АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ

О МОЛИТВИ

»ХИЛАНДАРСКИ ПРЕВОДИ« Бр. 15Издање манастира Хиландара

у оквиру последње припремне декаде за прославуосамстогодишњице манастира Хиландара

Превод са руског изворника:Архимандрит Софроний

О МОЛИТВЕYMCA-PRESS Paris, 1991

Превели хиландарски монасиШтампано по благослову игумана Манастира Хиландара

Помени Господе слуге Своје: Дејана, Ђорђа, ЗагоркуМАНАСТИР ХИЛАНДАР, Света Гора Атонска 1995.

Збирка чланака МАНАСТИР ХИЛАНДАР 1995.

Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се

нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1.Кор. 13,4-8).

Радујте се свагда, молите се без престанка, на свему захваљујте (1.Сол. 5,16-18).

1

ЈЕДНА РЕЧ О БИБЛИОТЕЦИ »ХИЛАНДАРСКИ ПРЕВОДИ«

Као место у коме се благосиља и слави Господ и које је и само благословено и прослављено Њиме, Хиландар је вековима, од свога постанка до данашњих времена, био светилник своме народу и то не само животом својих монаха, него и писаном и превођеном речју јеванђелске благовести и поруке, охрабрујуће и подстичуће лектире, кадре да удахне преображавајући и препородни дух покајања. Да је преводилачка делатност била од посебног значаја у манастиру Хиландару, уверава нас и сам свети Сава сопственим радом на превођењу византијских канона, на чему је касније утемељена и наша Црква и наша средњевековна Држава. Том утемељивачком почетку следили су затим многи хиландарски преводиоци светоотачке књижевности, знани и безимени, од којих је најпознатији старац Исаија са својим преводом иначе веома тешко преводивог светог Дионисија Ареопагита.

Будући пустињски универзитет који је рађао плодове светитељства а не представнике човекоугодничке мудрости, Хиландар наставља своју вековну традицију у времену бременитом удаљеношћу од Бога, али и зрелом за повратак на бистре изворе јединоосмишљавајућег живота по Богу, заснованог на вери у васкрслог и човекољубивом лепотом предивног Христа Богочовека. Намера, дакле, ове наше едиције је (као и код наших претходника и богољубивих отаца) да, пружајући читаоцу речи вечног живота из уста светитеља и угодника Божијих, те богослова и других посленика духовне њиве, омогућимо да се плодови духовне зрелости и врлинољубља и данас доносе, да се изграђује истински и боголики човек, онакав каквим га Бог жели и каквоме се људи радују. Такви људи су за човечанство насушна потреба јер су со земљи и њима се она опире трулежности и погубности богозаборава и утонулости у земаљскост овога света.

Премда свесни своје немоћи и оскудности у умећу и спреми, но у исто време и свесни своје обавезе и позваности, ми крећемо са објављивањем нових хиландарских превода у нади на Божију помоћ и заступништво Пресвете Богородице, Светогорске и Хиландарске Игуманије, очекујући уједно да ће нам се и други посленици слова придружити у нашем напору.

Светоозарни пут личне светости преподобног Симеона старца (који је у дубокој старости био довољно млад да у себи породи жељу за јеванђелским савршенством) и родољубива усмереност светитеља Саве (који је у пламену богочежње и омиљену пустињу био спреман да жртвује да би у роду своме породио христољубивост) и нама су, дакле, били поука, надахнуће и потпора. Њихове молитве нека и нас укрепе на овом »делу љубави«, а читаоцу нека дају радост духовног препорода и снажни осећај исконске свежине свеоживљавајућег Духа Божијег, којим су они тако богато били надахнути.

Игуман манастира Хиландараархимандрит Мојсије

2

Архимандрит Софроније - монах у свету и за свет

„Господ је неизрециво милосрдан, али нам се даје у мери у којој смо ми, надарени неограниченом слободом, спремни да Га примимо” - писао је отац Софроније. Он говори о тајни људске личности и Божијег промисла. Има људи који су, од самог свог крштења, потпуно обузети жеђу за Апсолутом. Рођен у Русији 1896, отац Софроније је био један од њих. Од свог најмлађег узраста био је мучен великим метафисичким питањима. Веома рано постао је свестан трагичног карактера људске егзистенције. Сагледавао је трагику кроз велику руску књижевност, али и кроз историју, која је показивала своје лице у апсурдним масакрима Првог светског рата, и кроз крваву есхатологију Октобарске револуције. Он је био инжењеријски официр, али није отишао на фронт. Касније је два пута заточен у затвору „чеке” - Љубјанки.

Док су се тресли темељи спољашњег света, отац Софроније је доживљавао истински унутрашњи потрес: „сећање на смрт”, и то не само memento mori познато из аскетичке традиције, него право вртоглаво понирање душе у бездане ништавила. Његовом смрћу, имао је осећај, у њему и са њим умире све што је било обухваћено његовом свешћу: људски род, козмос, па чак и Бог. Из тог снажног доживљаја он је за себе извукао две парадоксалне ствари: дубоко осећање ништавности постојања, као и први „испразан” увид у тајну личности која је способна да обухвати створени и нестворени свет и реалност бесконачног Бића. Речено је „испразан” јер се једног јутра, када му је било седамнаест година, пробудио са идејом да Апсолут не може бити „личносни”, да вечност која је садржана у јеванђелској љубави не може бити ништа друго до пука сентименталност, „душевност достојна презира”. Напуштајући живог Бога свога детињства, он се, дакле, окреће ка нехришћанском источњачком мистицизму. Упражњавајући једну врсту медитације, он ради на томе да своју менталност очисти од свега релативног. Бркајући индивидуу и личност он, како је касније рекао, „служи богу филозофа који у ствари не постоји.”

Истовремено, он се предаје својој великој страсти, сликарству, које изучава на Државној школи лепих уметности у Москви. Али, немири бољшевичке револуције прекидају његов рад. Отац Софроније решава да напусти земљу. Најпре одлази у Италију, затим у Немачку, да би 1922. дошао у Париз. Убрзо има прилику да излаже у чувеним галеријама модерне уметности као што су Јесењи салон и Салон Тиљерија. Тражење невидљивог иза видљивог у сликарству, мада му пружа „тренутке узвишене радости”, ипак није у стању да га задовољи: „Средства која су ми стајала на расположењу показала су се немоћна да изразе лепоту која влада у природи”.

А онда, једног дана, јавља му се Онај кога је напустио. Један библијски текст томе потресном доживљају даје пуни смисао: Ја сам Онај који јесте (Изл. 3,14). Како беспочетни Бог, Творац и Господар васељене, може да каже: „Ја јесам?” „Преокрет у историји човечанства”, ово откривење апсолутног Бића као ипостаси које је било дано Мојсију, за оца Софронија је постало прави пут у Дамаск. „Велика је реч Ја, - писао је. Она означава личност. Пошто је Бог рекао Ја, човек може да каже ти. У моме ја и у Његовом ти садржи се читаво биће: и овај свет и Бог. Изван и с оне стране Њега нема ничега. Ако сам у Њему, онда такође и ја јесам, али ако сам ван Њега - умирем.”

„Највиша и првобитна чињеница Бића”, овај Ипостасни Принцип, има име и лице, нечувене снаге и светлости: Исус Христос. „Без Њега ја не познајем ни Бога ни Човека” - писао је отац Софроније. Он у оваплоћеном Сину Очевом сагледава предвечни план Бога о човеку: спасење као обожење. „Човек је више него микрокосмос - он је микротеос”. Пошто се Творац, примивши обличје слуге,

3

учинио сличним човеку, човек има могућност да у свему постане сличан Богу. За оца Софронија светост није моралне него онтолошке природе: „Светац није неко ко је достигао висок степен људског морала, или аскетског живота. па чак ни молитве (и фарисеји су постили и говорили „дуге” молитве), него онај ко у себи носи Светога Духа.”

Ова бескрајна радост, ово самооткривење Бога, за оца Софронија је такође и извор „бола који ће бити лајтмотив читавог његовог живота у Богу”. Јер, показујући Му се такав какав јесте, Бог му омогућава да и себе сагледа какав је, у најскривенијој дубини свог бића. Осветљујући његову душу, Дух Свети му показује дубину његовог греха и његов унутрашњи мрак. Тај грех није прост прекршај неке моралне норме, већ непознавање истинског Бога, одбијање Очеве љубави, „одвајање од онтолошког извора нашег бића”. Пронашавши са ужасом свој „унутрашњи леш”, отац Софроније улази у свој „пакао покајања”. То је небески дар, „већи него да је видео анђеле”, дар који он сматра својим трећим рођењем, након онога по телу и онога по Духу. Осећај недостојности, стид, очајање, мржња према себи - најекстремнија осећања га обарају на земљу. Као Петар након свог одрицања, он пролива горке сузе кадре да разједу кожу и тело. Ипак, уместо да га уништи, ова метафизичка патња, гора од сваког физичког бола, у њему обнавља створену природу, чини да се у њему роди „један други поглед, друго чуло слуха, енергија новог живота.”

Од огња који сажиже страсти и очишћава, ка Светлости која просветљава, постоји прелаз чије је благодати отац Софроније удостојен 1924. године. На Велику суботу, непосредно после Причешћа, Бог га посећује и омогућава му да види нестворену Светлост Свог Царства. „Доживео сам је као додир Вечности божанске. Нежна, испуњена миром и љубављу, она је остајала са мном током три дана. Она је разгонила мрак ништавила који се уздизао преда мном. Био сам васкрсао, а са мном и у мени васкрсао је читав свет. Једино истинско ропство је ропство греха. Једина истинска слобода је васкрсење у Богу.”

Повезано са његовим практичним познавањем источњачке мистике, ово искуство Светлости (које је он непрестано продубљавао) му је донело снажан и прецизан увид у различите облике сагледавања, божанског, људског или демонског. Способност да их разликује учинила је од оца Софронија, после његовог настањивања на Западу, изабраног сабеседника многим трагаоцима духа. Нико није могао тако добро као он да покаже илузорност и опасности извесних облика гностицизма и „природне” мистике засноване на психотехничким методама: бркања нестворене Светлости (која долази од Бога) и створене светлости интелекта (која је само њен одраз), самообожења путем идентификације суштине човека и суштине Бога, унутрашњег мира који је често само један облик „квијетизма”, растварања људске личности у „непокретном океану надличног Апсолута”, пренебрегавања неспојивости медитације (опуштања) и молитве (крајње напетости). За оца Софронија, „виђење нестворене Светлости је нераскидиво везано за веру у Божанскост Христа”. Виђење потиче од те вере и потврђује је. Бројни су следбеници Генона, шинтоисти, будисти и други гностици које је Христос обратио посредством оца Софронија.

Очигледно, Васкрс 1924. означава прекретницу на путу оца Софронија. Како је сам рекао, Свети Дух је „излио у његово срце надахнуће које га више никад неће напустити”. Он му је дао „безумну смелост” неопходну да би се било хришћанином. Почео је нови живот. Потпуно се препустио молитви, „живом сусрету наше створене личности са божанском Личношћу”. Осетио је да стоји пред радикалним избором: или бити усиновљен од стране Бога Оца, или остати у тами небића. „Нема средњег решења”, сматрао је. У његовом срцу страховито су се сукобиле љубав према Христу и његова страст уметника која га је „поседовала као роба”. После више месеци унутрашњих раздирања, он, попут

4

Авраама спремног да жртвује оно што му је најдраже, напушта сликарство.Пун жеље да свој живот посвети Богу, отац Софроније ступа тада у Институт

светог Сергија који тек што је отворен. Али, студије га не задовољавају. Он налази да се тамо мање говори о Богу, а више поводом и око Њега. Све до краја свог живота он ће задржати критичан став према академској теологији. Иако корисна у историјском животу Цркве, теолошка наука, према њему, нема значаја нити у питањима личног спасења, нити када је реч о истинском познању Бога. Разлог: „Она даје само интелектуално разумевање, али не узноси реално у сферу божанског Бића”. За оца Софронија, верног ученика светог Силуана, „хришћанство није никаква доктрина, Него живот”, па зато теологија не треба да буде спекулативно упражњавање, него „стање бића надахнутог Божијом благодаћу”. Познавање, пак, Бога не треба да је знање одређених података, Него „егзистенцијално искуство заједнице са Богом”. Примат егзистенцијалног искуства, међутим, не искључује неопходност, чак битну, једне снажне догматске свести. Као што пише отац Софроније, „правилан живот је условљен тачним схватањем Христа и Свете Тројице. И обрнуто, свако одступање од истине у нашем унутрашњем животу искривљује и нашу догматску перспективу”.

Године 1925. отац Софроније одлази на Свету Гору. Он постаје монах у руском манастиру светог Пантелејмона. За њега је монаштво, према речима Теодора Студита, кога често наводи, „трећа благодат”, небески живот на земљи, духовно срце Цркве. Он убрзо стиче благодат непрестане молитве, „дар Божији, који је везан за један други дар: покајање”. Испуњен и преображен молитвом, он постаје молитва, постаје заступништво. Монах је за њега икона Мајке Божије. Он је тај који се моли за читав свет, у складу са царским и пророчким свештенством Мелхиседека. Оно је универзално, доступно свим хришћанима, духовно изнад јерархијског свештенства по чину Ароновом.

На Светој Гори отац Софроније је доживео и искуство губитка благодати. Обележен „законом греха”, човек није у стању да „сачува пуноћу дара божанске љубави”. Раније или касније, као жртва сопствених страсти, он осећа да га је Дух Свети напустио у свом осетном облику. Јер, довољна је нека маленкост, један прост узмах гордости, самозадовољно задржавање пажње на самом себи, па да се срце затвори и дух помрачи. Пад је понекад такав да човек западне у тешко униније, духовну болест коју отац Софроније дефинише као „престанак бриге за спасење”.

У односу на благодат раније примљену, ово стање у коме нас Бог напушта може бити доживљено као прави „пакао”, стрепња, осећај угрожености, бол близак ономе који је осећао Христос у Гетсиманији и на Голготи. Да би се повратила благодат, то јест да би се наше биће преобразило избављајући се страсти, потребна је извесна аскеза, извесна унутрашња борба, „процес потпуног умањења” којим изражавамо жеља да у потпуности следимо Христа, да Му постанемо савршено слични. „Љубав Христова је блаженство са којим се ништа на овом свету не може упоредити”, писао је отац Софроније. „Али, истовремено, бити вољен од Христа значи пити из Његовог пехара. Љубав Бога је кенотична. Он нам заповеда да Га волимо све до мржње према себи.”

Незаслужен дар благодати, богоостављеност, поново задобијање благодати. За оца Софронија се целокупан духовни живот састоји у овом троструком кретању. Он сам никада неће престати да живи „истовремено и мрак сопствене смрти и наду у Бога који нас спасава”. Ово осцилирање између пакла и светлости, ово парадоксално стање у коме је душа час узнесена до неба, час сурвана у тмушу паклених низина, обележиће његов дуги пут „кроз олује”, и постаће један од кључева његове духовности.

Из овог ватреног искуства, међутим, отац Софроније неће извући праву корист све до оног највећег догађаја у његовом животу, када је, 1930, срео

5

блаженог старца Силуана. Он, истанчани интелектуалац и заљубљеник у метафизику, без оклевања се склупчао уз ноге овог простог човека, сељачког порекла и готово неписменог. Близак бестрашћу, живећи на највишим ступњевима љубави према непријатељима, старац Силуан је познавао најекстремнија духовна стања: очајничко виђење своје вечите отуђености које као блеском муње бива замењено виђењем Христа у блештавој Светлости. Око 1905. године, у време када је Ајнштајн најављивао научне револуције XX века својом теоријом релативитета, свети човек је од Христа примио речи спасења за наше време: „Држи свој ум у аду и не очајавај”.

За оца Софронија овај позив на стално самоосуђивање јесте најсавршенији израз кенотичког пута Христовог, најсигурнији и најнепосреднији начин да се достигне савршенство. Када се сагнемо као недостојни Бога, осуђујући сами себе на вечите муке пакла - ми у себи искорењујемо сваку страст и чинимо своје срце смиреним и слободним да прими божанску љубав. Јер, као што је отац Софроније формулисао учење старца Силуана, „једно је аскетско смирење, а сасвим друго Христово смирење”. Прво, релативно, састоји се у томе да себе видим „горим од свих”. Оно је плод ужасне борбе против помисли. Друго, пак, апсолутно, јесте „атрибут божанске љубави која се даје неограничено”. Оно је деловање у нама Духа Светога, када целокупног Адама доживљавамо као себе саме.

Старац Силуан је починуо у Господу 24. септембра 1938. Идућег пролећа отац Софроније је отишао да живи као пустињак у једној келији на Каруљи, у срцу светогорске „пустиње”. Требало је ставити на пробу верност своје љубави према Оцу, пробудити познавање божанске стварности, али пре свега довести до краја сопствено покајање и кенозис. Тамо, у самоћи, доживео је он тренутке чисте молитве, лицем у лице са Богом, без слика или мисли које расипају пажњу. Ум (па чак и тело) потпуно је сабран у срцу, док је дух одведен у безимени светли бескрај божанске вечности, с оне стране сваке границе простора и времена. Међутим, јавља се нови парадокс: баш у тренутку када „доживљава присуство живога Бога у таквом степену да заборавља свет”, молитва шири његово срце и његову свест до димензије козмоса. Одјеци рата допиру чак до дна његове пећине. Особито ноћу, вапаји напаћеног човечанства му пробадају срце. Као и старац Силуан, и он се моли за цео свет, за целокупног Адама, са истим сузама као да се ради о њему самоме. У том плачу он види дар Божији, одраз молитве Христа у Гетсиманији када, „до смрти беше жалосна душа његова”, а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38 и Лк. 22,44). Тако је он остварио дубоки смисао Христових речи: Љуби ... ближњега свога као самог себе. Ова заповест, према њему, мање означава меру у којој треба волети, а више онтолошко заједништво људскога рода, сломљено грехом, које треба обновити љубављу и у љубави. Волети Христовом љубављу значи укључити у своје лично постојање живот целокупног човечанства, значи узети на себе све зло света као сопствено зло.

„Молити се за људе значи проливати своју крв”, говорио је старац Силуан. Таква једна молитва, међутим, не иде сама од себе. Као дар Духа, она претпоставља савршено покајање. Битна јер је спасоносна, она је такође погођена беспомоћношћу. Јер, као што каже отац Софроније, „ништа и нико не може лишити човека његове слободе да поклекне пред злом, да мрак претпостави светлости. Људи сами граде свој пакао”. А најгори пакао, највећи грех - јесте рат. Шта може хришћанин против проклетства?

У време када, од Ирске преко бивше Југославије и Блиског Истока, па све до Кавказа, фанатизми свих врста, верски, националистички и етнички, натапају крвљу земље старог хришћанства, више него икада треба да се сетимо двоструке поруке старца Силуана и оца Софронија: најпре, свеопштости оваплоћеног Слова Божијег - „Ја не познајем ни грчког, ни руског, енглеског, српског

6

Христа”, рекао је отац Софроније. „Христос је за мене све, супракозмичко Биће. Чим Његову личност ограничимо, спуштајући је, на пример, на ниво разних националности, губимо све и падамо у таму”, и, са друге стране - љубави према непријатељима. За оца Софронија, то је ни мање ни више него угаони камен Јеванђеља, једини лек свим невољама, врхунски критеријум и неопходни критеријум праве вере, истинског сједињења с Богом, истине у Цркви. Ко има снагу за љубав према непријатељима познаје Христа у духу и истини. Ко је, напротив, још увек нема, заробљеник је смрти, још увек није „православан”, то јест још увек не познаје Бога „онаквог какав јесте”.

По чему се конкретно препознаје љубав према непријатељима? По томе да човек више воли да буде убијен него да убије, каже отац Софроније. „Не треба да убијамо непријатеље, него да их победимо љубављу. Треба увек имати на уму да апсолутно зло не постоји, да је једини апсолут беспочетно добро. Заповест да се не противимо злу (Мт. 5,39) јесте најефикаснији облик борбе против зла”. Борити се силом - значи једно насиље заменити другим, подржавати динамику зла. Победа постигнута силом увек је срамотна по човечанство. По својој природи, она не може трајати вечно. Победа мученика и светих је, напротив, истинска слава. Она остаје у векове векова. Доказ је и недавна историја Русије, за коју отац Софроније никада није престајао да се моли. Та историја, у његовим очима, има јасно парадоксални карактер: патње, злочини и бескрајне драме на земљи, а жетве светих на небу и у Цркви! „Нема у Богу трагедије, - говорио је. Трагедија постоји само за човека чији поглед није у стању да зађе за пределе ове земље. Христос је живео трагедију целог човечанства, али у Њему самом није било ни трага трагедије”, већ само несагледиви мир ...

1941. године отац Софроније је рукоположен за свештеника у манастиру светог Павла. Годину дана касније, он је уздигнут до достојанства духовника1). Од тог тренутка, код њега ће се исповедати монаси више манастира. Био је то почетак духовног очинства које ће се непрестано проширивати, посебно након његовог одласка у западну Европу. Иронија судбине или промисао: он, који је био официр у трупама за камуфлажу и који је требало да оно видљиво учини невидљивим, сада је радио да невидљиво постане видљиво за хиљаде његових чеда. Да, отац Софроније је био истински старац, Христов човек који се стара да отелови Слово у историји и козмосу, да историју и козмос преобрази у Светлости Слова; човек тишине кроз којега говори само Слово, који нас рађа за нас саме и за живот у Христу, јер има реч која је надахнута; човек речи, пламене као у псалмопевца, способан да равноправно разговара са свим и сваким, од детета до најученијег филозофа или простог радника; човек-молитва, који своју прву мисао дарује Богу, и од Њега добија одговоре на хиљаду и једно питање својих посетилаца; човек духоносац, који уме да чита срца, да учествује у њиховој радости и њиховим патњама, да их отвори за дејство благодати. Разговарати са оцем Софронијем значило је поново бити неодољиво доведен у покрет, у превазилажење: од психолошког ка духовном, од неизбежних детаља и недостатака свакодневног живота до „једино потребног”, од нашег мајушног „ја” до козмичких димензија свеопштег Адама, од логике овога света до „обратне перспективе” Јеванђеља.

