога сећа архимандрит Натанаило: „Отац Алипије увек је помагао

сиромашнима, делио милостињу и помагао многима који су га мо-

лили за помоћ. Због тога је морао много тога да претрпи. Отац Али-

пије бранио се речима Светог Писма које каже да треба чинити дела

милосрђа и тврдио да она не могу бити забрањена јер је то неодвојивидео живота Свете Православне Цркве.”

Ево и сећања ђакона Георгија Малкова, тада младог филолога,

који је често долазио у Псково-печерски манастир: „Архимандрит

Алипије трудио се да у властитом животу испуњава заповест о

љубави према ближњима. Многи болесни, сиромашни и они који су

на било који начин пострадали у материјалном смислу често су од

њега добијали скромну, а понекад и знатну помоћ.

Под балконом игумановог конака често су се виђали богаљи,

сиромаси и многи које је задесила зла судбина. Упркос разним забра-

нама власти, игуман им је помагао онако како је могао, некога је хра-

158



нио, неког лечио, неком новчано помагао, а кад није имао новца,

шалио би се: „Још није спреман јер се суши! Него, дођи сутра, слуго

Божји!”

У неким случајевима помоћ је била и више него значајна. Тако

је игуман помагао погорелцу да поново сагради кућу, а кад би неком

липсала стока, давао би му новац да купи краву. Једном је сазнао да је у Изборску, недалеко од манастира, несрећним случајем изгорела

кућа познатог месног сликара П. Д. Мељникова, па му је послао за

оно време прилично велику новчану своту с напоменом: „Да се нађе

бар за прво време.”

- Отац Алипије имао је изузетан дар беседништва - присећао се

отац Натанаило. - Често смо имали прилике да чујемо ходочаснике

како кажу: „Можда ће нам се пружити прилика да чујемо проповед

оца Алипија па ћемо остати још једно недељу дана.” Својим поукама

храбрио је клонуле духом и тешио малодушне: „Браћо и сестре, чули

сте позив да се појача антирелигијска пропаганда. То значи да им не

иде онако како би желели и зато се храбро држите, немојте да клонете

духом. Заиста је страшна ствар кад човек постане део масе, јер она

данас кличе: Осана, а након четири дана: Распни Га, распни! Зато не

узвикуј „ура” и не аплаудирај тамо где влада неистина. Ако те питају

зашто им не аплаудираш, реци им: „Зато што код вас нема истине.”Ако те пак упитају како то знаш, реци им: „Моја савест ми то каже.”

Како да препознамо Јуду? Спаситељ је на Тајној Вечери рекао: Који

умочи са мном руку у зделу тај ће ме издати. Кад је ученик дрзак, онда

он хоће да се пореди са својим учитељем и са претпостављенима, да

заузме прво место, да се први лати чаше. Старији још нису ни почели

с доручком, а момче се већ облизује, већ се најео. Тако се рађа будући

Јуда. Јуда је један од дванаесторице. Ако старији нису сели за сто, не-мој ни ти. Кад старији седну након молитве, онда и ти седни. Тек кад

старији узму кашику, узми је и ти. Ако су старији почели с јелом, онда

почни и ти.”

Али није сваки разговор с оцем Алипијем на балкону био тако

миран и угодан.

Једном приликом Псковску област посетила је министарка ку-

лтуре Фурцева, иначе веома утицајна дама, и то са свитом чиновника

из главног града и из нашег рејона. Тих година од ње су стрепели

не само културни посленици, него и многи други. И као што је ред,

организовали су јој посету Псково-печерском манастиру. Будући да

159

В е п и к и

и г у м а н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в е т и

је од својих пријатеља сликара отац Алипије знао шта све министарка

ради и да патолошки мрзи Цркву, није чак ни изашао да је дочека,

него је задужио оца Натанаила да им покаже манастир.

Кад је висока делегација била већ кренула према излазу, Фурцева

је видела како игуман стоји на балкону и разговара с људима који

су се окупили на тргу. Дама је одмах одлучила да научи памети тогмонаха који се дрзнуо да је не дочека и да успут обласном руководству

очита лекцију о томе како треба одлучно спроводити у дело

политику партије и владе о спречавању дрогирања људи религијом.

Приближила се балкону и, прекидајући све, довикнула:

- Иване Михајловичу, могу ли нешто да вас питам?

Отац Алипије је љутито погледа, али ипак одговори:

- Па добро, питајте.

- Реците, како сте се као образован човек и уметник могли наћи

у друштву тих реакционара?

Отац Алипије био је веома стрпљив

-« човек. Но кад би неко почео пред њим да

* вређа монахе, томе није остајао дужан.

- Зашто сам овде? - понови питање

отац Алипије па погледа уважену гошћу

онако како је некад артиљерац Иван Во-ронов гледао у нишан гардијског оружја.

- Добро, рећи ћу вам... Да ли сте чули да

сам био у рату?

- Рецимо да јесам.

- Да ли сте чули да сам стигао до

Берлина? - поново упита игуман.

- Причали су ми и о томе, мада не

разумем какве то везе има с мојим пи-

тањем. Зато је још чудније што сте ви,

совјетски грађанин који је прошао

рат...

- Елем - мирно настави от

игуман - ради се о томе да ми је код

Берлина експлозија откинула... (ту

се Иван Михајлович Воронов изразикрајње грубо и непримерено), тако

да ми није преостало ништа друго

до да одем у манастир.

160



Завладала је језива тишина, а онда се разлеже женски врисак,

затим се проломише узвици негодовања, повици и претње, тако да

чланови делегације, предвођени уваженом дамом, појурише према

манастирској капији.

Само након сат времена игумана су позвали у Москву на ра-

зговор. Изгледало је да ће овог пута бити озбиљних проблема. Алиотац Алипије је на сва питања одговарао мирно и сталожено:

- Постављено ми је конкретно питање и ја сам на њега исто тако

конкретно одговорио, али и довољно разговетно да би наша гошћато могла да разуме.

Било како било, све се добро завршило. Био је то једини случај

кад је отац Алипије проценио да може да употреби такво оружје.

Тај чувени и, благо речено, помало прост одговор касније је по-

стао повод за разне сплетке и нагађања. Познати рестауратор и исто-

ричар уметности Сава Јамшчиков, према којем је отац Алипије био

заиста благонаклон, причао је: „Једном су ме питали како је тако леп

мушкарац могао да оде у манастир. Прича се да је једном био тешко

рањен и да је том приликом изгубио способност за репродукцију...

Једном се сам игуман дотакао те теме и рекао ми: Саво, све су то са-

161

В е л и к и

и г у м а н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

мо празне приче. Рат је био заиста језив и током једне стравичне

битке дао сам реч Богу да ћу отићи у манастир уколико преживим.

Замислите само ситуацију, води се жестока битка, на наше прве бор-

бене линије надиру немачки тенкови и газе све пред собом и усред

тог правог правцатог пакла комесар нашег батаљона изненада скида

шлем, пада на колена и почиње да се моли. Да, да, плакао је и мрмљаоречи полузаборављене молитве коју од детињства није изговарао.

Молио је Свевишњег, Којег је колико јуче презирао, да нас поштеди

и спасе. Тад сам схватио да се у души сваког човека налази Бог Којем

ће кад-тад прићи...”

***

Власти су се довијале како су знале и умеле и на све могуће начине

покушавале да униште манастир. Тако је једном, по одлуци Печерског

савета, манастиру одузета сва земља, укључујући и пашњаке. Било

је то почетком лета. Истерали смо краве на испашу, али је несрећна

стока одмах морала бити враћена у шталу.

Некако у исто то време људи из обласног комитета су, по

налогу из Москве, довели у манастир велику делегацију коју су

чинили представници братских комунистичких партија. Хтели су

да се похвале старим руским споменицима, како би то они рекли.

У почетку се све лепо одвијало. Таман кад су такозвана деца разних

народа, опијена манастирском тишином и лепотом, почела да

се шетају између цветних леја, уз шкрипу су се изненада широм

отворила врата економског дворишта одакле је ричући излетело свих

тридесет манастирских крава и један огроман бик. Изгледало је као

да су полудели због слободе. Отац Алипије је лично издао команду започетак те унапред припремљене операције.

Дигнутих репова и уз мукање, животиње су сумануто појуриле

према лејама са цвећем и почеле халапљиво да пасу и траву и цвеће.

Истог тренутка широм манастира на разним језицима одјекнуло је

запомагање представника међународног комунистичког покрета који

су се муњевито завукли по ћошковима. Људи из обласног комитета

одјурили су код оца Алипија.- Имајте обзира - с уздахом ће отац игуман. - Много ми је жа

стоке! Немамо других пашњака тако да морамо да је напасамо унутар

манастирских зидина.

162



Истог тог дана манастиру су били враћени сви пашњаци.

Отац Натанаило присећао се и једног од најтежих искушења.

Једног дана у манастир је стигао указ о забрани служења заупокојених

Литургија у пештерама. То је значило да је онемогућен приступ пе-

штерама, након чега би уследило затварање манастира. Указ је по-

тписао Епископ псковски. Но, без обзира на то, отац Алипије је на-ложио да се настави служење заупокојених Литургија.

Кад су градски властодршци сазнали за то, дојурили су у ма-

настир да провере да ли је отац Алипије добио указ свог надлежногархијереја. Отац Алипије им је потврдно одговорио.

- Па зашто га онда не извршавате? - збуњено ће чиновници.

На то им је отац Алипије одговорио да он не испуњава указ који

је потписан под притиском и по слабости духа.

- Не слушам људе слабог духа, него само оне јаког духа - закључи

игуман.

Служење заупокојених Литургија у пештерама није прекидано.Рат против манастира није прекидан ни на један једини дан. Тога

се присећао и псковски писац Валентин Курбатов: „Кад је требало да

дође ко зна која по реду државна комисија за затварање манастира,

163

К е л ч к и

и г у м а н




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

архимандрит Алипије је на главној капији окачио обавештење о томе

да се у манастиру појавила куга и да зато комисију не може пустити

у манастир. На челу комисије била је Ана Ивановна Медведева, пре-

дседница обласног Комитета за културу. Управо њој се отац Алипије

и обратио:

- Није ми жао ових мојих монаха, што би се рекло правих лу-дака, зато што њима свакако следује Царство небеско. Но вас Ана

Ивановна и ваше главешине не могу пустити у манастир јер не знам

какав бих одговор за вас дао на Страшном суду. Зато опростите, но

капију вам не могу отворити.

А после тога поново на авион па у Москву да би објашњавао,

обијао прагове и по ко зна који пут победио. Као што прави ратник

увек непогрешиво препозна непријатеља, тако је и отац Алипије био

непопустљив према онима који су свесно уништавали духовне вре-дности. Но, према обичним људима понашао се потпуно другачије,

чак и према онима који због глупости нису знали шта раде.

У животу оца Алипија, и то по његовим сопственим речима, нај-

важнија је била љубав, ма колико се то чинило чудним након свих

ових прича о њему. Љубав је била његово непобедиво оружје, тако

несхватљиво за овај свет.

Велики игуман често је говорио: „Љубав је најузвишенији вид

молитве. Ако је молитва царица врлина, онда је хришћанскаљубав Бог,

јер Бог и јесте Љубав... Посматрајте свет само кроз призму љубави

па ће сви ваши проблеми нестати. Тада ћете видети да је Царство

Божје у вама, да је човек икона, а овоземна лепота само сенка рајског

живота. Можда ћете помислити да је немогуће волети непријатеље.

Али сетите се да је Исус Христос рекао: Све што учинисте људима,

мени учинисте. Те речи златним словима запишите на таблице вашег

срца, окачите их поред иконе и сваки дан их читајте.” Једне вечери, кад су манастирске капије већ одавно биле за-

кључане, код оца игумана дотрчао је преплашени чувар и обавестио

га да пијана војна лица покушавају да провале у манастир. Касније

се испоставило да су то били дипломци Псковске војне академије

који су бучно славили завршетак школовања. Иако су били ситни

сати, млади потпоручници захтевали су да се одмах отворе све

цркве, организује обилазак манастира и да им се омогући да виде

где то крију своје монахиње попови који су се ту ушанчили. Чувар јес ужасом испричао да су се пијани официри већ докопали огромне

греде и да, користећи је као овна1, већ разваљују капију.

1 Ован - старинска справа за пробијање зидина.

164



Отац Алипије одмах је отишао у своје одаје, преко расе огрнуо

војничку блузу с низом борбених одликовања и медаља, а преко уни-

форме је заогрнуо мантију, тако да се ордење не би видело, па је заје-

дно са чуваром кренуо према главној капији.

Игуман је још издалека видео да се на манастир јуриша веома

озбиљно. Кад је пришао капији, наложио је чувару да извуче засун.Истог трена кроз отворену капију нахрупи десетак љутитих потпо-

ручника. Претећи су опколили старца умотаног у мантију и, један

другог прекидајући, почели да захтевају да им се одмах покаже

манастир, упозоравајући га да не може на совјетској земљи да спро-

води црквене законе и да нема право да од будућих хероја скрива

општенародне музејске вредности.

Отац Алипије их је саслушао погнуте главе, а онда их је погле-дао и збацио са себе мантију. Потпоручници стадоше у став мирно

и занемеше. Отац Алипије их је све оштро осмотрио и од најближег

официра затражио његову шапку. Млади официр је покорно пружи

старом монаху. Кад се отац Алипије уверио да је на унутрашњој

страни обода написано презиме официра, као што то правила на-

лажу, окренуо се и пошао према својим одајама.

Растрежњени потпоручници невољно кренуше за њим. Немушто

су покушавали да се извине и молили игумана да им врати шапку.

Младићима је већ било јасно да их очекују озбиљне непријатности.

Али отац Алипије им није одговарао. Тако су млади официри стигли

до игумановог конака и ту неодлучно застали. Игуман је отворио

врата и покретом руке позвао их да уђу.

Те вечери седео је с њима до касно у ноћ. Угостио их је онако

како је то могао да уради само велики игуман Алипије. Осим тога,

лично их је провео кроз манастир, показао им древне светиње при-чајући им о славној прошлости и невероватној садашњости самог

манастира. На крају је очински загрлио свакога од њих и издашно их

даривао новцем. Збуњено су покушали да одбију такав поклон, али

отац Алипије рече да ће им тај новац добро доћи баш зато што су га

прикупиле њихове баке, деке и мајке.

То је, наравно, био посебан случај, али свакако не и једини.

Отац Алипије никад није губио веру у силу Божју која преображаваљуде ма ко они били. Из искуства је знао да су многи дојучерашњи

прогонитељи Цркве постајали тајни хришћани, а понекад су то и

отворено признавали, и то можда баш захваљујући суровим речима

165

В е л и к и

и г у м а н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

• { ■


а с в е т и

истине и раскринкавања, које су имали прилике да чују од оца игу-

мана. Након неколико месеци, а понекад и година, дојучерашњи

непријатељи враћали би се код оца Алипија, али више не зато да би

вршили притисак на манастир, него да би у великом игуману видели

сведока другога света, мудрог пастира и духовника. У човековом

сећању заувек остаје истина која је изречена без страха, ма колико се

у почетку чинила горком и неразумљивом. Она ће га раскринкавати

све дотле док је не прихвати или заувек одбаци, а свако за себе

одлучује шта ће од то двоје изабрати.

***

У писмима Епископу псковском Јовану, архимандрит Алипи- је је саопштавао: „Новински чланци препуни су неправедних увре-

да и клевета на рачун поштених,

добрих и честитих људи. Вре-

ђају чак и мајке и удовице па-

лих бораца. Њихова наводно

идеолошка борба подра-

зумева избацивање на ули-

цу стотине и хиљаде све-

штеника и клирика, и то

најбољих. Колико их је

само код нас долазило и

са сузама у очима нам при-

чало да не могу да нађу ни-

какав посао, па макар био

и световни. Њихове жене идеца немају од чега да живе.”

Ево само неких од наслова

централних и локалних но-

вина тог доба: „Псково-пе-

черски манастир је легло

религијскогмрачњаштва”,

„Готовани у мантијама”,

„Лицемери у манти-

јама”.

166



Навешћу још једно писмо епископу Јовану. У њему отац Алипи-

је описује један догађај: „У уторак 14. маја текуће 1963. године еко-ном Иринеј организовао је, као и претходних година, заливање

манастирске баште кишницом и водом од отопљеног снега, коју са-

купљамо захваљујући устави коју смо направили поред сенице из-

ван манастирских зидина. Док су наши људи радили, пришла су им

шесторица мушкараца, а затим још двојица. Један од њих држао је

у руци инструмент којим су парцелисали бивши манастирски повр-

тњак. Почео је да виче на раднике, рекао им да та вода није мана-стирска и наредио да одмах престану да пумпају воду. Наши људи су

покушавали да наставе, али он им је притрчао, зграбио црево и почео

да га отима, док је други фотографисао наше људе...

Тим непознатим људима економ је рекао да је стигао игуман и да

треба њему све то да објасне. Један од њих ми је пришао, а остали су

стајали мало даље и фотографисали нас.

- Ко сте ви и шта хоћете од нас?

Тај човек са шеширом на глави није хтео да ми каже ни своје име

ни чин, али ми је рекао да ми немамо право ни на ту воду ни на земљу

на којој стојимо. Ја сам на то додао:




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

- И још не смемо да удишемо ваздух и да се грејемо на су

зато што су и сунце, и ваздух, и вода и све остало ваше. А шта је онда

наше?

Поново сам га упитао ко је и зашто је дошао, али није хтео да ми

каже своје име. Тад сам му рекао:

- Ја Иван Михајлович Воронов, грађанин Совјетског Савез

учесник Великог отаџбинског рата, и моји пријатељи који живе изаових зидина, ветерани и инвалиди Отаџбинског рата, од којих су

многи изгубили руку или ногу, задобили тешке ране или били конту-

зовани, натапали смо ову земљу својом крвљу и чистили овај ваздух

од фашистичке гамади. Моји пријатељи који овде живе су и радници

фабрика и поља, стари инвалиди и пензионери, остарели очеви који

су своје синове изгубили у борби за ослобођење ове земље и ове воде.

И зар ми који смо своју крв проливали и животе своје давали немамо

права да користимо своју земљу, воду, ваздух и сунце, све оно што

смо отели од фашиста за себе и за свој народ? Ко сте ви и у чије име

све ово радите? - поново сам га упитао.

168



Почели су да муцају и да се позивају на рејонске и обласне ко-

митете.

Док су се постранце удаљавали, човек са шеширом рече: „Ех,

оче!”

Одговорио сам му да сам отац за ове своје људе, а да сам за њих

Рус Иван који још има снаге да тамани стенице, буве, фашисте и ос-талу гамад.”

***

На годишњем помену великом игуману архимандрит Натанаило

рекао је на проповеди: „Почетком 1975. године отац Алипије имао

је трећи инфаркт. Унапред је знао кад ће умрети и, по његовом бла-гослову, унапред му је направљен ковчег који је стајао код њега у

169

В е п и к и

и г у м а н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т

и

ходнику. Кад би га неко упитао где му је келија, показао би на тај

ковчег и рекао: ’Ево моје келије.’ Последњих дана његовог живота уз

њега је стално био јеромонах Теодорит. Свакодневно је причешћивао

оца Алипија и пружао му медицинску помоћ, за шта је иначе био ква-

лификован. Отац Алипије је 12. марта 1975. године, у два сата после

поноћи рекао: ’Дошла је Мајка Божја. Како је лепа! Дајте ми боје да јенасликам’ Додали су му боје, али руке га више нису слушале. Колико

ли је само тешких граната тим својим рукама превукао до линије

фронта за време Великог отаџбинског рата. У четири сата изјутра ар-

химандрит Алипије се тихо и мирно упокојио.”

Тих година је код совјетског архимандрита, оца Алипија, који

је имао поуздане помоћнике и у војним круговима и у кабинетима

оних који су били на власти, долазило много сликара, научника,политичара, писаца. Активно је учествовао у животу неких од њих,

и то не само у материјалном смислу, него пре свега као свештеник,

као духовни пастир. Али и ти људи, чије су судбине биле веома

различите, и изузетне и сасвим обичне, духовно су снажили оца Али-

пија. У архиви архимандрита Алипија у Псково-печерском манастиру

чува се фрагмент рукописа А. И. Солжењицина. То је једна кратка

молитва и животни принцип, којег се и сам велики игуман Алипије

придржавао у свом животу.

К а к о м и ј е д о б р о д а с Т о б о м ж и в и м , Г о с п о д е ,

К а к о м и ј е п а к о д а в е р у ј е м у Т е б е !

К а д с е у н е в е р и ц и п о г у б и м

и л и у т у ч е н п о с т а н е м ,

к а д н а ју м н и ји љ у д ин е в и д е д а њ е о д д а н а д а н а ш њ е г

и н е з н а ју ш т а и м ј е с у т р а ч и н и т и ,

Т и м е т а д ја с н о у в е р и ш д а п о с т о ји ш

и д а ћ е ш с е п о с т а р а т и

д а п у т е в и д о б р а н е б у д у з а т в о р е н и .

У с р е д с л а в е о в о з е м н е

с ч у ђ е њ е м с е о с в р ћ е м н а п у т

к о ји н и к а д н и с а м у м е о с а м д а п р о н а ђ е м ,

ч у д е с н и п у т к р о з б е з н а ђ е

с к о је г с а м у с п е о ч о в е ч а н с т в у д а п о ш а њ е м

170



о д р а з б л и с т а њ а Т в о г .

И к а д г о д п о ж е л и м д а т о п о н о в о у ч и н и м ,

д а је ш м и п р и л и к у ,

а к а д г о д н е у с п е м ,

з н а ч и н е к о м д р у г о м с и т о н а м е н и о .





А вгуст ин

Д

огађај који ћу вам испричати збио се 1968. године. Тачно ме-

сец дана пре тога премештен сам из Псково-печерског мана-

стира у Москву. Руководиоцу Издавачког одељења МосковскепатриЈаршије, архиепископу Питириму, испричали су да се у Пско-

во-печерском манастиру, на послушању у штали, налази један иску-

шеник с високим образовањем за кинематографију. Управо те године

државне власти напокон су дозволиле Цркви да почне да припрема

прославе хиљадугодишњице крштења Русије. Пошто је први пут

требало на телевизији приказати живот Цркве и снимити филмове о

Православљу, хитно су били потребни стручњаци за то. И ето, испо-

ставило се да сам ја један од њих.

Повратак у град, из којег сам пре неколико година отишао у Пс-

ково-печерски манастир, за мене је представљао праву трагедију, али

ми је мој духовник, отац Јован рекао: „Послушност је изнад свега.

Зато иди и буди тамо где те је јерархија поставила.” Но и поред тога

користио сам сваку прилику да одем бар на један дан у свој вољени

манастар.

Једног дана телефонирао ми је отац Зинон, иначе монах и ико-нописац који је у то време био у Псково-печерском манастиру, и

узнемиреним гласом замолио ме да под хитно дођем у манастир. Није

желео ништа да ми објашњава преко телефона. Више се и не сећам

173

А в г у с т

и н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

под каквим сам изговором успео да од владике Питирима добијем

благослов за одлазак у манастир. Знам само да сам већ следећег јутра

био у келији оца Зинона.

Отац Зинон мејеу великој тајности обавестио да је пренеколико

седмица један монах био принуђен да се спусти с апхаских планина,

на којима већ деценијама илегално и у дубокој тајности живе монаси,и да се сад налази у великој опасности.

У планинама близу Сухумија монаси илегално живе још од првих

година совјетске власти. Напуштали су овај свет заувек и одлазили у

тешко приступачне планинске пределе скривајући се тамо не само од

световне, него понекад и од црквене власти. Међу њима је било много

правих подвижника који су тражили осаму ради општења са Богом,

непрекидне молитве и созерцања. Други су одлазили у знак протестапротив државне и црквене неправде, цепали су своје личне карте и

борили се против екуменизма и пристајања на разне компромисе, је-

дном речју против свега онога против чега су се потајно бунили та-

дашњи истински црквени људи.

Пре три године имао сам прилике да неко време проведем у тим

планинама. По благослову духовника Тројице-Сергијеве лавре архи-

мандрита Кирила и проигумана Лавре архимандрита Онуфрија, моји

пријатељи и ја смо из Тројице-Сергијеве лавре тајно одвели та-мо

једног монаха. То је посебна прича, али у сваком случају добро сам

знао и кућу ђакона Григорија,

која се налазила у Казбегијевој

улици у Сухумију, одакле је за-

почињало скоро свако путовање

на врхове кавкаских планина,

односно путовање од легалногка илегалном животу, као и два-

три успутна одморишта у којима

су хришћани скривали монахе на

њиховом путу у планине. До те-

шко приступачних и необично

лепих места, на којима су живели

подвижници, путници су се про-бијали стрмим планинским ста-

зама које су водиле од једне до др-

уге келије.

174



Власти су заиста немилосрдно прогониле те монахе. Хватали су

их и бацали у тамнице, али они су и даље настављали да тамо живе.

За многе су били један од символа непокорене Цркве.

Дакле, отац Зинон ми је испричао да је један од тих монаха био

принуђен да напусти планину и да се сад налази у Печорама. Рекао

ми је да има свега двадесет две године и да се зове Августин. Чуо самза њега од монаха у Сухумију, али га никад нисам видео. Кад је имао

свега четири године, његова мајка се замонашила, отишла у планине

и повела дете са собом. Дечак је одрастао међу подвижницима, а у

осамнаестој години је замонашен. Живео је у келији с мајком и учио

под руковођењем стараца с планине. Није му ни на памет падало да

напусти то место и одрекне се своје самоће.

Једног дана отишао је да ради у башти на једној од планинских

заравни, а мајка се за то време бавила кућним пословима. На њихову

келију набасали су апхаски ловци. Били су пијани па су од његове ма-

јке дрско захтевали да им припреми нешто за јело. Жена је знала да

су ловци по повратку у село могли властима да пријаве и њу и њеног

сина. Било јој је јасно да се налази у неравноправном положају па

им је сервирала јело. Кад су се незвани гости најели и поприлично

попили, почели су да насрћу на њу. Тада им је рекла да је боље да

је спале, него да је обешчасте. Ловци су напросто били полудели одпића и страсти, па су је полили петролејом и запалили...

Августин је издалека чуо језиве крике своје мајке. Сјурио се до

келије и угледао стравичну слику. Мајка је била цела у пламену и ју-

рила је тамо-амо по њиховој убогој колиби, а ловци, који су се већ

били растрезнили, панично су јурили за њом и покушавали да угасе

пламен. Кад су видели младића који је улетео у колибу, још више су се

уплашили и брже-боље побегли. Августин је напокон успео да угасипламен, али је мајка већ била на самрти. Однео ју је у оближње село,

код својих пријатеља, али њој више није било помоћи. Монахиња

је умрла након што се причестила Светим Тајнама Христовим и за-

молила сина да се не свети њеним убицама, него да се моли за те не-

срећнике.

Кад су дошли себи, ловци су се озбиљно уплашили. Без обзира

на то да ли је та жена била монахиња или не и да ли је у планинама

живела легално или илегално, било им је јасно да ће по закону мо-

рати одговарати за убиство уколико се сазна за тај догађај. Зато су

кренули у лов на Августина као јединог сведока. Кад су за то сазнали

175

А в

г у с т

и н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

старци, под чијим је духовним руковођењем Августин живео, рекли

су му: „Они ће те свакако пронаћи и зато ти је много боље да одеш с

планине. Пронађи место на којем ћеш моћи да се подвизаваш, јер ће

те овде сигурно убити.”

Августин је послушао њихов савет. Прво су му помогли да стигне

до Тројице-Сергијеве лавре. Но пошто је тамо било сувише опасноживети без личне карте, упутили су га у Псково-печерски манастир.

Треба рећи да се у Псково-печерском манастиру тада већ нала-

зио један стари монах који је на истим тим планинама провео више

од четрдесет година. Кад се тешко разболео, добио је од стараца бла-

гослов да се лечи у свету. Тадашњи игуман, архимандрит Гаврило,

тај страшни и моћни владар Псково-печерског манастира, сажалио

се и нашао начина да уз помоћ обласних власти, полиције и КГБ-а

испослује дозволу да болесни монах, који иначе није имао никаквих

докумената, слободно може да живи у манастиру. Чак му је и лична

карта издата захваљујући залагању оца игумана. Тако је стари монах

живео у манастиру, и то у прихватилишту Лазаревског конака.

Августина су довели право код оца Зинона. У нади да ће игуман

исто тако помоћи и Августину, отац Зинон отишао је с њим код оца

Гаврила. Но изгледа да је тог дана игуман био лоше воље. Бацио је

поглед на Августина и одмах љутито викнуо: „Ма, какав је то монах?Само ми ту доводе разне скитнице и битанге! Водите га у полицију!”

Отац Зинон је једва успео да одвуче у своју келију збуњеног и

преплашеног Августина.

- Ајој, тај Гаврило је прави чекиста! - вајкао се отац Зинон. - Ма,

како ми је само пало на памет да тог анђела одведем код њега?

Отац Зинон је одушевљено причао о томе како је млади монах

равноангелско биће.

- Не можеш ни да замислиш какав је то човек! Дневно једе исто

колико и петогодишње дете. Очи су му бистре попут анђеоских. Тај

младић се непрекидно моли!

Отац Зинон је чак додао:

- То је једини прави монах којег сам видео у свом животу.

Наравно, то је рекао зато што је био љут због грубог пријема

код оца игумана. Било како било, сви који су видели Августина, по

његовим речима, били су истински изненађени. Штета што духо-вник братије, архимандрит Јован (Крестјанкин) тих дана није био

у манастиру јер је он могао најбоље да посаветује шта треба даље

чинити у случају тог необичног младог монаха.

176



Упитао сам где је отац Августин. Испоставило се да га је отац

Зинон одмах након инцидента с игуманом послао у Москву код своје

духовне деце Владимира Вигиљанског и његове супруге.

Чим сам следећег дана стигао у Москву, отишао сам да се упо-

знам с тим брачним паром. Данас многи знају оца Владимира Виги-

љанског, који се налази на челу прес-службе нашег патријарха, али уоно доба он је био само Волођа, научни сарадник Института за ис-

торију уметности. Са својом женом Олесјом и троје дечице живео

је у дому књижевника на Булевару мира. Суседи су им били познате

личности као што су Булат Окуџава, космонаут Леонов, спортски

коментатор Николај Озеров. Дакле, оца Августина крили су управо

у њиховом стану, на осмом спрату, као нешто изузетно драгоцено.

Наравно, једва сам чекао да га видим.




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 «


а с в е т

и

Напокон је млади монах ушао у собу. Чинило ми се као да је то

човек из другог света. Имао је дугу косу, која му се спуштала низ леђа,

и крупне плаве очи. Поздравили смо се онако како то чине монаси на

његовим планинама. Олесја и Волођа одушевљено су нас посматрали.

Сели смо за сто и ја сам почео да се распитујем за наше заједничке

познанике, који су живели поред планинске реке Псоу, пре свега за

оце Мардарија, Ореста, Пајсија и за сићушног оца Рафаила. На моја

питања Августин је одговарао мирно, али је био веома шкрт на ре-

чима. Повукао се у своју собу чим смо завршили разговор.

Тај сусрет је на мене оставио изузетан утисак, али сви смо би-

ли свесни тежине датог проблема и просто нисмо знали како да по-

могнемо. Подсећам да се све то догађало 1986. године. Августин је

категорично одбио да се на улици појављује у световном оделу. Но уколико би га полиција зауставила ради контроле, па још у раси и

без докумената, знали смо да би одмах био ухапшен. Волођи Виги-

љанском су његови познаници, иначе правници, објаснили да ће оца

Августина прво покушати да оптуже за сва нерасветљена криви-

чна дела последњих пет година, извршена од Калињинграда до Вла-

дивостока. Били смо свесни да му могу приписати многе тешке зло-

чине. Хватао нас је ужас и од саме помисли да би се тај подвижник,

анђео који попут Моглија ништа није схватао кад је реч о световном

животу, тај монах који је у планинама одрастао на књигама светих

отаца, могао наћи у истражном затвору или у војсци у коју би здрав

двадесетдвогодишњак свакако доспео! А шта ако се догоди оно нај-

страшније и тај чисти и безгрешни подвижник, који је цео свој живот

посветио Богу, заиста доспе у затвор?

Током неколико наредних дана грчевито смо покушавали да на-

ђемо излаз из те ситуације. Владимир је ишао и у Тројице-Сергијевулавру да се посаветује с тамошњим духовницима. Дигли смо на ноге

све своје пријатеље који су имали познанике правнике. Неко је чак

обећао да ће ангажовати Алу Пугачову уколико Августина буде тре-

бало вадити из полиције...

За све то време отац Августин је мирно живео у својој соби, коју

смо одмах почели да називамо келијом, молио се и чекао нашу одлу-

ку. Посматрајући га приметио сам колико се понекад разликују тра-

диције које постоје у обичним манастирима и у планинским кели-

јама. Тако сам, на пример, случајно видео да отац Августин испод

подрасника носи свештенички крст с посебним украсима.

178



- Откуд ти тај крст? Да ниси тајни свештеник? - упитао сам зна-

јући да се понекад и то дешава.

- Не, нисам свештеник - одговорио је Августин. - Ово ми је на

самрти мој старац на благослов дао свој крст. Рекао ми је да га носим

без скривања тек кад постанем свештеник, а да ће ме његов крст до

тада чувати.Имао је и веома лепу кадионицу, којом је свакодневно кадио сво-

ју келију, а нас је молио да му набавимо брикете и тамјан. Такву ка-

дионицу нисам виђао у нашим манастирима. Или, једном приликом

предложио сам му да заједно читамо катизме и био сам истински

изненађен што је отац Августин тако много грешио. Скоро да сам га

осудио што као монах тако слабо зна Псалтир. Но брзо сам одбацио

ту помисао јер сам слутио да у апхаским планинама није имао ко дага научи да правилно чита текстове на црквенословенском језику.

Дани су пролазили и ми смо постепено почели да примећујемо

како се отац Августин мења, тачније како се квари у нашем друштву!

За разлику од њега, ми ни из далека нисмо били анђели, а као што

стоји у Псалтиру: Са преподобним бићеш преподобан, и са чове-

ком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран, а са ра-

звраћеним бићеш развраћен. Ово последње се односило управо на

нас: свакодневно смо гледали плод нашег погубног утицаја. Реци-

мо, једном смо дуго анализирали бројне планове за спасавање оца

Августина и пошто нисмо успели доћи до неког доброг решења,

одлучили смо да се бар почастимо сладоледом. Нашем монаху се тако

допао сладолед с орасима, који је коштао двадесет осам копејки, да је

појео пет порција једну за другом, а касније је Владимировог синчића

Нику почео свакодневно да шаље до оближњег киоска да му купи

сладолед. Било нам је непријатно да га одбијемо и само смо с ужасоммогли да посматрамо како смо оца Августина саблазнили у правом

смислу те речи, јер он је тај проклети сладолед могао јести двадесет

четири сата дневно!

Дечак Ника је порастао, завршио факултет и сад служи као ђа-

кон, али се добро сећа како се горко кајао што је подвижнику с пла-

нине доносио огромне количине сладоледа.

Или, на пример, Олесјин брат је имао касетофон и Августин бисео поред њега да заједно слушају „Битлсе”! То нас је заиста шокирало.

Нерасположени и немоћни, изнова и изнова смо се окупљали у ста-

ну Вигиљанских да се посаветујемо о датом проблему. У то време

179

А в г у с т

и н




Т и х о н

( Ш


> { ■


а с в е

т

и

придружио нам се и брачни пар Чавчавадзе, Јелена и Зураб, као и

игуман Димитрије из Тројице-Сергијеве лавре, који је сада иначе Ар-

хиепископ витепски.

За мене је последњи ударац био кад је Августин с балкона изне-

нада радосно узвикнуо:

- Гледајте, Николај Озеров!

Био сам истински пренеражен. На балкону суседног стана, који

се налазио спрат ниже, заиста је стајао легендарни спортски коме-

нтатор и уз добродушан осмех климао главом монаху који га је пре-

познао. Али ту се радило о нечем другом.

- Откуд знаш Николаја Озерова? Какве ти везе имаш с њим и

спортским коментаторима уопште?! - викао сам вукући га с балкона.

Но, отац Августин је одмах све објаснио. Рекао је да је нашао ко-мплете часописа „Огоњок” и сатима их прелиставао у својој келији,

покушавајући да тако прекрати време.

Схватио сам да непорочног монаха морамо што пре спасти на-

шег друштва, јер нам то у супротном неће бити опроштено.

Усред свих тих суморних догађаја изненада се појавило решење.

Пронашао га је мој пријатељ Зураб Чавчавадзе. Иначе, он и његова

супруга Јелена и данас су парохијани Сретењског манастира. Зураб

је предложио да оца Августина одведемо код Патријарха грузијског

Илије.

То је била заиста одлична идеја. Они који су живели у Совјетском

Савезу знају да је Грузија по много чему била засебна територија у

оквирима наше огромне државе. Тамо је било могуће много тога што

се није могло ни замислити рецимо у псковској области, у Сибиру

или на Далеком истоку, као што је на пример било регулисање нечијег

држављанства, односно прављење документа за неког човека. Решење је било логично тим пре што је отац Августин цео живот провео на

територији која канонски припада Грузијској патријаршији. Заруб је

иначе неколико година служио као ипођакон Његове Светости па-

тријарха Илије. Патријарх је изузетно поштовао древну кнежевску

лозу Чавчавадзе и Заруб је био сигуран да ће патријарх Илија и хтети

и моћи да нам помогне и да ће урадити оно што је у Москви било

практично немогуће.

180



***

Пошто смо одбацили сумњиве варијанте, као што су куповина

лажних докумената, нада да ће државни органи имати разумевања

и милости или пак бесконачно скривање оца Августина по разним

становима, одлучили смо се за путовање у Грузију. Након што се по-молио, отац Августин је пристао на то. Преостајало је само да про-

нађем озбиљан аргумент за седмодневно путовање у Грузију. Да не

бих довео у незгодан положај владику Питирима, који је иначе био

под сталним надзором специјалне службе, сматрао сам да не треба

да му причам о монаху Августину који илегално борави у Москви. А

онда ми је синула идеја да бих у оквиру припреме програма за обе-

лежавање хиљадугодишњице крштења Русије могао да снимим филмо јединству Грузијске и Руске Цркве.

Треба рећи да су ме чиновници Савета за религијска питања,

који је иначе био надзорни орган за црквени живот, упорно молили

да направим филм о екуменизму. Будући да сам у Печорама узрастао

на апсолутном монашком антиекуменизму, категорично сам одбијао

све њихове предлоге. О вог пута је код мене сазрео план о томе да филм

о црквеном јединству Грузије и Русије представим као екуменски и да

тако добијем подршку Савета и за снимање и за пут у Грузију.

Сценарио сам написао за једну једину ноћ. Главне сцене у филму

требало је да буду пшеница и хлеб као символи Русије и грожђе и

вино као символи Грузије. Руски сељак обрађује земљу, сеје жито,

жање, скупља снопље, затим долази вршидба након чега се жито ме-

ље и на крају се добија брашно... За то време сељак у Грузији сади

чокот винове лозе, лоза расте и рађа, а онда се грожђе бере и гази у

огромним кацама. Све је то веома лепо и осећа се да то води некомизузетно важном циљу. На крају следи објашњење: узвишени циљ тог

древног и великог труда је света Литургија, Хлеб и Вино, Света Евха-

ристија, узношење Дарова као наше истинско јединство!

Сценарио се веома допао владици Питириму па је, онако како

само он то уме, чиновнике Савета за религијска питања брзо убедио

у то да ће напокон бити снимљен дугоочекивани филм о екуменизму.

Да је чиновник био само мало образованији, схватио би да тај сце-нарио нема никакве везе с екуменизмом будући да су и Руска и Гру-

зијска Црква Православне, а да екуменизам подразумева општење с

инославнима.

181

А в г у с т

и н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т

и

Најважније је било то што је питање путовања у Грузију било

одмах регулисано. Но, појавио се други проблем. Наиме, пре путо-

вања у Грузију требало је хитно снимити жетву пшенице у Русији,

јер у противном бисмо следећу жетву морали чекати годину дана.

Проблем је био то што је већ био септембар и што је у централној

Русији, а да и не говоримо о југу земље, сва пшеница већ одавно била

пожњевена. Да бих сазнао где је тренутно у току жетва, телефонирао

сам у Министарство пољопривреде. Али, на моју несрећу, они су

помислили да сам ја неко ко их проверава па су ми рекли да су на

територији целог Совјетског Савеза све житарице успешно пожње-

вене и смештене у силосе. И ма колико да сам их молио да ми наведу

макар један забачени колхоз у којем због немара радови још трају и укојем бих могао снимити жетву пшенице, сарадници Министарства

су били смртно озбиљни и клели су се да такав безобразлук не би

толерисали ни по коју цену. На крају сам ипак имао среће. Наиме,

у редакцији листа „Сеоски живот” сажалили су се и рекли ми да

је, према њиховим подацима Сибир, тачније један од рејона Омске

области, једино место у СССР-у где још траје жетва и да ћу можда

успети да направим снимке само уколико још истог дана одлетим

тамо.

Исте вечери камерман и ја отишли смо на аеродром Домодедово

где смо успели да ухватимо први лет за Омск. Сећам се, као да је ју-

182



че било, да се камерман звао Валериј Шајтанов. За то време Зураб

Чавчавадзе требало је да набави карте за експресни воз до Тбилиси-

ја. На тај пут требало је да кренемо за два дана. Иначе, у то време

при куповини возних карата, за разлику од авионских, није била по-

требна лична карта, тако да није било разлога да се плашимо за Авгу-

стина.Савет за религијска питања обавестио је о нашем доласку надле-

жне у Омску где су нас дочекали с обавештењем да се на триста ки-

лометара од града налази газдинство на којем ће жетва пшенице

трајати још дан или два. У тај удаљени колхоз повезао нас је ђакон

Јован, возач Архиепископа омског Максима. Путовали смо „волгом”

надлежног архијереја. Владика Максим није био у граду. Наиме, он

је недавном одлуком Синода премештен у једну од белоруских епар-хија, а архиепископ Теодосије из Берлина био је именован за Архие-

пископа омског, или, како се тада говорило, послан је у Сибир да

мало добије боје. Но очито да се владици Теодосију није журило па

још није био стигао у град. Тако је за нас сву црквену власт у Епархији

омској представљао ђакон Јован, који је уз то био и наш возач.

Шајтанов и ја смо све одлично снимили, и непрегледно пше-

нично поље на заласку сунца, и набубрело класје, и сложну жетву

комбајнима, и гумно, и злаћана зрна пшенице и радосна и лепа лица

сељака...

183

А в г у с т

и н




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

Задовољни и уморни, предвече смо јурили архијерејским ауто-

мобилом у Омск како бисмо исте ноћи успели да полетимо за Москву.

Већ следеће вечери требало је да путујемо за Тбилиси. Шајтанов је

дремао на задњем седишту, а ђакон и ја смо необавезно причали о

свему и свачему. Кад смо исцрпили све теме, ђакон ме је замолио:

- Молим те, причај ми нешто, иначе ћу заспати за воланом.Схватио сам то као његову жељу да чује неке приче из престонице

па сам одлучио да му не ускратим то задовољство. Причао сам му све

чега сам се сетио из московског црквеног живота. Тако сам му на кра-

ју причао и о томе како се недавно око владике Питирима врзмао

некакав пробисвет који се представљао као син нашег последњег ца-

ра. Тада је ђакон живнуо:

- И код нас се дешава да се појаве разне вуцибатине! Тако се преотприлике годину дана у једној цркви појавило момче, и то сироче.

Уточиште су му пружиле наше бакице. Почео је да помаже, да цепа

дрва и чисти свећњаке, а научио је и да прислужује и да чита за пе-

вницом. Стекао је такво поверење пароха и председника црквеног

одбора да су му чак дали новац да га уплати на рачун Фонда мира.

Било је то баш на њихову храмовну славу. Владика и ја смо тог дана

код њих одслужили вечерње, а кад смо наредног јутра стиглИ на свету

Литургију, црква је већ била опљачкана! Тај момак не само да је украоцрквени новац, него је још узео крст с Часног Престола и још много

штошта...

- Није ваљда да је узео крст са Часног Престола? - с неверицом

упитах.

- Што је најгоре - узрујано ће ђакон - украо је и мој подрасник!

Ја сам га, будала, оставио у цркви после вечерњег. Ех, какав је то по-

драсник био! Владика ми је дугмад за њега донео из иностранства,и то какву дугмад! Такву сигурно никад више нећу имати. Кад их

погледаш с једне стране, преливала су се у зелену боју, а с друге у

црвену...

Да, неки представници нашег свештеничког сталежа воле такве

кицошке стварчице - размишљао сам не слушајући више ђакона.

- Воле везени појас, а ево сад и дугмиће... Дугмад?! Одједном сам

се сетио да сам скоро видео негде подрасник управо с таквом нео-

бичном дугмади. Али где и на коме? У моменту ми је синуло да сам

такву дугмад видео на подраснику оца Августина. Сећам се да сам

се изненадио кад сам их видео јер ми је тај модерни подрасник био

184



неспојив с монахом са планина. На моје питање откуд му то, отац

Августин је тада једноставно одговорио:

- Какав су ми подрасник добротвори поклонили, такав и носим.

Иначе, у планинама нема продавница.

Сећам се да сам се тада дубоко у себи покајао помисливши: „Ето,

опет осуђујем! Ма, нису то та дугмад!” Да бих некако отерао ту глупу помисао, реда ради сам упитао

ђакона како је изгледао тај младић који је из цркве са Часног Пре-

стола однео крст и уз то још његов подрасник. Што га је отац Јован

детаљније описивао, ја сам све више полагано клизио са свог седишта.

Он је у ствари описивао Августина!

Нисам веровао својим ушима па сам прекинуо ђакона и готово

повикао:

- А да ли воли сладолед?!

Возач ме зачуђено погледа и одговори:

- Да ли воли? Да му даш и стотину порција, све ће их смазати!

Бакице су се шалиле с њим и говориле да би за сладолед и рођену ма-

јк у продао.

То што сам чуо, било је просто невероватно!

- Чекај мало - рекох му - а шта је још украо из цркве?

- Шта је још украо? - понови ђакон моје питање. - Чекај, сетићусе јер смо скоро два месеца због тога морали одлазити у полицију.

Узео је кадионицу, и то златну, архијерејску...

- Са звончићима - прошаптах.

Да, са звончићима. Затим, орден кнеза Владимира другог степена

који је наш парох добио прошле године. Само да се сетим шта јо ш ...

Да, и новац, и то три хиљаде које су прикупљене за Фонд мира. Да, и

напрсни крст са украсима.

- Како је изгледао тај крст? Да није имао некаква оштећења?

- Не знам. А зашто те то занима?

- Зато што мислим да се то сироче у твом подраснику тренутно

налази код мене у Москви!

Сад је на ђакона дошао ред да се зачуди. Испричао сам му целу

причу онако како сам најбоље умео и замолио га да ме што пре одвезе

код свештеника чија је црква била покрадена. Свештенички крст који

је Августин, по његовим речима, добио на благослов од свог старцабио је специфичан по томе што му је привезак од зеленог камена био

окрњен.

185

А в г у с т

и н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

Будући да је свештеник био испрепадан током истраге, у почетку

није хтео чак ни да разговара с нама. Наиме, био је осумњичен за

крађу из сопствене цркве. На крају нам је ипак описао украдени крст.

Камен на привеску заиста је био окрњен...

Те ноћи сам се авионом враћао кући, али наравно нисам могао

да спавам. Једино место у целом Совјетском Савезу у којем је све до јуче трајала жетва била је Омска област. Једини човек који је хтео да

ми прича о том лопову био је мој возач, ђакон Јован, и то само зато

што није могао да заборави своју скупоцену дугмад. Могућност да

све то чујем од њега имао сам само зато што је стари омски архијереј

отпутовао у другу епархију, а нови још није стигао, јер да јесте, ђакон

Јован би возио свог владику, а не тамо неког младог московског

искушеника. И како ми је уопште пао на памет тај сценарио с виноми хлебом? Није ваљда само зато да бих овамо долетео и све то сазнао?

Али шта ја то уопште знам и у шта сам уверен? Ко је тај

Августин? Да ли је злочинац који можда на савести има убиства,

проливену крв и насиље, или је све ово ипак демонска прелест?!

Ма, ипак је наш Августин прави монах и подвижник, човек који зна

моје драге познанике, монахе који живе

у планинама, као што су отац Пајсије,

отац Рафаило...

Што сам те бесане ноћи више

размишљао о свему томе, гледајући

кроз прозор авиона у тамно звездано

небо, то ми је бивало све јасније да

ме је у далеки сибирски град довела

свесилна рука Промисла Божјег! Ни-

шта, ама баш ништа није билослучајно!

Све ми је јасније поста-

јало све оно што ми је било

чудно код Августина, и

његово лоше читање на

црквенословенском је-

зику, и његов свеште-нички крст, и архи-

јерејска кадионица,

и љубав према сла-

186



доледу, и одушевљење приликом сурета са познатим спортским ко-

ментатором Николајем Озеровим, и много шта друго. А ми смо га

још из све снаге оправдавали за све те чудне и неразумљиве ствари!

Уз то смо се још и плашили да га случајно не осудимо! Можда нам

Господ на тако чудесан начин открива истину управо због тог страха

од осуђивања, а можда и зато што би било сувише страшно да смоЗураб и ја одвели Августина код патријарха Илије и да се патријарх

заузео за њега и помогао му да добије документа? Страх ме је и од

саме помисли да смо патријарха Илију могли довести у неприлику!

Никако нисам могао да престанем да размишљам о томе ко је у

ствари тај Августин. Зашто се скрива? Зашто се стално врти око Цр-

кве? Да ли стварно носи на души неке злочине и какве? И мада ми

је разум говорио да је истина све оно што сам сазнао у Омску, граду у којем сам први пут у животу био и где сам провео свега један дан,

срце је одбијало да у то поверује јер је осећало да би наше разочарање

и Августинова поквареност били сувише страшни и неподношљиви.

Осећао сам потребу да још једном и до краја мирно све то ана-

лизирам. Сетио сам се да је Августин причао како је пре доласка у

Псково-печерски манастир живео у Тројице-Сергијевој лаври. Чим

смо стигли у Москву, опростио сам се са својим сниматељем и с ае-

родрома кренуо таксијем у Загорск.

Добро сам познавао тадашњег проигумана Лавре, архимандрита

Онуфрија, изузетног монаха и духовника који се данас налази на по-

слушању Митрополита черновицког и буковинског. Кад сам му ис-

причао целу причу, одмах се сетио да је пре три месеца у Лаври заиста

живео један прилично чудан млади јерођакон из Епархије омске, који

је по опису стварно био сличан Августину. Отац Онуфрије позвао је

свог помоћника, јеромонаха Данила, који је иначе сада архиепископ уАрхангелску, па смо га детаљно испитали о свему што зна. Управо је

он тада бринуо о госту из Омска.

Отац Данило испричао нам је да је почетком лета у Лавру стигао

млади јерођакон из Епархије омске којег нико није знао. Представио

се као отац Владимир. Рекао је да су га успут покрали и да зато нема

ни документа, ни новца, а од одежде је имао само подрасник. Са-

осећајни монаси сажалили су се и одвели га у магацин где су му брзопронашли одговарајућу камилавку и расу. Већ након пола сата гост се

пред игуманом Лавре појавио у комплетној монашкој одежди. Добио

је благослов да остане у Лаври док не извади нова документа.

187

А в г

у с т

и н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в е т и

Отац Данило нам је испричао да је то био обичан млад монах,

али помало чудан, као што су то уосталом били и многи млади из

провинције које су архијереји рукополагали као сасвим младе људе.

Имао је, на пример, орден кнеза Владимира, као изузетно високо

признање које често не добијају ни угледни протојереји. Кад су га

зачуђени монаси упитали како је успео да добије тако високо при-знање, одговорио је да је орден добио као награду за обнову цркве

у Епархији омској. Одушевљени монаси су говорили: „Ех, тако

млад, а већ је успео да уради тако велико дело!” Али оца Данила је

највише чудило то што јерођакон Августин уопште није учествовао

у богослужењу, него је скромно стајао у неком ћошку. Кад би му

понудили да служи, одбијао је изговарајући се да се не осећа добро

или би говорио како није достојан да стане пред Престо Божји. Бу-

дући да су монаси бринули за духовни живот свог младог сабрата, на

крају су инсистирали да ипак служи недељну Литургију.

- Да ли је служио?! - углас упитасмо проигуман и ја.

- Јесте - одговори отац Данило - истина не код нас у Лаври, не-

го у суседној парохијској цркви. Само, какво је то богослужење би-

ло? Архијереји у неким епархијама заиста рукополажу потпуно не-

спремне људе. Ништа живо није знао! Није знао ни како се облачи

који део одежде, нити пак како треба да изађе на јектенију. Буквалносмо морали све да радимо заједно с њим. Тако неприпремљен у нашој

богословији не да не би могао бити рукоположен, него му не би до-

зволили ни на испит да изађе!

Није ми било добро кад сам то чуо. Служити свету Литургију,

причестити се онако како се свештеници причешћују, а притом не

бити рукоположен... Не, то ми просто није ишло у главу.

- Шта је после било с њим? - упита отац Онуфрије.

- Никако му није полазило за руком да добије документа. Жа-

лио се да с тим одуговлаче бирократе из Омска. Питао је да ли би

у Загорску могао некако да добије нова документа и чак је био не-

ког нашао да му у томе помогне. Али на крају од тога ипак није

било ништа. Изнајмио је собичак код неких бакица и тако је живео

у граду неких месец дана. Спријатељио сам се с њим и помагао му

колико сам могао. После је отишао у Абхазију, у планине. Много га

је занимао живот пустињака и стално се распитивао о њима. Узгред,пре отприлике месец дана добио сам разгледницу од њега. Пише да је

срећно стигао у Сухуми, али на крају се налази веома необичан пост

скриптум: „Мој нови надимак је Августин.”

188



***

Ситуација је, уз Божју помоћ, постајала све јаснија. Неки човек,

о којем фактички ништа не знамо, појављује се у Омску, представља

се као сироче и осам месеци живи при једној цркви. Након тогату исту цркву пљачка, затим одлази у Тројице-Сергијеву лавру где

се представља као јерођакон Владимир. Ту покушава да некако на-

бави документа, а кад му то не успева, одлази у Сухуми. Монаси у

апхаским планинама живе изван контроле совјетског бирократског

апарата и, што је најважније, без икаквих докумената, што је за њега

било веома битно. Пошто је неко време провео међу отшелницима,

схватио је да неће моћи дуго издржати у тим аскетским условима, а узто још и без сладоледа. Ту је чуо за трагичну причу монаха Августина,

која се стварно догодила у тим планинама, и одлучио да се издаје за

њега. Осим тога, сазнао је да је игуман Псково-печерског манастира,

архимандрит Гаврило, упркос репутацији правог деспота, не само с

љубављу примио старог монаха који је због болести морао да оде из

планине, него му је још успео испословати документа и поред свих

препрека.

Младић након свега тога одлази у Псково-печерски манастир

где у почетку све иде као по лоју. Монаси су поверовали у његову

измишљотину и од свег срца почели да му помажу. А онда се дого-

189

А в г у с т

и н




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в е т и

дио страшан неуспех. Наиме, испоставило се да је исти онај архи-

мандрит Гаврило, наводно никакав духовник, звер и деспот, био је-

дини човек који га је одмах прозрео и дочекао речима: „Ма, какав

је то монах? То је обична битанга! Водите га у полицију!” Касније

ми је отац Јован (Крестјанкин) објаснио да је Пресвета Богородица,

небеска покровитељка Псково-печерског манастира, оцу Гаврилу каосвом намеснику духовно открила какав је то човек. Међутим, добри

монаси, збуњени игумановом суровошћу, спасавају наводног Авгу-

стина из његових канџи и под хитно га шаљу у Москву, а знамо шта

је даље било.

Наравно да нам ни издалека није било све јасно! Нисмо знали

оно најважније - ко језаправотај Августин? Штајерадио пре доласка

у Омск? На шта ће све бити спреман кад схвати да смо сазнали правуистину о њему? А шта ако је наоружан? Шта ако, кад га раскринкамо,

зграби дете, на пример четворогодишњу Настју, Волођину кћерку,

прислони јој пиштољ или нож под грло и каже: „Е па, момци, доста је

било игре! Сад ћете радити оно што вам ја кажем!”

Упркос свим доказима, ипак нисам могао у потпуности да по-

верујем да је наш отац Августин лажов и криминалац, исти онај отац

Августин којег смо тако заволели, с којим смо се заједно молили, пили

чај и разговарали о духовним темама! Можда је све ово само нека

страшна саблазан? Или сам то ја грешник почео да осуђујем чистог и

невиног човека само зато што су се неке ствари случајно подудариле?

Такве сумње нису ме напуштале ни на тренутак. На крају сам чврсто

одлучио да га ни због чега нећу оптуживати све док у потпуности

не будем сигуран да је истина све што сам о њему сазнао. Али како

ћу то сазнати? Но, ако ми је Господ у последња два дана толико тога

открио, откриће ми и све остало!Увече је требало да кренемо возом за Тбилиси, а у Издавачком

одељењу чекало ме је писмо владике Питирима у којем патријарха

Илију моли да ми пружи помоћ при снимању филма „Евхаристија”.

Телефонирао сам свим својим пријатељима који су узели учешћа

у решавању судбине оца Августина и замолио их да се увече окупимо

код Волође Вигиљанског и још једном пре пута о свему попричамо.

Већ сам знао шта ћу урадити. Кад се окупимо и седнемо за сто,саопштићу им да сам управо стигао из Омска и за то време ћу пажљиво

пратити реакцију оца Августина. Након тога предложићу им да чују

причу о томе како се пре десет месеци у Омску појавио један младић,

190



како је дошао у цркву и представио се као сироче. Испричаћу им ка-

ко су се људи сажалили, дали му кров над главом и посао, како је

задобио поверење тамошњег пароха и председника црквеног одбора

и како је затим немилосрдно опљачкао ту исту цркву, однео из ње

утвари, новац који су парохијани прикупили и да је чак украо и крст,

и то са Часног Престола! Тада ће се свима отети уздаси негодовањазбог тог богохулног поступка. Но ја ћу наставити. Испричаћу вам

још једну причу. Неки човек је дошао у Тројице-Сергијеву лавру и

представио се као јерођакон иако није био рукоположен. Штавише,

усудио се да служи свету Литургију! Наравно, у том тренутку сви ће

се пренеразити, а ја ћу, и даље пажљиво посматрајући Августина,

наставити да причам. А ево још једне приче. Један човек је отишао

у планине, и то баш тамо где си се и ти подвизавао, оче Августине.

Пошто је сазнао довољно појединости о животу монаха, почео је да

се представља као монах с планине да би на тај начин заметнуо тра-

гове своје прошлости и покушао да на туђе име добије документа. И

замислите, јунак свих ових прича је један те исти човек!

Био сам сигуран да ће неко, понајпре Олесја или Лена Чавчавадзе,

узвикнути: „Па добро, реци нам ко је то?!” Ја ћу се тада обратити

Августину: „Оче Августине, шта ти мислиш ко би то могао бити? ” Е,

ту већ неће моћи а да се не ода! Једва померајући усне Августин ће само поновити питање: „Ко?”

Е, тад ћу ја, попут иследника Порфирија Петровича из романа „Зло-

чин и казна” мог омиљеног писца Достојевског, одговорити: „Како

ко? Па, то си ти, оче Августине! А ко би други и могао бити?!” Ту ће

већ бити просто немогуће да сакрије своја осећања тако да ће по ње-

говој реакцији одмах све бити јасно!

Остало је још два сата до доласка пријатеља које сам позвао. Чимсам ушао у стан Вигиљанских, предложио сам оцу Августину да та-

ксијем заједно одемо до Издавачког одељења и да узмемо писмо за

патријарха Илију. Радо је пристао да се мало провоза и да уједно види

издавачку кућу.

Тад ми је пало на памет да би после раскринкавања могао побећи

и самим тим наставити да у Цркви чини разне лоше ствари. Зато сам

му предложио:

- Оче Августине, хајде да се сликамо и Олесји и Волођи оставимофотографију за успомену.

Прво је размислио, а онда је невољно пристао. Не знам шта ми

би, али сам одједном бубнуо:

191

А в г

у с т

и н




Т и х о н

( Ш


• { •


а с в е т

и

- Ако нас случајно полиција ухапси, неће морати узалуд да тро-

ше филм па ћемо се зато сликати и из профила и анфас.

Одмах сам зажалио што сам то рекао. Августин ме је тако не-

пријатељски погледао да ми нимало није било свеједно. На сву срећу,

пошло ми је за руком да речи своје глупаве сујете преокренем на ша-

лу. Августин је пристао да се заједно фотографишемо, иако би ме свремена на време неповерљиво погледао. Било је очито да је постао

забринут.

Док се Августин спремао, одвео сам Волођу у кухињу, затворио

врата за собом и шапатом му рекао:

- Августин највероватније није онај за кога нам се представља!

Сасвим је могуће да је он у ствари страшан криминалац! Уопште се

не шалим кад то кажем. Кад ја с њим одем, брзо прегледај његовествари, јер можда има оружје или нешто слично.

Волођа је само исколачио очи и цео минут није могао ни реч да

прозбори. Напокон ми рече:

- Јеси ли свестан шта говориш?! Јеси ли ти луд? Откуд ти уопште

идеја да бих могао да претурам по туђим стварима?

- Слушај, мани се тих својих инте-

лектуалних глупости! Ствар је су-

више озбиљна. Чак и живот твоје

деце може бити у опасности.

Волођа је напокон почео

да схвата о чему се ради. Без ре-

чи сам извео оца Августина и

таксијем кренуо с њим у Из-

давачко одељење.

Успут смо необа-везно ћаскали, а

затим смо јели

сладолед јер

сам хтео да

Волођи дам

што више

времена.Кад смо

се врати-

ли, дома-

192



ћин је био бео као креч. Брзо сам га одвео у кухињу, а Августину сам

довикнуо да дочека госте.

Волођа је у кухињи једва успео да прошапће:

- Има документе на име неког Сергеја (Волођа је навео и пре-

зиме), затим крст за Часни Престо, новац, и то две и по хиљаде

рубаља, орден кнеза Владимира... Шта се у ствари догађа?!- Да ли има оружје? - упитах Волођу.

- Нема.

У ходнику се зачу звонце. Стигао је игуман Димитрије из Тро-

јице-Сергијеве лавре. Чули смо како га је Августин дочекао и како су

ушли у дневну собу.

Упркос новим доказима, нисам могао до краја да поверујем да се

све то стварно догађа. Све је то било просто поражавајуће! Рекао самто Волођи. Без обзира на то што је својим очима видео и документа

и велику суму новца, ни он није могао да поверује да Августин није

онај за којег се издаје. Стигли су Зураб и Лена Чавчавадзе. Кад смо

Волођа и ја ушли у дневну субу, видео сам да смо сви на окупу. Децу

смо послали да се прошетају.

- Дакле, због чега си нас окупио? - незадовољно ће игуман Ди-

митрије, јер је морао да дође овамо чак из Лавре.

Погледао сам оца Августина и одмах ми је било јасно да је све

схватио и да је све што сам знао о њему стварно била истина. Уколи-

ко почнем своју причу у којој ћу се понашати попут иследника Пор-

фирија Петровича, било ми је јасно да ће се ситуација одвијати

управо онако како сам предвиђао, укључујући и чувене речи: „Па,

то си ти, оче Августине! А ко би други и могао бити?! Наравно, то

подразумева и одговарајућу реакцију не само оца Августина, него и

свих осталих. Али изненада ми га је било истински жао, мада се кодмене, морам признати, истовремено јавио и осећај тријумфа. Био је

то осећај ловца који види да ће плен сваког тренутка бити у његовим

рукама. Наравно да тај осећај није имао у себи ничег хришћанског.

Зато сам одбацио све што сам био смислио и тако марљиво увежбао

и обратио му се једном једином речју:

- Серјожа!

Страшно је пребледео.А онда је све почело! Сви су одједном скочили и почели да вичу:

- Какав Серјожа?! Шта се овде догађа?! Да сте одмах обојица све

објаснили!!!

193

А в г у

с т

и н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т

и

Остали смо да седимо само нас двојица ћутке се гледајући. Кад

су се напокон сви донекле стишали, обратио сам му се:

- Јутрос сам се вратио из Омска. Тамо сам добио све оне чиње-

нице које су недостајале у твојој причи. Једино исправно што у овом

тренутку могу да урадим јесте то да окренем 02. Јасно ти је да ће

полиција стићи за пет минута. Ми ти ипак пружамо последњу шансу.Видео си како смо се искрено трудили да ти помогнемо. Ако нам

сада испричаш истину, и то од почетка до краја, можда ћемо поново

покушати да ти помогнемо. Али ако слажеш и једну једину реч, одмах

дижем слушалицу и зовем полицију. Не треба да ти објашњавам шта

те чека у том случају. Сад све зависи само од тебе.

Сергеј је дуго ћутао. Ћутали су и моји пријатељи и с неверицом

посматрали свог наводног монаха с планине, којег су тако заволели,тог анђела... А ја сам с огромним узбуђењем у апсолутној тишини

чекао његову одлуку.

Најзад је рекао:

- Добро, све ћу вам испричати, али под условом да обећате да ме

нећете предати полицији.

- Сергеј, у овом тренутку једина ти је гаранција твоја апсолутна

искреност. Чим видим да лажеш, зовем полицију.

Поново је дуго размишљао. Било је очито да грозничаво про-

рачунава да ли може некако да се ишчупа из дате ситуације или да

бар нешто ућари. Било ми је толико непријатно да то посматрам да је

почело да се губи и оно мало сажаљења што је остало.

- Одакле да почнем? - напокон ће упитно ме гледајући.

Било је то право трик питање. Хтео је да испипа шта стварно

знам о њему.

- Одакле хоћеш. Можеш од Омска. Можеш и од Сухумија или одборавка у Лаври. Ипак би најбоље било да поченеш од самог почетка.

По изразу лица и начину на који је погнуо главу с олакшањем

сам схватио да сам погодио право у мету. У рукаву више нисам имао

ниједну карту, тако да је то био мој последњи адут.

Напокон је Сергеј почео да прича.

Био је криминалац, лопов и преварант. Крао је још од детињства.

У осамнаестој години добио је позив за војску и тако успео да избегнезатвор. У војсци га је одмах приметио сналажљиви шеф складишта

њиховог пука тако да су њих двојица почели ревносно да распродају

војну имовину. Међу њиховим муштеријама био је и свештеник који

194



је у то време реновирао оронулу цркву. Без посебне дозволе Савета за

религијска питања тих година било је немогуће купити грађевински

материјал за потребе цркве па је свештеник, по неписаном правилу

тог доба, преко Сергеја набављао и циглу, и цемент, и даске. Сергеј је

понекад одлазио у свештеникову кућу и био истински дирнут његовом

добротом, саосећањем и очинском бригом за младог војника. Чудиосе и томе што је свештеник живео веома скромно и што је све чинио

за Цркву и веру, а не за себе.

Једног дана у пук су неочекивано стигли контролори. Сергеј је

брзо схватио да ће га ортак издати само да би себе спасао. Без много

размишљања покупио је пазар и сео на први воз. Тако је стигао у Омск.

Није имао где да се склони, али се изненада сетио доброг свештеника.

Пронашао је цркву, представио се као сироче и тако добио сигуран

кров над главом. Био је увек сит. Тамошње бакице нису могле да му се

нарадују. Сергеј је постепено почео да се укључује у црквени живот ида учи нове речи и изразе. Искрено се чудио међуљудским односима

пуним доброте и поверења, што је за њега била права непознаница.

Чим је грануло пролеће, Сергеј је осетио да га замара дружење

са времешним црквеним људима и почео је да машта о слободи. Уз

све то му је једна старица, која је иначе била председница црквеног

одбора и која га је звала унуком, с пуним поверењем дала новац који

је требало да уплати као годишњи прилог. Но, он је тај новац украо,

иако је знао да је тај харач за Совјетски фонд мира прикупљен с те-

шком муком, копејку по копејку. Уз то је из цркве покупио све што му

се допало и отиснуо се на слободу.

195

А в

г у с т

и н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т и

Неколико дана се тако проводио да умало није доспео у полицију.

Из страха је поново одјурио код верника, код тих чудака, лаковерних

и необичних људи које је с лакоћом могао да врти око малог прста.

Након свега Сергеј је дошао у древну Тројице-Сергијеву лавру и

представио се као јерођакон Владимир. Био је заиста изненађен ко-

јом брзином се нашао у потпуној монашкој одећи и тиме што је биоокружен здушном и пријатном, мада помало заморном бригом та-

мошњих монаха. Али његова нада да ће добити нову личну карту би-

ла је узалудна, а уз то је било све опасније да и даље живи у Загорску

који је био под сталним надзором полиције и КГБ-а.

- Откуд ти толико дрскости да служиш свету Литургију? - упи-

тах га.

Не само да сам заиста желео да то схватим, него сам уз то сматраода би било добро да му дам до знања да су ми познати чак и такви

детаљи.

- А шта сам друго могао? - снуждено ће Сергеј. - Монаси су

стално на томе инсистирали питајући ме: „Како то да не служиш, а

јерођакон си?” И ето, онда сам...

- Ужас! - узвикну Олесја.

Сергеј је на то уздахнуо и наставио своју причу.

Пошто је сазнао да у нашој земљи постоји место где људи живе

без икаквих докумената и где влада слобода, отпутовао је у Сухуми.

За месец и по дана боравка на Кавказу обишао је многе планинске

келије и скитове. Пошто се представио као јерођакон Владимир и по-

што је донео вести и поклоне од монаха из Лавре, водили су га и тамо

где многи нису имали приступ и испричали му оно о чему ником

нису причали. Но, Сергеју није било ни на крај памети да остане у

тим планинама. Било му је важно што је ту сазнао да је игуман Пс-ково-печерског манастира једном монаху, који је због болести морао

да напусти планине, помогао да извади документа. Сазнао је и за тра-

гедију монаха Августина...

Све остало било нам је већ познато.

Кад је Сергеј завршио своју причу, послао сам га у његову келију,

а ми смо остали у дневној соби. Две седмице смо се мучили с питањем

шта с њим да радимо и тај исти проблем поново се појавио пред нама,али овог пута су околности биле потпуно другачије.

Кад сам на почетку нашег разговора рекао Сергеју да сваког тре-

нутка могу позвати полицију, нисам говорио истину. Нипошто га ни-

196



смо смели предати полицији, и то не само зато што је иследнику мо-

гао да исприча како смо више него озбиљно разматрали могућност

куповине фалсификоване личне карте, јер је то у суштини ситница,

него зато што је највећу опасност представљала чињеница да је тај

човек за време боравка у планинама сазнао на који начин се прелази

из легалног положаја у Цркви у илегалу. Познавао је попадију Олгу иђакона Григорија из Сухумија и знао је за њихове везе са скоро свим

тајним келијама. Док је боравио у планинским прихватилиштима, са-

знао је за путеве до стараца који су у тим планинама провели многе

деценије. Такве информације органи реда добро би му платили. Но

исто тако је било немогуће да га тек тако пустимо јер смо знали да би

највероватније поново почео да оперише по црквама и манастирима.

Сутрадан смо се упутили у Лавру да најутледније духовнике за-молимо за савет. Оци су истински били ужаснути нашом причом и

уједно се дивили путевима Промисла Божјег, али нам ипак нису пре-

дложили конкретно решење.

Све више смо западали у ћорсокак. Уз све то, наш јунак је осетио

да смо неодлучни па је мало-помало почео да се навикава на дату си-

туацију. Осетио се сигурнијим и поново почео децу да шаље по сла-

долед, тим пре што је за њих и даље био отац Августин...

Након извесног времена постало нам је јасно да постоји један

једини излаз из дате ситуације, а то је да се Сергеј промени, односно

да се пред Богом покаје и да након тога оде у полицију и призна сво-

ју кривицу. Шансе за то су биле прилично велике, ма колико то из-

гледало чудно.

Сергеја је дубоко погодило то што се по Промислу Божјем све

открило. Схватио је да се на његовом животном путу појавила све-

могућа и недокучива сила Божја у којој му се јавио Христос Који насволи и спасава. Видели смо да је, без обзира на све своје проблеме, у

духовном смислу био истински уздрман. На њега је утицало и то што

је скоро годину дана живео у православној средини, која је понекад

била и наивна и лаковерна, али која се ипак ни са чим није могла

поредити.

Озбиљно се замислио и након дугих разговора и исповести у

Лаври код архимандрита Наума, чему смо се неизмерно радовали,одлучио је да прихвати казну за своје грехе.

Сећам се да је након те одлуке почео да одуговлачи с њеним

спровођењем у дело. Зураб и ја смо отпутовали у Грузију да снимамо

197

А в г

у с т

и н




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 >


а с в

е т и

наш злосрећни филм. Кад смо се вратили, видели смо да и даље живи

код Вигиљанских. На крају је ипак смогао снаге, дуго и дирљиво

се опраштао с децом и напокон отпутовао. Притом је, наравно без

питања, узео неколико духовних књига и старински молитвеник.

Имао је обичај да каже да му је тешко да се моли из књига које су биле

штампане у новије време. Након седам дана телефонирао је и рекаода иде да се преда.

После месец дана у Москву је стигао старији поручник, иследник

војног тужилаштва. Пошто се све што је Августин украо налазило

у мом стану, ту је и одсео како не би трошио новац за хотел. Били

смо отприлике истих година. Замолио ме је да га одведем у највеће

московске продавнице, где је за своју плату купио поклоне за же-

ну, напунио два цегера димљеном кобасицом, инстант кафом и бо-ксовима цигарета марлборо. Наравно, причао ми је и о Августину,

односно Сергеју. Испоставило се да се у истражном затвору понаша

веома чудно, то јест не псује и не карта се. Пошто се стално молио,

криминалци су му дали надимак Светац, који гаје иначе пратио током

свих година проведених у затвору. Сергеј је сарађивао с истражним

органима и уопште није скривао своју кривицу.

Ускоро је уследило суђење. За почињена дела изречена му је обје-

дињена казна од осам година затвора. Током свих тих година Олесја

и Волођа су помагали Сергеју. Редовно су му слали новац, књиге и

храну, па чак и „Гласник Московске патријаршије”, и то на његову

молбу.

***

После осам година Сергеј се поново појавио у Москви. С радошћусмо га примили и дуго се присећали прошлости.

Пред нама је био други човек, попут гадаринског бесомучника

из којег је Господ истерао легион демона! Демони су ушли у свиње, а

крдо свиња навали с брега у море и у њему се утопи, то јест све не-

кадашње преваре, ружни и подмукли поступци утопили су се у ду-

бокој морској пучини, односно све је било заборављено...

Сергеј се поново настанио код Вигиљанских. Њихова деца, Ни-

колај, Александра и Настја већ су били порасли и знали су истину о

оцу Августину, монаху с планина и свом необичном пријатељу. Но,

дечицу је дубоко потресла та горка истина. Дуго су плакали, али то

198



што се догодило истински их је утврдило у вери. Рекли су да Серјожу

воле исто као што су некад волели оца Августина.

Након годину дана Сергеј нас је потпуно неочекивано обавестио

о томе да се замонашио у владичанском двору једне провинцијске епа-

рхије и да је на постригу добио име Владимир. Ускоро је рукоположен

за јерођакона, затим за јеромонаха, а онда му је поверена обнова једнепарохије.

Руку на срце, све те догађаје прихватали смо с извесном зебњом.

С једне стране било нам је драго због њега, али понекад би ту радост

пратио истински страх. Ја сам у то време већ био јеромонах у Донском

манастиру. Кад је једном приликом отац Владимир дошао у Москву,

навратио је код мене. У главни град је стигао аутомобилом стране

марке, који је у то време био изузетно скуп. Рекао ми је да је дошао да

обави посао с једним спонзором.

Одлучио сам да с њим озбиљно попричам. Разговор је дуго тра-

јао и није био нимало лак. Учинило ми се да је схватио о чему му го-

ворим. Подсетио сам га на то како му је Господ Исус Христос Својим

Промислом открио нов начин поимања света, како га је брижљиво

водио ка спасењу и учио га живој вери, а не оној из књига. Говорио

сам му о томе да сада, кад је постао прави монах и свештеник, постоји

велика опасност од лажног спокојства и погубне самоуверености,при чему овоземно благостање може постати узрок велике невоље,

па чак и погибли. Христос нас све упозорава: Ј е р к а д а г о в о р е : М и р је и

с и г у р н о с т , т а д а ћ е н а и ћ и н а њ и х и з н е н а д а п о г и б и ја .

Примањем монаштва и свештеничког чина много шта се мења у

нашем животу, али ипак не све. Исконско зло, које се у нама угнездило,

стално ће нас прогонити и никад неће престати да покушава да нам

се у душу увуче и завлада њоме, што му и јесте главни циљ. ПредБогом нас може оправдати само храбра борба против зла, борба чији

је циљ, чудесан и многима несхватљив, у ствари чистота нашег срца.

Но уколико Христос не види ту нашу борбу, удаљава се од таквог све-

штеника, монаха или мирјанина и оставља га насамо с оним што упо-

рно сам бира. Такви људи увек бирају једно те исто - незаситу гордост

и уживање у задовољствима овога света. Човеку који је напустио

Бога те страсти ће пре или касније показати своје право, језиво лице.

Тада ће се усковитлати Генисаретско језеро и из њега ће на обалу

почети да излазе побеснеле свиње, које су се у њему давно утопиле,

и навалиће на несрећника који је сам направио избор између њих и

199

А в г у с т

и н




Т и х о н

( Ш


> { •


а с в е т

и

Бога. А кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тра-

жећи покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда

сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде

и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави

онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога.

На несрећу, управо то се догодило Августину, односно Сергеју, то јест Владимиру. Године 2001. прочитали смо у новинама да је у свом

дому зверски убијен јеромонах Владимир, који је служио у једном

провинцијском граду и био тесно повезан с локалном криминалном,

обесном бандом, што је потпуно непримерено за једног монаха.

Упокој, Господе, душу уснулог слуге Свога убијеног јеромонаха

Владимира!

200





Ш т а се у дат ом т ренут ку

догађало у духовном свет у

Шта је то случајност? Цигла падне на главу једноме од хиљаду

пролазника, али зашто баш њему? О оваквим и сличним

стварима људи озбиљно размишљају хиљадама година.

Једног дана проигуман Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит

Онуфрије, и духовник Лавре, архимандрит Кирил, дали су ми послу-

шање да помогнем да један од монаха Лавре, јерођакон Рафаило

(Берестов) оде на кавкаске планине, на којима се иначе већ годинама

у илегали подвизавају отшелници. Био је то монах изразито ниског,скоро дечјег раста, без браде, тихог гласа и уистину простодушан по-

пут детета.

Отац Рафаило ми је заверенички шапатом саопштио да је, по

благослову оца Кирила, принуђен да бежи у планине зато што се сам

бори против екуменизма. У Лаври је на довратку своје келије прику-

цао лист папира с натписом: „Доле екуменисти!!!”

Ни ја нисам осећао никакву наклоност према екуменизму и затосам се истински заузео да му помогнем, иако сам сумњао да се над

оцем Рафаилом надвила толико озбиљна претња да је морао да бежи

из манастира.

203

' т а

с е у

д а т о м

т р е н у т к у

д о г а ђ а л о

у

д у х о в н о м

с в е т

у



А


Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т и

- Сигурно ће организовати жестоку потеру да би ме ухватили

бацили у тамницу - грозничаво ми је шапатом говорио отац Рафаило,

који се иначе изражавао сликовито, високим стилом и притом веома

жустро.

Искрено речено, нисам баш поверовао ни у то да ће га стрпати у

тамницу. Уосталом, коме треба један сићушни јерођакон?Отац Рафаило је био сликар. Осим личних ствари, спремао се

да у планине понесе све што му је потребно за иконописање, и шта-

фелај, и боје и неколико дасака за иконе. Било ми је јасно да нећу

успети да све то сам понесем па сам одлучио да свог пријатеља Сашу

Швецова, који се баш тада налазио код родитеља у Мосви, позовем

да иде са нама. По благослову оца Кирила придружио нам се и један

младић, по имену Константин, иначе апсолвент Московске духовнеакадемије. Он је сада игуман Никита и служи у Епархији брјанској.

На железничкој станици у Сухумију дочекали су нас ђакон Гри-

горије, један намргођен и разбарушен човек, и попадија Олга, ње-

гова сушта супротност, веома брижна и срдачна жена. Одсели смо

у њиховој кући, која се налазила у улици Казбеги. Иначе, код њих су

често налазили уточиште људи који су у тајности одлазили у планине

код монаха.

Отац Рафаило је једва чекао да стигне до планинских келија, али

показало се да то и није баш тако лако. Попадији Олги телефонирали

су из Загорска и упозорили је да се по граду већ прича о томе да

је јерођакон Рафаило отпутовао за Сухуми и да се спрема да оде у

планине у којима се живи без икаквог утицаја совјетских власти, без

било каквих личних докумената и боравишне пријаве. Ако се о томе

говоркало у Загорску, онда то значи да ће и локалне власти убрзо са-

знати за то. Тако је и било. Православци из Сухумија налазили сусе на разним положајима тако да смо већ наредног дана сазнали да

је полиција у Сухумију добила директиву да ухапси опасног престу-

пника јерођакона Рафаила (Берестова), који намерава да пређе у

илегалу како би могао да се бави антисовјетском пропагандом и да

живи као прави готован.

Искрено сам се зачудио кад сам схватио да су узнемирујуће слу-

тње оца Рафаила биле оправдане. Иако је наводно очекивао такавобрт, ипак се тако уплашио кад је сазнао да је кренуо лов на њега да се

попут детета сакрио под кревет и никако није хтео да изађе. Смејали

смо се и покушавали да га извучемо испод кревета. Све у свему, си-

204



ћ у ш н о м о ц у Р а ф а и л у у о п ш т е н и ј е о д г о в а р а л а у л о г а с т р а ш н о г з л и -

ковца и опасног државног непријатеља на којег је кренула велика

полицијска хајка.

Било како било, морали смо одгодити одлазак у планине. Поса-

ветовали смо се с печерским игуманом Адријаном, који је у Сухумију

био у гостима код своје духовне деце, и он нам је препоручио дасачекамо док се не смањи будност полиције. Нама младима је то

одговарало. Тако смо се искушеник Саша Швецов, апсолвент Ко-

нстантин и ја целе те седмице сунчали и купали у мору, све док то наше

недопустиво ленчарење није страшно наљутило нашег домаћина, оца

Григорија.

Једног јутра пробудио нас је у цик зоре и сасвим озбиљно нам

рекао да је дошао крај нашем ленчарењу и да се напокон и за наснашао посао. Дан је био сунчан и владала је заиста ретка врућина.

У непосредној близини обалу су благо запљускивали морски таласи.

Кад се све то узме у обзир, очито да нисам имао воље да било шта

радим. Али, није се имало куд па смо одмах после доручка полако

кренули за оцем Григоријем. Морали смо проћи кроз цео град да би-

смо стигли до места које је домаћин изабрао за наш радни подвиг.

Испоставило се да се то место налази на самој периферији

Сухумија. Ђакон нас је довео до једне полуразрушене куће од цигала,

коју је претходног дана купио будзашто, и заповедио нам да пажљиво

рашчистимо рушевину и издвојимо цигле за доградњу летње кухиње.

Пред нама је било много тешког и дословно прљавог посла.

Ми бисмо прво одвалили део зида, затим бисмо вадили једну

по једну циглу, чистили је од старог сасушеног цемента и педантно

слагали за утовар у камион. Чим нас је упослио, отац Григорије се

одмах орасположио. Око главе је повезао велику белу мараму тако да је стварно постао сличан некаквом брадатом разбојнику, сео на свој

мотоцикл и кренуо за камионом, уз обећање да ће се вратити за пет

сати.

Читавих пет сати очајнички смо растурали један високи зид и

наслагали брдо очишћених цигала. Владала је неподношљива вру-

ћина. Зној је лио с нас, а прашина од цемента разједала нам је кожу

од главе до пете. Отац Григорије стигао је камионом око три поподне.На нашу велику срећу одлучио је да се побрине за нас. Донео нам

је воде у једном канистру од десет литара како не бисмо помрли од

жеђи пре но што припремимо цигле за утовар.

205

Ш т а

с е у

д а т о м



у д у х о в н о м

с в е т

у



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

« { •


а с в е

т

и

Кад сам се напио воде, пожурио сам да се сместим у хладовину,

које је једино било поред напола срушеног зида. Ту је било места

само за једног човека. Али моја срећа није дуго трајала. Ђакон ме је

позвао па сам, иако нерадо, морао да напустим хлад. Више се и не

сећам шта ми је отац Григорије рекао да урадим. Знам само да се ра-

дило о некаквој ситници и да је Константин већ уживао на мом месту

кад сам намеравао да се поново вратим у хладовину. Покушао сам

да се некако и ја угурам поред њега, али пошто сам видео да је то

неизводљиво, одустао сам.

У том тренутку Константин је приметио да Саша Швецов испија

већ четврту или пету чашу воде.

- Хеј, стани мало, попићеш нам сву воду! - повика Константин.

- Остави и нама бар мало!Не обраћајући пажњу на њега Саша је демонстративно почео да

пуни још једну чашу. Константин је дојурио до њега и отео му чашу,

коју му је лукави Саша препустио без борбе, а затим потрчао према

спасоносном зиду и буквално се свалио у хладовину.

Гледали смо га са завишћу. Али ни Саша није имао прилике да

дуго ужива у хладу. Видећи да ништа не радимо, ђакон Григорије по-

двикну:

- Шта је, уживате у хладовини?! Брзо на утовар цигле! Возачу

сам платио само за један сат и не пада ми на памет да му због вас дам

још три рубља!

Послушно смо кренули да извршимо директиву, а отац Григорије

је отишао до спасоносне хладовине и задовољно се сместио поред зи-

да.

Даље се све догодило у трен ока. Док смо утоварали циглу у ка-

мионче, изненада се разлегао страшан тресак. Окренули смо се ивидели да се с места на којем је до малопре седео отац Григорије, ди-

же густи облак прашине. Зид се срушио право на њега. Кад смо при-

трчали, иза завесе од прашине угледали смо несрећног ђакона који је

био затрпан гомилом разбијених цигала. Запрепастио сам се кад сам

видео да бели повез на његовој глави постаје црвен. Све је изгледало

као у филмовима о командантима Црвене армије. Прво што ми је

пало на памет било је питање: „Ко је успео да га тако брзо превије.”

Но чим сам схватио да се то у ствари крвљу натапа марама којом јеотац Григорије скупио косу, појурио сам према њему.

Отац Григорије био је без свести. Док смо покушавали да га

извучемо испод гомиле цигала, возач камиона је одјурио по хитну

206



помоћ. Лекари су стигли за пола сата. Прегледали су оца Григорија,

мрзовољно прогунђали да су повреде озбиљне и одмах га одвезли на

операцију. Након тог догађаја отац Григорије је осам месеци провео

по разним болницама, преживео неколико операција, али још дуго

није могао ни да служи, нити да се врати у пређашње стање.

Те исте вечери Константин, Александар и ја питали смо се заштосе баш отац Григорије нашао испод зида у тренутку кад се срушио.

Свако од нас је бар неколико тренутака седео испод истог тог зида,

али он се срушио баш на ђакона. Шта се то догађало у духовном свету

па су нас наши Анђели Чувари одвлачили с тог проклетог места, или

је ипак све што се десило чиста случајност?

Та питања су нас толико узнемирила да смо отишли код оца

Адријана да од њега затражимо одговор. Старац се замислио, а онданам рекао:

- Немам одговор на ваше питање. Рећи ћу вам само нешто што

није одавање тајне са исповести, нити је уопште тајна. Отац Григорије

већ неколико година није био на исповести, а све то време учествује

у служењу свете Литургије. И ја и свештеници из његове цркве

често смо му говорили да се то неће добро завршити. Но он би само

одмахивао говорећи: „Ништа страшно! Касније ћу се исповедити.” Итако је стално одлагао одлазак на исповест. Знао сам да ће се нешто

лоше десити, јер с таквим стварима се не треба шалити.

207

Ш

т а

с е у

д а т о м



у

д у х о в н о м

с в е т

у



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

> { •


а с в е т

и

Након неколико дана, по благослову оца Адријана, кренули смо

у планине носећи тешке руксаке са стварима оца Рафаила. Тамошња

монахиња, изузетно снажна жена од око четрдесет година, понудила

се да нас отпрати до планине и притом понела најтежи пртљаг.

Кретали смо се само ноћу тако да смо се по месечини пентрали стр-

мим планинским стазама, грчевито се хватајући за камење и гранчицерододендрона. Да нас ловци не би приметили, дању смо се склањали

у неку од монашких келија.

Успут смо видели трагове медведа и јелена, јели укусни планински

мед и упознали монахе с планине. Неки од њих били су прави по-

движници. Разговарали смо с њима и помагали им да поправе келије,

које су биле направљене од стабала посечених секиром.

Пошто су се унаоколо мували ловци, морали смо неколико да-на да проведемо код једне изузетно добре старе схимнице. За само

два дана буквално смо потаманили сву резерву намирница које је

припремила за зиму. Нисмо желе-

ли да јој поједемо сву храну, али

због планинског ваздуха у нама се

пробудио страшан апетит који ни-

смо могли да контролишемо па смо

таманили конзерве, пржени кро-

мпир и каше. Кротка монахиња јед-

ва је стизала да припреми оброке за

нас. Није нам ни једну реч рекла, али

смо касније, на нашу велику срамоту,

сазнали да је морала сићи с планине

да би поново набавила намирнице за

зиму.

Шестог дана нашег путовања

најзад смо поред једног планинског

потока срели јеромонаха Пајсија,

пријатеља оца Рафаила, једног мла-

дог, веселог и образованог монаха

који је на планини живео већ неко-

лико година.- Пајсије! - узвикну отац Ра-

фаило и похрли к њему газећи преко

потока.

208



Тиме се та ирича и завршила. Пренели смо ствари оца Рафаила

преко брзог планинског потока, опростили се с њим и кренули назад.

Успут смо причали о томе зашто су се у нашим животима одједном

појавиле те планине, нови људи и сви ти необични догађаји.

209

Ш т а

с е у

д а т о м


д о г а ђ а п о

у д у х о в н о м

с в е т

у





Б огослови

Једном приликом оцу Јовану (Крестјанкину) приђе један младић,апсолвент Духовне академије и представљајући се, између оста-

лог, рече:

- Ја сам богослов.Отац Јован био је искрено изненађен и зато

упита:

- Како то? Зар четврти?

- Шта четврти? - у недоумици ће младић.

Отац Јован му објасни:- Ми у Цркви знамо за три богослова: први је Јован Богослов,

апостол и љубљени ученик нашег Спаситеља, други је Григорије

Богослов, а трећи Симеон Нови Богослов. За две хиљаде година сво-

је историје Света Црква је само њих тројицу удостојила имена Бого-

слов. А ви сте, значи, четврти?

Коме и како Господ дарује духовну мудрост? Да би неко био бо-

гослов, уопште не мора да носи расу и да заврши Духовну академију. Дух дише где хоће - с дивљењем понавља Христове речи отац Јован.

Једном смо с хором Сретењског манастира били на нашем Дале-

ком истоку, у војној бази наше авијације. После свете Литургије и

концерта официри су нас позвали на ручак. То православно бо-



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

4 «


а с в е

т

и

гослужење било је прво које је након много година одржано у том

далеком војном градићу. Зато је сасвим разумљиво што смо онда-

шњим људима били занимљиви и што су нас гледали као неко чудо

невиђено. Пре ручка смо се помолили, као што је то уобичајено за

хришћане, очитавши „Оче наш”. Заједно с нама молио се и крстио је-

дан генерал којег су сви веома поштовали. Након нека два сата, кад

се дружење за столом већ приближавало крају, официри се обратише

генералу:

- Друже генерале, видели смо да сте се крстили. Знате да вас мно-

го поштујемо, али вас ипак не разумемо. За разлику од нас, ви сте ве-

роватно многе ствари успели да схватите. Реците, да ли сте током свог

живота схватили шта је најважније, односно шта је смисао живота?

Свима нам је јасно да се таква питања постављају тек онда кадљуди онако по руски поседе за столом, кад се одобровоље и кад се

успостави узајамно поверење.

Генерал мало размисли па рече:

- У животу је најважније сачувати чисто срце пред Богом!

Био сам дубоко дирнут тим речима јер је по дубини и бого-

словској прецизности тако нешто могао да каже само прави, и то изу-

зетан богослов, онај који је и мислилац и практичар. Али мислим да

генерал наше армије уопште није био тога свестан.

Уопште узев, људи који су наизглед далеко од богословске науке

могу нашег свештеника много чему научити, а неретко га и постидети.

212



За време преговора о уједињењу с Руском Заграничном Црквом

Архиепископ берлинско-немачки и великобритански Марко рекао

ми је да му се у Русији догодило нешто што га је натерало да поверује

у то да духовне промене у нашој земљи нису само пропаганда, него

стварност.

Једном приликом кроз Подмосковље гаје возио један свештеник.Владика Марко је Немац и зато није навикао да неко може да јури бр-

зином од сто четрдесет километара на сат иако саобраћајни знаци на

том путу показују ограничење брзине на деведест километара на сат.

Владика се дуго суздржавао, али је на крају свештенику за воланом

ипак скренуо пажњу на ту нелогичност. Свештеник се само насмејао

наивној простодушности странца уверавајући га да је све у најбољем

реду.- А шта ако нас полиција заустави? - у недоумици ће владика.

- И што се полиције тиче све је у реду! - самоуверено ће све-

штеник.

Након извесног времена заиста их је зауставила саобраћајна

полиција. Свештеник је спустио прозорско стакло и доброћудно се

обратио младом полицајцу:

- Добар дан, шефе. Извини, журимо!

Но полицајац уопште није реаговао на његов поздрав, него је кра

тко рекао:

- Ваша документа!

- Мани се тога, шефе! - узврпољи се свештеник. - Није ваљда да

не видиш... Заиста нам се много жури!

- Ваша документа! - понови полицајац.

Свештенику је било непријатно, а и било га је срамота пред

гостом, али није се имало куд. Пружио је полицајцу возачку исаобраћајну дозволу, али није издржао а да не дода заједљиво:

- Добро, ево! Ваше је да кажњавате, а наше да праштамо!

На то га полицајац пресече леденим погледом и рече:

- Као прво, не кажњавамо ми, него закон, а као друго, не

праштате ви, него Господ Бог!

Управо тада је, како је говорио владика Марко, схватио да се у

тој потпуно несхватљивој земљи заиста све променило будући да чаки полиција на руским друмовима сада размишља на такав начин.

213

Б о г о с л о в и





П роповед у Н едељ у 23.

по Д уховим а 6/19. н о в е м б р а 1995. г о д и н е

Уиме Оца и Сина и Светога Духа!

На данашњој светој Литургији Црква нас подсећа на причу

јеванђелисте Луке о једном догађају чији је сведок и сам био

у малом рибарском градићу. Апостол нам приповеда о томе како је

Господ Исус Христос исцелио жену која је дванаест година патила однеизлечиве болести. То исцељење догодило се на веома чудан начин.

Наиме, мноштво народа тискало се око Исуса Христа јер су сви нешто

хтели од Њега, једни да их излечи, други су тражили неко друго чудо,

а неки ни сами нису знали шта им треба. Усред тог невероватног ме-

тежа Господ се изненада окренуо и Својим ученицима поставио нео-

бично питање: Ко је то што ме се дотаче?

Ученици се зачудише:

- Народ Те је са свих страна опколио, гура Те и сви се труде да

бар на тренутак скрену на себе пажњу, а Ти говориш: К о ј е т о ш т о

м е с е д о т а ч е ?

Христос им рече да је све то тако, али да је у тој гужви и тискању

осетио силу која је из Њега изашла и излила се на одређену особу.

Тада је једна жена, која је стајала у непосредној близини, са

стидом признала да се дотакла скута Учитељеве хаљине, а са стидом

зато што је по јудејском закону сматрана нечистом због своје же-нске болести, због које није смела да се дотиче људи како их не би

оскрнавила. Жена је то признала зато што је истог тренутка осетила

да је њена болест нестала, и била је потпуно сигурна у то. Као одговор

на све то Христос јој је упутио речи које су довољне да и ученицима, и

тој жени и свима нама објасне чудо које се догодило: Н е б о ј с е , к ћ е р и ,

в е р а т в о ја с п а с л а т е је ; и д и у м и р у . Сам Господ Исус Христос јој је

рекао да је велика њена вера!Тако се у сваком времену преплићу смирена и свесилна вера у

Бога и пролазни људски закони, који не вреде ни пребијеног гроша,

лажни стид и страх од људске осуде.

215

П р о п о в е д

у Н е д е љ

у

2 3 .

п о

Д у х о в и м а




Т и х о н

( Ш


> { ■


а с

в е т и

Браћо и сестре, сви се, наравно, сећамо како смо пре два месеца

славили шест стотина година од догађаја у чију је част и основан наш

манастир - Сретења Владимирске иконе Мајке Божје, спасења Мо-

скве од најезде кана Тамерлана. Ех, какав је то био празник! Из Тре-

тјаковске галерије у наш манастир је на један дан била донесена дре-

вна чудотворна Владимирска икона Мајке Божје, највећа светињаРусије.

Литија је кренула из Кремља и завршила се овде, у Сретењском

манастиру. У њој је учествовало више од тридесет хиљада људи. Па-

дала је септембарска киша. Његова Светост наш патријарх и много-

бројно свештенство у мокрим одеждама лагано су ишли одмах иза

иконе, а људи су стајали дуж улица и кад би велику светињу про-

носили поред њих, падали на колена. Нико није обраћао пажњу на то

да ли ће клекнути у неку бару или на мокри асфалт.

216



Већ је било прошло два сата после поноћи кад је напокон и

последњи човек из огромног реда, дугог неколико километара,

ушао у нашу цркву и пок-лонио се светињи. У празној цркви испред

чудотворне иконе на постаменту остали су само они који су обе-

збеђивали њено доношење и они који су били задужени да је чувају:

историчари уметности из Третјаковске галерије, службена лица изградске администрације и полицијски службеници високог ранга.

Сви су стајали и ћутали. Слика вере нашег народа, коју су током тих

неколико сати видели, истински их је шокирала.

Братија и ја смо још једном направили метанију пред иконом,

затим смо целивали нашу светињу, а онда сам чиновницима рекао:

- Сад имате јединствену прилику у свом животу да на овај дан

и на овом месту приђете овој изузетној икони и помолите се Царици

Небеској. За неколико минута икону ће одвести у музеј. Јасно ми је

да сте сви ви на високим положајима, али ипак немојте пропустити

прилику која вам се пружа.

Чиновници су се згледали, премештали с ноге на ногу, збуњеносе смешкали, али се с места нису померали. Мислим да би се свако од

њихрадо поклонио тој древној светињи и да би Пресвету Богородицу

217


у

Н е д е љ у

2 3 . п о





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

замолио за нешто што је било дубоко скривено у њему само да је био

сам у цркви. Али у том тренутку су због страха од Јудеја, како се каже

у Јеванђељу, сви непомично стајали.

А онда је један полицајац с високим чином, чије је лице у трен

ока постало црвено попут совјетске заставе, неочекивано иступио.

Љутито кашљуцајући тутнуо је своју шапку у руке неком мајору,попео се степеницама до иконе, трипут се невешто пред њом покло-

нио, гласно цмокнуо заштитно стакло и почео нешто с љубављу да

шапуће Мајци Божјој. Још једном се незграпно до земље поклонио

и идући натрашке сишао низ степенице. Истргнуо је своју шапку из

руке полицајца, који га је забезекнуто гледао, затим намргођено пре-

летео погледом преко присутних чиновника и стао по страни.

- Браво, друже генерале! - рекох му. - Због овога вас Мајка Божјаникад неће напустити.

Окренуо сам се према радницима музеја и рекао им:

- А сад можете однети икону.

Након седам дана за празничном трпезом окупили смо оне који

су учествовали у припреми нашег празника: братију, многобројне са-

раднике нашег манастира, историчаре уметности из Третјаковске га-

лерије, градске чиновнике и чланове нашег хора. Желели смо свима

да захвалимо. Дошао је и онај генерал. Уз здравицу нам је рекао:

- Само да знате, оног дана дотодиио се чудо1.

И испричао нам је шта му се догодило.

Кад је оне ноћи у цркви чуо мој предлог да приђу чудотворној

икони, прво се, као и сви остали, уплашио. Поред њега су стајали

не само људи његовог ранга, него чак и они од којих је зависио. Но

управо тих дана генерала је задесила несрећа. Наиме, његова старија

сестра, која је живела у Владимиру, доживела је саобраћајну несрећу иобе ноге су јој биле потпуно смрскане. У Владимиру су јој оперисали

једну ногу и на њу ставили гипс. Операција је трајала неколико сати.

Требало је да јој оперишу и другу ногу, наравно под дуготрајном

наркозом. Али генералова сестра је већ била старија жена па су се

лекари плашили да њено болесно срце неће издржати. Зато је генерал

те ноћи и одлучио да приђе икони Пресвете Богородице и да јој

шапатом каже:- Мајко Божја, мени ништа не треба. Имам све што ми треба.

Али ето, моја сестра... Она сутра мора на операцију. Плашим се да

неће издржати... Помози јој!

218



Следећег јутра генерал је телефонирао у владимирску болницу да

се распита како протиче операција. Међутим, рекли су му да никакве

операције није било. Био је збуњен. Лекари су му објаснили да су

његовој сестри пре одласка у операциону салу урадили рендгенски

снимак ноге који је показао да су поломљене кости распоређене

управо онако како треба да би правилно срасле. По свему судећи,болесница је те ноћи имала среће да се окрене тако да се кости саме

од себе правилно распореде па је лекарима једино преостало да јој ту

ногу одмах ставе у гипс.

Оно што смо данас из Јеванђеља чули о исцељеној жени догодило

се пре две хиљаде година на периферији Римске империје, у забаченом

галилејском градићу Капернауму, а случај с полицијским генералом

и његовом сестром догодио се пре два месеца код нас у Русији.Многима се јеванађељски догађаји чине попут некакве чудесне,

али неоствариве бајке. Она је узвишена, лепа и чини бољим не само

појединца, него цело човечанство, али је ипак само бајка...

Но то ипак није тако! Једном давно апостол Павле дошао је до

великог открића, тако великог и значајног да га свако од нас треба

добро запамтити. Нама се само чини да се открића догађају једино у

физици или у медицини. Елем, апостол Павле открио је најважнији,

фундаментални закон овог нашег света и овако га формулисао: Исус

Христос је исти јуче и данас и у векове.

Томе се може додати само једно древно и радосно: амин!

219


у

Н е д е љ

у

2 3 .

п о






М олит ва и лисица з П р о л о г а

УЕгипту, у којем је у древном хришћанству било много великих

манастира, један монах дружио се с неуким и простодушнимсељаком, каквих је било много у земљи. Једном приликом се-

љак рече монаху:

- И ја поштујем Бога, створитеља овог света! Сваке вечери на-

спем чанак козјег млека и оставим га испод палме, а Бог ноћу дође и

попије га. Много му се свиђа моје млекце! Никад се није догодило да

у чанку остане и кап млека.

Кад је то чуо, монах просто није могао а да се не насмеје. Свомпријатељу је крајње добродушно и на једноставан начин објаснио да

Богу није потребно козје млеко. Пошто се сељак упорно држао своје

приче, монах је предложио да следеће ноћи кришом прате шта се

догађа с млеком испод палме.

221



А


Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т и

Речено, учињено! Те исте ноћи монах и сељак сакрили су се у

близини палме и на месечини видели како се једна лисица прикрала

чанку и полокала млеко све до последње капи.

За сељака је то било као да га је гром ударио.

- Да - скрушено признаде - сад видим да то није био Бог!Монах је покушао да га утеши па је почео да му објашњава да је

Бог у ствари Дух, да је потпуно другачији од нашег света, да Га људи

могу спознати само на посебан начин... Сељак је и даље стајао погну-

те главе, а онда је заплакао и кренуо ка својој колиби.

Тада се и монах запутио својој келији, али кад се приближио,

испред врата је угледао Анђела који му је препречио пут. Био је ис-

тински запрепашћен па је у страху пао на колена. Тада му Анђео рече:- Тај простодушни човек није ни учен, ни мудар, ни начитан

да би Бога поштовао на другачији начин. Чинио је то онако како је

најбоље умео, а ти си му својом мудрошћу и начитаношћу одузео ту

222



могућност. Можда мислиш да си исправно поступио? Ех, мудраче,

једно ипак не знаш! Видећи колико је искрено срце тог сељака, Бог је

сваке ноћи слао лисицу да оде до палме да би га на тај начин утешио

и примио његову жртву.

223

М о л и т в а

и л и с и ц а





А нђео Ч увар

Наш Анђео Чувар не само да нас стално подстиче да разми-

шљамо о вечном спасењу, него нас стварно чува у разнимживотним ситуацијама. Реч ,Чувар” у овом случају уопште

није алегорија, о чему вековима сведоче драгоцена искуства многих

хришћана. Тако нас, на пример, Црква не позива без разлога да мо-

лимо Господа да Анђео Чувар посебно штити путнике. Заиста нам је

потребно да нас Бог штити посебно кад смо на путовању, јер се упра-

во тада можемо наћи у непредвиђеним опасностима.

Пре отприлике тринаест година био сам у Псково-печерском

манастиру заједно с нашим парохијанином Николајем Сергејевичем

Леоновим, професором историје, генерал-потпуковником обавешта-

јне службе, који је иначе годинама учествовао у телевизијској емисији

„Руски дом”. Том приликом Николај Сергејевич упознао се с оцем

Јованом (Крестјанкином), који не само да је оставио снажан утисак

на њега, него му је, по речима самог Леонова, и много помогао.

У то време Николај Сергејевич је тек почео да се упознаје са жи-

вотом Цркве и тражио је одговор на бројна питања. Посебно ме језамолио да му објасним учење Цркве о свету анђела, нарочито Анђела

Чувара. Трудио сам се да му то што боље објасним, али, без обзира на

то што је Николај Сергејевич био веома деликатан човек, осећао сам

225

А н ђ е о

Ч у в а р




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в е т

и

да је био разочаран мојим невештим објашњењима. Било ми је криво

што је то тако и једино ми је преостало да се уздам у помоћ Божју.

Уз поуке и благослов оца Јована из Псково-печерског манастира

кренули смо за Москву раном зором. Било је лето. Пошто нас је чекао

дуг пут, пре поласка сам замолио механичаре манастирске гараже да

провере наш аутомобил и да доспу уље.

Пут је био празан тако да смо јурили пуном брзином. Док сам

возио, помно сам слушао причу Николаја Сергејевича о једном ње-

говом давном службеном путу. Иначе, Николај Сергејевич одавно је

обећао да ће ми испричати ту причу. Никад у животу нисам упознао

човека који уме тако занимљиво да прича. Док би га слушали, људи

би просто остајали без даха. Тако је било и у мом случају.

У једном тренутку ухватио сам себе како размишљам о томе даби сваког тренутка могло да нам се догоди нешто непредвиђено. Ау-

томобил се кретао сасвим уобичајено и ништа није давало повода

за забринутост, ни уређаји, ни начин кретања аутомобила, нити ми-

рис у самом аутомобилу. Без обзира на све то, осећао сам се све не-

лагодније.

- Николаје Сергејевичу, чини ми се да се нешто догађа са ауто-

мобилом - прекинух свог сувозача.

Леонов је био искусан возач с дугогодишњим стажом. Пажљиво

је проверио ситуацију и рекао ми да је све уреду. Али без обзира на

то, моја необјашњива узнемиреност постајала је све јача. Најзад сам

му рекао:

226



- Мислим да треба да се зауставимо.

Николај Сергејевич је још једном пажљиво прегледао све уређаје

на контролној табли, ослушнуо рад мотора и зачуђено ме погледа-

вши поновио да, по његовом мишљењу, нема разлога за забринутост.

Но, био сам толико узнемирен да сам и по трећи пут рекао да морамо

стати. Николај Сергејевич напокон пристаде.Чим сам закочио, испод хаубе је покуљао црни дим. Изјурили смо

из аута и одмах сам отворио хаубу. Из мотора је сукнуо пламен. Ни-

колај Сергејевич зграби са задњег седишта свој сако и њиме угаси ва-

тру. Кад се дим разишао, схватили смо о чему се ради. Механичари из

манастира досули су уље, али су заборавили да врате поклопац, који

је остао поред акумулатора. Тако се уље читавим путем разливало по

врелом мотору, али се због велике брзине дим и смрад нису осећали у ауту. Да смо наставили вожњу само још километар-два, вероватно

би се све то трагично завршило.

Пошто смо донекле успели да средимо ауто, полагано смо кре-

нули назад у манастир. Успут сам упитао Николаја Сергејевича да

ли су му потребна додатна објашњења о Анђелу Чувару и његовој

улози у нашем животу. Николај Сергејевич ми рече да је данас добио

довољно јасно објашњење и да је то догматско питање потпуно схва-

тио.

227

А н ђ е о

Ч у в а р





Једна свет а обит ељ П р и ч а к о ја м о ж е у ћ и у б у д у ћ и „П р о л о г ”

УРусији је пре револуције у некој забити постојао један мана-

стир који је био на лошем гласу. Говоркало се о томе да су мо-наси тог манастира страшне ленчуге и пијанице. За време гра-

ђанског рата једног дана дођоше бољшевици у градић поред којег се

налазио тај манастир. Сакупили су становништво на градској пијаци

на коју су довели и монахе, и то под наоружаном пратњом.

Показујући на црнорисце командант се гласно обрати окупљеном

народу:

- Грађани, ви сте становници овога града и боље од мене знате

ове пијанице, изјелице и нераднике! АлИ њиховој владавини дошао је

крај. Да бисте до краја схватили како с-у оВи лезилебовићивековима

обмањивали радни народ, ставићемо на земљу њихов Крст и њихово

Јеванђеље, а они ће један по један прилазити да би згазили та оруђа

преваре и поробљавања нашег народа. После тога пустићемо их и нек

иду куд им је воља.

Људи почеше грохотом да се смеју.

Праћен гласним повицима и увредама окупљеног народа, изстроја иступи игуман, један крупан мушкарац бледог лица и црвеног

носа и, обраћајући се својим монасима, рече:

- Е па, браћо, живели смо као свиње и хајде да бар умремо као

хришћани!

Ниједан монах није се ни померио с места. Истог тог дана све су

их посекли сабљама.

229

Ј е д н а

с в е т

а

о б и т е љ





Н ајлепш е богослуж ењ е

у м ом ж ивот у

Р

ушење Дивјевског манастира вероватно је био најстрашнији

символ уништавања Руске Цркве у совјетско доба. Тај мана-

стир, који је основао преподобни Серафим Саровски, био је

претворен у језиве рушевине, које су се уздизале изнад некад зна-

менитог лепог града Дивјева, који су совјетске власти претвориле у

сиромашни центар тог округа. Власти ипак нису уништиле манастир

до темеља, него су оставили рушевине као символ своје победе, као

споменик који би требало да сведочи о томе да су Цркву трајно по-

корили. Испред главне манастирске капије подигли су споменик во-

ђи револуције који је уздигнуте руке дочекивао сваког ко би дошао у

тај разрушени манастир.Све је указивало на то да нема повратка на старо. Изгледало је да

су пророчанства преподобног Серафима о изузетној улози Дивјевског

манастира, тако омиљена широм православне Русије, била заувек

изложена руглу и презиру. Нигде, ни у даљој ни у ближој околини

Дивјева, није остало ни трага од неке цркве. Све су биле срушене. У

некад надалеко чувеном Саровском манастиру као и у самом граду

налазио се Арзамас-16, један од најчуванијих тајних објеката у којемсе производило нуклеарно оружје.

Свештеници који су као ходочасници долазили у Дивјево, чинили

су то тајно и обучени у световно одело. Но и поред тога, редовно су им

231

Н а ј л е п ш е

б о г о с л у ж

е њ е

у м о м

ж и в о т у



А


Т и х о н

( Ш


• { •


а с в е т

и

улазили у траг. Оне исте године кад сам први пут отишао у разрушени

манастир, полиција је ухапсила двојицу јеромонаха који су дошли да

се поклоне дивјевским светињама, сурово су их претукли и петнаест

дана држали на леденом поду затворске ћелије.

Архимандрит Бонифатије, честит и заиста изузетан монах Тро-

јице-Сергијеве лавре, замолио ме је те зиме да га пратим на путу у Дивјево. Кад свештеник крене на далек пут са Светим Даровима -

Телом и Крвљу Христовом - по црквеним правилима мора имати

пратиоца да би у непредвиђеним ситуацијама могли заједно да чувају

и штите велику светињу. Отац Бонифатије ишао је у Дивјево да би

причестио старе монахиње које су живеле по кућама у околини

манастира, а које су биле у манастиру још пре револуције.

Путовали смо возом до Нижњег Новгорода, тадашњег Горког, аодатле аутомобилом до Дивјева. Пошто је на свиленој нити око врата

носио малу дарохранилницу са Светим Даровима, отац Бонифатије

целе ноћи није ока склопио. Спавао сам на лежају преко пута његовог.

Због клопарања воза с времена на време бих се пробудио и сваког пу-

та видео оца Бонфатија како седи за сточићем и чита Јеванђеље уз

слабу светлост ноћне светиљке која се налазила у вагону за спавање.

Стигли смо у Нижњи Новгород, родно место оца Бонифатија, и

одсели у кући његових родитеља. Отац Бонифатије дао ми је да читам

први том сабраних дела светог Игнатија Брјанчанинова, књигу која је

штампана пре револуције. Тај изузетни хришћански писац био је за

мене право откриће тако да целе ноћи нисам ока склопио.

Идућег јутра кренули смо за Дивјево. Чекао нас је пут од око оса-

мдесет километара. Отац Бонифатије се потрудио да се обуче тако

да нико не би могао да схвати да је свештеник. Пажљиво је задигао

подрасник и сакрио га испод капута, а дугачку браду замаскирао ша-лом и крагном.

Док смо се приближавали свом циљу, напољу је већ почело да

се смркава. Кроз прозор аутомобила и фебруарску мећаву почео сам

с узбуђењем да назирем високи звоник без куполе и остатке сруше-

не цркве. Премда је призор био тужан, ипак ме је фасцинирала нео-

бична моћ и тајанствена сила те велике обитељи, као и мисао о томе

да Дивјевски манастир није нестао него да и даље живи на скривенначин, који је за овај свет недокучив.

Испоставило се да је то заиста тако! У једном оронулом кућерку

на периферији Дивјева наишао сам на нешто о чему нисам могао ни

232



да сањам - видео сам несаломиву Цркву која увек побеђује и радује

се свом Богу, Промислитељу и нашем Спаситељу. Управо ту сам и по-

чео да схватам велику снагу смелих речи апостола Павла: С в е м о г у у

Х р и с т у к о ји м и д а је м о ћ .

Дакле, у Дивјеву, том обласном центру, у оронулом кућерку који

се налазио у Лесној улици број 16, био сам на најлепшем и најнеза-боравнијем богослужењу у животу, а не у некаквој велелепној са-

борној цркви или у неком храму који је био знаменит због своје

старине. То чак није био ни кућерак, него старо дрвено купатило пре-

уређено за становање.

Кад сам се с оцем Бонифатијем први пут обрео у тој кућици,

угледао сам један собичак необично ниског плафона и у њему десет

старица. Најмлађе међу њима имале су у најмању руку преко осамде-сет, а оне старије сигурно преко сто година. Све су биле у једноставним

старим хаљинама и с обичном марамом на глави, дакле без икакве

расе апостолника или панакамилавке. Какве су ми то монахиње? Да

нисам знао да спадају међу најхрабрије људе нашег доба, да су праве

подвижнице које су по затворима и логорима провеле многе године

и деценије, помислио бих да су то неке обичне бакице. Без обзира на

сва искушења, у њиховим душама вера и верност Богу постали су још

јачи.

Био сам искрено дирнут кад сам видео како је отац Бонифатије,

веома поштован архимандрит, настојатељ цркве у патријарховом

конаку у Тројице-Сергијевој лаври, заслужни и познати московски

духовник, клекао пред старицама и до земље им се поклонио пре

но што ће их благословити! Искрено речено, заиста нисам веровао

својим очима. Кад се придигао, старице су шепајући почеле једна по

једна да прилазе по благослов. Било је очигледно да су се искрено ра-довале његовом доласку.

Док се отац Бонифатије поздрављао са старицама, осврнуо сам се

око себе. Испред сваке иконе на зидовима собичка титрао је слабашни

пламичак кандила. Једна од икона одмах ми је привукла пажњу. Била

је то велика икона преподобног Серафима Саровског, заиста изузетно

леп иконопис. Лик с те иконе зрачио је таквом добротом и топлином

да је било тешко одвојити поглед од њега. Касније сам сазнао да је таикона била направљена пред саму револуцију, и то за нову дивјевску

цркву, али да нису стигли да је освештају и да је чудом спасена од

скрнављења.

233


б о г о с л у

ж е њ е

у м о м

ж и в о т у



Кад смо почели да се припремамо за вечерње, буквално сам остао

без даха видевши како монахиње из својих тајних скровишта почињу

да ваде личне ствари преподобног Серафима Саровског и да их ређају

на један сто склепан од грубих дасака. Ту је био епитрахиљ који је ста-

рац користио у својој келији, затим његове вериге, тежак гвоздени

крст на ланцима, кожна рукавица, старинска тучана шерпица у којој

је старац спремао себи храну. После рушења манастира те светињесу деценијама ишле из руке у руку, од једне до друге дивјевске сестре.

Кад је обукао одежду, отац Бонифатије означи почетак бденија

возгласом. Истог тренутка монахиње живнуше и почеше да поју.



Ех, био је то диван, чудесан хор!

Кад Те призвах, услишио си ме, Боже! - поче старачким про-

муклим гласом монахиња од сто две године која је двадесетак година

провела по тамницама и у прогонству.

У појању јој се одмах придружише све те дивне старице.

Било је то богослужење које се не може речима описати. Свећесу гореле, а преподобни Серафим посматрао нас је с иконе благим

и мудрим погледом. Те дивне монахиње појале су напамет током

скоро целог богослужења. Само би понекад нека од њих погледала

у дебеле књиге служећи се притом лупом на дрвеној дршци, уместо

наочарима. Исто тако су служиле у тамницама и у прогонству, као и

у убогим страћарама након повратка у Дивјево. За њих је све то било

сасвим уобичајено, а ја заиста нисам знао да ли се налазим на небуили на земљи.

Те старе монахиње имале су такву духовну снагу, молитву, хра-

брост, кростост, доброту, љубав и такву веру да сам управо тада, натом богослужењу схватио да ће свему одолети и да ће победити и

безбожничку власт, са свим моћима које је поседовала, и неверовање

овога света, па чак и саму смрт, које се уопште нису плашиле.

235


б о г о с л у ж

е њ е

у м о м

ж и в о т у





М ат и Ф росја

аомаћица кућерка у Лесној улици у Дивјеву, у којем су се чу-

вале ствари преподобног Серафима, била је схимонахиња

Маргарита. Годинама нико није знао да је тајна монахиња и

ица. Сви су је звали мати Фроја или само Фросја иако је 1983.године, кад сам први пут дошао у Дивјево, управо била напунила оса-

мдесет три године.

Тајно монаштво појавило се у време прогона Цркве у двадесетом

веку. Након тајног пострига монах или монахиња остајали би да живе

у свету, носили обичну одећу, често радили у световним установама,

али би се притом строго придржавали свих монашких завета. За

постриг и нбво монашко име могао је да зна само духовник. Чак икад су се причешћивали у некој цркви, ти подвижници су говорили

своје световно име.

Тајни монах био је, на пример, познати руски философ и ака-

демик Алексеј Фјодорович Лосјев. На монашењу је добио име Андро-

ник. На свим фотографијама академик Лосјев има наочари с великом

диоптријом и необичну црну капу. Такве наочари носио је зато што

је скоро потпуно изгубио вид током година проведених у логору

на Беломорско-балтичком каналу. Што се пак тиче необичне црне

капе, сви су мислили да је носи зато што се плашио прехладе, а то је

у ствари била монашка капа, једино што је монах Андроник увек но-

сио од све монашке одежде.

237

М а т и

Ф

р о с ј а



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

4 «


а с в е т

и

После рата почеле су да се отварају цркве и манастири тако да

се црквени живот потпуно променио. Самим тим и тајно монашењепочело је да губи свој смисао. Управо тада је дошла до изражаја она

позната законитост по којој се историја понавља прво као трагедија,

а затим као фарса.

У црквеним круговима колају приче о томе како се на светој Ли-

тургији рецимо нека жена сва у црном енергично пробија кроз масу

смерних парохијана, да би се прва причестила, и како пре причешћа

гласно изговара своје име: „Тајна монахиња Лукерија!”

Митрополит Питирим често је причао анегдоту која се педесетих

година препричавала у црквеним круговима. Једна московска дама

долази у госте код своје познанице која је у том тренутку ређала па-

сијанс. Гошћа узбуђено поче шапатом да јој прича: „Марија Петровна,

238



морам да вам кажем једну велику тајну! То је тако велика тајна да је

ником другом не смем рећи! Јуче сам се тајно замонашила и добила

име Конкордија!” Домаћица мирно спусти карту на сто и одговори:

„Па шта?! Ја већ другу годину имам велику схиму!”

За мати Фросју сви су мислили да је само некадашња искушеница,

а ако би неко из радозналости почео с питањима о монаштву, матиби одговарала да је својевремено билаудостојена да буде искушеница

у Дивјевском манастиру. Своје монашко име била је принуђена да

открије тек почетком деведестих година, и то по благослову мати

Сергије, игуманије обновљеног Дивјевског манастира у који се мати

Фросја преселила три године пре свог упокојења. Све до тада била је

само Фросја. Иначе мати Фросја односила се према самој себи веома

скептично, а понекад чак и омаловажавајуће. Једном смо у Издавачком одељењу објавили лепо илустровану

публикацију посвећену преподобном Серафиму и историји Дивје-

вског манастира. Било је то прво издање такве врсте у совјетско до-

ба. Чим ми се указала прилика, отишао сам код мати Фросје да јој

покажем ту публикацију. Била је урађена на савремен начин, а бле-

штави бели папир и јарке боје толико су блистали да се у тој убогој

колибици у Лесној улици чинило као да је публикација нешто што

долази са друге планете.

Публикација се мати Фросји веома допала. Почела је с радо-

зналошћу да је прелистава и да разгледа фотографије. Кад је угледала

лепу икону преподобног Серафима, радосно пљесну рукама и уз-

викну:

- Гле, наш баћушка Серафим!

Мати Фросја одлично је знала скоро целу двестогодишњу исто-

рију Дивјева. Кад је на једној фотографији препознала Агафју Семјо-новну Мељгунову, која је прва била на челу дивјевске заједнице, с

радошћу узвикну:

- Мајчица Александра, наша добротворка! А ко је ово?! Па то је

Николај Александрович Мотовилов!

Напокон је мати Фросја стигла до последње странице и угледала

своју фотографију. На тренутак остаде без речи. Била је искрено

изненађена па, пљеснувши рукама, повика:- Гле, Фросја! Зар си и ти ту?! Ех, срам те било!

Кад сам с оцем Бонифатијем први пут био у Дивјеву, мати Фро-

сја ме је на растанку замолила да дођем поново и да јој помогнем да

239

М а т и

Ф

р о с ј а



А


Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т и

поправи кров и шупу. Обећао сам да ћу доћи и заиста сам се пре-

ко лета вратио у Дивјево и са собом повео двојицу пријатеља. Сме-

стили смо се на сено у шупи, дању радили на поправкама, а увече

лутали порушеним манастиром, молили се заједно са тим дивним

монахињама и слушали приче мати Фросје које се ни са чим не могу

упоредити.

Тог лета мати Фросја причала нам је о догађајима из старог Ди-

вјева и о томе како је током деценија совјетске власти Дивјевски ма-

настир живео под руковођењем оца Серафима, што у затворима,

што у логорима, што у бројним прогонствима, или пак, као сада, око

порушеног манастира. Било је очито да је желела да пренесе све што

се сачувало у њеном сећању како то не би однела са собом у гроб.

240





А ут ент ична прича м ат и Ф росје к о ју с а м с н и м и о н а м а г н е т о ф о н у

и п а ж љ и в о п р е к у ц а о

у з н е з н а т н е и с п р а в к е

1ош док сам била мала, појави ти се код мене жеља да се не удајем!

Отац је често знао да се напије. Ако до мрака кући не дође, знали

смо да ће направити русвај кад се врати. И тако смо га мама и ја

:але и дрхтале од страха...

Чујемо ти ми тако како се с треском залупи капија. Куку нама,

отац је опет пијан.

А онда улази у кућу и с врата виче:- Дај вечеру!

У које год доба да дође, мама је морала да му постави вечеру.

Свидело му се јело или не, гађа мајку тањиром!

Гледам ти ја све то, па велим:

- Царице Небеска, сачувај ме од удаје!

Имали смо једну комшиницу, неку Уљиту. Нешто јој је једном

откинуло два прста. И тако ти ја помислим: „Господе, само кад би сеи мени нешто слично догодило па да ме нико неће за жену! Овако ће

ме удати хтела ја то или не хтела!”

И тако сам ти ја стално молила Царицу Небеску: „Мајко Божја,

ти ме удоми.” Али нисам ником ништа говорила, осим мајци.

Прође тако неко време, кад чујем ти ја да се моја тетка Марија,

очева сестра, и њен син Гриша спремају да иду у манастир, он у Саров,

а она у Дивјево. Били су доста старији од мене. Ја сам тад била баш

млада.

Одем ти ја код њих и почнем да их молим:

- Поведите ме са собом!

Али они ни да чују за то!

А ја ти опет почнем: „Царице Небеска, Мајко Божја, чак и ако ме

не поведу са собом, свеједно ћу побећи!”

Дубоко у души нисам желела да живим у свету.

Моји рођаци се већ увелико спремају за одлазак, а мени се срцестегло: „Оче Серафиме, помагај!”

Десило се тако да су се једном мајка и отац одмарали на неки

празник и мама, иако се бојала, ипак поче:

243

А у т е н т и ч н а

п р и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

4 *


а с в е

т и

- Знаш, Маша и Гриша одлазе у манастир...

- Па шта?

- Хајде да Фросју пошаљемо с њима...

На то ће отац:

- Јеси ли полудела?

И тако ти обоје ућуташе.

Мајка се бојала да било шта више каже, јер је отац био много

строг. Тако су ћутали.

После неког времена отац изненада упита:

- Фросјо, чу ли ти шта мајка рече?

- Чула сам.

- А шта ти кажеш?

Ја му на то велим:- Немам ништа против. Пристајем...

Е, сад ће бити шта ће бити! Ћутим и сва се тресем: „Царице Не-

беска, моја судбина се решава! Оче Серафиме, помагај!”

Ипак је отац имао страха Божјег па се дубоко замислио. Тако ти

је он у себи преломио, али ником ништа није говорио. А ево шта је

смислио.

Имали смо три јунице. Отац их је чувао јер је имао три кћери за удају. Некад је био обичај да се у мираз даје крава.

И тако ти отац узме јуницу коју је био наменио мени у мираз и

одведе је на пијацу. Хтео је да је прода. А после је овако причао:

- Смислио сам - вели - да за тво ју јуницу тражим дуплу цену.

Ако добијем, пустићу те да идеш у Дивјево, а ако почну са мном да се

шегаче, онда има да останеш код куће.

Стигне ти он тако на пијацу и види да је препуна стоке за продају.