Крајем 1943., покоравајући се једној старој молби светопавловских монаха, отац Софроније напушта Каруљу да би се настанио у пустињској келији Свете Тројице, близу Новог скита. Услови за живот су били веома неповољни, јер је усамљена пећина са својом црквицом била изложена сталном проницању воде. Здравље оца Софроније није издржало, и после две године морао је да одустане. Провео је неко време у Скиту светог Андреја, који припада Ватопедском

1 У Грчкој Цркви сваки свештеник није уједно и духовник, то јест не прима исповест и не руководи духовним чедима. За чин духовника постоји посебно установљена молитва, - Прим. прев.

7

манастиру. У то време он је осетио унутрашњу неопходност да са духовним искуством старца Силуана упозна свет. Болестан, узнемираван у свом молчаништву антисловенском климом која је владала на Светој Гори, он напушта Атонско полуострво да би се фебруара 1947. настанио у Француској. Годину дана касније објављује списе старца Силуана. Пропратио их је веома дубоком анализом његовог живота и његове мисли. Јер, примљене одозго, „речи живота вечнога” старца Силуана су тако једноставне, тако прозирне, да њихова теолошка дубина, висок степен духовног савршенства који сведоче, измичу највећим умовима епохе. Преведена од тада на безбројне језике, књига Старац Силуан је постала класично дело православне аскетске литературе. За оца Емилијана, игумана светогорског манастира Симонопетра, она садржи „једно ново Добротољубље”. Увиди оца Софронија и његово сведочанство доносе своје плодове. 1988. године Цариградска патријаршија је канонизовала старца Силуана.

Жртва болести, недовољно опорављен после једне тешке операције 1951. године, отац Софроније не може да се врати на Свету Гору где се, као последица хладног рата, ситуација осетно погоршала за монахе словенског порекла. Остаје му, дакле, она минијатурна Русија у емиграцији, Сант Женевјев де Буа поред Париза. Привучени духовним зрачењем његове личности, око старца су се брзо окупили бројни људи који су припадали најразличитијим срединама. Пошто је у Француској узалуд тражио погодније место за развој једне врсте заједничког духовног живота, отац Софроније 1959. године одлази у Енглеску, заједно са шачицом најближих следбеника. Група се настањује у селу Есексу, у напуштеном парохијском дому. Тако је рођен Манастир светог Јована Претече, коме је била посвећена прва црквица, украшена иконама оца Григорија Круга.

Још прекјуче општежитељни монах, јуче пустињак, а сада старац усред света: пут оца Софронија је изузетан. У Енглеској, сви његови напори биће усредсређени на то да створи једну „духовну породицу”, обједињену у љубави и тражењу „једино потребног”. Ономе ко је упознао манастир оца Софронија сама по себи се намећу поређења са мистичким духом светог Сергија, и још више - светог Нила Сорског. Као и овај последњи, упркос својој уздржаности према академској теологији, он обраћа велику пажњу интелектуалним активностима. Као и код њега, поштовање јединствености сваке личности претеже над поштовањем прописа. Јединство манастира не обезбеђује типик, него жеља и пуна свест да треба живети у Духу Христовом. Смисао посту даје не поштовање спољашњих прописа у исхрани, него унутрашња борба против помисли и пажња усредсређена на живот Свете Тројице. Аскеза није циљ за себе, понављао је старац, него средство да се ослободимо од греха, да очистимо своје срце, да примимо благодат, примеримо своју вољу вољи Божијој, „да стекнемо љубав коју од нас тражи Христос”. Велика опасност од једног правила, како у манастирском животу тако и уопште, састоји се у томе што човека може да наведе да се усклади са формом и да заврши тако што ће у себи развити „дарданелску свест”, сувише тесну да би могла обухватити „надкосмичку величанственост Христа”. Једино правило које увек важи јесте Христос, а са Њим баш никада човек не може бити „усклађен”. Пред Њим наше покајање на земљи не може имати краја.

Време у Манастиру светог Јована Претече подељено је на обед, рад и особито молитву: литургију и призивање имена Божијег. За оца Софронија, литургија није само „дело побожности, него делатно сагледавање Богочовека, Пасха Господња која је стално присутна међу нама”. Он је говорио: „Ако је спасење у Христу јединствени прави циљ нашег живота, онда све што чинимо може да постане чин молитве. Наша свакодневница треба да постане непрекинута литургија”.

Духовни темељ манастира ће, наравно, бити учење светог Силуана. Нема ту трагања за неким посебним мистичким стањима и узвишеним сагледавањем,

8

него постоји једноставни евхаристијски живот, јеванђелски живот, уз хођење за Христом „свуда куда и Он иде” (Дела ап.). Ако је циљ јасан - радити за своје спасење, бити обожен - онда су јасна и средства: поставити Христове заповести као једини и непромењиви закон постојања. За оца Софронија, коме је свети Григорије Палама веома близак, заповести нису етичке норме, него божанске енергије, одраз вечног Живота на земљи. „Држећи се Христових заповести, ми Му постајемо органски слични”, говорио је. „Његов живот постаје наш живот, Његова свест наша свест, Његове мисли наше мисли.”

Заповести Христове које у овом свету отварају врата небеска, отац Софроније је сажео у једну једину литургијску формулу коју је често понављао: „Трудите се да проведете дан свој без греха. Без греха, што ће рећи свето, не повређујући ближњега, мирећи се са његовим евентуалним недостацима, потпуно и напрегнуто осећајући стално и невидљиво присуство Бога, овде и сада. Пазите да у вашим животима не буде ничега што не извире из личности. Старајте се да живите као да треба да дате одговор за сваки покрет вашег срца и вашег ума. Нека ваш дух дању и ноћу пребива тамо где се налази Христос”. Такав унутрашњи став претпоставља непрестану борбу против страсти и њихових космичких енергија: помисли. Отац Софроније је своја духовна чеда вежбао управо у овој култури духа, истинској „науци над наукама”, за коју се диплома не добија на овоме свету.

Треба да се трудимо да живимо без греха, да узмемо на себе слабости других. Једноставан и дубок, за оца Софронија је овај духовни програм био и пут ка јединству хришћана. „Нека свако, тамо куда га је Бог сместио, настоји да стекне Духа Светога, а Бог ће учинити остало”. Из више разлога отац Софроније није веровао у институционални екуменизам, али је својом гостољубивошћу и љубављу давао пример екуменизма срца. Доказ је око хиљаду гостију, међу којима велики број неправославних, који сваке године бораве у манастиру. Лаким натуралистичким акцентом своје иконогрфије, бригом да литургију служи на месним језицима, уклапањем Исусове молитве у циклус богослужења, значајним преводилачким радом својих ученика, својим разговорима и пријатељствима са неправославним хришћанима, отац Софроније је био, да овде преузмемо израз Оливија Клемана, истински „превозник” између хришћанског Истока и Запада, један од великих сведока свеопштости православља.

Након доста тешких почетака, у околини која је у исто време била и индиферентна и сумњичава, Манастир светог Јована Претече је полако растао да би данас бројао неких двадесет пет монаха и монахиња пореклом из дванаест различитих народа. 1965. године он постаје ставропигијални манастир Цариградске патријаршије. Враћајући се своме некадашњем таленту и занимању, отац Софроније отвара иконографски атеље: уз помоћ монаха, и особито монахиња, он фрескама украшава трпезарију и нову цркву, посвећену светом Силуану. Он пише књиге и бројне чланке. Уз неколико чланака по часописима, на српском језику су до сада изашле књиге Старац Силуан и Виђење лица Божијег.

Монах, пустињак, свештеник, духовник и духовни отац, оснивач манастира, иконописац, црквени химнограф, писац, „мисионар” - бројне су харизме оца Софронија. Вишеструка, његова личност је била и дубоко парадоксална. Јер, његов духовни живот је био као „вод високог напона” између Гетсиманског врта и горе Тавор. Његова апостолска делатност је у целини била разапета између nova и vetera. Био је наследник светог Иринеја Лионског у његовој борби против гностицизма и његовој „рекапитулативној” визији целокупног Адама, ученик светог Макарија Египатског у његовом схватању благодати, близак светом Максиму Исповеднику у његовој двострукој природи аскете и метафизичара, својим поштовањем учитеља и својом аутобиографском цртом брат светом Симеону Новом Богослову, следбеник светог Паламе у свом приступу

9

нествореној Светлости и заповестима Христовим, чедо дуге руске традиције кенотичког Христа. Будући све то, отац Софроније је потпуно прожет предањем Цркве. Али, у исто време, за њега то предање никад није било синоним понављања и конзервирања. Он се није колебао ни да уведе нове симболе (земља у центру васељене, над којом се диже један византијски крст) и иконографске новости (Јуда, који напушта Тајну вечеру). Предање значи стваралаштво у Духу и мора се личносно усвојити.

Отац Софроније је, да употребимо његов сопствени израз, „ушао у тишину и Светлост вечности” 11. јула 1993. Био је у својој 97. години. „Како је могуће да се сједине дух, подобије Апсолута и земља?”, питао се. Целог свог живота, он је стајао пред тајном човека, чистог и слободног „духа” у телу које је потчињено космичким силама. Може се рећи да је ову тајну отац Софроније живео целим својим бићем, све до краја. Сви који су га видели пред смрт били су изненађени контрастом између крајње слабости његовог тела, којим више није био у стању да управља, и пламене живахности његовог духа. Како рече један од његових блиских: „Пламен Духа је сагорео у њему и последњу честицу материје”.

Максим Егер

ПРВИ ДЕОО МОЛИТВИ

МОЛИТВА - НЕПРЕРСТАНО СТВАРАЛАШТВО

Молитва је непрестано стваралаштво, узвишеније од сваке друге уметности или науке. Путем молитве ми долазимо у додир са Беспочетним Бићем. Друкчије речено, живот Само-постојећег Бога улази у нас тим каналом. Молитва је чин највише мудрости, врлине и лепоте над лепотама. Она је свети занос нашег духа. Али, путеви овог стваралаштва су сложени. Хиљадама пута се може доживети и пламено стремљење к Богу, и поновљено отпадање од Његове Светлости. Често и на различите начине осећамо колика је неспособност нашег ума да се узнесе ка Њему; понекад ћемо стајати на ивици нечег што личи на безумље и са болом Му исповедати своје плачевно стање: „Ти си ми дао заповест да волим, и ја је примам целокупним својим бићем; али ево, у себи самом не налазим силу те љубави... Ти си Љубав; дођи сам и усели се у мене, и изврши у мени све што си нам заповедио, јер Твоја заповест увелико превазилази моје моћи... Изнурио се мој ум у напору да Те постигне. Мој дух не може да проникне у тајне Твог живота... Хтео бих да у свему творим вољу Твоју, али моји дани измичу у безизлазним противречностима... Плашим се да Те не изгубим због злих мисли које ми испуњавају срце, и тај ме страх раздире... Дођи већ једном и спаси мене који тонем, као што си спасао Петра када се осмелио да Ти пође у сусрет по морским таласима” (уп. Мт. 14,28-31).

Понекад нам изгледа да је деловање молитве сувише споро, несразмерно краткоћи нашег постојања; и вапај се извија из груди: „Пожури!” Дешава се да се на наш позив Он не одазива баш одмах. Као неки плод на дрвету, Он нашу душу оставља да је жеже сунце, да подноси ударе ледених и врелих ветрова, да се мучи жеђу и да подноси поток киша. Али, ако издржимо и не испустимо из руку крајеве Његовог огртача, дочекаћемо и благотворне последице.

Неопходно је да пребивамо у молитви што је могуће дуже, не би ли Његова непобедива сила проникла у нас и учинила нас способним да се супротставимо свим разорним утицајима. Када ова сила нарасте у нама, онда просијава и радост наде у коначну победу.

Молитва неизоставно обнавља у нама оно Божанствено дисање које је „Бог удахнуо у лице Адама”, благодарећи коме је „Адам постао жива душа” (Пост.

10

2,7). Молитвом препорођен, наш дух почиње да се диви великој тајни Постања. Моћна бујица усхићења запљускује наш ум: „Биће! Каква предивна тајна... Како је оно могуће?. Диван је Бог, и творевина Његова је дивна”. Ми доживљавамо оно што је Христос изразио рекавши: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10,10). Изобиље! И заиста је то тако.

Али увек изнова о једном те истом: овај је живот парадоксалан, као што је парадоксално и целокупно учење Господа: Ја дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио (Лк. 12,49). Сви ми, синови Адама морамо проћи кроз овај небески пламен који сажиже корене смртоносних страсти. Иначе нећемо видети овај Огањ претворен у Светлост новог живота; у нашем паду, горење претходи просвећењу, а не обрнуто. Дакле, благословимо Господа и за сажижуће дејство Његове љубави.

Ми још много тога не знамо. Па ипак, макар и само делимично (1.Кор. 13,9), и нама је данас откривено, да за нас нема другог пута, сем да постанемо синови васкрсења (Лк. 20,36), синови Божији, да бисмо царевали заједно са Јединородним. Ма како да је болан процес нашег обнављања, ма кроз какве муке, па чак и агонију нас Бог проводио - све ће се на крају показати благословеним. Ако стицање научне ерудиције захтева дугогодишњи, напрегнут рад, стицање молитве захтева још неупоредиво више.

Када Јеванђеље и Посланице постану наша свакидашња стварност, почећемо да увиђамо колико су наивне биле наше пређашње представе о Богу и животу у Њему. Тајанствена је Премудрост датог нам Откривења: оно далеко превазилази све што човек може да замисли. Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1.Кор. 2,9). Чак и најмањи додир Божанственог Духа показује се као слава, неупоредива са садржајем живота без Бога.

Права молитва, она која нас сједињује са Свевишњим, није ништа друго до светлост и сила који се на нас спуштају са небеса. По својој суштини та молитва трансцендира план нашег постојања. У овом свету за њу нема извора енергије. Ако се ја добро храним како би моје тело било снажно, онда плот тражи своје, и то све више и више: њој није до молитве. Ако смирујем плот претераним постом на неко време у болном уздржању, стварам повољну подлогу за молитву, али затим тело занемоћа и одбија да следи за духом. Ако беседим са добрим људима, дешава се да осећам душевно задовољство, понекад стичем ново психичко или интелектуално искуство, али веома ретко и импулс ка дубокој молитви. Ако сам довољно обдарен за озбиљан научни рад или за уметничко стварање, мој успех ће бити повод за сујету, и у том случају постаје сасвим немогуће наћи дубоко срце - место духовне молитве. Ако сам богат и заузет мислима како да искористим власт везану за богатство, или могућност да оваплотим неке од својих идеја, или да задовољим своје естетске и душевне жеље - моја душа не узлази ка Богу, онаквом каквог смо познали кроз Христа. Ако се удаљим у пустињу, одрекавши се све своје имовине, и тада ће супротстављање свих космичких енергија парализовати моју молитву. И тако у бескрај.

Истинска молитва Богу истинитом јесте општење са Духом Божијим, који се моли у нама. Он нам даје да знамо Бога. Он уздиже наш дух до стања у коме посматра вечност. Будући благодат која нас посећује Одозго, молитвени чин превазилази нашу земаљску природу, због чега му се супротставља ово пролазно тело неспособно на узмах у сферу духа; противи се и интелект, јер није у стању да обухвати безграничност будући да га потресају сумње и будући да одбацује све што превазилази његову моћ схватања. Молитви се противи и друштвена средина у којој живимо, која има друге циљеве, дијаметрално супротне молитви. Молитву не подносе злобни духови. Али, само она, молитва, може да извуче вештаствени свет из његовог пада, превлађујући његову инерцију и мртвило великим напрезањем нашег духа у следовању заветима

11

Христа.Тежак је подвиг молитве. Мењају се стања нашег духа: понекад молитва у

нама тече као моћна река, понекад се срце сасвим осуши. Али, нека свако опадање молитвене снаге буде што је могуће краће. Молитва често значи саопштавати Богу наше тешко стање: немоћ, клонулост духа, сумње, страхове, потиштеност, очајања - једном речју, све што је везано за услове нашег постојања. Саопштити, не тражећи богатих израза, па чак ни логичке доследности... Често овај начин обраћања Богу постаје почетак молитве - разговора.

Понекад ћемо бити запљуснути таласима Божије љубави, коју у својој наивности схватамо као нашу љубав према Њему. Тако је бивало са мном: нисам се усуђивао да мислим како бесконачно велики Творац свега може да обрати Своју пажњу на мене, ништавног и гнусног. Говорио сам: „О, кад би било могуће да и Ти мене љубиш као што ја волим Тебе... Примећујеш ли како моје срце даноноћно жуди за Тобом? Сагни се к мени; покажи ми Своје Лице; учини да будем онакав каквим Ти сам желиш да видиш Своје створење; онаквим, каквог Ти, Свесвети, можеш да прихватиш и волиш...” Ја заиста нисам знао шта говорим (Лк. 9,33); нисам могао ни да помислим да се то Он сам молио у мени.

Посматрање светости и смирења самог Бога запањује душу, и она Му се са великим страхопоштовањем поклања у љубави. Таква молитва понекад прелази у виђење нестворене светлости.

Како бисмо препознали дарове који долазе од Бога, Он нас, после посете, привремено напушта. Чудан је осећај богоостављености. У младости, ја сам био сликар (бојим се да сликар ни до данас није сасвим умро у мени). Тај природни дар је пребивао у мени. Могао сам да се исцрпљујем, да немам снаге за рад, да немам надахнућа, али сам знао да је дар део моје природе. Међутим, када нас Бог напушта, осећа се нека провалија у самом бићу, а душа не зна хоће ли се Жељени икад вратити. Он је по Својој природи нешто сасвим друго. Он се сакрио, а ја сам остао празан, и ту празнину тешко доживљавам, као смрт. Са његовим доласком упознао сам нешто предивно, драго срцу, нешто што превазилази моје најсмелије маште. И ево ме поново у том стању које ми је раније изгледало као нормално, задовољавајуће, а сада ме ужасава: изгледа ми сувише животињски, марвено... Био сам уведен у дворе великог Цара; знао сам да сам Му рођак, а ево сада опет нисам ништа више до обичан бескућник, луталица.

Кроз ову смену стања ми познајемо разлику природних дарова и оних који долазе као благослов Одозго. Кроз покајничку молитву био сам удостојен прве посете; поново кроз молитву, овога пута још ватренију, надам се да ћу Га вратити. И заиста: Он долази. Често, уобичајено чак, Он мења начин Свог доласка. Тако постајем све богатији сазнањима у плану Духа: било у патњи, било у радости - ја растем. Увећава се моја способност да пребивам у раније непознатој сфери све дуже и дуже.

Стани чврсто својим умом у Богу и неизбежно ће доћи тренутак када ће бесмртни Дух додирнути срце. О, тај додир Светога над светима! Он се не може упоредити ни са чим; он уздиже наш дух у област нетварног Бића; рањава срце љубављу која не личи на оно што људи обично подразумевају под том речју. Светлост те љубави се излива на сву творевину, на цео људски свет кроз његово хиљадугодишње трајање. Ова љубав се може осетити физичким срцем, али је по свом роду духовна, нетварна, јер исходи од Бога.

Животворни Дух Божији нас посећује онда када пребивамо у стању смирене отворености за Њега. Он не врши насиље над нашом слободом; Он нас окружује Својом нежном топлотом; Он нам се приближава тако тихо да у почетку можемо и да Га не приметимо. Не треба очекивати да Бог у нас продре силом, без наше сагласности. О, не: Он поштује човека, смирује се пред њим. Његова је љубав

12

смирена; Он нас не воли са висине, него као нежна мати своје болесно чедо. Када Му ми откривамо срце, примећујемо неодољиво осећање да нам је Он „сродан”, и душа се поклања пред Њим разнежена и пуна љубави.

Божанска љубав, која и јесте дубинска природа живе вечности, не може а да не страда у овом свету. Срцу које је омекшано подвигом и благодатним пошћењем бива допуштено да, макар и само делимично, живи љубав Христову која обухвата сву твар у бесконачном сапатништву са свиме што постоји. Сада сам ја заробљеник Христа Бога. Увидео сам да сам био изведен из ништавила: човек је по својој природи ништавило. Али, без обзира на то што смо, ми од Бога очекујемо сажаљење и уважавање. И гле, Свемогући нам се открива у Свом неописивом смирењу. Такво виђење разнежује душу, усхићује ум, и ми се и несвесно преклањамо пред Њим. И ма колико тежили да Му се уподобимо у смирењу, увек остајемо немоћни да достигнемо Његову апсолутност.

Смирење Христово је свепобедничка снага. У свом кенозису (испражњењу, умањењу) и свом служењу нама, оно не зна за понижење: оно постојано бива божанско-величанствено у својој суштини. Изражено нашим речима оно ће увек изгледати противречно. Смирење је атрибут Божанске Љубави која у својој отворености према творевини кротко прима ране од нас, Њиме створених.

Виђење Бога поставља човека пред неопходност да се унутрашње одреди према Њему. По својој суштини, сваки наш чин нас или приближава Богу, или нас од Њега удаљава. Отуда се и сваки подухват обавља у страху који се зове Божији. Душа се боји не само дела које очигледно не би било добро, него и мисли која би могла да ражалости Духа Светога, кога је заволела. Растојање између нас и Бога је неизрециво велико. Ми сами видимо колико смо недостојни Светога над светима; срце је ожалошћено због мучног сазнања да је толико сиромашно. Ми не схватамо одмах да је баш та појава - знак приближавања Богу. Прва заповест блаженства - Блажени сиромашни духом - као да органски води у следеће фазе: плачу, кротости, глади и жеђи за правдом, милосрђу, чистоти срца, првом живом доживљавању нашег богосиновства. Све то нас води ка болном конфликту са светом страсти, ка разлазу са свима онима који не траже Царство истине, ка прогонима, злостављањима, изругивањима на наш рачун. Кад супротстављање хришћанског духа духу овог света достигне врхунац, живот следбеника Христовог почиње да личи на распеће, макар и на невидљивом крсту. То је страшно, али и спасоносно време: кроз унутрашње патње, често везане и за спољашње склоности, наш дух савлађује страсти, ми одолевамо власти коју је свет имао над нама, и чак побеђујемо и саму смрт: уподобљавамо се распетоме Христу.

Наравно и на овом високом ступњу треба сачувати смирење духа. Искуство ће показати да, чим уместо осећања „сиромаштва” дође задовољство собом, одмах се и ова скала духовног успона руши, а наш дом остаје пуст (уп. Мт. 23,38): Бог већ није са нама. И тако - све док се срце поново не смири и не завапи ка Њему болно. На основу ове смене осећања душа може да се приближи тајни путева спасења: она се од сада плаши свега што је супротно смирењу; њена молитва постаје чишћа; ум и срце се више не занимају ничим споредним, не желе ништа осим Бога. Кроз молитву читавог бића, сила новог живота дотиче онога ко се моли. Даље узлажење: почетак познања начина неземаљског постојања.

Наше овоземаљско постојање је условљено временом и простором. Али, шта је то време? Могућа су најразличитија одређења: време је „место” нашег сусрета са Творцем; време је процес актуализације Божије замисли о творевини: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5,17). Стварање још није завршено: ...идите док светлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости (Јн. 12,35-36). Свакоме од нас је додељено неко „његово време”; кратко, али довољно да би

13

се стекло спасење. Остварује се стваралачка идеја Бога: ...у Бога је све могуће што каже (Лк. 1,37). На Голготи, умирући, Господ је рекао: СВРШИ СЕ... Доћи ће други тренутак, када ће реч слична овој бити поново речена. О томе пише у Апокалипси: И анђео... подиже своју десну руку према небу, и закле се Оним који живи у векове векова... да времена више бити неће (Отк. 10,5-6).

Све док се налазимо у овом „телу греха”, па, значи, и у овом свету, неће се прекидати аскетска борба против „закона греха” који делује у нашој плоти (уп. Рим. 6,6;7,23). Видећи себе немоћним да превладамо ову смрт властитим напорима, ми очајавамо за своје спасење. Ма како чудно то изгледало, али је тако: неопходно је да прођемо кроз ово мучно стање; да га проживимо стотинама пута, како би се оно дубоко урезало у нашу свест. Искуство пакла је за нас корисно. Ова мука, ако је годинама носимо у себи, постаје стални садржај нашег духа, неизлечива рана на телу нашег живота. И Христос је сачувао ране од ексера распећа на Своме Телу чак и после васкрсења: ...дође Исус, и стаде на средину, и рече им: Мир вам!... и показа им руке и ребра своја (Јн. 20,19-20).

Из искуства паклених мука треба да се роди молитва за целокупни људски род, за који се молимо као за саме себе (Мт. 22, 39). Свако наше стање ми духом преносимо из уских оквира наше индивидуалности на цело човечанство; на тај начин свако наше искуство постаје откривење о ономе што се у људском роду збива вековима, те наше духовно стапање са њим поприма карактер опипљиве реалности.

Господ нам је открио пуни смисао заповести: Љуби ближњега свога као самог себе у њеној Божанској безграничности. Ранији обим ове заповести (у Мојсијевом Закону) досезао је само до јеврејског народа: Не свети се и не мрзи на синове народа свога, него љуби ближњега свога као самога себе (Лев. 19,18). Христос га је проширио на све људе, на све векове: Чули сте шта је казано: Љуби ближњега свога, и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца свог који је на небесима (Мт. 5,43-45). Јединородни Син Оца небеског нам је дао то сазнање - кроз разговор са закоником (уп. Лк. 10,27 и даље); а и у нашем животу, Духом Светим. Сам је све то испунио у пуној мери, завршавајући са Гетсиманијом и Голготом. Проничући у дух ове заповести и ми се уподобљавамо Богу.

Много пута сам самог себе доводио до очајања због своје неспособности да непрекидно пребивам у духу заповести Христових. Тих горких часова сам мислио: Господ је сам рекао да није од овога света (Јн. 8,23). Он је сишао са небеса (Јн. 3,13), а ја сам читавим својим бићем управо од овог света: од земље, баш те коју газим сопственим ногама. Он „који је на небесима”, није се одвојио од Оца, живећи са нама; и како је могуће да ја будем ТАМО ГДЕ ЈЕ Он? Он је свет, а ја нисам у стању да се ишчупам из „тела” космичког Адама који је својим падом цео свет претворио у пакао, тако да у злу лежи (уп. Јн. 5,19), а и ја заједно са њим.

Шта значи не бити од овога света? Ништа друго него „родити се одозго, са неба”. Ја нисам видео краја својој тузи: било је немогуће одустати од тражења јединства са Њим. Осудити себе на раздвојеност од Његове Светлости - пакао је који ме испуњава ужасом. Тешко мени, рођеном у гресима. Ко ће ме спасти од крајње таме, од пакла? Ко ће моју природу преобразити тако да она постане способна за нераздвојност са Оним ко је Светлост у којој нема таме?

Рођен сам у гресима. Наследио сам невероватно, огромно наследство: Адамов пад; пад који је затим вековима умножаван кроз његове потомке; пад коме и ја сваког дана понешто додајем. И ридам када видим себе таквим. И када ме моје ридање исцрпе, када ме доведе на ивицу смрти, те беспомоћно висим над безданом мрака, тада на неисказан начин долази к мени најистанчанија

14

љубав из другог света, а са њом и Светлост. Наравно, то и јесте рођење одозго; иако још увек непотпуно, али ипак - ослобођење од власти мрачне смрти, ипак - почетак бесмртности. Да, нама још предстоји дуги подвиг, не би ли дар Божији растао у нама. И када овај чудесни дар почиње да сазрева и да својим миомиром продире у поре нашег „тела греха” (Рим. 6,6), тада нас напушта страх од смрти и ми се ослобађамо сваковрсног „ропства” (уп. Јев. 2,15). И у новостеченој светој слободи свима желимо само добро.

На сапатничку молитву за људе надахњује нас љубав Христова; у њој заједно учествују и душа и тело. Подносити муке за грехе свога брата - постаје општење у избавитељним патњама Господа: Христос је ... за грехе наше пострадао, праведник за неправеднике ... (Он) пострада за (нас), остављајући (нам) пример да (идемо) његовим стопама (1.Пт. З,18; 2,21). Са-разапети се са Њим - то је дар Духа Светога. Мило је Оцу нашем небеском када ми жалимо видећи посртање наше браће. По духу заповести: Љуби ближњега свога као самог себе, ми смо дужни да сажаљевамо један другога; неопходно је да се створи нека врста узајамног јамства које нас све сједињује пред лицем Бога, нашег Творца.

У молитвеној чежњи за спасењем састоји се животворна сила и света радост. Неземаљски, богоподобни карактер хришћанског живота изражава се тиме што се у њему на диван начин слажу и туга и радост, дубина и висина, прошлост и садашњост и будућност многовековне историје земље. Као што сунце шаље своје зраке у свим правцима, испуњавајући топлотом и светлошћу целокупни простор који га окружује, тако и Светлост и топлота Христове љубави пробија сва ограничења, изводећи наш дух у сферу безграничности. Који ће песник наћи речи достојне да изразе благодарну запањеност због живота који нам је дарован? И умирање се претвара у живот вечни - кроз васкрсење: ... ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Мт. 16,25). Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни (Јн. 12,24-25).

Процес усвајања овог Откривења датог човеку Одозго изгледа нам безнадежно спор. И то не само у животу људских маса, него и у личном подвигу свакога од нас. Ево два примера: 1) Синајско Откривење: Aзъ Есмь сый (Ја сам онај који јесте) - чекало је у јеврејском народу петнаест векова пре него што се појавио довољан број људи способних да прихвате његово испуњење у Новом Завету (Мт. 5,17-19). 2) Двадесет векова је прошло од тренутка када је у нетварној Светлости на гори Тавору, и затим у силаску Светог Духа у сионској горњој одаји, свету било дано савршено Откривење о Богу, Светој Тројици. А има ли много оних који су то Откривење заиста и усвојили? Није нам лако да усвојимо живот Бога. Ни они који су заволели долазак Христа - Јагњета Божијег не могу у потпуности да приме благослов који се на њих излио. До бола се муче целог живота они који су у пламеном пориву вере узели на плећа крст и кренули за Њим (Мт. 16,24). Њих је снажила нада на то да по изласку одавде уђу у ону светлоносну сферу „где је Он”: Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој (Јн. 12,26).

Ма како да је пламена вера хришћанина, задатак да се преобрази наше понижено тело тако да постане саобразно телу Господа (Фил. 3,21), захтева дугогодишњи подвиг поста и покајне молитве. У дугом процесу тог подвига открива се дотле непознат опсег Адамовог пада. Ово сазнање се не даје свима у једнакој мери. Али, могући су, премда нису чести, случајеви када Дух Божији проведе подвижника који се каје преко провалија, другима недоступних.

Вера у апсолутног Бога треба да је слободна од сваког колебања. Током година мог живота на Светој Гори не сећам се ни једног тренутка у коме би се моме срцу приближила сумња. Али, било је случајева када се срце, изнурено од

15

дуге молитве, одвраћало од Бога: „О, па ово превазилази моје снаге!” Ипак, последице оваквих тренутака биле су сасвим позитивне.

Ми пре свега и изнад свега волимо Христа. Што је потпунија љубав, то се потпуније осећа свако нарушавање хармоније. Чак и када се има дуго искуство и познавање „механизама” сличних испитивања, ми не без страха откривамо у себи могућност новог пада. Отуда молитва, праћена дубоким плачем ка Богу: „Излечи ме до краја”. И Он излечује. И срце радосно захваљује: љубав, која је и до сада изгледала савршена, уздигла се по квалитету, вишеструко умноживши разумевање доброте Господа.

Појачаној молитви је својствено да и срце и ум одушевљава у њиховом покрету ка вечноме толико, да се прошлост потпуно заборавља, те у уму не остаје никаква мисао о земаљској будућности; душа брине само једну бригу: не изгубити ТАКВОГ Бога; не бити више недостојним Њега. Што је јачи наш порив ка Безграничноме, то нам спорије изгледа наше приближавање Њему. Са једне стране, мучно осећање сопствене ништавности, а са друге - виђење неисказиве величине Траженога, чине немогућим веродостојну процену нашег стварног положаја: да ли се ми приближавамо Богу, или се удаљавамо од Њега? Посматрањем светости Бога, човек расте брже него што напредује у способности да свој живот усклади са заповестима. Отуда утисак да растојање између Бога и нас не престаје да се повећава. У научном раду свако ново откриће, будући да није и дефинитивно, показује наше пређашње незнање, и самим тим као да проширује област непознатог и недовољно познатог која лежи пред нама.

Може бити нам дано да и за веома кратко време умом видимо циљ (независно од природног узраста), али практично остваривање онога што је интуитивно опробано може да захтева напор читавог живота; па чак и тада успех није обавезан. У области науке и уметности постоје извесне тачке ослонца које олакшавају суђење; сасвим је друга ствар са духом који жуди ка Беспочетноме.

Познато је да и уметник, и филозоф, и научник - могу озбиљно да пате у свом стваралачком грчу, мада је њихов циљ заиста ништаван у поређењу са нашим.

Када ружне мисли прекину хришћанина који се моли у његовом пребивању у Вечном, њиме овладава страх, духовни страх, разуме се. Видети себе поробљеним ниским страстима које одвлаче од Бога - погађа веома тешко и болно. У очајничкој тузи молитва се сабира унутра, у саму срж нашег бића и прима облик „спазме”: цео човек се сажме као чврсто стиснута песница. Молитва постаје вапај речи. То је један од најмучнијих доживљаја: осећати се у мрачној јами греха, недостојним Светог над светима. Али, нема другог - лаког - пута да би се савладале страсти.

Сваки хришћански „посао” је неизбежно спојен са подвигом; а љубав, као највиша од свега, захтева и највећи труд. Живот хришћанина, по својој унутрашњој суштини, јесте следовање за Христом: Шта је теби (до ма чега другог)? Ти хајде за мном (Јн. 21,22). Због тога сваки верник, у већој или мањој мери, понавља пут Господа - премда свој крст неће сопственим снагама подићи на рамена како би кренуо у Гетсиманију и даље на Голготу, „будући да без Њега не можемо ништа чинити” (уп. Јн.15,5). Онај коме је био дан овај страшни благослов, унапред је видео своје васкрсење; судбина других је - вера у милосрђе Божије.

Ето шта Отац небески жели од нас: сви људи су дужни да „узму свој крст” како би наследили живот вечни (уп.Мт. 16,24-25). Ко избегава ношење крста - неће избећи ропство страстима, тако да ће пожњети пропаст и трулежност (Гал. 6,8; Рим. 8,13). Заповеђена љубав према Богу и ближњем испуњена је дубоким патњама, али су те патње праћене и небеском утехом (уп. Мк. 10,29-30): душу оживљава онај мир који је Господ предао апостолима пред Својом Голготом. А

16

када дух људски бива уведен у сферу светлоносне љубави Бога и Оца нашег, тада сав бол пада у заборав и душа се необјашњиво наслађује (Јн. 12,50; 17,3). Тако жена кад рађа трпи муке ... а када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човек на свет (Јн. 16,21). Тако, и још више, радује се хришћанин када у свом дубоком осећању, и у уму своме, види да је рођен од Бога, за вечност.

Природно је да верујући човек, ако је иоле могуће, истину Откривења датог Цркви чува у њеној пуноти и чистоти. Многовековно искуство Цркве убедљиво је показало да свако одступање од путева јеванђелских заповести удаљава и од сазнања у коме је садржан вечни живот (Јн. 12,50; 17,3). Ми нисмо у могућности да достигнемо савршенство заповести, али од нас зависи хоћемо ли показати максималну ревност. Остало ће већ обавити Он сам. У нашем напору да стекнемо љубав Христову даје нам се да видимо и колико је недоступна светост Бога, а истовремено и колико је безмерно Његово смирење. Снага јеванђелских заповести је у томе што природно уводе у бесконачност Божанског Бића. Душа се блажено диви Богу; она је усхићена Његовом предвечном величанственошћу, задивљена Његовим снисхођењем према нама које се показало у отеловљењу. Њен учитељ у свему је Христос (Мт. 23,8). Без Њега, човечанство би неизбежно пропало у дубоком мраку своје злобе. Христос је Светлост света; кроз Њега је јављена истина „и од пуноте Његове сви ми примамо благодат на благодат” (уп. Јн. 8,12; 1,16-17).

Смирени Бог (се) противи гордима, а смиренима даје благодат (1.Пт. 5,5; Мт. 23,12). Његова благодат је Божији живот и Он тај Свој живот даје онима који теже да Му се уподобе. „Ко сам себе унизи, узвисиће се”. У складу са овим принципом наше аскетике јавља се покрет душе ка самоумањењу, ка „бесконачно” малом, и избегавању гордог и грчевитог самовеличања. Наш пут је пут апофатичког подвига кроз лични кенозис (испражњење). Његов циљ је следовање Христу, који је Себе „унизио” (испразнио) све до смрти на Крсту (уп. Фил. 2,59). Што дубље идемо „наниже”, то се радикалније ослобађамо од последица гордог пада нашег Праоца Адама. И када наше срце постане чисто (Мт. 5,8), тада се у нас усељавају и Отац, и Син, и Дух Свети, и ми се уводимо у непоколебљиву реалност Царства Божијег, где је неисказива величина сливена са одговарајућим смирењем и кротошћу.

Само оваплоћење Бога-Слова је такође кенозис, онтолошки својствен божанској љубави. Рођење Сина је истовремено било и испражњење Оца. И Син ништа не присваја за Себе, него све даје Оцу. Наше испражњење се изражава тако што остављамо све што нам је на земљи драгоцено, испуњавајући заповест: ... ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и нека узме крст свој ... јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (Мт. 16,24-25). И опет: Тако дакле, сваки од вас који се не одрекне свега што има, не може бити мој ученик (Лк. 14,33).

Такав је пут Бога Живога.Законик неки ... кушајући (Исуса) рече: Учитељу, шта ми треба чинити да

наследим живот вечни? А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самог себе. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живећеш (вечним животом у Богу) (уп. Лк. 10,25-37). На питање законика: А ко је ближњи мој? - Господ је одговорио причом о добром Самарјанину, чији је суштински смисао лежао у плану заповести: Љубите непријатеље своје и чините добро... не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега (Лк. 6,35).

О стању нашег духа у тренуцима када нам се даје благодат да љубимо непријатеље, старац Силуан је говорио као о искуству божанске вечности у

17

границама овог живота. Он је говорио и писао: „Ко не љуби непријатеље, још није познао Бога онако како треба”.

Ради бољег објашњења ове благодати усудићу се да додам: онај ко кроз озарење нетварном Светлошћу Светог Духа унутар себе доживи прелаз „из смрти у вечни живот”, природно сажаљева све који су лишени ове добробити. Будући ван домашаја смрти, такав човек је ослобођен страха и зна замисао Оца о њему: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје (уп. Лк.15,31). А ако се све што има Отац нама дарива, онда и души постаје својствено „да се радује и весели” када некада мртви брат оживи за непропадљиву славу у Царству Бога Живога (уп. Лк. 15,32).

Бити хришћанин значи веровати у васкрсење мртвих; надати се у наше усиновљење од стране Небеског Оца, на то да ћемо и ми бити обдарени божанским начином постојања, и по дару љубави Очеве постати оно што је Он сам по суштини Својој, то јест да ћемо постати богови. Таква су обећања Бога и Оца, нама који смо поверовали у Исуса Христа као Сина, Јединородног и Јединосуштног Оцу. Велики је грех умањивати откривење о Човеку које нам је дано у Духу Светом, о томе како је он, Човек, замишљен од стране Бога пре него што је био створен овај видљиви свет. Казна за овај грех (неверовања у васкрсење) има посебан карактер: то је наше сопствено самоосуђење, јер се сами одричемо дара свог Творца. Зашто се одричемо? Пре свега и изнад свега зато што се дар Очев стиче великим напором, многим патњама. Ова је тема изузетно дубока, и ко је у стању да јасно покаже овај задатак људима који стоје на разним ступњевима сазнања и разума? Ко може на одговарајући начин да опише савршено непоновљиво усхићење нашег духа, када нам се у Светлости Божанства откривају премудри путеви Бога Живога?

Али, како можемо да верујемо у могућност васкрсења за вечност после наше смрти по телу? Све што доживљавамо и осећамо изгледа нам везано баш за то тело са његовим опажајима. Чак и мишљење осећамо као покрет некакве енергије у нашем вештаственом мозгу и срцу... Нису сви имали молитвено искуство, нису сви доживљавали стања у којима се дух ослобађа од материјалних веза, од услова времена и простора. Далеко смо од тога. Али ево, ми верујемо у науку наивном вером, без обзира на њену очигледну релативност. И како бисмо усвојили њена последња достигнућа, ми од детињег узраста не штедимо себе, пристајемо на деценије напора, понекад и болних. У својим највишим облицима духовни подвиг иде много даље од сваке људске науке, али је у својим почетним стадијима он једноставан, па чак и радостан. Покушаћу да разјасним прави разлог одбијања да се следи Христос-Истина.

...Ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша... И ако се само у овом животу надамо на Христа, јаднији смо од свих људи... Зашто се и ми излажемо опасности сваки час? Ја сваки дан умирем... (1.Кор. 15. гл.)

И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они Му рекоше: Дај нам да седнемо један са десне стране теби а други са леве, у слави твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се (Мк. 10,35-39).

Исус одступи од њих колико се може каменом добацити, и клекнувши на колена мољаше се говорећи: Оче, кад би хтео да пронесеш ову ЧАШУ мимо мене!.. и будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22,41-44).

18

Шта је по својој суштини ова ЧАША Христова? Дубина ове тајне је сакривена од нас. Покушавајући да следимо за Христом тако што поштујемо Његове заповести ми неизбежно и непрестано пијемо некакву чашу, али смо далеко од пуноте онога што је мислио и доживљавао Христос „тог часа”. Ипак, нешто аналогно се дешава и са нама, као што је Он сам рекао: Чашу коју ја пијем испићете. Тајанствена је ЧАША Христова, али је и наша чаша скривена од туђих очију.

И ако се само у овом животу надамо на Христа, јаднији смо од свих људи, рекао је апостол Павле. Да, управо је тако. У чему је, дакле, необјашњивост ове благословене „несреће” за оне који нису пошли за Христом? У томе што су уопште све реакције Духа Христовог на све што се дешава око нас дубоко различите, а често и дијаметрално супротне духу деце овога света. Ево вам примера: Јуда је изашао из сионске одаје са тим да Господа преда на распеће, а Он је у том тренутку проговорио: Сад се прослави Син човечији, и Бог се прослави у њему (Јн. 13,31). Слично томе, на сваком кораку у Јеванђељу видимо да је Господ живео у другом плану Бића, тамо где се све прелама кроз призму друге врсте. И ко жели да макар делимично разуме ову тајну, дужан је да узме на рамена свој крст и да се у целини преда вољи Оца Небеског. Нема другог пута. Борба између Христа и овога света још није завршена.

Дубока је моја љубав и благодарност према Цркви, у чијим ми се недрима открила божанственост Исуса Христа и образ човечанства онако како га је Он објавио. Овај „образ” ми видимо и у животима појединих људи, као и у себи самима - премда умањен. Пуна реализација тог образа је ствар будућег века, али већ и ова ретка приближавања на која ћемо наићи кроз историју, у души изазивају усхићење. За једног хришћанина, жеља да се уподоби Господу би требало да је нормална: жеља да свет обгрли љубављу, као што га Он обгрљава; да као Он нема непријатеља, то јест да буде слободан од пакла мржње према било коме, сагласно заповести А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца свог који је на небесима. Но нико од синова Адамових не може живети тако сопственим силама. Ово није могуће друкчије, до силом Духа Светога која испуњава срце човека себи својственом вечношћу. Без Њега ми нисмо у стању да поштујемо заповести Божије (уп. Јн. 15,5).