И стане ти он скроз на крај пијаце.

- Осврнем ти се ја око себе - вели - и видим да има много бо-

љих јуница од наше. Али тек што сам тако мало разгледао, кад ви-

дим неког чичу како журно иде кроз пијацу. Имао је на себи гуњ и

нахерену капу на глави. Нити је шта гледао, нити је кога шта питао,

него правац код мене. „Добра ти ова јуница”, вели. „Колико тражиш

за њу?” Ништа ми није било јасно, али сам лупио дуплу цену и к’о

из топа рекао: двадесет четири рубље! Замисли, двадесет четири!!! А јуница је вредела увр’ главе дванаест рубаља. А чича се још и обра-

довао мојој цени. Није ни реч рек’о, ни да је скупо, нити ишта слично.

„Договорено”, вели. И ту ти се ми рукујемо.

244



Одведе чича јуницу, а збуњени отац остаде да стоји с новцем у

рукама.

Врати ти се мој отац кући и само ћути. Сео је да вечера. Мајка му

сервира, а он је упита:

- И, је л’ иде Маша у Дивјево?

На то ће мајка:- Иде...

- А Гриша ће у Саров, је ли?

- Да...- А Фросја?

На то ће мајка дрхтавим гласом:

- Биће ‘нако како ти кажеш.

Отац погледа мајку па рече:- Спреми је!

И тако ти нас троје кренемо. Било је то петог маја деветсто пе-

тн’есте године.

* * *

Дођемо ми тако у Дивјево... Ех, како ми се тамо допало! Све је

чисто, свуда влада ред. Нико ништа није тек тако радио. Од конака

до цркве направљена је посебна стазица. Ма, дивота једна! А тек по-

јање! Као да су анђели појали! Било је много појаца, а и избор је био

велики јер је у манастиру било више од хиљаду сестара! Добила сам

послушање на салашу поред реке Сатис. Моје је било да чувам јунице.

Тамо сам и живела.

Истина, моја тетка Маша убрзо се вратила кући. Просто није мо-

гла да остане у манастиру. А знаш какав је био наш манастир? Ниблузицу, нити једну једину крпицу нисмо добили од манастира. Оно

што смо од куће донели, то смо и носили. Након годину и по дана и

брат Гриша је отишао из Сарова.

Додуше, Гриша је једаред свратио код мене на Сатис. Мада, право

говорећи, није дошао баш код мене, него је био у пролазу кад је ишао

по сено. Кад ме је видео како ‘нако у опанцима чувам краве, почео је

да се смеје:- А ја опанке никад не би обуо!

Тим речима ми је рекао! Монаси су добијали од манастира сву

одећу, чак и чизме. Тако ти се мој Гриша погордио. А да само знаш

245


п р и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е



како ми је показао да је прави богаташ? Замисли, дао ми је једну гри-

вну! Ма, то ти је к’о сад десет копејки.

Монахиње су ми се после смејале. Гле ти њега, веле, богаташ дао

сестрици читаву гривну. Ма, нек му је... Просто га гордост обузела!

Вероватно му није било суђено да буде монах. А и некаква га чамотиња

обузела па није више мог’о издржати у манастиру. Отиш’о је а да ми

се није ни јавио. А ето, мени је Господ дао снаге! Да...

Само, кад је Гриша стигао кући и испричао мојим родитељима

како ме је видео у опанцима и како тешко живим, мајка ми се распла-

кала. Сели су за сто, узео ти Гриша хлеб у руке, па вели:

- Е, ово ти је Царство небеско! А тамо га нема!

То му га дође као да је бели хлеб Царство небеско!

Е, ту ти се моја мајка још више расплакала.

Ма, Гриша још није знао шта је то монашки живот. Дали су муда пече хлеб. Куд ћеш лакше послушање! Кад би им дошао архијереј,

он би му патарицу држао. Имао је дугу валовиту косу, све до рамена.

Узео га ђаво под своје, а Гриша то уопште није схватао. Ех, да...



Нешто бих вам, децо, рекла, али ми, Христа ради, опростите! Ви

бисте у манастир! Је л’ тако? Знам, спремате се ... Е па онда, као прво,

не осуђујте ни монахе, ни старешине. Будете ли осуђивали, нећете

дуго остати. Има одма’ да летите из манастира!

Скоро нам је из Лавре долазио неки јерођакон Василије. Чујем

ти ја како осуђује монахе, вели, све погрешно раде. Ма, ништа му неваља. А ја ћу ти њему:

- Види ти њега! Е да знаш - велим ти ја њему - нећеш дуго остати

у манастиру.

И стварно је тако било! Отиш’о је из Лавре. Да, тако вам је то.

Кад год видите грех неког монаха или јеромонаха, или кад приметите

да старешина нешто ради како не ваља, твоје је да не обраћаш пажњу

на то. Окрени главу на другу страну и не гледај! Нека их нек греше.

Наш баћушка Серафим говорио је: „Нек живе колико треба да живе

и нека хлеб наш једу. Доћи ће време кад ће их Сам Господ склонити.”

Тога се треба бојати и зато се клоните осуђивања. Никог не осуђујте.

Није наше да неком судимо, јер ће такве Сам Господ исправити.

Зар нема свако неку слабост? Али, то није наша ствар. Не обазири

се на то. Нико ником није судија. Тако вам је то, децо! А Гриша је био

баш такав. Све је редом осуђивао: „То ти је погрешно! Ни то ти не

ваља! То ти није добро! Ево како би то требало урадити!” Какав је томонах? И Господ га лепо избаци из манастира. Кад нећеш да живиш

како Бог заповеда, онда живи како ти воља.

Блажена старица Агаша понекад је умела да каже: „На сваком

кораку моли се: Царице Небеска, заштити девственост моју, не лиши

ме Царства небеског и твоје свете обитељи!” Е, тек тад ћеш духом

ојачати и бићеш жив. Јер непријатеља је много и са свих страна на-

падају.

Негде сам видела слику преподобног Сергеја, а свуда унаоколо

страшне звери. Око њега све некакви крокодили, а он стоји и моли

се. Јесте ли видели ту слику? А знате ли ко су ти крокодили? Не знате?

Е, то су вам демони и човекове страсти! Али молитва сваког спасава.

Будеш ли друге осуђивао, нигде се нећеш скрасити јер је осуђивање

мрзост пред Богом. Пази ти на себе и гледај шта радиш!

А сад се овако молим: „Царице Небеска, ево се и смрт при-

ближава... Не напуштај ме!” А Владичица нам помаже и чува нас магде се ми налазили. Била сам и у затвору и у прогонству и стално сам

понављала: „Теби, војвоткињи која се бори за нас!” Ето, тако сам се

молила и Господ ме је сачувао.

247

А у т е н т и ч н а п

р и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е




Т и х о н

( Ш


* { ■


а с в

е т и

* * *

У то доба живела сам на Сатиском салашу. Имали смо много

земље, неко нам је поклонио, а и много стоке. Тамо сам чувала говеда.

Једном нам доведоше неку јуницу из Сарова. Хтели су да и ми

гајимо исте такве краве. У Сарову су оне биле крупне и светле боје, анаше румене и ситне. Саровску јуницу посебно смо пазили. Две го-

дине је нисмо смели пуштати у велико стадо. Значи, тек треће године

је смела да се меша с осталима.

Кад јо ј је било непуне две године, ч у ј е она једаред како р и ч у

к р а в е и з великог стада, којеје тада било на другој обали реке. Узјогуни

се моја јуница па појури према великом стаду. А то је било строго

забрањено!Појурим ти ја за њом! Трчала сам колико ме ноге носе, ал’ она бу-

ћну у реку Сатис и заплива. А Сатис је прилично дубока река. Пре-

плива јуница на другу обалу па појури ка великом стаду.

Остадох ти ја на обали! А онда сам клекла и почела да вичем:

- Оче Серафиме, није ваљда да не видиш шта се догађа?! Јуни

ми побеже!

248



Е, баш таквим тоном почела сам да грдим преподобног: „Није

ваљда да не видиш шта се догађа?!”

И замислите само, јуница је одмах стала к’о укопана. А онда је

устукнула, полако се окренула и кренула назад. Изгледало је као да ју

је неко вукао! Ушла је у реку и полако запливала према мени.

Кад је стигла на обалу, ставим јој поводац и велим: „Ех, безо-бразнице једна, баш си ме намучила!”

Сматрам да ју је тада отац Серафим зауставио!

Никад више није бежала. Ех, каква је то после добра крава била!

Али убрзо су нас отерали с нашег Сатиса...

Ех да, тешка времена смо претурили преко главе. Био је страшан

рат, а онда су и цара збацили с престола. Давно је то било па зато и

не памтите.

У почетку нису дирали манастир, него су само пљачкали сала-

ше. Тако су стигли и код нас. Дошло време и нашег страдања. А знате

ко нас је пљачкао? На нас су кренула наша села. Замислите, наша ро-

ђена села! Село Ломасово било је на шест километара од Сатиса. Тако

смо мушкарце и жене из тог села звали Ломаси. А знате шта су хтели?

Хтели су да нас опљачкају, да узму све што смо имали!

Али на време смо сазнали шта нас чека. Упозорили нас добри

људи. Из манастира су нам послали раднике да нам помогну да кравеноћу претерамо у манастир, јер ће нам их иначе сутра узети. И тако ти

ми целу боговетну ноћ терамо стадо! Ех, како смо се само намучили

с кравама! А тек с теладима! Била су тако мала. Некима је било тек

пет дана па смо их ставили у запрегу. Било је много и крава и телади.

Шума је била густа, непроходна, па смо залутали. Ајој, како смо

се намучили! Мислили смо да је близу, кад оно испаде двадесетак

километара. Уз то смо заобилазили властелина Лашкина. Имао јесвоју пецару. Већ су почели да га пљачкају. Из целог краја нагрнули

су код њега да се опијају. Толико су се понапијали да су неки упали

у буре и удавили се. Многе су куће изгореле. Наступило је такво

безвлашће да су ишли куд је ко хтео и узимао ко је шта хтео.

Ех, да... Краве су се једва кретале, а телад су падала од умора.

Никад нећу заборавити ту ноћ! Некако смо стигли у Дивјево. Било је

око седам сати. Таман почело повечерје, а ми стижемо с кравама. Све

смо их утерали у економско двориште. Ипак смо их све живе и здраве

дотерали. Ал’ онда нам је игуманија наредила да се вратимо. Попили

смо чај и кренули натраг.

249


п р и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е



А


Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т и

Моја пријатељица Паша и ја нисмо ока склопиле. Много смо

се умориле. Нисмо више имале снаге па смо мало приселе. Седнемо

ти ми тако насред пута и одма’ заспимо. Немам појма колико смо

спавале. Кад, прилази ти нама неки сељак с коњском запрегом. Викао

је да се склонимо с пута, али не бисмо ништа чуле ни да нас је прегазио!

Ето, толико смо чврсто спавале. И шта мислите шта је урадио? Изсве снаге нас је бичем ошинуо! Препале смо се и повикале: „Господе

Исусе Христе, где смо ми то?!” А око нас свуда шума. Ништа нам није

било јасно и баш смо се препале.

- Чико, тако ти Бога, реци нам где смо? Куд ли смо то доспеле?

А он почео да нас грди! И оде... Нека, просто му било!

Седеле смо још неко време. Никако нисмо могле да се освестимо.

Нисмо знале ни одакле, ни куда идемо. Осврнемо се око себе и видимода смо близу имања Лашкина којег су Ломаси пљачкали. Очито је та-

мо ишао и онај сељак на запрежним колима. Видели смо како вуку

мангал, оклагије и све што је било у Лашкиновој кући. Нисмо смели

тим путем јер би нас убили, посебно што смо монахиње. Чули смо

како вичу: „Идемо сад код монахиња!”

Појуриле смо колико нас ноге носе! Сестре су нас већ чекале.

- Где сте тако дуго?

Све смо им испричале: и како смо залутале, и како смо задремале

и како смо дошле. А рекле смо им и да ће сад доћи да нас пљачкају.

Само што смо завршиле, чујемо сестре како вичу:

- Стигли су Ломаси! Носе црвену заставу!

И тако су упали код нас. Било их је много! Одмах су нагрнули у

амбар.

- Дај кључеве!

Изађе ти пред њих наша матушка:- Добро, даћу вам. А шта вам треба?

- Треба нам све, али баш све! Узећемо вам све жито! Хајде, дај

све што имаш!

Наша матушка се надала да ће с њима изаћи на крај. Ма ни го-

вора!

И отворе ти они амбар. Тамо смо чували и жито, и прекрупу и

брашно. Почели смо да сипамо сваком по мерицу. Али њима није би-ло до чекања па су нас избацили и почели сами себи да сипају. Све су

нам отели!

Неки чикица уђе право у брашно. Ех, што су ти страсти! Био је

250



сав бео! Не зна човек да ли да плаче или да се смеје. И тако ти они

сипају наше брашно у вреће.

Одједном се зачује пуцњава. Шта је сад то? Кад, видимо ти микако вертјански сељаци иду да бране манастир, да отерају те Ломасе.

Почнемо ти ми да вичемо из свег гласа:

- Упомоћ! Све ће нас побити!

А вертјански сељаци ће ти нама:

- Луде једне, што вичете? Нико неће вас убијати, него оне тамо!

Богу хвала, никог нису убили. Припуцали су у ваздух и тако

отерали оне Ломасе. Ех, да само знате колико тога су однели! Праваотимачина! Нек им Бог опрости...

Била је јесен, октобар деветсто седамнаесте. Већ је било хладно...

За зиму смо већ биле припемиле и гљиве, и купус.

Сећам се к’о данас како је један човек упао у подрум, изнео бу-

ренце од око двадесет пет литара. Много му се допало. А у њему су биле

најбоље гљиве, оне одабране. И шта мислите шта је урадио? Просуо је

те гљиве и све их изгазио, само да се неко други не би окористио. Ма,

њему гљиве нису ни биле потребне, него само буренце.

Био је ту и неки Татарин. И њему се једно буренце свидело, али

оно у којем је био парадајз.

251

А у т е н т и ч н а п

р и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

- Шта је то? - пита Татарин.

Имали смо једну сестру из Мордове која је била шаљивџија.

- То нам је лек! - вели му она.

- Какав лек?

- Кад краве добију вашке, перемо их тим леком.

Тим речима му је рекла! И поверовао је. Није ни знао шта је топарадајз.

Имали смо много суђа за млеко, и то баш лепог, стакленог. Ех

Господе, неки момак се попео на таван и тамо видео те флаше. Потрпа

ти он све у џак па низ степенице, а оне кврц-кврц и све се једна о дру-

гу поразбијају. Изручи ти он срчу у двориште па вели: „Знам где их

још могу узети.” И тако ти он оде.

Сви су били мортус пијани! Покупили пиће код Лашкина па се

понапијали. Није за причу шта су све радили! Један се код нас у дво-

ришту просто онесвестио од алкохола. Сав је био помодрео! Госпо-

де, опрости нам грешнима!

А после се појавила некаква, како се оно зваше... Ма, некаква

власт.

Појави ти се та власт код нас, отприлике њих четрнаесторица.

Окупе се у нашој великој кухињи да одрже састанак. Требало је да

одлуче шта ће урадити с алкохолом. „Ако - веле - ништа не урадимо,ко зна какве ће још глупости људи направити!” Мозгали ти они тако,

мозгали па одлучили: „Хајде да тај алкохол пролијемо. Да га просто

проспемо на земљу, као воду.” Али неки се побунише: „Нипошто!

Алкохол је лек и потребан нам је.” На то неки повикаше: „Не, такво је

време да алкохол не сме бити људима при руци, јер ће се понапијати

и ко зна шта учинити!”

На крају су ипак одлучили и сав алкохол пролили. Иначе је пра-вљен од кромпира. Код Лашкина су људи возили кромпир и тамо се

правио алкохол. То ти је к’о нека бела вотка. Пре него што ће алкохол

пролити, дође ти код нас та власт и веле:

- Имате ли флаша?

Имале смо велике флаше пуне свете водице. И показале смо им

где су.

- Шта је то у њима? - питају нас.

- Света водица.

А они ти лепо узму те флаше и све пролију на под. Ма, баш њих

брига за освећену воду! Налили су алкохол у те флаше, а остало про-

лили на земљу, право у песак.

252



После тога су и мушкарци, па чак и жене из околних села

долазили и испирали тај песак. Ех децо, да само знате како су пили! А

у то време се много мушкараца утопило код Лашкина. Неки човек је

упао у буре и просто изгорео у алкохолу. Кажу да је био црн к’о угаљ!

Ма, свега је било...

Сатис су скроз опљачкали, а нас отерали. Кад то оно беше? А да,деветсто седамнаесте, на самом почетку револуције.

Манастир су нам затворили деветсто двадесет седме... Власт је

већ била успостављена па није било таквих страхота.

Ликвидирали су све манастире у околини, а нас још нису дирали.

Неко нам је у Москви помогао. Кришом су нам дојавили: „За сада ни-

где не идите. Држите се.” И тако ти ми оснујемо задругу. Нисмо се

више звали манастир, него задруга. Али већ двадесет седме власти су

од мати игуманије почеле да траже списак сестара и наша документа.

Велимо ми њима:

- Немамо никакве документе!Стварно су нас у манастир примали без докумената, мада је спи-

сак постојао. Пре револуције у манастиру је било више од хиљаду

сестара. Ја сам, на пример, дошла деветсто петнаесте. Питали су ме:

253


п р

и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в е

т и

,Нија си и одакле си?” У манастиру је већ била нека Агаша из мог села.

Била је нешто старија од мене.

- Агаша и ја смо из истог села...

- Значи, ти си Агашина земљакиња?! Е па, лепо!

На томе се и завршило. Тад ти је мој документ био то што сам

Агашина земљакиња.

Старице су нам причале да је још у оно доба кад су сестре живеле

с преподобним Серафимом, значи пре сто педесет година, отац Се-

рафим говорио сестрама: „Доћи ће време кад ће моје сиротице попут

птичица излетети кроз Рождественску капију!” Ништа нам није било

јасно. Нисмо знале каква ће то капија бити, јер такве у манастиру

није било.

Двадесет седме године приближавао се празник Рождества Пре-свете Богородице, наш престони празник. У два сата смо почели ма-

ло повечерје. Моје послушање је било да звоним. Дотрчим ти ја до

звоника и таман кад сам хтела да га откључам, неко ме с леђа зграби

за руку. Кад оно, полицајац! Шапка црвена! Нисам ни видела одакле

је дошао. Ухватио катанац и не дозвољава да уђемо у звоник.

- Стој!

А ја ћу ти њему:- Како то? Време је да звонимо!

- Вама је време, али није нама! - вели он.

Утом дотрче сестре с певнице и питају:

- Шта вам је? Што не звоните?

А ми се покуњиле па им велимо:

- Видите, не да нам црвена шапка!

Нису нам дали да звонимо на празник, али су нам зато дали

седам дана да се припремимо за одлазак.

Било је то двадесет седме, и то у септембру. По старом календару

осмог септембра, а не знам који је то по новом. И осмог септембра,

на празник Рождества Пресвете Богородице, сестре су се сетиле како

је отац Серафим рекао: „Доћи ће време кад ће моје сиротице попут

птичица излетети кроз Рождественску капију!” Ето вам Рождестве-

нске капије.

Сетише се сестре речи Преподобног. Касније су замолиле:- Дозволите нам да тих седам дана обављамо све како треба, зна-

чи и да свету Литургију служимо, и да звонимо.

И нису нас одбили:

254



- Добро, нек вам буде.

Након седам дана на бденију смо звонили на сва звона. Било је то

последњи пут! Одзвонили смо, службу одслужили и као птичице се

на све стране разлетеле. Ето, тако ти је то било. Киша је к’о из кабла

лила, а ми смо морале на пут. Ех Господе, људи на нас кренули! И Го-

спод! И Царица Небеска! Али, шта да се ради? Немогуће је било при-хватити оно што су те власти предложиле. Тражили су да се више не

облачимо као монахиње, него да будемо као и све мирјанке. И још су

захтевали да поставимо Лењинове слике уместо икона. Нико није на

то пристао!

У Тихвинској цркви чувало се све за нову саборну цркву. Још

док смо тамо биле, почели су све да одвозе. Одежде, крстове и све,

баш све су одвезли. Натерали су сељаке да дођу са запрегама и да тоодвезу. Није им било драго: „С радошћу смо све ово довозили за нову

цркву, а сад се овоме нимало не радујемо.” Неки од сељака су погну-

ли главу и буквално се расплакали. Стварно им је било жао! Једино

што су могли било је да се исплачу. А и шта су могли урадити против

власти?

Мати игуманију су већ сутрадан одвели у затвор. И тако смо ти

ми отишле куд која...

Један архијереј је потајно био уз нас. Он нам је и рекао:

- Из манастира су вас истерали, али монаштва вас не разреша-

вамо.

Не знам како остали, али монахиње су овако размишљале: „Све

је ово казна Божја. Сам Господ је допустио да овакву власт имамо.”

* * *

Тридесет седме године све смо живеле близу манастира. Ја сам

била тамо на Калгановки. Било је кућица и с оне друге стране. И у

њима су живеле монахиње. Неке су се толико бојале затвора да су се

удале. Нек им Господ помогне!

У неко време почеше да нас одводе у затвор. Тридесет седме

године појавише се такозване тројке. То су ти биле некакве судије.

Сећам се како нас је полицајац довео у једну собицу у којој су седелинеки крупни мушкарци. Било је нас двадесет пет монахиња.

- Ау, брате, баш си их много довео!

- Знам ја где их још има. Могу их довести.

255


п р

и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в е

т и

- Дакле, ви сте девојке?

- Девојке...

- По ком основу да вам судимо? Добро, да ли сте ишле у цркву?

- Јесмо.

- Пиши да су скитнице.

Тако смо ти ми осуђене као скитнице.И повезоше нас у Ташкент, и то у вагонима за стоку. Дувало је

са свих страна. Од тога сам се и разболела. Целим путем сам пла-

кала. Господе, мислим се, због чега идем у затвор? Значи, сад сам

затвореница! Некако ми било криво што сам у затвору па сам плакала.

Вероватно су и остале сестре плакале. Лице ми било влажно од суза

па кад је воз крен’о, од оне промаје глава ми озебла. Ухватио ме онај

црвени ветар па сам сва натекла. Кад смо стигли у Ташкент, ја самвећ била у бунилу. И тако ме сместе у болницу. Али ето, нисам умрла.

Некако сам остала у животу...

Довезу ти они нас у Ташкент на некакву пољану. Како су коју

ослобађали, она почне да гради на тој пољани. И тако смо изградиле

цео град. Биле смо бесплатна радна снага.

Била је још и некаква генерална провера. Замисли један дугачки

мрачни ходник и у њему с обе стране наоружани чувари. Ех, какав је

тамо страх владао! Гомила чувара и пси који су стално лајали! Господе,што ли су нас тако чували? Ми монахиње као да смо биле некакво

посебно благо. Требало је проћи том стазицом између чувара. А кад

прођеш, на самом крају чека те претрес. Скидали су нам крстове!

Господе, опрости им! Мајко Божја... Један полицајац стргне ми крст,

ногама га изгази па вели: „Зашто то носиш?!”

Кад су нам поскидали крстиће, имали смо осећај као да је пред

нама распети Господ стајао! Као да је Сам Господ трпео муке на Крсту!Много нам је било жао што су нам поскидали крстиће.

Нисмо знале шта да радимо, како да живимо без крста око вра-

та? У то време преле смо памук. Прво смо га чешљале гребеном.

Одсечемо ти ми по делић од гребена и тако направимо крстиће. И

кренемо ти ми на купање с тим крстићима око врата. И одма’ неко

дојави надлежнима:

- Све монахиње опет имају крстиће!

Више нам их нису одузимали. А и да јесу, ми бисмо нашле начинада нове направимо.

Господ нас је стално храбрио! Једна сестра из Дивјева је пре нас

дошла у затвор. Види она једаред у сну како отац Серафим доводи у

256



затвор цео конвој монахиња и чује како јој радосно вели: „Отварајте

врата, доводим вам сестре!” То је он мислио на нас.

Још док смо биле на слободи, у Дивјеву је била блажена Марија

Ивановна. Била сам поред ње кад је умирала, и то убрзо након што су

нас истерали из манастира. Питале смо је: „Мати, кад ћемо се вратити

у манастир? Само то чекамо!” А она ће ти нама: „Биће и то. Имаћетесвој манастир. Покојна мати благајница и ја убрзо ћемо почети да вас

позивамо у манастир.

А знате шта ми је још рекла? „У том манастиру вас, вели, неће

звати по имену, него по броју. Ево, на пример тебе ћемо, Фросјо, по-

звати под бројем триста тридесет осам!”

Триста тридесет осам... Зачудила сам се томе, али сам ипак запа-мтила. А кад су ме довели у затвор, управо су ми тај број дали. Добро

се сећам тог свог броја - триста тридесет осам. Д а... Блажена Марија

Ивановна ми је баш то рекла! Ето ти манастира!

257


п р

и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е



А


Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т и

Шта да се ради?! Такво ти је то време било. Сналазиле смо се

како смо знале и умеле. Жао ми само што нисмо могле строго да се

придржавамо поста. Господе, опрости! Кад на пример скувају некакве

кости... Али за време Часног Поста ипак смо трпеле. Узмемо само

мало воде и ако има штогод посно, али ништа мрсно нисмо јеле.

Ипак је било добро то што нас је тамо било много. Четрдесетмонахиња! Како који празник, а ми на наше лежајеве поседамо.

Осећамо да су Благовести! Господе, помилуј! А барака крцата! На до-

њим лежајима све сами криминалци. Оне су тамо доле владале. Ми

смо морале на горње лежајеве! А нама то још боље! Нека им њиховог

царства, Бог с њима! Међу нама су биле и сестре појци. Тако ти се ми

горе окупимо па тихо почнемо да појемо по гласу који следује.

Било је и оних које су све знале напамет, и целу свету Литургију,и акатисте. Нису нам дозвољавали да имамо књиге. Све би нам их

одмах одузели...

Једном су нас заједно с тим криминалкама спроводили на неко

друго место. Дуго смо путовали. Криминалке су биле у другом ваго-

ну. Страшно су се потукле, толико да су све лежајеве поломиле. А

нас монахиње су засебно транспортовали. Једну од тих криминалки

преместе код нас. Била је, овај... ма, скоро скроз гола. Једва да је нешто

имала на себи. Ништа није имала. А ми монахиње смо имале своје

завежљаје, а у њима и преобуку, и двопек. Имале смо све што нам

је требало. А оне ништа нису имале. Било нам је жао па смо јој дале

који залогај да поједе. Нека јој даде сукњу, нека мараму па је обучемо

од главе до пете. Нека, нек смо... Путујемо ти ми тако, кад на једној

станици неки војник отвори врата. Нас су војна лица спроводила, а

не бољшевици.

- Е па, сестре, како вам је ту? - упита нас.- Богу хвала, добро нам је!

- Треба ли вам шта? Да није можда нека од вас болесна?

- Не треба нам ништа. Издржаћемо!

На то ће ти она криминалка:

- Друже начелниче, ове монахиње се моле Богу. Још и поју!

А он ће ти њој:

- Тако и треба! Певај и ти с њима. Нек се моле. Оне су баш збогтога и осуђене.

На сваком вагону налазио се по један војник. Тако су нас чували.

Ми у вагону, а стражар на крову вагона. Тамо горе је било баш хладно.

258



Стално је шеткао и тапкао ногама. Баш нам га је било жао! Господе,

ми у топлом, а он нас чува на тој хладноћи!

Чим воз крене, војник почне да нам лупа:

- Хеј, сестре, отпевајте барињу!1

А ми смо појале „Благослови, душо моја, Господа!” Или почнемо

да појемо свету Литургију. И тако сваки пут, чим воз крене, он почнеда нам лупа да и даље певамо, иако није знао како се зове то што смо

појале.

- Певајте слободно, не бојте се!

- Да... Господе, било је и добрихљуди. Ма, свакаквихје било...

Касније су нас преместили у прихватилиште за децу. У оквиру

затвора постојало је прихватилиште за децу чије су се мајке налазиле

по логорима. Криминалкама нису смели да повере децу, јер кад оне

почну да лудују, у стању су биле да неко дете убију. Зато су код деце

доводили монахиње.

- Ех, баш нам је тамо било лепо! За Васкрс успавамо дечицу па

се у поноћ окупимо у оном... заборавила сам како се каже... Да, у

павиљону! Дању су се дечица играла у том павиљону. Окупимо ти се

ми тамо и почнемо тихо да појемо: „Васкрсење Твоје, Христе Боже

наш ...” и „Христос васкрсе”. Тако ти хо ...

Једном су нас чуле медицинске сестре и директорка. „Ма, где лисе то чује? Као да анђели певају!” Крену ти они тако и налете на нас.

- Значи, то ви певате?

Препале смо се! Директорка је била Јеврејка, али ником ништа

није рекла.

- Певајте, али само тихо.

Још смо и децу крштавале. Ох, Господе, опрости, требало је да

то испричамо свештеницима! Док смо их купале, изговарале смо Си-

мвол вере и остале молитве, већ сам и заборавила које, и тако их кр-

штавале. Знале смо одједном по четворо деце да крстимо. Ако би се

неко дете јако разболело, њега бисмо посебно крстиле да се остала

деца не би заразила.

Ето, тако ти је то било! Колико је само деце тамо умрло! Много...

Одатле су нас и пустили на слободу.

Боже мој, шта све нисмо радиле! Какве смо све послове обављале!

И преле смо, и ткале, и децу васпитавале, а монахиње!

1 Бариња - назив за руску народну песму и игру.

259


п р

и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е



А


Т и х о н

( Ш


* { •


а с в е т и

Ех, затвор никог не штеди! Кажу: „Ко није био биће, а ко је био,

заборавити неће!” Да ми је још само да прођем кроз митарства... Го-

споде, помози ми! Царице Небеска! Е, баш сам вам свашта наприча-ла!

* * *

Кад нас је испраћала, мати на растанку застаде, развеза мараму

и испод оковратника свог подрасника извуче један дрвени крстић.

- Још га чувам! Некако сам успела да га не изгубим. Овај крстићми је заслуга из затвора... Рек’о би неко, обично дрвце. Рећи ћу вам

нешто, ‘нако по народски. Не замерите ако нешто погрешно кажем!

Сви смо ми седамдесет година живели у ропству. Схватате ли ви то?

260



Сви смо били заробљеници совјетске власти. То је право ропство!

Бог сами зна шта ће даље бити... На шта ли ће све ово изаћи? Чула

сам од једног човека, али не могу име да му кажем, само знам да ми је

рекао: „Дошао је крај царству Хамовом!”

261


п р и ч а

м а т и

Ф

р о с ј е





У гост им а код м ат и Ф росје

П

рошло је неколико година. Као недавно рукоположени све-

штеник, требало је да идем у Дивјевски манастир који је тек

почео да се обнавља. Била је зима. Чим сам обавио све послове у манастиру, пожурио сам код мати Фросје. Још је живела у Лесној

улици. Али капија познате ми кућице била је замандаљена великим

катанцем. У то време мати је имала пуне деведесет две године и знао

сам да нигде не излази. Зато ми се све то учинило чудним.

Скупио сам крајеве подрасника и прескочио ограду. Кад сам по-

куцао на врата, мати Фросја се одазвала и рекла ми да су почели да је

закључавајујер су бројни посетиоци почели код ње да долазе од јутра

до мрака. Чак јој ни кључ нису давали.

Пошто смо желели да се видимо, мати је отворила прозорче па

сам у кућу ушао попут Ромеа.

Прво што ми је мати рекла било је:

- Тихоне, знам да си већ поп! Брзо ме исповеди јер не могу да се

исповедам код ових световних попова.

После исповести мати ме посади за сто и поче нешто да припрема.

Испржила је јаја, подгрејала кромпир, а онда је испод стола извадилафлашу пића. Дружили смо се скоро десет година и нисам могао ни

да замислим да је у стању да окуси алкохол. А кад тамо, код ње чисти

алкохол!

263

У

г о с т и м а

к о

д

м а т и

Ф

р о с ј е




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

- Шта је? - упита ме видећи моје запрепашћење. - Нисам п

хтела да те збуњујем. Бојала сам се да те не саблазним. Али сад си

зрео, а и свештеник си и знам да ме нећеш осудити. Ово нама старима

треба због циркулације.

Насула је себи ракијску чашицу, понудила и мене, а онда са за-

довољством испила неразблажени алкохол. За мене је то било нештопотпуно ново и неочекивано, али ми је истовремено открило још

једну страну живота те изузетне монахиње, живота који се не може

докучити помоћу једноставних аритметичких законитости.

264







С већа

Ушкрињи са светињама монахиње су брижљиво чувале ствари

преподобног Серафима међу којима се налазила и једна мала

свећа. Кад год би мати Фросја извадила светиње како би хо-дочасници могли да им се поклоне, свећица би се обично налазила

негде са стране тако да је нико није примећивао. Једном приликом

упитао сам мати Фросју по чему је та свећа посебна. Тада ми је ис-

причала једну необичну причу.

Сестре су ту свећу добиле од Преподобног кад је био на самрти

и од тада је чувају. Том приликом отац Серафим им је рекао: „Једна

од вас ће с овом свећом у рукама дочекати моје тело кад га буду пре-носили у Дивјево. Само да знате да моје мошти неће остати у Сарову,

него ћу прећи код вас у Дивјево.”

Године 1833. Преподобни је после упокојења био сахрањен у Са-

ровском манастиру. Тамо су и почели да га поштују као светитеља па су

на хиљаде ходочасника из целе Русије похрлиле ка њему. Преподобни

Серафим Саровски канонизован је 1903. године па су његове мошти

положили у велелепну гробницу у цркви Свете Тројице у Сарову.

Православни верници чули су за пророчанство преподобног Сера-

фима о томе да ће својим моштима прећи у Дивјево, али чинило се да

је то немогуће, нарочито после револуције кад се сматрало да су мо-

шти уништене. Зато су та пророчанства сматрана символиком.

267

С в е ћ а







А


Т и х о н

( Ш


4 *


а с в е т и

Мати Фросја ми је исто тако испричала како је 1927. године,

пред само затварање Дивјевског манастира, блажена Марија Ивано-

вна последњи пут окупила сестре, узела свећу коју им је Преподо-бни оставио и запалила је, а затим им пророчки рекла да ће она од

окупљених сестара која најдуже поживи управо с том свећом до-

чекати мошти преподобног Серафима у име свих упокојених, на смрт

измучених и убијених монахиња које су упркос свему остале верне

Господу.

Кад ми је то мати Фросја причала, у животу је било још десетак

дивјевских сестара. Из године у годину било их је све мање и мање.Међутим, преостале су чврсто веровале да ће се пророчанство испу-

нити. На крају је од скоро хиљаду сестара, које су пре револуције жи-

веле у Дивјевском манастиру, остала једино мати Фросја.

Деведесетих година почела је обнова Дивјевског манастира и

мати Фросја је из кућерка у Лесној улици прешла у једну од мана-

стирских келија. Године 1990. пронађене су мошти преподобног

Серафима Саровског за које се мислило да су заувек изгубљене. Го-

дину дана касније свечано и уз литију, која је прошла кроз целу Рус-

ију, свете мошти су биле пренешене у Дивјево. Иначе, у Сарову у то

доба није било ниједне активне цркве, а Дивјевски манастир се већ

увелико обнављао.

270



Кад су архијереји, на челу с патријархом Алексијем и у пратњи

хиљаде и хиљаде људи, уз појање хоровауносили мошти преподобног

Серафима у Дивјевски манастир, на вратима је, у комплетној мона-

шкој одежди, стајала искушеница Фросја, односно схимонахиња Ма-

ргарита, и у рукама држала упаљену свећу.

Мати се упокојила 9. фебруара 1997. године, на дан молитвеногсећања руских новомученика и исповедника. И сама мати је била ис-

поведница и новомученица, баш као и отац Јован (Крестјанкин) који

се након пет година упокојио на исти тај празник.

271

С в е ћ а





Н а Б огојављ ењ е вода

у целом свет у пост аје свет а П р и ч а к о ја м о ж е у ћ и у б у д у ћ и „П р о л о г ”

Једног познатог руског духовника питали су како је вршио свету Литургију током дугогодишњег заточеништва. Старац је одговорио:

- Многи свештеници знали су напамет текст свете Литургије.

Хлеб смо могли наћи без проблема, мада није био пшенични. Вино

смо морали заменити соком од кљукве. Уместо Часног Престола на

којем се налази антиминс с честицом моштију неког од хришћанских

мученика, на коме се, по црквеним правилима, служи света Литургија

изабрали бисмо заточеног свештеника с најширим раменима, а он бисе скинуо до појаса и легао па бисмо на његовим грудима служили

свету Литургију. Сви који су се налазили у логору били су мученици

и исповедници и у сваком тренутку могли су умрети за Христа.

- Оче, а како сте освећивали воду на Богојављење? Света Ли-

тургија се служи често и текст се може научити напамет, али молитве

на Богојављење читају се само једном годишње и веома су дуге.

- Па, није ни било потребе да их знамо напамет. Ако се бар на

једном месту у васељени у некој од православних цркава служи Чин

великог водоосвећења на свето Богојављење, онда се молитвама

Свете Цркве освећује природа вода, односно сва вода овога света

постаје богојављенска и света. На тај дан узели бисмо воду из било

ког извора и она је постајала благодатна, богојављенска. И као свака

богојављенска вода, годинама се није кварила.

Стручњаци за антирелигијску пропаганду донедавно су тврдили

да се богојављенска вода годинама не квари зато што свештеницикришом у њу стављају сребрне полуге, новчиће и крстове. Као одго-

вор на то неки духовити црквени људи смислили су загонетку која

гласи: „Колико јона сребра садржи литар богојављенске воде ако се

чин освећења врши у рупи избушеној у леду на средини Волге, и то на

месту где је река широка један километар, дубока седам метара, бр-

зина протока пет километара на сат, а да је притом крст којим сеоски

свештеник освећује воду направљен од дрвета зато што је та црквасиромашна?”

273

Н а

Б о г о ј а в љ е њ е

в о д а

у

ц е п о м

с в е т у

п о с т а ј е

с в е т а







О т ац А вакум и псковски реф ерент

за верска пит ањ а

1едног лета стари печерски монах Авакум, који је иначе дежурао

на капији, након вечерњег пред свима у трпезарији изјави да у

манастир више неће пуштати оне који нису православци. Доста

>ило! Манастиром се шећкају час нашминкане туристкиње, вајне

даме, и то руку под руку са некаквим мушкарцима безбожницима

који на километар базде на дуван, час комунисти с баптистима, па

новопечени екуменисти или муслимани заједно са Жидовима, тим

некрстима. Време је да се томе стане у крај!

Нико од братије није обраћао пажњу на старчево гунђање, али га

је неко ипак приупитао:

- А како ћеш препознати ко је православац, а ко није?Авакум се дубоко замисли, али само накратко.

- Пустићу само оног ко буде знао Символ вере! Онај ко не буде

знао, нек се шећка изван капије. Тај нема шта да тражи у манастиру!

Сви су се насмејали тим његовим речима, а онда заборавили на

то. Кад су следећег јутра након богослужења монаси кренули на своја

послушања, били су изненађени што је у манастиру неуобичајено

мало људи. Ту су били само побожни ходочасници који су се крстилипред црквом, добро познате бакице које су прилазиле по благослов,

затим путници намерници са својим завежљајима који су се одмарали

после свете Литургије, и Христа ради јуродиви који је трчао око бу-

277

О т а ц

А в а к у м

и

п с к о в с к и

р е ф е р е н т

з а

в е р с к а

п и т а њ

а




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т и

нара. Но оне свакодневне масе наметљивих туриста једноставно су

нестале. Ма, просто древна Света Русија! Отац Авакум јесте изи-

гравао чудака, али је очито одржао реч.

Тако је и било. Чим је отишао да дежура на главној капији, отац

Авакум је од раног јутра од сваког посетиоца тражио да прво каже

Символ вере, који су у 4. веку саставили оци прва два Васељенскасабора одржана у Никеји и у Цариграду. Рачуница му је била просто

генијална: сваки православац који истински живи црквеним живо-

том засигурно је напамет знао тај текст.

Они који су у манастир дошли у периоду од пола шест па до десет

сати нису имали никаквих проблема кад је реч о Символу вере. Но,

кад је после десет сати из Пскова стигао први аутобус с туристима,

разуме се да нико од совјетских туриста није прошао Авакумов тест.Могли су само да псују и да прете с друге стране затворене капије,

али за оца Авакума, као старог војника који је крај рата дочекао

близу Будимпеште, те претње биле су више него смешне. А онда су

почели да пристижу аутобуси са страним туристима. Тако се око по-

дне испред манастирске капије окупила огромна маса разјарених ту-

риста. Управо ту сцену је, кроз прозор своје црне „волге”, и видео

Николај Александрович Јудин, главни псковски надзорник црквеног

живота, референт за верска питања Псковске области, који је иначебио дошао на ручак код оца игумана.

Његово презиме сви су у манастиру изговарали као Јидин тру-

дећи се да то посебно нагласе. Чинили су то не зато што је био гори

од осталих, него зато што је сваки надзорник црквеног живота

представљао символ тлачења Цркве. Истине ради, треба рећи да је

Николај Александрович био прилично добродушан човек. Иако је

годинама радио у органима власти, ипак то није злоупотребљавао. Ноипак је био прави газда и господар судбине свих свештенослужитеља

који су били у његовој надлежности. Могао је по свом нахођењу да

поништи такозвану регистрацију било ког свештеника, што је зна-

чило да после тога више нема право да служи у цркви. Али то није

било оно најгоре. Уколико би му се замерио неки свештеник, тај

проверени кадар КГБ-а могао је без проблема да обезбеди податке

који ће баћушку довести у страшну неприлику, и то само зато што

надзорник сматра да је опасан по совјетски систем. Зато су сви на-стојатељи, а да и не говоримо о обичним свештеницима, одлазили

у његов кабинет чим би их позвао, сви осим архимандрита Гаврила.

278



Игуман Гаврило био је једини код којег је Јудин лично долазио

кад је требало да се реши неко питање. Мислим да је то било тако

због тога што је игуман знао како треба да се постави. Осим тога,

отац Гаврило био је веома способан и независан игуман, али и веома

одлучан. Оно што науми, увек то и оствари.

Истина, неки су заједљиво говоркали да Јудин одлази на ногеоцу Гаврилу зато што је чин игумана био већи од његовог. Иако се

ту радило само о злим језицима, свима је било јасно да су у то доба

игумани и настојатељи просто морали да одржавају односе с пре-

дставницима власти.

Кад је видео тај страшни неред у „својој кући” Николај Алекса-

ндрович Јудин одмах је изашао из аутомобила. Брзо је схватио о чему

се ради, па се кроз масу одлучно пробио до капије и љутито почео да

удара песницом по старим, гвожђем окованим храстовим даскама.

- Ко је тамо? Сместа да си отворио капију!

- Говори Символ вере! - зачу се с друге стране капије претећи

глас монаха Авакума.

- Молим?! - у неверици ће Јудин. - Ма, какав Символ вере?

Отварај кад ти кажем!

- Говори Символ вере! - неумољиво понови отац Авакум.

Николај Александрович био је толико љут да му је просто поне-стајало даха:

- Ма ко си ти да тако нешто себи дозволиш?! Ја сам, Јудин! Ако

одмах не отвориш, зажалићеш!!!

- Говори Символ вере!

Тај дијалог с повишеним тоном трајао је десетак минута.

Јудин погледа на сат и најзад попусти:

- Молим те, отвори! Касним већ петнаест минута и сигурно ти је

јасно како ће ме дочекати ваш игуман.

С друге стране капије завладала је тишина. Очито је отац Авакум

већ замишљао шта чека тог несрећника.

- Да, неће ти бити лако - уздахну с разумевањем, а затим неумо-

љиво понови - говори Символ вере!

- Али ја не знам тај ваш Символ! - завапи Јудин. - Макар ми ре-

ци шта ти је то.

Отац Авакум поново се дубоко замисли па најзад одлучи:- Добро, нек ти буде. Понављај за мном.

С друге стране капије зачуше се древне и узвишене речи Символа

вере:

279

О т а ц

А в а к у м

и п с к о в с к и


з а

в е р с к а

п и т а њ

а




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

4 *


а с в

е т и

- Верујем! - поче Авакум.

- Верујем... - процеди Јудин

унезверено се осврћући око себе.

- У једног Бога, Оца! - свечано

настави Авакум.

- У једног Бога, Оц а... - поно-ви Јудин, који се био помирио са

својом судбином.

- Сведржитеља!

- Сведржитеља...

- Творца неба и земље!

- Творца... неба и земље...

Након што је референт Са-

вета за верска питања Псковске

области јавно посведочио и пос-

ледњи догмат који садржи та изу-

зетна молитва: ,Некам васкрсење

мртвих. И живот будућег века.

Амин”, отац Авакум одшкрину капију и пропусти чиновника да уђе у

манастирско двориште.

Пресекавши погледом свог инквизитора и процедивши кроз зу-бе некакву псовку, Јудин пожури према игумановом конаку где га је

дочекао отац Гаврило, који је био видно узрујан.

- Изгледа, Николаје Александровичу, да сте одлучили да касните?

Чекам вас већ пола сата! - љутито прекори свог госта.

- Какве ја везе имам с тим?! - пређе Јудин у напад. - Код вас се не

зна ни ко пије ни ко плаћа! На капију сте поставили неког психичког

болесника. Никог не пушта у манастир и од свих захтева да очитају

некакав Символ вере! Испред манастира су аутобуси пуни туриста!Па још и странци!!! Можете ли дазамислити какав ће скандал избити

након овога?

Кад је то чуо, игуман се забринуо. Одмах је послао економа да

види о чему се ради и да заведе ред, а да му Авакума из истих стопа

доведе у кабинет како би се с њим обрачунао.

Кад је Авакум ушао у салу за ручавање, Јудин се већ био донекле

смирио захваљујући игуману, обилним јелима и француском коњаку.

Угледавши оца Авакума, игуман се љутито придиже из фотеље.

- Шта си то направио?! Зар без благослова, самовољно заводиш

ред у манастиру?!

280



Самовоља је заиста тежак грех за сваког монаха. Ту је игуман био

потпуно у праву. Авакум је истог трена постао свестан тог свог греха

па је одлучно кренуо према столу и бацио се пред ноге оца Гаврила.

- Крив сам! Опрости, оче игумане!

- Губи се напоље, самовољниче један! - загрме игуман и чак шу-

тну Авакума. Јудин је ликовао, али кад је отишао, игуман је поново позвао

Авакума. Чим је ушао, отац Авакум се одмах баци игуману пред ноге.

Међутим, отац игуман га овог пута није позвао да би му очитао

буквицу:

- Е, свака ти част! Ево, узми ово! - дободушно ће отац Гаврило

па тутну Авакуму боцу „наполеона”.

Те вечери су Авакум и још неколико старих монаха, некадашњих

војника, са задовољством пробали чувени игуманов коњак.

281

О т а ц

А в а к у м

и



з а

в е р с к а

п и т а

њ а





Ц рна пудлица

Р

екло би се да се ништа занимљиво и битно не може догодити

приликом освећења стана или куће. Но, то нам се само тако

чини јер се чак и за време те скромне службе људи, макар и

накратко, нађу пред Господом, што је сасвим довољно да се онима

који су још далеки од Цркве понекад изненада отворе невероватни и

непознати хоризонти.

У животу сваког човека макар једанпут, а можда и више пута,

неизоставно ће се догодити неке ствари које је немогуће рационално

објаснити, ма колико се трудили. Но ако желимо да се заваравамо,

такве случајеве сматраћемо невероватном случајношћу или чак бо-

лесном фантазијом. Истина, све то постаје веома компликовано уколико постоје сведоци такве незамисливе приче. Али чак и тада

постоји шанса да све што се догодило буде представљено као, ре-

цимо, некаква колективна измишљотина или нешто што је просто

немогуће.

Но, ма колико се трудили да објаснимо, заборавимо или, што је

још горе, да исмејемо то наше лично загонетно духовно искуство, ни-

кад нећемо бити у стању да из сећања у потпуности потиснемо другуреалност која је тако силовито продрла у нашу свакодневицу.

Да ли ћемо се замислити над оним што се догодило, или ћемо

се рађе правити да се ништа није ни десило, зависиће искључиво од

283

Ц р н а

п у д л и ц а




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

нас самих. Само, човекова душа после смрти, кад се с телом раста-

не и нађе се у другом свету, никог неће моћи да криви за своју нео-

бавештеност. Неће моћи да се дури попут неког ђака и да каже: „То

још нисмо учили! То нам нисте рекли!” И учили су вас и речено вам

је. И било је објашњено све што је требало да се објасни, и то сваком

на свој начин.Осим тога, такви и слични догађаји, и поред тога што су изузетно

значајни, понекад бивају иронични, па чак и забавни.

Деведесетих година многи су себи дозвољавали да се подсмевају

људима који још нису били црквени, али су ипак крајње озбиљно

долазили у православне цркве и до краја остајали на богослужењу.

Крстили су се марљиво, мада неспретно, клањали су се, али не увек

кад то треба, и било је очито да су мало шта разумели од онога штосе догађа.

Посебно су волели да се подсмевају онима који су позивали све-

штенике да им освештају кућу или стан. „Ма, то ти је чисто помо-

дарство!”, пакосно су збијали шале на рачун тих људи.

Морам признати да ми је увек било

драго да видим те „свеће”, како су их

саркастично прозвали заједљиви људи.

Радовао сам се због њих јер су, иако збу-њени, ипак пред Господа излазили уср-

дно и са смирењем. А то увек остави

трага на човеку. Чак и најнеискуснији

боготражитељи обавезно од Бога добију

нарочите духовне дарове и дођу до

открића која су само њима намењена, а о

којима те шаљивције и подругљивци немогу ни да сањају.

Један од мени драгих познаника био

је и Олег Александрович Никитин, који

је још у доба Совјетског Савеза био за-

служни научник у области енергетике.

Деведесетих година налазио се на челу

великог предузећа за експлоатацију и ре-

монт далековода, који су се протезали од

Далеког истока до Калињинграда. Олег

Александрович и његове колеге били

284



су изузетно занимљиви људи, али су о

црквеном животу, благо речено, мало

шта знали. Били су класични совјетски

научници и директори и привредници

старог кова. Но ипак су почели да се с

времена на време појављују у црквама.Ти другови су на богослужењима

били попут кипова. Стајали су усправно

попут свеће. Тешко су дисали и презно-

јавали се, али се нису предавали. За њих

је био прави подвиг да на богослужењу

стоје сат и по времена.

Једном приликом Олег Александро-

вич позвао је на насеље своје пријатеље

и познанике. Градио је једну малу вике-

ндицу у Калушкој области и након много

година била је спремна за пријем гостију.

Замолио ме је да освештам његов нови

дом, након чега је предвиђена вечера за

пријатеље. Донео сам им на поклон ста-

рински самовар и сеоско слатко уз чај.Кад је реч о вери, треба рећи да је у главама већине наших суна-

родника владао прави хаос, почев од најжешћег атеизма, па све до

веровања у хороскоп, који се појављивао у новинама, и у ванземаљце.

Чак се и кћерка Олега Александровича, Јелена, једна веома лепа и

образована девојка, бавила магијом, и то не само теоретски. Након

толико деценија владавине атеизма у држави то није било ништа

чудно, мада је, руку на срце, и пре револуције у Русији било доста

таквих појава.Кад сам стигао у викендицу Олега Александровича, прво сам

налетео на патуљасту црну пудлицу. Ја заиста волим псе, али том

приликом налетео сам на необично злобно биће. Тако је бесно лајала

да је остајала без даха. Пудлица ме је буквално напала, покушавала

да ме уједе за ногу и поцепала ми подрасник тако да сам је чак морао

мало јаче шутнути. Домаћини су били заиста изненађени понашањем

свог псића, а кћерка Олега Александровича пожурила је да узме пу-длицу у наручје.

С неповерењем сам попреко погледао псетанце које се отимало

из Јелениних руку, режало и показивало зубе. Одмах сам их упозорио

285

Ц р н а





Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т

и

да пас не сме бити у просторији током освећења куће, и то не само

зато што ми се тај патуљасти Кербер1већ на први поглед није допао,

него што тако налаже црквено правило.

- Веома чудно правило - увређено ће Јелена, будући да је хисте-

рична пудлица била њена љубимица.

- Пас се сматра нечистом животињом - мрзовољно објасних. Јелена се још више побуни.

- А мачке? Да ли су и мачке нечисте животиње?

- Не, нису. Само пси. Пси и свиње.

То сам, наравно, додао у љутњи. Свиње су сматране нечистим

животињама још од давнина, из доба Старог Завета, а православци

данас с уживањем једу свињетину. Но, сувише ме је наљутила та ра-

змажена пудлица па сам зато тако реаговао.- Кажете, свиње?! - повика Јелена. - Како можете поредити сви-

ње и псе?!

Супруга Олега Александровича одмах ју је подржала:

- Значи, после тог вашег освећења нећемо смети да држимо пса

у кући?

- Наравно да ћете моћи! Постоје разлози због којих се у Цркви

пас сматра нечистом животињом. Нити смо ми та правила увели,

нити је наше да их укидамо. Али то уопште не значи да своју пудлицутреба да избаците из куће. У сваком случају, свештенодејство се не

сме вршити уколико се пас налази у тој просторији. Зато ћете га за

време освећења морати затворити негде на сигурно.

- Можете ли нам ипак објаснити зашто се код вас у Цркви управо

пас сматра нечистом животињом? - није одустајала Јелена. - Каква је

то дискриминација? Тога нема у осталим езотеричним учењима. То

су сигурно некакве безразложне и злонамерне измишљотине.- Ништа није случајно - одговорио сам јој. - А што се тиче езо-

теричних учења... Јелена, да ли сте се икад запитали зашто у ва-

шој кући живи управо црна пудлица, имајући притом у виду вашу

нарочиту страст према мистици?

- Шта је ту чудно?

- У најмању руку то што се Мефистофел јавио Фаусту управо у

виду црне пудлице.

1 Кербер - троглави зли пас из грчког мита с репом и гривом змаја, који иначе

чува улаз у подземни свет. (Прим. прев.)

286



- Опрости, ко се јавио? Зар Мефистофел?- Да, баш он. Исти онај демон из Гетеовог романа „Фауст”. Гете је

обрадио једну стару западну легенду. Кад је Фауст одлучио да склопи

уговор с ђаволом, Мефистофел му је у госте дошао управо у обличју

црне пудлице.

- Ви то озбиљно говорите о Мефистофелу? И то у наше доба?

- За оног ко се непромишљено упусти у игру са злослутном ми-

стиком, Мефистофел ће бити актуелан и у наше и у било које друговреме. То је у суштини веома опасна игра. Мефистофел немилосрдно

хвата у замку оне који му се лакомислено препусте, тако да уопште

није случајност то што вам се у кућу уселила црна пудлица.

287

Ц р н а





Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т и

- Није се уселила, него сам је купила у елитном московском клу-

бу.

- Наравно, али нисте купили ни болоњезера, ни теријера, ни бе-

лу пудлицу, него баш црну!

Гости су се окупили око нас и с нескривеним интересовањем

пратили нашу расправу. Јелена је почела да се смеје.- Оче, шалите се! Какве ту везе има Мефистофел? Ви сте пра-

вославни свештеник и вама се једноставно не свиђа то што људи

тајне духовног света истражују на посебан начин, који је вама можда

непознат. Закачили сте се за мог пса вероватно зато што вас је замало

ујео, па сте се толико уплашили да сте спремни да нам ту причате о

демонима и о паклу. А уз све то још нас и Мефистофелом плашите!

Није било једноставно расправљати се с девојком. Но у помоћми је прискочио Олег Александрович. Зграбио је под мишку пудлицу,

која је завијала, и однео је у шупу. Почео сам да се припремам за чин

освећења, али сам дубоко у себи осећао некакву неизвесност. Ипак,

Богу хвала, у кући није било никаквих езотеријских слика и символа,

јер бих у противном морао дуго да убеђујем укућане да их скину са

зида, што ми се већ догађало.

Осим домаћина, освећењу су присуствовали и њихови гости. По

завршетку обреда сви присутни осетили су да се у кући догодила неканеобјашњива промена. То се увек догађа после тог свештенодејства.

Чак ни Јелена и ја нисмо више онако мргодно гледали једно друго. На

крају смо сви гласно, иако не баш сложно, Олегу Александровичу и

његовој породици отпевали „Многаја љета”.

Један диспечер електричне енергије, који је живео у комшилуку,

замолио ме је да освештам и његову кућу и ја сам наравно пристао.

Олег Александрович захтевао је да то што пре обавимо јер је већ биловреме за празничну трпезу.

Кад сам изашао у башту, срео сам госта који је закаснио на на-

сеље. Иза њега је ишао возач који је с напором носио некакав огроман

поклон умотан у бели чаршав.

Пошто сам освештао још једну кућу, након четрдесетак минута

вратио сам се код Олега Александровича с предосећањем да ће јела

бити веома укусна. Кад сам ушао у дневну собу, затекао сам чудан

призор: преплашени и пребледели гости ћутке су стајали. Олег Але-ксандрович, Гаљина Дмитријевна и Лена били су изван себе.

Прво ми је пало на памет да се можда нешто запалило од свећа,

288



које су упаљене за време освећења куће, и да је букнуо мањи пожар.

Забринуто сам се осврнуо око себе, погледом тражећи трагове пожа-

ра. А онда сам у углу собе изненада угледао Мефистофела! Био је то

прави-правцати Мефистофел, мајсторски израђена скулптура од

црног метала, висока као пола човека. Мефистофел је изгледао као

некакав шпански племић с мачем, који се подругљиво и злобно сме-шкао. Поред скулптуре је седела црна пудлица и задовољно се трљала

о хладни метал. Кад сам то видео, сав сам се најежио.

- Шта је то? - ужаснуто упитах шапатом присетивши се нашег

скорашњег разговора.

Судећи по изразу лица присутних, било је очито да ни они нису

заборавили о чему смо причали.

Испоставило се да је закаснели гост, којег сам успут срео, до-

нео домаћинима на насеље ту скупоцену скулптуру, направљену у

познатој каслинској ливници. Тај гост био је Леонид Владимирович

Мкаревич, руководилац московске електродистрибуције, а његов

возач је унео у кућу ту статуу умотану у бели чаршав.

Кад је Леонид Владимирович свечано скинуо чаршав са свог изу-

зетног поклона, гости су се просто скаменили. Били су још више изне-

нађени и ужаснути кад је црна пудлица, која је тад већ била пуштена

из свог заточеништва, одмах пришла скулптури, оњушила је и затимсела поред ње, а уз то је почела умиљато да се трља о метал, попут

некакве маце. Управо сам тај призор застао кад сам ушао у дневну

собу. Само је Макаревич, у недоумици по ко зна који пут, питао:

- Слушајте, хоће ли ми неко најзад објаснити шта се овде догађа?

Изненађеном Леониду Владимировичу испричали смо ту чудну

причу, стално се међусобно допуњавајући. У почетку је мислио да

збијамо шалу с њим, но пошто смо били сувише узнемирени и искре-ни, на крају нам је ипак поверовао. Уз то је и понашање пудлице било

заиста невероватно.

Уз извињење Леониду Владимировичу, Олег Александрович и

његова породица замолише ме да узмем скулптуру и да је негде одне-

сем.

Макаревич опрезно покуша да се томе успротиви:

- Ма чекајте, другови, то је просто коинциденција!

- Наравно да јесте! - грозничаво се сложи Олег Александрович

и, окренувши се према мени, поново замоли: - Оче Тихоне, молим

вас носите је одмах одавде.

289

Ц р н а





Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т и

Макаревич само с чуђењем рашири руке.

Ставили смо скулптуру у пртљажник мог аутомобила. Свима се

одмах поправило расположење па смо сели да једемо.

На повратку кући потпуно сам заборавио на скулптуру па сам је

неколико дана возио по целој Москви. На крају сам се ипак сетио шта

се налази у пртљажнику аутомобила и, заједно са својим пријатељем,оцем Анастасијем, касно увече одвезао бронзаног Мефистофела на

обалу Јаузе и бацио га у реку.

Прича је, наравно, апсурдна, а и сама та случајност је веома чудна.

Но тек после тог случаја Јелена је престала да се бави езотеријом, док

је Олег Александрович Никитин одлучио да иде у цркву. Међутим, он

је то чинио по неком свом календару, који је само њему био познат,

и упорно се у цркви појављивао само за празник Казанске иконеПресвете Богородице. Али, о томе у некој од наредних прича.

290



291

Ц р н а






Једна хриш ћанска см рт

Свештенику његова служба открива нешто што ником другом

није доступно. Овде нећу ни да помињем служење свете Ли-

тургије, јер оно што се догађа пред Престолом Божјим у тре-

нуцима Евхаристије заиста је немогуће описати. Али свештенство

и мимо свете Литургије има могућност да на јединствен начин упо-

зна овај наш свет и човека, што је за друге људе нешто просто не-замисливо.

Лекар и свештеник често присуствују последњим тренуцима

овоземног живота хришћанина. Али свештеник је једини сведок

последње исповести. Није реч о томе за шта се каје човек који је на

самрти јер су греси, као по правилу, увек исти, него о томе да све-

штеник постаје очевидац, а често и учесник запањујућих догађаја

кроз које се открива тајна Промисла Божјег о човеку.

* * *

Древно предање преноси нам Христове речи: К а к в и м в а с н а ђ е м ,

т а к в и м а ћ у в а м и с у д и т и . Црквени људи од давнина верују да ће се

душа човека који се пред смрт удостоји причешћа Светим Тајнама

Христовим одмах узнети ка Богу, мимоилазећи сва митарства.

Често ми је било чудно то што неки људи, а таквих примера јемного, целог живота иду у цркву, и ли су чак били монаси, свештеници

или епископи, али стицајем околности умиру без причешћа, док

други уопште нису ишли у цркву, живели су, што би се рекло, као

293

О т а ц

А в а к у м

и



з а

в е р с к а

п и т а њ

а




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в е т и

неверници, али последњих дана свог живота не само да су показивали

дубоку веру и искрено се кајали, него би их, ван сваког очекивања,

Господ удостојио да се причесте Телом и Крвљу Његовом.

Једном сам то питање поставио оцу Рафаилу (Огородникову).

Уздахнуо је и рекао ми:

- Човек може само да машта да се причести пред смрт! Ако цеоживот проживи ван Цркве, али се у последњем тренутку покаје, а уз

то се још и причести, мислим да му је то Господ подарио због неке

његове тајне врлине, на пример, због милосрђа.

Отац Рафаило је мало размислио, а онда сам себе исправио:

- У ствари, о чему причамо? Ко од људи може да зна путеве

Промисла Божјег? Сећате се како је пророк Исаија рекао: Колико су

небеса више од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева,

и мисли моје од ваших мисли, односно Његове мисли нису и наше

мисли, нити су наши путеви и Његови путеви. Ех, како понекад оштро

осуђујемо нецрквене људе! Но, ми у суштини ништа не знамо...

У јесен 1994. године у Сретењски манастир дошао је да ме по-

сети мој пријатељ с факултета Димитрије Таланкин. Годинама се ни-

смо видели. Дима је донео тужну вест о томе да је професор нашег

факултета, велики глумац и редитељ Сергеј Фјодорович Бондарчук

на самрти. Иначе, Сергеј Фјодорович био је њихов породични при- јатељ па је Димитрије у ствари дошао да ме замоли да исповедим и

причестим нашег професора.

Са Сергејем Фјодоровичем нисам се видео још од студентских

дана, али сам знао да је последњих година пролазио кроз тежак пе-

риод због гнусне хајке коју су на тог изузетног уметника покренули

филмски радници, то јест његове колеге по цеху. Сергеј Фјодорович

је све то храбро поднео. Бондарчук је био не само свестран уметник,него и веома јак и храбар човек. Међутим, здравље му је било трајно

нарушено.

Што се тиче духовног живота Сергеја Фјодоровича, треба рећи

да је био крштен у детињству, да је одрастао и живео у атеистичком

окружењу, али да је под старе дане сам дошао до спознаје о Богу. Но

знање о вери није стицао у Цркви, него из религиозних дела Лава

Николајевича Толстоја, којег је поштовао као генијалног човека. То-

лстој је, као што се зна, крајем 19. века понудио свету религију коју

је сам створио. Неколико генерација руских интелектуалаца били су

следбеници тог учења и прошли кроз тешка искушења. Код неких је

294



однос према Толстоју као идолу понекад попримао облик правог ре-

лигијског култа.

Дима ми је испричао да осим физичке боли Сергеј Фјодорович

последњих недеља преживљава и веома чудне и тешке духовне патње.

Пред њим су се појављивали, и то на јави, ликови људи који су давно

умрли, његових некадашњих познаника, ликови познатих глумаца иколега. У последње време почели су да се појављују у застрашујућим

и заиста чудовишним облицима и толико су га мучили да му ни дању

ни ноћу нису давали мира. Лекари су покушавали да му помогну, али

безуспешно. Измучен тим кошмарима, Сергеј Фјодорович покушао је

да потражи заштиту у Толстојевој религији. Али ти чудни дошљаци,

који су продрли у његову свест, почели су још више да га муче и да

му се ругају.

Следећег јутра у стану Бондарчукових дочекали су ме супруга

Сергеја Фјодоровича, Ирина Константиновна Скобцева, и њихова

деца Аљона и Феђа. У стану је владала ужасна полутама. Посвуда се

осећала патња самртника и његових ближњих који су га толико во-

лели.

Сергеј Фјодорович лежао је у пространој и потпуно замраченој

соби. Болест га је много променила. Наспрам кревета, право пред

очима болесника, висио је велики и изузетно лепо урађен Толстојевпортрет.

295

О т а ц

А в а к у м



з а

в е р с к а

п и т а

њ а




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

+


а с в е т

и

Поздравио сам се са Сергејем Фјодоровичем и сео поред његовог

кревета. Нисам могао а да му прво не кажем с каквом се захвалношћу

сви ми, бивши студенти факултета ВГИК-а, сећамо сваког сусрета с

њим. У знак захвалности Сергеј Фјодорович ми је стегао руку. То ме

је охрабрило па сам одмах прешао на оно што је и било циљ мог до-

ласка.Рекао сам му да сам ту да бих га подсетио на драгоцено знање које

Црква чува и преноси с генерације на генерацију. Црква Христова не

само да верује него и зна да физичка смрт никако није крај нашег

постојања, већ почетак новог живота, за који је човек предодређен.

Тај нови живот нема краја, а људима га је открио оваплоћени Бог,

Господ Исус Христос. Причао сам му и о дивном и чудесном свету,

безмерно добром и препуном радости, свету у који наш Спаситељ

уводи сваког ко Му се од свег срца повери, као и о томе да се треба

припремити за смрт и за тај велики догађај преласка у нови живот.

Што се пак тиче застрашујућих привиђења, која га тако окрутно

муче, потрудио сам се да без околишења изложим учење и искуство

Цркве о утицају палих духова на нас. Људи нашег доба тешко при-

хватају разговор на ту тему, али Сергеј Фјодорович је очито из личног

искуства знао да су та немилосрдна духовна бића реално присутна

у нашем свету и зато ме је пажљиво слушао. Кад се човек нађе напрагу смрти, кад се приближи граници између овдашњег и ондашњег

света, некад непрозирна духовна завеса између та два света постаје

све тања па човек изненада почиње да сагледава потпуно нову реа-

лност. За њега је често најшокантније то што та нова реалност уме

да буде веома насилна и истински застрашујућа. Они који нису у

Цркви не схватају да због својих неокајаних грехова и страсти човек

постаје доступан тим духовним бићима, које у Православној Цркви

називамо демонима. Управо су демони ти који плаше човека на са-

мрти, између осталог и тиме што се појављују у обличју људи које је

некад познавао. Циљ им је да човека уплаше и збуне, да га доведу у

стање ужаса и крајњег очаја тако да његова душа пређе у други свет у

стању страшног безнађа, очаја, одсуства вере у Бога и наде на спасење.

Сергеј Фјодорович је све то саслушао и био је видно узнемирен.

Било је очито да је много тога већ схватио и доживео. Кад сам

завршио, Сергеј Фјодорович ми рече да истински жели да се исповедии причести Светим Тајнама Христовим.

Пре но што ћу остати насамо с њим, требало је да урадим још

две важне ствари. Прва од њих није била тако тешка. Наиме, Аљона

296



и ја смо размакли тешке завесе тако да је сунчева светлост јарко оба-

сјала собу. Након тога сам с укућанима Сергеја Фјодоровича на тре-

нутак изашао из собе и, како сам најбоље знао и умео, објаснио им

да неутешна туга и очај породице још више повећава душевну бол

самртника. Разуме се да је прелазак ближњих у други живот тужан

догађај, али уопште није повод да будемо очајни. Смрт је прелазак увечни живот и зато она није само туга за човеком који нас напушта,

него је и велики празник за хришћанина. Зато је неопходно да му свим

силама помогнемо да се припреми за тако важан догађај. Пре свега

не смемо пред њим показати своју малодушност и очај. Замолио сам

Ирину Константиновну и Аљону да припреме празничну трпезу, а

Феђу да на сто изнесе најбоља пића која у кући имају.

Кад сам се вратио у собу код Сергеја Фјодоровича, рекао сам му

да ћемо се сада припремити за исповест и причешће.- Али ја не знам како се то ради - у поверењу ме упозори Бо-

ндарчук.

- Помоћи ћу вам, али ми прво реците да ли верујете у Господа

Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

- Да, верујем у Њега! - од срца ће Сергеј Фјодорович.

Но, онда се нечег сетио, помало се збунио и додао:

- Али ја ... ја сам све време Толстоја молио за помоћ...- Толстој је био велики и заиста изузетан писац, али он вас никад

неће моћи заштитити од тих страшних привиђења. Само вас Господ

може од њих сачувати!

Бондарчук потврдно климну главом.

Требало се припремити за Свете Тајне исповести и причешћа.

Но на зиду, и то тачно пред очима болесника, и даље је, попут иконе,

висио портрет његовог генија. Током припреме за причешће Свете

Дарове сам могао да поставим само на комоду, и то тачно испод пи-шчевог портрета. Но, то је просто било недопустиво будући да је То-

лстој за живота не само одбијао да верује у Свете Тајне Цркве, него

их је уз то годинама свесно и немилосрдно исмевао, а посебно Свету

Тајну причешћа. Све је то Бондарчук и знао и схватао исто као и ја. С

његовим допуштењем пренео сам портрет у дневну собу, и то је била

друга од две важне ствари које је требало да учиним.

У дому Бондарчукових налазила се једна старинска икона Спа-

ситеља у потамнелом сребрном оквиру. Феђа и ја смо је поставили

тако да је болесник види и Сергеј Фјодорович је, оставивши напокон

297

О т а ц

А в а к у м

и



з а

в е р с к а

п и т

а њ а




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

иза себе све оно што је било старо и пролазно, урадио оно ка чему га

је Господ Својим Промислом водио годинама и деценијама. На ис-

повести се веома дубоко, храбро и искрено покајао за све оно што

је учинио током целог свог живота. Након тога у собу је ушла цела

породица и Сергеј Фјодорович се први пут после свог раног дети-

њства причестио Светим Тајнама Христовим.Сви су били истински изненађени кад су видели колико је био

ганут док се причешћивао. Чак је нестао и онај израз бола и патње,

који тако дуго није силазио с његовог лица.

Кад се завршило оно најважније, поред болесниковог кревета

поставили смо сто који је био предивно сервиран. Феђа је свима

насуо по мало црвеног вина и очевог старог коњака. Направили

смо атмосферу правог, спокојног празника, препуног радости, че-

ститајући Сергеју Фјодоровичу прво причешће и испраћајући га на

тајанствени „пут одлазећих са земље”, на који је ускоро требало да

крене.

Пре одласка поново сам остао насамо са Сергејем Фјодоровичем.

На један лист папира написао сам текст најједноставније молитве и

ставио га крај њега. Био је то текст Исусове молитве: „Господе Исусе

Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.” Сергеј Фјодорович није

знао ниједну молитву и, наравно, више није био у стању да научи не-ку дужу молитву. Али није ни било потребе да то чини! А онда сам с

руке скинуо монашку бројаницу и научио Сергеја Фјодоровича како

да се уз њу моли.

Опростили смо се.

Након неколико дана телефонирала ми је Аљона Бондарчук и

рекла ми да се стање њеног оца потпуно променило. Више га нису

мучила страшна привиђења. Постао је веома спокојак, али се на не-ки начин удаљио од света, што је било веома приметно. Рекла ми је

да га често види како лежи и дуго гледа у икону Спаситеља, или ка-

ко затворених очију врти бројаницу и шапатом се моли. Понекад би

целивао крстић на бројаници, што је био знак да је физички бол по-

стајао неподношљив.

Прошло је још недељу дана. На позив начелника неурохирургије

у Московској обласној болници, од раног јутра сам освештавао опе-

рационе сале и интензивну негу. Ту су ме нашли Дима Таланкин и

Феђа Бондарчук. Рекли су ми да су Сергеја Фјодоровича сместили у

Централну клиничку болницу и да су им лекари саопштили да се сва-

298



ког тренутка може догодити оно најгоре. Имао сам код себе Свете

Дарове за причешће болесника па смо одмах кренули у Централну

клиничку болницу.

Сергеј Фјодорович имао је неиздрживе болове. Кад сам му при-

шао, мало је отворио очи и дао ми до знања да ме је препознао. У

руци му је била бројаница. Питао сам га да ли жели да се причести,а он је једва приметно потврдно климнуо главом. Више није био у

стању да говори. Прочитао сам му разрешну молитву и причестио

га. Након тога цела његова породица и ја клекли смо поред његовог

кревета и прочитали Канон за разлучење душе од тела.

У Цркви постоји посебно „Молепствије за разлучење душе од

тела када се човек дуго мучи.” Молитва за онога који се с душом бо-

ри чита се кад се човекова душа дуго и тешко растаје од тела, кад

човек хоће, али не може да умре. Кад сам видео у каквом је стању

болесник, прочитао сам ту молитву поред његовог узглавља. У њој

Црква предаје свога сина у руке Божје и моли Бога да га ослободи

неподношљивих мука, љуте бољке и овог пролазног живота. Пошто

сам Сергеја Фјодоровича последњи пут осенио крсним знамењем,

опростио сам се с њим. Дима Таланкин и ја напустили смо болничку

собу остављајући болесника у кругу породице.

Ма колико да је било тешко бити сведок предсмртних мука,живот ипак тражи своје. Ни Дима ни ја тог дана нисмо ништа окусили

и зато смо одлучили да свратимо на ручак код његових родитеља,

који су живели у Мосфилмској улици.

На прагу су нас дочекали Димитријеви уплакани родитељи,

Игор Васиљевич и Лилија Михајловна. Управо им је телефонирала

Аљона и јавила им да је Сергеј Фјодорович преминуо.Ту у стану одмах смо одслужили Службу за покојне.

Овим би се могла завршити прича о хришћанској смрти изузе-

тног човека и великог уметника Сергеја Фјодоровича Бондарчука да

се није догодило нешто веома чудно, о чему су нам испричали Ди-

митријеви родитељи. Искрено речено, дуго сам размишљао да ли

треба да то спомињем. Чак ни за црквене људе не знам како ће при-

хватити причу Диминих родитеља и да ли ће је назвати фантазијом

или просто случајношћу... Но, на крају крајева, та прича је била и

биће скривено породично предање породице Таланкин, а они су ми

дозволили да о томе пишем.

299

О т а ц

А в а к у м

и



з а

в е р с к а

п и т а њ а




Т и х о н

( Ш


4 "


а с в е т

и

У животу људи постоје чудни, али

истовремено потпуно реални догађаји

који ће човеку са стране највероватније

изгледати као случајност или некаква

смешна бесмислица. Међутим, за оне

којима се то десило, ти догађаји заувекће остати право откровење које ће им

променити цео живот и дотадашњи

поглед на свет. Управо зато ћу све оно

што се тога дана догодило испричати

без икаквог скраћивања. Причу двоје

потпуно здраворазумних људи, наро-

дног уметника Совјетског Савеза, реди-

теља Игора Васиљевича Таланкина и

његове супруге, професорице Лилије

Михајловне Таланкине пренећу тачно

онако како смо је од њих чули Димитрије

и ја.

Дакле, кад смо завршили прву па-

нихиду за Сергеја Фјодоровича, Димини

родитељи збуњено су нам испричали дасе нешто веома чудно и несхватљиво

догодило неколико минута пре телефо-

нског позива Аљоне Бондарчук.

Седели су у соби и још нису знали да

се њихов пријатељ упокојио. Изненада се

кроз прозор зачуло грактање врана које

је постајало све јаче и јаче, све док у једном тренутку није посталозаглушујуће. Чинило се као да изнад зграде лети непребројно јато

врана.

Зачуђени супружници изашли су на балкон и угледали дотад

невиђен призор. Небо је дословно било прекривено црним облаком

од птица. Њихови продорни крици били су неподношљиви. Балкон

је гледао на парк и на болницу у којој је лежао њихов пријатељ

који је био на самрти. Тачно су знали у којој се болници налазио, а

то непребројиво јато долазило је управо из тог правца. Тај призор

навео је Игора Васиљевича на мисао коју је изненада саопштио својој

супрузи, и то апсолутно убеђен у оно што говори.

300



- Сергеј је умро баш овог ча-

са... То су демони који су одсту-

пили од његове душе! - рече и сам

се изненади оним што је управо

рекао.

Јато је пролетело изнад њих инестало међу облацима изнад Мо-

скве. Након неколико минута те-

лефонирала им је Аљона...

Све што се тога дана догодило,

и смрт Сергеја Фјодоровича и

необичну појаву коју су видели

у тренутку његове смрти, Игор

Васиљевич и Лилија Михајловна

схватили су као поруку коју им је

упутио њихов умирући пријатељ.

Нико и ништа их није могло ра-

зуверити, ни њихови пријатељи, нити Дима и ја, па чак ни њихова

интелектуална скептичност. Колико се сећам, супружници Таланкин

никад више нису причали о догађајима у којима би се могла назрети

било каква мистика. Ја сам био тај који их је крстио, а они су постепенопостали хришћани чија је вера била дубока и искрена.

301

О т а ц

А в а к у м



з а

в е р с к а

п и т а њ

а



Таш т а м арш ала Ж укова

Парохијанка нашег манастира Марија Георгијевна Жукова,

кћерка познатог маршала Георгија Константиновича Жу-

кова, једном приликом с тугом ми је испричала о томе да се

њена бака по мајци, Клаудија Јевгенијевна, није причестила још од

детињства. Клаудија Јевгенијевна имала је осамдесет девет година и

већ неколико година патила је од старачке деменције, што је пред-стављало додатну невољу. Догађало се да не препозна чак ни своју

вољену унуку, да се у њу загледа и сасвим озбиљно је упита: „Ко сте ви?

Где је моја унука? Где је Маша?” Марија Георгијевна је горко плакала!

Лекари су јој рекли да ту више нема помоћи тако да није могла да зна

чак ни то да ли Клаудија Јевгенијевна жели да се исповеди и причести

и да ли уопште жели да види свештеника.

Клаудија Јевгенијевна целог живота била је члан Комунистичке

партије и атеиста. Зато се нико од свештеника, којима се Марија Геор-

гијевна обраћала, није усудио да причести старицу будући да нису

знали да ли уопште верује у Бога. Стога би на све њене молбе само

немоћно ширили руке.

Марија Георгијевна и ја дуго смо анализирали ту ситуацију, али

нисмо могли да смислимо никакво решење. На крају сам ипак рекао:

- Знате, једно су наша људска размишљања, а сасвим је друга

ствар да одемо код ваше баке са Светим Христовим Тајнама. Мождаће Господ на неки начин тада све да уреди. То је једино чему се можемо

надати.

Марија Георгијевна се сложила.

303

Т а ш т а

м а р

ш а л а

Ж

у к о в а




Т и х о н

( Ш е в

к у н о в )

+


а с

в е т и

Па иако сам тако нешто предложио, поштено признајем да нисам

баш много веровао у успех и зато сам, на своју велику срамоту, дуго

одлагао посету болесници. Заиста ми није било свеједно да са Светим Даровима идем код некога ко највероватније неће ни схватити шта

тражим у његовој кући. Осим тога, стално су се појављивали некакви

хитни послови.

Напокон је Марија Георгијевна показала праву жуковску упор-

ност, истрајност свога оца, а уз то је и мене било срамота због ма-

лодушности. Тако смо најзад одлучили да у што скорије време оба-

вимо две ствари одједном: да освештам стан маршала Жукова и да

покушам да исповедим и причестим Машину баку, наравно ако тобуде желела и уколико правилно схвати циљ моје посете. Но Марија

Георгијевна ме је упозорила на још једну битну ствар, а то је да се

њена бака може наљутити. Испоставило се да Клаудија Јевгенијевна

уопште не подноси људе у црном. Све горе од горег! Морао сам на

брзину да сашијем бели подрасник.

Напокон смо кренули с намером да освештам стан маршала

Жукова и да причестим његову ташту. Узгред, није то била било какваташта, него вероватно једина ташта у историји човечанства којој је

зет на првој страници својих мемоара изразио јавну захвалност, и то

304



какав зет! Треба знати да је Георгије Константинович Жуков био вео-

ма захтеван према људима.

Признајем да сам, у белом подраснику и са Светим Даровима у

дарохранилници, са стрепњом ушао у собу у којој је лежала сићушна,

сувоњава старица. Била је веома дотерана и достојанствена.

Бојажљиво сам се осврнуо око себе, погледао Машу, пришаокревету и опрезно рекао:

- О вај. .. Добар дан, Клаудија Јевгенијевна.

Старица је расејано гледала у плафон. Поглед јој је био негде

одлутао. Затим се полако окренула према мени и у том тренутку њен

поглед је био потпуно другачији.

- Оче! - радосно узвикну. - Најзад сте дошли! Ех, дуго сам вас

чекала!

Био сам заиста збуњен. Речено ми је да је старица потпуно се-

нилна и да, ако ћемо право, има већ неколико година како није при

себи, и одједном... Ништа ми није било јасно, па погледах Марију

Георгијевну.

Ја јесам био збуњен, али су Маша и њена пријатељица, коју је

позвала на освећење стана, биле истински шокиране! Марија Геор-

гијевна се расплакала и истрчала из собе, а њена пријатељица ми

је објаснила да се тако нешто одавно није догодило, односно да одКлаудије Јевгенијевне већ три године нису чули ниједну разумну реч.

Међутим, старица настави:

- Оче, зашто тако дуго нисте долазили?

- Клаудија Јевгенијевна, молим вас опростите ми! - искрено сам

замолио. - Крив сам! Али ево, данас сам ипак дошао...

- Да, нас двоје треба нешто веома важно да урадимо - рече

ташта маршала Жукова и узнемирено додаде - само што не могу да

се сетим шта.

- Требало би да се исповедите и причестите.

- Тачно! Само ми, молим вас, помозите.

Оставили су нас саме. Сео сам на столичицу поред њеног кревета

и, наравно уз моју помоћ, пола сата се искрено и храбро исповедала

за све што је учинила током живота, и то почев од своје десете године

кад је као гимназијалка последњи пут била на исповести. Притом је

показала тако запањујуће памћење да сам се чудом чудио.По завршетку исповести, позвао сам Машу и њену пријатељицу

па сам у њиховом присуству старици свечано прочитао разрешну

молитву. Она је мирно седела на кревету и просто блистала.

305

Т а ш т а

м а р ш а л а

Ж

у к о в а



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


На крају сам је причестио Светим Тајнама Христовим. Кад сам

почео да читам молитву пред само причешће: „Верујем, Господе, и

исповедам...” на моје велико изненађење, прекрстила је руке на гру-

дима онако како треба. Вероватно се присетила слике давнашњег

причешћа још из доба детињства.

Дао сам баки просфору, размекшану светом водицом, и она јенакон тога легла. Спокојна и потпуно смирена и, онако безуба, са за-

довољством је жвакала просфору.

П о ч е о с а м с о с в е ћ е њ е м с т а н а . К а д с а м с а с в е т о м в о д и ц о м п о н о в о

ушао у собу Клаудије Јевгенијевне, извадила је просфору из уста и

пријатељски ми климнула главом.

з После освећења стана Марија Георгијевна, њен син Јегор, њена

пријатељица и ја сели смо за сто да нешто презалогајимо. У разговору« смо провели око сат и по времена.

Кад сам се спремао да кренем кући, ушао сам у собу да се по-

з д р а в и м с К л а у д и ј о м Ј е в г е н и ј е в н о м . И а к о је с т а р и ц а л е ж а л а у к р е в е т у

исто као и пре, ипак сам одмах приметио да се нешто догодило. Наи-

ме, лева страна лица некако се опустила и била потпуно непокретна.

Позвао сам Марију Георгијевну, а она је одмах притрчала кревету и

почела да пита баку шта јој се догодило. Но Клаудија Јевгенијевна

није одговарала. Схватили смо да је доживела мождани удар. Били

смо у праву.

Речи покајања на исповести биле су последње речи које је Кла-

удија Јевгенијевна изговорила у свом животу. Преминула је убрзо

након тога. По благослову Његове Светости, нашег патријарха, опо-

јали смо је код нас у Сретењском манастиру. За сахрану таште мар-

шала Жукова министарство одбране одредило је специјални вод.

306





А рхим андрит К лавдијан

У

граду Стара Руса служио је стари свештеник, архимандрит

Клавдијан (Моденов). Иако му је било скоро деведесет годи-

на, имао је одлично памћење. Не само да је лично познавао

скоро све архијереје и многе свештенике Руске Православне Цркве,посебно оне старије, него је могао прецизно рећи кад је ко од њих

рукоположен, како се чија попадија звала, колико је који монах био у

затвору, по ком параграфу и у којим све логорима. Укратко, отац Кла-

вдијан је био, како се то каже, жива црквена енциклопедија.

Једном приликом задесили смо се заједно на манастирској сла-

ви у Тројице-Сергијевој лаври. Испред нас су полако корачала двоји-

ца познатих митрополита.- Погледај како ови дечаци важно корачају! - примети отац Кла-

вдијан.

- Који дечаци? - изненађено упитах.

- Па, ови ту испред нас.

- Али то су архијереји, наше владике!

- А за мене су они момчићи! - шаљиво ће отац Клавдијан. - Обо-

јицу сам водио око Престола на њиховом рукоположењу за јеромо-

наха.

То је значило да је пре много година отац Клавдијан био најста-

рији свештеник на светој Литургији на којој су млади ђакони, будући

архијереји, рукоположени у чин јеромонаха.

309


К л а в д и ј а н





Већ сам говорио о томе да смо ми искушеници били скептични

и веома критични према екуменској делатности митрополита Нико-

дима (Ротова). Једном приликом отац Клавдијан је сасвим случајно

био сведок једног таквог разговора. Кад је чуо како осуђујемо и

поготово наше дрске речи, љутито је лупио ногом о под и строго нам

наредио:- Доста! Ништа ви не схватате! Како можете да за тако нешто

осуђујете архијереја?

Отац Клавдијан упокојио се на празник Рођења Пресвете Бо-

городице. Тог дана служио је свету Литургију, што значи да се и при-

честио Светим Тајнама Христовим. После тога је исповедао и служио

опело.

Код куће је, тако уморан, легао у кревет и уз бројаницу напаметпоменуо све оне које је познавао током свог дугог живота. Само за

покој душе обично је помињао око две хиљаде људи. То је, иначе, био

део његовог свакодневног молитвеног правила. Кад је то обавио, по-

звао је ђакона Василија Середу да се с њим опрости, али га није до-

чекао. Умро је с бројаницом у руци.

Сахрањен је у пештерама Псково-печерског манастира, у који је

иначе често долазио да се помоли и поприча с оцем Јованом.

311







С м рт наводног доуш ника

Време уочи саме смрти веома је чудан и загонетан период чо-

вековог живота. Код неких људи, као на пример код СергејаФјодоровича Бондарчука, у том периоду почиње да се губи

граница између овог и оног света, док онима који су живели подви-

жничким животом Господ понекад даје дар да виде оно што им раније

није било доступно.

У Псково-печерском манастиру живео је отац Кипријан, схи-

мник који се налазио у дубокој старости. Отац Кипријан се ни по

чему није посебно издвајао. У манастир је дошао у већ поодмаклимгодинама и чинило се да ту просто прекраћује време. Истина, по-

стојала је једна непријатна околност у вези с њим, а то су сумње да

шпијунира братију и да све преноси игуману. Не знам да ли је то била

истина. Можда је неко имао повода да тако мисли, а можда су се такве

гласине појавиле само зато што је отац Кипријан стално тумарао по

манастиру и што се, онако погрбљен и вукући ноге, неочекивано мо-

гао појавити у било ком делу манастира. У сваком случају, неки су га

отворено називали доушником. Сам отац Кипријан односио се пре-

ма томе крајње добродушно.

Нешто пре његове смрти почели смо код њега да примећујемо

неке чудне ствари.

313





А


Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

Једног дана игуман је раним јутром отишао негде послом. Тога

дана моје послушање је било да дежурам испред Успенске цркве. Једна

од мојих обавеза била је и то да брзо отворим капију за аутомобиле,

а, као по правилу, једино је игуман аутом улазио на ту капију. Ако би

дежурни закаснио тако да би игуман морао да чека да се капија отво-

ри, обавезно би уследио оштар укор.Међутим, кад сам сазнао да је игуман отпутовао за Псков, одлу-

чио сам да одем до штале, где је на послушању био мој пријатељ Сергеј

Горохов. Седели смо на сунцу и будући удубљени у разговор, нисмо

ни приметили кад нам се приближио отац Кипријан. Ишао је ногу

пред ногу и ослањао се на штап. Кад је пролазио поред нас, изненада

је застао и, обративши ми се, подвикнуо:

- Хеј, Георгије, трчи да отвориш капију! Стиже игуман и тешкотеби ако не стигнеш на време!

Сергеј и ја се сумњичаво згледасмо. Није нам било јасно о чему

он то прича. Игуман је тек кренуо на пут и сигурно није успео ни да

стигне до Пскова. Ништа није указивало на то да се аутомобил при-

ближава манастиру.

- Трчи, иначе тешко теби! - опет подвикну отац Кипријан и чак

ми припрети својим штапом.

Иако му нисам поверовао, ипак сам сматрао да би било најбоље

да се поздравим са својим пријатељем и да полако кренем према Ус-

пенској цркви.

Био сам истински изненађен кад сам изненада зачуо познати

звук аутомобилске сирене. Било ми је јасно да је игуманов аутомобил

већ стигао до доње капије и да ће за мање од једне минуте бити на ка-

пији испред трга Успенске цркве. Очито се игуман због нечег хитно

вратио у манастир. Потрчао сам из све снаге и једва успео да на времеотворим капију и пропустим игуманов аутомобил.

Увече смо у искушеничкој келији расправљали о томе на који на-

чин је отац Кипријан могао сазнати да се игуман враћа у манастир,

тим пре што је аутомобил био удаљен око два километра од ма-

настира у тренутку кад ме је схимник упозорио. Моји пријатељи су

се присетили да су и они нешто слично почели да примећују код оца

Кипријана.Ускоро је отац Кипријан пао у постељу. Лежао је у Лазаревској

болници па смо отишли да га посетимо. Искрено говорећи, очекивали

смо да ће нам рећи нешто мудро и посебно важно будући да је постао

314



прозорљив. Гледајући нас добрим очима човека који полагано нестаје,

отац Кипријан се само смешкао и понављао:

- Дечице моја, нека вас Господ благослови!

315







Ет о, и т акве ст вари

се догађају данас у М оскви

Олег Александрович Никитин није био нарочито црквен чо-

век. У овој књизи налази се прича о освећењу његове куће,

црној пудлици и скулптури Мефистофела коју је добио на

насеље. Олег Александрович годинама се борио за обнављање једне

порушене цркве у Рјазанској области, посвећене икони Пресвете Бо-

городице Казанске. Не бих могао рећи зашто му је баш та црква то-

лико запала за око. Двапут годишње, на летњи и на зимски празник

посвећен овој икони, обавезно би долазио у ту разрушену сеоску

цркву да присуствује светој Литургији коју смо служили ми монаси

Сретењског манастира. Ту се неколико пута исповедио и причестио.

То је годинама трајало, али његов црквени живот даље од тога није се

ни за корак померио.

Господ је Олега Алекса-

ндровича узео из овог жи-вота управо на празник

иконе Пресвете Богороди-

це Казанске. 21. јула

2003. године, на летњи

празник ове иконе,

Никитин из неког ра-

злога први пут ниједошао у ту сеоску

цркву. Телефонирао

је и изговорио се не-

317

Е т о ,

и

т а к в е

с т в а р и

с е

д о г а ђ а ј у

д а н а с

у М

о с к в и



А


Т и х о н

( Ш


4 >


а с в е т и

ким неодложним пословима, а тог истог дана увече су нам јавили

да је Олег Александрович умро, на путу у Подмосковљу његов возач

изгубио је контролу над аутомобилом.

Желим да испричам о нечему чиме је Олег Александрович после

своје смрти изненадио све своје пријатеље.

Неколико месеци после смртиуснусејавио својој кћерки Јелени.То није ништа нарочито, али сан је био толико јасан да га је Јелена за-

памтила до у детаље.

Олег Александрович обратио се кћерки с усрдном молбом. „Мо-

лим те, обавезно пренеси моје честитке Демиртчану. Данас слави

јубилеј!” - упорно је молио покојни Олег Александрович. Треба рећи

да за живота никад није заборављао своје пријатеље и да им је увек

телефонирао да им честита рођендан.„Ком Демиртчану?” - зачуђено се питала Јелена и у сну и кад се

пробудила. И ма колико да је све то било чудно, она и њена мајка Га-

љина Дмитријевна одлучиле су да телефонирају блиском пријатељу

и колеги Олега Александровича Виктору Васиљевичу Кудрјавому,

иначе бившем заменику министра за енергетику. На њихово питање

Виктор Васиљевич је веома лако одговорио, тим пре што се у тим

тренуцима спремао да крене на

прославу осамдесетог рођендана

академика Камо Серобовича Де-

миртчана, Олеговог и његовог за-

једничког пријатеља.

Наравно, молба Олега Але-

ксандровича била је испуњена.

Виктор Васиљевич Кудрјавиј сао-

пштио је гостима да за слављеникаима једну посебну и изузетно

важну поруку. Након тога шоки-

раном слављенику пренео је

честитке покојног Олега Алекса-

ндровича Никитина.

Ето, и такве ствари се до-

гађају у данашњој Москви.

318





Љ убов Тим оф ејевна Ч ередова

Кад смо тек почињали с обновом Сретењског манастира, по-

јавио се један озбиљан проблем, а то је да међу нашим па-

рохијанима није било скоро ниједне старице. Сви су нам

парохијани били или млади или пак средовечни људи. Кад су се у ма-

настирској цркви појавиле прве бакице, толико смо се обрадовали дасмо били спремни да их на рукама носимо. А како и не бисмо кад је

њихова појава у цркви била знак да су стари Московљани прихватили

наш манастир.

Међу тим бакицама била је и Љубов Тимофејевна Чередова. Њен

стоти рођендан свечано смо прославили 1996. године! Али то није

било оно најважније. Испоставило се да је Љубов Тимофејевна била

једина преживела духовна кћерка игумана нашег манастира, ново-

мученика архиепископа Илариона. Двадесетих година прошлог века

храбро је кренула за владиком Иларионом у прогонство. Једино није

успела да га следи кад су га затворили у Соловке, где је иначе владика

провео већи део свог тамновања. Била је и међу онима који су 1929.

године сахрањивали тог храброг и несаломивог подвижника. До

краја свог живота била је дубоко привржена владици Илариону и са-

чувала је необично духовно јединство с њим.

Љубов Тимофејевна никад се није удавала. Не знам да ли је билатајно замонашена, али је заиста живела као права монахиња. Сасвим

је могуће да ју је владика Иларион замонашио, у време које је било

страшно за Цркву, али уз обећање да то никад никоме неће рећи.

321

Љ у б о в

Т и м о ф

е ј е в н а

Ч е р е д о в а




Т и х о н

( Ш


• { <


а с в е т и

игумана.

Неколико година припрема-

ли смо материјал за канонизацију

свештеномученика Илариона и, искрено речено, плашили смо се да

Љубов Тимофејевна можда неће доживети тај жељени тренутак. На-

кон извесног времена више није била у стању да долази у манастир

па смо почели да је причешћујемо код куће. Сваки пут кад бисмо

дошли код ње, питала нас је како иду ствари око канонизације њеног

духовног оца. У том њеном питању увек се осећала нада, јер већ је

била закорачила у сто другу годину.

У међувремену смо у манастирској цркви обновили један ма-њи олтар и почели да правимо иконостас. Наручили смо иконе, а

међу њима и икону свештеномученика Илариона. Наравно да смо

је припремили пре саме канонизације, али по црквеним правилима

икона се сматра светом тек кад се на њу стави натпис, то јест име

светитеља. Будући да смо чекали да црквена власт канонизује све-

штеномученика Илариона, нашег игумана и небеског покровитеља,

наша икона је још била без натписа. Било како било, кад је иконостасбио постављен, наша црква је тада постала једина у Русији у којој се

налазила икона новомученика који још није био канонизован, али

којег су црквени људи веома поштовали.

Љубов Тимофејевна уопште

није сумњала у светост свог изузе-

тног духовног оца и молила је Го-

спода да доживи дан његове ка-

нонизације.

Све док је имала снаге за то,долазила је у манастир. Сваки пут

бисмо послали ауто по њу, а у цркви

бисмо је посадили на столицу

и тако се и молила током свете

Литургије. Љубов Тимофејевна

одлично се сећала богослужења

владике Илариона у истој тој цр-кви, тако да смо њено присуство

у Сретењском манастиру, чија је

обнова била у току, сматрали по-

себним благословом нашег великог

322



Пре почетка редовног заседања Ко-

мисије за канонизацију, њен председник,

митрополит Јувеналије напокон ми је

рекао да је ствар око канонизације архи-

епископа Илариона практично решена.

Наредног дана посетио сам Љубов Ти-мофејевну и саопштио јој радосну вест.

- Знала сам да нећу умрети пре него

што то чујем! - рече једва чујно.

То је личило на оно у Јеванђељу кад је

старац Симеон дочекао сусрет са Христом

и рекао: С а д а о т п у ш т а ш с п у г у Т в о г а ,

Г о с п о д е ... Након неколико дана ЉубовТимофејевна отишла је Господу.

Љубов Тимофејевна Чередова пре-

нета је ради опела у Сретењски манастир,

и то баш у ону малу капелу у којој смо

тек завршили постављање иконостаса с

иконом владике Илариона. Тако је наша

најстарија парохијанка лежала у ковчегу

тачно испред иконе свог духовног оца.

Она је 1929. године била на опелу владике

Илариона, а сад је он својом иконом ис-

праћао своју духовну кћер на „пут одла-

зећих са земље.”

Године 1998, 11. фебруара око једа-

наест сати пре подне, управо у време кад

смо служили опело Љубови Тимофејевној,на заседању Комисије за канонизацију,

одржаном у Новодевичјем манастиру,

донесена је одлука да материјал за

канонизацију свештеномученика Илари-

она буде предат архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Кад

су телефонирали у Сретењски манастир и саопштили нам ту радосну

вест, ковчег с телом Љубови Тимофејевне управо је обношен окоцркве уз звуке звона и уз појање „Свети Боже...”

323

Љ у б о в

Т и м о ф

е ј е в н а

Ч е р е д о в а





М ит рополит ова кћерка

П

остоје греси који се лече покајањем, али постоје и греси про-

тив Цркве који до те мере могу човека одвојити од Бога да му

чак не дозвољавају да се покаје. Док сам служио у Донском манастиру једном приликом испред

цркве ме је зауставила једна висока жена средњих година и упитала

ме:

- Оче, могу ли да се молим за свог покојног оца?

- Наравно да можете! - добацио сам у пролазу.

А онда сам ипак застао и за сваки случај приупитао:

- Опростите, а ко је ваш отац?- Мој отац је био митрополит - одговори жена.

Е, тако нешто никад нисам чуо!

- Како то мислите? - зачуђено упитах. - Који митрополит?

- Митрополит Александар Веденски - одговори жена.

То је био још већи ударац. Сви у Цркви одлично знају ко је све-

штеник Александар Веденски. Он је био један од инспиратора покрета

такозваних обновљенаца. Наиме, двадесетих и тридесетих година

Веденски и његови следбеници били су спремни да на кардиналан

начин мењају правила и Устав Руске Православне Цркве. Многи од

њих носе на души дој аве НКВ Д-у и репресивне мере над православним

мирјанима, свештеницима и епископима. Обновљенци су направили

325

М

и т р о п о л и

т о в а

к ћ е р к а



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в е т и

раскол у Руској Православној Цркви, а грех раскола, по речима светог

Јована Златоуста, не може се спрати чак ни крвљу.

Жена која ми се обратила звала се Тамара Александровна. Кад је

већ био наводни митрополит код обновљенаца, Веденски се оженио

по други пут и у том браку добио је сина и кћерку.

На крају сам јој ипак рекао:- Шта да вам кажем? Ви сте кћерка свога оца и наравно да не

можете да се не молите за њега. Штавише, то је ваша дужност. Али

помињање вашег оца на светој Литургији није могуће. Он је свесно

раскинуо везу са Црквом и, као што се зна, никад се није покајао нити

се присајединио Цркви. Али, понављам, ви и можете и дужни сте да

га помињете код куће, у својој личној молитви.

Тако смо се и договорили. Након тога често је долазила у мана-стир. Испоставило се да је добра и саосећајна хришћанка. Много је и

несебично помагала болеснима, старима и бескућницима. Мислим

да је то био најбољи вид молитве за њеног оца.

Једном приликом пришла ми је и замолила ме да причестим њену

стару мајку, то јест другу жену Александра Веденског. Договорили смо

се да следећег јутра дођем у цркву сат времена пре почетка службе

како бисмо имали довољно времена за исповест. Тамара ми је рекла

да се њена мајка никад није причестила у православној цркви и да је

само у време кад је њен муж био на челу обновљенаца учестовала у

његовим службама, које се, наравно, и не могу назвати Светим Та-

јнама.

Међутим, наредног јутра узалуд сам их чекао. Касније ми је Та-

мара телефонирала и видно узнемирена испричала ми како су брат и

она отишли по мајку, али да је мајка навукла прекривач преко главе

и одлучно одбила да пође с њима, иако се претходног дана чинило

да је била спремна да се исповеди и причести. Будући да сам знао да

старији људи умеју да буду хировити, рекао сам јој да ипак треба узе-

ти Свете Дарове и причестити је код куће.

Но, Тамара је то с великим жаљењем одбила.

- Оче, то је немогуће - рекла ми је. - Нећете моћи ући у њен стан.

- А зашто не бих могао?

- Једноставно нећете моћи!- Али зашто?

Тамара ми је тада објаснила да у стану њене мајке живе мачке и да

нико не зна колико их тамо има. Мачке се у стану и коте и скапавају, а

326



старица притом годинама ником не дозвољава да очисти стан. Само

син и кћерка имају смелости да прекораче праг њеног стана.

Замислио сам ту слику и сав се најежио. Осим тога, постојао је

још један разлог због којег нисам био баш вољан да идем у тај стан.

Наиме, још од детињства сам био страшно алергичан на мачје длаке.

Тамара је ипак нашла решење. Рекла ми је да ће мајку сутрапревести у стан свога брата и да ћу тамо моћи мирно да је причестим.

Договорили смо се да тако и урадимо. Међутим, касно увече Тамара

ми је телефонирала и рекла ми да је пре неколико сати њена мајка

умрла...

327

М

и т р о п о п и

т о в а

к ћ е р к а





К акоје Б улат

пост ао И ван

Жена познатог песника и уметника Булата Окуџаве Олга че-

сто је долазила код оца Јована (Крестјанкина) у Псково-

печерски манастир. Једном приликом пожалила се оцу Јо-

вану да њен муж није крштен нити жели да се крсти и да је просто

равнодушан према вери. Отац Јован јој је рекао:

- Не тугуј, крстиће се. Ти ћеш га крстити.

- Олга се искрено изненадила и само је упитала:

- Како ја могу да га крстим?

- Ето тако, крстићеш га!

- А под којим именом? И сами знате да Булат није православно

име.

- Даћеш му име Иван1, да се зове исто као и ја! - рече отац Јован

и пожури некуд својим послом.

Много година касније Булат Окуџава умро је у Паризу. Неколи-

ко минута пре смрти рекао је жени да жели да се крсти. Више нијебило времена да позове свештеника, али Олга је знала да у таквим

случајевима човека на самрти може крстити сваки мирјанин. Зато

је само упитала мужа: „Које име да ти дам?” Мало је размислио и

одговорио: „Иван”. И Олга га је сама крстила и дала му име Јован.

Тек касније, док је стајала поред свог покојног мужа, сетила се

да јој је пре петнаест година у Псково-печерском манастиру о свему

овоме говорио архимандрит Јован.

1 Код Руса су Иван и Јован варијанте једног те истог имена, с тим да се Иван

више користи као народно име, а Јован као крштено. (Прим. прев.)

329

К а к о ј е

Б у л а т

п о с т а о

И в а н





П редсказањ е оца Н иколаја

о м онаш т ву

П

рве године после крштења одлазио сам у госте код својих

нових пријатеља оца Рафаила и оца Никите. Па иако сам у то

време често почео да одлазим у манастир, на монаштво нисам

ни помишљао, тим пре што сам се озбиљно спремао за женидбу. Моја

вереница била је вероватно најлепша девојка у целој Москви. У сва-

ком случају, многи су тако мислили, а мени је то, наравно, ласкало.

Будући да је свадба била на помолу, не само да сам уживао у новим

утисцима након што сам открио духовни живот, него сам исто тако

маштао о предстојећој срећи. Ишао сам на пецање, сушио рибу коју

бих упецао, излежавао се на сунцу и унапред уживао у томе што ће

ускоро почети мој нови, породични живот. Осим тога, размишљаосам како ће на јесен бити лепо да с пријатељима заседнем негде у За-

москворечју и да тамо попијемо по које пиво уз рибу коју сам сам

упецао и осушио. Уз такво маштање пролазили су ми топли летњи

дани.

Једном приликом отац Никита и отац Рафаило спремали су се да

иду у госте код старца Николаја на острво Залит. Старац је имао око

осамдесет година и већи део живота био је свештенослужитељ на томрибарском острву које се налазило на Псковском језеру. Одлучио сам

да и ја кренем с њима, иако не без извесног страха будући да сам знао

да је старац прозорљив!

331

П р е д с к а з а њ е

о ц а

Н

и к о л а ј а

о м о н а ш т в у



А


Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

Чим сам се упознао с оцем Николајем, страх је просто нестао.

Испоставило се да је баћушка ретко добар и предусретљив човек. Ле-

по нас је примио у својој убогој кућици, која се налазила близу цр-

кве. Угостио нас је чајем и оним што је имао. Моји оци остадоше на-

само с њим да попричају и посаветују се, а ја ништа посебно нисам

имао да га питам.На растанку смо један за другим почели да прилазимо по благ-

ослов, а он би сваког с љубављу благосиљао и посаветовао. Кад је

дошао ред на мене, отац Николај ме неочекивано ухвати за чуперак

и поче, да ли озбиљно или пак у шали, да ме вуче за косу успут ми

говорећи:

332



- Немој да пијеш! Ти не смеш пити!

Истини за вољу, у то време стварно сам волео да попијем, на-

рочито у добром друштву с пријатељима. Међутим, то се по мени није

могло видети јер сам изгледао много млађе у односу на своје године.

Но старац је остао при своме. Изненада ме је повукао за чуперак да

би ми подигао главу, а онда ми се пажљиво загледао у очи.- Јеси ли ти монах? Зар још ниси? А било би добро да одеш у ма-

настир!

Ма какав манастир?! Нисам издржао и просто сам почео да се

на сав глас смејем! Ма, шта прича овај дедица? Па, ја се ускоро же-

ним! Таман сам хтео да му то кажем, али ми је отац Николај руком

затворио уста тако као да унапред зна сваку моју реч.

- Ћути, ћути! А било би добро да одеш у манастир!Поново сам почео да се смејем

- Ма, никако... - почех да објашњавам.

Али старац ми ни овог пута није дозволио да било шта кажем.

- Пази, Гергије, кад будеш у манастиру имаћеш неко искушење,

али немој да очајаваш!

Почео је детаљно да ми прича о некаквом искушењу једног мо-

наха у вези с манастирском управом. Тек након десет година схватио

сам да се то тицало мене. Но тад сам само снисходљиво слушао чудну

причу оца Николаја и доживљавао је искључиво као старачку лу-

цидност.

Најзад ме је отац Николај благословио и у миру отпустио. Испра-

тио нас је до пристаништа и док се наш чамац удаљавао, старац ми је

све време довикивао:

- Георгијушка, буди љубвеобилан!1

Та сложеница, која се заиста ретко употребљава, дубоко ми се урезала у памћење, исто као и слика старца који стоји на обали и осе-

њује нас крсним знамењем док му се седа коса вијори на ветру.

Отац Рафаило ми је саветовао да озбиљно схватим речи оца Ни-

колаја, али ја сам се на то само насмешио. Ускоро сам све то заборавио

као нешто што је за мене тада било непојмљиво.

Међутим, у Москви се мој однос с вереницом изненада сам по

себи пореметио. Охладили смо се једно према другом, а затим се и ко-начно разишли. Чак нам је обома било драго због тога. Све чешће сам

имао јаку потребу да одем у манастир, да неко време боравим у њему,

1 Пун љубави, широког срца.

333

П р е д с к а з а њ е

о ц а

Н

и к о л а ј а

о м о н а ш т в у




Т и х о н

( Ш


4 "


а с в е

т и

да се помолим, ма просто да тамо живим. Након неколико месецибио сам сигуран да ме у животу не занима ништа осим манастира и

служења Богу. Тад сам се с чуђењем присећао речи оца Николаја, код

којега ме је Господ још много пута одвео.

334



П оглављ е које м огу прескочит и

чит аоци који не познају

догм ат ско богословљ е

Ех, каквих је све стараца било у совјетско доба! Један мој по-

знаник, иначе староверац, причао ми је како су га једном, као

сарадника централне управе Староправославне Цркве, по-

слали у главни град округа, у Кујбишев или Свердловск, сасвим све-

једно, да обави неке њихове староверске послове. Подразумева се да

је прво отишао у Извршни комитет округа да се јави локалном ре-

ференту за верска питања.

Иван Спиридонович Толстопјатов, како се звао референт заверска питања, госта из Москве примио је у свом кабинету и до у

најситније детаље испитао га о томе који је циљ његовог доласка, о

ситуацији међу староверским струјама и чак се распитивао о јужно-

америчким заједницама. Тек кад је из посетиоца извукао све што мује

било потребно, објаснио му је како да стигне до улице Кларе Цеткин,

у којој се налазила локална беспоповска црквица.

Пошто се поздравио с Иваном Спиридоновичем Толстопјатовим,мој познаник је кренуо у град и убрзо пронашао уличицу и у њој

нахерену дрвену кућицу ко јаје била преправљенаухрам с куполицом

и крстом. Испред ње је седео деда од око деведесет година, широке

браде и, како то ред налаже, у кратком кафтану. Деда се грејао на

сунцу и молио се пребирући прстима кожну бројаницу старовераца,

такозвану љестовку1. Будући да се у животу свега нагледао, непо-

знатог придошлицу посматрао је равнодушно, али истовремено и

добродушно.

- Помаже Бог, оче! - поздрави га мој познаник.

- Бог ти помог’о, ако се не шалиш.

- Ти си, изгледа, овде главни?

- Тако некако - потврди деда.

- Па, како се ви овде спасавате? Иде ли народ у цркву?

- Иду старци.

- А омладина?

- Омладина све више иде на игранке и у кино.

1 Бројаница расколника старовераца називала се и љестовка или листовка јер је

кићанка била направљена у облику листића. (Прим. прев.)

335

П о г л а в љ е

к о

ј е

м о г у

п р е с к о ч и т и

ч и т а о ц и

к о ј и

н е

п о з н а ј у

д о г м а т с к о

б о г о с л о в њ е




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в е т и

- Ех, да... Има ли још кога у граду осим вас и Патријаршијске

Цркве?

- Има свега помало - философски одговори старац. - Ту смо и

ми, и никоновци, и католици, и баптисти, и јудаисти, и муслимани...А над свима је нама - један и недељив - Иван Спиридонович Толсто-

пјатов!

336





И ст еривањ е дем она

С

амо сам једном био присутан кад је игуман Адријан читао мо-

литве за истеривање демона и то ми је више него довољно.

У препуној цркви одјекивали су очајнички и, у буквалномсмислу те речи, нељудки крици. Људи су урлали, блејали, завијали,

кокодакали и тако псовали да је просто било немогуће слушати их.

Неки су се попут чигре вртели, а онда би свом тежином треснули на

под. Притом је било очито да уопште нису очекивали да ће им се то

догодити. Један на смрт преплашени интелектуалац јурио је по цр-

кви, гроктао попут свиње и сав исцрпљен сео на под тек након што су

га на силу довели до свештеника и окропили светом водицом.

Руски назив за посебан молебан, за чин истеривања демона је

отчитка1. Страшно је чак и писати о ономе што се том приликом до-

гађа, а још је страшније томе присуствовати. Заиста ми није јасно ка-

ко је отац Адријан успевао да све то издржи.

Свој монашки пут отац Адријан започео је у Тројице-Сергијевој

лаври. И тамо је молитвом лечио људе од ђавоиманости, али не тако

јавно, него кришом у једној црквици у коју туристи нису залазили.

Прича се како су једном у манастир дошли високи совјетски зва-ничници и како су, на своју несрећу, пожелели да детаљно разгледају

1 Отчитка - завршити читање, тј. читањем Јеванђеља или молитава запрећивања

или заклињања исцелити некога, ослободити га од демона. (Прим.прев.)

339

И с т е р и в а

њ е

д е м о н а



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

+


а с в

е т и

све знаментости, између осталог и цркву из које су допирали чудни

крици.

Није се имало куд, па су их монаси одвели у цркву у којој је,

наизглед сав рашчупан, отац Адријан замуцкујући управо читао

молитве заклињања. Кад су видели људе који су се ваљали по поду

и дивљачки урлали, посетиоци су се скаменили. А замислите тек укаквом су стању били ти исти званичници кад су видели како је је-

дна дама из њиховог друштва, иначе високи совјетски чиновник, од-

једном почела да сикће, затим да на сав глас мјауче, попут мачке у

фебруару, да се ваља по поду, и кад је, као врхунац свега, почела да на

сав глас псује користећи тако непристојне речи да чак ни мушкарци

вични томе никад ништа слично нису чули!

Касније је та иста дама поново дошла у Лавру, али овог пута сама.Пронашла је игумана Адријана и поставила му једно једино питање -

шта јој се онда догодило.

Отац Адријан био је прост човек па јој је просто и одговорио:

- У теби се налази демон! Све твоје невоље долазе од њега.

- Зашто баш у мени?! - збуњено ће дама.

340



- Е, то већ немој мене да питаш, него њега! - рече отац Адријан

показујући прстом на икону Страшног Суда, и то право на рогато,

одвратно биће које је било заиста језиво приказано. Но кад је видео

како је гошћа пребледела, пожури да је умири:

- Ма, није све тако црно. Можда је Господ то допустио да би те

кроз болест привео вери.Отац Адријан као да је унапред знао шта ће се догодити. Дама је

почела да долази у Лавру, на исповести се покајала за све што је током

живота згрешила, затим се причестила и након тога више није имала

нападе ђавоиманости. Ускоро јој је отац Адријан рекао да више не

треба да долази на молитве за истеривање демона јер нечисте силе из

човекове душе изгоне вера у Христа, живот по заповестима Божјим

и учешће у Светим Тајнама Цркве.Будући да дама није крила свој нови однос према вери, почеле су

да се догађају непријатности за самог оца Адријана. Избио је скандал

који се завршио тако што је под притиском власти игуман Лавре

послао оца Адријана у провинцијски Псково-печерски манастир

како би одговорни совјетски другови могли на миру да долазе у

обилазак Тројице-Сергијеве лавре, да на миру пијуцкају ликер с оцем

економом и да дубокоумно разговарају о томе како ипак „има нешто у тој Цркви.”

***

Направићу малу дигресију. Сећам се како је на проповеди један,

тад још млад архијереј, препустивши се сећањима на минула времена,

рекао да су црквени администратори његове генерације бранили ин-

тересе Цркве, између осталог и по цену сопствене јетре. Рекао је то и

заплакао!

Не знам да ли је сам себе жалио, или је стварно имао проблема с

јетром, али знам да се никад нећу бацити каменом на такве архијереје

и свештенике. Као друго, ти архијереји и свештеници, који су у цр-

квеним трпезаријама угађали важним државним чиновницима, ре-

ферентима за верска питања и добротворима, радили су свој по-

сао, јер не само да су преузимали на себе сав терет обезбеђивањацрквеног живота и у материјалном и у административном смислу,

него су оцима Јовану, Кирилу, Науму, Адријану и њима сличнима

пружали могућност да врше своју службу, а милионима парохијана

341

И с т е р и в а њ е

д е м о н а




Т и х о н

( Ш


+


а с в е

т

и

и ходочасника да долазе у цркве и манастире. Зато вас молим да се

ни ви не бацате на њих камењем јер су они свој посао радили онако

како су могли.

У Тројице-Сергијевој лаври био је и чувени економ, отац НН.

Монаси га се са захвалношћу и до дана данашњег сећају. Сећају се не

само његове доброте и разумевања, него и тога да је на себе преузимао

све бриге око контакта са спољашњим светом и на тај начин штитио

остале монахе у Лаври од брига те врсте. Ако би се над манастиром

надвила напаст у виду редовне контроле, или пак посете високих и

хировитих званичника или ако је било потребно да се под хитно реши

некакав компликовани проблем у вези с манастирском економијом,

сви су знали да ће то отац НН преузети на себе и успешно решити.

***

Вратимо се исцељивању ђавоиманих. После много година психи-

јатри су ми причали на који начин су пре револуције у Русији разли-

ковали душевне болеснике од ђавоиманих. Лекари су то радили

веома једноставано. Пред болесника би ставили неколико чаша с

обичном водом и једну с богојављенском. Ако би болесник мирно

отпио по мало воде из сваке чаше, послали би га у болницу, а уколико

би одбијао да пије из чаше са светом водицом, почињао да бесни или

би се онесвестио, онда је он био случај за егзорцисту.

Истеривање демона не само да је нешто узнемирујуће, него је

и веома опасна ствар. Да би се човек у то уверио, довољно је да са-

мо једном присуствује том обреду. Наравно, ово се односи само на

стварно истеривање демона помоћу молитве, јер неретко се ту нађу

и симуланти, хистерични људи или прави душевни болесници. Нопостоје и случајеви кад наводни исцелитељ глуми истеривање де-

мона. Али, хвала Богу, то се не догађа често. О таквим типовима све-

ти Игнатије (Брјанчанинов) је писао: „Кад старци преузму на себе

улогу древних светих стараца, а немају њихове духовне дарове, онда

је то заиста душепогубна глума и најтужнија могућа комедија.”

Демони су паразити у човековом телу. Човек може да не зна за

њих и чак и да не верује у њихово постојање, али они стварно живе у души као паразити и управљају мислима и поступцима тог чове-

ка а да он то и не примећује. Зато и не може да схвати зашто му се

догађају чудне, лоше и апсурдне ствари и зашто му се живот претво-

342



рио у срљање из једне у другу грешку. Црква има могућност да све то

исправи. Но ствар је у томе да се човек може излечити само уколико

се промени. Молитва свештеника заиста је делотворна, но она је ипак

само помоћ таквом човеку.

Наравно, нису сви свештеници способни да изгоне демоне. Оса-

мдесетих година прошлог века отац Адријан је био скоро једини којисе тога прихватао. Чини ми се да је то радио и отац Василије у Васк-

Нарву у Естонији.

Архимандрит Јован (Крестјанкин) био је веома скептичан према

тој пракси, али не зато што је то сматрао нечим погрешним, него

зато што је дубоко веровао да се од тог погубног утицаја, који долази

из духовног света, човек мора лечити личним покајањем, учешћем

у Светим Тајнама Цркве и тиме што ће се трудити да испуњаваХристове заповести. Он није порицао корист коју може донети уче-

шће у молебанима с молитава запрећивања или заклињања, али се

ипак жалостио због тога што они који долазе на такве молитве желе

да се исцеле без личног труда. А тога у духовном животу не бива.

***

Истеривати демоне не само да је тешко, него је и веома опасно.

Једном сам као искушеник имао прилике да у парохији оца Рафаила

(Огородникова) будем на слави сеоске цркве посвећене светом Ми-

трофану Вороњешком. На бденије је дошло и неколико свештеника

из суседних парохија. Међу њима је био и један баћушка који ме је

стварно изненадио, прво зато што су му уста била пуна златних зуба,

а друго својим понашањем пред спавање. Сви смо спавали у једној

великој соби, неко на кревету, а неко на поду. Кад смо се спремали за

починак, тај баћушка је скинуо свој свештенички подрасник и обукао

бели подрасник који му је служио искључиво за то да у њему спава.

Збуњено сам га упитао шта то ради, а он ми је озбиљно одговорио

да ја као момче могу да спавам у гаћицама и мајици, али да он као

свештеник треба да иде на починак у подраснику. Шта ако се баш

те ноћи догоди Други Долазак Исуса Христа? Зар он као јереј Божји

треба да дочека Господа у гаћама? Тад ми се допала та његова вера. Још је занимљивије било порекло његових златних зуба. Код све-

штеника је то иначе реткост. Један до два зуба и некако, али пуна уста

зуба... Углавном, неко ипак није успео да се суздржи па га је упитао

343

И с т е р и в а

њ е

д е м о н а



А


Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т и

откуд му та лепота. Свештеник тада седе на кревет у свом белом по-

драснику и, уз светлост ноћне лампе, исприча нам своју животну

причу.

Док је још био световно лице, управљао је мрежом обласних би-

оскопа. Своја уста позлатио је управо док се налазио на тој високој

дужности. То му се много свиђало. Без обзира на то чиме се бавио,био је веома побожан. Живео је с мајком и имали су истог духовника,

једног старца негде у забити Белгородске области. Кад је дошло време

за то, старац му је благословио да се спрема за свештенички позив.

Након годину дана рукоположен је и постављен за настојатеља сеоске

цркве близу главног града једне области.

У тој цркви служио је десетак година. У међувремену је сахранио

мајку, а с времена на време одлазио је код свог духовника, као и кодстараца у Псково-печерски манастир. Једном му из града доведоше

ђавоиману девојчицу. У почетку је одлучно одбијао да чита молитве

за истеривање демона тврдећи да још није спреман за тако велико

дело. На крају су мајка девојчице и остала родбина ипак успели да

га наговоре да то учини. Будући да му је било јасно да се ради о врло

озбиљној ствари, свештеник је седам дана постио и молио се и тек

након тога извршио обред, и то први пут у животу. И, девојчица је

била исцељена.Свештенику је било драго и због девојчице и због њега самог, за

девојчицу зато што је престала да се мучи и да пати због греха својих

родитеља, а за себе зато што је осетио да ни он није мачји кашаљ!

Прошло је петнаестак дана. Једног дана баћушка се после ручка

сместио у фотељу поред прозора и отворио локалне новине како би се

информисао о најновијим догађајима. Кад је прочитао до краја један

занимљив чланак, спустио је новине и следио се од ужаса. Тик испредњега стајао је он, онај исти којег је успео да истера из девојчице. Је-

дноставно је стајао и пажљиво га гледао право у очи.

Од само једног његовог погледа свештеник је био ван себе па је

искочио кроз прозор и почео да трчи колико га ноге носе, а да притом

уопште није знао куд је кренуо. Био је прилично крупан и нимало

спортски тип, али је ипак успео да претрчи неколико километара пре

но што је дошао себи. Не свраћајући кући, отишао је у Псков, посудио

новац од пријатеља и кренуо код свог духовника.

Своје духовно чедо старац је за почетак прописно изгрдио због

самовоље. Таквим стварима као што је истеривање демона не сме се

приступати без посебног благослова и молитве духовника, што наш

344



5

в<03

6

свештеник није испоштовао због самоуверености и лакомислености.

Исто тако, после привремене победе, која нам се не даје зато што смо

тога достоДш, него по благодати Божјој и молитвама Цркве, не смемо

се опустити и прелиставати новине, а посебно не смемо у дубини

душе изгубити осећај скрушености и погордити се због свог духовног

подвига. Старац га је подсетио на речи преподобног Серафима Са-

ровског о томе да би ђаво, ако би му то Бог допустио, могао у својој

мржњи да у трен ока уништи цео свет. На крају разговора упозорио га

345




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 "


а с в

е т и

је да буде спреман на нова искушења јер се та његова авантура свакако

неће завршити само на томе што је својим очима видео непријатеља

рода људскога. Ђаво ће сигурно пронаћи начина да се сурово освети

самоувереном свештенику, који је духовно још био веома слаб и који

се неприпремљен упустио у отворену борбу са силама зла. Старац је

обећао да ће се молити за њега, а онда га је послао кући.Након отприлике месец и по дана свештеник је полако почео да

заборавља шта му се догодило. Једне ноћи неко је неочекивано по-

куцао на његова врата. Свештеник је живео сам. Кад је упитао ко је то

тако касно дошао код њега и шта му треба, рекли су му да су дошли

да га позову да пође с њима до суседног села како би причестио једног

човека на самрти. Кад је отворио врата, на њега је насрнуло неколико

људи. Тукли су га немилосрдно и тражили да им каже где чува новац.Свештеник им је све показао, осим места на којем је чувао кључеве

цркве. Кад су узели све што су могли, злочинци су му на крају кле-

штима почупали златне зубе.

Кад су га парохијани пронашли био је једва жив. Од болова у

устима чак није могао ни да виче, него је само јечао. Свештеник је

провео у болници неколико месеци. Кад су пронашли разбојнике,

позвали су га као жртву да их препозна. Чим их је угледао, није издр-

жао, него се попут детета расплакао.

Не каже се узалуд да време све лечи. Свештеник се опоравио и

поново почео да служи у својој цркви. Парохијани су му били веома

захвални што није одао где чува кључеве и тако јуначки сачувао не-

такнутом њихову цркву, па су зато сакупили новац за баћушкине

нове зубе, и то поново златне. Или им је укус био такав, или пак све-

штеник више није могао себе ни да замисли без златних зуба.

***

Никад се нисам бавио истеривањем демона, али сам једном ипак

прихватио да урадим нешто слично. Наиме, неки мени непознат све-

штеник крстио је једног дечака, али је притом саму Свету Тајну кр-

штења скратио и ја сам прихватио да то исправим.

У то време служио сам у Донском манастиру. Једном је код мене

дошао потпуковник полиције Валерије Иванович Постојев, који

је имао око четрдесет година. Не само да није био верник, него чак

није био ни крштен, али више није имао где да иде, осим у Цркву.

346



Његовом десетогодишњем сину јединцу Валери дешавале су се неке

незамисливе ствари. У дечаковом присуству почињале би да горе

разне ствари, и то саме од себе! Чим би се Валера негде појавио, све

би се запалило: фрижидери, јастуци, столице, кревети, ормари. По-родично више нигде нису ишли у госте јер је пожар био загаранто-

ван у року од двадесет минута. Из истог тог разлога дечака ни у

школу нису слали.

Валеру су прегледали и лекари и екстрасенси, сарадници ФСБ-а

и још неких институција затвореног типа, али све је било узалуд. У

неколико новина изашле су сензационалистичке репортаже с фото-

графијама дечака и великих пожара. Али, родитељима није било дославе. За сваки случај крстили су сина, али је и даље све око њега

горело. Очајни потпуковник свратио је у Донски манастир јер му

је неко посаветовао да се помоли испред тек откривених моштију

Светог Тихона. Ту смо се и срели.