Да, жудња да се уподоби Господу за хришћанина је природна. Ипак, уска (су) врата и тесан пут који воде у овај божански живот (уп. Мт.7,14). Змија се, да би збацила са себе кожу која је постала непотребна, провлачи кроз уске процепе; тако и сваки човек, да би се спасао, треба да прође кроз веома уска врата, не би ли се ослободио „кожних хаљина” које је стекао у нашем општем паду (уп. Пост. 3,21).

Онај ко је рекао: Ја сам пут и истина и живот (Јн. 14,6), дао нам је следеће заповести: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може бити мој ученик (Лк. 14,26; уп. Мт. 16,24-25). Из ових речи видимо Ко је то (Мт. 21,10). Кад Христос у Свом ИПОСТАСНОМ бићу не би био једносуштан Оцу и Светоме Духу, кад не би био Бог који нам се јавио у телу нашем, него кад би једино био сличан нама, онда, онтолошки гледано, никада не би могао да дође до таквих мисли. Кад Исус Христос не би био Бог по својој бити, довољна би била само ова заповест, па да и сав остали садржај Јеванђеља постане неприхватљив. Две хиљаде година искуства Цркве поуздано потврђују велику тајну побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу (1.Тим. 3,16). Прихваћен вером као беспочетни Господ, Христос за нас постаје Светлост вечности, и Његове речи нам откривају незамисливе дубине Божијег Бића.

Благодарећи непознатом ми Промислу био ми је допуштен приступ ногама 19

Божијег изабраника - Силуана. Посматрајући његов подвиг, побожно слушајући његове поуке, и ја, најништавнији међу људима, могао сам макар делимично да сагледам тајну пута ка спасењу. Сада, при крају својих дана, усуђујем се да испричам оно што сам раније брижљиво скривао. Овде говорим о оним границама и о оним видовима, у којима ми је било дано да живим Бога.

На другим страницама сам писао о свом страшном спотицању: о самовољном и гордом удаљавању од Откривења које нам је дано у Христу. Али ми је Отац, нека је име Његово благословено у векове, јавио Сина у незалазној Светлости, и тиме ми дао да осетим свој грех са таквом жестином, да сам десетлећима плакао и у очајању због своје нискости ничице падао на земљу. Мој чин удаљења од Бога ми се показао у свој својој инферналној гадости, и ја сам осетио болан стид; постао сам, сам себи одвратан; презирао сам себе, и мој презир је нашао себи сродног сапутника: мржњу. Не кажем да сам омрзао оца свога, или матер, и друге сроднике или пријатеље. Довољна ми је била мржња према самом себи, а о другима баш нисам много ни мислио. Моја чежња за Богом ми је причињавала бол, толико да сам заборавио на све друго, пребивајући насамо са Њим. Не знам да ли ми је Господ сасвим опростио мој грех, али ја сам себи не могу да опростим оно што сам учинио. Кроз своју личну трагедију доживео сам трагедију Праоца Адама и његовог вековног потомства, поколења земаљских житеља. Тим каналом је ка мени стизала молитва за цео свет.

Живео сам спонтано, без анализе својих преживљавања. Није ми својствено било да следим за собом. Просто сам се предавао Божијој сили која је наишла. Али нисам смео ни да помислим да Он сам у мени твори молитву: ову силу сам доживљавао као своју. И тек када је пламен покајања одступио од мене, ја сам разумео да ми је Христос давао благослов да Му се приближим.

Једино сам Дародавац Бог поуздано зна у којој мери је на мене изливао радост познања Своје љубави. Захваљујући старцу Силуану, и моје су се духовне очи отвориле да увидим како је заповест - заволети Христа све до мржње према самоме себи - Откривење закона Божанске Љубави, оне љубави којом нас је Он сам заволео.

Заповест да љубимо Бога свим бићем својим и ближњега као самог себе не би имала онај смисао који ми тражимо кад би долазила од било ког пророка, човека који је тваран по својој природи. Али, ми смо је примили од Бога који стоји пред нама. И не можемо је испуњавати друкчије до ако свучемо старог човека и обучемо се у новог (уп. Кол. 3,9; Еф. 4,24): у Христа који је сишао са небеса (уп. 1.Кор. 15,47).

Када живимо у духу јеванђелских прописа, ми смо већ обожени, јер смо прожети беспочетним животом. Нама је заповеђено да љубимо. А љубав сједињава у живљењу. Пунота љубави доводи дотле да љубимо заборављајући на саме себе; да љубимо „до заборава”, то јест до мржње према себи.

Садржај живота човека који се напрегнуто моли сличан је океану живе воде без обала. Наш дух се непрестано обогаћује, али не толико количином нових речи или појмова, колико продубљивањем већ преживљених-стечених искустава. На страницама које следе покушаћу да наведем неке примере истанчане и, у исто време, дубоке аскетске борбе против страсти које нас убијају. Годинама, па чак и деценијама, небројене смене стања страдања и утехе која се даје одозго, васпитавају наш дух, чине га способнијим да прими нове облике мишљења и бића уопште: ум се навикава да безоблично мисли цео свет, а срце да тај свет у његовој целини на молитвени начин, са љубавним болом, носи у себи. У таквом акту духовне синтезе пребива зрела молитва хришћанина који пред Богом стоји свим умом и свим срцем, сливеним уједно (уп. Лк. 10,27). Немоћан да речју изрази све што у себи носи, подвижник се често моли без речи, али ипак са глобалним разумевањем онога што је спознао, или пак у пуном понирању у Бога - све до заборава земље. Спољашњи неред описа процеса живота људског духа

20

изазван је постепеним прелажењем од индивидуалних облика бивствовања ка испостасно-персоналном начину живота у вечном Богу. Систематизован, аналитички опис узласка ка овом животу је немогућ. Ми га не налазимо ни у делима светих великих отаца наше Цркве. Схоластичка систематизација материјала донекле је могућа у концептуалним богословским текстовима, али никако и никада у живој речи о изворном искуству нашег духа.

Нека слава Богу и Спаситељу нашем остане непромењива у све векове.

МОЛИТВА - ПУТ КА ЗНАЊУ

Боже, Ти знаш моје безумље, и греси моји нису сакривени од Тебе (Пс. 68,6)... Сада изгледам унижен и неугледан, а Ти ме, Христе, зовеш вери и Откривењу да нас Отац љуби као што љуби Тебе, Свог Јединородног Сина: Сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене... Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: да сви буду једно, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао ... и да љубиш њих као што мене љубиш (Јн. 16,27; 17,20-23).

Безмерно је велика смелост наша по вери у Христа. Није случајно блажени Павле говорио да је лудост Божија мудрија од људи. Оно што телесном разуму изгледа као савршено безумље - за верујуће је мудрост и сила, живот и светлост (уп. 1.Кор. 1,18-30).

Али ако за сваког од нас смелост бити хришћанином представља чин који превазилази људску меру, шта онда да кажем за себе? Ја сам од свог детињег узраста усвојио свест о сопственој ништавности; ја немам смелости ни пред људима. Па ипак: посетило ме је зрнце Светлости, и ја сам поверовао у Христа-Бога. Затим је следовало обилније изливање Светлости, у вези са мојом вером у Њега, и та вера се продубила новим сазнањем.

Колико год ја заиста био „ништаван”, нетварна Светлост ми се ипак јавила, због вере у Христа. Мој ум је савладао препреку збуњеног и немоћног разума који не може да схвати да Личност-Ипостас зна све, и то у толикој мери, да од Њега ништа у целокупном космичком животу није сакривено: ...ниједан (врабац) не падне на земљу без Оца вашега ... а (нама) је и коса на глави сва избројана ... јер нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (уп. Мт. 10,26; 29-30) ... И нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати (Јев. 4,13).

Мој однос према Богу има искључиво лични карактер. Без личних односа нема појма о греху; нема ни љубави између човека и Бога; нема и не може бити животног познања Бога; без личних односа све је прекривено смрћу, све тоне у правом правцатом небићу.

Оно о чему се спремам сада да напишем, дешавало се пре више од пола века. Време је било напрегнуто: јако много, тачније све ми је било нејасно. А живот је тако кратак! И Бог је тако безмерно велик и далек! Ко ће ме научити да ка Њему идем правим путем, не губећи време на лутања по туђим странпутицама? Ја сам, наравно, тражио таквог човека, или такве људе, који би могли да ми буду на помоћи, да ми буду наставници. Али, на мене се спустила нека сила која ми је до тада била непозната – молитва која се није могла зауставити ни дању ни ноћу. Она је тада природно постала мој ослонац у сваком тренутку. Дешавало се да сам кроз молитву добијао, како ја верујем, разјашњења од Бога. Навешћу неке примере који су ме трајно обележили, који су за мене постали камени темељци мог живота.

Не видећи Божију правду у судбинама човечанства и свих људи узетих појединачно, ја сам се мучио у мраку који је мноме владао. Био сам сличан малом детету, у свему беспомоћном. Осећајући потребу да нешто схватим,

21

постајао сам нестрпљив од душевног бола и чекао помоћ од Бога. И Господ се показао предусретљив према моме незнању. Није Га увредила моја дрскост, него се, као мати, сажалио на мене и пожурио са одговором. Не једном, него много, много пута. На сличан начин је поступао и са многострадалним Јовом при његовим бурним протестима.

Ево једног случаја: било је то у Француској, двадесетих година, пре мог одласка у Свету Гору, 1925. Дуго сам се са плачем молио Богу: „Нађи средства да спасеш свет; све нас, искварене и бездушне”... Особито је топла била молитва за „мале овог света”, за сиромашне и угњетене. Пред крај ноћи, скоро без снаге, за тренутак сам изгубио молитву, јер ме је посетила мисао: „Ако ја могу овако, свом снагом, да сажаљевам човечанство, како да разумем Бога који равнодушно посматра патње многих милиона људи које је сам створио? Зашто Он допушта толика насиља једних над другима?” И тако сам Му се обратио безумним питањем: „Где си?” Као одговор, у срцу сам чуо речи: „Зар си се ти распео за њих?..” Ове кротке речи, изговорене Духом у мом срцу, снажно су ме потресле: Онај ко се распео одговорио ми је као Бог.

Кратки одговор Бога обично у себи садржи суштину проблема. Божија реч уноси у душу ново, особито осећање постојања; срце осећа прилив светлоносног живота; ум одједном увиђа дотле сакривене смислове. Додир стваралачке енергије Бога нас за ново ствара. Стечено овим путем сазнање није слично филозофској интелекцији: заједно са разумевањем ситуације, читавом људском бићу се саопштава и други начин постојања; познавање Бога се слива са струјом молитвене љубави према Њему.

Шта сам мислио у то време, пошто сам од Бога добио одговор? Ево шта: ако је Бог такав каквим Га је пројавио распети Христос, онда смо сви ми, и само ми, криви за свако зло које испуњава читаву историју човечанства. Бог се у нашој плоти јавио онакав какав јесте. Али ми не само да смо Га одбацили, већ смо Га убили на понижавајући начин. Увидео сам духом да узрок људских мука није одсуство Божијег сажаљења, него искључиво - човеково злоупотребљавање дара слободе.

У спору између Њега и мене - победио је Он. У почетку ме је обузео љути стид због безумно-горде мисли да ја више жалим људе него Он. Стид је повео за собом покајно самоосуђивање. Затим је над свиме превладала радост. Господ не само што ме није осудио за дрскост, него је чак излио на моју глави обилан благослов. Касније сам схватио да је и сама молитва била уствари Његово деловање у мени.

Пођимо даље. Није једноставно описати духовна искуства која су ми била дата. Живео сам расцепљеност човека постављеног на границу двају светова: овог видљивог, и другог, невидљивог, достижног умом, небеског. Кад кажем да сам био „постављен на границу двају светова”, желим да покажем да је то што се дешавало увелико превазилазило мене самог; нисам ја био иницијатор, него Живи Бог у чије сам свете руке пао (уп. Јев. 10,31)... И мада ми се дух мучио, ипак је био захваћен дивљењем Богу.

Искуство ми је показало колико је инертна наша природа у греху. Чак и такве молитве, каква је горе наведена, не излечују одмах нашу палу свест. Пред све већом навалом спољашњих догађаја овог нашег века, чији застрашујући карактер бива све очигледнији, ја сам се поново враћао борби против Бога. Иако је на површини мој живот протицао без људима видних преступа, сада сам свестан да сам у дубини, духовно, био и остао тама.

Коначни циљ молитве је непромењив кроз векове. Међутим, не губећи јединство почетне усмерености, током живота њен садржај се непрестано мења. Понекад она обухвата свет у његовој целини, а понекад се концентрише на потребе датог тренутка. Различите ситуације могу бити импулс за молитву: лично покајање, сажаљење над ближњима, молба за милост према њима;

22

тражење просвећења у недоумицама; изражавање благодарности Богу за Његов благотворни промисао, или пак одушевљења пред Богом-Спаситељем. И још много тога другог.

Како приказати чежњу за Богом, за Светлошћу која од Њега исходи и за Силом Његовом која у нама дејствује? Свестан сам потпуне своје неспособности; видим да нисам у стању да избегнем понављања онога што увек изгледа исто. Западам у заморне преопширности, или бивам сувише кратак.

Не једном, моја молитва (ако се тако може назвати оно што је стварно са мном бивало) долазила је до недопустиве смелости. Видећи и даље како у целом свету влада кошмар насиља силних и кнезова земље над „њиховом властитом браћом” (уп. Мт. 23,8), ја сам у тескоби срца говорио: „Ако си створио све што постоји; ако без Тебе ништа није почело да постоји (уп. Јн. 1,3), онда сви ови одвратни преступници, способни да проливају крв милиона и милиона људи у целој васељени ради кратких дана изопаченог задовољства да господаре над бедним паћеницима - нису криви и одговорни суду... Ти си, као Творац свега, једини кривац неизмерног страдања на земљи...” Тешко је било ово искушење. Стајао сам скоро на ивици очајања, безумља; нисам ни назирао излаза. И опет ме је посетио Господ; Његов мир је додирнуо моје срце и моја мисао је потекла другим правцем: Отац је послао Сина Свог да спасе свет, а они су и Њега убили. Али ево, Он је васкрсао као Победник над смрћу, и као Цар вечности се спрема да „свим народима суди по правди” (уп. Пс. 9,9; Јев. 10,30).

Шта дакле? Питање добра и зла се не решава у оквирима ове земље. Они који пођу на клање, као овце, „не противећи се злу” (уп. Мт. 5,39), уподобиће се Сину Очевом (Ис. 53,7) и васкрснуће заједно са Њим у невиђеној слави.

Тешко мени, јер сам се по други пут борио против Бога по истом поводу. Али, заиста нисам могао да замислим даљи живот без категоричног решења питања које је постало основним питањем целокупног хришћанства: како реаговати на прогоне од стране кнеза (кнезова) овог света? Господ нам је дао благодат да мислимо онако како и Он сам мисли. Апостол Петар се у Гетсиманском врту понашао по људској логици (уп. Мт. 16,22-23). Али, Христос му је рекао: Стави нож у корице! Чашу коју МИ ЈЕ ДАО ОТАЦ, зар да не пијем (Јн. 18,11).

Такав је за мене био пут непосредног поучавања Одозго - кроз молитву. Тако ми се открио смисао посланице Ефесцима (уп. 3.гл.) о дубини и ширини и висини Божије замисли о нама самима. Наш земаљски живот, у суштини, није много више од кратког тренутка који нам је Добри Отац подарио да бисмо проникли у кенотичку љубав Христову која превазилази сваки разум. Ван овог пута нико се не може „испунити СВОМ ПУНОТОМ Божијом”. Ту смо сви ми разапети на крстовима, за сада још невидљивим; само на тај начин можемо схватити величину човека и неистраживе бездане Божанског Бића. На нашем језику се не може описати богатство крсног пута који нам даје Отац.

Бог је у Себи недељив. Кад Он долази - долази ЦЕО, онакав какав је у Свом предвечном Бићу. Ми Га не можемо сместити у себе. Он нам се открива кроз ону „тачку” у коју ми куцамо: куцајте и отвориће вам се (Лк. 11,9). Он изговара кратку реченицу, али ни живот није довољан да се исцрпи њен садржај. Ми побожно осећамо Његово Очинство; ми видимо да Он жели да нам саопшти Свој беспочетни Живот, да нас учини до савршенства сличним Свом Сину, који је „истоветно обличје Оца”. Његова замисао о нама није достижна уму. Из „ничега” Он ствара богове који су Му равни. И ми Му се поклањамо целим нашим постојањем; не у страху пред суровим Владарем, него у смиреној љубави према Оцу.

Господ ме је сачувао од свих веза чије би ми кидање било тешко. Тако, када ми је била потребна слобода од било какве одговорности за туђи живот - ја сам је већ имао. Био сам захвалан Богу за овакву бригу о мени. Смиривала ме је мисао да, ако умрем, моја смрт неће никоме шкодити. Велика је била моја срећа:

23

без страха сам могао да предузмем сваки ризик, чак и када је у питању смртна опасност. Мој ум је сву своју пажњу сконцентрисао унутра, и тамо је непрестано пребивао годинама. Молитва је мењала облике и снагу. Није увек имала једнаку власт нада мном: понекад сам јој се чак одавао не налазећи засићења. И да сам тада (још увек у Француској, до мог одласка у Свету Гору), и зажелео да је зауставим - не бих успео. Тих благословених дана био сам и најнесрећнији на земљи, а истовремено блажен до преобиља.

Понекад би невидљиви пламен додиривао врх моје главе и брзо прострељивао моје тело сво до ногу, док би ме огњена молитва, са великим плачем за свет, потпуно обузимала.

У то време сам се најчешће молио на коленима, приљубљен челом уз под. Када би се тело изнурило, ја бих заспао, али у својој јасној свести молитву нисам прекидао, премда сам и осећао да спавам. Тек када бих се пробудио, схватао бих да је моје тело спавало, будући да није увек било у положају у коме сам започињао молитву.

Два пута сам на улицама Париза услед молитве губио осећај материјалног света који ме је окруживао. Међутим, срећно сам стизао до оног места куда сам био кренуо. У извесној мери жалим што са мном није било сведока који би могао да опише моје понашање у тим тренуцима.

Једном сам (у Паризу) присуствовао вечери познатог песника који је читао своје стихове. Било је много виђене публике. Све је било организовано веома коректно, са друштвене тачке гледишта. У поноћ сам се враћао кући. Путем сам размишљао о томе како се овај вид људског стваралаштва, један од најблагороднијих, односи према молитви? Ушавши у своју собу, почео сам молитву: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни...” И гле: танани пламен је невидљиво и нежно сагоревао на површини мог лица и груди нешто лако као ваздух, а ипак несагласно са Духом Божијим.

Унутрашње сам преживљавао необичан процес борбе између склоности ка уметности и склоности ка молитви. Ова последња је победила страст сликара, премда не тако лако нити брзо. Затим ми је у Богословском институту та молитва помагала да усредсредим пажњу на садржаје који су тамо предавани. Требало је понекад борити се са овом својеврсном препреком, самом по себи драгоценом. Мом животу у институту је погодовала чињеница да сам имао одвојену собу, изнад професорских станова, где сам могао да се молим у свом уобичајеном положају. Па ипак, при свом мом интересовању за црквене науке, моја духовна потреба - да стално пребивам у молитви - није могла бити задовољена, и ја сам отишао на Свету Гору.

Тамо, на Атосу, мој живот је ушао у своју колотечину. Скоро сваког дана после литургије испуњавала ме пасхална радост. И, ма како чудно то изгледало, моја непрестана молитва, слично вулканској ерупцији, потицала је из дубоког осећања које се некад уселило у моје срце. У мени су живела заједно два стања која изгледају дијаметрално супротна. Пишем савршену истину. Ја ни сам нисам схватао шта се то са мном дешава. Гледано споља, био сам успешан човек, свакако не мање него већина људи.

Касније сам схватио о чему се радило: Господ ми је дао благодат покајања (Лк. 24,47). Да, то је била благодат. Тек што би у мени ослабило очајање, хладила се молитва, и смрт би напипавала срце. Кроз покајање се моје биће ширило тако да сам духом додиривао и пакао, и Царство. На почетку првог светског рата (1914) вести о хиљадама мртвих на фронтовима у мојој свести су завили целокупну космичку творевину у мрак апсурда. Ја нисам могао да прихватим ни смрт ни апсурд. Тада се у мене уселио дух-мисао: све што је позитивно, па чак и сам Бог - умире у мени и за мене, ако ја потпуно и неповратно ишчезавам... Био је то јак доживљај. Он је примио следећи облик: људско Ја може да постане центар-сасуд читаве васељене.

24

Живео сам у два света: један од њих сам примао чулима вида, слуха и осталим; у другом свету сам био само духом. Тамо сам ја сав „слух”, сав очекивање; напрезао сам свој вид, али сам видео на други начин... Ова два толико различита света се у молитви нису раздвајали. Молитва је дању текла у опипљивом свету; ноћу ме је односила у „умну сферу” (не знам како да назовем ту безграничност која ме је обухватала). Када сам читао Јеванђеље, све речи су ми изгледале познате, али шта се иза њих крило у самом Божанском Бићу - нисам достизао. Једно ми је било јасно као дан: све је у Христу, у Сину Божијем - и само у Њему. И Њему сам се молио. Призивао сам такође и Оца, да би Дух Истине који од Њега исходи сишао и до мене и да би ме поучио свакој истини (Јн. 16,26; 16,13). Моје тражење скривеног Бога имало је одјек у Старом Завету; тамо сам налазио многе речи које су изражавале моје потребе. Мени су биле блиске пројаве негодовања Јова; вапио сам слично пророцима који су се јавили пре Христа; црпио сам надахнуће на молитву у Псалмима; али сам се заиста учио само на Новом Завету, и кроз његову призму сам примао све остало, ма одакле долазило. Моја жеђ да познам Господа била је неугасива: колико год да сам се молио, ма како дубоко да сам уздисао - свеједно је нисам могао утолити. Таква је била на Светој Гори моја „чаша”: муке и радост су се у њој мешали, растварајући једно и друго. Пред мојим умом није било отворених путева; сав сам био у недоумицама и бол ме је целог испуњавао. Али, управо у атмосфери духовног бола рађало се разумевање величине Човека. Није ли баш овај свети бол један од канала кроз које Вишњи Бог непосредно општи са Својом творевином, дајући јој постепено знање не само о тварно-космичком бићу, него и о самом Себи?

Блаженом старцу Силуану је у тренутку када му се јавио Живи Господ било дано да свим својим бићем спозна „неописиво Божије смирење”. Реч старца је деловала на многе, па чак и на мене, тромог умом. Тако је, благодарећи старцу, и мени постало очигледно да у основи свих трагедија људског рода лежи пад у гордост. Ова страст је сама суштина пакла: истинске сатанске дубине. Сада сам се, док пишем, са оштрим осећањем стида сетио: овај богохулни и завидљиви дух, давно пре сусрета са старцем, једном ми је донео мисао: „Зашто је Христос јединородан, а не ја?..” Био је то само тренутак, али је зли пламен опекао моје срце... Бог ме је спасао. Више од тога: десило се да ми се открије тајна свих падова.

Бог ме је спасао, и пробудила се моја љубав према Њему. Али сам заувек запамтио да се нико не спасава сопственом снагом. Нико не може бити убеђен да мисао која му се прикраде неће овладати њиме за вечност. Господ је у пустињи изашао као победник над свим искушавањима овог духа (Мт. 4,1-11).

Бог ме је спасао. Али, ја сам остао ужаснут чињеницом да такве помисли уопште могу да наиђу. Мислио сам: „Нема мени наде на спас... Бог не може да ме прими за вечност оваквог какав сам (уп. Јн. 17,21-23). А и мени би било сувише тешко са Њим, ако бих непрестано морао да се борим против страсти”.

Задивљујуће брижан је о мени био Промисао Божији: управо у неопходном тренутку била ми је дата могућност сусрета са Силуаном. Захваљујући њему, у мом унутрашњем животу је наступио одлучујући прелом. Он ми је објаснио да треба „држати ум у аду и не очајавати”. Велика је моја благодарност оцу и старцу моме. Схватио сам да је и мене у прошлости Господ водио баш томе, али сам био сувише туп да одмах разумем Божије руководство. Заслугом Силуана и мени је било дато да поставим почетак познању путева Господњих, и ја са трепетом благосиљам Име Његово.

Ако ме неко љуби, реч моју држаће... Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби... Ко мене не љуби, речи моје не држи... Ко одбацује мене и не прима речи моје, има себи судију: реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи дан (Јн. 14,21; 23-24; Јн. 12,48)

25

И на Светој Гори, као и пре монаштва, моја је молитва више пута била прекидана богоборачким помислима. Тако сам у једном тренутку мучног стојања на суду Божије речи осетио колико сам, уза све своје старање, немоћан да пребивам у духу Његових заповести. Тада сам говорио следеће безумне речи: „Ти немаш право да ми судиш. Да би могао бити мој судија, Ти би најпре требало да будеш у мојој ситуацији, да живиш под истим условима... Ти си безграничан у сили беспочетног Бића, а ја сам у својој тварности сличан црву”.

Моја молитва је била обраћена Богу „уопште”. Али сам ипак и на њу добио одговор у свом срцу. Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину... јер је Син Човечији (Јн. 5,22-27). До тада сам много пута прочитао те речи, али их нисам разумевао у том смислу. Био сам посрамљен, облио ме је стид: увек сам живео у условима кудикамо лакшим од оних у којима је протекао земаљски живот Христа. Заиста, Он има право да суди целом свету. Нема никога ко би Њега превазишао својим патњама. Споља гледано, многи су поднели и до дана данашњег подносе ужасна мучења међу зидовима савремених тамница, али је по својој врсти Његов пакао, „пакао љубави”, болнији од свих осталих.

Отац ... је сав суд дао Сину ... јер је Син Човечији. Али, у чему се састоји тај суд? У томе да је Он показао како човек може да испуни заповести Оца, и то у свим ситуацијама које нас могу затећи у овом свету. Није никакво оправдање када се позивам на своју „људску” немоћ. И они који су следили Христа за време Његовог земаљског живота, стекли су право да заједно са Њим суде свету: И не знате ли да ће свети судити свету (1.Кор. 6,2). Апостол Петар је питао Господа: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли: шта ће, дакле, нама бити? А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када седне Син Човечији на престо славе своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19,27-28).

Зашто је то тако? Одговор налазимо у Јеванђељу: Родитељи слепорођеног су се бојали Јудејаца који су се договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа (тј. Месију) (Јн. 9,22). И од старешина многи вероваше у њега ... али не признаваху, да не буду искључени из синагоге (Јн. 12,42). Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да (тиме) Богу службу приноси (Јн. 16,2-3). Велики је у то време био ризик подврћи се социјалном остракизму. Апостоли су, ипак, пошли на тај подвиг; скоро сви су били убијени за проповед Јеванђеља; отуда њихово „право” да суде онима који нису следовали за Христом.

... Сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене (Јн. 16, 27). Не без туге сећам се година своје младости, када је значење ових светих речи за мене било скривено. Мислим: многе речи које су дошле са неба понављају се вековима и у најразличитијим околностима, али не изазивају жељени одјек у окамењеним срцима, у мисли која се затворила и угасила за све што је одозго. А било је много прилика када је Вишњи давао ове речи људима, слично громовима са небеса који потресају срца, и муњама које просвећују свест. Оне су на нашу земљу силазиле из тајанственог Царства, као спасоносно откривење о неизрецивој мудрости Оца Небеског, о Његовој љубави према нама, о великој тајни Постојања.

Током векова свештене речи су изговаране без одговарајуће пажње. Могуће је, да су због тога изгубиле своју почетну силу; ону коју су имале када су се први пут јавиле у свести пророка, апостола и светих. Да ли ће се наћи други начини да се изрази дубински смисао даног нам знања о великом Богу? Љубав према Њему тражи да се пројави у таквим облицима, да њихову животну енергију не би могло да умањи време које иначе све руши.

Пред нашим очима се обавља неизрециво велико чудо стварања света; стварања богова (Јн. 10,34; Пс. 81,6), које још није завршено (Јн. 5,17). „Довршење” је обећано у будућем веку. Али и сада, када нетварна Светлост

26

силази на нас, овај духовни процес изазива у недрима нашег духа усхићење и уздиже мисао у обећано Царство.

Стицање овог Царства љубави Очеве је везано за многе патње (Мт. 11,12; 25,34). Наше срце се мучи до дубоког „бола” због свести о губитку који је претрпео човек. Ја говорим о духовном, о метафизичком болу, и желео бих да ме читалац правилно разуме. Нашим је речима увек својствена извесна флуидност: са променом искуства мења се и садржај појмова који улажемо у речи које остају да звуче исто.

Болови хришћанског срца нису патолошка појава: они ничу „органски”, рођени из сапатничке љубави. Ти болови се не могу култивисати: то би било застрањивање у нездрави душевни долоризам; они нису ни последица психолошких конфликата, ни резултат ових или оних незадовољених страсти. Они су сасвим друге природе. Наше рођење за вечност у Богу везано је за многи труд. То је сјајно изразио пророк Исаија: Као трудна жена кад хоће да се породи, па се мучи и виче од бола, такви смо и ми били пред Љубљеним Твојим. Страха ради Твога, Господе, примисмо у утробу, и одболовасмо, и родисмо дух спасења Твога који учинисмо на земљи (Ис. 26,17-18. Узимам текст превода Седамдесеторице који користи Православна Црква и који је оправдан хиљадугодишњим искуством отаца-подвижника). Апостол Павле је писао Галатима: Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама! (4,19). Још много тога сличног би се могло навести из Светог Писма и из дела светих отаца.

Болује наш дух, али се та болест одражава на целом човеку: на срцу, на телу. „Цео” човек пати у свом стајању пред вечним Богом, али те патње не убијају, него оживљују. Муке духа су по својој суштини метафизичке; припадају светлоносној области бесмртности; кроз њих ми пролазимо на ону страну вештаствености, у свет нетварне Светлости (уп. Јн. 16,20-23).

Није довољно само умом се убедити у Божанство Христа, па да се одмах и све остало разуме како треба. Треба се максимално ангажовати да би се живело сагласно Његовој речи. Схвативши у процесу свог подвига космичке димензије нашег пада, треба да прођемо кроз дужу покајну молитву; тек онда нам се даје да осетимо оно што видимо у Христу: крајње самоумањење (уп. Фил. 2,6 и даље); и тек онда се можемо удостојити силаска силе с висине (Лк. 24,49) или у огњеним језицима, или у обасјаности Таворском Светлошћу; тада нам се открива прави смисао јеванђелске „благе вести”.

Проведених седам година у пустињи представљале су за мене најпогодније време за молитву. Сећам се: почео сам био молитву Господњу „Оче наш” и моја душа је замрла у блаженом ужасу. Нисам могао да пођем даље. Ум се зауставио; све је у мени заћутало. Чак и сада са тугом пишем о том чуду које сам изгубио. Са таквом снагом ми се то десило само једном. Можда зато што телесни састав није у стању да поднесе пламено додиривање Божије славе?

Када је прошло неко, вероватно доста дуго, време нешто слично ми се десило приликом призивања Имена Исуса Христа. У том тренутку био сам принуђен да прекинем призивање овог Имена: његово дејство је било исувише снажно; душа је, без речи и без мисли, сва била уздрхтала од близине Бога. Тада ми се приоткрила и тајна свештенослужења.

Идућег дана служио сам литургију, и Христос-Бог је био у мени и са мном и ван мене, и у светим Тајнама Тела и Крви Његове. И Божија Имена, и речи литургијских текстова, излазили су из уста попут пламена. У таквом сам стању провео три дана, а затим се интензитет осећања смањио. Међутим, сећање на то што сам доживео длетом се урезало у мом срцу. Урезао га је сам Господ. И ја Га молим да ме не одбаци у мојој старости; ни у дан моје смрти (Пс. 70,9).

Апостол Павле нам је заповедио да се владамо достојно звања (Еф. 4,1). У чему се оно састоји? Опет дајемо реч њему: Мени, најмањем од свих светих,

27

даде се благодат да благовестим ... неистраживо богатство Христово, и да расветлим свима ... у чему је устројство тајне од вечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа ... у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз веру у Њега ... да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети ... шта је ширина и дужина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се ИСПУНИЛИ СВАКОМ ПУНОТОМ Божијом. А Ономе који делујући у нама може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или молимо ... нека је слава ... у векове векова (Еф. гл.З.).

Дакле, наше звање и призвање је да постанемо синови Бога и Оца, кроз Јединородног и Јединосуштног, Предвечног и Беспочетног Сина Његовог, да постанемо носиоци СВЕ ПУНОТЕ Божије (уп. Јн. 16,27; 17, 21-26).

Продужавам да говорим о неким појавама које никако нисам могао очекивати, с обзиром на то какав сам. Не једном било ми је дано да видим Божанствену Светлост. Нежно њоме обгрљен, био сам испуњен неземаљском љубављу. У неким случајевима, спољашњи свет је губио своју материјалност и постајао невидљив. То што ми се дешавало припадало је другом нивоу постојања. А када се, на мени на непознат начин, обнављало осећање света, тада је тиха туга продирала у душу, туга због повратка у телесни живот.

Понекад сам долазио на помисао да бих могао и да се не вратим; молитва од привременог, може да постане вечно стање душе. Виђење Светлости је неизбежно сливено са благодаћу која нас васкрсава, и напустити земљу у таквом стању је несумњиви благослов. Из житија преподобног Серафима Саровског знамо да је умро за време молитве; његова душа је оставила тело које још није било мртво; он је у руци наставио да држи упаљену свећу. Часна је пред Господом смрт Његових преподобних (Пс. 115,6). Нисмо ли сви ми дужни да на такав начин одлазимо из овог живота Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и НЕ ДОЛАЗИ на суд, него је прешао из смрти у живот (Јн. 5,24). Заиста, заиста вам кажем: Ко одржи реч моју, неће видети смрти вавек (Јн. 8,51).

Молитва је енергија сасвим посебне врсте. Она је стапање двају дејстава: нашег - тварног, и Божијег - нетварног. Као таква, она је и у телу, и ван тела; чак и ван света одређеног простором и временом. Када се налазимо у стању благотворног ужаса од светости виђења Бога, и у исто време у очајању због своје крајње недостојности пред таквим Богом, онда молитва постаје моћан узлет духа који кида обруч тешке материје. Ово наше дано тело треба да се „одухотвори” (уп. 1.Кор. 15,50). Наше (духовно) живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља, Господа Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити (Фил. 3,20-21). Ако сте, дакле, (духовно) васкрсли са Христом, (онда природно) тражите оно што је горе (тј. небеско), где Христос седи са десне стране Бога (уп. Кол. 3,1).

О, дивни дар молитве! У свом стремљењу к љубљеноме Богу-Оцу она је ненасита; кроз њу улазимо у други начин постојања, не просторно, него квалитетно виши од овог света. Душа, не зато што би била узбуђена опијеном уобразиљом, нити пак вођена рационалном филозофијом - тражи путеве тамо где путева нема. Ту душу, која је везана невидљивим, али и нераскидивим ланцима „закона греха”; нераскидивим нашим снагама, али раскидивим деловањем Бога-Сведржитеља, Спаситеља нашег, покреће је нека унутрашња интуиција. Како да се прикаже борба душе за ослобођење? Намеће се аналогија са телом које се при несносним боловима све трза, покушавајући да их избегне; слично томе, „трза” се и душа у молитвеном плачу, не би ли превладала бол кроз сједињење са Богом.

На основу свог искуства могу рећи да постоје две врсте очајања. Једно је 28

сасвим негативно, јер упропашћује човека најпре духовно, а затим и телесно. Друго је благословено. О њему и не престајем да говорим. Преко ове врсте очајања је и мени дошао препород у Светлости. Није ми баш лако да се пред људима исповедам о изливању доброте Свевишњега на мене. Ја никада нисам могао да схватим зашто се то мени дешава! Таквом какав сам! У почетку, Светлост која је за мене остајала невидљива, омогућавала ми је да видим свој унутрашњи пакао; а затим и цео тварни свет у његовом привременом постојању, у његовој подвргнутости процесу умирања. Ја сам дуго, дуго носио у себи то страшно виђење. Био сам под тешким утиском апсурдности свега у овом свету испуњеном патњама, који убија сваки трачак живота. Али, ма како то чудно изгледало, нови живот је у унутрашњости почео стоструко да откуцава: молитва је у непрекидној струји заливала срце, повлачећи за собом и ум; често са снагом која је непрестано расла - понекад толико да је изводила мој дух у бездане другог пространства које не личи на оно што ми обично видимо. С једне стране био сам сведен до ништавила, али сам са друге био удостојен искуства дубоког виђења света, па чак и додира са вечношћу.

Мучно је бити стално свестан свог сиромаштва; од таквог терета и кости се ломе... Али, чудно је: када је слабила та благословена сломљеност, ја сам умирао духовно. Ја нисам разумевао природу ове појаве. Тек ми је касније блажени старац Силуан објаснио: „Господ нас на тај начин васпитава да не бисмо изгубили смирење”. Тада сам и ја делимично схватио тајну овог пута. Раније се дешавало: као сликара обузимало ме је осећање тријумфа, победе - „ухватио” сам оно што сам тражио, приближио сам се изражају оне лепоте која ми се откривала. Али, ово одушевљење је брзо нестајало, и поново сам се мучио видећи сопствене промашаје. Тако је и још више, и са Богом: Он нам не даје мира; на тренутак може да утеши душу, да Својим пламеном додирне срце, да усхити ум виђењем Његове славе - а онда се поново скрива како не бисмо помислили да смо достигли пуноту богопознања. Наша судбина овде на земљи је да будемо „сиромашни духом”. Тек што нас је захватио лажни мир самозадовољства, већ нас напушта Дух Живота, који од Оца исходи.

На основу искуства ових смена, и мени је постала јаснија структура заповести блаженства, тј. да у основи сваког духовног прогреса лежи исцрпљујуће осећање сопственог „сиромаштва”. Ова свест је, међутим, извор молитвене енергије, и заједно са тим солидна основа на коме се зида целокупно здање спасења, чак до његових врхунаца за које следује „велика награда на небесима” (уп. Мт. 5,3-16).

И опет, и изнова: у основи свих зала лежи гордост - у њој су смрт и тама, док је свето бестрашће својствено смирењу које даје човеку да себе доживи као „нижег од целокупне творевине”, на необјашњив начин га управо тиме узносећи изнад свега тварног.

Хришћанин подвижник у своме животу по Богу не треба да се уподобљава ни песницима, ни писцима, ни психолозима, ни филозофима, ни научницима. У свом обраћању Богу он стреми право напред, не осврћући се на самог себе. То што он делатно живи у молитви, оставља на његово биће неизбрисив траг – који аскета у себи препознаје тек када прође много времена, када пажња његовог ума може да се окрене прошлости. У почетку подвига жудња за Богом бива тако интензивна, да дух људски у свом напрегнутом покрету ка Свевишњем гледа само у правцу Њега Јединог. Душа покајника, који себе види неисказиво удаљеним од тражене Истине, претвара се цела у рану која тишти и умољава Господа, (кога је већ заволела првом, још слабом љубављу) да према њој буде благ и милостив. Свест о греху који је разрушио наше богоподобно биће, рађа неисказиву жалост због таквог стања у коме се тако дуго налазимо и које нас је учинило недостојним Светог над светима: може ли такав Господ да прими мене, који сам се потпуно упропастио? Душа као да стоји на Страшном суду. И што је

29

страшнија бојазан од осуде, тим је напрегнутија покајна молитва. У часовима када се прекида телесно стајање пред Богом у свакодневном делању, не мења се суштинско устројство духа: он свом снагом пребива у том моћном покрету ка Богу.

Ево шта се десило са мном пете године мог монаштва: игуман манастира светог Пантелејмона, архимандрит Мисаил, једном ме је позвао и дао ми „послушање” да учим грчки језик, јер су манастиру били потребни људи који знају месни језик, неопходан у свим односима са спољашњим светом, како духовним, тако и званичним. Ја сам учинио уобичајену метанију како бих добио благослов на труд који ми предстоји. И када сам већ скоро дошао до излаза из кабинета, игуман ме је зауставио и рекао ми: „Оче Софроније, Бог не суди два пута. Ако Ви испуњавате оно што вам је речено као послушање мени, онда сам ја пред Богом одговоран, а Ви пребивајте у миру”. То је говорио опустивши главу на груди, како обично бива при молитви; у његовом гласу је звучала сва озбиљност коју је придавао својим речима. Од њега сам отишао у библиотеку да бих тамо узео књиге неопходне за учење грчког језика, а затим сам се вратио у келију. Отворивши граматику античког дијалекта, природно сам сконцентрисао своју пажњу на оно што сам читао. И шта се десило? Физички сам осетио како мој ум излази из срца, пење се ка чеоном делу лобање, и даље се креће у правцу књиге. У том тренутку ми је постало јасно да је мој ум, дан и ноћ, без изласка пребивао у срцу, током седам година моје покајне молитве. Ја сам, сећајући се шта ми је игуман рекао, остао унутрашње спокојан. Исцрпљен болешћу (маларијом), савлађивао сам телесну слабост, како бих што више времена посветио учењу језика. Сећам се, једном, док сам писао вежбе, мени, изнуреном, дошла је мисао: А ако сада чујем позив на Суд, шта ће бити са мном? У дубини срца осећао сам мир: „Спокојно ћу устати и поћи на Суд Божији”. Овај моменат сада посебно издвајам, јер он нимало није личио на моје уобичајено расположење стајања пред Судом у великом страху. Тако ми је молитвама игумана било дато искуство таквог мира. Моје ново запослење ми није давало могућност пређашње молитве, али је благодат, у дивном облику до тада непознатог мира, пребивала са мном за тих неколико месеци напора да овладам грчким језиком. Тако ме Бог није напустио, али се ни моје срце такође није одвајало од Њега.

Прошли су месеци учења и Господ је поново пожелео да ми да очајничку молитву покајања. Да бисмо се препородили у Богу морамо се ужаснути самих себе, онаквих какви смо, осетити одвратност према гнусоби што живи у нама, према богомрској страсти гордости која нас је срамотно истерала из Царства Оца светлости. Спас од ње је у Христовој заповести: љубити Бога до мржње према себи (уп. Лк. 14,26). Ова тема је изузетно важна, и ја знам да, ма колико писао, нисам у стању да исцрпим ову страну хришћанског живота.

Очајање које је мноме овладало, ја сам назвао даром Одозго. Али, тога сам постао свестан тек када је прошло тридесет година труда, можда чак и више. Нисам тражио помоћ од људи, јер сам био као суви листа усковитлан ветром; стихија је мноме витлала не дозвољавајући да разумем смисао онога што ми се дешава; ништа нисам разумевао; никога нисам могао да питам, јер нисам могао да формулишем питање. Космичко биће се бурно раскривало пред мојим умом - са брзином која није дозвољавала да на било чему зауставим разум. То је личило на лудило, али посебне врсте, које није у надлежности психијатара. Почињао је процес мог одступања од овога света. Нешто се испречило између мене и људи; ја сам губио интерес за опхођење са њима; једна за другом ишчезавале су тачке контакта. Свет уметности: сликарство, музика, књижевност, поезија, позориште и остало – све што је раније чинило главни садржај и смисао мог постојања, сада је бледело и почело све више да ми изгледа неозбиљном, чисто детињом забавом. А то за мене није било лако: повремено, у том првом периоду, мучно

30

сам се разапињао између два центра: страсти сликара и молитве. И тако - све док молитва није победила сва друга дејства у овом свету. Постоји само један задатак: наћи истинитог Бога, то јест Творца свеколике творевине, и вечно живети сливен са Њим.