Никако ми није било јасно зашто пожари нису престали да се

појављују након крштења све док нисам упитао колико времена је

трајало дечаково крштење. Потпуковник ми је одговорио да је све

укупно трајало мање од пола сата. Но, крштење обично траје много

дуже. Одмах ми је било јасно да је свештеник приликом Свете Тајне

крштења пропустио посебне древне молитве које се у Цркви назива-

347

И с т е р и в а њ е

д е м о н а



А


Т и х о н

( Ш

е в к у

н о в )

4 “


а с в е т и

ју молитвама заклињања. Постоје само четири такве молитве, али су

неке од њих прилично дугачке. Нажалост, догађа се да свештеници,

нарочито они који су, како се то данас каже, модернистички на-

стројени, изоставе те молитве јер их сматрају непотребнима. Али

управо њима Црква, влашћу датој јој од Бога, моли за ослобађање чо-

векове душе од древног зла које се у њој гнезди. Но, нашим модерни-стима све се то чини и смешним и архаичним. Они се просто плаше

да у очима својих парохијана не испадну старомодни и смешни. Ме-

ђутим, ја никад нисам приметио да су на крштењу те молитве иза-

звале макар један једини ироничан осмех чак ни код људи који и нису

баш црквени.

Написао сам оцу Јовану све што је требало о Валери Пестојеву и

он ми је одговорио да код дечака треба да допуним пропуштено и дапрочитам молитве запрећивања или заклињања. То сам и учинио у

цркви Донског манастира. Од тог дана пожари су престали да се по-

јављују. Потпуковник Валерије Иванович крстио се, а сви чланови

његове породице постали су наши парохијани. Дечак је већ одавно

одрастао и постао је мајор полиције. Сада предаје у Московској ви-

шој полицијској школи, а догађаја из прошлости сећа се само на

основу фотографија из породичног албума на којима се виде остаци

пожара у стану.

348





Б еседа на Л ит ургији

приликом м онаш ењ а

у С рет ењ ском м анаст иру

Господ од нас очекује верност, верност и само верност - верност

Духу Божјем, верност нашој вери, верност Христу!

Данас је у нашој обитељи посебан празник јер се на овом

свету појавио нови монах. У јеванђељској причи, коју смо данас чули,

Господ је пред Себе поставио дете и рекао: к о с е н е о б р а т и т е и н е б у д е т е к а о д е ц а , н е ћ е т е у ћ и у Ц а р с т в о н е б е с к о .

Након пострига сваки монах је пред Господом као дете, и то бе-

згрешно, пред којим се открива нови живот. Само од њега самог за-

виси да ли ће остати чистог срца као оно дете које је стајало пред

Спаситељем, а по Предању знамо да је тај дечак био потоњи светитељ

Игњатије Богоносац, који је претрпео мучеништво за Христа и остао

Му веран без обзира на све, или ће пак изабрати нешто друго, а то је

да буде веран само својим жељама које ће прогласити законом и за

себе и за цео свет. У том случају покушаће све да надмудри, али ће на

крају ипак само себе самог обманути...

Господ од нас очекује верност. Очекује је и од тебе, наш брате

НН. Очекује верност монашким заветима и послушности. Очекује

верност у смирењу. Верност у томе да више од свега на свету заволиш

Спаситеља нашег Господа Исуса Христа и да никог и ништа на овом

свету не ставиш испред Њега.Ако испуниш тај свој завет са Богом, који си данас дао на постригу,

многи људи моћи ће преко тебе да стигну до спасења и вечности. Ако,

не дај Боже, човеково срце, срце монаха буде окренуто самом себи,

ако не сачувамо верност Богу, догодиће се оно најстрашније што нам

351

Б е с е д а

н а

Л и т у р г и ј и

п р и л и к о м

м

о н а ш е њ а

у

С р е т е њ с к о м

м а

н а с т и р у




Т и х о н

( Ш


4 "


а с в е т и

се може догодити, а то је монашки живот без смисла. Нема ништа го-

ре од тога! Ето, дата су ти сва оружја која ти могу помоћи и која су ти

потребна за победу.

Господ те је охрабрио чудесним речима, које си чуо током мо-

нашења. Сви смо се за тебе молили. Пред тобом је сада посебан пут,

пут пун борбе и искушења, али истовремено и посебног смисла, који

се ни са чим не може поредити, као и радости и среће недостижних

у овом свету.

Браћо и сестре, нека би дао Бог да сви сачувамо верност свом

призвању. Завет верности не односи се само на монахе. Свети Јеф-

рем Сирин пише да Господ не тражи монаха или мирјанина, ученог

или неписменог, богатог или сиромашног, него само срце које жуди

за Богом и које искрено и својом вољом жели да буде верно Њему иЊеговим заповестима! Нека би нам Господ дао да схватимо ту верност.

Она наш живот чини осмишљеним. За такву верност Христос Сво-

јим ученицима дарује радост, снагу и храброст да победе искушења, с

којима се морамо суочити на свом животном путу. Амин.

П. С. Након пет година тај монах је напустио манастир.

У Цркви не постоје никакви механизми присиле који би човека

задржали у манастиру. За непуних двадесет година у Сретењском ма-

настиру догодила су се три таква случаја с нашим монасима. Кад нам

кажу да то није много у односу на друге манастире, ми просто у то

не верујемо. Чак и један једини догађај те врсте представља трагедију

за манастир, али пре свега за самог монаха који је изневерио своје

завете.

Неизмерно ми је жао таквих људи. Црквеним правилима одре-

ђено је да се не сахрањују на хришћанским гробљима будући да се

убрајају у убице. Исто тако Црква не признаје њихов брак. Имаосам прилике да прочитам богословска објашњења таквих правила

и канона и увек ми се чинило да су сувише строга. Кад сам једном

приликом чуо нешто што није било ни богословско објашњење ни

неки параграф из древних канона, него строфа од свега четири стиха,

схватио сам да црквена правила само констатују стање у које је себе,

и не само себе, довео монах који се одрекао пута који је сам изабрао.

Наравно, Господ је милостив и свима пружа прилику да се покају.

Али, ево како је свој живот резимирао Арсеније Чанишев, професор

Философског факултета МГУ, аутор књига о античкој философији.

Он није био монах и зато и није имао никакве потребе да се каје због

352



нарушавања завета датих Богу, али је био син монаха... Ово су та ње-

гова четири стиха:

П л о д с а м г р е х а , с и н м о н а х а ,

П р е к р ш е н и ј а с а м з а в е т ,

О д Б о г а с а м с т о г а п р о к л е т ,Д е л а с у м и ш а к а п р а х а .

353

Б е с е д а

н а

Л и т у р г и ј и

п р и л и к о м

м

о н а ш е њ а

у

С р е т е њ с к о м

м а н а с т и р у





П рича о епископу

којије пао у блуд з П р о л о г а

У једном византијском граду живео је епископ којег је народ

много волео. Али једном се догодило нешто страшно: по сво-

јој слабости или због лакомислености, а уз то наравно и по

наговору самог ђавола, дотични епископ пао је у блуд.

Кад је у недељу цео град дошао у цркву на свету Литургију, епи-

скоп је изашао пред окупљени народ, скинуо омофор, знак епис-

копског достојанства, и рекао:

- Не могу више бити ваш епископ јер сам пао у блуд.

Прво је настао тајац, а онда целом црквом одјекнуше јецаји. Љу-

ди су стајали и плакали. Плакао је и епископ погнувши главу пред

својим верницима. Напокон се људи мало смирише и рекоше:

- Шта сад да радимо? Ми те свеједно волимо и зато си ти и даље

наш епископ и пастир! Зато облачи одежде и служи свету Литургију!

На то епископ одговори:

- Хвала вам за вашу великодушност, али ја заиста не могу вишебити епископ. Епископ који учини такав грех по правилима светих

отаца није достојан да служи свету Литургију.

Народ му одговори:

355

П р и ч а

о е п и с к о п у

к о ј и ј е

п а о у

б л у д



Међутим, народ се још јаче збио испред епископа и нису му до-

зволили чак ни да сиђе с амвона.

- Не, то не може! - били суупорни верници. - Ти си наш епископ

и зато се облачи и служи свету Литургију!

Све је то трајало до касно увече. Народ је био толико упоран да

несрећни епископ није знао шта му је чинити. Пошто је најзад схва-тио да га народ неће пустити да оде, рекао је:

- Добро, биће како кажете! Остаћу, али само под једним условом.

Сад ћете сви изаћи из цркве, а ја ћу лећи у припрати. После тога сви

ћете се вратити у цркву, али тако да ме свако од вас згази ногама како

би сви схватили да сам велики грешник и да сам то заслужио.

Сад већ епископ није хтео да попусти тако да је народ био при-

нуђен да се с тим помири. Сви су изашли из цркве, а епископ је легаона сам праг па су сви верници, од старог до младог, с ужасом, а многи

и са сузама, ушли у цркву газећи архијереја.

Кад је и последњи верник ушао у цркву, сви су зачули глас са не-

ба: „Ради великог смирења опрашта му се његов грех!”

Ипођакони су обукли епископа у свештеничке одежде и служио

је свету Литургију.

357

П р и ч а

о е п и с к о п у

к о ј и ј е

п а о

у

б л у д





М ош т и С вет ог Т ихона

Једна од загонетки црквеног живота у совјетско доба била је су-дбина моштију светог патријарха Тихона, сахрањеног 1925. го-

дине у Малој цркви Донског манастира у Москви. Године 1946.

парастосу поред његове гробнице Митрополит крутицки и ко-

ломенски Николај (Јарушевич) с тугом је рекао: „Данас смо се мо-

лили над гробом Његове Светости, али његово тело није овде.” По-

стојали су озбиљни разлози за такве тврдње.

Будући да су се православци према почившем поглавару Ру-

ске Православне Цркве односили као према светитељу, мржња бо-

љшевика према њему била је прејака чак и на фону бесомучног со-

вјетског богоборства и зато ни за кога није било изненађење то да су

посмртни остаци патријарха Тихона могли бити уништени. На спи-

ску непријатеља совјетске власти, који је објављен у једном броју но-

вина „Известија”, име патријарха Тихона налазило се на првом месту.

Причало се да су након затварања Донског манастира 1927. го-

дине власти извадиле његов сандук из гробнице и спалиле га у кре-маторијуму због бојазни да ће мошти патријарха постати предмет

поклоњења. По другим информацијама, монаси су тајно изнели из

манастира посмртне остатке Његове Светости и сахранили их на

359

М о ш т и

С

в е т о г

Т и х о н а




Т и х о н

( Ш е в

к у н о в )


а с

в е т и

немачком гробљу у Лефортову. Поборници треће верзије тврдили су

да су монаси убрзо након сахране извадили посмртне остатке Ње-

гове Светости и поново их сахранили негде у некрополи Донског

манастира, јер им је било јасно да власти могу да их оскрнаве.

Све те претпоставке биле су на неки начин потврђене 1932. го-

дине кад се Александар Веденски, вођа и тобожњи митрополит обно-вљенаца, тих расколника које су совјетске власти подржавале, пред

својим поштоваоцима неочекивано појавио у архијерејској одежди

у којој су Московљани одмах препознали одежду која је специјално

сашивена за патријарха Тихона у чувеној фабрици познатих трговаца

браће Оловјанишник. Патријарх Тихон био је сахрањен управо у тој

одежди.

И даље је постојала нада да ће једног дана бити пронађене мошти

патријарха којег је цела Црква толико волела.

***

Кад је у Донском манастиру почео да се обнавља монашки жи-

вот, једна од првих молби с којом се малобројно манастирско бра-

тство обратило свом настојатељу,

патријарху Алексију Другом, била је молба да почнемо да тражимо

мошти Светог Тихона. Његова

Светост нам је с радошћу дао бла-

гослов за то. Ех, тада заиста нисмо

знали с каквим ће све догађајима

бити повезан тај наш труд и како

ће се све лепо завршити!Ускоро нам се указала згодна

прилика. У Донском манастиру по-

чело је реновирање Мале цркве.

Црква је затворена на неколико

месеци, што је била добра при-

лика да почнемо с потрагом...

Али из разних разлога стално смо

то одлагали. Поправка је напоконбила завршена и богослужење у

тој цркви је обновљено, што значи

360



да смо пропустили прилику. Но, ако ћемо поштено, ми смо се тада ла-

комислено и веома глупо понели према патријарховом благослову,

изговарајући се наводним разлозима и околностима, што нам се брзо

обило о главу. Али Господ је, као и увек, наше грешке усмерио тако

да нас све поучи и да прослави Свог верног новомученика, Светог

патријарха Тихона.Био је новембар 1992. године. Пошто је обнова цркве била завр-

шена, игуман нашег манастира, архимандрит Агатодор отишао је на

службени пут, а мене је поставио за свог заменика у његовом одсуству.

Не бих ни имао тако много посла да није било непријатног сукоба

с неким чудним људима који су изненада банули у наш манастир.

Представљали су се као свештеници и мирјани Руске Заграничне

Цркве иако, како се касније испоставило, нису имали никакве везе

с њом. Уз скандале и бројне испаде покушавали су да по сваку цену

уведу у манастиру своја богослужења без патријарховог благослова.

Покушавали смо да их смиримо и посаветујемо колико год смо то

могли, али кад смо на крају схватили да ништа не помаже, избацили

смо из манастира те незване госте. Били су много љути на нас и очи-

гледно су нешто смерали.

Молитвено смо 18. новембрапрослављали дан кадје 1918.године

на Помесном сабору Свети Тихон, као један од тројице кандидата,изабран за Сверуског Патријарха. Иако сам био болестан, ипак сам

служио свету Литургију, а након тога и парастос будући да је тог дана

била и годишњица смрти оца Рафаила.

Узгред речено, 18. новембар је и иначе за мене посебан датум.

На тај дан 1988. године погинуо је отац Рафаило, а 1993. умрла је мо-

сковска трговкиња Валентина Павловна Коновалова, духовна кћерка

оца Јована. И случај о којем пишем такође се догодио 18. новембра.

Тада сам на светој Литургији први пут у свом свештеничком

животу припремао Свете Дарове који се чувају за причешћивање

болесника, иако се то по црквеним правилима ради на Велики Че-

твртак. Али, претходне ноћи код мене је дошао мој пријатељ, вајар

Вјачеслав Михајлович Кликов и замолио ме да одем код његовог

познаника који се разболео, да га под хитно причестим и извршим

Свету Тајну јелеосвећења. Међутим, испоставило се да у нашој цркви

немамо Свете Дарове који се чувају за причешће болесника и да их,изгледа, код нас никад нису ни припремали.

С болесним пријатељем Кликова се, хвала Богу, све добро завр-

шило. Те ноћи сам отишао код болесника и извршио Свету Тајну је-

361

М о ш т и

С

в е т о г

Т и х о н а




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

леосвећења, а ујутро га је причестио свештеник из друге цркве. Да

се тако нешто више не би догодило, под руководством нашег старог

јеромонаха оца Данила припремио сам Свете Дарове и ставио их у

специјални ковчежић на Светом Престолу.

После вечерњег богослужења дошао ми је у посету мој пријатељ

Зураб Чавчавадзе и донео ми теглу слатког од малина, као лек противпрехладе. Док смо тако седели уз чај и слатко, позвао је дежурни и

узнемирено ми рекао да је пред капију стигло неколико ватрогасних

кола и да командир ватрогасне бригаде захтева да под хитно уђу у ма-

настир да би угасили некакав пожар.

- Зар код нас нешто гори? - упитах изненађено.

- Наравно да не гори! - умири ме дежурни. - То вероватно нешто

гори у њиховом командиру...Схватио сам о чему се ради. Наиме, близу нас налазила се једна

ватрогасна станица чији се руководиоци друже с оцем Агатодором.

Један од официра много је волео да заседне с баћушком и да мало

философира о животу. Због философирања и претеране употребе ал-

кохола једном је већ покушао да усред ноћи уђе у манастир и очито се

сад понавља иста ситуација.

Спустио сам слушалицу, али не прође ни минут, а телефон по-

ново зазвони. Дежурни ме је обавестио да ватрогасци не одустају. Е,

то је већ било превише. Зураб и ја смо морали да се обучемо и да

одемо да видимо о чему се ради. Будући да сам се од чаја и слатког

добро презнојио, морао сам додатно да се утоплим.

- Шта се догодило? - довикнуо сам гласно да би ме чули с друге

стране капије.

- Пожар! Код вас је избио пожар! - довикнуше ми.

- Можда бисте могли смислити неку другу шалу?- Уопште се не шалимо. Хитно су нас позвали!

- То је нека грешка. Можете се и сами у то уверити - рекох им

отварајући капију.

Испред манастира су се стварно налазила двоја ватрогасна кола

с комплетним екипама. Неколико људи с шлемовима на глави уђоше

у манастир. И сами су били у недоумици.

- Нека жена је телефонирала. Мислили смо да је од вас. Рекла је:

„У Донском је пожар, хитно крећите!”

Како би се потпуно уверили да је у питању неспоразум, предло-

жио сам им да заједно обиђемо манастир. Кренули смо према гла-

362



вном тргу. Иако је већ падао сумрак, све се јасно видело. Владали су

уобичајена тишина и мир тако да није било никаквог разлога за за-

бринутост.

- Ето, видите - уз осмех се обратих ватрогасцима.

У том тренутку поред прозора Мале цркве нешто јарко севну,

затим одјекну прасак попуцалих стакала и из прозорских оквира по-куљаше наранџасти пламен и колутови црног дима.

Ватрогасци појурише према својим колима, док смо Зураб и ја и

даље стајали и забезекнуто гледали у стихију. А онда смо избезумљено

почели да вичемо:

- Пожар, пожар!

Појурили смо према цркви колико нас ноге носе. Поред нас су,

уз звуке сирене, пројурила ватрогасна кола, а црква је већ била сва упламену. Ватра је беснела а кроз поразбијане прозоре куљао је дим

и као некакав црни стуб уздизао се ка вечерњем небу изнад Москве.

Нећу опширно да описујем ту страшну ноћ. Ватрогасци су нам

дозволили да уђемо у цркву тек око три сата ноћу. Призор који смо

угледали био је заиста језив. Црни зидови и свод, угљенисани оквири

за иконе, саме иконе, као и све остало било је заливено водом, затим

неподношљиви мирис гарежи...

Један од ватрогасаца поведе ме у унутрашњост храма и успут

поче да ми износи прву верзију могућег узрока пожара. Тврдио је да

363

М о ш т и

С в е т о г

Т и х о н а




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т

и

је ватра букнула управо поред патријархове надгробне плоче. Пошто

су зидови цркве били осликани запаљивом уљаном бојом, пламен се

моментално проширио.

- А ово је заиста веома чудно - рече ватрогасац показујући на

иконостас.

Иако црни од гарежи, ни дрвени део иконостаса нити саме иконенису биле чак ни нагореле. Иконостас је био нетакнут. Стегао сам ср-

це и ушао у олтар, али сам видео да је и тамо све било нетакнуто, осим

што је посвуда било гарежи. Кад сам се вратио до официра, видео сам

како у недоумици разгледа све око себе.

- Изгорело је све до иконостаса, а он је остао читав. Колико ви-

дим није од метала, него је дрвени?

- И то од веома старог дрвета.- Па како онда није изгорео? Баш чудно...

Но ја се у том тренутку присетих па му рекох:

- Ех, да! Баш јутрос смо на Часни Престо ставили Свете Дарове!

- Шта сте ставили?

Покушао сам да му објасним. Официр ме је учтиво саслушао па,

накашљавши се, упита:

- Не мислите ваљда озбиљно да то има некакве везе с тим што

ватра није захватила дрво?

- Не знам. Просто сам закључио да смо јутрос на Часни Престо

ставили Свете Дарове.

- Хм ... Јасно - сумњичаво промрмља официр. - Уосталом, до-

гађа се то понекад. Све унаоколо гори, а поједини предмети остају

нетакнути. Ма, свашта се догађа у овом нашем послу.

Тог истог дана покренута је истрага. Испоставило се да је пожар

заиста букнуо поред гроба Светог Тихона. Ту је прозор стално биоодшкринут па је, по претпоставци иследника, починилац кроз прозор

убацио најобичнију запаљиву бомбу. Ватра је одмах захватила зидове

прекривене уљаном бојом, а затим је почела да се шири по целој

цркви. Притом је злочинац имао довољно времена да непримећено

изађе из манастира заједно с последњим посетиоцима.

Разјашњено је и то на који начин је пожар тако брзо откривен.

Преко пута Донског манастира живела је једна наша парохијанка

која је имала обичај да вечерње молитвено правило чита на тераси.

Она је и видела како је нешто севнуло кроз прозор цркве па је одмах

телефонирала ватрогасној служби.

364



Након два дана у тој истој цркви служили смо бденије уочи Са-

бора светог Архангела Михаила. Хор је појао „Хвалите име Господње”,

ја сам обављао празнично кађење, а људи су стајали међу тим драгим

зидовима поцрнелим од гарежи, и оквирима за иконе који су били

претворени у угарке, и нису могли да задрже сузе. Нисмо хтели да

преместимо богослужење у други манастирски храм јер нисмо желелида људи помисле да је то велико искушење само пука случајност, већ

смо хтели да им дамо до знања да ће Господ нашу збуњеност и жалост

окренути на радост, на тријумф вере и наде у Његов недокучиви

свеблаги Промисао. Те вечери сам у својој проповеди управо о томе

говорио нашим парохијанима.

Требало је поново почети реновирање цркве. Служили смо у њој

мање од недељу дана након обнове, а сад нам се по други пут пружалапропуштена прилика да почнемо да тражимо мошти Светог Тихона.

Опет смо се обратили Његовој Светости и он је потврдио свој

благослов за ископавање, с тим да нам је наложио да радимо пажљи-

во и да будемо веома опрезни. Била нам је јасна његова забринутост.

Било је и оних који су патријарха наговарали на то да не дозволи

раскопавање јер је била веома мала могућност да посмртни остаци

светитеља буду пронађени. Ако се прошире гласине о томе да смо

тражили мошти Светог Тихона и да их нисмо пронашли, тада ће,

упозоравали су опрезни саветодавци, бити проблема напретек. Ра-

сколници и непријатељи Цркве одмах ће разгласити како Свети Ти-

хон није желео да својим моштима пребива у цркви која припада

Патријаршији. Али, Богу хвала, патријарх Алексије одлучно је рекао

да ће бити велики празник ако пронађемо мошти, а ако пак не буду

тамо, да то нећемо ни од кога крити.

Људе који су подметнули пожар нису успели да пронађу. Братијаи неки од наших парохијана претпостављали су ко би то могао да

буде, али су их дубоко у души жалили и предали их милостивом суду

Божјем, тим пре што је сада, након толико времена, постало јасно

да је тај злочин био допуштен по Промислу Божјем. Наиме, мошти

Светог Тихона откривене су управо за време другог реновирања

Мале цркве, које је прилично потрајало.

На празник Сретења Господњег увече смо одслужили молебан

поред гробнице патријарха Тихона и почели с ископавањем. За то

је знало само неколико људи: Његова Светост патријарх Алексије

Други, неколико монаха, двојица стараца - архимандрит Кирил из

365

М о ш т и

С в е т о г

Т и х о н а




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

Тројице-Сергијеве лавре и архимандрит Јован из Псково-печерског

манастира, и они које смо замолили да нам помогну, Вјачеслав

Михајлович Кликов са својим радницима и уметник Алексеј

Валерјевич Артемјев. Радовима је руководио научник и археолог

Сергеј Алексејевич Бељајев. Он је учествовао и у откривању моштију

преподобног Амвросија Оптинског а бавио се и ископавањима у Ди-вјеву и у Херсонсу.

Прво смо скинули надгробну плочу. Због пожара је мермер по-

стао готово смеђе боје. На дубини од око тридесет центиметара наи-

шли смо на масивну мермерну плочу с натписом: „Свјатејшиј Тихон,

Патријарх Московски и целе Русије”. Управо је тако гласила титула

руских паријараха почетком двадесетог века. Тај проналазак дао нам

је нову снагу па смо наставили да копамо. На дубини од око поламетра угледали смо камени свод гробнице, управо оно што смо и

тражили. Прионули смо на посао с утрострученом снагом и до јутра

смо пажљиво очистили целу гробницу. Кад смо успели да из свода

извучемо неколико комада камена, гурнуо сам упаљену свећу у отвор

и завирио унутра. Гробница је била празна. Светлост свеће обасјала

је само прашњаве комаде старе паучине.

Кад сам то саопштио својим пријатељима, онако исцрпљени сви

клонуше па су покуњено седели неко време и ћутали. А онда су један

за другим почели да прилазе и да проверавају, јер шта ако сам слу-

чајно погрешио и ако су у пространој гробници остале макар честице

моштију или комадићи ковчега који су евентуално отпали приликом

отварања патријарховог гроба? Међутим ничег, али баш ничег није

било... Наше најгоре зебње биле су оправдане.

Кад смо мало дошли себи, одлучили смо да бар документујемо

размере и стање гробнице. Али, кад је неко од присутних почео да ме-ри дужину гробнице, шипка дуга два метра неочекивано цела уђе на

десну, а затим и на леву страну. Исто то се десило и са шипком дугом

осам метара. Одмах смо почели да проверавамо тај подземни објекат

и убрзо смо схватили да нисмо открили гробницу, него да смо наишли

на део подземног система за грејање цркве, то јест на камене цеви које

су биле постављене испод пода и кроз које је пролазио топао ваздух

из пећи. Тај „калорифер” је на месту патријарховог гроба знатно

проширен тако да заиста личи на гробницу. Судећи по изгледу, тај

део био је озидан много касније од осталог дела подземног каменог

објекта. Можда је то заиста била разрушена гробница. Но можда се

366



гроб налазио на много већој дубини, а ово што смо ми пронашли

представљало је лажну гробницу озидану зато да би се бољшевици

збунили и навели на помисао да је ковчег с патријарховим телом већ

извађен и да се налази на неком другом месту.

Поврх свега отац Данило је довео неког дедицу који је тврдио

да тобоже са сигурношћу зна да је Свети Тихон сахрањен пет метараисточно од тог места. Пошто су мишљења била подељена, ујутро смо

отишли код Његове Светости да нам благослови шта даље да ра-

димо. Након што је све детаљно размотрио, благословио нам је да

наставимо потрагу на истом месту.

Предвече се, најзад, пред нама појавила права гробница патри-

јарха Тихона. У то нисмо ни најмање сумњали. Била је заиста велика,

покривена огромном плочом која, на нашу срећу, није била из једног

дела него се састојала од неколико масивних камених блокова. Кад

смо подигли један од тих блокова, легао сам потрбушке и свећом

осветлио унутрашњост гробнице. Сећам се како ме је из гробнице

изненада запљуснуо мирис пролећне свежине. Сви су се окупили око

тог отвора. Испред мене се налазио префињено и заиста савршено

изрезбарен сандук од храстовине, који ми је по опису био добро

познат. На њему се налазила мермерна таблица на којој сам, уз тре-

пераву светлост свеће, прочитао натпис: „Патријарх Московски ицеле Русије Тихон”.

Нисмо могли да верујемо колико смо среће имали. Отац Ага-

тодор одмах је отишао да телефонира патријарху Алексију. Иако је

било већ касно, негде око поноћи, заседање Светог Синода управо је

тада било завршено. Након двадесетак минута Његова Светост већ

је био у Донском манастиру. До његовог доласка успели смо да са гро-

бнице скинемо и остале камене блокове. Патријарха смо дочекали уз

празнична звона. Звона су у поноћ звонила као да је Васкрс.

Тешко је описати шта смо осећали те ноћи док смо стајали

поред отворене гробнице Светог Тихона. Просто нисмо могли да

поверујемо да је све готово и да су мошти ту пред нама. Вероватно је

то исто осећао и патријарх Алексије. А онда ми је рекао:

- Требало би ипак погледати да ли су мошти ту.

Будући да се мошти могу додирнути само у свештеничкој оде-

жди, ставио сам епитрахиљ и сишао у гробницу. Одврнуо сам шра-фове, придигао изрезбарени поклопац ковчега па, зауставивши дах,

завукао руку у ковчег. Под прстима сам прво осетио тканину, затим

сам дотакао раме...

367

М о ш т и

С

в е т о г

Т и х о н а




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т и

- Овде су!!! - повикао сам из свег гласа.

- Добро, враћајте се назад! Брзо затварајте ковчег! - узбуђено ми

довикну патријарх.

То се догодило 19. фебруара, а након три дана у манастир су сти-

гли Његова Светост, чланови Синода и духовници Тројице-Сергијеве

лавре архимандрит Кирил и архимандрит Наум. Кад смо са ковчегаскинули трошни поклопац, с кога су се осипали изрезбарени детаљи,

пред нама су се појавиле нетрулежне мошти Светог Тихона, које су

биле прекривене патријарашком мантијом од баршуна.

Након неколико дана обавили смо омивање светих моштију по

древном обреду, обукли их у нову архијерејску одежду и положили у

специјално израђени кивот.

На патријарху је иначе била иста она чувена одежда која је на-

прављена у фабрици Оловјањишњикових. После тога смо још дуго

размишљали о томе како су се те исте одежде могле наћи код лажног

митрополита Веденског.

Без обзира што је влажност у гробници била изузетно велика,

тело патријарха Тихона било је у целости сачувано, иако је лежало

у земљи шездесет седам година. Вредна пажње је и чињеница да се

у прах претворила једна панагија - напрсна икона, символ архије-

368



рејске власти, која се налазила на грудима Светог Тихона а која је била

направљена од кости мамута. Остао је само сребрни оквир у којемсе налазила. Тад смо се и нехотице сетили

стиха из Псалтира: Ч у в а Г о с п о д с в е к о с т и

њ и х о в е . Но код Светог патријарха Ти-

хона сачуване су не само кости, него

и већи део тела. Сачуван је и велики

патријарашки параман, бројаница,

монашки параман, крстић који је

носио око врата, драгоцена златна

панагија коју је патријарх Тихон још

као Архиепископ јарославски до-

био на поклон од свештенства и вер-

ника те епархије. Будући да је Свети

Тихон сахрањен на Цвети, пронађена

је чак и гранчица врбе, као и бочица с

миомирисним ружиним уљем које су пресахране излили на патријархово тело.

369

М о ш т и

С

в е т о г

Т и х о н а




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

***

Након извесног времена наш археолог Сергеј Алексејевич Беља-

јев ипак је успео да одгонетне како се на лажном митрополиту Але-

ксандру Веденском нашла патријарашка одежда. У фабрици Оло-

вјањишњикових сашили су две такве одежде, а не само једну. Она која

је заиста припадала Светом Тихону сад се налази у музеју московског

Донског манастира.

370





К рш ењ е Типика и л и к а к о с м о

к н е з З у р а б Ч а в ч а в а д з е и ј а

п р е к р ш и л и В е л и к и П о с т п

одине 1998. префект централног московског округа, у којем се

иначе налази Сретењски манастир, Александар Иљич Музи-

кантски причао ми је о свом путовању у чеченски град Грозни и

о ужасним условима у којима живи тамошња малобројна православна

заједница. Заједно с братијом нашег манастира одмах сам тражио

благослов од Његове Светости патријарха Алексија за прикупљањепомоћи за цркву у Грозном. У року од три дана један огроман камион

био је пун намирница, лекова и одеће. Осим тога, наши парохијани

донели су и доста новца, а ми смо томе додали и нешто манастирске

уштеђевине, тако да је то на крају била за оно доба поприлична сума.

Било је дирљиво гледати како су неки људи давали и оно што је њима

самима заиста било потребно и како су се радовали што бар нечим

могу помоћи својој сабраћи.

Алексан дар Иљич Музикантски успео је преко московских власти

да се с властима тадашњег чеченског лидера Масхадова договори о

нашем путу и о подели помоћи хришћанима у Грозном за Васкрс.

Јевгеније Алексејевич Пархајев, директор радионица патријаршије у

Софрину, за цркву у Грозном која је бомбардована и опљачкана при-

ложио је све оно што је било потребно за богослужење.

Полазак на пут био је планиран за понедељак Страсне седмице.

Два дана пре поласка рекао сам свом пријатељу Зурабу МихајловичуЧавчавадзеу да идем на пут и замолио га да се побрине за моју мајку

уколико ми се нешто догоди. Међутим, Зураб ми је рекао да ће ићи са

мном. И ма колико да сам га одговарао и покушавао да га убедим да он

као муж и отац нипошто не сме да ризикује, кнез је био непопустљив.

Чак се позвао на то да су Черкези крајем 19. века отели његову пра-

бабу, кнегињу Нино Чавчавадзе, али да је убрзо била ослобођена. За

њега је то био наводно добар знак да ће наше путовање бити успе-шно. На крају сам морао да пристанем па смо мој верни пријатељ и

ја, замоливши за молитве Његову Светост патријарха Алексија, оца

Јована (Крестјанкина) и остале печерске старце, кренули у Грозни.

373

К р ш е њ

е

Т и п и к а




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 "


а с в

е т и

У Грозном смо затекли стравичан призор. Цео град је после бом-

бардовања био у рушевинама тако да нисмо наишли ни на једну це-

лу вишеспратницу. Будући да је у Ичкерији1алкохол био забрањен,

једва смо успели да умолимо царинике да нам дозволе да пренесемо

неколико флаша кахорског црног вина неопходног за богослужење у

цркви. Хвала Богу, све се добро завршило и кад је реч о новцу који самкришом пренео преко границе тако што сам га обмотао око тела. Тре-

бало га је пре свега поделити Русима који су живели у Грозном, а који

већ неколико година нису добијали ни плате, ни пензије, нити било

какву новчану помоћ. Један део новца био је намењен свештенику, а

други мајкама које су по Чеченији тражиле своје заробљене синове.

Сместили смо се у просторијама званичног представника ру-

ског председника у Чеченији. Та група била је смештена у две старе

бараке које су се налазиле на малом простору близу аеродрома Се-

верни. У првој бараци налазило се званично представништво Русије

у Ичкерији. Ту је живело неколико генерала и официра, где су сме-

стили и Зураба и мене. У другој касарни налазило се шездесет спе-

1 Ичкерија - тако се Чеченија звала у том кратком периоду.

374



цијалаца. Њихов задатак био је, како су ми објаснили, да у случају

напада петнаест минута пружају отпор противнику док официри за

то време не униште документацију и машине за шифровање.

Дочекали су нас веома топло. Једног од наших официра дали су

нам као пратњу с тим да нас је руководство поштено упозорило да

нам у тешкој ситуацији неће бити од велике помоћи, осим што може јуначки умрети за нас. По наређењу Масхадова, додељена су нам и

четири наоружана Чечена. Кад смо забринуто упитали да ли су ти

људи поуздани као пратња, рекли су нам да ће бити добро ако нас

негде успут не продају. Да се не бисмо узалуд оптерећивали таквим

стварима, Зураб и ја смо одлучили да то схватимо као шалу.

До касних вечерњих сати развозили смо намирнице и ствари и

делили новац. Део хране и лекова однели смо у дечји вртић. С оцем Јефтимијем срели смо се у разрушеној цркви Архистратига Михаила

и договорили се да за два дана служимо свету Литургију, то јест на

Велики Четвртак. На Литургији је требало да се окупи неколико

стотина преосталих хришћана из целог Грозног. Држава их је иначе

препустила на милост и немилост. Немогуће је описати оно што су ти

људи преживели током протеклих година. Било нам је драго што бар

нечим можемо да им помогнемо.

К р ш е њ

е

Т и п и к а




Т и х о н

( Ш


4 "


а с в е т и

После рата мржња према Русима била је тако велика да им

понекад нису дозвољавали ни да засаде баштицу како би се колико-

толико могли прехранити. Док смо пролазили кроз град, подрасник

ми је био сав испљуван, али смо се Зураб и ја трудили да не обраћамо

пажњу на то како не бисмо испровоцирали још гору реакцију.

Требало је да Зураб и ја решимо још нека питања, па су нам пре-дложили да уместо у руском представништву преноћимо негде у

граду, и то без пратње нашег официра. Он се, наравно, томе оштро

успротивио, али Зураб и ја смо одлучили да се ослонимо на вољу Бо-

жју и поштење представника чеченске владе који је био у нашој пра-

тњи. Официр нас је упозорио да у том случају скида са себе сваку

одговорност, након чега се вратио у касарну, док су нас повезли у

неку приватну кућу негде на периферију Грозног.

Наравно, није нам било свеједно, али је ипак све добро прошло.

Једна велика чеченска породица љубазно нас је примила, а глава те

породице био је веома утицајан човек, који је иначе одрастао у Ру-

сији и радио као инжењер у Иванову. Разговарали смо до дубоко у

ноћ. У том разговору схватили смо и другу страну те трагедије која

се односила на бројне, сасвим обичне чеченске породице. Решили

смо скоро све своје недоумице, а онда смо очистили мој испљувани

подрасник, усрдно се помолили и након тога Зураб и ја смо заспаличврстим сном.

Са истом оном групом наших пратилаца Чечена ујутро смо кре-

нули назад кроз разрушени град. Била је Велика Среда. Наши пра-

тиоци изгледали су много добронамернији. Било је очито да је на

њих снажан утисак оставила чињеница да се нисмо плашили да пре-

ноћимо у кући код непознатих људи.

У руску базу поред аеродрома Северни стигли смо тек касно увече. Били смо уморни од мноштва догађаја међу којима је, нажалост,

била и једносатна потера за нашим аутомобилом. Јурили су нас неки

наоружани људи који су били непознати чак и нашој пратњи.

Док смо се приближавали касарни, Зураб и ја смо се унапред

припремали да попијемо врућ чај уз мало хлеба, да након тога про-

читамо службу на Велики Четвртак, коју смо понели из Москве, затим

молитвено правило пред причешће и да одмах после тога одемо на

спавање. Нисмо имали појма шта нас чека у касарни!

На капији су нас нестрпљиво чекала двојица официра. Снажно

су нас загрлили и испричали нам како су војници, који се више нису

376



надали да ће нас живе видети, припремили свечани дочек кад су са-

знали да смо живи и здрави.

Чим смо прекорачили праг касарне, просто смо се скаменили.

Огромни сто насред касарне био је препун разних јела. Ту су били

врући комади јагњетине, печено прасе, риба... На једној полици

налазила се урамљена икона испред које је горела парафинска све-ћа. Домаћини су за нас припремили све што су могли. С ужасом смо

посматрали час то изобиље јела, час официре који су се силно обра-

довали нашем повратку и који су нас просто опколили и, прекидајући

један другог, позивали нас да седнемо за сто.

- Ја то не могу... Никад у животу нисам прекршио Велики Пост!

- шапатом ће Зураб.

Али шта је требало да учинимо? Да ли је требало да почнемо да

објашњавамо строгост поста током Страсне седмице, да тим људима,

који су се од свег срца потрудили због нас, одржимо предавање о

томе како се по црквеним правилима данас ни уље не користи, а ка-

моли месо? Морам признати да тако нешто Зураб и ја нисмо могли

очекивати ни у најгорим сновима... Обојица смо осећали да би сва

та наша објашњења, ма колико била исправна, у том тренутку била

много већи грех пред Богом, него ли потпуно непредвидиво кршење

поста.Зураб и ја смо за цео живот запамтили ту предивну трпезу пре-

пуну праве хришћанске љубави.

Наредних година имао сам прилике да с братијом нашег ма-

настира често одлазим у Чеченију и у друге војне гарнизоне. Уколико

би то наше путовање падало у време поста, унапред бисмо замолили

да то узму у обзир кад је реч о храни.

377

К р ш е

њ е

Т и п и к а





С луж ењ е Р ечи не т реба

корист ит и као извор зараде

1едном смо Коља Блохин и ја одлучили да зарадимо нешто пара.

Коља је данас познати православни писац, а у то доба је био тек

изашао с робије, где је провео пет година. Био је осуђен по 139.

1ну за незаконито штампање и ширење православне литературе.

Било је то 1988. године. Коља је предложио да, наравно илегално,

урадимо репринт Библије с илустрацијама Гистава Дореа. Иако је по-

стојала велика потреба за њом, та књига у Русији деценијама није

штампана. У том смислу наша замисао била је заиста добра.

С друге стране, за тираж од хиљаду примерака могли смо добити

за то доба прилично велику суму новца, што не би било лоше ни за

Кољу ни за мене. То нам је било потпуно јасно, али то није имало ни-

какве везе с нашом побожношћу, него се радило о чистој рачуници.

Невоља је била у томе што ниједна библиотека није дозвољавала

изношење Библије с Дореовим илустрацијама. Наш план сам поверио

владици Питириму и он се, као издавач, одмах загрејао за ту идеју,иако је у то време такав подухват могао бити веома опасан. Сутрадан

ми је из личне библиотеке донео предиван примерак те Библије и

притом ме упозорио да му је књига веома драга будући да је припадала

његовом покојном оцу, који је иначе био свештеник. Гарантовао сам

владици да ћу му књигу вратити у истом стању, а након тога дао сам

је Кољи због преснимавања. Договор је био да то уради за седам дана.

После седам дана позвао сам Николаја да га питам како напре-дује посао. Рекао ми је да му треба још три дана, а након три дана

са жаљењем ми је саопштио да има некаквих проблема и да му је

потребно још седам дана. После седам дана чуо сам исту причу. Угла-

вном, Николај није враћао књигу. У међувремену ме је владика Пити-

рим питао кад ће добити назад Библију и кад ће бити штампан тираж.

Назвао сам Кољу и десет минута сам буквално урлао у телефонску

слушалицу. Но будући да је прошао затворска саслушања, он ми је

као неком малом детету објаснио да све разуме, али да му треба још

седам дана и да ће, без обзира на све потешкоће, књига бити враћена

архијереју у првобитном стању.

379

С л у ж е њ е

Р е н и

н е

т р е б а

к о р и с т и т и

к а о

и з в о р

з а р а

д е




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

Након седам дана Коља ипак није вратио књигу.

Био сам очајан и просто нисам знао како да владици погледам у

очи. Да бих бар донекле схватио шта се догађа, отишао сам код Ви-

ктора Бурдјука, нашег заједничког пријатеља који је заједно с Кољом

робијао због исте ствари. Чим сам му испричао о чему се ради, Виктор

ми без размишљања рече:- Ма, сигурно ју је продао!

- Како то мислиш?! Не, то је немогуће!

- И те како је могуће! Сигурно ју је продао и сад пијанчи за те па-

ре. Видим ја да се он не трезни и да пије искључиво коњак!

Треба рећи да смо сви знали за ту слабост нашег пријатеља. Кад

се дохвати флаше, ништа га више није могло зауставити, нарочито

после петогодишњег робијања.

Виктор је схватио мој положај, па смо заједно кренули код Ни-

колаја. Коља је одувек био искрен човек па је одмах све признао и

покајао се. Владичину Библију продао је истог дана кад ју је добио од

мене, тачније након четрдесет минута колико му је требало да стигне

до Кузњецког моста и да тамо, на познатој московској такозваној

црној пијаци, поред књижаре „Букинист” добије петсто рубаља за

књигу. На моје очајничко питање зашто је то учинио, Коља ми пија-

380



ним гласом одговори да га је ђаво на то навео. Виктор Бурдјук га ни-

шта није питао јер је свог пријатеља познавао много боље него ја.

За мене је то била права катастрофа, пре свега зато што је било

практично немогуће набавити такву књигу, а и да је било могуће, не

бих имао новац за то. Чак и кад бих имао среће да пронађем такав

примерак Библије, по речима људи који су били упућени у то, коштаоби најмање хиљаду и по рубаља. Обезбедити толико новца за мене

је било нешто незамисливо, а да и не говорим о томе да би владика

Питирим одмах схватио да то није књига његовог оца... И поред све-

га тога покушао сам да набавим новац код московских зеленаша, али

узалуд јер просто нисам имао шта да заложим.

Пошто је за три дана требало да се појавим пред владиком, више

нисам могао да одуговлачим. Срећа да је био викенд па сам одмахкупио карту и возом отпутовао у Псково-печерски манастир код оца

Јована. Но тамо ме је дочекала вест да се отац Јован затворио у келију

и да већ неколико дана никог не прима. То ме је заиста дотукло. Зар

је могуће да ме у овако тешком тренутку неће удостојити ни једне је-

дине речи?

Тако очајан отпутовао сам код оца Рафаила и испричао му ка-

ква ме је невоља снашла. Срећа да је отац Рафаило био човек који

никад, ни у најтежим ситуацијама није падао у униније. Од свих се-

дам смртних грехова униније је сматрао најглупљим. Прво је почео

да збија шале на рачун мог маловерја, а онда ме је подсетио да сам

заборавио најједноставније и најпознатије средство, а то је да почнем

да читам молитвено правило за проналажење изгубљене ствари.

Његове речи су ме истински шокирале. Нисам могао да верујем

да се тога нисам сетио! Свима је добро познато да постоји проверен

начин, веома једноставно правило за проналажење изгубљене ствари,а то је читање 50. псалма цара Давида и Символа вере.

Узгред речено, недавно сам био у прилици да се уверим у то ко-

лико поменуто правило помаже. Наиме, Ирина Владимировна Кру-

гова, супруга Александра Кругова, главног уредника часописа „Руски

дом”, купила је нови аутомобил. Ја сам га освештао, а већ сутрадан

је аутомобил украден. У полицији су рекли да се управо та марка

аутомобила највише краде и да га највероватније већ растурају наделове. Међутим, за разлику од мене, Ирина Владимировна се одмах

сетила тог молитвеног правила. Зато се на речи полицајаца само

насмешила и код куће одмах почела да чита поменуто молитвено

381


Р е ч и

н е

т р е б а к

о р и с т и т и

к а о

и з в о р

з а р а д

е




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

правило. Након два дана аутомобил је пронађен и све је било у реду,

осим што је брава за паљење била ишчупана.

А ја се, ето, нисам сетио те молитве! Још горе је било то што сам

због очаја и маловерја заборавио да за помоћ треба да се обратим

Господу, Њему јединоме, а не Витји Бурдјукову, продавцима књига и

московским зеленашима! Ту је, наравно, отац Рафаило био потпуно управу. Срећа да ме је благовремено подсетио на то. Увече на бденију,

затим на светој Литургији, и после тога у возу до Москве непрекидно

сам понављао: „Помилуј ме, Боже, по великој милости својој...” и

„Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља...” све док пред зору ни-

382



сам заспао у купеу уз монотоно клопарање точкова. Господ је тако

удесио да у купеу будем сам тако да сам на миру могао да се молим.

Ујутру сам право са станице отишао у Издавачко одељење па-

тријаршије. Кад сам стигао, Виктор Бурдјук ме је већ чекао, и то с

књигом увијеном у свилену тканину и без и најмањег оштећења. Била

је то иста она књига која је припадала владици, а коју је он наследиоод свог оца свештеника. Виктор није ни речи рекао о томе како ју је

пронашао, а ни ја нисам хтео да га о томе запиткујем јер му се на лицу

видео страшан умор. Касније сам на основу неких детаља схватио да

је Виктор позвао у помоћ неке од својих познаника из затвора.

Предао сам књигу владици Питириму, а он ме, Богу хвала, није

чак ни прекорео. Ех, то је права благородност, снисходљивост и хри-

шћанска љубав!

Од среће сам одмах телефонирао оцу Рафаилу.

- Ето видите, Георгије Александровичу, како је Господ близу! -

надахнуто ће отац Рафаило.

И те како сам видео!

Коља Блохин је сасвим мирно пропио петсто рубаља и наши

односи се вратише у своју колотечину. Више ми није падало на памет

да заједно с њим штампам књиге. Једино сам приче које је написао

у затвору касније објавио у оквиру издавачке делатности нашег ма-настира.

Од тог доба чврсто сам се придржавао правила да не треба исто-

времено служити Богу и мамону, тим пре што сам то осетио на со-

пственој кожи. Ако се човек труди да се тога придржава, Господ ће

му у право време послати све што му је потребно. То није само моје

искуство. Један мој пријатељ својевремено је запао у сличну ситу-

ацију, само што је у његовом случају улог био много већи. Кад гапонекад назовем телефоном и кажем му: „Хоћеш ли да спасеш душу

и зарадиш милион?” он ми одговори: „Да, свакако!” Наравно, обоји-

ца знамо да је то само шала.

383


Р е ч и

н е

т р е б а

к о р и с т и т и

к а о

и з в о р

з а р а д е



ДШ*с*ч*вте**тл );лШ*

К' иићдћаМК лЈцјЈтј, та

>«|ДДИ1!»-.Г17 ч и јв ; у ш *

сегјм м .« п Т . п ж Л л Ј* ?ИОСЛч̂ГЛ ТЧВЛ СПКН№Л'.«Г'*дакАЉћ |р а

!»'«МИ ППСМЈ&ВДМГАЧС'

'ИК%ТО КК»ГА11»ИII®«*.'даг*Н1лад1>1ВЛ»' *гВтш.(■Ш М Пт&ИС! »м и к:

•1ЦЛ •|5,0«#11;|' ацм иидЕ.нжЛ* чштокте-К&иЈгКСЦЉ ПИПкЖ Л Л



Још једн о крш ењ е Типика и л и к а к о ј е о т а ц Р а ф а и л о

п о с т а о А н ђ е о

С

вештенику који удари човека по апостолским правилима сле-

дује канонска казна као и забрана свештенослужења.

***

Догодило се то 1977. године. Отац Рафаило био је тада сасвим

млад јеромонах, рукоположен у Псково-печерском манастиру. Једног

сунчаног летњег јутра у лепом духовном расположењу ушао је у цркву

Успења Пресвете Богородице да служи свету Литургију. Тројица

пијаних хулигана били су први које је угледао у цркви. Уз гласан смех

својих пријатеља један од њих покушавао је да припали цигарету на

кандило испред иконе Превете Богородице. По речима оца Рафаила,као кроз маглу се сећао онога што је уследило. Касније су сведоци

тог догађаја причали да је млади јеромонах зграбио веселог пушача, а

отац Рафаило је иначе био изузетно јак човек, извукао га у припрату

и тако га ударио да се и дан-данас прича о томе... У том тренутку

отац Рафаило је дошао себи.

Као у неком успореном филму, видео је како се несрећни хулиган

одвојио од земље, полетео у ваздух и тако треснуо на земљу да је

остао непомичан...

Одмах су му притрчали његови смртно преплашени пријатељи и

обазирући се повремено на оца Рафаила зграбили га за руке и почели

да га вуку према манастирској капији. Схвативши да се догодило не-

што што се не може поправити и да више нема право да служи свету

Литургију, отац Рафаило се ухвати за главу и колико га ноге носе

појури према келији свог духовника, оца Јована.

Старац је у том тренутку обављао монашко молитвено правило.Пошто је улетео у келију без куцања, отац Рафаило се бацио пред ста-

рчеве ноге и сав очајан испричао му какав је грех починио, а затим

почео да моли за опроштај греха и да пита шта му је даље чинити.

385

Ј о ш ј е д н о к

р ш е њ е

Т и п и к а




Т и х о н

( Ш


4 "

Н е с в е п г и

а с в е т

и

Отац Јован пажљиво саслуша свог послушника, а затим га строго

прекори:

- Што се одмах увлачиш код мене под епитрахиљ? Ниси га

ударио, него Анђео!Али ипак је прочитао разрешну молитву, благословио оца Ра-

фаила и послао га назад да служи свету Литургију.

386





М ачак

Познато је да наши људи воле да дискутују о свештеницима ида их критикују. Зато сам се поприлично изненадио кад ми је једном

приликом, док сам служио у Донском манастиру, пришао један наш

парохијанин по имену Николај, и рекао:

- Тек сад сам схватио да су свештеници најбољи, највећи, нај-

стрпљивији и најдивнији људи на свету!

Био сам искрено изненађен па сам га упитао откуд му одједном

такав начин размишљања.Николај ми одговори:

- Имам једног мачка који је веома добар, паметан и леп. Али има

једну чудну навику. Наиме, кад супруга и ја одемо на посао, он се

попне на наш кревет и, да простите, опогани се. Покушавали смо на

све могуће начине да га одвикнемо од тога. И претили смо му и ка-

жњавали га, али узалуд. На крају смо направили праву барикаду око

кревета. Међутим, кад сам се вратио кући, видео сам да је растурио

барикаду, поново се попео на кревет и на њему обавио онај прљави

посао. Толико сам се наљутио да сам га зграбио и добро га измлатио.

Мачак се тако увредио да се завукао под сто, сео и заплакао. Стварно

је плакао! Тако нешто сам први пут у животу видео. Сузе су му бу-

квално лиле из очију. Баш у то време стигла је и моја супруга с посла и

жестоко ме напала: „Како те није срамота? Ти си ми неки православац!

Нећу с тобом причати све док се на исповести не покајеш за тај свој

зверски, одвратни и нехришћански поступак!” Није ми ништа другопреостало него да сутрадан одем у манастир на исповест. А знате, и

савест ме је пекла. Исповедао је отац Гљеб. Сачекао сам да дође ред на

мене, а онда сам му све испричао.

389

М

а ч а к




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

Отац Гљеб из Тројице-Сергијеве лавре, један много добар човек

средњих година, у то време је повремено служио у Донском мана-стиру. Обично би се за време исповести ослонио на налоњ, песницом

би подупро браду и тако слушао грехе парохијана. Николај му је

детаљно и искрено причао своју тужну причу. Трудио се да ништа

не сакрије па је зато дуго говорио. Кад је завршио, отац Гљеб је неко

време ћутао, а затим уздахнуо и рекао:

- Ех, да... разуме се, није то добро! Само нисам схватио да ли

тај Копт1овде студира? Зар на универзитету немају студентски дом?

- Који Копт? - упита Николај.

- Па тај који код вас живи и о којем си ми сад причао.

1 Копт - хришћанин који живи у Египту.

390



- Е, тад ми је све било јасно! - заврши Николај своју причу. -

Отац Гљеб је у ствари био наглув па је мислио да ја уместо „кот”2

све време говорим „Копт”. Тако је он десет минута смирено слушао

некакво моје бунцање о Копту који је ко зна због чега живео код нас у

стану и обављао физиолошке потребе на нашем кревету, којег сам ја

зверски премлатио, а он се подвукао под сто и тамо седео и плакао...Тад сам схватио да су наши свештеници заиста изузетни, најдивнији,

најневероватнији и најстрпљивији људи на свету.

2 Кот - у преводу с руског мачак. (Прим. прев.)

391

М

а ч а к





А ндреј Б ит ов

Једном приликом дошао сам неким послом у патријаршију па сам

успут навратио код свог пријатеља, протојереја Владимира Виги-

љанског, патријарховог секретара за односе с јавношћу.

Тек што смо сели да попиј емо чај, придружио нам се Архиепископ

рјазански Павле, с намером да некако прекрати време до сусрета с

патријархом. Убрзо је зазвонио мобилни телефон оца Владимира, па

је изашао у ходник како нам не би сметао својим разговором. Кад се

вратио, изгледао је прилично изненађен и рекао нам је да га је звао

његов познаник, писац Андреј Битов. Иначе, отац Владимир је пре

рукоположења био познати новинар и члан Савеза писаца.

Андреј Георгијевич Битов давно је крштен у Грузији код баћушке

којег су на грузијском звали мамао Торнике и код којег су често од-

лазили представници московске интелигенције. После крштења

није баш често одлазио у цркву, али зато је његова покојна мајка по-

стала права верница. Упокојила се пре годину дана, а Битов је оца

Владимира назвао управо због своје мајке. Рекао је да му се прошленоћи јавила у сну.

Битов је целог дана био под утиском тог сна и на крају је одлучио

да се посаветује са свештеником, иначе својим познаником. Радило се

393

А н д р

е ј

Б и т о в




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 «


а с в

е т

и

о томе да је мајкау сну била веома строга и да је свом сину рекла: „Ан-

дреј, мораш обавезно урадити оно што ћу те сад замолити. Треба да

одеш на исповест и да се причестиш.” Син је по обичају почео да врда

па је рекао: „Али, тешко ми је да се исповедам код наших свештеника.

За мене је то увек представљало велики проблем.”

Нимало изненађен, у том тренутку сам помислио - Руска инте-лигенција се ни у сну не мења! Међутим, отац Владимир је наставио

да прича. Рекао је да је мајка Битова у сну била непоколебљива: „Треба

да одешу рјазанску област. Тамо има један стари монах, архимандрит”

- одлучно је заповедила и навела једно веома ретко древно име које је

Андреј Георгијевич одмах у сну заборавио. „Обавезно да се код њега

исповедиш и причестиш!”

На томе се виђење и завршило. Кад се ујутру пробудио, Битовсе живо сећао свега што се у сну догодило, осим изузетно ретког

библијског имена монаха код којег је из неког разлога требало да оде.

Дуго је размишљао, али му је све то изгледало чудно и неозбиљно.

Будући да је мајка била тако упорна, ипак је на крају одлучио да те-

лефонира свом старом познанику, оцу Владимиру Вигиљанском.

Отац Владимир је саслушао причу Андреја Георгијевича и рекао

му:

- Покушај да се сетиш имена тог архимандрита.

- Не могу никако да се сетим. Знам само да живи у рјазанској

области и да има некакво старозаветно име.

- Да није Наум? - упита отац Владимир, имајући у виду познатог

духовника из Тројице-Сергијеве лавре.

- Не, није Наум...

- Па онда је Авељ! - закључи отац Владимир. - Мислим да

немамо других стараца са старозаветним именима.- Јесте, Авељ! - обрадова се Битов. - А откуд га знаш?

- Многи знају оца Авеља.

- А где служи? - заинтересова се Битов.

- У манастиру Светог Јована Богослова близу Рјазања.

- Заиста невероватно! Мама ми је рекла да треба да одем управо

код монаха Авеља који служи у Рјазанском округу!

- Узгред речено, тренутно у мом кабинету седе архиепископ

Павле, који управља Епархијом рјазанском, и архимандрит Тихон,

који живи у скиту близу Рјазања и који је пре неколико тренутака

причао о томе како је недавно ишао да посети оца Авеља - настави

394



отац Владимир. - Знаш Андреј, Сам Бог ти је наредио да се што пре

спремиш и кренеш на пут и да се напокон исповедиш и причестиш.

Веруј ми да уопште није шала то што је твоја мајка морала да дође да

ти то каже!

- Знам, јасно ми је то ... - потврдно ће Битов. - Само ми је све то

некако чудно...Отац Владимир настави:

- Замолићу владику Павла да те приме у манастир и да те одведу

код оца Авеља. Колима се из Москве до тамо стиже за непуна три

сата. Договорено?

- Наравно!

Битов се неколико месеци спремао за пут, а након пола године

отац Авељ је отишао Господу.

395

А н д р е ј

Б и т о в





П реосвећени1 послуш ник

УВашингтону је 17. септембра 1999. године умро руски епископ

Василије (Родзјанко). Заправо, владика Василије само је до-

чекао тренутак кад ће кренути на пут за који се усрдно при-

премао целог живота. Неретко је покушавао да о томе прича, али

га скоро нико није разумео. Саговорници би обично пречули ње-

гове речи, или би с озбиљним изразом лица понављали некаквесентименталне глупости, типа: „Таман посла, владико, још ћете ви

нама поживети! Бог је милостив...” Но он је нестрпљиво ишчекивао

то путовање и живо га предосећао.

Иначе, владика је за живота био неуморни путник, што је, рекао

бих, био не само његов стварни призив, него чак и начин живота.

Нема сумње да су његова странствовања започела 1915. године

кад се на племићком имању „Отрада” родио дечак који ће касније

постати епископ Василије, а којем су тада наденули име Владимир.

Његов деда по очевој линији био је Михаил Владимирович Родзја-

нко, председник Државне думе руске империје, док му је мајка била

пореклом од древног рода кнежева Галициних и Сумарокових.

Тај новорођени слуга Божји и иначе је био у ближњем или даљем

сродству с многим руским племићким породицама.

Кад је 1920. напунио пет година, почело је његово наредно зна-

чајно путовање. Пред њим је био далек пут који га је преко копна имора, кроз Турску и Грчку, водио до Србије. На то путовање био је

присиљен јер нове руске власти нису имале намеру да оставе у жи-

1 Преосвећени - титула архијереја.

397

П р е о с в е ћ е н

и

п о с л у ш

н и к



воту породицу бившег председника Државне думе. Породица Ро-

дзјанко настанила се у Београду, где је будући владика и одрастао.

Имао је велике среће с учитељима. У Југославији се иначе оку-

пио крем руске емиграције тако да су његови учитељи били и јеро-

монах Јован (Максимовић), који је након тридесет година постао

чувени Архиепископ Сан Франциска, а још тридесет година каснијеканонизован, као и велики предстојатељ Руске Заграничне Цркве,

митрополит Антоније (Храповицки). Били су то такви духовни ги-

ганти да је њихов снажан и благодатан утицај на васпитаника био

неминован.

Будући владика је пре тога имао још једног за њега веома битног

васпитача, којег је такође запамтио за цео живот. Био је то његов ва-

спитач, иначе бивши официр Беле армије. Нико у кући није знао датај човек свакодневно туче и мучи малог Волођу, и то тако вешто

да никакви трагови мучења нису остајали. Тај несрећник је гајио

стравичну мржњу према Михаилу Владимировичу Родзјанко, деди

свог васпитаника, јер је сматрао да је управо он крив за пропаст

Русије. Будући да ту своју мржњу није могао да искали на деди, ка-

жњавао је унука.

Након много година владика се нрисећао-. „Нешто пре своје смр-

ти мајка ми је рекла: ,Онрости ми што сам непажњом дозволила да те

муче док си био дете’ Одговорио сам јој: „Мама, то је било по Промислу

Божјем. Да није било тога, не бих постао ово што сам данас...”Кад је

био већ у позним годинама, током једног путовања Господ га је до-

вео у Царско Село. Добио је благослов да служи свету Литургију у

цркви посвећеној Фјодоровској икони Пресвете Богородице, истој

оној цркви коју је саградио император Николај Други и коју је толико

волела цела царска породица. По завршетку свете Литургије владика је изашао пред народ и искрено се покајао јер је још од детињства

дубоко у себи осећао да је саучесник немилог догађаја, и то само зато

што је био унук свог вољеног деде. Владика је тада рекао:

- Мој деда је Русији желео само добро, али је као слаб човек

често грешио. Погрешио је кад је своје парламентарце послао цару

с молбом да се одрекне престола. Није мислио да ће се цар одрећи

престола и у своје име и у име свог сина, а кад је то сазнао, горко је

заплакао и рекао: „Сад се више ништа не може учинити. Русија је

пропала.” Нехотице је постао крив за ту јекатеринбуршку трагедију.

Био је то невољни грех, али ипак грех. Сада, на овом светом месту



пред целом Русијом, њеним народом и царском породицом молим

за опроштај за мог деду и за себе. Као епископ, влашћу датом ми од

Бога, опраштам и разрешавам душу његову од тог невољног греха.

** *

Породица Родзјанко настанила се у Југославији где је Владимир

израстао у доброг, високог и веома лепог младића. Стекао је сјајно

образовање, заволео дивну девојку која је постала његова супруга, и

у двадесет петој години рукоположен је за свештеника Српске Пра-

вославне Цркве. Кад је почео рат, отац Владимир Родзјанко храбро је

учествовао у покрету отпора. Исто тако је без имало страха остао у

Југославији и по доласку комуниста на власт, иако су многи емигранти,пре свега они за које је совјетска власт била посебно заинтересована,

напустили ту земљу. Отац Владимир био је свештеник у једној српској

парохији и за њега је било незамисливо да напусти своју паству, чак и

по цену робије или стрељања.

Стрељали га нису али су га, наравно, послали на робију, и то на

осам година, а Титови логори били су подједнако страшни као и они

у СССР-у. На сву срећу, Тито се ускоро посвађао са Стаљином па је, у

399


и

п о с л у ш н и к




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

жељи да колико-толико напакости свом бившем покровитељу, њему

у инат пустио на слободу све руске емигранте, тако да је владика у

југословенским затворима провео само, или боље рећи читаве две

године. Одмах по изласку с робије, поново је кренуо на пут.