Није ли оваква смелост безумна за човека као што сам ја? Са Богом није нимало лако ни просто: Он је исувише велик за нас. Он је „пламен који сажиже”, Он је неприступна Светлост. Он је на нашу земљу бацио Свој огањ и сажиже наша срца. Међутим - и ја сам дело руку Његових. Он се обукао у наше тело да бисмо кроз тај екран могли да Га видимо. Отуда и нада која иде даље од сваког безнађа. Не бојте се - рекао је Он (Јн. 16,33). Мислим да је појава овог пламена у нама - долазак дисања Божије вечности. Уз то: У Бога је све могуће што каже ... и благо оној која верова, јер ће се извршити што јој је казао Господ (Лк. 1,37 и 45).

Познавши на самом себи непостојаност наше природе, ја непрестано живим у страху. Овај страх се назива Божијим. Он не личи на страх животиња; у њему има и премудрости, и знања, и љубави, и снаге. Али сусрет са Великим Богом, кога ми нисмо у стању да сместимо у себи, и кога не можемо да не љубимо, даје нам да схватимо колико смо још неописиво далеко од онога што пред нама стоји као свети циљ и смисао читавог нашег постојања.

Петар је, после Тајне Вечере, са патосом рекао: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити. Сви ми знамо шта се десило ускоро после овог исповедања верности. И опомену се Петар речи Исусове што му је рекао: Док петао не запева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко (Мт. 26,33 и 75).

Писано је: Савршена љубав изгони страх напоље... Ко се боји, није се усавршио у љубави (1.Јн. 4,18). Ја знам да се нисам усавршио у љубави, али то не умањује чињеницу да и ја љубим Бога. И ево, баш та љубав рађа у мени страх да се не покажем недостојним. Чак ми се кости сатиру од бола када унутар себе видим макар и мало колебање. Не памтим да је за време мог живота на Светој Гори сумња успела да се приближи мом уму или срцу. Међутим, када сам се вратио у Европу, у додиру са људима другог духа, трпео сам налете енергије која је од њих излазила и која је, попут леденог ветра, непријатно опипавала срце и на свој начин збуњивала ум. Страна Духу Христовом, она за тренутак нарушава унутрашњи мир и изазива ум на некакву борбу. То што сам у пустињи, молећи се, познао љубав даровану Одозго, помагало је да савладам негативне утицаје: Закон духа живота у Христу Исусу ослободио је и мене од власти духа овог света (уп. Рим. 8,2).

Петар се подигао после пада; али могу ли ја бити сигуран у себе? Док срце осећа присуство Бога, ми смо спокојни и усхићени од љубави према Њему. Али, када Он одступа и Његово дејство више не осећамо, онда ме свест о мојој немоћи поново тешко жалости. Подвиг крста ме у већој или мањој мери прати до старости. Чини ми се да сам упознао меру човека; и то знање ми даје слободу у сусрету са свима. Али, у прошлости сам имао сусрете и са другим силама, неизмерно моћним у поређењу са мојом ништавношћу. У тим страшним часовима спасавало ме Име Христа Исуса. Молим се да са мном тако буде све до краја, и без краја. У време промислом послане богоостављености у нама се буди пламена молитва, и у њеном загрљају дух са радошћу препознаје своју сродност са Христом, те уподобљење Њему постаје изразитије. Господ нас је створио по Своме образу; значи, и ми у Њему постајемо „господи”. Крепљени Његовом силом ми посматрамо зло тварног света, али оно губи власт над нама. У томе је наше „господство” - неопходно за „непоколебљиво Царство”.

Још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо. А ово ”још једном” показује промену онога што се колеба као створеног, да би остало оно што се не колеба (Јев. 12,26-27). Ми не можемо знати све о томе како ће се сва твар

31

подврћи последњој провери. Неопходан је побожни страх, све док не пређемо све прагове тварног бића и не испунимо се нетварним животом који од Бога силази к нама.

Христос Бог је бесконачан у Својој величини: Његов Дух испуњава све бездане. Али и у Свом „испражњењу” Он за нас остаје недостижан. Када у безобличном ћутању стојимо пред Богом, потпуно обнаженог бића, тада се и за нас саме откривају дубине наше природе. Кроз потпуну усредсређеност – СКУПЉЕНОСТ свега унутар наше личности - даје нам се да видимо да је постојање човечанства, по својим изворима и по својој природи, ЈЕДИНСТВЕНО ПОСТОЈАЊЕ, ЈЕДИНСТВЕНИ ЧОВЕК. Отуда „природни” покрет нашег духа ка молитви за све људе, за ЦЕЛОКУПНОГ АДАМА, као за самог себе? Отуда почињемо да схватамо речи Христа: да сви једно буду ... као што смо ми једно (уп. Јн. 17,21-23).

У покајној молитви за своје грехе ми се учимо да кроз саме себе доживљавамо трагедију целог човечанства. Ако све моје постојање тако болује услед сваковрсних мојих падова на сваком кораку; ако иза свих мојих падова стоји првобитни пад нашег Праоца који је одгурнуо целокупно човечанство од нашег Бога и Оца; онда је нормално да у мојим личним патњама препознајем и страдања свих људи. Али, могуће је и супротно: у мојој радости видети радост целог света. Тако хришћанин учи да буде сапатник свих паћеника, и друг у радости свима који се радују.

Ако је грех у својој суштини увек преступ против љубави Оца, онда се потпуно обнављање уништене љубави не може замислити друкчије, до кроз тотално покајање које би нам открило до краја, уколико је то могуће, шта тај преступ значи када га гледамо у плану вечности. „Оче Благи, исцели ме губавог; обнови ме, изопаченог грехом... Оче Свети, освети ме целог: и ум, и срце, и само тело моје ... ја сам згрешио пред Тобом, и сада умирем далеко од Тебе ... прими ме по Свом великом сажаљењу и милосрђу”.

Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? (Јн. 14,9). Марија Магдалина се обазре натраг и угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус. Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она му, мислећи даје градинар, рече: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га положио, и ја ћу га узети. Исус јој рече: Марија! Она му, окренувши се, рече: Равуни, што ће рећи, Учитељу! (Јн. 20,14-16). Лука и Клеопа на путу у Емаус нису препознали Исуса који им је пришао. Тек када Је Он „преломио хлеб” и дао им га, „њима се отворише очи и препознаше га” (Лк. 24,13). Нешто слично се може десити и нама: Он нам прилази, разговара са нама, а ми Га не препознајемо, то јест не увиђамо да је то Он, Велики Бог; велик, али кротак и неизрециво смирен. А када наступи тренутак и ми Га препознао, онда Га наша душа заволи, те нас надахнуће које црпе снагу из овог препознавања испуњава блаженством. Тако доживљено надахнуће нас више никада неће напустити. Можемо бити подвргнути разним и болним искушењима, али ће ово дивно надахнуће увек бити са нама: понекад као тихи мир, понекад као велики пламен, понекад као бујица светлоносних мисли, понекад као радосни плач у молитви, и много томе сличног, чему ништа у овом свету није слично, будући да само од Њега долази.

МОЛИТВА НАДЈАЧАВА ТРАГИЗАМ

Са појмом трагедије први пут сам се срео у својим младалачким годинама, и то не из искуства, него из књига. Ево како су тада изгледале моје представе: пред умом човека се открива нешто што га потпуно увлачи у себе. Ову тежњу су у давна времена називали „идеалом”. Да би достигао оно што га интуитивно

32

заноси, човек не преза ни пред каквим трудом, патњама, ризикује чак и сам живот. Ипак, када достигне оно што је тражио, открива се сурова обмана: стварност не одговара претпоставкама ума, и разочарење које природно следи доводи увређени дух до тешке, често и веома ружне смрти.

Снажни људи су под утицајем различитих идеала. Често су то посезања на највишу власт. Тако је било са Борисом Годуновим. У борби за остварење своје потајне жеље он, као ни мноштво његових претходника током векова, није избегао крвави преступ. Достигавши, пак, циљ, увидео је да није добио оно што је очекивао: „Докопао сам се врховне власти ... али моја душа није срећна”.

Друга тражења - у плану духа, уметности или науке - благороднија су. Генију се откривају умна виђења која он не може реализовати, јер превазилазе меру досегљивог у овом свету. Убедивши се у своју немоћ да у потпуности оствари своја почетна виђења, која су постала јединствени смисао његовог постојања, он трпи тежак духовни потрес и упропашћује се. Особито код песника, крај може бити фаталан.

Са великим трепетом сам посматрао, и још посматрам, судбине света. Људски живот, ма на ком нивоу да га разумемо, трагичан је у свим својим појавама. Чак је и љубав пуна оштрих противречности и судбоносних криза. Тако је на сваку земаљску појаву, од самог почетка, утиснут печат распадања.

Био сам још млад (осамнаест година), када ми је пало у део да будем сведок историјских догађаја чији је трагизам превазишао све што сам до тада сусретао у књигама. Говорим о Првом светском рату и о социјалној револуцији која му је следила у Русији, са свим ужасима везаним за слична збивања. Ужасна је слика пропаст велике империје. Суров је и беспоштедан судар када се уморни и натоварени у свом очајању одлуче на борбу за своја права и достојанство. Живео сам међу најинтензивнијим страдањима милионских маса: почео је дуготрајан „смртни бој”.

Паралелно са тим у мени самом су се рушиле младићке маште и наде, што се на чудан начин сјединило са новим схватањем смисла постојања уопште. Умирање и пропаст су се стопили са препородом. Живот је грандиозан у својим коренима, и безмерно величанствен у својим циљевима. Ако стремимо интегралном познању свега што постоји, ако у дубинама наше свести не губимо из вида Апсолутно Биће, онда је и наш дух отворен да прими све што се дешава у тварном космичком бићу. Створитељ овог света живи вечно. Он је у основи нашег бића, и Његова снага је довољна да нас васкрсне после наше смрти. Али, искуство смрти за нас је неопходно, како бисмо знали да смо вољом Оца Небеског призвани из „ништавила”. Ова самосвест нам је потребна како би се сваки наш корак обављао у сагласности са изворним, непоколебљивим Бићем. О, то није ни лако, ни једноставно: стотинама пута нам се приближава пламен ужаса, све у нама се грчи од крајњег бола. Али, Он је победио и зове нас да Га следимо. Идући за Њим ми, наравно, на свакој етапи осећамо муку и тешкоћу која јој је својствена. Наш дух се смућује, а у нашим мислима понекад ступамо са Њим у спор, бацајући на Њега кривицу за сва страдања. Да не бисмо одступили од Њега, неопходна нам је чврста вера. Али, ако је ноћ нашег незнања макар једном била пробијена бљеском муње; ако је у светлости ове божанске муње душа донела одлуку: или са Њим, у Његовој Апсолутности, или потпуна смрт - средине нема, онда је могуће да ће нам бити дана и радост вечне победе.

Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави - онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је

33

потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44). Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати ... и убијен бити, и трећи дан ... устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама.

Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Aзъ Есмь”. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. Љубав Христова, чак и у највећој сапатничкој напрегнутости, усред „пакла љубави”, због вечности која јој је присутна, остаје бестрасна. Та љубав живи трагедију човечанства на начин истинит и нимало умањен, јер јој је својство да учествује у страдању сваке твари, а пре свега човека. Не знам како да приступим опису не замишљеног, него стварног духовног искуства које се може показати противречним по законима формалне логике. Благодат је изузетно богата у свом пројављивању. Узмимо за пример један од најизразитијих случајева.

У Христу смо добили откривење о непролазној вредности човека. Ми га љубимо као свој сопствени живот. На моменте успевамо да видимо непроцењиву лепоту овог образа Свевишњег Бога. Посматрајући ово драгоцено биће у његовом паду, срце се природно жалости и тражи начина да спасе љубљене, јер је Господ на нас излио благодат да знамо Његов пут. Реч проповеди у цркви често пада или поред друма, или у трње, или на камена места, и душа се у молитви обраћа Ономе ко је створио човека. Уверавамо се да ни Бог не жели да наруши слободу самоопредељења људи. Од напора да молитвом превладамо окамењена срца бића која волимо, душа сасвим реално осећа како стоји пред зидом смрти. Ово је стање слично болу матере која у рукама држи детенце, плод своје утробе, на самрти. Осећање безизлаза, неизбежне пропасти, гута свако друго осећање, и душа онога ко се моли „умире” са онима за које се молимо.

Јединородни Син Очев је из наше руке примио смрт. Он је умро на крсту поневши у Себи и нашу погибао кроз Своју љубав до краја. Али, Бог Га је подигао из мртвих (уп. 1.Пт. 1,21). То је обећано и свима који буду веровали у Њега, у Христа Бога (уп. Јн. 3,15; 3,36; 6,40; 11,26).

Положај нас људи је сложенији: ми још нисмо до краја слободни од греха, то јест носимо у себи своју сопствену смрт. Ми не умиремо брзо у молитви за своју браћу и за свет уопште. Али и ми реално у духу живимо њихову смрт: а доћи ће и дан када ћемо телесно умрети.

Христос је Својом смрћу поразио смрт Адама и његових потомака. У томе је залог нашег васкрсења.

Молитва за свет је једна од најмучнијих и најбезизлазнијих у том смислу што 34

наш дух никада у потпуности не достиже њен циљ. Молећи се за самог себе, у дубини свог срца човек може осетити изливање тихе љубави и мира. Такво стање се задржава неко време. Али при молитви за свет, чак и при најтоплијој и дуготрајној, душа ускоро постаје свесна како тешки облак злобе наставља да виси над земљом: сувише је много људи који су више заволели таму (мржње) неголи светлост љубави Божије (уп. Јн. 3,19).

И чудно је и болно: свет у својој маси не прихвата Дух Божији, па се молитва враћа ка молитвенику не само са осећањем неуспеха, него и са умноженом тугом. Али то је, свакако, нетачно осећање. Да, није се десила тражена промена духовне атмосфере васељене, али кад не би било таквих молитвеника, онда би се власт таме (Лк. 22,53) проширила са још већом динамиком.

Они који још нису имали описано искуство, ипак ће ме разумети, само ако су се молили за свет или за поједине драге људе. Срце при таквој молитви, ако је довољно озбиљна, тј. Надахнута Богом, често и после краћег времена може да проникне у живот онога или оних за које се молило, тако да стиче знање шта се са њима дешава. То је или радост и мир, или узнемиреност и туга, понекад ужасни мрак пакла и њему слично зло. Молитвеник осећа ова стања као своја сопствена. И то је својеврсна аберација: у стварности кроз молитву душа види-живи-стапа се са онима за које се молимо. Ако се при том деси промена осећаја - од мучнога на радосно или на смирено - то је онда сигуран знак да је наша молитва била услишена: болесник ће се поправити, очајнику ће бити дата нада, невоља која прети ће проћи и томе слично.

Управо такво животно општење са људима и чак са светом уопште, својствено је правој молитви. Проницање у то што се збива у свету може ићи до размера које измичу сваком одређењу. Живот духа који се моли може, а и дужан је, да стекне космичке димензије које од нас захтевају Христове јеванђелске заповести. Човек постаје заиста универзалан: не у смислу филозофског синкретизма, него по обиму и размерама захвата у реално биће; по приближавању последњим границама могућег живог искуства у Духу.

Један од случајева брзог одговора на молитву наводим у књизи Старац Силуан. Сам блажени старац ми је испричао да се, пошто је прочитао писмо митрополита, обратио Господу и већ после првих речи осетио у срцу мир и радост. Старац је одмах одговорио писмом да је „ћерка жене о којој се ради жива и срећна”. Даље испитивање је потврдило тачност старчевог осећања. Сама ћерка је рекла једној странкињи која ју је посетила: „Реците мајци да је мени добро и да сам сретна са својим мужем. Али, веома молим маму да не понавља оваква тражења, како не би нашкодила и мени и мужу”. То је било за време Стаљина, када је сваки контакт са странцима бацао на људе подозрење и опасност слања у Сибир.

Искуство трагизма земаљских судбина је неопходно. Оно показује где су границе наших телесних дарова уколико су затворени за сарадњу са Богом. Нормално је да се после краха свих наших напора и мука човек отвори за нове хоризонте, сада већ другог света, неизмерно вишег. Тада уместо „фаталног краја” многих генија човечанства, може да наступи благотворни почетак, који се може јавити као Светлост Васкрсења, као улазак у непролазан свет, где нема места трагедији, јер царује беспочетна вечност.

Наше сопствено искуство нас доводи до констатације чињенице да је човечанство у својој великој већини све до данашњег дана недорасло до јеванђелског хришћанства. Одричући се Христа као Вечног Човека и пре свега као Истинитог Бога, под било каквим изговором и у било каквој форми, људи губе Светлост беспочетног Царства и славу богосиновства. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн. 17,24). Они који су додирнули свети пламен љубави Духа умом пребивају у Царству Његовом (тј. Духа), мучећи се жудњом да

35

постану Његови достојни синови. Деловањем Светог Духа који од Оца исходи, савлађује се грех одбијања Очеве љубави која нам је јављена кроз Сина (уп. Јн. 8,24). Осетивши Христа као Бога-Спаситеља, ми духом прекорачујемо границе времена и простора; улазимо у онај облик бића на који се не може применити појам „трагедије”.

О БОЛНОЈ МОЛИТВИ КОЈОМ СЕ ЧОВЕК РАЂА ЗА ВЕЧНОСТ

У данашње време су по целој земљи расејани људи који на своје недоумице траже одговор. Духовна жеђ многих није задовољена - и то је историјска чињеница која је заиста трагична. Бројни су људи на ивици очајања. Сваки се од њих на свој начин, у дубини свог духа, мучи услед бесмислености савременог живота. Они су неутешни у својој невољи: сопствени индивидуални напори нису довољни да би се човек ослободио хаоса који је захватио свет, и свој ум сконцентрисао на оно што је најважније (Лк. 10,42).

Неки су склони да нашу епоху назову постхришћанском. Ја, међутим, у оквирима својих схватања светске историје и историје хришћанства, све више сам уверен да хришћанство, у својим правим димензијама, још никада није прихваћено широким масама. Државе су себе називале „хришћанским”, и њихови народи су носили маску побожности, али су се силе њезине одрекли (уп. 2.Тим. 3,5): живели су и живе као пагани. Сасвим парадоксално - управо хришћанске државе вековима држе већи део планете у гвозденим стегама ропства; последњих година обвиле су свет мрачним облацима очекивања апокалиптичког пламена: садашња небеса и земља остављени су ... за огањ и чувају се за Дан суда и погибли безбожних људи (2.Пт. З,7; Лк. 21,34-35).

У савременој кризи хришћанства међу народним масама, са правом се може видети бунт природне савести против оних изопачења којима је било подвргнуто јеванђелско учење током његових историјских перипетија.

Ми поново живимо у сфери првих векова наше ере: нама је даровано не само да верујемо у Христа, него и да страдамо за Њега (Фил. 1,29). Много сам пута осетио радост при помисли да се мој живот већим својим делом поклопио са периодом прогона хришћана: то ми даје да се јасније осетим хришћанином, да будем свеснији неупоредиве части која је запала у део свима који у слична времена следе Јединородном Сину Очевом у Његовом успону на Голготу. Прогона има свуда, али у различитим облицима. Ипак, ниједан од њих није лак. Нека Бог љубави сваку душу избави од невоље бити прогонитељем, макар и у односу на само једнога од малих ових (Мт. 18,10).

„Страдање за Њега” представља посебан благослов, па чак и изабраништво: онај који страда, већ се самим током спољашњих околности ставља у непрестану везу са Исусом Христом, уводи се у сферу Божије љубави, постаје богоносац. Постоје две врсте богословља: једна је нашироко позната у протеклим вековима - професионална катедра ерудита; друга је - бити сараспет Христу (уп. 1.Пт. 4,13; Рим. 8,17; 2.Тим. 2,11-12; Фил. 3,10; Отк. 1,9 и друга места), знати Га у скривеним кутцима срца. Прва од ове две врсте је доступна мноштву интелектуално надарених, и реализује се као једна врста филозофског избора. Жива вера у Божанство Христа, која се изражава кроз следовање Његовим заповестима, при томе уопште није обавезна. Друга врста је богословље исповедништва, порођеног дубоким страхом Божијим у огњу пламеног покајања које нас у животну реалност уводи кроз визију нетварне Светлости. Школско богословље сједињено са живом вером даје благотворне резултате. Али, оно лако може да се „изроди”, да постане апстрактна теорија, да престане да буде оно што видимо у животима апостола и пророка, отаца наших, то јест, да престане да буде непосредно деловање Бога у нама: Нико не може доћи мени

36

ако га не привуче Отац који ме посла... У Пророцима је написано: и биће сви научени од Бога. Сваки који (у срцу) чује од Оца и научи, долази к мени (Јн. 6,44-45).

Света Тројица је Бог љубави. Љубав о којој се говори у Јеванђељу је нетварна животна енергија беспочетног Божанства. Својство те љубави је да сједињава у самом бићу. Онај ко пребива у таквом јединству са Богом, постепено напредује у умном познавању тога што се са њим дешава. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије ... ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога; што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него научени од Духа Светог (1.Кор. 2,10-13). Ти си Христос, Син Бога Живога. И по речи Христа: тело и крв не открише ти то (Петру), него Отац мој, који је на небесима (Мт. 16,16-17). И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави (1.Тим. 3,16). Такав и јесте природни раст у Духу, преко пребивања у Божанској области држањем заповести Христових. Ум се одједном отвара за сазнање и формулише га људским речима. Ово наилази попут севања муње, при срцу које је распаљено љубављу. И то је та светлоносна вечност у коју смо сви ми позвани (уп. 1.Пт. 2,9). У искуству Цркве, током векова, накупило се много сличних момената озарења људске свести, што је органски довело да њиховог свођења уједно. Тако се појавио први покушај систематизације живог богословља који је извршио свети Јован Дамаскин, човек богат својим сопственим искуством. Ово чудесно узлажење ка Богу у неистраживом богатству вишег сазнања било је деградирано тежњом да се подаци Откривења подвргну критици нашег разума и склоношћу ка „филозофији религије”, и то онда када су се истањили извори живог искуства. Последица: схоластичке „суме” богословља, у којима има много више филозофије, него Духа живота.

Бити заиста у Богу и са Богом - даје се или „деци” (Мт. 18,3; 11,25), или божанствено лудима, попут великог Павла (уп. 1.Кор. 4,8-10; 1,20). Он је о себи писао: све што ми беше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но, штавише, ја и сматрам све (уопште) за штету према превасходном познању Христа Исуса, Господа мога, ради кога сам све оставио и сматрам све за трице, да бих Христа добио и да се нађем у Њему ... да познам Њега и силу васкрсења његова и удео у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих (Фил.3,7-11). Павле је испунио завет Господа који је рекао: Тако сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Лк. 14,33). Свега што има у плану тварног постојања, у његовој одвојености од Бога, у његовом самопоуздању. „Они који су од вере, синови су Авраамови, ... и благосиљају се са њим” (уп. Гал. 3,7-9 и 29). Тако, дакле, треба да следимо пример Авраама, нашег оца по духу: да узмемо у руке нож и огањ, и да се успнемо на високо место како бисмо принели Богу као жртву паљеницу све што нам је драго по плоти. Тада ћемо и ми чути: Сада те познах ... заиста ћу те благословити (Пост. 22,12 и 17). То и јесте сигуран пут ка блаженој вечности: на свему другом остају трагови смрти. Само под условом да се за Христом верно иде до краја (Јн. 13,1), откривају се у нама више потенције наше природе и ми се оспособљавамо да примимо Јеванђеље у његовој вечној димензији. Одлучност да се „остави све” (Мт. 19,27-30) доводи нас до границе времена и вечности, и ми по први пут видимо реалност другог, непролазног Бића, која нам је дотле остајала скривена. Бог не врши насиље над нашом слободом: Он се неће силом пробити у унутрашњост нашег срца, ако ми нисмо спремни да Му отворимо улаз: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему (Отк. 3,20). И што више откривамо, тим изобилније нетварна Светлост испуњава наш унутрашњи свет.

Када искусимо љубав према Богу и Његову љубав према нама, наша психа и 37

начин мишљења се радикално мењају. Свако непријатељство међу људима-браћом изгледа као потпуно безумље. Сви ми имамо истог непријатеља - нашу смртност. Ако је човек смртан, ако људи не васкрсавају, онда целокупна светска историја није ништа друго до бесмислена патња творевине. Чак се и љубав преплиће са смрћу: љубити значи умирати. Наш дух жуди да пређе у светлоносну сферу, где нема препрека ненаситој љубави, где сама ненаситост није ништа друго до крајња динамика живота, „изобиље живота” дарованог Христом (Јн. 10,10).

Приступ великој молитви је тесно везан са дубоким покајањем због грехова. Када горчина ове чаше превазиђе нашу моћ трпљења, онда од ванвременог бола, од силне одвратности према самом себи, потпуно неочекивано, појавом љубави Божије, све одједном бива промењено, и свет бива заборављен. Овакав догађај многи називају екстазом, заносом. Ја не волим ове речи, јер су за њих везане многе изопачености. Али, чак и ако бисмо променили назив овог Божијег дара, ако бисмо га назвали изласком душе која се каје Богу, и тада бих морао рећи да ми никада није на ум падало да „култивишем”, да вештачки постижем то стање. Оно је увек наилазило сасвим непредвиђено, и то сваки пут на други начин. Једино чега се сећам (и то заиста и сигурно знам), јесте моја крајња туга због удаљености од Бога, туга која је постала саставни део моје душе. Ја сам тешко жалио због свог пада. И кад би у мени било довољно физичке снаге, моме ридању не би било краја.

Ево, написао сам ове речи и не без туге помињем дане старе (Пс. 142,5), тачније речено ноћи, када су мој ум и срце са таквом енергијом за собом остављали прошлост, да ме годинама није посећивало чак ни сећање на оно што сам оставио иза себе. Заборавио сам био чак и своје духовне падове, док поразно виђење моје недостојности није престајало да се појачава.

Много пута сам се осећао распетим на невидљивом крсту. На Светој Гори се то дешавало када би мноме овладао гнев против људи који би ме ражалостили. Та зла страст је у мени убијала молитву, те ме доводила до ужаса. Понекад је борба против ње изгледала немогућа: страст ме је мучила као што свирепа звер мучи своју жртву. Једном је молитва отишла од мене због кратког тренутка раздражљивости. Да би се вратила, борио сам се осам месеци. Али, када се Господ приклонио пред мојим сузама, срце је постало будније и стрпљивије.

Искуство распећа се поновило и касније, већ у Француској, али на други начин. Ја нисам избегавао да на себе примим духовничку бригу. Посебно је моје срце било сажаљиво према душевно болесним. Уздрмани изузетним тешкоћама савременог живота, неки од њих се упорно тражили моју непрестану пажњу, што је почело да превазилази моје снаге. Ситуација је постајала безизлазна: шта год урадим, куд год да кренем, неко ће викати од бола. То ми је откривало дубину патњи савременог човека, сломљеног суровошћу наше фамозне цивилизације. Изграђене су колосалне државне машине, које, међутим, носе карактер безличних, да не кажем нељудских апарата, који равнодушно газе милионе људских живота. Немоћан да битно изменим неподношљиве, па ипак озакоњене преступе у социјалном животу народа, ја сам у молитви, без било каквог видљивог лика, осетио присуство распетог Христа. Духом сам Његову патњу видео толико јасно, да ни физичко виђење „вазнесеног са земље” ничим не би појачало моје учешће у Његовом болу. Ма како били неважни, моји доживљаји и утисци су продубљивали моје познавање Христа у Његовој земаљској појави, чији је циљ био да спасе свет.

Кроз Њега нам је дано дивно откривење. Он величанственошћу Своје љубави привлачи ка Себи наш дух. Моја душа је са плачем благословила и благосиља Бога и Оца који је хтео да нам Духом Светим открије ни са чим упоредиву светлост и истинитост Свога Сина и то кроз мале тешкоће које нас сналазе.

Благодат која се у почетку даје да би се човек привукао и научио, понекад 38

није мања него код већ савршених; ипак, то још ни најмање не значи да је она и усвојена од стране онога ко је добио овај страшни благослов. Усвајање Божијих дарова захтева продужена искушења и појачани подвиг. Потпуни препород палог човека у новог (Еф. 4,22-24) обавља се у три периода: први, почетни је позив и надахнуће на подвиг који предстоји; други је напуштеност од стране „опипљиве” благодати и доживљавање богоостављености, чији је смисао у томе да се подвижнику пружи могућност да покаже верност Богу; трећи и завршни је поновно стицање опипљиве благодати и њено трајно задржавање, повезано са умним познавањем Бога.

Који је веран у најмањем и у многом је веран ... Ако, дакле, у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам поверити истинско? И ако у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше? (Лк. 16,10-12). Онај ко је у првом периоду био поучен самим дејством благодати у молитви и у сваком другом добру, и ко за време продужене богоостављености живи тако као да благодат наставља да пребива уз њега, после дугог испитивања своје верности, стећи ће „истинско” богатство, и то као неотуђиву, вечну својину; другим речима, благодат се стапа са тварном природом, и њих две постају једно. Овај коначни дар је - обожење човека; даровање божанског начина постојања, беспочетног, светог; преображавање целог човека, чиме он постаје христоподобан, савршен.

Људи који су се показали неверни у туђем, како се изразио Господ, изгубиће и оно што су добили у почетку. Овде видимо извесну паралелу причи о талантима: ... и предаде им благо своје. И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи... После дугог времена дође господар ових слуга и стаде сводити рачун са њима... Онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А господар његов му рече: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: ... ево још два таланта које сам добио с њима... Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си тврд човек ... па се побојах и сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар му рече: Зли и лењи слуго ... узмите ... од њега талант и подајте ономе што има десет таланата ... јер ... од онога који нема, и што има узеће се од њега (Мт. 25,14 и даље).

Ни ова прича, као ни она која јој претходи, не може се применити на обичне људске односе, него само на Бога: Господар није узео од онога који се трудио са талантима и удвостручио их, него му је све, и оно дано, и оно стечено трудом, дао у власништво као сувласнику: УЂИ У РАДОСТ (владања Царством) ГОСПОДАРА СВОГА. И када се неискоришћени талант показао слободан, он и њега даје ономе што има десет таланата ... јер свакоме ко се потруди над Божијим даровима даће се, и претећи ће му (Мт. 25,29).

Свети Јован Лествичник каже да се човек може привићи на сваку науку, сваку уметност, сваку професију - и обављати их без особитог напора. Али, никоме и никада није било дано да се моли без напора; особито ако се у виду има нерасејана молитва која се умом обавља у срцу. Ако неко осећа силну тежњу ка тој молитви, може га обузети тешко остварива жеља: да бежи и скрива се од свих; да се закопа у дубину земље, тамо где се неће видети ни зрачак дневног сунца; тамо где је заборављена свака брига о свакодневици. И то је разумљиво: сасвим је нормално сакривати се од туђих очију, не дати им да посматрају наш интимни живот - а ова молитва обнажава саму срж душе, срж која не подноси никаквог другог додира, осим руке Онога који нас је саздао.

Каквим само нездравим напетостима може бити подвргнут човек који 39

покушајима да нађе право место за молитву којој тежи! Као дашак из другог света, ова молитва доводи до различитих сукоба: и унутрашњих и спољашњих. Један од њих је борба против сопственог тела, које неће дуго чекати да покаже своју слабост и неспособност да прати стремљење духа; често прохтеви тела доводе до тако великих патњи, да терају дух да сиђе са висина молитве и побрине се о њему. Иначе, тело би умрло.

Друга унутрашња борба, особито у почетку: како заборавити оне које по заповести треба да љубимо као саме себе? Богословски - то пред умом стоји као нешто супротно смислу заповести; етички - као недопустиви егоизам; мистички - као погружавање у таму занемаривања, тамо где нема никаквог унутрашњег ослонца духу, где се може изгубити свест о реалности овог света. И на крају постоји страх, јер ми не знамо да ли је наш подухват угодан Господу.

Аскетско занемаривање свега тварног, онда када бива последицом искључивог напрезања наше људске воље, исувише је негативно. Уму је јасно да негативан акт, као такав, не може довести до позитивног, конкретног усвајања онога што се тражи. Да, не могу се изложити сва колебања ума у таквим периодима. Једно од њих: ја сам се удаљио од твари, али Бога нема са мном. Није ли баш то „тама најкрајња” - суштина пакла? И многа друга, за душу страшна стања, обрушиће се на тражитеља чисте молитве. Можда се све то и не може избећи, ако већ кренемо тим путем. Искуство показује да молитва продире кроз најразличитије области космичког бића.

Заповести Христа самом својом природом савлађују сва ограничења; душа стоји над понорима, међу којима наш неискусни дух не види никаквог пута. Шта да радим? За мене су превелики понори који се отварају; ја видим колико сам мали, беспомоћан; дешава се да падам у непознато. Препустивши се рукама Бога Живога, душа Му се сасвим природно обраћа, и Он ме лако налази, ма где ја био.

У почетку, душа се прибојава. Али, пошто је не једном била спасена молитвом, постепено се снажи у нади и постаје све храбрија тамо где је храброст раније изгледала сасвим неумесна.

Покушавам да пишем о невидљивој борби нашег духа. Искуства која сам имао нису била довољна да бих сматрао како сам кроз њих већ стекао вечност. Мислим, све док смо у овом материјалном телу, неизбежно је измицање наших представа ка видљивим аналогијама. Шта ће се десити када дефинитивно ступимо са оне стране телесности и времености - још нам је непознато. Понављам: у тој безграничности нема видних путева. Страх, премда не онај животињски, доводи напрегнутост пажње до ивице снага. У свим колебањима, само нам молитва омогућава да се одржимо у равнотежи. Вапај душе је често без речи; или у најкраћим речима: Господе, спаси .ме! (Мт. 14,30).

Помишљам на оно време када сам напустио своје бављење уметношћу и, како је изгледало, потпуно се предао Христу. Многи истакнути представници руске културе - духовне и хуманистичке - говорили су, не без патетике, да је свет ушао у трагичну епоху; сви који живе одговорно дужни су да схвате наравствену потребу да се укључе у тај трагизам који је захватио васељену, да у њему учествују, да према својим снагама допринесу налажењу повољног излаза и томе слично. Ја сам са дубоким уважавањем слушао ове сјајне људе, али нисам могао да кренем за њима: унутрашњи глас ми је говорио да сам непогодан за такву улогу. Тако нисам престајао да молим Бога да ме доведе на такво место, у такве услове, где бих ја, изгубљени незналица и неспособњаковић, могао наћи спасење. У молитвама сам предложио Богу мој план, моје рокове; и Он је све испунио са математичком тачношћу. Био сам бачен, руком која ме је љубила, међу светогорске подвижнике.

Тамо, у манастиру, затекао сам живот какав ми је био потребан: дуга богослужења, углавном ноћу; једноставни послови који нису захтевали

40

интелектуално напрезање; могућност да живим у послушању, не размишљајући о томе како игуман и његови сарадници, сабор манастирских стараца, управљају свим пословима обитељи. Слободан од свих животних проблема, могао сам без прекида да се молим дан и ноћ. Мало времена је остајало за читање књига; понекад само пола сата дневно, или још мање. Али, Господ је био са мном, и ја се од Њега нисам одвајао ни на кратке минуте. Моје срце је горело непрестано; мој ум је стајао на речи Божијој као на стени. У души нису били притајени никакви покрети изазвани нападима злих сила, страни Духу Христа. Молио сам се као избезумљен од ужаса да не останем какав сам био и јесам; моје срце и мој ум постали су бојно поље на коме се водила битка између Христа и противника, страшног колоса космичких димензија. У то време, ишао сам као по невидљивом конопцу изнад провалија. Неко чудно очајање ме је запљускивало са свих страна, као што вода захвата дављеника. Кажем „чудно”, јер када би то очајање одступало од мене, ја као да сам умирао духовно. Из тога очајања, као из вулкана, пробијала се врела молитва, као када је апостол Петар викао Христу Сведржитељу: Господе, спаси ме!

Тако су пролазили месеци и године, са неједнаком напрегнутошћу. Све то није могуће описати. Накнадно се обликовала свест: све ово ме је достигло због мог гордог, безумног пада. Увидео сам да идење за Христом-Богом на неки начин природно баца човека у океан духа који је без обала. Живети по Христу значи осетити Га као истинског Победника над смрћу: „Светлост је дошла у свет ... не да суди, него да спасе свет”. Овце моје ... за мном иду. И ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје (Јн. 12,47; 10,27-28).

Тих дана наишао сам на смеле речи преподобног Исаака Сирина: „Оне који творе знамења и чудеса и силу у свету не упоређуј са онима који безмолвствују са разумом. Нека ти бездејственост безмолвија буде дража од насићења гладних у свету, и од обраћења многих народа на поклоњење Богу” (Сл. 56). Ја се никада нисам дрзнуо да себе поредим са оцима, или да њихове речи у потпуности примењујем на себе, али некаква аналогија искуства мора постојати, иначе ћемо заувек остати ван истинског познавања духовне стварности. Мој ум није ишао на ризик да адекватно упозна то стање у коме је пребивао свети Исаак када је имао ово виђење које превазилази меру човека. А што се мене самог тиче, рећи ћу само понешто.

Првих година мог обраћења Христу мени неспознатљива доброта Бога „сурово” ме је бацила у безграничност, дајући да осетим своју ништавност, своје умањење, чињеницу да сам „ништа”. Кроз овај дар, чистило се моје срце од смртоносног чира гордости, и постајало способно да у љубави и миру види Бога - да од Њега прими нови живот, непролазан.

Сви ми у себи носимо последице пада Адама, чији смо потомци, и о коме говори Откривење; али не доживљавају сви подједнако дубоко онтолошке димензије ове катастрофе. Дубинска психоанализа Човека - образа Божијег - почиње од првих страница библијског Откривења, а не од породилишта. Гордост, као видна или скривена тенденција самообожења, изопачила је срца људи; тек што у себи приметимо прве знаке духовног успона, већ је та змија подигла главу, помућујући тиме ум, пресецајући виђење, удаљујући нас од Бога. Сада видим да се моје крајње незнање у том почетном периоду показало за мене спасоносним. У молитви мог очајничког покајања Господ ми је давао непосредне поуке, а сујета ме због тога није погађала. Намеће се закључак да наш дух, под крајњим притиском покајања, постаје способан да прихвати Божије деловање. Горе наведене речи светог Исаака су мојој духовној историји одговарале у том смислу што је за мене било важније познање Истинског Бога од свих збивања светске политике. Моја жудња за Богом је била битнија од свих осталих страна овдашњег постојања. Без овог знања - о човеку и о Богу – ја сам себе осећао у

41

мраку; ван Христа, није било излаза из тамног лагума. Па и у читавој васиони, ја сам видео само одвратан чвор људских страсти. „Чвор” који се не да разрешити ударцем материјалног мача.

„Човек се роди на свет” (Јн. 16,21). Ја сам га видео кроз Христа. Он, тај човек, богоподобна ипостас, рађа се као потенција; пролази кроз процес свог постајања, у почетку у границама свог света, а затим позван да достигне надкосмичке димензије идући за Христом који је победио свет (космос): Не бојте се, ја сам победио свет (космос) (Јн. 16,33).

Понављам: Господ ми је дао благодат сећања на смрт и благословеног очајања. „Сећање на смрт” поставља човека пред вечност, најпре у њеном негативном аспекту: све што постоји показује се као обухваћено мраком смрти. Затим на душу силази Светлост Богојављења, са победом над смрћу. Оно „очајање” је било последица свести о мојој удаљености од Бога. Ово двоје: сећање на смрт и очајање, постали су крила са којима се може прелетети провалија. Ово страшно и дуготрајно искуство било је Божије доброчинство: захваљујући њему, са мог срца је било скинуто „древно покривало” које ми није допуштало да разумем новозаветно Откривење у Христу и у Духу Светом (уп. 2.Кор. 3,13-18).

Све што је ружно и страшно на светској сцени; све што је банално и досадно у људској свакодневици - на крају се слаже у противречну, али ипак грандиозну слику. И велико и мало – све се на овај или онај начин одражава у сваком од нас. Од многих контраста: зла и добра, мрака и светлости, туге и радости, безумља и мудрости, љубави и мржње, немоћи и снаге, стварања и рушења, рођења и смрти - гради се свеобухватно виђење Постојања. Од безбројног мноштва мука и изругивања - унижен је човек, погажено је његово достојанство. Душа је очајна пред тим призором. И одједном, до њене свести допиру речи Христа: ЧОВЕК СЕ РОДИ НА СВЕТ, у његовом вечном значењу чак и за Бога. Од те радости заборављају се све некадашње болести и невоље.

Заповести Христа су изражене малобројним и једноставним речима, али поштовање тих заповести на чудесан начин чини да се наш дух отвара у чежњи да обгрли све што је на небу и што је на земљи (Еф. 1,10) у љубави која је заповеђена. А може ли се и замислити да би „ништа” могло имати такву моћ? Наравно да ми, ако полазимо искључиво од себе самих, не можемо у своје срце сместити читав универзум. Али, сам Творац свега постојећег се јавио у нашем образу и делима показао да је наша природа саздана као способна да обујми не само тварни космос, него и сву пуноту божанског живота. Без Њега ми не можемо чинити ништа (уп. Јн. 15,5), али са Њим и у Њему све постаје доступно; додуше, не без „бола” који нам је неопходан најпре да бисмо постали свесни тога да смо слободне личности (ипостаси), а затим и стога да би Господ на Суду могао да нам дарује Свој живот у наш неотуђив посед (уп. Лк. 16,10-12).

Када се при свакој својој тегоби умом преносимо у светске димензије - уподобљујемо се Христу. Таква усмереност мисли учиниће сваку појаву у нашем индивидуалном бивствовању откривењем о томе шта се дешава у људском свету. Кроз нас ће потећи струје космичког живота, и ми ћемо моћи у овом привременом веку да преко живог искуства познамо и Човека, па чак и Сина човечијег, у Његовим двема природама. Управо тако, кроз болове, ми растемо до космичке и метакосмичке самосвести. Пролазећи кроз искуство испражњења (самоунижења) у идењу за Христом, сараспињани са Њим, ми постајемо пријемчиви за бесконачно велико Божанско Биће. У исцрпљујућој покајној молитви за цео свет, ми се духовно стапамо са човечанством: постајмо универзални на начин универзалности самога Христа, који у Себи носи све што постоји. Умирући са Њим и у Њему, ми већ одавде, унапред, доживљавамо васкрсење.

Господ је страдао за све нас. Његова страдања заиста покривају сва болна 42

места наше историје после Адамовог пада. Да би се Христос упознао како треба, и ми морамо да се укључимо у Његова страдања и да доживимо СВЕ, ако је могуће, као Он сам. Тако и само тако, спознаје се Христос-Истина; то јест животно, а не апстрактно, не преко психолошке или рационалне вере која се не продужава у делатан чин.