Отац Владимир прво се обрео у Паризу код свог духовника, ар-

хиепископа Јована (Максимовића), а затим у Лондону где је почео даслужи у једној српској православној цркви. У Лондону је отац Вла-

димир на радију Би-Би-Си почео да води своје црквене емисије наме-

њене Русији, захваљујући којима је неколико генерација грађана

СССР-а стицало знања о Богу, православној вери и историји Цркве

и своје земље.

Године су пролазиле, а онда је отац Владимир постао удовац. Цр-

ква му је благословила да се замонаши. На монашком постригу добио је име Василије, а затим и чин архијереја. Тада је кренуо на своје следеће

путовање, и то у Америку, али сад већ као епископ Василије. Тамо је

привео Православљу на хиљаде протестаната, католика и оних који

просто ни у шта нису веровали. Али, као што се то често догађа, тамо

није био баш пожељан, и то не толико због своје енергичне делатности

колико због тога што се отворено супротставио једној моћној и за

Цркву потпуно неприхватљивој групи људи, такозваном лобију. Све

се завршило тако што су Преосвештеног епископа Василија послали

у мировину, односно пензионисали су га, али тако да је остао без ика-

квих средстава за живот.

Но чак и тај нимало оптимистичан догађај подстакао је владику

на нова странствовања, која је свим срцем прижељкивао, а и била су

му повод за нове подвиге. Управо тих година појавила се могућност

путовања у Русију. Владика је то одавно жарко прижељкивао па је с

одушевљењем кренуо у свету руску земљу, у своју домовину.Имао сам среће да будем сведок и учесник неких догађаја из тог

доба.

***

У мом животу и у животу мог пријатеља вајара Вјачеслава Ми-

хајловича Кликова, владика Василије појавио се као изузетна и нео-

чекивана радост.

Било је то 1987. године. Приближавао се 17. јули, дан страдања

царске породице. Вјачеслав Михајлович и ја силно смо желели да се

400



одслужи парастос цару, али тад је то био готово нерешив проблем. ^

Разуме се да је било незамисливо отићи у неку од московских цркава и

замолити свештеника да одслужи помен Николају Другом. Свима нам

је било јасно да би се за то одмах сазнало и да би свештеник доживео

велике непријатности, а добијање отказа било би најбезазленије што

би му се могло догодити. Будући да су многи наши пријатељи желели

да дођу на парастос, нисмо хтели да га служимо у кући.

Вјачеслав Михајлович Кликов је управо тих дана завршио мо-

нументални надгробни споменик Александру Пересвету и Андреју

Осљаби, великосхимницима које је преподобни Сергије послао да

с војском Димитрија Донског иду да се боре на Куликовском пољу.

После дуготрајног противљења власти споменик је био постављен на

њиховом гробу у бившем Симоновом манастиру, у којем је у совјетско

доба била смештена фабрика „Динамо”.Будући да је добијена званична дозвола за освећење споменика

Пересвету и Осљаби, пало ми је на памет да бисмо за време тог осв-

ећења могли одслужити парастос царској породици. Било нам је ја-

401




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в е т

и

сно да ће неког послати да мотри на нас, али тешко да ће те уходе

разумети све детаље богослужења. Све што се том приликом буде

догађало за њих ће представљати само једну дугачку и неразумљиву

црквену службу.

Вјачеславу Михајловичу се та идеја много допала. Остало је са-

мо да нађемо свештеника који би пристао да ризикује. Иако ризикније био тако велик, ипак је постојао. А шта ако неко од ухода ипак

схвати шта се заиста догађа... Искрено речено, трудили смо се да не

размишљамо о томе. Но исто тако нисмо желели да изложимо опа-

сности било кога од свештеника које смо познавали.

Неко од познаника успут је споменуо да је ових дана из Америке

допутовао епископ Василије (Родзјанко). Многи од нас чули су за тог

владику и знали за његове црквене емисије на „непријатељским” ра-дио станицама. Посаветовали смо се и дошли до закључка да бољег

кандидата за служење парастоса царској породици нећемо наћи! Као

прво, био је бели емигрант, а као друго, за њега као странца ризик

је био много мањи него за наше свештенике. КГБ не би требало да

му нешто посебно науди. Бар тако смо се надали... У сваком случају,

биће му много лакше да се извуче. Тешили смо се тиме да је он ипак

Американац. Уосталом, како се говорило у једној помало циничној

али популарној песмици тог доба: „Дедица је стари, њему је свеједно.”На крају крајева, просто нисмо имали другу могућност.

Кратко речено, те исте вечери Вјачеслав Михајлович и ја отишли

смо у хотел „Космос” у којем је владика Василије одсео заједно с гру-

пом ходочасника, православних Американаца.

Кад се владика појавио у холу, били смо просто фасцинирани!

Пред нама је стајао необично леп, висок и наочит старац с невероватно

добродушним изразом лица. Једном речју, без било какве иронијеили сентименталности, био је то благообразни старац, како би се то

рекло у стара времена. Дотад нисмо имали прилике да виђамо такве

архијереје. У њему се назирала другачија Русија и изгубљена култура.

Био је потпуно другачији у односу на архијереје с којима смо имали

прилике да контактирамо. Нису наши били лошији од њега, него је

овај заиста био потпуно другачији архијереј!

Вјачеслав Михајлович и ја одмах смо се постидели што смо хте-

ли да изложимо опасности тог изузетног, доброг, незаштићеног и

искреног човека. Након што смо се упознали и разменили неколико

уобичајених фраза, извинили смо се, мало се удаљили и договорили

402



се да ћемо владику замолити да добро размисли пре но што прихвати

наш предлог.Сва тројица смо изашли да се прошетамо и попричамо што даље

од хотелских микрофона. Кад је чуо који је циљ наше посете, вла-

дика је био толико одушевљен да је застао насред тротоара и, чвр-

сто ме зграбивши за руку као да сам имао намеру да побегнем, не

само да је пристао него нас је уз то и ватрено убеђивао да нас је Сам

Господ послао. Док сам трљао лакат и питао се колика ми је масница

испод рукава, владика нам је све објаснио. Испоставило се да он већ

педесет година, то јест откад је постао свештеник, сваке године на

тај дан обавезно служи парастос царској породици. Но овог пута се

затекао у Москви и већ неколико дана размишља о томе где и како да

у Совјетском Савезу одслужи тај парастос. И ту ти се ми појављује-

мо са својом благочестивом авантуром. Владика је у нама видео ни

мање ни више него Анђеле послате с неба! Кад смо га упозорили на

могућу опасност, само је нехајно одмахнуо руком.

Требало је решити још неколико питања, али владика Василије учинио је то у трен ока. Кад епископ дође у туђу епархију, по древним

канонима није могао да врши богослужења без благослова надлежног

403


и





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в е т

и

архијереја, а за Москву је то био сам патријарх. Владика нам је рекао

да му је Његова Светост патријарх Пимен управо јуче дозволио да

у Москви служи такозване требе, односно оно што је људима на

потребу, као што су на пример молебани и парастоси. Нама је баш

то и било потребно. За службу је био потребан и хор. Испоставило

се да скоро сви ходочасници, који су допутовали с владиком, поју у

црквеним хоровима.

На дан страдања царске породице срели смо се на улазу у фа-

брику „Динамо”. Ту се окупило око педесетак Кликовљевих и мо-

јих пријатеља и двадесетак Американаца. Сви су углавном били

православни Англосаксонци који су разговарали само на енглеском

или црквенословенском језику. Требало је одмах нешто смислити

јер уколико они који су задужени да мотре на нас схвате да су се натериторији фабрике појавили странци, то ће нам задати додатну

главобољу. Зато смо, ради сваке сигурности, нашу америчку браћу

по вери морали да заплашимо подземним просторима Лубјанке и да

им строго забранимо да отварају уста, осим кад буду појали на пара-

стосу. Узгред, кад је владика почео да служи, показало се да су заиста

солидан хор. Целу службу појали су напамет и скоро без страног на-

гласка.

Представници фабричке управе и још некакви мрачни људи

спровели су нас кроз дугачке ходнике и пролазе до места на којем су

сахрањени Пересвет и Осљаба. Срце ми је стало кад сам видео како су

људи у цивилу подозриво посматрали наочитог архијереја и његову

преплашену и ћутљиву паству, која уопште није личила на совјетске

људе. Срећом, све је добро прошло.

Споменик који је Кликов направио био је заиста изузетно леп,

аскетски строг и величанствен. Почели смо с освећењем, а затим смо,као што смо се и договорили, неприметно прешли на парастос тако

да то званичници не примете. Владика је служио тако надахнуто,

а његови парохијани су појали у таквом заносу да је богослужење

пролетело у трен ока. Владика није говорио цар, царица, царевић, него

је једноставно прво поменуо ратнике и Андреја Осљабу и Александра

Пересвета, а затим убијеног Николаја, убијену Александру, убијеног

дечака Алексија, убијене девојке Олгу, Татјану, Марију и девојчицу

Анастасију, као и имена упокојених својих и наших ближњих.

Ко зна, можда су људи у цивилу све схватили, што уопште није

искључено. Но и ако јесу, нико од њих није нам то дао до знања. На

404



растанку су нам захвалили, а Вјачеславу Михајловичу и мени чинило

се да су то урадили крајње искрено.

Кад смо прошли кроз фабричку капију и поново се нашли у гра-

ду, владика Василије ми је одједном пришао, чврсто ме загрлио и

рекао ми нешто чега ћу се заувек сећати. Рекао ми је да ће ми до краја

живота бити захвалан за оно што сам тог дана учинио за њега. И ма-да уопште нисам схватао шта сам то тако посебно учинио, морам

признати да су ми његове речи пријале.

И заиста, владика је до краја свог живота био према мени изу-

зетно добар, што је за мене био један од оних драгоцених и неза-

служених дарова Божјих.

***

Тих година тек смо откривали истину о цару мученику и његовој

породици. О руским новомученицима и исповедницима сазнавали

смо из књига које су доношене из иностранства, и из прича старијих

генерација православних хришћана.

Што се тиче императора Николаја Другог и његове породице,

управо тих година вођене су бурне расправе о њему. Неки људи, које

веома поштујем, односили су се веома скептично према канонизацијицарске породице. Међу њима су били и изузетан архијереј, Митро-

полит нижегородски Николај и професор Московске духовне ака-

демије Алексеј Иљич Осипов. Нисам могао да се супротставим аргу-

ментима тих мудрих људи, али сам напросто знао да су цар Николај

и његова породица свети.

Две године након првог сусрета с владиком доживео сам један

од најтежих тренутака у свом животу. Тад сам још био искушеник.У крајње лошем духовном стању отишао сам у Донски манастир, на

гроб патријарха Тихона. Био је то дан сећања на убијену царску поро-

дицу и те године парастос је служен први пут јавно. Почео сам свим

срцем да молим царске мученике да ми помогну уколико имају сме-

лост пред Богом.

Кад се парастос завршио, кренуо сам ка излазу. И даље сам био

у веома тешком стању. На вратима сам се срео са свештеником којег

нисам видео неколико година. Иако га ништа нисам питао, заподенуо

је са мном разговор и неочекивано решио све своје проблеме. Рекао

ми је веома јасно и конкретно шта треба да радим. То је, без имало

405


и





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т

и

претеривања, умногоме решило моју судбину. У мом срцу више ни-

кад се није појавило питање светости царске породице, ма колико

ми неко говорио о слабостима, грешкама и гресима последњег руског

цара.

Наравно, наше индивидуално верско искуство без потврде Цркве

не вреди много. Али, на моју срећу, канонизацијом цара мученика ињегове породице Црква ми даје за право да то мало лично искуство,

које ни на што не претендује, сматрам нелажним.

У круговима у којима сам се кретао нико није сумњао да је мо-

нархија за Русију најприроднији и најнормалнији облик државне

владавине, али смо истовремено били веома скептични кад је реч о

разним активним монархистичким покретима тог доба.

Док сам био на послушању код митрополита Питирима, једномприликом у Издавачко одељење дошли су неки људи у официрским

униформама царске Русије. На њиховим мундирима блистале су ца-

рске медаље и ордење, а међу њима и Георгијевски крст. Био сам ис-

тински изненађен па сам их упитао:

- Како сте могли да ставите та одликовања кад знате да су до-

дељивана само за личну храброст на бојном пољу?

Гости су ме уверавали да је све у најбољем реду кад је реч о тим

одликовањима и затражили да се одмах виде с митрополитом. На

моје велико изненађење, владика их је примио и сат и по слушао их

406



пажљиво и с одређеном дозом интересовања. Од владике су захтевали

да им пружи свесрдну помоћ у хитном васпостављању монархије.

Док их је испраћао, владика Питирим замишљено рече:

- Кад бисте сад добили цара, за недељу дана поново бисте га

стрељали...

***

Од тог доба владика Василије увек би ми унапред телефоном ја-

вио да се спрема да дође у Русију. С радошћу сам кретао с њим на

нова занимљива путовања. Имао је безброј повода за путовања, али,

ма колико то чудно изгледало, ни на једно од њих није кретао по со-

пственој вољи. Разлог томе био је посебан догађај који ми је једномприликом владика Василије испричао.

Године 1978. умрла је његова супруга Марија Васиљевна. Био је

то страшан ударац за оца Владимира. Бескрајно је волео супругу. Тада

се догодило оно што се Русима иначе често догађа. Отац Владимир се

одао пићу.

Владика је крајње отворено причао о том периоду свог живота, и

то као о једном од најтежих искушења које је доживео.

Почео је много да пије. Додуше, захваљујући добром здрављу и

снази, у прво време то није утицало ни на његову свештеничку службу,

ни на емисије на радију. По српском обичају, тугу је лечио ракијом.

Ни духовник, ни породица, ни пријатељи нису могли да му помогну.

Ко зна како би се све то завршило да му се с оног света није јавила по-

којна Марија Васиљевна и опоменула свог супруга. Иначе, кажу да је

попадија за живота била велика подвижница и молитвеница.

Јављање попадије, а посебно њена строгост толико су потреслиоца Владимира да је одмах дошао себи и престао да пије.

Истина, престао је да пије, али није знао како даље да живи. Деца

су тада била већ велика а о другом браку, наравно, није могло бити ни

говора. По црквеним канонима свештеницима је био забрањен други

брак. Уколико би се свештеник удовац поново оженио, био би заувек

лишен права на богослужење. Но и без тога је отац Владимир био

толико привржен покојној попадији да је део срца намењен овоземној

љубави заувек био заузет љубављу према Марији Васиљевној. Отац

Владимир почео је усрдно да се моли и Господ је услишио његове мо-

литве.

407


и





Т и х о н

( Ш


• { <


а с в е т

и

После смрти духовника оца Владимира, архиепископа Јована

(Максимовића), духовно је почео да га руководи Митрополит ло-

ндонски Антоније (Сурошки), стари пријатељ породице Родзјанко.

Управо је он саопштио оцу Владимиру да јерарси Америчке Право-

славне Цркве пажљиво, али веома упорно раде на томе да се удовац,

протојереј Владимир Родзјанко некако убеди да прими монашкипостриг, а после тога да буде узведен у чин архијереја и да по по-

слушању буде упућен у Сједињене Америчке Државе као епископ

престоног града Вашингтона!

Отац Владимир одлично је знао да архијерејско служење није

повезано с поштовањем и положајем, него с мноштвом свакодневних

брига, које никад не престају, с апсолутном немогућношћу да човек

припада самом себи, као и с огромним теретом одговорности који јесветовним људима просто несхватљив. Осим тога, судбина епископа

у емиграцији подразумевала је немаштину која је често прелазила

у пуко сиромаштво. Ни по годинама отац Владимир није био баш

најпогоднији кандидат за претендента на архијерејску катедру. Он је

већ био закорачио у шездесет шесту, а четрдесет година је служио као

свештеник.

Отац Владимир је прихватио предлог да се замонаши и постане

епископ јер је то схватио као Божју вољу и одговор на његове молитве. Јерарси у Америци и у Енглеској одмах су се о свему договорили и су-

дбина оца Владимира била је решена.

Пред само монашење будући монах изненада је свом духовнику,

митрополиту Антонију (Сурошком) поставио једно неочекивано и

простодушно питање:

- Ето, владико, сад ћу од тебе примити монашки постриг. Пред

Господом и Његовом Светом Црквом положићу монашке завете.Што се тиче завета целомудрености, у мом случају све је јасно. Јасан

ми је и завет нестицања. Што се тиче завета који се тиче молитве, ни

ту немам недоумица. Но што се тиче завета о послушности, ту ми

ништа није јасно!

- Како то мислиш? - изненађено ће митрополит Антоније.

- Ево како - поче да објашњава отац Владимир. - Ја нећу бити

обичан монах, него епископ. То значи да ћу по својој дужности мора-

ти да заповедам и да руководим. А кога ћу онда ја да слушам? Коме

заповедаш да ја будем послушан?

Митрополит се замисли, а затим рече:

408



- Ти ћеш бити послушан сваком човеку којег сретнеш на свом

животном путу, наравно уколико буде у твојој моћи да испуниш

његову молбу и уколико она не буде у супротности с Јеванђељем.

Та заповест се веома допала оцу Владимиру. Али зато онима који

су касније били уз владику није било нимало лако због његове сталне

спремности да одлучно и безуветно испуни тај монашки завет. Делимично имам у виду и себе. То владичино свето послушање често

се за мене претварало у праву робију!

Рецимо, у Москви дан кишовит, грозно време, а владика и ја

журимо негде. Одједном владику заустави нека бака с цегером.

- Баћушка! - почиње својим дрхтавим старачким гласом, не

знајући да пред њом није никакав баћушка него прави епископ, и то

још из Америке. - Баћушка, бар ми ти помози! Освештај моју собу!Ево већ трећу годину молим нашег оца Ивана, а он никако да дође. Је

л’ хоћеш да се смилујеш и да је осветиш, а?

Ја још не стигнем ни уста да отворим, а владика је већ спреман

да испуни молбу, и то тако као да је целог живота само чекао да му се

пружи могућност да освешта собу те бакице.

- Владико - погубљено почињем да вапим - ви чак и не знате где

се налази та соба! Бакице, је ли то далеко?

- Ма, близу је, у Орехово-Борисову! Од метроа има четрдесетакминута аутобусом! Није далеко - радосно ће бакица.

409


и





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

Успротивити се у таквој ситуацији просто није вредело. Владика

одмах одлаже наше важне послове и за почетак креће на други крај

Москве да би у цркви од познатог свештеника узео све што му је не-

опходно за чин освећења. Тешка срца крећем за њим, а старица, не

знам само откуд јој толико снаге, још не верујући шта јој се догађа,

од силне радости уситнила за нама и не престаје владици да прича одеци и унучадима, који је већ одавно не посећују.

По повратку из цркве, у највећем шпицу силазимо у метро и уз

преседања некако стижемо на периферију Москве, а одатле се, баш

као што је бакица и рекла, четрдесетак минута труцкамо у препуном

аутобусу. Напокон владика освештава собичак од осам квадратних

метара, који се налази у типичној московској монтажној згради од

осам спратова, и притом то чини непоновљиво, молитвено, узвишенои свечано као што је то чинио на сваком богослужењу. Након тога

седа за сто поред срећне бакице, при чему се види да су задовољни

једно другим, и почиње да хвали послужење - чај с пецивом и старим

ушећереним слатком од вишања, и то с коштицама. На крају је још са

захвалношћу прихватио новчић који му је бакица на растанку кри-

шом тутнула.

- Е, нек ти је Бог на помоћи! - захвално ће старица. - Сад могу на

миру и да умрем у овој собици.

* * *

Редовно се понављало то да је владика Василије у буквалном

смислу постајао послушник свакоме ко би му се обратио. Притом

ј е било очигледно да иза тога не стоји само његова искрена жеља да

служи људима, него и још нешто посебно што је једино њему билопознато.

Размишљајући о томе сетио сам се да реч послушност потиче

од глагола слушати. Тако сам постепено почео да наслућујем да се

кроз ту смирену послушност владика научио да пажљиво ослушкује

вољу Божју и да је схвати. Од тога је читав његов живот постајао

стална спознаја Промисла Божјег, тајанствен али и савршено реалан

разговор са Спаситељем, при којем Господ са човеком не разговара

речима него кроз животне околности, и Свом саговорнику дарује

највећу могућу награду - да буде Његово оруђе у овом нашем свету.

410



* * *

Током једног владичиног доласка у Москву, негде у лето 1990.

године пришао му је један млади свештеник и без устручавања пре-

дложио владици да одслужи свету Литургији у његовој парохији.

Владика, као и увек, није дозволио да га двапут за нешто замоле. Биломи је јасно да почињу нови проблеми.

- А где се налази та твоја парохија? - упитао сам, намргођено од-

меравајући младог свештеника.

По мом тону одмах је схватио да му нисам савезник.

- Није далеко! - нељубазно ми одговори.

Под тим одговором могло се подразумевати непрегледно про-

странство наше безграничне отаџбине.

- Ето видиш, Георгије, није далеко! - покуша владика да ме уми-

ри.

- Није много далеко... - прецизније ће свештеник.

- Говори где је? - намргођено сам захтевао.

Свештеник се мало збуни.

- То је једна црква из осамнаестог века. Мало је таквих у Русији!

Село Горелец... У околини Костроме...

Моје слутње почеле су да се остварују.- Добро! А колико има од Костроме до тог твог села?

- Око сто педесет километара, тачније двеста - поштено признаде

млади свештеник. - То вам је тачно између Чухломе и Кологрива.

Подиђе ме некаква језа па почех наглас да рачунам:

- Четиристо километара до Костроме, затим још двеста ... Уз-

гред, владико, имате ли бар неку представу о томе какви су тамо

путеви, на пример пут између Чухломе и Кологрива? Него, оче, имашли ти благослов костромског архијереја да владика служи код вас? -

ухватих се за последњу сламку наде. - Знаш и сам да без благослова

не може служити у туђој епархији!

- Да немам благослов не бих ни долазио - уверљиво ће свештеник.

- Благослов нашег архијереја благовремено сам добио.

Тако се владика Василије обрео на некаквом забаченом путу

који води до сеоцета скривеног негде у костромским шумама. Испо-

ставило се да је тај млади свештеник Андреј Вороњин изузетан тру-

дбеник на њиви Господњој, каквих је тих година много пришло Цркви.

Дипломирао је на Московском државном универзитету, обновио је

411

П р е о с в е ћ е н и

п о с п у ш н и к




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

срушену цркву, основао парохију, школу и дивно дечје одмаралиште.

Пут до његовог села био је заиста дуг тако да су се путници прилично

уморили.

Аутомобил се изненада зауставио. Само пре неколико минута

на том месту догодила се саобраћајна несрећа у којој се камион ди-

ректно сударио с мотоциклом. На земљи је у прашини лежао мртавмушкарац, а над њим је стајао један младић који се буквално ска-

менио. У близини је стајао снуждени камионџија и пушио.

Сви смо брзо изашли из аутомобила, али било је прекасно за би-

ло какву помоћ. Сурови бесмисао у трен ока је тријумфално продро

у наш свет и та слика непоправљиве људске трагедије дубоко је по-

тресла све нас који смо се у том тренутку затекли на том путу.

Млади мотоциклиста стезао је у руци кацигу и плакао. Човеккоји је управо погинуо био је његов отац. Владика загрли младића и

рече му:

- Ја сам свештеник. Ако је ваш отац био верник, могу да одслужим

молитве које су му сада потребне.

- Да! - прихвати младић који је полако почињао да долази себи.

- Молим Вас, учините све што треба! Мој отац је био православац.

Истина, никад није ишао у цркву јер су нам све цркве у околини сру-

шили... Али, увек је говорио да има свог духовника! Учините, молим

Вас, све како то обичаји налажу!

Из аутомобила су већ донели свештеничке одежде. Владика не

издржа и опрезно упита младића:

- Како то да ваш отац није ишао у цркву, а имао је духовника?

- Ето, тако је испало... Отац је годинама слушао верске емисије

које су се емитовале из Лондона, а водио их је неки свештеник Ро-

дзјанко. Управо тог свештеника тата је сматрао својим духовником,иако га никад у животу није видео.

Владика заплака и клекну поред свог покојног духовног сина.

***

Странствовања... Било да су кратка или далека, путовања су

заиста благословена за ученике Христове зато што је и Бог био Пу-

тник. И цео Његов овоземни живот био је путовање, прво из горњег

света к нама, на нашу грешну земљу, затим по брдима и долинама

Галилеје, по врелим пустињама и многољудним градовима. Путовања

412



кроз таму људских душа... Странстовање по свету који је Он створио,

међу људима који су заборавили да су Његова деца и наследници.

***

Можда је владика волео странствовања и зато што јеусред неоче-киваних, а понекад и опасних ситуација посебно осећао присуство

Божје. Није случајно што се Црква на сваком богослужењу посебно

моли „за оне који плове, за путнике.” Баш због тога и у овој скромној

књизи има доста прича везаних за путовања. Заиста се много нео-

бичних, а понекад и апсолутно непоновљивих догађаја збило управо

за време путовања!

Искрено речено, понекад смо искоришћавали владичину кроткуи беспоговорну послушност. Године 1992. Вјачеслав Михајлович Кли-

ков и ја, као и наш старији и заиста диван пријатељ академик Ни-

кита Иљич Толстој, председник Међународног фонда словенске пи-

смености, организовали смо поклоничко путовање бројне делегације

у Свету Земљу да бисмо отуда први пут донели у Русију благодатни

огањ. Било је планирано да након пасхалне ноћи у Јерусалиму по-

клоници аутобусом крену за Русију и да с благодатним огњем прођу

кроз успутне православне земље као што су Кипар, Грчка, Југославија,

Румунија, Бугарска, Украјина, Белорусија, и тако све до Москве.

Данас благодатни огањ авионима возе у многе градове директно

на пасхалну службу, док је у оно време први одлазак по благодатни

огањ подразумевао много брига и напора. То путовање требало је да

траје месец дана. Његова Светост патријарх Алексије послао је на тај

пут двојицу архимандрита, Панкратија, данашњег епископа и на-

месника Валаамског манастира, и Сергија који је убрзо након тогабио хиротонисан за епископа и постављен на Новосибирску катедру.

У поклоничкој групи требало је да буде и Марија Георгијевна,

кћерка маршала Жукова, али се разболела уочи самог поласка. Тре-

бало је хитно да нађемо неког ко би уместо ње могао да крене на пут.

Проблем је био у томе што је за тако кратко време било немогуће

добити визе за толики број земаља. Тад смо се поново сетили владике

Василија који се баш тог дана појавио у Москви.На нашу велику срамоту, уопште нисмо размишљали о томе да

владици, који је имао пуних седамдесет седам година, неће бити тако

лако да месец дана живи у аутобусу, нити о томе да владика можда

413

П р е о с в е ћ е н и





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 "


а с в

е т

и

има неког посла у Москви. Најважније нам је било то да ће владика,

као и увек, одмах пристати, а као друго, знали смо да је питање виза

само по себи решено јер је био држављанин Велике Британије, што

је значило да у земљама кроз које је требало да прођемо с његовим

пасошем неће бити никаквих проблема.

Осим тога, учешћем владике Василија поклоничко путовање до-бијало је духовног вођу о каквом смо само могли да маштамо. Чак нам

је било криво што га се раније нисмо сетили. Уз све то владика је, за

разлику од многих учесника поклоничког путовања, знао енглески,

немачки и француски језик, као и српски, грчки, бугарски и помало

румунски. Његова Светост патријарх Алексије благословио му је да

предводи групу поклоника, што је владику посебно обрадовало и

испунило га осећањем посебне одговорности.Узгред речено, здравље је владику, хвала Богу, добро послужило.

Један од учесника нашег путовања, Александар Николајевич Крутов

сваког дана превијао је владици болесне ноге и пазио на то да на време

узима лекове. Укратко, по речима самог владике Василија, пазио га је

као рођена мајка. Но то је касније било. А пред сам пут, сећам се да

смо брзо покупили архијереја и с олакшањем кренули на далек пут.

Тиме су сви наши проблеми били решени!

414



Невоље су почеле на државним границама појединих земаља.

Наша делегација могла је да прође пограничну контролу само уз гру-

пну визу коју смо благовремено припремили. У ту визу била је упи-

сана и Марија Георгијевна Жукова, али се зато у њој није налазило

име епископа Василија (Родзјанко).

Све је почело у Израелу, који је иначе познат по строгој погра-ничној и царинској контроли. Одмах на аеродрому израелски аге-

нти издвојили су необичну групу из Русије и почели поименце да

нас прозивају. Није било никаквих проблема док су прозивали архи-

мандрита Панкратија, архимандрита Сергија и остале, али кад су

прозвали Марију Георгијевну Жукову, уместо ње устао је владика

Василије, љубазно се осмехнуо израелском агенту и благо се наклонио.

- Шта радите? - у недоумици ће агент. - Прозвао сам МаријуГеоргијевну Жукову.

- Ја сам Марија Георгијевна Жукова - простодушно одговори

владика.

- Како то мислите? - пренеражено ће агент. - Ко сте ви?

- Је л’ ја? Ја сам руски епископ Василије!

- Зар је Марија Георгијевна Жукова руски епископ?! Ово није ме-

сто за збијање шала! Како се зовете?

- По пасошу, или...

- Наравно по пасошу! - обрецну се агент.

- По пасошу сам Владимир Родзјанко.

- Да ли сте Марија Жукова, епископ Василије или Владимир Ро-

дзјанко? И откуд ви овде?

- Ја иначе живим у Америци... - поче владика да му прича.

- Одмах ћемо вам све објаснити! - покушали су да се умешају у

разговор остали чланови наше делегације.Но агент их оштро прекиде:

- Вас ништа нисам питао!

А онда се поново веома грубо обрати владици:

- Дакле, кажете да сте руски епископ, али да из неког разлога

живите у Америци. Занимљиво! Покажите ваш пасош.

- Пасош ми је британски - унапред ће владика пружајући доку-

мент.

- Молим? - подвикну збуњени агент и поче да маше групном

визом владици испред носа. - А под којим именом се водите у овом

документу?!

415


и





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

- Како да вам кажем? - поче владика чудећи се сам себи. - Ствар

је у томе што сам ја по том документу Марија Георгијевна Жукова.

- Доста! - продера се агент. - Одмах да сте ми одговорили ко сте

ви!

Владици је заиста било криво што је тај младић толико узрујан

због њега. Али и поред све своје кротости није волео да неко виче нањега.

- Ја сам руски свештеник, епископ Василије - достојанствено ре-

че.

- Велите епископ Василије? А ко је онда Владимир Родзјанко?

- И то сам ја.

- А ко је Марија Георгијевна Жукова?

- Ја сам и Марија Георгијевна - одговори владика немоћно ра-ширивши руке.

- Добро! А где живите?

- У Америци.

- А пасош?

- А пасош ми је британски.

- А овде?

- А ту сам Марија Георгијевна Жукова...

Та сцена понављала се на свакој граници.

Но без обзира на сва та митарства, владика Василије био је исти-

нски срећан због тога што му се испунила давнашња жеља да се на

Васкрс помоли поред Гроба Господњег и што се након толико година

поново нашао у својој вољеној Југославији, па макар то било само у

пролазу. Био је срећан и због тога што је успешно испунио тако важно

послушање као што је то бити вођа групе на поклоничком путовању у

Свету Земљу, и што је у Москви на празник светих Кирила и Методијаишао поред патријарха Алексија у литији од Успенске саборне цркве

у Кремљу до Словенског трга, свечано носећи светиљку с упаљеним

благодатним огњем.

***

Иако се никад о томе није изјашњавао, владичина животна жељабила је да служи Русији и Руској Цркви. Тако је био васпитан. Једном

нам је пошло за руком да се договоримо да за Први програм држа-

вне телевизије снимимо циклус емисија у форми разговора о Богу

416



и Цркви, о древним светитељима, новомученицима, Русији и рус-

кој емиграцији. У то доба владика Василије био је болестан, али је

ипак долетео у Москву и последњим атомима снаге даноноћно радио

на тим емисијама. Били су то први разговори тог типа на тадашњојсовјетској телевизији. Емисије су изазвале огромно интересовање

гледалаца и много пута су репризиране. Где год би се након тога вла-

дика појавио, људи су му изражавали захвалност због тога што су

пронашли веру захваљујући његовим разговорима. За владику је то

била највећа могућа награда.

Многе појединости из црквене историје 20. века видели смо у

новом светлу управо захваљујући причама владике Василија. Једном

приликом је у његовом присуству покренута дискусија о епископату

совјетског доба, што је тада била веома популарна тема. Неке изјаве

представљале су не само осуду, него су чак биле непријатељске и

веома опасне. Владика је ћутке слушао учеснике те дискусије. Кад су

се одважне судије руских архијереја обратиле владици тражећи ње-

гову подршку, што је по њиховом мишљењу било нешто што се оче-

кује, он је само испричао један давнашњи догађај.

Почетком шездесетих година, док је још био свештеник, дошаому је у посету, и то право у његов стан у Лондону, митрополит Ни-

кодим, председник Одељења за вањске послове. Да би могли да ра-

зговарају, обојица су морали лећи на под како агенти, који митропо-

417


и





Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

4 "


а с

в е т

и

лита Никодима нису испуштали из вида, не би могли кроз прозор да

сниме њихов разговор.

Владика Никодим шапатом је испричао оцу Владимиру да се

совјетске власти већ данима спремају да затворе Почајевску лавру и

да су јерарси у отаџбини исцрпели све могућности у покушајима да

то спрече. Владика је замолио оца Владимира да на Би-Би-Сију и нарадију „Глас Америке” организује специјалне емисије и тако покуша

да спречи совјетско руководство да се обрачуна с Почајевом. Обојица

су одлично знали какав ризик преузима на себе владика Никодим

тиме што се оцу Владимиру обратио с таквом молбом.

Већ следећег дана Почајевска лавра постала је главна тема вер-

ских емисија и Би-Би-Сија и „Гласа Америке”. На хиљаде писама про-

теста почела су из целог света да пристижу на адресу совјетског ру-

ководства. То је имало огроман, можда чак и одлучујући утицај на

власт тако да је била принуђена да поново одобри монашки живот у

Почајевској лаври.

Године 1990. имао сам прилике да заједно с владиком Василијем

посетим Почајев. Била је то његова прва посета Почајевској лаври.

Одслужио је свету Литургију и срео се с људима који су, исто као и

он, били учесници драматичних догађаја од пре тридесет година.

***

Чега бих још могао да се присетим и да вам испричам о владици

Василију? Испало је да се сваки његов долазак подударио с неким

изузетним догађајем, као што су хиљадугодишњица крштења Русије,

прво доношење благодатног огња, парастос царској породици, прве

верске емисије на Државној телевизији... Сам владика волео је дакаже: „Кад престанем да се молим, престају и подударности.”

У том смислу није био изузетак ни владичин долазак у Москву,

у лето 1991. године кад је као члан велике делегације из Сједињених

Америчких Држава дошао на први Светски конгрес сународника.

Представници руске емиграције из многих земаља широм света први

пут су били званично позвани да дођу у Москву, и то без обзира на

њихово политичко убеђење. Тај сусрет власти су замислиле као по-

четак нове етапе посткомунистичке Русије.

Допутовало је много људи. Ризиковали су чак и они емигранти

који раније нису смели ни нос да промоле кад је реч о Совјетском Са-

418



везу. Дошли су и такозвани недотучени белогардејци који целог свог

живота ни најмање нису веровали совјетској власти. Допутовали су

чак и учесници покрета генерала Власова. Ни до дана данашњег није

ми јасно ко их је успео убедити да дођу. Очито су сви жарко желели

да виде отаџбину!

Хотел „Интурист” био је крцат. Емигранти и њихови потомцишетали су Москвом и разгледали град и лица пролазника. Гануло их

је то што је њихово појављивање изазвало толико интересовања, а

још више начин на који су били примљени и велика очекивања која

су понекад прелазила у бујне фантазије.

У то доба било је заиста доста дивних људи који су искрено ве-

ровали да ће нам емиграција помоћи. Кад смо већ код тога, ако је

неко од руских емиграната допринео духовном препороду Русије,

али не само речима него и на делу, онда је то свакако био скромни

пензионисани епископ Василије, заједно с неколицином емиграната,

правих подвижника, међу којима су били и архијереји, и свештеници

и мирјани.

Главни догађај конгреса сународника била је света Литургија

у Успенској саборној цркви московског Кремља, и то после многих

деценија забране богослужења у црквама Кремља. Светој Литургији

присуствовао је Његова Светост патријарх Алексије, а саслуживао му је, између осталих, и владика Василије. На несрећу, недељу дана пре

поласка у Москву владика је сломио ногу, и то у кући у Вашингтону.

Будући да тако важан догађај није могао да пропусти, стигао је у

отаџбину с ногом у гипсу и, смешно скакућући на штакама, једва је

успевао да прати бучну гомилу руских емиграната.

Рано ујутро 19. августа, на Преображење Господње испред хо-

тела „Интурист” кренуле су десетине аутобуса с емигрантима, којису допутовали са свих континената. Аутобусима су их довезли до

Кремља, до Кутафје куле. Не верујући својим очима, са сузама су

прошли кроз капију Кремља и кренули ка Успенској саборној цркви

где је Његова Светост патријарх Алексије са бројним архијерејима,

међу којима је био и владика Василије на својим штакама, почео да

служи свету Литургију.

Али, као што је познато, управо тог 19. августа 1991. године у

јутарњим часовима догодило се оно што ће у историји Русије битизапамћено по четири почетна слова КГЧП. Да, управо у време док се

Његова Светост патријарх Алексије молио у Успенској саборној цр-

кви извршен је државни удар.

419


и





Т и х о н

( Ш


• { •


а с

в е т и

Кад су по завршетку свете Литургије ганути и пресрећни еми-

гранти изашли из Кремља, били су истински запањени кад су уместо

туристичких аутобуса угледали живи зид специјалаца с аутоматима,

а иза њих колону тенкова и оклопних возила.

У почетку нико ништа није схватио, а онда је неко са ужасом

повикао:- Знао сам! Бољшевици су нас поново преварили! Ово је замка!

Збуњени војници, који су били направили обруч, у недоумици

су се згледали. Из гомиле емиграната зачуше се очајнички повици:

- Лепо сам вас упозорио! Није требало да долазимо! Намамили

су нас! Замка, ово је замка! Све је ово специјално припремљено!

За то време успаниченим емигрантима брзо се приближавао

официр коме су већ била издата наређења у вези с делегатима ко-

нгреса сународника. Требало је да их хитно спроведе на Лубјански

трг где су их чекали аутобуси, који су морали тамо да се преместе на-

кон појаве војске испред Кремља. Одатле је странце требало што пре

одвести у хотел „Интурист”.

- Другови, без панике! - рече официр као да издаје команду. -

Предлажем да организовано кренете на Лубјанку! Ево, ови овде љу-

ди ће вас спровести! - рече официр уперивши прстом у одред спе-

цијалаца с аутоматима.- Не, нећемо на Лубјанку! - заграјаше емигранти.

- Али, чекају вас тамо! - искрено је био изненађен официр.

Код емиграната је то изазвало још већи ужас.

- Не, само не на Лубјанку! Ни случајно! - углас завапише.

Официр је још неколико пута покушао да их уразуми, но будући

да је то било узалудно, издао је наређење својим војницима и они

енергично потераше емигранте према Лубјанском тргу, гурајући их

час рукама, час пушчаним цевима.

Сви су били у таквом шоку да су заборавили на владику Василија

тако да је владика на штакама остао поред Кутафје куле, окружен

војницима и оклопним возилима. Тад још нико није знао за државни

удар. Људи који су се у том тренутку нашли поред Кремља могли су

само да нагађају, али наравно да ником ништа није било јасно. Многи

су препознали владику Василија и почели да му прилазе и да га питају

шта се догодило. Убрзо је око збуњеног архијереја, који је био за главувиши од свих, настао прави митинг.

Међутим, кад су се емигранти нашли на Лубјанском тргу, схва-

тили су да су их војници довели до аутобуса и да одатле иду у хотел,

420



а не у подруме КГБ-а. Тад су се напокон сетили свог епископа! Вла-

дичина секретарица Мерилин Суизи излетела је из аутобуса и калдр-

мом те загонетне земље храбро кренула назад према Кремљу, према

тенковима и оклопним возилима по свог драгог владику Василија.

Одмах га је приметила. Владика је личио на неког седокосог вођу

који је био у центру бурног митинга. Мерилин се пробила до његаи кратко, али и веома убедљиво му рече да треба да крену према

Лубјанки јер је то пут спасења. Али владика физички није био у

стању да на штакама превали толики пут. Објаснио је Мерилин да

треба пронаћи неко превозно средство. Мерилин се извуче из уско-

мешане гомиле и осврну око себе. У близини није било ни трага

од превозног средства, ако се не узму у обзир заглушујућа оклопна

возила. Мерилин приђе једном младом официру и, натуцајући руски,објасни му да се ту налази један стари свештеник из Америке којег

хитно треба одвести на Лубјански трг. Официр немоћно рашири ру-

ке: „Ја могу да вам понудим само тенк или самохотку!”

Мерилин у том тренутку примети да се у близини управо

зауставља једно омање, али сасвим прихватљиво возило.

- А може ли онај џип?!

- Мислите на ону „марицу”? - обрадова се официр. - То може.

Сад ћемо се договорити с полицијом.

Од срца се заузео да реши проблем странаца па се „марица” уско-

ро приближила гомили, у чијој се средини својом висином истицао

владика Василије. Мерилин поче да се пробија према њему пратећи

официра и двојицу полицајаца. Трудећи се да надјача бучну гомилу и

још бучније тенкове, рекла је владици да их чека одличан џип који је

спреман да их одвезе на Лубјанку.

Полицајци, официр и Мерилин ухватише владику под руке иповедоше га кроз гомилу. Видећи то, људи се ускомешаше.

- Шта то раде? Где воде свештеника? - збуњено повикаше.

Кад су видели да старог свештеника с ногом у гипсу покушавају

да угурају у црну „марицу”, разјарена гомила појури да заштити вла-

дику:

- Људи, почело је! Ево, већ и свештенике хапсе! Не дамо вам ба-

ћушку! Мичите руке с њега!

- Не, немојте! - очајнички је викао владика бранећи се од својих

спасилаца. - Пустите ме, молим вас! Морам да идем на Лубјанку!

421


и





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

Владику су с ногом у гипсу и са штакама на једвите јаде успели

да увуку у аутомобил и одвезу кроз разјарену масу, а он је гледао кроз

прозор „марице” и кроз сузе захвалности понављао:

- Ех, какви дивни људи! Какви људи!

Убрзо је архијереја на Лубјанки с пуно љубави дочекала његова

паства.

***

Чак и кад је био болестан последњих година живота, владика

се трудио да долази у Русију у нади да јој још нечим може бити од

користи.

Кад је последњи пут допутовао у Москву, већ је био веома боле-

стан. Неколико седмица провео је у постељи. Тада је био гост Наталије

Васиљевне Нестерове која му је обезбедила одличну негу. Пошто сам

схватио да владика можда више никад неће доћи у Русију, замолио

сам да уместо болничарки крај његове постеље на смену дежурају

монаси и искушеници Сретењског манастира. Тако би млади монаси

могли да попричају с владиком, да затраже савет или поставе питање

422



на које је могао да одговори само свештенослужитељ који је много

тога преживео и који је имао огромно духовно искуство.

По свој прилици, нису били баш најбољи болничари. Нема су-

мње да су болесном архијереју задавали премного питања и да су

очекивали да им се до краја посвети. Но као што је за њих било од

изузетне користи да те дане и ноћи проведу са старим архијерејем,тако је и за владику било важно да буде с онима који ће га заменити

у Цркви. Био је срећан што може, чак и последњим атомима снаге, да

одговара на питања, да поучава, да преноси своје искуство и знање,

односно да служи, због чега је и живео и без чега није могао ни да

замисли свој живот.

***

На своје последње путовање, тајанствени небески пут из зе-

маљске отаџбине у дугоочекивану Небеску Отаџбину, владика Васи-

лије кренуо је потпуно сам. Једног јутра пронашли су га мртвог на

поду собе у Вашингтону у којој је годинама живео. Цео његов стан

била је у ствари једна собица. Но без обзира што је била изузетно

мала, у њој су се налазили молитвени кутак, студио за радио програм,

архива његових радијских емисија које су емитоване неколико деце-нија, радни кабинет и трпезарија за честе госте. Било је места чак и

за оне госте који су могли ту да преноће, јер они који су долазили из

Русије неретко би по једну-две ноћи остајали на конаку код владике,

а понекад и целу седмицу.

Чак ни после смрти владика није ускратио себи то задовољство

да још мало пропутује.

Родбина дуго није могла да се одлучи где да га сахране. Једни су

предлагали да то буде у Русији, јер ипак је то његова отаџбина, други

су пак предлагали да буде сахрањен у Енглеској поред попадије, а неки

су желели да то буде у Србији коју је толико волео. Могу да замислим

колико је његова душа на небесима била одушевљена будући да је

свако од тих путовања обећавало да буде изузетно. Међутим, по-

којника су на крају ипак само одвезли из Вашингтона у Њујорк јер је

неко од родбине инсистирао да га сахране у манастиру Ново Дивјево,

који се налазио близу града. Но тамо неке ствари нису могле да сесреде тако да се владика поново вратио у Вашингтон. Ту су се напо-

кон његова овоземна путовања завршила и владика је сахрањен на

православном делу гробља Рок Крик.

423


и





Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )


а с в

е т и

Понекад је владика за живота себе у шали називао „покојним”

епископом. По статусу је заиста био само пензионисани архијереј који

је „на покој”, односно у пензију отишао из Америчке Аутокефалне

Цркве. Такав епископ ничим не руководи и не одлучује ама баш ни

о чему кад је реч о званичном црквеном животу. Зато се владика

понекад и представљао „Покојни епископ Василије.” Али он је биоправи владика јер је на изузетан начин владао људским душама!

Несаломиву снагу те задивљујуће власти, која се и данас протеже на

оне који су имали среће да познају владику Василија, представљали

су његова незаборавна и непоновљива доброта, вера и љубав.

424





- С : ..

1 1 I - 'асс- •• *

4



Глупи грађани з П р о л о г а

Житељи једног византијског града били су толико сити и лењи

и толико су изгубили сваки стид да су са задовољством чи-

нили разна безакоња и ни на крај памети им није било даслушају свог старог доброг епископа, колико год да их је молио да

се поправе. Грађани су исмевали старца и избегавали га као некакву

досадну муву.

Кад је стари епископ умро, на његово место дошао је млади архи-

јереј и почео је да живи тако да су се згрозили чак и они житељи тог

града који су имали највеће животно искуство. Е, тад су се сетили

свог доброг и кротког старог епископа.

Пошто више нису могли да издрже стално убирање прилога,

увреде, батине и најневероватније испаде новог архијереја, житељи

тог града најзад су као један завапили:

- Господе, зашто си баш нама послао такво чудовиште?

Нису знали да се моле како треба, али након њихових дугих ва-

паја Господ се ипак јавио једном грађанину и одговорио: „Тражио сам

још горег за вас, али га нисам нашао!”

427

Г л у п и

г р а ђ а н и





Л ит ургија

се сам о једном дневно

м ож е служ ит и

на ист ом Ч асном П рест олу

Нас свештенике Господ заиста чува од властитих грешака, од

расејаности, непажње, а понекад и од наших глупости!

По строгим црквеним правилима у цркви се на једном

Часном Престолу током дана може служити само једна света Ли-

тургија. Ми у Сретењском манастиру много волимо ноћна богослу-

жења, кад монаси имају могућност да се у осами помоле и да им ништа

не одвлачи пажњу. На тим богослужењима нема мирјана, осим онихкоје сами понекад позовемо.

Једном приликом сам током Великог Поста нашао времена да

одслужим ноћну Литургију Пређеосвећених Дарова. Па иако се за

такво богослужење треба припремити целодневним строгим постом,

то јест скоро целог дана и ноћи ништа се не једе и не пије, неколико

наших старих парохијана замолило нас је да се причесте на тој светој

Литургији.Цео тај дан провео сам у пословима у нашем рјазанском скиту

и кад сам се касно увече вратио у манастир, кренуо сам право у цр-

кву. Будући да је на главном Престолу света Литургија, као и оби-

чно, служена тог јутра, преостало ми је да служим у малој цркви

посвећеној светом Јовану Крститељу. У том олтару богослужења су

била веома ретка.

Све је било спремно за богослужење. За певницом су била че-

творица бруцоша, а у цркви се молило шесторо мојих пријатеља, који

су дошли с намером да се причесте.

Међутим, од самог почетка свете Литургије почело је да се догађа

нешто необично. Обузео ме је немир који просто нисам могао да са-

429

Л и т у р г и ј а

с е

с а м о

ј е д н о м

д н е в н о

м о ж

е

с л у ж и т и

н а

и с т о м

Ч а с н о

м

П р е с т о л у




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

владам. Нисам никако могао да се саберем па сам бркао возгласе, је-

два успевао да из Служебника прочитам молитве, које сам одавно

знао, и уопште нисам схватао њихов смисао. Скоро исто се догађало

и члановима хора. У покушају да се ускладе са мном студенти су пе-

вали тако да горе није могло бити, сваки пут би се збунили, затим

почињали испочетка и поново грешили. Кад је најзад требало да по-мерим завесу на Царским дверима, било је довољно да је само дота-

кнем па да с треском падне на под заједно с тешким држачем.

Никад у животу није ми се тако нешто догодило! Морао сам да

прекинем службу. Потпуно збуњен изашао сам из олтара. Присутни

су били забринути исто као и ја. Губећи се у нагађањима, за сваки

з случај упитао сам појце да није којим случајем данас већ служена Ли-

| тургија у олтару посвећеном Светом Јовану.- Наравно да јесте! - одговорише бруцоши. - Ми смо већ појали

на светој Литургији коју је у четири поподне служио отац благајник.

јј> Ухватио сам се за главу јер сам схватио да умало нисам одслужио

другу Литургију на истом Часном Престолу!

- Зашто ми то нисте рекли?! - нападох студенте.

- Нисмо знали да се не сме служити и други пут - збуњено се

згледаше бруцоши. - То још нисмо учили...

Е, баш лепо! Не само да сам крив, него сам још викао на децу.

Добар старешина, нема шта! Ја сам тај који је требало унапред да упо-

зори типикара, који је одговоран за распоред богослужења, да ћу те

ноћи служити на том Часном Престолу, а не да будем лакомислен и

да се уздам у то да у олтару светог Јована Претече вечерњу Литургију

Пређеосвећених Дарова нико није служио пре мене.

На сву срећу, нисам стигао до најважнијег дела свете Литургије.

Наместио сам покретни Престо у суседни олтар и тамо завршио све-ту Литургију.

Кад смо се касније окупили за трпезом, поново смо преживљавали

оно што се догодило. Били смо задивљени тиме колико Господ чува

Своју цркву од нашег немара и тешког греха, па макар он био и не-

вољни. Како после свега не бити благодаран Господу за трпљење и

бригу?

После тог случаја одлучили смо да типикар убудуће строго ко-нтролише распоред богослужења у манастиру. Знали смо да гарнишне

неће сваки пут падати да нас опомену, него да ће нас можда тако лу-

пити по глави да ћемо, хтели-не хтели, морати да се замислимо...

430



Дакако, не треба своје обавезе и свакодневне бриге да

пребацујемо на Господа, јер, што би се рекло: помози сам себи па ће

ти и Бог помоћи. Мада, искрено речено, човек се увек потајно нада да

га Господ неће напустити, да ће га сачувати, осигурати...

431

Л и т у р г и ј

а

с е

с а м о

ј е д н о м

д н е в н о

м о ж е

с л у ж и т и

н а

и с т о м

Ч а с н о м

П р е с т о л у



К ако см о куповали

ком бајне

Улето 2001. године за упис у Сретењску богословију предао једокумента и један младић по имену Јарослав Н. Потицао је од

натурализованих Немаца. Родио се и живео на Алтају, одакле

се с родитељима преселио у Немачку. Тако је добио немачко држа-

вљанство па је, на наше велико изненађење, имао и руски и немачки

пасош. Пошто је до пријемног испита остало више од месец дана, за-

молио нас је да му дозволимо да за то време борави у манастиру. Пи-

тао сам га шта уме да ради и испоставило се да је у Немачкој завршиокурс за рачуновођу. Томе сам се веома обрадовао:

- Значи, ти се разумеш у програме за рачуноводство?

- Наравно, оче! Моја струка су управо компјутерски програми.

Нама је тада управо то и требало! Доделили смо Јарославу радни

сто у рачуноводству и он се латио посла, и то тако да нашој срећи није

било краја.

Треба рећи да смо одлучили да те године сав манастирски приход

од наше издавачке делатности чувамо за куповину пољопривредне

механизације. Ми, иначе, имамо скит у Рјазанској области. Сва око-

лна газдинства, која смо по навици називали колхозима, током по-

433

К а к о

с м о

к у

п о в а л и

к о м б а ј н е






Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

+


а с в е т и

следње деценије толико су осиромашила и до те мере пропала да је

било заиста мучно гледати села која изумиру.

Једне зимске вечери у наш скит дошли су житељи оближњег

села. Људи су били доведени до очаја. Испричали су нам да већ три

године не добијају ни ону најминималнију плату, а да је од све технике

остао само један пропали трактор и стари аутомобил „газ”, бившегпредседника колхоза. Због несташице сточне хране планирано је да

најдаље за седам дана сву стоку продају кланицама у бесцење. Си-

туација је била толико тешка да су у неким породицама децу хранили

запареном сточном храном... Кад смо то чули, просто смо се наје-

жили и нисмо имали срца да наше суседе одбијемо кад су почели да

нас моле да преузмемо и њих и њихово пропало газдинство, и то, ка-

ко су се на наш ужас изразили, „макар као кметове”. Било је очито давише нису имали коме да се обрате за помоћ.

Узели смо их под своје, али кад смо мало дубље зашли у про-

блеме газдинства, схватили смо да ћемо морати почети од нуле.

Исплатили смо плате, купили храну за стоку, али осим тога требало

је за најнужнију механизацију да издвојимо двеста хиљада долара,

што је представљало огромну суму новца. Средства смо почели да

прикупљамо тако што смо до даљег одложили све поправке у мана-

стиру и неке издавачке пројекте.Будући да смо се сви добро сећали кризе и инфлације из 1998.

године, своју уштеђевину нисмо носили у банку. Наши парохијани,

који су се разумели у финансије, саветовали су нам да новац штедимо

у доларима, а не у рубљама и да га чувамо на неком сигурном месту, а

никако на банковном рачуну.

Отац благајник и ја направили смо одлично место за чување нов-

ца. У зиду једне од просторија рачуноводства издубили смо нишу и

у њу уградили сеф, а кључ од сефа сакрили смо у најдубљу фиоку

једног писаћег стола у рачуноводству, и то испод свежња „Гласника

Московске патријаршије”. Кључ од те фиоке гурнули смо испод једне

даске у поду! Били смо изузетно задовољни тиме и сигурни да ће но-

вац ту бити много боље сачуван него у банци.

До јесени смо прикупили сто осамдесет хиљада долара. Тре-

бало нам је још мало па бисмо могли да наручимо и комбајн, и тра-

кторе, и машине за сејање. Већ смо почели да разгледамо каталогепољопривредне механизације и да причамо о изгледима за будуће

приносе. Кренуо сам 14. септембра 2001. године до нашег газдинства,

434



али ми је неочекивано телефонирао манастирски благајник и дрхта-

вим гласом једва успео да изусти:

- Оче, немојте само да се одмах узрујате! У сефу нема новца... А

нема ни Јарослава! Молим вас, вратите се што пре.

Кад сам дојурио у манастир, испоставило се да ствари стоје

управо тако. У сефу није било новца, а и Јарослав је нестао, али сузато оба кључа била на свом месту, један испод даске у поду, а други

у фиоци писаћег стола.

Ма колико да је био страшан тај ударац, требало је нешто пре-

дузети. Телефонирао сам нашем парохијанину Владимиру Васиље-

вичу Устинову, који је тада био врховни државни тужилац Руске

Федерације. Владимир Васиљевич стигао је у манастир с неколико

иследника.Полицајци су одмах почели да раде свој посао, да узимају изјаве,

отиске, да проверавају место злочина, а отац благајник и ја смо за то

време узнемирено тумарали по манастиру и ишчекивали резултате

истраге.

Напокон ме је Владимир Васиљевич позвао у благајникову ка-

нцеларију. Чим сам ушао, по изразу лица присутних схватио сам да

ми ништа добро неће рећи. Владимир Васиљевич посадио ме је на

столицу и рекао:

435

К а к о

с м о

к у п о в а л и





Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т и

- Оче, добро је што сте сели. Немојте много да се нервирате и

будите спремни за оно што ћу вам рећи. Тај ваш студент Јарослав Н.

већ је напустио Русију. Готово са сигурношћу могу рећи да је он узео

новац. Ако је то тако, новац вам нажалост не можемо вратити.

- Зашто? - скоро шапатом упитах.

- Зато што је лопов држављанин Немачке, а Немачка никад не

изручује своје држављане - стрпљиво ми објасни Устинов. - Уоста-

лом, ни ми њима не бисмо изручили свог држављанина.

- Али он је криминалац! - запрепашћено рекох.

- То је истина, али постоје ствари које ми нисмо увели и које не

можемо мењати - с уздахом ће Устинов. - Никад се у историји руског,

а ни совјетског правосуђа није десило да нам влада Немачке изручи

свог држављанина да му судимо.- А где је сад Јарослав?

- Највероватније код своје куће у Немачкој. И сами знате да има

немачки пасош тако да је с вашим новцем мирно прешао границу

кроз излаз за путнике који немају шта да пријаве за царину. Нико

неће претресати немачког држављанина. Вама је то јасно јер сте и

сами путовали у иностранство. Ми ћемо, наравно, покренути кри-

вични поступак и обавестити Интерпол. Али, драги оче, најбоље

што можете учинити јесте то да не губите ни време ни нерве, да забо-равите на тај новац и да поново почнете да штедите за тај ваш пољо-

привредни хоби - закључи врховни тужилац.

Због тих речи скоро да сам изгубио дар говора!

- Како то мислите да заборавимо?! Па то је сто осамдесет хиљада

долара! То су наши комбајни! Не, Владимире Васиљевичу, не можемо

заборавити!

- Верујте ми да се ту ништа не може учинити.- Е па, ако ви не можете, онда ћемо ми... Ми ћемо се молити!

Ако нам ни држава, ни полиција не могу помоћи, заштитиће нас Пре-

света Богородица!

У мени је све просто кључало.

И заиста, једино смо могли да се уздамо у молитву. Испричао

сам братији све што се догодило и почели смо да се молимо, пре свега

пред иконом Богородице Владимирске у чију је част и основан наш

манастир.Прошле су две седмице. На ударним новинским странама веЈ

су се појавили сензационалистички чланци о томе како су игуман)

436



Сретењског манастира украли милион долара. Једног лепог дана у

манастир је неочекивано дошао Владимир Васиљевич Устинов. Био

је веома изненађен, чак бих рекао запрепашћен.

- Оче, замислите - поче још с прага - оног вашег крадљивца

комбајна ипак су пронашли!

Био сам толико изненађен да нисам могао да поверујем у оношто сам чуо:

- Како то мислите?!

- Да, замислите, данас нам је из Интерпола стигло обавештење.

Звучи невероватно, али тај нитков задржан је на прелазу у Франкфурту

на Одри.

Устинов нам је испричао да је Јарослав ауто-стопом из Русије

отишао преко Украјине у Пољску и одатле кренуо за Немачку. Преко

граничног прелаза у Франкфурту на Одри више пута је прелазио и

захваљујући немачком пасошу никад није имао проблема. И овог пута

би све глатко прошло да његово путовање није пало 14. септембра

2001. године, то јест трећег дана од познате експлозије у Њујорку. У

потрази за терористима преплашени немачки граничари претресали

су од главе до пете и странце и своје држављане. На тај начин је код

Јарослава пронађено сто осамдесет хиљада долара, које није пријавио

и чије порекло наравно није могао да објасни. Новац му је одузет, очему је сачињен записник, и послат на чување у тужилаштво Фра-

нкфурта на Одри.

Тек што је Владимир Васиљевич завршио своју причу, повикао

сам:

- Кад ће нам вратити новац? Одмах крећемо за Франкфурт!

- Оче, не бих да вас разочарам, али ствар је у томе да вам тај

новац неће бити враћен - с уздахом ће Устинов.

- Како то мислите?

- Већ сам вам објаснио да, као прво, не можемо доказати да је то

тај исти новац.

- Како не можемо? У Сретењском манастируукрадено је сто оса-

мдесет хиљада и тамо има сто осамдесет хиљада. Јарослав Н. овде и

Јарослав Н. тамо! Све се слаже!

- Код вас и код мене се слаже - саосећајно ће тужилац. - Само

суд може установити те чињенице, али суђења неће бити.- А зашто не би било?

- Па зато што ће Немци одуговлачити до у бесконачност, а и тај

Јарослав ће до у бесконачност објашњавати порекло новца час овако,

437

К а к о

с м о






Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т

и

час онако. А најважније је то што се суђење може одржати само у

присуству окривљеног, а њега је просто немогуће намамити у суд.

- Како то мислите?! Па зар га нису ухапсили на граници?

- Наравно да нису! Новац су одузели, а њега су пустили. Оче, не

гајите никакве илузије. Нека вам је за утеху то што тај нитков неће

моћи користити ваш новац.

438



- Е, баш лепа утеха! А ми? Зар ћемо ми моћи да га користимо?

Нама требају комбајни!

- Оче Тихоне, то није у мојој надлежности.

- Е, па добро! - уздахнуо сам. - Молићемо се!

- Молите се колико хоћете - љутито ће Устинов - али знајте да

нам никад у историји ни Немци, ни Французи, ни Енглези, ни Аме-риканци нису изручивали злочинце, нити су им судили за злочине. А

ни ми своје ниткове њима нећемо никад изручити!

- Онда ћемо се молити! - поновио сам.

Прошло је скоро годину дана.

Било је то баш у време кад смо успостављали посебне, веома

компликоване али изузетно значајне односе с Руском Заграничном

Црквом. Једног дана Архиепископ берлински и Велике Британије

Марко позвао ме је да дођем у Минхен јер смо припремали сусрет

патријарха Алексија и митрополита Лавра, првојерарха Заграничне

Цркве.

Пошто сам добио благослов Његове Светости, одлетео сам за

Баварску.

На аеродрому ме је дочекао најближи сарадник владике Марка,

отац Николај Артјомов и својим аутомобилом повезао меувладичину

резиденцију која се налазила на периферији Минхена, у једном маломманастиру посвећеном преподобном Јову Почајевском.

У Немачкој живи, чини ми се, око осамдесет милиона људи, но

први човек којег сам угледао кад сам изашао из аутомобила био је

Јарослав Н!

Истог тренутка појурио сам према њему и шчепао га.

Признајем, свега осталог присећам се као кроз маглу. Јарослав је

био до те мере шокиран због сусрета са мном да чак није ни покушаода пружи отпор. Наочиглед згранутог оца Николаја, затечених мо-

наха и самог архиепископа Марка просто сам увукао Јарослава у

манастир. Угурао сам га у неку собу, затворио за њим врата и тек

након тога дошао сам себи.

Владика Марко запрепашћено ме је гледао и једино што је успео

да каже било је:

- Шта то радите, оче Тихоне?

- Тај човек је код нас украо огромну своту новца!

- То је нека грешка! Он управо треба код нас да почне да ради

као рачуновођа.

439

К а к о

с м о






Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т

и

Око нас су се окупили монаси. Тек тад сам схватио колико је вла-

дика Марко био запрепашћен. Замислите само, из Русије, односно из

дојучерашњег Совјетког Савеза стигао је један свештеник, зграбио

држављанина Немачке и затворио га у туђи манастир.

Испричао сам владици и његовим монасима оно што се догодило

с Јарославом, али се видело да нису могли да ми поверују. Тада самзамолио да ми дозволе да телефонирам и окренуо сам број врховног

тужиоца у Москви.

- Владимире Васиљевичу, ухватио сам га! - повиках у слушалицу.

- Кога сте ухватили? - зачух забринути глас Устинова.

- Како кога? Оног истог разбојника који је украо наш новац.

- Чекајте... Шта значи то да сте га ухватили? Где?

- У Минхену!- Мислите, у Немачкој? Шалите се? Како сте успели да га нађете?

- Ето тако... Излазим ја из аутомобила и видим њега. Зграбио

сам га, одвукао у манастир и затворио у једну келију!

Настала је пауза. Уплашио сам се да ће Устинов можда помислити

да збијам некакву шалу с њим. Али већ следећег трена схватио сам да

се не ради о томе, јер се с друге стране жице зачуо урлик у буквалном

смислу те речи:

- Одмах да сте га пустили!Био сам просто запрепашћен.

- Како то мислите да га пустим?

- Одмах да сте га пустили! - викао је Устинов тако да ми се чи-

нило да га чује цела Москва. - Јесте ли свесни шта сте урадили?!

- Владимире Васиљевичу, како могу да га ...

Али тужилац ме није слушао:

- Управо сте лишили слободе држављанина Немачке! Због тогаћете добити две године затвора, а ми ћемо после поприлично да се

намучимо да вас из тамнице извучемо! Одмах га пустите да иде куд

га ноге носе!

Размислио сам, а онда сам рекао:

- Е, то већ неће моћи! Пошто ми га је Господ у руке послао, како

сад да га пустим? Владимире Васиљевичу, чините што вам воља, али

ја ћу га овде држати све док полиција не стигне.

И ма колико да је Устинов викао и љутио се, ја сам остао присвојој одлуци. Знао сам да ми из московског кабинета врховног ту-

жиоца ништа није могао. На крају је Владимир Васиљевич дигао руке:

440



- Нек вам буде! Одмах ћу контактирати Интерпол у Немачкој,

али ако завршите у затвору, можете само себе да кривите!

После неког времена у манастир је стигао представник баварског

Интерпола. Но, уместо да ухапси Јарослава, почео је мене да испитује.

Наш разговор је овако текао.

- Да ли сте обављали истражне радње на територији Немачке?- Какве истражне радње?

- Како сте пронашли тог човека?

- Изашао сам из аутомобила и угледао Јарослава! Одмах сам га

ухватио.

- Да ли сте специјално прикупљали податке о њему? Да ли сте га

пратили и тако сазнали где се налази?

- Наравно да нисам! Напросто ми га је Господ послао у руке.

- Извините, ко вам га је послао?

- Господ!

- Молим вас, поновите то?!

- Господ Бог ми га је послао у руке!

- Јасно - рече Баварац подозриво ме гледајући.

Поново ме је питао о свим детаљима тог случаја. А затим још

једном! Уместо пређашњег неповерења, на лицу му се појавило исти-

нско запрепашћење. На крају је рекао:- Знате, ако је све било онако како сте ми испричали, спреман

сам да вам понудим место директора баварског Интерпола.

На то сам му одговорио:

- Захваљујем, али већ имам једну грађанску професију. Наиме,

ја сам председник колхоза. Зато никако не могу прихватити вашу по-

нуду.

***

Сви ти догађаји, који су судбински били просто неизбежни,

толико су утицали на Јарослава да је истински био шокиран. Ту

је била изненадна конфискација новца, и то не било где него у

Немачкој, па још у тренутку кад се чинило да више нема никакве

опасности и кад је већ ликовао осећајући потпуни тријумф, а и то

што се то догодило баш на царини у Франкфурту на Одри, месту које

је Јарослав намерно изабрао јер је ту много пута прешао границу. Ту

је и наш сусрет у минхенском манастиру, у којем је скоро био добио

441

К а к о

с м о

к у

п о в а п и





Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

4 «


а с в е т и

посао рачуновође... И на крају његово затварање, и то не било где,

него поново у манастирску келију, сличну оној из које је пре годину

дана онако бесрамно побегао.

Осим тога, мислим да Јарослав није могао а да не осећа грижу

савести после оног бедног и непромишљеног поступка у Сретењском

манастиру. Добро је знао за шта смо скупљали новац који је узео исигуран сам да је заиста осећао нелагоду и стид, ма колико се трудио

да се оправда.

Али оно што је у свему било најважније, Јарослав је осетио де-

ловање тајанственог и свеблагог Промисла Божјег у свету, у Цркви и

на самом себи. То га је и натерало да се дубоко замисли, тако да је на

крају ипак све признао.

Јарослав је одведен у притвор, а након извесног времена одржа-

но је суђење. Осуђен је на четири године затвора. Казну је у целости

издржао, и то у Баварској. Монаси и искушеници манастира Јова По-

чајевског из Минхена редовно су му одлазили у посету и помагали му

колико год су могли.

Врховно тужилаштво и Министарство правде Русије званичним

путем ступили су у контакт с Министарством правде Немачке и на

основу судске одлуке сто осамдесет хиљада долара, похрањених у

тужилаштву Франкфурта на Одри, предато је службеницима нашегМинистарства правде, који су специјално због тога допутовали у

Франкфурт.

442



У рано јутро, 6. јула 2003. године у Сретењски манастир довезли

су кутију с новцем и уз признаницу је предали манастирском бла-

гајнику. Било је то на дан наше храмовне славе, то јест на празник

иконе Пресвете Богородице Владимирске, исте оне иконе пред којом

смо се молили Пресветој Богородици за успешан расплет догађаја и

невоље која нас је снашла.Није било потребе да размишљам о теми беседе на празничној

Литургији. Нашим парохијанима испричао сам шта нам се догодило

и свима који су били у цркви свечано показао кутију коју су нам тог

јутра довезли.

Убрзо након тога купили смо сву неопходну пољопривредну ме-

ханизацију.

443

К а к о

с м о







В асилије и В асилије В асиљ евич

Почетком деведесетих година у Донски манастир је с времена

на време долазио један наш парохијанин. Назваћемо га Ва-

силије. Био је то један корпулентан човек, иначе успешан

приватник. Нема сумње да је био прави верник, али је у том погледу

имао једну чудну особину. Наиме, имао је навику да по сваку цену

све у животу чини искључиво по молитвама и благослову нарочитих

духоносних свештеника и стараца, јер је у некој књизи прочитао да

то тако треба.

Можда ће се неко запитати шта је лоше у томе. Ево шта. Ако би

неко од свештеника Василију посаветовао нешто што му није било по

вољи, одмах би кретао у потрагу за другим духовницима. То би тра-

јало све док на крају не би добио „благослов” који му је био по вољи.

Тек тад би се Василије потпуно смирио, а датог свештеника одмах бипрогласио за правог и духоносног.

Покушавали смо на све могуће начине да га опоменемо и пре-

коримо због тога, али Василије је био прилично препреден човек па

се на све наше прекоре само лукаво смешкао. Мада, искрено речено,

треба признати да је дубоко веровао у те благослове које је на силу

добијао, а неретко и куповао разним поклонима!

У његовој породици расле су три кћеркице, али он је одавножарко желео наследника. Чак му је и име смислио, и то Васењка, на-

равно у част Василија Великог! Свакако не у своју част, како би могли

помислити неки грешници који су били склони да осуђују...

445

В а с и л и ј е

и В а

с и л и ј е

В а с и љ е в и ч




Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т и

Василије би често удворички прилазио свим јеромонасима у ма-

настиру и молио их да му дају некакав посебан благослов како би му

жена напокон родила сина. Ми смо му сасвим оправдано одговарали

да не постоји такав благослов и да треба усрдно да се моли како би му

Господ, ако Му је то угодно, испунио молбу. Али, Василију ти одговори

уопште нису били по вољи. Њему су биле потребне гаранције. Имао је обичај да јеромонаха одведе у страну, да почне да га убеђује да

му да „правилан” благослов и притом би га шапатом убеђивао да је

спреман да плати колико год треба само да се у његовој породици

појави дечак. Пошто код нас није постигао свој циљ, отишао је у Пс-

ково-печерски манастир, али је и тамо добио исти одговор.

Сви смо мислили да ће се најзад смирити, али се испоставило да

га нисмо добро познавали. Василије је кренуо у потрагу за наводно

правим молитвеницима, духовницима и старцима. И, као што то већбива, брзо их је нашао.

Један мудар човек исправно је приметио: „Веома је лако постати

старац, треба само пожелети.” То значи да човек треба само да скупи

обрве, заузме достојанствену позу, да се прочује као неумољив, да

уме човека да раскринка, затим да полако почне да пророкује и да

на све стране дели благослове. Многи ће кренути за таквим чудаком.

Али, наравно да то није никакав старац, већ обичан човекоугодник.

Кратко речено, Василије се победоносно вратио у Москву с мно-

штвом благослова и пророчанстава о рођењу сина. Његова жена до-

иста је убрзо остала у друтом стању.

Непосредно пред порођај Василије је наумио да оду на покло-

ничко путовање у Свету Земљу, и то обавезно утроје! Осим њега, на

пут је требало да крену и његова супруга, која је тада била у деветом

месецу трудноће, и наравно дугоочекивани наследник Василије Ва-

сиљевич који се још налазио у мајчиној утроби.

Лето је било у јеку, а у то доба, због велике врућине, ни здравом

човеку није било лако у Светој Земљи, а камоли жени у деветом

месецу трудноће! Али побожни Василије био је неумољив. Чврсто је

одлучио да са својим наследником обиђе сва света места.

Били су код Гроба Господњег. Попели су се са синчићем на Го-

лготу. Василије је већ тада нежно разговарао са својим наследником

па је дланом тапкао по женином стомаку и, сагнувши се, говорио би:

- Василије Васиљевичу, сигурно осећаш да смо на Голготи!Након тога кренули су у Јудејску пустињу. Лутају они тако по

светим стазицама док их сунце неумољиво пржи. Пењу се на Гору

искушења, па се Василије и ту обраћа свом синчићу:

446



- Василије Васиљевичу, ево нас на Гори искушења!

Пред сам повратак попели су се чак и на гору Тавор. Као прави

ходочасник Василије је одбио услугу арапских таксиста, који су ма-

мили туристе, и заједно с Василијем Васиљевичем пешице се попео

на врх Тавора. Угледавши диван призор испред себе, који се пружао с

орловских висина, узвикнуо је:- Василије Васиљевичу, на Тавору смо!

На аеродрому „Бен Гурион” било је јасно да код Василијеве жене

сваког часа могу почети трудови. Али, одлучили су да обавезно треба

да се породи у Москви. Ствар се додатно искомпликовала због тога

што израелски цариници нису хтели да пропусте нашег Василија.

Он је по Светој Земљи прикупио мноштво светиња. А какве светиње

могу бити код православног ходочасника? Наравно, камен с Горе

искушења, вода из Генисаретског језера, вода из реке Јордан, песак

из Јудејске пустиње, камен из Назарета, земља из Витлејема, и тако

даље. Остали ходочасници узели би нешто мало, рецимо цветић из

Галилеје или каменчић из Јерусалима, а Василије је имао тридесетак

килограма разних светиња.

За њега су то биле светиње, али за згрануте израелске царинике то

су били узорци тла и воде прикупљени на целој територији Израела.

Тако нешто су први пут у животу видели и зато су одлучно одбили дапусте Василија да с таквим товаром оде за Русију. Но и наш Василије

је категорично одбијао да се из древног Израела без светиња врати у

свој Трећи Рим.

Напослетку су цариници схватили да се пред њима налази, благо

речено, велики чудак и да то што је урадио неће имати последице за

безбедност државе Израел. Тако су Василија пустили, а у Москви су

несрећну супругу директно с аеродрома одвезли у породилиште, где

је срећно родила девојчицу.

Наш херој је доживео такав ударац да је то немогуће описати.

- Заменили су децу! - викао је на сав глас. - Лекари су прави са-

ботери! Где је мој Василије Васиљевич?! Ја имам благослов! Старци

су ми рекли да ће бити дечак! Вратите ми мог Василија Васиљевича!

Тиме се та прича и завршила. Убрзо након тога Василије се

изгубио из мог видокруга. Не знам шта се с њим сада догађа. Надам

се да се уразумио и да је измолио свог наследника, или се можда ипакпомирио с чињеницом да је Господ благословио да се у његовој по-

родици рађају искључиво дивне представнице нежнијег пола.

447

В а с и л и ј е

и В а

с и л и ј е

В а с и љ е в и ч





Ж ивот ,

н е о б и ч н е п у с т о л о в и н е

и с м р т је р о м о н а х а Р а ф а и л а ,

к а м е н а к о ји је п о в и к а о

Наш јунак рођен је 1951. године у варошици Чистопољ на Ками.

Отац му је био директор једног совјетског предузећа, мајка домаћица,

а старији брат комсомолски руководилац који је имао романтичне

представе о праведној и лепој будућности.

Ништа у животу Бориса Огородникова није наговештавало по-

себне догађаје јер је у оквиру тадашњег једноличног совјетског начина

живота све већ било испланирано. Међу ученицима старијих разредаБорис је био водећи спортиста, симпатично момче и весељак у којег

су биле заљубљене све девојчице у разреду. Кад је завршио школу,

отишао је у војску и трогодишњи војнички рок јуначки одслужио

као граничар на Даманском острву, и то у јеку крвавог конфликта

с Кином. У свој Чистопољ вратио се жив и здрав, с одликовањима

добијеним од војне команде и с еполетама наредника. Очекивао

га је упис на факултет. Борис је одлучио да полаже пријемни на

Саобраћајном факултету како би могао да конструише нове дивне

аутомобиле и да их затим сам испробава одушевљено јурећи у њима

и притом заборављајући све на свету.

449

Ж

и в о т




Т и х о н

( Ш е в

к у н о в )

• { ■


а с

в е т и

Међутим, једног дана демобилисаном граничару доспела је у

руке Књига коју ни он ни његови вршњаци нипошто нису смели ни

да виде својим очима. Догодило се то у његовом родном градићу, и

то ко зна на који начин, без обзира што се уходани строги државни

систем неуморно трудио да се такве ствари не догађају. Очигледно је

ту нешто заказало. И тако је наш јунак, осамивши се на обали реке,радознало и неповерљиво почео да разгледа ту Књигу. Отворио ј у је

и почео да чита прве редове: У почетку створи Бог небо и земљу...

Ех, како се брзо руше светови! Само пре неколико тренутака

пред нама је био узоран совјетски младић исправне прошлости и ни-

шта мање правилне светле будућности. Али одједном су нестали и

прошлост и будућност. Почела је садашњост.

Ево све чиним новим - не само да је обећавао, него је и озбиљно

упозоравао Онај о Коме се говорило у Књизи коју је први пут, редак

за ретком, читао на обали Каме Борис Огородников, будући отац

Рафаило.

Тад још није схватао шта се с њим догађа. Код Бориса се одједном

појавило мноштво питања која је покушавао да постави месним

свештеницима, али они су у страху бежали од младића. Било је то

тешко време и свештеницима је било дозвољено да контактирају

само са старицама које су биле на измаку живота.Борис је кренуо у Москву ради уписа на факултет који га у су-

штини више није занимао. У престоници је почео да обилази цркве

и поставља питања која су му се тако неочекивано рађала у глави

и на која је узалуд тражио одговоре од чистопољских свештеника.

Али свагде је наилазио на исти онај опрез и на неповерење све док

није наишао на једну цркву у забаченом делу Замоскворечја. Сасвим

неочекивано ту су с њим разговарали читава два сата. У тој црквиБорис је остао да ради као стражар и да на тај начин обезбеди себи

додатни извор прихода за живот. Поверену му територију чувао је

као најважнију границу у животу.

На велико изненађење парохијских свештеника Борис је Књигу,

која му је из корена променила живот, за кратко време двапут про-

читао од корица до корица. Чак га је настојатељ цркве истицао као

пример пред својим саслужитељима.

- Ми који смо позвани да изучавамо и благовестимо реч Божјунемарни смо и малодушно ћутимо, а овај момчић, који нити је ва-

спитаван у хришћанском духу нити је до краја живота требало ишта

450



да зна о Богу, показује толико ревности и вере! - с тугом је подсетио

своје свештенике настојатељ. - Гледајући такве младе људе, ми јереји

Божји треба да се стидимо због својих страховања, лењости и ћутања

о Христу. Оци, знамо ли ми уопште каква је одговорност на нама?

Шта ће бити с Црквом која има овакве пастире? Али, жив је Господ!

Остварују се речи нашег Спаситеља: к о о н и (моји ученици) за ћ у т е , к а м е њ в ћ е п о в и к а т и . Овај обични младић и јесте тај камен који је по-

викао! Ех, а ми још тражимо негде чудеса!

Не говорећи ништа родитељима, Борис је почео да се припрема

за богословију уместо за Саобраћајни факултет. Испите је у Загорску

положио заиста сјајно, али, наравно, у богословију се није уписао. С

јуначком војном прошлошћу, с његовим комсомолом и светлом со-

вјетском будућношћу, у то доба није могло бити ни говора о упису на

богословију.

Одговорни другови, који су тих година били постављени да на-

дгледају духовно образовање, одмах су се састали с кандидатом Ого-

родниковим. Осећали су се кривима већ и због тога што нису били

довољно пажљиви и што су дозволили да совјетски младић, па још с

таквом биографијом, стигне до пријемог испита за богословију. Дру-

гови су од младића строго захтевали да се отараси тог религијског

опијума и да се врати нормалном животу.Младићу су приступили тако што су му давали најлепша могућа

обећања, а затим му претили најстрашнијим казнама. За све то време

он је гледао негде у даљину, која је њему јединоме била позната, и на

крају је, након два дана убеђивања, тим друговима предао запечаћен

коверат. Они су га с нестрпљењем отворили, али су у њему нашли

само изјаву Бориса Огородникова о изласку из комсомола због „вер-

ских разлога”.

Другови су од муке запретили Борису свим могућим и немогућим

непријатностима и на послу, и у школовању, и што се тиче слободе

и неслободе, као и да ће га доживотно стрпати у душевну болницу,

једном речју претили су му најстрашнијим стварима и у овом, па чак

и у будућем животу... Пошто су били бачени на фронт борбе против

религије, и против своје воље морали су да понешто сазнају о духу

мистике.

Но Борис је од свих тих застрашивања једино био свестан чи-њенице да му неће дозволити да се упише на богословију. Тада је, по

савету старешине цркве, кренуо у Псково-печерски манастир, иако

појма није имао шта ће и кога тамо затећи.

451

Ж

и в о т




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

Али Онај Који је тако одлучно узео у Своје руке

живот и судбину Бориса Огородникова знао је за

сваки његов корак, као и за сваки корак људи које

му је слао да се с њима сусретне.

У манастиру је велики игуман, архима-

ндрит Алипије, одмах издвојио Бориса извелике масе поклоника. Одговорни дру-

гови, који су били одређени да мотре на

Псково-печерски манастир, упозорили су

оца Алипија да нипошто не прими хероја и

граничара Бориса. Архимандрит Алипије, ко-

ји је већ био тешко болестан, пажљиво их је

саслушао и већ сутрадан издао указ о томеда Борис Огородников буде примљен у мана-

стир као искушеник. Тај указ био је један

од последњих које је архимандрит Алипије

потписао. Умро је убрзо након тога тако да

је искушеника Бориса замонашио нови игу-

ман, архимандрит Гаврило.

Одговорни другови су и архимандрита

Гаврила одмах упозорили да у што скоријевреме треба да учини све како би Борис

Огородников напустио манастир. Игуман

их је уверавао да му је јасно колико је

ситуација тешка и обећао им да ће све

учинити за тог младића. И заиста је и учи-

нио све што је могао јер је буквално након

само неколико дана замонашио Бориса такода се на овом свету појавио нови човек -

млади монах Рафаило.

Одговорни другови били су ван себе од беса, али на њихове

страшне нападе игуман је одговорио потпуно логичним аргументима.

Рекао је да је младића замонашио из бриге за добробит државе, за

тих и миран живот, и да је то најбоље решење за све. Зашто? Врло

једноставно. Радило се о томе да је старији брат новопеченог монаха

Рафаила, Александар Огородников, тих година постао познати ди-

сидент. О њему се стално говорило на страним радио-станицама, у

емисијама за Совјетски Савез. Ако би његов млађи брат био истеран

452



из манастира, сигурно би се придружио Александру (што би се ве-

роватно и догодило) и свима би због тога било само још горе.

И заиста, Александар Огородников, исто као и његов млађи

брат, у исто то време кренуо је на најдивније, али истовремено и на-

јопасније путовање у овом нашем свету - у потрагу за узвишеним

смислом и циљем. Додуше, он је ипак кренуо другим путем. Оношто је игуман говорио о Александровом дисидентству било је сушта

истина, што су и одговорни другови веома добро знали.

Александрова душа жудела је за неодложном победом правде, па

је, након бурних духовних трагања, тог некад ватреног комсомолског

руководиоца поново довела у редове ватрених бораца за бољу бу-

дућност. Само, овог пута Александар се нашао с друге стране барикада

и у Москви је покренуо дисидентски хришћански семинар. На његасу се одмах окомили одговорни другови који су били специјално

постављени да прате управо оне који трагају за праведном и лепом

будућношћу. Александра су ухапсили. На све могуће начине, па чак и

на оне најнеправедније, покушали су да промене његова убеђења. Но

будући да нису ништа постигли, ради даљег трагања и размишљања

послали су га на девет година у логор за политичке затворенике, који

је носио назив „Перм-6” и био најтежи кад је реч о режиму и усло-

вима.

Игуманови логични аргументи на крају су ипак деловали на

одговорне другове тако да су младог монаха Рафаила оставили у ма-

настиру, у којем је ускоро био рукоположен за јерођакона, а затим

и за јеромонаха. Тако је отац Рафаило постао најсрећнији човек на

свету.

Кад је архимандрит Гаврило постао игуман, први којег је замо-

нашио био је управо Борис Огородников. Чак му је и име дао у частАрхангела Рафаила. И игуманов небески покровитељ био је такође

Архангел, и то Гаврило. То се у манастиру не ради тек тако. Очито је

игуман много рачунао на тог младог, ватреног и искрено верујућег

јеромонаха. У сваком случају, за тринаест година проведених на ме-

сту игумана више ником на монашењу није дао име у част неког од

Архангела.

На монашењу се сваки новопечени монах предаје на послушност

неком од искусних духовника. Први старац оца Рафаила постао је ар-

химандрит Атиноген, монах који је већ био у дубокој старости и који

је преживео и прогоне, и ратове, и тамнице, и прогонства. У деведе-

453

Ж

и в о т




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т

и

сет осмој години живота отац Атиноген живео је у свој узвишености

и сили новога човека, преображеног вером и заувек сједињеног са

Христом, својим Богом и Спаситељем. Општење оца Рафаила с првим

духовником било је веома кратко јер је архимандрит Атиноген убрзо

отишао Господу. Отац Рафаило испричао је само два догађаја везана

за оца Атиногена, која су му се посебно урезала у сећање.Кад су се на имендан оца Атиногена у великој трпезарији окупила

сва братија он је, онако сићушан и погурен, након што је саслушао

речи поштовања и захвалности, дуго стајао и ћутао. Сви су задржали

дах у ишчекивању његовог одговора.

Старац је погледом обухватио монахе испред себе и рекао:

- Шта да вам кажем, браћо? Једноставно, све вас волим!

Сви монаси који су се тада налазили у трпезарији, па чак и онинајчвршћи, стајали су и плакали.

Другу причу треба почети од тога да је архимандрит Атиноген

скоро до краја свог живота истеривао демоне из људи који су стра-

шно патили због ђавоиманости. Понекад је било довољно да таквог

страдалника, савладавши његово очајни-

чко противљење, уведу у келију оца Ати-

ногена. Демони би тада остали иза врата,

а болесник би дошао себи просто неверујући да се ослободио дугогодишње

болести. Но много чешће је за исцеље-

ње био потребан дуготрајни пастирски

труд оца Атиногена и посебне црквене

молитве. То веома тешко и из много ра-

злога опасно послушање исцрпљивало је

старца до крајњих граница. Једном приликом, а био је то дан за

купање, отац Рафаило помагао је свом

духовнику у манастирском купатилу.

Таква брига за старе монахе увек је била

на младим послушницима. Отац Рафа-

ило се у једном тренутку окренуо да би

насапунао луфу, а кад је поново погледао

старца, видео га је како виси у ваздуху

изнад клупе у купатилу. Млади монах

просто се скаменио од ужаса. На његове

454



очи отац Атиноген се полагано и с лакоћом спустио на камену клупу

и незадовољно упитао свог послушника:

- Шта си видео? Ћути и ником се причај! То су демони! Хтели су

да ме баце с висине на камен, али Мајка Божја није дала. Ћути и док

сам жив ником не причај о овоме!

Ево све чиним новим - те речи непрекидно су се остваривале уживоту оца Рафаила. Као и већина новопечених монаха и он је по-

степено откривао бескрајно загонетни али исто тако и ни са чим упо-

редив нови свет, који му се почео откривати на обали реке Каме док

је читао непознату му Књигу.

Тај свет, препун радости и светлости, живео је по посебним

законитостима. Ту се помоћ Божја појављивала баш онда кад је за-

иста била потребна. Богатство је било смешно, а смирење дивно.Ту су велики праведници искрено себе сматрали мањима и горима

од сваког човека. Ту су најпоштованији били они који су бежали од

људске славе, док су најмоћнији били они који су свим срцем спо-

знали своју људску немоћ. Ту се сила скривала у немоћи стараца и

понекад је много боље било бити стар и болестан, неголи млад и

здрав. Ту су се млади, без и најмање жаљења, одрицали задовољстава,

уобичајених за њихове вршњаке, само да би остали у том свету без

којег више нису могли да живе. Ту је смрт свакога постајала поука за

све, а крај овоземног живота само нови почетак.

***

Кад је отац Рафаило био онако снажно и у потпуности истргнут

из пређашњег начина живота, с радошћу је Богу дао све, и обичну

људску срећу, и животне радости, и каријеру, па чак и своју снажнувољу. Но постојало је нешто чега ипак није могао да се одрекне... Ма,

колико желели, ипак то не можемо прећутати. Звучи смешно, но отац

Рафаило није могао да савлада своју страст према брзини! Да, једино

то није могао!

На почетку треба прво рећи да је отац Рафаило, након шест го-

дина живота у манастиру, у неку руку био протеран у једну забачену

сеоску парохију. Разлог такве немилости поново је био његов старији

брат.

У то доба Александар је био широм света познати дисидент.

Већ неколико година налазио се у затвору, где је већи део времена

455

Ж

и в о т




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т

и

провео у самици. Повод за тако сурову казну били су Александрови

крајње дрски и за власти просто недопустиви захтеви упућени за-

творској управи. Затвореник је инсистирао да му се дозволи да у

ћелији има Библију и да му буду омогућени сусрети са свештеником

ради исповести и причешћа. Наравно да је затворска управа одбила

такав захтев, а Александар заузврат није пристајао да се понаша поњиховим правилима. Кад би му наредили да устане, он би сео, а кад

би му наредили да одговара на питања, он би тврдоглаво ћутао. Ра-

зуме се да су такви хирови захтевали изузетну храброст. Од девет

година заточеништва он је све у свему две године провео у штрајку

глађу и трећину времена у самици. Узгред треба рећи да је из те битке

Александар ипак изашао као победник, био је први совјетски за-

твореник којем је било званично дозвољено да у затвору има Библијуи да може да позове свештеника у затворску ћелију.

Док је трајао судски процес, игуман је пуштао оца Рафаила на

суђења Александру и тајно слао новац његовој породици. Но касније

су власти крајње озбиљно захтевале да брат познатог дисидента буде

удаљен из манастира.

На крају су оца Рафаила послали у забачену сеоску парохију до

које чак није било ни аутобуса, него је од суседног села требало да се

пешачи неколико километара. Можда је игуман одлучио да не зао-штрава сукоб с властима, или су се покварили односи оца Гаврила и

младог јеромонаха, а најероватније је посреди било и једно и друго.

Касније су га пребацили у исто тако удаљено, али нешто насељеније

село Лосице, где се у цркви Светог Митрофана недељом окупљало

највише десеторо људи.

Осим иконе, неколико књига и монашке одеће, једина имовина

оца Рафаила био је касетофон, и то какав касетофон! Био је иностранепроизводње, огроман и с транзистором. У то доба у московским ко-

мисионима коштао је хиљаду рубаља, што је било цело богатство.

Ту скупу ствар донели су оцу Рафаилу баш уочи његовог одласка у

парохију. Наиме, његов брат Александар из затвора је замолио своје

пријатеље да његов касетофон предају млађем брату желећи да га на

тај начин подржи макар у материјалном смислу.

Управо тако се и остварила давнашња жеља оца Рафаила да има

аутомобил. Касетофон је одмах продао и на пијаци аутомобила у Пс-

кову успео да уз ценкање купи један стари „запорожац”, који је био

некакве одвратне прљавонаранџасте боје.

456



Отац Рафаило сам се латио поправке те крнтије. Завукао се у

утробу свог аута и тек након месец дана изашао на светлост дана.

Аутомобил је доиста испао уникатан. Не знам како је у томе успео,

али аутомобил је достизао брзину и до сто педесет километара на

сат. Преостало му је да још само промени ту ужасну боју. Отац Ра-

фаило отпутовао је у Псков у жуто-наранџастој накази, а у село севратио безмало у црној лимузини, што је била боја државничких

аутомобила, с белим завесицама на задњим прозорима. Кад су га пи-

тали зашто је изабрао баш црну боју, отац Рафаило је објаснио да је

сервис имао само црну и црвену боју. Наравно да је изабрао црну,

монашку боју, зато што није могао да замисли да се вози у аутомобилу

боје комунистичке заставе.

Мислим да је то у целом СССР-у био једини „запорожац” црне

боје која је била резервисана за аутомобиле тадашњих државника.

Ником другом ни на памет не би пало да такву крнтију офарба у

црно, и још да на задња стакла стави беле завесице, што је у то доба

било типично за аутомобиле чиновника. То је заиста било отворено

и смишљено мангупирање јеромонаха Рафаила, ма колико ми је то

било тешко признати.

Отац Рафаило посебно је волео да изазива надмене обласне

функционере. Имао је обичај да се просто залепи за црне „волге” ида дуго иде иза њих, а кад би покушали да га се отарасе, претицао

457

Ж

и в о т




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

би их својим „запорошцем” и муњевито би им умакао баш као да је

његов ауто био на млазни погон. А још ако би то била „волга” Јудина,

псковског референта за верска питања, сматрао је да му тај дан није

прошао узалуд.

458





П арохијски дом у Л осицам а

и њ егови ж ит ељ и

Уселу Лосице отац Рафаило живео је у парохијском дому, који

је у ствари био најобичнија сеоска брвнара с једном собом. Нозато је ту све остало било необично.

На пећи је живео Илија Данилович, снажан старац који је ретко

кад силазио на земљу и који је био ђавоиман. Никад у животу нисам

упознао неког сличног њему. Кад би почињао о нечему да прича, а

притом уопште није било битно да ли је реч о давно минулим годи-

нама или о недавним догађајима, слушаоцима би и нехотице застајао

дах јер им је било јасно да ће чути нешто заиста посебно. Илија Да-нилович поседовао је епски ментални склоп. Вероватно су током це-

ле историје света тако приповедали само Хомер, Толстој и Илија Да-

нилович.

Тај старац је имао невероватну меморију. Кад би се присећао

рецимо неког догађаја из своје ратне прошлости, набрајао би имена

официра и војника, наводио њихова звања, годину рођења и поги-

бије, име жене или веренице и називе њихових села и градова. Ору-

жје којим су се борили, било да је у питању пушка или хаубица, опи-сивао је ништа мање надахнуто но што је био опеван Ахилов штит у

„Илијади”.

461

П а р о х и ј с к и

д о м

у Л о с

и ц а м а

и

њ е г о в и

ж и т

е љ и




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

До вере је Илија Данилович дошао на посебан начин, и то управо

захваљујући ђавоиманости без које се, што би рекао отац Рафаило, тај

кршни лепотан, који се ничег на свету није бојао и који је живео искљу-чиво по законитостима телесних прохтева, никад не би окренуо Богу.

Сам Илија Данилович причао је да су његови телесни прохтеви били

тако снажни да је не само имао бројне љубавне авантуре, него је чак

једне ноћи, а било је то четрдесет прве, и то на првој борбеној линији,

толико огладнео да више није могао да издржи па је попут месечара

кренуо за мирисом меса из конзерве право према непријатељским

рововима. Немци су одмах дигли узбуну, али ипак нису пуцали на

њега. Одлучили су да сачекају да им тај Рус сам упадне у ров. Кад сусхватили због чега је дошао, дали су му каше и меса из конзерве тако

да Илија не само да се најео, него је кашом до врха напунио шлем и

џепове за своје изгладнеле другове.

Кад се вратио с фронта, тај храбри војник је, не часећи ни часа,

изабрао најлепшу девојку и њоме се оженио. Убрзо се испоставило

да је његова жена била изузетно тешке нарави, а посебно њена мами-

ца. Илија је горко зажалио због женидбе, али тих година разводније био нешто уобичајено, поготово не у радничком насељу. Утеху

је , наравно, брзо пронашао. Радио је као возач на далеким турама

и, присећајући се своје прошлости, покајнички ми је причао о томе

462



како је не само у свом селу, него и у свим успутним градовима имао

такозване љубавне другарице. Жена је брзо за то сазнала, али на њега

нису деловале ни сцене које му је приређивала, ни приговарања, ни

синдикални одбори, нити пак опомене другова. Тада се увређена

супруга одлучила на нешто што је било заиста претерано. Наиме,

она је пронашла једну врачару која је Илију, како би се то народскирекло, забајала на смрт. Сећам се да сам према том делу његове при-

че показао неверицу, али он је наставио да прича и не трепнувши.

Кад се једном касно увече вратио с пута и пришао капији своје

куће, угледао је у дворишту непознату жену. Не би било ништа чудно

да та жена није била висока око пет метара тако да је главом досезала

кров! Била је старија, гологлава, с дугачком плетеницом и на себи је

имала старомодни сарафан. Џиновска гошћа уопште није обраћалапажњу на Илију, него је обишла око куће, мумлајући себи нешто у

браду, а затим без проблема прешла преко плота и изгубила се у по-

мрчини.

Као прост совјетски грађанин Илија никад није веровао у мисти-

ку, а осим тога те вечери био је потпуно трезан. Зато је након поче-

тног запрепашћења помислио да му се све то привиђа због умора.

Кад је ушао у кућу, затекао је жену и ташту како вредно раде око

богато постављеног стола. Било му је то чудно јер одавно није до-живео такву пажњу од тих жена које су само умеле да се свађају. Ме-

ђутим, оне су га љубазно посадиле за сто, ташта му је насула вотку

и почела је невиђена гозба. Присетивши се несхватљивог виђења

у дворишту, Илија их упита да се није нешто чудно догодило пре

његовог доласка. Жене сложно одмахнуше рукама уверавајући га да

се ништа нарочито није догодило нити може да се догоди. Вотка је

потекла још обилније тако да је Илија убрзо све заборавио.Следећег јутра пробудио се у брачној постељи, али жена није би-

ла поред њега. Схватио је да је време за устајање, али, на своје велико

изненађење, нису га слушале ни руке ни ноге. Од страха је покушао

да виче, али се чуло само тихо стењање. Након сат времена, који се

Илији чинио попут вечности, дошле су жена, ташта и још нека же-

на, запањујуће налик на ону коју је синоћ видео у дворишту попут

неког привиђења, само што је овог пута била уобичајеног раста. Не

обраћајући пажњу на његово јечање, без устручавања су га разгледа-

ле и о нечему се домунђавале. Након тога су негде отишле тако да је

Илија поново остао сам.

463


д о м

у Л о с

и ц а м а

и њ е г о в и

ж и т

е љ и




Т и х о н

( Ш


4 "


а с в

е т и

Жена се појавила тек предвече, али овог пута с месним лекаром.

Чуо је како је кроз плач причала доктору да јој се муж вратио с пута,

прилично се напио и легао да спава и како од јутрос не може да устане.

Сутрадан су га одвезли у болницу у којој је остао више од месец дана.

Лекари никако нису могли да открију узрок необичне болести па су

га отпустили из болнице да би могао да умре код своје куће. Био јемршав као прут.

Код куће га је чекао прави пакао. Жена и ташта су ликовале и

уопште нису криле да једва чекају да напокон умре неверни муж, тај

човек који их је толико увредио. Кад му је постало заиста лоше, жена

је чак позвала погребника и помогла му да узме меру с још живог су-

пруга, који уз то није могао да говори.

Илија заиста није могао да схвати шта се то с њим догађа па се на

крају помирио с мишљу о скорој смрти и чекао је свој крај скоро без

роптања. Но једном је Илијин ратни друг искористио прилику кад

жене нису биле код куће, па дошао код свог непокретног и немог при-

јатеља и са собом довео свештеника обученог у цивилно одело. Буду-

ћи да је Илија био на самрти, свештеник је предложио да га одмах

крсти, ту на самртничкој постељи, и да моли Бога за помоћ. Иако

болесник није баш најбоље схватао шта то значи, у знак пристанка

климнуо је главом, што је био једини покрет који је могао да учини.Након крштења није се догодило никакво чудо, ако не рачунамо

чињеницу да Илија ипак није умро. Жена и ташта биле су ван себе

од беса. Након месец дана Илија је, иако с огромним напором, ипак

почео да се помало придиже с постеље и да једва чујно говори. Што

се пак тиче свега осталог, његово стање и даље је било заиста стра-

шно. Једног дана поново је дошао његов ратни друг, спаковао Илију

и возом кренуо с њим у Псково-печерски манастир код старца Ати-

ногена, прелазећи притом целу земљу.

Тако се Илија нашао у потпуно непознатом и за њега чудном

свету. Али после разговора с оцем Атиногеном, након чега су усле-

дили прва исповест и причешће, он је, што би се рекло, васкрсао.

Након седам дана Илија је био на ногама и сваким даном се све више

опорављао. Брзо је нашао заједнички језик са старцем јер су обојица

били обични људи, сељаци. Кад му је отац Атиноген рекао да га је

жена враџбинама довела у такво стање да је требало да умре будућида није имао никакву духовну заштиту, Илија му је одмах поверовао.

А и коме још да верује у овом свету у којем је само један стари монах

успео да га спасе?

464



Илија Данилович није се више враћао кући. Почео је да лута од

места до места, с времена на време би се трудио у манастиру, а затим

би пешачио широм Русије идући од једне до друге цркве. Личну карту

већ одавно није имао. Тако је постепено остарио, али је физички и

даље био јак и здрав. Таквог сам га и затекао у парохији код оца Ра-

фаила.

* * *

Други житељ парохијске кућице у Лосицама био је монах Але-

ксандар. Веру је нашао пре неколико година. Иако је тада био сту-дент Више педагошке школе у Брјанску, све је напустио и постао

боготражитељ, иако му се, Богу хвала, није догодило ништа налик

ономе што се догодило Илији Даниловичу. Александар се обрео у




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

4 *


а с в е т и

Псково-печерском манастиру, али се након две године придружио

групи монаха који су се побунили против игумана, па је поново почео

да лута широм Русије. На крају му је отац Рафаило пружио уточиште

у својој парохији.

Александар је тада имао двадесет осам година. На зглобовима

шака имао је тврде жуљеве који су представљали трагове дугогоди-шњег бављења каратеом. Волели смо да шетамо шумама и пољанама

па смо себи правили лаке штапове од леске као испомоћ за шетњу.

Сви ти штапови били су криви, осим Александровог који је био са-

вршено прав и обојен црном бојом. Једном сам за време предаха

одлучио да мало боље разгледам ту стварчицу, али сам, на своје

велико изненађење, једва успео да га подигнем. Испоставило се да је

штап био у ствари једна железна мотка. Кад сам га упитао шта ће му

то страшно оружје, одговорио ми је да му тај штап пружа могућност

да бар донекле одржава кондицију.

Отац Александар био је веома ћутљив и све своје слободно време

користио је за читање дела древних светих отаца. Спавао је у за-

себном собичку ограђеном окорцима. Тај собичак је редовно закљу-чавао, што је било помало чудно имајући у виду да је кућица оца Ра-

фаила затварана чисто символично, само на резу. Једном приликом

466



сам рибао под у кући, а Александар је негде изашао оставивши свој

собичак отвореним. Нисам издржао па сам завирио унутра. На поду

се налазио мртвачки сандук, који је био склепан од грубих дасака.

За мене је то било толико неочекивано да сам као опарен излетео из

његове собице.

Кад сам мало дошао до даха, упитао сам Илију Даниловича штато значи. Он ми је са своје пећи одговорио да Александар спава у том

мртвачком сандуку зато што монах увек треба да има сећање на смрт.

Уосталом, тако су поступали многи подвижници.

Без обзира на тако суров начин живота, Александар је био за-

иста даровит и писао је изузетне стихове и музику за њих. Тако су

настале песме које су данас добро познате, снимљене на дискове и

касете и штампане у многим зборницима за које су предговоре пи-сали наши најпознатији писци. Александар је одавно на постригу

добио име Роман у част древног византијског песника, светог Романа

Слаткопојца.

У то доба он је у Лосицама писао песме и увече их певао уз ги-

тару, наравно уколико би то дозволио отац Рафаило који је понекад

волео да чује Александра, иако је сматрао да то што ради није нимало

монашки.

Ево једне од тих песама.

Н о ћ с е с п у ш т а , п р и ја т е љ и м о ји ,

И с в е т л о с т м е с е ц а в е ћ ј е з а с ја л а ,

М а н и м о с е п р а з н и х р а з г о в о р а ,

О д в о јм о с е н а ч а с а к о д с т о л а .

Н е в р е м е с е н и к а к в о н е с п р е м а ,

Н и т и ш у ш т и л и ш ћ е ш т о о п а д а ,

К ’о д а д у ш у је с е њ у ј е ш и р о м

П р и р о д а н а м о т в о р и л а с а д а .

М о ж д а н е г д е у с а м љ е н и п у т н и к

Т е ш к и м п у т е м к о р а ч а у н о ћ и ,

И б л а ж е н с е њ о јз и и с п о в е д а ,

И н а д а с е д а ћ е и п а к д о ћ и .

467


д о м

у Л о с

и ц а м а

и

њ е г о в и

ж и т

е љ и




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т и

Б л а г о д а т и к р о ш њ е с у п р е п у н е ,

Н а д је з е р о м м а г л а к ’о к а д д и м и ,

М и р т и , п у т н и ч е у с а м љ е н и ,

И о н о м е к о т е у д о м п р и м и .

Н е з н а н и п у т н и ч е , р е ц и м и к о с и ,

Д а л и т е д а л е к о т в о ј п у т в о д и ?

И з а ш т о у м е н и н е м и р и з а з и в а

Т в о ј б л а ж е н и , з а м и ш љ е н и л и к ?

М о л и т в а с в е т а у с р ц у т в о м е

Р а з г о н и т а м у д у ш е в н у ,

М о ж д а ћ у и ј а с в е н а п у с т и т и ,И у з м о л и т в у ш т а п у р у к е у з е т и .

П о л а к о ћ у к р е н у т и к о з н а к у д а ,

К р с т о в е п о в е ш а т и о к о в р а т а ,

У с е л а о б л и ж њ а с а м о ћ у с в р а ћ а т и ,

и з д а л е к а г р а д о в е з а о б и л а з и т и .

Снимали смо те песме на магнетофон, а ја сам их касније однео

у Москву. Након много времена, једном приликом послали су ме не-

ким поводом код патријарха Пимена, у његов двор у Чистој улици.

Док сам чекао у предворју, на своје велико изненађење зачуо сам из

патријархових одаја снимак песама оца Романа. Патријарх Пимен и

сам је био изузетан појац па је зато и умео да оцени право црквено

стваралаштво.

* * *

На парохији у Лосицама чести гости били су и јеромонах Никита,

најбољи пријатељ оца Рафаила, као и ђакон Виктор.

И отац Никита замонашен је у Псково-печерском манастиру. Као

тринаестогодишњи лењинградски пионир отишао је од куће, у којој

ником није био потребан. Отац Никита је баш тако и говорио: „Још

тад сам схватио да човек у овом свету није потребан ником до себи

самом и Богу.” Права је загонетка како је један пионир могао доћи до

тако нечега. Било како било, дечак се ускоро нашао у парохији код

468



заиста изузетног подвижника јеромонаха Доситеја, у сеоцету Боро-

вик, на око шездесет километара од Пскова. Тамо је и одрастао уз

старца читајући Псалтир и древне патерике и изучавајући аскетску

књижевност из петог века, као што су „Лествица” и „Поуке” аве До-

ротеја. Световни живот скоро да уопште није познавао.

Дечак више није ишао у школу, али је израстао у паметног, на

својеврстан начин веома образованог и доброг младића. Уз то је био

висок, стасит и необично леп. Пре одласка у војску отац Доситеј

послао га је на годину дана у Псково-печерски манастир како би бар

донекле схватио какав је живот у двадесетом веку. Тамо се и спри- јатељио с оцем Рафаилом. По повратку из војске, одмах је поднео

молбу за монашење. Исте оне године кад је отац Рафаило избрисан са

списка манастирске братије, старац оца Никите, јеромонах Доситеј

замолио је Митрополита псковског Јована за благослов да се удаљи

у скит, у једну кућу удаљену око два километра од села Боровик, у

псковским шумама и мочварама. Будући да је знао да отац Доситеј

живи изузетним подвижничким животом, митрополит му је бла-

гословио да живи у осами, а на упражњено свештеничко место

одредио је оца Никиту који је несумњиво најбоље познавао и цркву

и људе у селу Боровик.

469


д о м

у Л о с

и ц а м а

и

њ е г о в и

ж и т

е љ и




Т и х о н

( Ш


4 1


а с в

е т и

Тако су се двојица младих јеромонаха нашли у парохијама уда-

љеним двестотинак километара па су посећивали један другог, кад

год би им се пружила могућност за то, да би се заједно помолили и

одслужили свету Литургију час у једној, час у другој цркви, и да би

један другом помогли око домаћинства.

Напослетку, још један редовни посетилац у Лосицама био јенедавно рукоположени ђакон Виктор, којег су послали на праксу код

оца Никите. Отац Виктор је иначе недавно био изашао из затвора.

Одробијао је седам година као политички затвореник. Ђакон је жарко

желео да се замонаши, али је митрополит Јован, тај стари, мудри

и добри старац, од псковског референта за верска питања једино

успео да добије дозволу за то да бивши робијаш постане ђакон, и то

у најзабаченијој парохији, а никако у посећеном манастиру. Додуше,и рукоположење бившег политичког затвореника у чин ђакона већ је

био изузетан догађај за то доба.

Из затвора је отац Виктор понео непоколебиву веру у Бога, ни-

подаштавање потешкоћа било које врсте и тако веселу нарав да смо

се његовим непресушним причама до изнемоглости смејали и на кра-

ју дословце падали под сто од смеха. То баш и није било монашки

тако да смо се борили против тога колико год смо могли. Али снаге за

то имали смо само до наредне приче оца Виктора. Осим тога, он је у

470



наш побожни живот унео затворску лексику, које никако није могао

да се ослободи ма колико да смо га опомињали.

Од те филолошке непогоде највише је настрадао простодушни

отац Никита. У његовом тихом кутку ђакон Виктор појавио се са сво-

јим громогласним смехом, неизмерним оптимизмом и са грозним

робијашким жаргоном који је, на наше запрепашћење, отац Никитаодмах прихватио.

Отац Виктор је некако одмах у почетку добио надимак Старчић.

То је заиста било необично јер никад никоме нисмо давали надимке.

Но надимак тог затвореника појавио се некако сам по себи и потпуно

природно.

Сећам се како сам једном почетком јесени дошао у Боровик

код оца Никите. Будући да нисам био једини гост, веома брзо је не-

стало и новца и намирница које сам донео из Москве. Ту су били

исто тако млади и након Успенског поста огладнели отац Рафаило,

отац Александар, ђакон Виктор и Илија Данилович. Истина, Илија

Данилович био је тридесетак година старији од нас, али је имао вучји

апетит.

Дакле, кад смо потаманили све намирнице, које су биле донесене

из Москве, и толико се прејели јабука од нове бербе да смо добили

алергију, и кад смо схватили да више ништа немамо, били смо заистаснуждени. Тад смо се одлучили на крајњи корак у таквим случајевима,

а то је да отпутујемо у Псков и тражимо новаца од нашег владике

Јована.

У то доба наш владика је вероватно био најстарији архијереј

Руске Православне Цркве. Ех, шта је све преживео у свом животу!

Онако висок, крупан и потпуно сед, био је необично добар, посебно

према монасима. Зато смо били сигурни да ће мало гунђати, алида нас ипак неће одбити. Владика око четрдесет година нигде није

ишао из своје епархије и стално се бавио црквеним пословима. Био

је једини архијереј у Руској Православној Цркви који је могао себи

дозволити да не иде у Москву на Архијерејске, па чак ни на Помесне

Саборе. У Москви су очито дигли руке и више нису ни рачунали на

његов долазак. Митрополит је добро знао и волео оца Никиту јер је

и сам узимао учешћа у његовом васпитању још од кад је овај као ђак

побегао од куће и дошао у парохију код старца Доситеја.Наравно, владика је имао јасну представу о томе у каквом си-

ромаштву живе његови монаси у удаљеним парохијама. Знао је, али

471


д о м у

Л о с

и ц а м а

и

њ е г о в и

ж и т

е љ и








Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

4 *


а с в е т

и

их је ипак слао да тамо служе. Управо захваљујући богослужењима,

власти нису могле да се одлуче за затварање и рушење тих цркава.

Уопште узев, у скоро свим забаченим парохијама Епархије псковске

служили су монаси или свештеници без породице. Ожењеним све-

штеницима, посебно онима с децом, било би заиста тешко у тим

парохијама. Отац Никита нам је причао да је месечно једва успеваода прикупи око двадесет пет рубаља. То је сасвим разумљиво јер су

парохију на селу сачињавале обично старице, а оне нису биле ништа

имућније од својих пароха. Тим старицама, које су, као по правилу,

напустила и деца и унучад, свештеници су помагали и у цепању дрва и

при поправци крова, а понекад су им и за последње копејке куповали

храну и лекове. Новац би се појавио само онда кад би сељани, који су

били скоро па неверујући људи, долазили у цркву ради крштења или

опела над покојником. Али монаси нису размишљали о новцу, или,

ако ћемо сасвим поштено, о новцу су понајмање мислили.

Посудили смо рубљу за аутобус и, како бисмо изазвали што веће

сажаљење, сви заједно смо кренули код владике. Код куће смо оста-

вили само Илију Даниловича да чува цркву јер су лопови из других

места упадали у цркве широм псковске области и пљачкали их.

474



У аутобусу је било мало људи тако да смо се отац Рафаило, отац

Никита, отац Виктор и ја удобно сместили. Путници су нас загледали

с интересовањем, а неки чак и с умиљењем будући да је тих година

била права реткост срести младе монахе који тако мирно, у раси и са

штапом у руци путују по Совјетском Савезу.

До епархије смо срећно стигли. Истина, толико смо се занели то-ком разговора да у Пскову умало нисмо промашили станицу на којој

је требало да сиђемо. Отац Виктор је у последњем трунутку повикао

тако гласно да га је цео аутобус чуо:

- Оци, брзо искачимо!

Иако смо наврат-нанос излетели из аутобуса, ипак смо успели

да приметимо запањена лица наших сапутника... Али, није нам било

до њих. Пред нама је била нама тако драга улица јер, иако је носила

име бољшевика Јана Фабрицијуса, ипак се у њој налазила епархијска

управа с владичанским двором. Узгред речено, совјетска власт је во-

лела да епархији додели простор час у Другом комунистичком со-

качету, час у улици Карла Липкнехта.

Владика нас је дочекао у свом кабинету седећи у једној огромној

фотељи. Редом смо прилазили по благослов и почели да се жалимо на

своју горку судбину. Владика нас је слушао, али се није ни померио с

места. То нас је одмах узнемирило. Можда је хтео да до у детаље чу- је све појединости нашег тешког положаја, а можда ни сам није био

при парама. Било како било, постајали смо све забринутији. Чак ме

је отац Рафаило, као најмањег и најмршавијег, мало гурнуо напред.

Али ни то није помогло. Тада је отац Никита почео да говори. Иако

никад није био говорник, а чак је и замуцкивао, тад га је, вероватно

од глади, обузело надахнуће:

- Владико свети - очајнички поче да муца - стварно, какав нам

је то живот?! Једва да смо још живи! Уши нам отпадају! Немамо пара,

немамо хране! Буквално гладујемо! А к’о за инат нема ни покојника!

Владика је буквално клонуо у својој фотељи.

Нама се говор допао па смо сложно почели да климамо главом,

иако је, наравно, отац Никита од узбуђења помало непромишљено

употребио неке изразе које је преузео од оца Виктора. Кад је говорио

о покојницима, наравно да је имао у виду новац који људи приложе

цркви за опело. Али све то заједно изгледа да је ипак било превише занашег старог владику.

- Оче, где си само покупио такве речи? - обрати се пренеражени

владика оцу Никити.

475


д о м

у Л о с и ц а м а

и њ е г о в и

ж и т

е њ и




Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т

и

Такве изразе наш владика није чуо већ шездесет година, односно

од двадесетих година кад је и сам био у затвору.

Тада је иступио отац Виктор спреман да на себе преузме паљбу.

- Владико свети, то сам ја пред њим пустио језичину. Никако да

се одвикнем! Зато се не љутите на Никиту. За све сам ја крив - пока-

јнички забрунда својим басом и чак се лупи у груди.Очигледно је говор оца Никите оставио снажан утисак на нашег

архијереја. С тешкоћом се придигао из фотеље, пришао столу, мало

одхукнуо и извадио из фиоке сто рубаља. О толиком новцу нисмо

могли ни да сањамо!

Владика је неко време преметао новчанице у рукама, премишља-

јући се да нам то не буде превише, али ипак није ситничарио, него је

пружио новац оцу Рафаилу као најстаријем. Дајући нам благослов за пут, ипак рече:

- А ти, Никита, уместо оног... више читај књиге на црквеносло-

венском!

Отац Никита је ватрено обећао да ће се поправити, а затим смо

срећни напустили владичански двор.

Живот се настављао. Истина била је среда, посни дан тако да

нисмо могли одмах да поједемо по сладолед, али смо били спремни

да се до сутра стрпимо. Покуповали смо храну за себе и слаткише застарице из села и вратили се кући.

Следећег јутра стигао је телеграм из епархијске управе којим се

саопштава да се указом митрополита Јована ђакон Виктор из цркве

Покрова Пресвете Богородице у селу Боровик премешта у цркву

Архангела Михаилау селу Толбице. У тој цркви служио је отац Андреј,

стари свештеник којег су сви поштовали. Рачуница нашег владике

била је веома једноставна - жаргон ђакона Виктора сигурно неће утицати на оца Андреја. Тај образовани и интелигентни свештеник

провео је по логорима, чини ми се, двадесетак година. И поред тога

нико никад од њега није чуо речи каквима је своје слушаоце частио

ђакон Виктор.

476





С лучај на пут у

Једне зимске вечери до касно смо седели у малој завејаној паро-

хијској брвнари у селу Боровик и пили чај с оцем Никитом. Била

је цича зима тако да је дрвеће пуцало од мраза на минус тридесет

степени. Иако је било већ једанаест сати, уопште нам се није спавало.

- А да одемо у Толбице код старчића Виктора? - предложи отац

Рафаило.

Наравно, радо сам прихватио предлог да посетимо највеселијег

човека на свету! Отац Никита је одбио да крене с нама јер је хтео да

пресними све Александрове песме, које сам намеравао да однесем у

Москву. Александар је хтео да му помогне око тога тако да ни он није

кренуо с нама, док је Илија Данилович читао Псалтир и уопште није

реаговао на наш предлог.

Отац Рафаило изашао је да загреје мотор и укључи грејање, које

иначе код „запорошца” ради независно од мотора. Кад је све билоспремно, сели смо у црни „запорожац” и појурили до оца Виктора.

Будући да је отац Рафаило толико загрејао ауто да је унутра било тако

топло као да смо у правој сауни, кренули смо само у расама. Пред

нама је био пут од шездесетак километара.

Ноћ је била хладна, а небо осуто звездама. Јурили смо и фаровима

обасјавали снег. Будући да су се гуме на „запорошцу” још летос изли-

зале, сваки час је ауто проклизавао на окукама. Без обзира на то што је било касно, отац Виктор нас је, као и обично, срдачно дочекао.

Сели смо и почели да пијемо чај уз бели хлеб и џем. Седели смо и

причали све до два сата после поноћи. Пошто нико од нас није имао

479

С п у ч а

ј

н а

п у т у




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т и

планирано богослужење за сутрадан, нисмо се бојали да се нећемо на

време пробудити.

Напокон смо почели да се припремамо за повратак. Чим сам

изашао напоље, одмах сам се следио онако лагано обучен само у ра-

су. Мраз је још жешће стегао. Одлучили смо да не чекамо да се ауто

загреје, па смо се поздравили с оцем Виктором и појурили назад у

Боровик.

Но грејање из неког разлога никако није могло да се укључи тако

да нам се хладноћа у кости увукла. Отац Рафаило је неколико пута

заустављао ауто и покушавао да нешто учини с проклетим грејањем,

али све је било узалуд. И раније је возио као луд, а сад је због хладноће

јурио најбрже што је могао.

У тој леденој црној крнтији јурили смо празним путем дрхтећии цвокоћући зубима од хладноће. Изненада се „запорожац” нагло за-

нео у страну. Отац Рафаило се био толико укочио од хладноће да није

успео да одржи правац па смо слетели у јарак дижући за собом го-

миле снега.

Ауто се није преврнуо, али је са свих страна био затрпан чврсто

збијеним снегом. Једва смо успели да отворимо врата и да се извучемо

из аута. Два метра од пута „запорожац” се био забио у снег све до

самих прозора. Одмах нам је било јасно да га нас двојица нећемомоћи извући.

Били смо у безизлазном положају. Обучени само у расе на три-

десет пет степени испод нуле, око три после поноћи стајали смо на

друму на којем није било живе душе. До најближег села било је пе-

тнаестак километара. Први аутомобили сигурно неће овуда проћи

пре шест сати.

Кад сам све то схватио, заиста сам се уплашио.- Оче, шта нам се ово дешава? - почех дрхтећи целим телом од

страха и циче зиме. - Нема нам спаса! Можда бисмо могли да се по-

молимо? Али за шта да се молимо? Можда, Господе, извади нам ауто

из снега? Али, то је некако...

Отац Рафаило ме је изненада тако строго погледао да сам на тре-

нутак заборавио на хладноћу.

- Како вас није срамота, Георгије Александровичу! - љутито

ће отац Рафаило, који ме је и иначе увек ословљавао с Георгије Але-

ксандровичу. - Како уопште можете посумњати у то да ће нам Господ

помоћи у оваквом тренутку? Почните одмах да се молите!

480



То је било речено тако строго и чак љутито, а уз то је и ногом

лупио, тако да сам се одмах послушно прекрстио и почео да муцам:

- Господе, помози нам! Учини нешто, иначе ћемо се овде

смрзнути и умрети!

Отац Рафаило такође се прекрсти и погрузи у молитву.

А онда одједном... Прво се издалека, а затим све ближе и сверазговетније зачула дивна песма некаквог мотора. Био сам толико

изненађен да сам се просто скаменио. Понављам да нисмо срели ни

један једини ауто ни на путу до оца Виктора, као ни при повратку.

Отац Рафаило и ја смо се само згледали и схватио сам да је и он за-

препашћен исто као и ја.

Звук мотора постајао је све јачи и најзад је иза окуке изронио

„москвич”. Лудачки смо почели да машемо рукама и ауто се зауставио.

Господ нам је ради спасења послао четири анђелау виду четворице

пијаних официра који су се враћали с неког провода. Сва шесторица

смо опколили „запорожац” и, иако с тешком муком, успели смо да га

извучемо на пут. Пошто се испоставило да је резервоар њиховог аута

скоро празан, отац Рафаило насуо им је горива из нашег канистра.

Од срца смо се захвалили војницима, а и они нама, па смо крајње

опрезно наставили пут до Боровика.

Будући да смо још били шокирани тим догађајем, дуго смо ћу-тали. Напокон отац Рафаило рече:

- Ето видите, Георгије Александровичу, како Господ брзо чује

молитве мирјана!

Он је притом имао у виду да нас је Господ спасао због мојих

молитава. Тај монах се заиста увек и у свему трудио да не пропусти

могућност да се смирава. Једноставно је био такав човек, или је можда

сувише дубоко осетио да је смирење је-дини поуздан ослонац у духовном

животу.

После тог нашег пу-

товања озбиљно сам

се прехладио и три

дана сам одлежао

на пећки код оца

Никите, а отац

Рафаило није чак

ни кихнуо.

481

С л у ч а ј

н а

п у т у





С м ирењ е

Отац Рафаило никад није пропуштао могућност да се смирава

пред сваким човеком, па чак и пред првим на којег наиђе.

То се увек одвијало с лакоћом, некако само по себи, и заиста

никад није деловало као нешто што је намерно урађено. Посвуда је

похлепно, ако се то тако може рећи, тражио повод за смиравање. Тосе догађало зато што је отац Рафаило својом осетљивом душом одго-

нетнуо запањујућу тајну: због смирења чак и обичан грешни човек

бива ближе Богу, и то одмах, без одлагања. Тако се отац Рафаило

трудио да и у ситницама пронађе било какав повод да се смирава.

На пример, кад бисмо сели за сто, отац Рафаило би одмах узимао

најлошију јабуку, ону која је већ почела да трули, а оне боље и лепше

би остављао нама. Или, кад дођем код њега у госте, он ми одмах

уступи свој кревет и, не слушајући моје протесте, легне на под. Нијето чинио зато што сам ја гост из престонице, него је својој парохијској

кућици на исти начин дочекивао и деду ходочасника и црквењака из

суседне парохије.

Једном смо отац Рафаило и ја возом стигли у Псков. Из северног

неба сипила је досадна кишица. И пре но што смо успели да стигнемо

до перона, почео је да нам досађује један Циганин:

- Попе, помози ми! Дај макар три рубља!Сматрало се да свештеници увек имају пара. Али ми по обичају

нисмо имали ни пребијене паре, што сам и објаснио Циганину. Но он

није одустајао:

483

С м

и р е њ е




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в е т

и

- Како немате? Имате ли бар нешто мало? Попе, дај бар нешто!

Отац Рафаило је застао и пажљиво осмотрио просјака. На нога-

ма је имао старе изношене дубоке ципеле. Отац Рафаило уздахну и

без речи поче да изува заиста лепе чизме од бокса, које је иначе само

пре месец дана добио на поклон од једног официра.

- Оче, шта то радиш? Да ниси болестан? - уплашено ће Циганин.Но отац Рафаило већ је био скинуо чизме и спустио их испред

пренераженог Циганина, уредно преко њих сложио чарапе и, као да

се ништа није десило, наставио босоног да шљапка по барицама.

- Ех, то је човек! Какав човек! - викао је изненађени Циганин

тако да га је цела станица чула.

Додуше, смирење оца Рафаила имало је одређене границе. Могао

је да истрпи све што се на њега лично односило, али зато није могао

да поднесе вређање Господа и Његове Цркве.

Једном смо се отац Рафаило, ђакон Виктор, још један наш при-

јатељ, слабовиди монах Серафим, отац Александар и ја касно увече

затекли у Пскову. Наша монашка одећа привукла је пажњу једне

групе пијаних младића. Прво су нас засули погрдним речима, а затим

су прешли на увреде и претње. Отац Рафаило био је изузетно снажан

човек, попут неког младог трапавог меде. Ни отац Виктор није био

слабић, а по изласку из затвора добро је знао како треба одговорити усличним ситуацијама. Серафим је напросто био прави див без обзира

на своју слабовидост, али је Александар ипак био најспремнији у

борилачком смислу будући да је далеко догурао у каратеу. Моје дру-

штво на мене слабашног није ни рачунало, без обзира на треће место

на такмичењу јуниора у боксу.

Упркос свему, нисмо одговарали тим хулиганима, него смо ми-

рно наставили својим путем. Чак и кад је на нас полетело бусењезе-мље, камење и штапови, трудили смо се да на то не обраћамо па-

жњу. Сваки успешан погодак хулигани би пропратили смехом и на-

јгорим могућим псовкама. Александар се просто тресао колико је био

љут. На крају није издржао па је дрхтавим гласом кротко замолио

оца Рафаила за благослов да застане и мало поприча са заблуделим

младићима. Али отац Рафаило наставио је безбрижно да корача као

да се ништа није догађало.

Хулигани су на крају потпуно помахнитали. Пошто су видели да

на нас не делују ни увреде, ни бусење блата, почели су да вређају Го-

спода и Пресвету Богородицу.

484



%*\

Отац Рафаило је застао.

- Ја не смем јер сам свештеник - с

уздахом ће. - Отац Виктор је ђакон тако

да ни он не сме. Отац Серафим и Георгије

Александрович су резерва. Оче Але-

ксандре, нема се куд, само ти остајеш!Александру није требало двапут

рећи. У трен ока је скинуо мо-

нашки појас и подрасник, па

се, онако у дугачкој кошу-

љи, широким чакширама и

импрегнираним чизмама,

окрену према хулиганима.Младићи зачуђено застадоше.

Већ следећег тренутка Александар испусти дивљачки крик, изви се

кроз ваздух и ногама удари у пијано друштво. Уследила је жестока

борба. Несрећни хулигани бауљали су на све стране бришући крв

и пљујући поизбијане зубе. Појурили смо да Александра одвојимо

од њих, али смо у жару борбе и ми од њега добили своју порцију.

Пошто смо једва некако успели да смиримо нашег јунака, који је био

попут бул теријера после борбе, и уверили се да нема потребе да за

безобразне младиће зовемо хитну помоћ, обукли смо Александра у

подрасник и наставили својим путем.

Тај догађај свакако није добар пример смирења, али у монашком

животу оца Рафаила било је напретек живих узора правог смирења.

Један од њих је архимандрит Јован (Крестјанкин), који је постао ду-

ховник оца Рафаила после смрти оца Атиногена. Било је и других, као

на пример јеромонах Доситеј (Пашков), подвижник за којег скоронико не зна, а који је иначе био учитељ оца Никите.

И отац Доситеј је прошао Псково-печерску школу. Прошао

је цео рат као и многи монаси Псково-печерског манастира који

су били његових година. Након што су ослободили своју земљу и

освојили пола Европе, ти још млади ратници, пошто су вратили све

своје овоземне дугове, дошли су да служе Богу Свемогућем. Било им

је потпуно јасно зашто су дошли у манастир и због чега се у њему

подвизавају на живот и смрт у духовној борби за себе и за оне своје

живе и мртве вршњаке којима није било дато да буду призвани на ту

најважнију борбу, невидљиву за овај свет.

485

С м

и р е њ е




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

Отац Доситеј био је изузетан, заиста прави монах, готово не-

приметан у манастиру, што је, узгред буди речено, обележје исти-

нски великог подвижника. У парохији се обрео по послушању ар-

хијереју. Владика је једном приликом послао јеромонаха Доситеја

да привремено служи у цркви Покрова Пресвете Богородице у

забаченом селу Боровик, затим још једном, па још једном и на крају га је оставио као свештенослужитеља у том селу смештеном усред шуме

и мочваре.

Након што се повукао у затворништво и сместио се два киломе-

тра низводно у једној напуштеној кући, која се налазила на острвцету

усред мочваре, отац Доситеј само је недељом долазио у цркву да се

причести Светим Тајнама Христовим, и то тако што би допловио у

једном малом чуну издубљеном од јеловог стабла. Нико осим старца

у том чамцу није могао да се вози ни десетак метара, јер би се одмах

преврнуо. Остале дане у седмици отац Доситеј проводио је у потпуној

самоћи и тиховању.

У своју кућу у непроходној забити отац Доситеј довукао је једно

храстово стабло с огромном дупљом, које је иначе сам обрадио.

Старац се завлачио у ту дупљу како би сатима могао да се моли Ису-

совом молитвом, потпуно се одвојивши чак и од своје скитске сва-

кодневице.Па иако се у потпуности уда-

љио од овога света, тај загонетни

пустињак свом снагом своје душе,

испуњене љубављу, и даље се

бринуо за овај свет ватреном моли-

твом и радом који је откривен тек

након његове смрти. Док смо сре-

ђивали ствари оца Доситеја, отац

Никита и ја пронашли смо пи-

саћу машину на којој је у четири

примерка прекуцао Нови Завет,

древне подвижничке књиге као

што су „Лествица”, дела Исака Си-

рина и дела епископа Игнатија

(Брјанчанинова) у пет томова. Бу-дући да је скоро сва духовна лите-

ратура била уништена, то је било

право благо.

486



Захваљујући прозорљивости отац Доситеј је много пре одласка

десеторице монаха из Псково-печерског манастира наговестио да ће

се то догодити. Није одобравао поступак тих монаха, али их је ипак

жалио, вајкао се предвиђајући каква ће их невоља снаћи и чак је почео

да за њих припрема намирнице: гриз, конзерве и остале залихе. Отац

Доситеј је као ратни ветеран имао добру пензију. Кад су након његовесмрти десеторица монаха заиста отишла из манастира, те намирнице

су биле од велике помоћи некима од њих.

Локални сеоски пијанци по целом округу су разгласили да поп

добија велику пензију. Тако су једном тројица снажних момака, по-

знати провалници и лопови из рејонског центра, чамцем допловили

до оца Доситеја с намером да га опљачкају. Упали су у старчеву келију

и уз претње почели да захтевају да им да и новац и све што има.

Отац Доситеј им је рекао:

- Узмите што год желите, само ћу вас прво благословити.

И осенио их је онако како јереји благосиљају.

Истог часа провалнике је спопао такав ужас да су у паници

излетели из куће и побегли главом без обзира.

Старац је био висок и сувоњав, али је чак и у старости био изу-

зетно снажан. Дуго се сам сналазио у свом скиту, а последњих година

живота помагали су му отац Никита и отац Рафаило. Једном су њихтројица заједно припремали дрва за зиму. Двојица младих монаха

доносили су трупце, а отац Доситеј их је секао старом моторном пи-

лом. Кад су се млади монаси уморили, и старац је пристао да се мало

одмори. Отац Рафаило одлучио је да придржи препотопску моторку,

али кад је схватио да је ужасно тешка, није му било јасно како је отац

Доситеј могао без прекида тако дуго да ради. По речима оца Рафаила,

тог истог дана заједно са старцем ушао је у шупу да узму некакав

алат и изненада поред свог босог стопала угледао мочварну шарку.

Претрнуо је од страха, али му старац мирно рече:

- Не бој се, неће ти ништа. Узми длето и идемо.

Једном сам питао оца Никиту да ли је његов старац био преке

нарави. На то ми је отац Никита рекао да ми може испричати један

случај. Као шеснаестогодишњак једном се због нечега тако страшно

наљутио на оца Доситеја да је чак и викао на њега. Старац се тада

бацио пред његове ноге и кроз сузе почео да га моли за опроштај затошто је свог ученика довео у такво стање гнева.

Отац Доситеј отишао је Господу на Велики Четвртак. Тог јутра

преко хладне јесење воде допловио је у свом чуну до цркве, причестио

487

С м

и р е њ е




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т

и

се на светој Литургији и отпловио назад у скит. Сутрадан су у реци

пронашли његово тело, поред којег је плутао преврнути чун. Лекари

који су радили обдукцију били су истински изненађени што у по-

којниковим цревима нису пронашли никакве остатке хране. Отац

Никита им је објаснио да старац током Великог Поста ништа није

јео и да је узимао само Свето Причешће и воду. Зато су у полицијскизаписник о узроку смрти написали: „Утопио се у реци због физичке

исцрпљености.”

Отац Доситеј сахрањен је у Недељу светлу у Псково-печерском

манастиру, у пештери. Кад је отац Јован пришао мртвачком сандуку,

чим је погледао покојника, пљеснуо је рукама и узвикнуо:

- Доситеју мој, па тебе су убили!

И заиста, убрзо након тога по целом округу прочуло се како су сепијани ловци из Пскова хвалисали да су, возећи се моторним чамцем,

забаве ради преврнули брвно на којем је пловио стари поп.

Отац Доситеј је целог живота тежио ка циљу, који се на земљи

открива само малобројним изабраницима Божјим - ка својој Го-

лготи. То је нешто непојмљиво за нас обичне људе. Касније смо

међу старчевим папирима пронашли стихове које је написао за себе

самога:

С т о ј н а Г о л г о т и с в о ји м у м о м ,

И у в е к р а з м и ш љ а ј о т о м

И с к у п љ е њ у с в е т о м

К о ј е је Х р и с т о с з а т е б е п р е т р п е о .

Било је много недокучивог у његовом животу, али смо у једно

били сигурни - Бог му је даровао могућност да се у последњем тре-нутку свог живота помоли голготском молитвом Свога Сина, Исуса

Христа, за оне који су Га распели и за сав људски род: О ч е , о п р о с т и

и м , је р н е з н а ју ш т а ч и н е !

Архимандрит Јован (Крестјанкин) називао је оца Доситеја по-

следњим великим руским пустињаком.

488





К акоје от ац Р аф аило

пио чај

О

днос људи према оцу Рафаилу био је различит. Били је оних

који нису могли да га смисле, али много више оних који су

тврдили да им је отац Рафаило променио живот. На при-

мер, један од тројице младих монаха убијених на Васкрс 1993. годи-не у Оптиној пустињи, јеромонах Василије (Росљаков) говорио је:

„Оцу Рафаилу имам да захвалим за то што сам монах, што сам све-

штенослужитељ, уоште за све!”

У чему је била тајна необичног деловања оца Рафаила на људске

душе? Чиме се бавио осим богослужењем недељом и о празницима,

што је уобичајено за сеоског свештеника? Није тешко одговорити на

то питање. Они који су га познавали рећи ће да се отац Рафаило усуштини бавио само тиме што је пио чај, и то са свима који су код

њега долазили. И то је све! Ипак није баш само то, јер понекад је

поправљао свој црни „запорожац” да би имао чиме да оде код неког у

госте и с њим попије чај. Е, то је стварно све!

Са становишта спољашњег света био је прави беспосличар. Не-

ки људи су га тако и називали. Но, по свој прилици отац Рафаило

имао је некакав нарочит споразум с Господом будући да су сви с

којима је пио чај постајали православни хришћани. Сви без изузетка,

од загриженог безбожника или интелектуалца који се потпуно ра-

зочарао у црквени живот, па све до непоправљивог криминалца. Не

491

К а к о ј е

о т а ц

Р а ф а и л о

п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 >


а с в

е т

и

знам ниједног човека који се након упознавања с оцем Рафаилом није

истински препородио кад је реч о духовном животу.

Притом, истину говорећи, отац Рафаило није умео ваљано ни

проповед да састави. У најбољем случају то је било нешто попут:

„Овај... Браћо и сестре, овај... Срећан вам празник, православци!”

Додуше, једном смо га постидели и убедили да одржи проповедна дан престоног празника. С ентузијазмом се латио тог посла, али на

крају се то претворило у такву бруку да умало нисмо сви пропали у

земљу од стида, док је сам отац Рафаило био веома задовољан собом.

Но кад би код њега дошли измучени и уморни људи, пијуцкао би

с њима чај за сељачким столом, прекривеним обичном мушемом, и

тад би се потпуно преобразио. Обичан човек заиста не би могао издр-

жати непрекидну навалу посетилаца, који су често били ћудљиви,љути на све и свакога, наметљиви, с гомилом нерешених проблема и

с безброј питања. Али отац Рафаило трпео је све и свакога, заправо

није трпео, него га просто никад нико није оптерећивао. Заиста му је

било лепо да са сваким човеком попије чај, да се у разговору присети

нечег занимљивог из живота у Псково-печерском манастиру и да

приповеда о древним подвижницима и печерским старцима. Зато

су људи желели да уз чај што дуже седе с њим. Мада, поштено ре-

чено, тешко да се само разговорима могу променити они који су се

погубили не само у овом нашем безосећајном свету, него, што је још

горе, и у односу на себе. Да би се вратили на прави пут, непходно је

открити им другачији живот, онај у којем у потпуности владају све-

моћна и бескрајна вера, нада и љубав, а не бесмисао, патња и страшна

неправда. Међутим, није довољно само открити, издалека показати

и позвати човека у тај свет, него га треба узети за руку и поставити

га пред Самог Господа. Човек ће тек тада и сам препознати ОногаКога је одавно и знао и волео - свог јединог Творца, Спаситеља и Оца.

Његов живот се тек тада заиста мења.

Но, поставља се питање како доспети у тај чудесни свет. То је не-

могуће учинити на неки од уобичајених начина, уз помоћ овоземне

власти, некакве везе или пак новца. У њега се не може завирити чак

ни уз помоћ свих могућих обавештајних и специјалних служби. У тај

свет човек не може тек тако да ушета чак ни ако, рецимо, заврши

Духовну академију и добије свештеничко или епископско звање.

Но зато се тамо спокојно могло стићи с оцем Рафаилом на ње-

говом црном „запорошцу”. Тај свет се неочекивано откривао и оном

492



ко би седео у парохијској кућици у Лосицама и пијуцкао чај с оцем

Рафаилом. Зашто се то догађало? Па зато јер је отац Рафаило просто

био генијалан водич кроз тај свет. За њега је Бог био Онај за Кога је

живео, с Ким је живео у сваком трену свог живота и Коме је доводио

сваког ко би му био послат у његову убогу кућицу која се налазила

при цркви.Ето, то је оно што је људе силно привлачило оцу Рафаилу! А око

њега се окупљало заиста доста људи, нарочито последњих година. И

отац Јован и неки московски духовници слали су младе код њега. Отац

Рафаило их је све примао и нико у његовој кући није био сувишан.

Многима би у потпуности преокренуо њихов уобичајени поглед

на свет. Да га не би сувише озбиљно схватали, умео је да, истина у

њему својственом и помало неозбиљном маниру, да тако прецизне

и неочекиване одговоре на питања својих саговорника да им је по-

некад дах застајао од новооткривене животне истине! То се могло

испољити и кроз најобичније ситнице.

Једном смо до Пскова успут повезли неког човека. Уместо да

захвали оцу Рафаилу, тај љутити чудак почео је да ружи свештенике

на пасја кола:

- Ви попови сте сви одреда лопови!

Отац Рафаило је као и обично добродушно прихватио ту грдњу,а затим је озбиљно предложио:

- Ево, покушај ти да превариш неку баку. Бакица је стара, цео

живот је проживела и чик покушај да је превариш! То си се ти свега

наслушао на партијским састанцима па сад стално једно те исто по-

нављаш као покварена плоча.

Путника је та мисао заиста запрепастила.

- Па јесте! Покушај да превариш моју жену, или, рецимо, ташту!

После тога је целим путем запиткивао оца Рафаила о свему и

свачему, али највише о ономе што му није било јасно кад је реч о цр-

квеном животу и о празницима и старинским обичајима који су за

њега били обавијени тамом. На растанку га је отац Рафаило позвао

да дође код њега на чај.

Или, на пример, једном приликом отац Рафаило је пролазио по-

ред гробља и чуо како нека жена поред једног гроба вришти, плаче

и просто се кида од бола. Тај њен ужас и безизлаз деловали су на са-путнике оца Рафаила и заиста им није било свеједно.

- Како страшно плаче она слушкиња Божја - рече неко од при-

сутних.

493

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

+


а с

в е т

и

Али отац Рафаило одговори:

- Не, то не плаче слушкиња Божја, него неправославни човек.

Хришћанин не може тако очајнички туговати.

Исто тако је могао незлобиво, али истовремено и непогрешиво

да каже свештенику:

- Ех, какав ти је то данас израз лица! Мора да си синоћ до бесве-сти гледао телевизор?

Кад би га нека девојка упитала код којег би свештеника било на-

јбоље отићи на исповест, одговорио би:

- Изабери најдебљег! Тај ће бити свестан своје недостојности па

ће те боље исповедити.

Једном смо уочи Духова отац Рафаило, Илија Данилович и ја у

зору кренули у шумарак да донесемо младе брезе и украсимо цркву

онако како то обичај налаже. Кад смо почели да сечемо младо дрвеће,

одједном ми га је било жао. Расла су ту неколико година, а ми их сад

сечемо само зато да би нека два дана стајала у цркви. Те моје јадиковке

наљутише оца Рафаила.

- Ништа ви не схватате, Георгије Александровичу! Бреза ће би-

ти изузетно срећна што ће имати прилику да украси цркву Божју.

Отац Рафаило могао је без устручавања да одговара не само у

име некаквог дрвећа, него и целе васељене.Сећам се како смо једне пролећне ноћи отац Рафаило, отац Ни-

кита и ја ишли чудесном шумском стазом у околини Боровика. У тај

позни час звездано небо било је тако чудесно лепо да просто нисмо

могли да одвојимо очи од њега. Помислио сам: „Зар је могуће да је

Бог ту предивну и необухватну васељену, тај бесконачни број светова

створио само за нас људе који живимо на сићушној планети, која се не

може поредити с бесконачношћу васељене?” Поделио сам са својимсапутницима та своја лирска размишљања, али је отац Рафаило истог

трена, смело и без икаквог двоумљења решио све моје сумње.

- Разуман живот постоји само на Земљи, и нигде више - рече, а

затим ми објасни. - Да још негде постоји, Господ би то свакако открио

Мојсију док је писао Књигу постања. Мојсије би нам то наговестио

бар на неки начин. Дакле, Георгије Александровичу, немојте уопште

да сумњате да је Бог створио васељену само ради човека!

- Али чему онда безброј милијарди звезда над нама?!

- Оне су ту зато да бисмо, гледајући их, постали свесни свемоћи

Божје.

494



м*

Али ни то није било све! Отац Рафаило понекад је одговарао не

само за васељену, него и за Самога Бога!

Једном се повео разговор о томе да ли у свету постоје људи које

Бог не воли. Сви сложно пожурише да дају уџбенички исправан одго-

вор: „Бог воли све људе.” Али отац Рафаило рече:

- Е, није баш тако! Господ не воли плашљиве људе!

Иначе, отац Рафаило с људима је имао најједноставније могуће

односе. Тако му је једном нека комшиница донела теглу краставаца.

- Ево, оче, узми, ионако су пропали! - с уздахом ће комшиница.

- Добро, дај! - великодушно ће отац Рафаило. - Ако ти је жао даих бациш, сам ћу их однети на сметлиште.

Једна гошћа из Москве стално је долазила код оца Рафаила, али

никако није хтела да носи мараму. Отац Рафаило јој је строго рекао:

- Опет сте дошли без мараме? Добро, онда ћу вам отирач ексе-

рима прикуцати за главу!

Девојка се толико уплашила да мараму више није скидала. Кажу

да је чак и спавала с марамом на глави.

Искрено смо се чудили начину на који се отац Рафаило понашао

према онима који су га вређали и мрзели. А таквих је било подоста

у његовом животу. Међу таквима су била и нека његова браћа све-

495

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

штеници. Отац Рафаило никад себи није дозвољавао да за њих каже

не само неку ружнуреч, него чак ни даупотреби осуђујући тон. Никад

никог није осуђивао, осим што би понекад нешто прогунђао на рачун

совјетске власти. С њом је отац Рафаило имао посебан однос.

Наравно да нас је совјетска власт у то време стално надзирала и

понекад нам заиста није дала да живимо. Но, с друге стране, она за наскао да није ни постојала. Једноставно смо живели и нисмо обраћали

пажњу на њу. У том смислу нисмо до краја могли да разумемо та-

дашње вернике који су били дисиденти и чији је најважнији циљ био

борба против те власти. Нама је било потпуно јасно да ће совјетска

власт убрзо одживети своје и срушити се, мада је наравно до тада

могла озбиљно да искомпликује нечији живот, на пример да човека

стрпа у затвор или у лудницу, да организује хајку на њега или да га

једноставно убије. Али ми смо веровали да се без Промисла Божјег

ништа слично не може догодити. Један древни подвижник, ава Форст

говорио је: „Ако је Богу угодно да живим, онда Он зна како да то

уреди. А ако Му није угодно, зашто онда да живим?”

Отац Рафаило је с времена на време са задовољством изазивао

псковске обласне и рејонске власти, нарочито кад би се нашао у

ситуацији да буде старешина неке сеоске цркве и истовремено једини

свештеник у њој. По службеној дужности морао је сваке године дапише извештај о броју крштених и венчаних. У тим извештајима

наводио је огромне четвороцифрене бројке парова које је венчао и

деце коју је крстио тако да је због тога у локалном савету за верска

питања настајала права паника. Кад би у псковском савету на крају

ипак успели да се снађу у тим његовим лудоријама, одговорили би

му истинском мржњом и суровим прогонима, и то не само због те

рафаиловске математике, него и због црног „запорошца” с белимзавесама и због стотине људи који су долазили код њега у парохију.

Али отац Рафаило није падао духом чак ни кад је и по неколико пута

годишње морао да прелази с једног на друго место, наравно на захтев

чиновника Савета за верска питања.

Тих година искрено нам је било жао што је у Русији тако мало ду-

ховне литературе. Издавање црквених књига, осим за Русију заиста

мизерног тиража који су власти дозвољавале, не само да је било

забрањено, него и кажњиво као кривично дело. Једном смо пустили

машти на вољу и почели да причамо о томе како би било добро да у

скиту оца Доситеја монтирамо штампарију и ту штампамо духовну

496



литературу. Толико смо се занели да смо с познаницима почели да

разговарамо о нашем будућем издаваштву.

Једном је, уочи 7. новембра, отац Рафаило дошао у Москву по

неке резервне делове за свој ауто и одсео код мене на један дан. По-

што сам спојио викенд и новембарске празнике, имао сам скоро целу

седмицу одмора па сам одлучио да заједно с оцем Рафаилом кренем у његову парохију.

Увече је отац Рафаило седео у мојој соби и телефоном ћаскао с

познаницима прекраћујући тако време до поласка воза. Али у слу-

шалици је све време нешто шушкало и пуцкетало. Досетивши се да

је разлог томе прислушкивање КГБ-а, отац Рафаило се обруши на

совјетску власт. Ето, вели, није у стању чак ни да постави квалитетне

апарате за прислушкивање. То ме је узнемирило па сам покушао даму дам до знања да се телефон можда стварно прислушкује. Али њега

је то додатно подстакло.

- Ево, и Георгије Александрович се насмрт препао! - гласно се

бунио у слушалицу. - Нема везе, комсомолци, бољшевичићи! Ускоро

ће пасти совјетска власт и шта ћете онда? Ми ћемо у међувремену

почети да се припремамо да штампамо књиге. Пустићемо у рад

илегалну штампарију у скиту! Ех ви, комсомолци, још ћемо вас кр-

штавати и венчавати!Наставио је све у том духу. Ја сам се мало нервирао, а онда сам

дигао руке и чак престао да га слушам.

Као и увек, на станицу смо дојурили у последњем тренутку.

Отац Рафаило је правим акробатским летом сматрао то кад станемо

ногом на папучицу последњег вагона воза који је већ кренуо. До тог

тренутка све нас је просто излуђивао.

- Оче, остало је још само сат времена до поласка воза! - упо-зоравали смо га.

- Шта, зар још читав сат? Е, онда ћемо да приставимо мањерку.

Мањерка је затворски израз за чајник, који смо покупили од оца

Виктора. Тако припремимо чајник и, уз нервозне уздахе сапутника

који су били довољно неопрезни да се спреме на пут с оцем Рафаилом,

седнемо да пијемо чај.

- Оче, остало је само пола сата до поласка воза, а до станице нам

треба двадесет пет минута! - молећиво би наставили очајни путници.

- Ево, још само коју шољу - није се предавао отац Рафаило.

Све би се, као по правилу, завршавало како треба, наравно ако

497

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т

и

неког не би ухватила хистерија. Напокон би отац Рафаило у датом

тренутку зачуђено упитао:

- Зашто још седимо? Могли бисмо још и да закаснимо!

Бескрајно захвални што су коначно добили шансу да крену на

пут, сви би истог тренутка поскакали с места и пожурили на станицу.

Тај вид разбибриге стално се понављао без обзира што смо неколикопута закаснили тако да нам је само преостало да погледом испратимо

воз који је одлазио.

После телефонског ћаскања о издаваштву у скиту, те вечери смо

успели да стигнемо на воз. Допутовали смо у Псков и одмах кренули

у госте код оца Никите. Предали смо му књиге и намирнице које смо

му донели, а онда смо се окупили и почели наглас да читамо књигу

„Старац Силуан”, коју смо једва успели да набавимо у Москви.

Ти новембарски дани били су ведри: благ мраз и сунце које јесијало из све снаге. Ујутро смо прочитали молитвено правило и на-

ставили да читамо књигу. То наше мирно читање неочекивано је пре-

кинуо звук неколико аутомобила који су истовремено пристигли.

Било је то заиста неуобичајено за забит каква је била село Боровик.

Провирили смо кроз прозор и схватили да су дошли код нас. Из две

„волге” и једног теренског „газа” изашли су полицајци и цивили у

типичним мантилима и са шеширом на глави.Искрено речено, прилично сам

се уплашио, као и отац Никита. Али

зато отац Рафаило, Илија Данило-

вич и отац Виктор нису ни трепну-

ли, осим што се отац Виктор некако

злокобно осмехнуо и без грешке

установио ко нам је то дошао у по-

сету.- Да се нико није мрднуо! При-

премите документе!

С таквим узвиком у кућу је пр-

ви упао локални позорник, један

полицајац с огромним стомаком,

којег смо иначе сви ми добро позна-

вали. Остали посетиоци, а било их

је отприлике шесторица, упали су у

кућу и претећи нас држали на оку.

Само је фалило да потегну пиштоље.

498



- Провера докумената! Нека сви припреме документе! - бесно је

урлао наш позорник, који је некад био тако добродушан, а сад тако

бесан да је чак један друг у цивилу почео да га смирује.

У ствари, само су моја документа проверили. Неколицина при-

дошлица почеше истовремено да ми постављају питања типа: ко

сам, на којој сам адреси пријављен, где радим, зашто сам ту и заштосвој боравак нисам уредно пријавио локалним органима власти. По-

што сам се први пут нашао у таквој ситуацији, нисам знао шта да

одговорим. Али још више сам се плашио да ће пријатељи приметити

мој кукавичлук.

Из те ситуације неочекивано ме је извукао исти онај позорник.

Поново је почео да виче, али се овог пута закачио за неке озбиљније

ствари.- Где је илегална штампарија?! Признајте! Хоћу одмах одговор!

Све знамо тако да вам је узалуд да кријете!

Толико је урлао да смо имали осећај да завија сирена, док му је

лице на наше очи постајало црвено као паприка.

У почетку смо га забезекнуто гледали и заиста нам ништа није

било јасно. Каква штампарија? Шта ми то кријемо? А онда смо отац

Рафаило и ја полако почели да схватамо да су разлог свега овога наше

приче с познаницима, а можда чак и ћаскање телефоном о чувеној

штампарији.

Један бучни полицајац одмах је потврдио наше нагађање.

- Ми све знамо! Имате илегалну штампарију у скиту. Нека нико

ништа не покушава. Напоље! Рекао сам, напоље! И то са стварима!

Идете да нам покажете пут! Ти си овде домаћин! - рече показујући

прстом на оца Никиту. - Напред! Ти ћеш нам показати пут!

- Нигде он не иде! - прекиде ту дреку отац Рафаило. - Нико однас не иде.

- Шта-а-а-а?! - поново заурла чувар реда.

- А нећемо вам показати ни своју штампарију! - додаде отац

Рафаило.

Штампарију је споменуо као узгред, али тако као да стварно по-

стоји. Одмах ми је било јасно да то није учинио тек тако.

Незвани гости су још двадесетак минута час захтевали, час

нас наговарали да све признамо, одведемо их у скит и покажемо им

словослагачке машине. Но ми смо испод ока бацали поглед на оца

Рафаила и тврдоглаво ћутали.

499

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

+


а с в е т и

На крајује незвано друштво изашло у двориште како би се поса-

ветовало. Кад су се вратили, рекли су нам да ће штампарију пронаћи

и без нас. Једино су захтевали да им објаснимо како да најбрже сти-

гну до скита. Отац Рафаило је сасвим неочекивано почео да им обја-

шњава којим путем треба да иду. Немилосрдно их је упутио на најду-

жи и најтежи пут, а то је било петнаестак километара кроз шуму имочвару.

Био је почетак новембра па су околне мочваре биле прекривене

танким ледом. Гости су били пуни елана па су кренули на тежак пут.

Ипак сам упитао оца Рафаила:

- А шта ако се подаве у мочвари?

- Удавити се сигурно неће, али ће зато један другог херојски спа-

савати.Било је око осам сати ујутро. Попили смо чај, нацепали дрва је-

дној баки, иначе парохијанки оца Никите, и средили цркву. Успели

смо и да се прошетамо. А онда је почела да ромиња кишица. Сели смо

да једемо натенане размишљајући о томе како наши шерлоци траже

штампарију. Наши јутарњи посетиоци поново су се појавили тек око

седам сати увече, кад се већ спустио влажан и хладан сумрак, а ми

удобно седели за самоваром. Требало је видети на шта су личили!

Били су мокри од главе до пете, промрзли и измучени. Изгледали сутако јадно да смо се скоро загрцнули врелим чајем кад смо их видели.

- Где је штампарија? - молећиво и без икакве наде упита један

од цивила.

- Која штампарија? - упита отац Рафаило пијуцкајући чај.

- Илегална... - прецизирао је цивил који је све више постајао

свестан колико су његове речи бесмислене.

- А, илегална! Па зар је нисте пронашли у скиту?- Разумем... - жалосно ће цивил. - Дајте нам макар мало чаја да

се угрејемо!

- Попићете га у сеоском савету - одговори им добри отац Рафа-

ило.

- Разумем... - понови цивил, утучено уздахну, а затим се на

одласку уморно обрати оцу Рафаилу. - Пази да касније не зажалиш!

Тај човек у цивилу заиста је испунио своју претњу тако да су

након седам дана оца Рафаила преместили у другу парохију, а накондва месеца поново је премештен на нову парохију. Али отац Рафаило

је већ био навикао на то.

500



Моја породица никад није

имала аутомобил и зато сам,

прелазећи с оцем Рафаилом пс-ковска пространства црним

„запорошцем” мислио да је

његов стил вожње уобичајен.

Тек сам много касније почео

да нагађам да то и није баш

тако. Отац Рафаило је ин

че био одличан возач и у Чистопољу се бавио

бициклизмом, али је

учествовао и на скоро сваком регионалном релију аутомобила.

Отац Рафаило кочио је само кад је требало да стане, а у свим

осталим случајевима само је јурио напред. Трудио се да не користи

кочницу како се, по његовим речима, не би излизале пакне. Исто тако

могао је да у пуној брзини изненада почне да поправља управљачки

механизам, да скине коло волана и почне нешто да чачка око осовине,

***

а онда да у последњем тренутку врати коло волана назад и исправи

точкове. Ја сам био навикао на такву вожњу, али другим путницима

то је било толико страшно да би се одмах следили од страха.

Једном приликом отац Рафаило и ја кренули смо за Псков. На

седамдесетак километара пре града наишли смо на једног свештеника

који је стопирао. Био је то наш познаник отац Георгије, сликар из

Петрограда, који је постао свештеник и отишао да служи у једнојпсковској парохији. Прешао сам на задње седиште, а отац Георгије

сео је напред поред оца Рафаила, па смо појурили према Пскову.

Отац Герогије одмах се грчевито ухватио за наслоне за руке и

почео напето да посматра пут пред нама. Пошто смо схватили да

наш сапутник није баш разговорљив, нас двојица смо наставили

да ћаскамо о својим проблемима. Након извесног времена отац Ра-

фаило поче да гунђа зато што ауто заноси у страну. Поново су сепојавили проблеми с воланом. На равној деоници пута он је, као

и иначе, не смањујући брзину скинуо волан и поче да тражи квар,

повремено бацајући поглед на пут. Уз то је, по навици, проклињао

501

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

• { *


а с в

е т

и

совјетску власт због тога што није била у стању да направи нормалан

аутомобил.

У једном тренутку упозорио сам га да се приближавамо окуци.

Бацио је поглед на пут, још нешто мало поправио код система за

управљање и напокон почео да враћа волан на његово место. Али,

никако није успевао да га врати у лежиште...- Оче, близу смо - приметих имајући у виду да без волана нећемо

успети скренути.

Отац Рафаило се ужурба око намештања волана, али брзину није

смањивао. Успео је да у последњем тренутку намести волан и нагло

скрене тако да смо срећно прошли тај опасни део пута. Након тога смо

још неко време критиковали нашу домаћу ауто-индустрију, а онда

смо прешли на неку другу занимљиву тему. Већ смо били заборавилина оно што се догодило, али се одједном с предњег седишта разлеже

нељудски крик оца Георгија:

- Стани!!!

Од тог страшног вриска отац Рафаило се толико уплашио да је

истог часа жртвовао све своје принципе и закочио.

- Оче, шта вам је? - углас уплашено упитасмо отац Рафаило и ја.

Уместо одговора отац Георгије искочи из аутомобила. Кад се

нашао на друму, протурио је главу кроз прозор и повикао:

- Никад више! Чујеш ли ме, никад више нећу сести у твој ауто!

Нас двојица смо тек тада почели да схватамо да се отац Георгије

за све време поправљања волана налазио у полусвесном стању. По-

чели смо да га молимо за опроштај уз обећање да ћемо даље возити

полако и пажљиво, али отац Георгије је одлучно одбио да се врати у

ауто. Удаљио се од нас и почео да стопира повремено нас стрељајући

погледом.

* * *

И поред свег могло би се чак рећи мангупирања оца Рафаила,

сви су примећивали не само чудесну делотворност његове молитве,

него и силу његовог свештеничког благослова. Једном сам се с њим

посвађао. Више се и не сећам шта је био повод наше свађе, али знам да

сам био прилично увређен. Били смо на престоном празнику Успења

Пресвете Богородице у Псково-печерском манастиру, али био сам

тако љут да сам одлучио да отпутујем у Москву пре службе Погребења

502



Плаштанице Пресвете Богородице, која се иначе у манастиру обавља

трећег дана по Успењу. Трудећи се да на све могуће начине покажем

да сам равнодушан и независан, ипак сам пред полазак пришао оцу

Рафаилу да узмем благослов пред пут.

- Георгије Александровичу, како се усуђујете да одете с погреба

Мајке Божје? - запањено ће отац Рафаило. - Нипошто вам нећу дати

благослов за пут! Прво се вечерас помолите на Погребењу, па после

тога путујте.

- Значи тако?! - рекох му љутито. - Како вам воља! Уосталом

главни празник је већ прошао, а благослов ћу без проблема добити

од неког од манастирских отаца.

Рекавши то, окренуо сам се и пошао својим путем. Али, као за

инат, нисам срео никог од свештенослужитеља. Сви су се припре-мали за дуготрајно вечерње богослужење, или су били негде на

послушању. Пошто је остало мало времена до поласка воза, дигао сам

руке од тога и пожурио на аутобус. На аутобуској станици чекало

ме је још једно искушење: више није било карата до Пскова. Али ни

то ме није зауставило. На моје упорне молбе благајница ми је ипак

пронашла једну карту, али за аутобус који је до Пскова ишао дугим

заобилазним путем кроз околна села. Но мени је било важно да је

у Псков стизао пре поласка мог воза. Сео сам на прво седиште до

прозора и ускоро испред мене почеше да промичу дрвене куће, мокре

од кише, и суморне њиве северног поднебља.

Био сам толико нерасположен да горе није могло бити. Било ми

је тешко због свађе с оцем Рафаилом којег сам заиста много волео.

Осим тога, пекла ме је савест што сам тек тако отишао с Погребења

Плаштанице. Па још ни благослов за пут нисам узео... Ех, шта сам

дочекао, пролете ми кроз главу док смо се труцкали у препотопномаутобусу који је једва милио.

Кад смо прешли заобилазни пут кроз околна села, аутобус је

изашао на псковски пут и кренуо већом брзином. Изненада нас је,

тачно испред прозора поред којег сам седео, почела претицати једна

црвена „лада”. Расејано сам пратио то претицање и видео сам како је

возач додао гас и после претицања нагло скренуо удесно и одједном

се нашао под точковима нашег „икаруса”. Зачула се страшна шкрипа

метала и кочница. Путници су полетели напред и почели да вриште...

Ја сам најгласније вриснуо јер сам истог тренутка био забезекнут

мишљу:

503

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш


+


а с в е т и

- Ово се догодило због мене!

Можда је то глупо и смешно, али кад се сетим тог давног догађаја,

и до дана данашњег убеђен сам да се све то догодило због мог греха,

моје тврдоглавости и непослушности. Али тада, у општој паници

нико није обратио пажњу на моје речи.

Аутобус је још неколико метара гурао пред собом аутомобил,

а онда се зауставио. Наш возач је отворио врата и појурио према

смрсканом аутомобилу. Аутобус се буквално био забио у смрскану

„ладу”. За возачем су истрчали и путници. Кад су видели уништени

ауто, сви су се скаменили од ужаса. Одједном се врата аутомобила

уз шкрипу отворише и из „ладе” излете огромни црни њуфаундлер.

Почео је продорно да завија и одједном је појурио низ пут. Никад у

животу нисам видео да пас може подвити реп до самог грла, па чакни кад је био јако уплашен. Одмах иза пса из аутомобила провири

једна девојчица која је имала око дванаест година. Богу хвала, није

била повређена! Појурила је за псом, који је бежао, вичући: „Принче!

Принче, овамо!”

Наш шофер помогао је возачу „ладе” да изађе. У ауту није било

више никог. Човек на први поглед није имао озбиљнијих повреда,

само што се тресао после удеса, а на лицу су му се црвенеле свеже

огреботине. „Лада” тог јадничка била је потпуно уништена.Кад су путници, који су изашли из аутобуса, схватили да су сви

живи и здрави, с олакшањем су почели да се надвикују. Ја сам се

одједном још више разбеснео због своје судбине. Заједно с још десе-

так сапутника почео сам да стопирам у нади да ћу стићи до Пскова.

Обузела ме је страшна тврдоглавост и одлучио сам да ће ипак бити по

моме и да ћу пошто-пото отпутовати за Москву!

Петнаестак минута сам стопирао и цупкао на путу, али поштосу возачи видели да се поред аутобуса скупило превише оних који су

желели да некако стигну до Пскова, нико се од њих није зауставио.

На крају сам погледао на сат и схватио да немам никакве шансе да

стигнем на воз.

Након неколико минута поред места несреће зауставио се ауто-

бус који је ишао из Пскова и возач је понудио помоћ свима који желе

да се врате у Печоре. Ништа ми друго није преостало него да уђем у

аутобус. Тако сам се ускоро нашао на истом оном месту с којег самнедавно тако нечасно побегао.

У манастиру је већ била у току служба Погребења Плаштанице

Пресвете Богородице. То се по традицији одвијало под ведрим небом,

504



у порти Саборне цркве светог Архангела Михаила. Потражио сам

оца Рафаила. Кад ме је видео, није се ни најмање изненадио.

- А, то сте ви, Георгије Александровичу!

- Оче, опростите ми! - рекох.

- Хоћемо ли после службе у госте код оца Виктора?

Потврдно сам климнуо главом, стао поред њега па смо се потпу-но погрузили у молитву.

***

Већ сам био на послушању у Издавачком одељењу кад ме је једном

приликом митрополит Питирим замолио да у Псково-печерски ма-

настир одведем његову сестру, њену кћерку и две унуке његове се-

стре. Митрополитова сестра, Олга Владимировна била је сјајан ар-

хитекта, њена кћерка се такође бавила архитектуром, а девојчице

505

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш


+


а с в

е т и

су завршавале школу. Све су наравно биле дубоко црквене, али су

контактирале углавном с московским свештеницима и архијерејима

и никад нису виделе ништа слично Псково-печерском манастиру.

Посета манастиру и сусрет с оцем Јованом оставили су снажан

утисак на њих. Док смо се возом враћали у Москву, толико сам им

причао о оцу Рафаилу, оцу Никити и нашим догодовштинама да суми моје сапутнице рекле да би се са задовољством упознале с тако

необичним оцима, а рекле су то баш док смо се приближавали Пор-

хову, месту у којем је у то време служио отац Рафаило. Одговорио

сам им да се од оца Рафаила и оца Никите свашта може очекивати

тако да није искључено да се баш сада с њима сретнемо. Даме нису

баш поверовале у те моје речи, али ја сам за сваки случај изашао у хо-

дник да видим да ли ће се моји пријатељи можда изненада појавити

на станици.

И то „изненада” се и догодило! Воз је у Порхову стајао свега два

минута. Кад је композиција већ кренула, на перон су утрчали отац

Рафаило и отац Никита и појурили за возом. Почео сам да им дови-

кујем и машем и они су срећно наскочили на папучицу нашег вагона.

Испоставило се да су кренули у Москву по резервне делове за

аутомобил, али да су имали само једну резервацију. Но зато сам ја

имао карту више јер ми је на располагању био цео купе.Кад сам се пред својим сапутницама појавио у друштву двојице

монаха, просто нису могле да поверују да су пред њима исти онај отац

Рафаило и отац Никита о којима сам им причао. Даме су их позвале

да нам се придруже, извадиле на сто све намирнице припремљене за

пут и наручиле чај.

Чим је узео у руке шољу с чајем, отац Рафаило био је на свом

терену. Даме су га одмах засуле питањима. Између осталог, питале

су га о потешкоћама живота у удаљеним парохијама које се налазе у

псковским шумама.

- У селу код оца Никите медведи понекад дођу право до улаза у

цркву! - рече отац Рафаило пијуцкајући чај.

- Није ваљда да дођу баш до улаза? - запрепастиле су се даме с

поштовањем посматрајући збуњеног оца Никиту.

Отац Никита је, по обичају помало замуцкујући, поштено одго-

ворио:- Пре једно пет година заиста је до цркве дотрчао један зец.

Од тада се он у причама оца Рафаила постепено претварао прво у

лисицу, затим у вука, а ево данас је постао медвед.

506



- Медвед и вепар заиста су најопасније звери - настави отац Ра-

фаило не обраћајући пажњу на речи оца Никите. - Нама се само чини

да је вепар обично свињче које рије земљу и грокће, а да је медвед

неки плишани меда. Али то уопште није тако. Медвед је страшна,

лукава и немилосрдна зверка! Он се баци на човека и моментално га

скалпира, а затим га свега изломи, а понекад му чак и главу откине!Од тако живописне слике дамама уопште није било добро. Отац

Рафаило је то очито приметио па је одлучио да их мало охрабри.

- Али постоји један начин на који се човек може заштитити од

медведа.

- А који је то начин?! - узвикну митрополитова сестра Олга Вла-

димировна с таквом надом у гласу као да је већ сутра требало да кре-

не у шуму препуну гладних медведа.

Отац Рафаило није чекао да га поново питају, него је одмах у по-

верењу почео да јој објашњава:

- Кад наиђете на медведа, морате одмах стати и чекати. Ако није

гладан, неко време ће брундати па ће отићи.

- А ако је гладан?!

- Е, то већ није добро... Тад ћете мора-

ти да трчите колико вас ноге носе!

- Да трчим? Али куда?- Куд вас ноге носе! Али, на-

равно треба да знате да ће медвед

појурити за вама.

- И шта онда да ра-

димо? - очајно повикаше

даме.

- Постоји само једанначин, а то је да брзо

одаберете што више дрво

и без размишљања се по- 1

пнете на њега!

Даме су широм

отворених очију гледале

оца Рафаила и без даха

га слушале. Видело се даживо замишљају како

се пењу уз стабло неког

507

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј




Т и х о н

( Ш


4 *


а с в

е т и

дрвета спасавајући се од гладне звери. Но отац Рафаило није се сми-

ривао.

- Али медвед ће одмах почети да се пење за вама! - упозори их.

- Па шта онда да радимо?!

- Преостаје вам само један начин да се спасете. Кад се високо по-

пнете, треба да скинете џемпер и да га баците право на медведа! Ме-двед неће схватити да је то џемпер, него ће мислити да сте то ви па

ће га зграбити са све четири шапе и, наравно, пустиће стабло и истог

тренутка се стрмоглавити! Свом тежином ће треснути на земљу и

сломити врат! Е, тад се можете полако спустити на земљу и чизмом

му стати на његову дебелу трбушину.

Због тако срећног исхода сви се радосно осмехнуше.

Али отац Рафаило није дозволио својим слушаоцима да се опу-

сте.

- Још је опасније налетети на дивљег вепра! - наставио је тако да

је с лица његових слушатељки осмех одмах ишчезао. - Вепар је један

страшан механизам састављен од челичних мишића и очњака који су

попут сечива. Ако нападне човека, прождераће га целог, све до по-

следњег комадића одеће. Појешће чак и земљу на коју је пао делић

човековог сала! Био човек у васељени и нема га више... Али ипак по-

стоји начин да се и од вепра спасете.- Па, који је то начин?! - молећиво ће наше сапутнице.

Отац Рафаило покровитељски нас погледа и, попут учитеља у

школи, упита:

- Ако у шуми налетите на вепра, шта треба да радите?

- Да из све снаге трчимо што даље од њега! - углас одговорише

даме.

Но одмах након тога једна од њих уплашено прошапута:

- Али вепар ће вероватно појурити за нама?

- Тако је! - похвали је отац Рафаило. - Шта ћете након тога ура-

дити?

- Чим угледамо одговарајуће дрво, попећемо се на њега.

- Тачно тако!

- А хоће ли вепар кренути за нама?

- Неће! - утеши отац Рафаило своје сапутнице. - Вепрови се не

пењу на дрвеће.- Ех, каква срећа! - искрено се обрадоваше даме.

Али очито су се прерано обрадовале.

- Вепрови се не пењу на дрвеће - поучно понови отац Рафаило.

508



- Али зато никад не одустају од свог плена. Вепар ће вас се домоћи на

други начин. Почеће да поткопава корен дрвета на које сте се попели,

сумануто ће рити земљу и неће ни јести ни пити све док дрво не па-

дне.

- Па шта да радимо?! - очајнички узвикнуше даме.

Али отац Рафаило их је умирио.- Постоји излаз, и то један једини. Треба да изаберете најдебљу

грану на дрвету и отпузите по њој што даље од стабла. Вепар је стра-

шно јака животиња, али исто тако и ужасно глупа. Он ће земљу

копати само испод свог плена, то јест тачно испод вас. Забадаће

њушку у земљу дан и ноћ, и два дана, и три дана, а можда и четири!

Ви само треба да се одржите на својој грани. Вепар ће за четири дана

ископати огромну рупу и од изнемоглости ће скапати у њој. Е, тадвам само преостаје да се пажљиво спустите до стабла, а затим и на

земљу.

Након много година, при сваком сусрету с тим дамама присећали

смо се тог путовања и оних неколико сати проведених с оцем

Рафаилом као нечег необично лепог и радосног, иако су те паметне

жене добро знале да се сеоски баћушка с њима весело и безазлено

нашалио.

Касније сам срео оца Рафаила у Москви, и то само у пролазу. Био је некако необично замишљен и далек. А затим је напустио овај свет.

509

К а к о ј е

о т а ц


п и о

ч а ј





Н есвет и а свет и

Поп се слупао у „мерцедесу”! Поп се слупао у „мерцедесу”! -

викала су деца трчећи испод прозора куће оца Рафаила.

Седели смо у његовој соби и знали смо да је то истина.

Много чему нас учи тајна смрти, али и околности под којима је до

тога дошло. И смрт оца Рафаила много чему нас је научила. На крају

крајева, то је у потпуности било у његовом стилу, јер ако је неког и

поучавао као свештеник, чинио је то ненаметљиво и без сувишних

савета.

Мислим да је предосећао скору смрт. Годину дана пре но што ће

се то догодити отац Рафаило је из црквене продавнице узео погребни

покров и ставио га изнад свог кревета. Од тада је постао некако озби-

љнији и ћутљивији. Сви смо то приметили. Но и поред тога река

људи који су долазили код њега у варошицу Порхов, где је служиопоследње три године, не само да се није смањила, него је приметно

постала још већа, и то до те мере да је један свештеник, иначе наш

познаник, једном приликом навратио код оца Рафаила и прогунђао:

- Шта се то код тебе догађа? Све саме мачке и девојке!

И заиста, кућа оца Рафаила била је препуна и једних и других,

као уосталом и младих с њиховим духовним и обичним животним

проблемима, и брачних парова из Москве који су били готово предразводом. Уосталом, никад нисте знали на кога ћете наићи у тој кући.

Ми смо се већ навикли на то да отац Рафаило с лакоћом разговара са

сваким. Свако од тих људи љубоморно је сматрао да је баш његов од-

нос с баћушком јединствен и заиста посебан.

511

Н е с в е т

и

а с в е т

и




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

+


а с в

е т

и

Иначе, однос наших побожних парохијана према омиљеним

свештеницима може се окарактерисати као беспоштедан. Отац Ра-

фаило је то и те како осетио на својој кожи, али је ипак све мирно

прихватао. И сам је својевремено досађивао старцима, посебно оцу

Јовану, и сматрао је да је то исправно и корисно за спасење душе.

Притом је обично говорио: „А због чега и иначе на свету постојестарци и свештеници?”

Отац Рафаило би се тек касно увече затварао у своју келију, та-

чније у малени кутак ограђен даскама у који ником није било дозво-

љено да уђе. Крајње исцрпљен пао би на кревет, мало одлежао, а

затим се скоро до зоре молио и извршавао монашко правило.

Што се тиче мачака и девојака, како се изразио онај свештеник,

у његовој кући заиста се било накотило много мачака, мада их отацРафаило није мазио. Док би седео на расклиматаној столици, ногом би

гладио своју љубимицу, која се појавила после фебруарског провода,

и сам са собом разговарао:

- Блуднице једна, опет си била у проводу.

А онда би у њено име одговарао:

- Не, ти си монах! Ти си тај који је положио завете, а ја сам бе-

згрешни створ.

Што се тиче девојака, треба поштено рећи да су се у оца Рафаила

смртно заљубљивале чак и кад је постао монах, а да и не говоримо

о времену кад је пре монашења живео у Чистопољу и кад просто

није могао да се одбрани од девојака. Свет заиста није желео да пу-

сти Бориса Огородникова да оде у манастир. У младости је отац Ра-

фаило много волео да јури на мотору. Једном приликом, кад је већ

био спознао Бога, нека девојка га је толико спопадала да ју је на крају

ставио на мотор иза себе, појурио и у пуној брзини се окренуо премањој и рекао:

- Е, хајде да се сада љубимо!

- Будало једна! - завриштала је девојка и истог тренутка престала

да буде заљубљена у њега.

Отац Рафаило је толико поверовао у Бога и тако Га заволео да му

је срце било препуно и више никог није могло да прими у себе. Иако

је био велики мангуп, ипак је био прави монах. А за девојке које су

биле заљубљене у њега бринуо је више него ли оне саме за себе.

Та врста слабости није била главно искушење оца Рафаила, него

једна наизглед чиста глупост, бесмислица, потпуно безазлена страст.

512



У духовном животу постоји једна законитост по којој монах,

осим Бога, не сме ни у ком случају да било шта силно прижељкује.

Није битно шта је у питању, да ли архијерејство, ученост, здравље

или некаква материјална ствар, па чак ни старчество као духовни

дар. Ако је воља Божја, све ће то доћи. Наравно да је то отац Рафаилоодлично знао, али је и поред тога имао један свој велики сан.

Имао је смирења у односу на све сем аутомобила, ма колико то

звучало чудно и смешно. Ту је био просто немоћан. Својим црним

„запорошцем” јурио је псковским друмовима с таквим заносом да

је вероватно тада имао посебан осећај слободе. Отац Јован га је при

сваком сусрету упозоравао:

- Буди пажљив! Не заноси се својим аутом.

На то би отац Рафаило почињао да кашљуца и да се збуњено сме-

шка. Али све се настављало по старом. Но, кад је силно пожелео да

по сваку цену набави аутомобил стране марке, отац Јован се озбиљно

забринуо. Категорично се успротивио таквој жељи свог духовног

сина и дуго га убеђивао да одустане од те намере. Баћушка му је го-

ворио да треба да се задовољи најједноставнијим аутомобилом ако

већ мора купити нови уместо оног старог крша.

Али духовникове речи отац Рафаило је мудро протумачио на својначин. И нама и себи самом ватрено је доказивао да управо набавком

аутомобила стране марке послушно и у дословном смислу испуњава

благослов који је добио, а то је да хоће да набави заиста аутомобил,

513


а с в е т

и




Т и х о н

( Ш

е в к

у н о в )

4 *


а с в

е т

и

и то најобичнији аутомобил и ништа друго, јер совјетска превозна

средства ниједан разуман човек не може назвати аутомобилом. То

су, у најбољем случају, само усавршене бољшевичке таљиге на погон.

Ако човек нешто упорно жели, па још на своју штету, Господ га

дуго и стрпљиво одвраћа од погубног циља преко људи и нових жи-

вотних околности. Али ако човек упорно остаје при своме, Господ сеповлачи и допушта да се догоди оно што смо изабрали по својој сле-

пој и болесној слободи.

Та духовна законитост једном је почела да делује и у животу оца

Рафаила. Једном приликом помогао је неком човеку у решавању по-

родичних проблема, и то тако да је успео да сачува породицу. У знак

захвалности тај човек је оцу Рафаилу, не сећам се тачно, да ли по-

клонио или за символичну суму продао свој стари „мерцедес”.Аутомобил је био упадљиво црвене боје. Но без обзира на то,

отац Рафаило био је заиста одушевљен поклоном. Нисмо пропусти-

ли прилику да срећног власника аутомобила стране марке подсетимо

да нас је донедавно ватрено уверавао да ни за што на свету не би

возио аутомобил боје комунистичке заставе. Но отац Рафаило нам

је, чак помало надмено, објаснио да ми ништа не разумемо, односно

да не схватамо да је његов аутомобил офарбан у идеалну васкршњу

боју...

Господ је на читаву годину дана одагнао не-

вољу. Отац Рафаило никад није био шкртица

па је нашем заједничком пријатељу Кољи Фи-

латову посудио „мерцедес” на седам дана

чим га је овај то замолио. Коља је за неко-

лико дана до те мере уништио ауто да је

чак успео да потпуно упропасти и мотор.Била је неопходна дуготрајна и веома скупа

поправка. Али оца Рафаила ни то није зау-

ставило.

И док су тај злосрећни ауто поправљали

у некаквој московској задружној радионици,

отац Рафаило је скоро годину дана неуморно

јурио на све стране да обавља требе и посуди

новац. С тугом смо све то гледали, али ништа

нисмо могли учинити. Мислили смо да ће

све то проћи, да ће отац Рафаило добити на-

514



зад свој ауто, мало се њиме поиграти и вратити нам се онакав какав

је некад био.

Напокон су му се снови остварили. У том московском сервису

направили су аутомобил о каквом је отац Рафаило маштао. Поправили

су мотор, ставили нове точкове и чак су каросерију префарбали уцрну, монашку боју. Уз све то отац Рафаило успео је негде да набави

оригиналне брисаче за свој „мерцедес”...У рано јутро, 18. новембра 1988. године, отац Рафаило сео је у

аутомобил својих снова. Појурио је у своју парохију и слупао се на

четиристо петнаестом километру Лењинградског ауто-пута, близу

Новгорода.

Сахрана оца Рафаила обављена је, као што је то обичај, након три

дана, баш на његов имендан, односно на празник Архангела Михаилаи свих анђела и архангела. Отац Рафаило често је говорио: „Само да

ми је да умрем а да не отпаднем од Цркве! За сваког православног

хришћанина велика је срећа да буде у Цркви кад умре, јер ће се у том

случају за њега служити света Литургија. Црква има огромну моћ и

може грешника извадити чак и са самога дна пакла.”

На његову сахрану дошло је мноштво људи. Били су шокирани и

погубљени због те изненадне несреће. Духовна чедаоца Рафаила у неверици су се обратила оцу

Јовану с питањем зашто се то догодило, а он

им је у писму одговорио: „Странствовање

оца Рафаила је завршено. Али код Господа

нема мртвих, него су сви живи. Једини Он

зна када и кога ће позвати из овог живота.”

Нешто пре тог страшног догађаја отац

Рафаило је отишао код оца Јована да тра-

жи благослов или за замену, или пак за

куповину нове куће будући да је кућерак

у Порхову у којем је живео већ одавно био

оронуо.

Отац Јован му је уморно одговорио:

- Сасвим је свеједно да ли ћеш купити

или мењати... Само, изабери кућицу наспрамолтара.

Отац Рафаило је наравно осећао грижу

савести јер свог духовника није слушао кад

515


а с в е т

и




Т и х о н

( Ш

е в

к у н о в )

4 *


а с в е т

и

је реч о аутомобилу. Зато је послушно обишао све куће које су се

налазиле у околини цркве у Порхову. Али нико није имао намеру да

прода неку од њих. Кад је убрзо након тога погинуо, сви су веровали

да ће, као постриженик Псково-печерског манастира, бити сахрањен

у пештерама. Али архиепископ Владимир, који је у то време заменио

старог митрополита Јована на псковској катедри, благословио је да сеотац Рафаило сахрани на месту свог последњег служења, поред цркве

у Порхову. Тамо су га и сахранили, и то тачно наспрам олтара.

***

Десет година након погибије оца Рафаила умро је отац Ники-

та. Он је највише патио због губитка свог пријатеља. Илија Дани-

лович примио је монашки постриг у Сретењском манастиру и на

монашењу добио име Исаија. Господу је отишао пре четири године.

Весели бивши затвореник ђакон Виктор дочекао је испуњење своје

неизрециве жеље да буде замонашен. И монашење се догодило у

нашем Сретењском манастиру. Сада је јеромонах Нил и служи у

удаљеној псковској парохији у селу Хохлове Горке. Отац Роман, не-

кадашњи инок Александар, већ годинама живи као затворник у

скиту оца Доситеја, усред псковске мочваре. Недавно смо штампали још једну збирку његових дивних песама.

Последње поглавље ове књиге назвао сам „Несвети а свети”, без

обзира што су моји пријатељи сасвим обични људи. Много је таквих

у нашој Цркви. Они су наравно далеко од канонизације. О томе нема

ни говора. Али на крају свете Литургије, кад се велика Света Тајна

већ збила и кад Свети Дарови стоје у олтару на Часном Престолу,

свештеник произноси гласно: „Светиње светима!” То значи да ће сетада Телом и Крвљу Христовом почети причешћивати свети људи. Ко

су они? То су они који се у том тренутку налазе у цркви, и свештеници

и мирјани, који су с вером дошли у цркву и чекају да се причесте. То

су верни хришани који теже Богу. Очито су за Бога свети сви они који

чине земаљску Цркву, без обзира на њихове немоћи и грехе.

У нашем малом друштву отац Рафаило био је најстарији, и то

не само зато што је у то време већ седам година био свештеник, што

нам се тада чинило огромним временским периодом, него зато што

смо у њему видели чудесан пример живе вере, што је свакако било

најважније. Та духовна снага не може се ни са чим спутати, иако

516



некакви несташлуци или слабости понекад оптерећују човека који је

стекао такву веру.

Због чега смо сви толико волели оца Рафаила? Био је мангуп,

проповед није умео честито да одржи, често се својим аутомобилом

бавио више него нама, али откад нас је напустио, душа силно чезне зањим! Од његове смрти прошло је више од двадесет година.

***

У тренуцима кад се тешко униније прикрада и покушава да ми се

у душу увуче и кад се исто то догађа блиским људима, тад се присећам

догађаја везаних за чудесни Промисао Божји. Један подвижник

је неком приликом рекао да сваки православни хришћанин може

испричати своје Јеванђеље, своју Благу Вест о сусрету са Богом. На-

равно да таква сведочанства нико не пореди с књигама светих апо-

стола који су својим очима видели Сина Божјег, Који је живео на

земљи. Ипак смо ми, иако и немоћни и грешни, Његови ученици и не

постоји ништа лепше на овом свету од созерцања чудесног деловања

Промисла Спасовог у овом нашем свету.

517


а с в е т

и




Т и х о н

( Ш


4 «


а с в е т

и

О овим догађајима причао сам братији Сретењског манастира,

затим својим студентима, а о многима од њих и на проповеди. За-

хвалан сам свим својим слушаоцима, који су ме и подстакли да на-

пишем ову књигу.

Посебно желим да замолим читаоце за опроштај због тога што

сам у књизи морао да говорим и о себи. Но без тога нема доку-ментарног приповедања у првом лицу. О томе је архимандрит Јо-

ван (Крестјанкин) написао: „Моје епизодно приповедање није пре-

дстављало приче о мени, него су то биле илустрације неких животних

ситуација. Али сад кад су сви ти делови склопљени у целину и кад

сам све то преписао и прелистао, враћајући се у прошлост, био сам

дирнут видећи богатство милости Божје...”

518



С адрж ај:

Предговор................................................................................................................. 5

Почетак......................................................................................................................9

Печори......................................................................................................................19

Прва послушања 23

М осква..................................................................................................................... 31

Отац Јован.............................................................................................................. 35

Архимандрит Серафим 63

Незгодни отац Натанаило 69

Схиигуман Мелхиседек 85

Отац Антипа..........................................................................................................93Пештере...................................................................................................................99

Искушеништво 105

Како смо одлазили у манастир 119

Наши вршњаци 125

Отац Гаврило 129

Велики игуман 151

Августин............................................................................................................... 173

Шта се у датом тренутку догађало у духовном свету 203

Богослови............................................................................................................. 211

Проповед у Недељу 23. по Духовима 215

Молитва и лисица 221

Анђео Чувар 225

Једна света обитељ 229

Најлепше богослужење у мом животу 231

Мати Фросја.........................................................................................................237Аутентична прича мати Фросје 243

У гостима код мати Фросје 263

Свећа......................................................................................................................267

На Богојављење вода у целом свету постаје света 273

Отац Авакум и псковски референт за верска питања 277

Црна пудлица 283

Једна хришћанска смрт 293Ташта маршала Жукова 303

Архимандрит Клавдијан 309

Смрт наводног доушника 313

Ето, и такве ствари се догађају данас у Москви 317



Љубов Тимофејевна Чередова 321

Митрополитова кћерка 325

Како је Булат постао Иван 329

Предсказање оца Николаја о монаштву 331

Поглавље које могу прескочити читаоци

који не познају догматско богословље 335Истеривање демона 339

Беседа на Литургији приликом монашења

у Сретењском манастиру 351

Прича о епископу који је пао у блуд 355

Мошти Светог Тихона 359

Кршење Типика или како смо

кнез Зураб Чавчавадзе и ја прекршили Велики Пост 373Служење Речи не треба користити као извор зараде 379

Још једно кршење Типика,

или како је отац Рафаило постао Анђео 385

Мачак.................................................................................................................... 389

Андреј Битов 393

Преосвећени послушник 397

Глупи грађани 427

Литургија се само једном дневноможе служити на истом Часном Престолу 429

Како смо куповали комбајне 433

Василије и Василије Васиљевич 445

Живот, необичне пустоловине и смрт јеромонаха Рафаила 449

Парохијски дом у Лосицама и његови житељи 461

Случај на путу................................................................................................... 479

Смирење............................................................................................................ 483Како је отац Рафаило пио чај 491

Несвети а свети 511



Православна едиција СУСРЕТАЊА, књига 1.


Несвети а свети

и друге приче

Уредник:

Дејан Павловић

Превод:Божана X. Стојановић

Лектура:

Сања Томић

Коректура:

Ђорђе Томић

Прелом:

Иван Живковић

Издаје:

Чувари

Београд, 2013.

Штампа:

Артпринт Медиа ДОО



Documents

Arhimandrit Tihon - Nesveti a Sveti