У прве дане свог повратка Христу, када сам већ нешто боље разумевао Ко је Исус, изменило се моје срце, и моје мисли су кренуле другим стазама. Из унутрашњих конфликата које сам доживљавао, ја сам се спонтано преносио у свет других људи, кроз шта сам ускоро стекао саосећање према целом човечанству. Из тог искуства се родило разумевање чињенице да сви ми треба да доживљавамо искушења која нас стижу не само у уским оквирима наше индивидуалности, већ да неизоставно треба да из окова наше телесне ограничености излазимо духом у светске просторе. Другим речима: треба бити свестан чињенице да кроз нас теку струје тог истог космичког живота, које теку у жилама сваког човека. Овај, како можда изгледа, природан покрет душе, довео ме је дотле да сам почео да доживљавам болести, несреће, расправе, сукобе, природне катастрофе, ратове и друге невоље које су наваљивале на људе - са умноженим саосећањем. У том, по својој суштини нормалном, импулсу, показао се корен из кога је за мене израстао драгоцени плод: живети читаво човечанство као самог себе, као свој сопствени живот. Управо нам је то прописано у заповести: Љуби ближњега свога као самог себе (Мт. 22,39), наравно, у хришћанском схватању тога које ближњи мој (Лк. 10,22-37). Повећавајући се и јачајући са годинама, моја свест се природно кретала ка крајњим границама света, ка превазилажењу тих граница: ка Бесконачности. Са захвалношћу Богу сећао сам се свега што сам претрпео за време Првог светског рата: страшних разарања, како је изгледало, читаве државне структуре земље; револуционарних сукоба на просторима целе Русије, који су великим опасностима подвргавали све и свакога; крајње оскудице у свему што је важно и драго души и уму; мучног стајања пред лицем свег тог безумља... Тим путем сам ушао у трагизам савремене историје. Касније сам проникао и у њене изворе: у библијску причу о паду Човека.

Потресна слика. И то још није крај: Још једном ја ћу потрести не само земљу, него и небо (Јев. 12,26).

Тако сам се приближио великој тајни „образа Божијег” у нама: Личности. Бог нам се открио у Своме Имену: ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ. Да, ми смо Његов образ. Стојећи пред Њим у молитви, наш дух истовремено и болује и ликује. Ликује због посматрања реалности које превазилазе сваку земаљску уобразиљу; болује због осећања своје ништавности која никако није у могућности да у себи смести Божији дар. Тако се душа мучи од самог почетка нашег рођења Одозго. Ми, наравно, растемо, али нам овај раст изгледа спор и уз то мучан. Може се рећи да се целокупан хришћански живот своди на порођајне болове (уп. Ис. 26,17-18 у преводу Септуагинте.

Примећујем да се мој ум непрестано враћа на једно и исто виђење од кога нисам у стању да се одвојим, са којим сам почео да се срођујем још пре пола века. Господ ме обузима у целини. Ја и видим своје окружење, и не видим га. Моје око клизи преко њега у оним одсечцима времена када сам заузет неизбежним свакодневним пословима. Али, и када спавам и кад сам будан, Бог ме обухвата чвршће него ваздушна атмосфера. Током протеклих деценија, благодат се на разне начине изливала у читавим бујицама. Понекад као широка река, понекад као водопад, као падање на моју главу „живе воде” (Јн. 4,10). Дешава се и дешавало се, да се предамном откривала несагледива пучина океана; или сам, пак, као ништавило без тежине висио над својеврсном умном провалијом ... а сада сам као изгубљен: то што сам написао није више од скице величанствене панораме у радном албуму сликара. Душа моја би хтела да пева

43

химне Богу који је са таквом љубављу пришао мени, убогоме, али ја у себи не налазим речи које би Га биле достојне.

О ДУХОВНИЧКОЈ СЛУЖБИ

(Из записа светогорског духовника)

Изненађујући и несхватљиви Промисао Божији поставио ме је у ситуацију у којој сам током низа година посматрао духовни живот многих подвижника Свете Горе. Неки од њих су били спремни да ми открију оно што, вероватно, нису саопштавали другима. Одушевљавао ме поглед на Божије изабранике, скривене иза своје смирене спољашњости. Понекад ни они сами, заштићени Богом, нису схватали колико богат благослов почива на њима. Било им је дано да пре свега у самима себи виде недостатке; понекад у таквом степену да се нису усуђивали ни помислити да Бог почива у њима и они у Њему. Неки од њих су били удостојени посматрања Нетварне Светлости, али нису препознали тај догађај, делимично зато што су им слабо била позната дела светих отаца где се описује овај вид благодати. Незнање их је чувало од могуће таштине. Следећи предања православног духовништва, ни ја им нисам објашњавао шта им то уствари шаље Господ. Да би се помогло подвижнику, са њиме треба говорити тако да се смирују срце и ум, јер ће без тога пред будућим напредовањем изнићи препрека. Имао сам на уму како је старац Анатолије, на Старом Русику, рекао Силуану, тада још младом искушенику: „Кад си сада овакав, какав ли ћеш тек бити у старости?” (Старац Силуан, стр. 18). Овим речима, старац Анатолије је гурнуо Силуана у пламен таквих искушења, из којих је овај, истина, изашао као победник, али скупо плативши победу у дугогодишњој борби. Снага боговиђења која му је била дана надјачала је динамизам непријатељских напада, па је из ове изузетне духовне битке он изашао обогаћен као ретко ко у дугој историји Цркве, оставивши нам за поуку своју беседу о разликовању аскетског смирења од „неописивог Христовог смирења”. Гордост чини језгро духовног пада: преко ње људи постају слични демонима. Богу је својствена смирена љубав у чијем пламену настаје искупљење палих и њихово увођење у Царство Небеског Оца.

Духовник је дужан да осећа ритам унутрашњег света сваког од људи који му се обраћају. Са тим циљем он се моли да Дух Божији њиме руководи и да му даје речи неопходне у сваком посебном случају.

Духовничко служење је и страшно и привлачно; болно, али инспиративно. Духовник је „сарадник Бога” (уп. 1.Кор. 3,9). Он је позван на највише стваралаштво; ништа се са тим не може упоредити: он ствара богове за вечност у нетварној Светлости. У свему, наравно, он следи пример Христа (Јн. 13,15). Ево Његовог учења:

Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од Себе, него што види да Отац чини; јер што Он чини, то исто чини и Син; јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да се ви чудите. Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава (Јн. 5,1921).

Није лако наћи одговарајуће речи да би се слушаоцу саопштила духовна стања. Неопходно је да и сам духовник, у свом личном искуству, ако је иоле могуће, упозна сву скалу духовних стања о којима се касније усуђује да другима говори. У Беседи пастиру свети Јован Синајски (Лествица) говори следеће: „Духовни управљач је онај ко је од Бога, кроз сопствене подвиге, добио такву духовну снагу да ... душу у невољи може избавити из самог бездана... Истински учитељ је онај ко је непосредно од Бога примио књигу духовног разума, исписаног у уму Божијим прстом, то јест деловањем озарења, и коме нису потребне друге књиге... Не приличи учитељима да шире поуке које су извукли

44

из туђих списа... Учећи ниже од себе, он сам се у почетку учи Одозго... Јер, земаљско се не може исцелити земаљским” (гл.1).

Управо такве поуке сам добио и ја, ступајући на подвиг духовничког служења. Уствари, ту се подразумева рађање речи од стране Бога, у срцу, дејством молитве. Једном је неко преподобног Серафима Саровског назвао прозорљивим. Он је, међутим, одговорио да он то уопште није, али да се он моли за време разговора са човеком, те прву мисао која се под дејством молитве појави у срцу поштује као Богом дану.

***Свештеник који људима који су дошли код њега са надом да јасно чују вољу

Божију даје упутство које полази из његовог сопственог расуђивања (и које може да буде и небогоугодно), може довести до тога да они пођу погрешним путем и претрпе штету. Преподобни Серафим је рекао да су бивале и грешке када је „говорио ослањајући се на сопствени ум”. А блажени Силуан је, у једном разговору на ову тему, додао да „грешке” могу бити безначајне, али могу бити и веома важне; и он сам је пострадао у почетку свог монашког живота.

Свестан да сам веома далеко од потребног савршенства, ја сам дуго и са болом у срцу умољавао Господа да ми не допусти да грешим, да ме држи на путевима праве Његове воље и да ми указује на речи које ће бити корисне браћи. За време беседе са човеком, ја сам се трудио да држим „слух” свога ума у срцу, како бих уловио Божију мисао, а често и речи које треба рећи.

***Следовање овом светом принципу православне традиције у пракси сусреће

невероватне тешкоће. Образовани људи се чврсто држе другог начела: сопственог разума. Свака реч је за њих једноставна људска реч, подложна критичком разматрању. За њих би следовање без расуђивања речима духовника било равно безумљу. Оно што види и разуме духовни човек, уопште не прихвата душевни човек, јер живи у сасвим другом плану (уп. 1.Кор. 2,10 и 13). Сусрећући се са људима који се руководе својим сопственим импулсима и који се одвраћају од речи што им је свештеник дао након молитве, ја сам одустајао од тога да молим Бога да таквом човеку открије Своју свету и свесавршену вољу. На тај начин их нисам стављао у ситуацију борбе против Бога; говорио сам им само своје мишљење, додуше поткрепљено навођењем дела светих отаца или Светог Писма, али сам их остављао слободне од богобораштва. Давао сам им могућност да без греха одбаце мој савет као људски. Наравно, све је то јако далеко од онога што тражимо у светим тајнама Цркве.

***У наше време масовног одступања од хришћанства, свештеничко служење

постаје све теже и теже. У свом стремљењу да људе извади из пакла сазданог њиховим противречним страстима, свештеник се непрестано сусреће са смрћу која их је оборила. И само осећање времена поприма чудан карактер: или је време мучно-отегнуто, или нестаје као да не постоји, будући да нема осмишљених тражења.

Људи се не могу разумети. Они су или слепи и „не знају шта раде”, или пате од духовног или интелектуалног далтонизма. Често ствари виде у дијаметрално супротном осветлењу, слично фотографском негативу... При том постаје сасвим немогуће сазнати шта је истинска реалност нечијег живота. У таквој ситуацији нема више места ни за какве речи. Човек и сам покрет свете љубави доживљава као нешто непријатељско; трпељиво смирење му изгледа као лицемерје; жеља да му се помогне – као средство ситног интереса. При томе је карактеристично да сам дух хришћанског непротивљења злу изазива код таквих људи неумерену дрскост; они вређају свештенике сасвим незаслужено болно; приписују им такве намере о којима ови нису ни помишљали; немилосрдно понижавајући, они их оптужују за гордост; целокупним својим ставом чине да је присуство

45

свештеника немогуће, а истовремено га осуђују за избегавање контакта. И тако у недоглед.

***Благосиљам Бога који нам је открио природу ове појаве. Господ нас је

упозорио Својом речју, научио нас Својим примером. И да није тако, било би немогуће не постати жртва потпуног очајања. Један епископ, који се са жаром био предао служењу људима у невољи, који је многе спасао од унутрашњих и спољашњих катастрофа, писао ми је једном приликом: „Почео сам да се плашим љубави”. Много касније, овако сам разумео његове речи: људи којима је он помагао везивали су се за њега и у почетку му били корисни у његовом служењу; али касније, стекавши поверење, поставши неопходни, узурпирали су његову слободу, постављајући препреке свуда где се он предавао новодошлима. У време када сам од њега добио то писмо, ја још нисам схватао страшни смисао његових речи. Он ми се открио, па и сада се често сетим тих парадоксалних речи: „Почео сам да се плашим љубави”.

Али, заједно са тим, постаје видан и други аспект нашег служења. Према свештенику се људи односе онако како се односе према Богу: одбацују га са изузетном лакоћом, као нешто непотребно, уверени да ће, чим им буде потребан, моћи да Га позову, и да Он неће одбити да дође. Оче, опрости им, јер не знају шта чине.

***После мог одласка са Свете Горе у Француску, срео сам се са људима од

каквих сам се одвикао за двадесет две године мог тамошњег живота, посебно за време последњег периода, када сам био духовник неколико стотина монаха који су проводили различите видове аскетског светогорског живота. Не кријем да сам био потпуно „дезоријентисан”. Психологија монаха, њихово трпљење и уздржаност, толико су превазилазили све што сам сусретао у Европи, да просто више нисам налазио ни речи, ни спољашње форме општења са људима. То што монаси примају са захвалношћу, у Европи је уцвељивало саговорнике. Многи су ме одбацили, сматрајући ме ненормално суровим. Сматрали су да сам изопачио јеванђелски дух љубави. А ја сам примао такве реакције схватајући да „норме” аскета монаха и норме људи са западном културом немају ничег заједничког. Нема сумње, „најненормалнији”, како за људе из доба „великог инквизитора”, тако и за наше савременике, био би Христос. Ко је у стању да слуша Христа; тим пре, ко је у стању да крене за Њим? То што су монаси постизали деценијама плача, савремени људи мисле да добију за кратко време, понекад за неколико часова „пријатног богословског разговора”. Реч Христа, свака Његова реч, дошла је у свет одозго; она спада у сферу других димензија и може се усвојити само путем дуге молитве и уз много плача. Без тог услова она ће стати заувек неразумљива, ма како људи били „образовани”, чак и богословски. Неко ми је рекао: „Кад живиш под теретом неразумљивог, гушиш се”. Да, сви ми неизбежно трпимо пораз када из све снаге настојимо да разумемо реч Христа. Сам Господ је рекао: И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га (Мт. 21,44). Сусрећући се са овим својством речи Христове, ми постепено схватамо да она пред нама открива вечне сфере беспочетног Духа. После тога, све што се у нама супротставља речи Христовој ми доживљавамо као присуство смрти. Ми, дакле, пребивамо у стању дубоке раздвојености: са једне стране је благодарност која слатким ножем отвара наше срце; са друге је неподношљив стид због самих себе, а такође и ужас због удаљености циља.

***Сваком хришћанину је неопходно постојано усмерење ка Светлости Христа и

одлучност да претрпи све последице које га у земаљским границама могу сустићи због таквог усмерења. Тек у том случају ми можемо достићи разумевање јеванђелских речи; и то се дешава без могућности „контроле”, јер се

46

ту ради о неописивом реалном пребивању Бога у нама.У свакој другој области људске културе може се пратити „прогрес”, али у

нашем животу - не. Често Дух Свети одступа од нас због оваквих или онаквих покрета нашег срца или наших мисли. Али, могуће је да будемо напуштени и зато што Дух види како смо успокојени и задовољни већ добијеним или достигнутим. Тада Он одступа како би нам показао да смо још далеко од тога какви треба да будемо...

***Једном монаху послови везани за духовништво не падају нимало лако. Са

једне стране, њему лично је КОРИСНО када људи о њему имају негативно мишљење, јер му то помаже да се смирује. Из повређеног срца уздиже се ка Богу приљежнија молитва. Лакше му је да Богу упути вапаје за спасење целог света будући да и сам живи у невољама које су заједничке великом броју људи на земљи. Са друге стране, ако већ носи службу духовног оца и наставника, онда свака лоша реч о њему побуђује неповерење код лица која имају потребу за поуком, утехом и подршком. Његова туга постаје двострука: најпре због себе самог, јер живи недостојно свог звања, а затим и због штете која се наноси целој Цркви, читавом човечанству, будући да се руши ауторитет свештенослужитеља. Непослушање духовним оцима је једнако одбијању речи самог Христа. („Онај ко вас прима, мене прима, а ко вас одбацује, мене одбацује”.)

Веома је важно да међу свештеницима и епископима влада најискреније међусобно поштовање; да се прекину међусобна сумњичења и оптуживања, борба за власт, завист према онима који нас превазилазе својим даровима. Чак и ако постоје неки недостаци код овог или оног служитеља Цркве (а ко је од људи савршен?), боље је кад се људи подстичу да имају поверења према оним свештеницима са којима практично најлакше могу да имају везе, услед географског положаја или због неких других околности. Ово поверење хришћана према свештенослужитељима биће за њих извор надахнућа да заиста кажу праву реч својој пастви. Ми и из речи самог Господа знамо да на „Мојсијевом седишту” често седе недостојни људи, али је упркос томе Христос говорио народу да слуша своје пастире, да испуњава оно што они траже, не подражавајући њихов начин живота или њихова дела

***Старац Силуан није имао одређеног духовника за време целог свог

манастирског живота. Обраћао се ономе ко је у датом тренутку био ближе, ко је био слободнији да га прими. Претходно се молио да се Господ побрине за њега и да му кроз духовника да отпуштење грехова и исцелење душе.

Кад имам посла са болеснима, моја пажња је најпре усмерена на њихово духовно стање: знају ли они Бога и надају ли се у Његову помоћ? Страдања, болови, па чак и животне катастрофе измичу у други план. Узрок људске патње се не сме занемарити, ма колико безначајан изгледао. Често, чак и сувише често, извориште брига и невоља бива неутољива жудња за греховним страстима. Па и у таквим случајевима духовник мисли само о једном: како исцелити човека. Код људи који су исцрпљени бедом и напорима, и мали повод може изазвати велики бол. Молитва духовника је усмерена на дубину болести. Саучествовање у сваком људском болу природно изазива молитву у души духовног оца. Оно што је карактеристично за служитеља Христовог јесте поглед усмерен ка почетном кривцу свих невоља и мучних светских судбина. У његовом срцу се сабирају муке целог света и он се тужна срца моли за све и о свима.

На Светој Гори ја сам се знатно лакше сусретао са болесним монасима, него што је то било после доласка у Европу са људима који живе у свету. Први (монаси) унутрашње су окренути Богу, и све се одмах преводило на духовни план. У Европи, међутим, преовлађују психичке напетости; следствено, духовник је, да би људима помогао, приморан да своје саучествовање покаже у истом

47

плану. Поред узглавља таквих болесника, дешавало се, да се у њихове патње укључим и духом, и душом, па чак и телесно, тако што се и моје тело молило за њих. Дешавало се ретко (али се ипак дешавало) да је Бог примао моје молитве и испуњавао оно за шта сам се код Њега залагао. Остало ми је нејасно због чега се понекад уз мању напрегнутост моје молитве ток болести мењао у повољном правцу, док би неки други пут, уз много интензивнију молитву, стање болесника остајало видно непромењено.

Приметио сам следеће: промена која наступа у души за време молитве за некога, те осећај спокојства и радости место бриге у срцу, увек су значили да је молитва услишена, а болеснику даровано исцелење.

Ја нисам тражио дар исцељивања телесних болести. Приликом молитве за болеснике све сам остављао Божијој вољи – Он зна шта је свакоме од нас неопходно за његово спасење. Нисам сасвим уверен да је таква оријентација, то јест избегавање личног деловања и утицаја, проузроковало бесплодност мојих молитава. Никако нисам желео да постанем „чудотворац”: сама помисао на такво шта ме је скоро плашила. Па ипак, упркос свему томе, бивало је да молитва остане без резултата, а верник растужен - и ја сам помишљао како је свештенослужитељима неопходно сведочанство од Бога о томе да Он слуша њихове молитве и испуњава њихове прозбе. Већа помоћ онима који је траже преко свештеника, код многих би учврстила веру у Цркву. Јер, и сам Господ се молио Оцу: Оче ... прослави Сина свога, да и Син твој прослави тебе (Јн. 17,1).

При молитви за живе чешће се деси да наше срце доживи промену од туге на радост. Али нешто слично се збива и приликом молитве за умрле, чак и ако су умрли заиста давно. Изузетан догађај - сусрести на жив начин, у духу, лица која раније нисмо познавали, и која су давно умрла. Такво општење са оностраним светом је посебно својствено молитви светима. Дешава се, међутим, премда ретко, да и при молитви за умрле, познате и непознате, срце добија вест о њиховом тренутном стању, повољном или тешком. Непатворено сједињење у Светом Духу са душама људи који су недавно или пре много векова отишли са овога света, сведочи о њиховој личној вечности у нашем Богу. Наша љубав се сусреће са љубављу оних који нашем уму за време молитве - „предају неки духовни дар за наше утврђење” (уп. Рим. 1,11-12).

Људи су заволели таму у којој је смрт, и одбацују Светлост која је живот, како привремени, тако и вечни. Ако духовник има срце које љуби народ Божији, онда му се душа испуњава дубоким саосећањем кад год му се деси да не може предати светлост-живот. Не једном сам своју пажњу задржавао на необичном аспекту духовног служења који у пракси прати духовника све време његовог духовног подвига: смрт дејствује у нама, а живот у вама - писао је апостол Павле Коринћанима (2.Кор. 4,12). Више од тога: зато што носе светлост живота, служитељи Христа су омрзнути од стране многих, као што је пре нас био омрзнут сам Господ. Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас... Опомињите се речи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара свога. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати (Јн. 15,18-20).

Духовник се при сусрету са лицима која му говоре о својим виђењима брине пре свега да тачно препозна извор виђења: да ли је заиста дато Одозго, или је порођено надраженом фантазијом, или је, пак, последица утицаја непријатељских духова. Задатак је понекад веома тежак, а у сваком случају изузетно одговоран. Ако оно што је дато од Бога ми припишемо вражијој сили, у опасности смо да направимо хулу на Духа Светога (уп. 12,28-31). И обрнуто: ако дејство демона признамо као Божанско, навешћемо онога који се исповеда на поклоњење демонима. Отуда је свим духовницима без изузетка неопходна стална и усрдна молитва уопште, и у сваком посебном случају, да их сам Господ избави од грешака у суђењима.

48

Када духовнику није јасна ситуација, онда му на располагању остаје „психолошки захват”: да исповеднику предложи опрез према свакој врсти необичних појава. Ако је виђење заиста било од Бога, у души исповедника ће преовладати смирење и он ће без противљења прихватити савет да буде трезвен. У супротном случају могућа је негативна реакција и тежња да се докаже како је виђење од Бога и ни од кога другог. Управо тада има основе да у то сумњамо. Наравно, овакав метод је само палијатив и не треба га лакомислено користити. Искуство је показало да онај који искушава свога брата, проузрокује жалост и огорчење.

***Свима нама су дане исте заповести; отуда проистиче да су сви људи у очима

Господа једнаки. Ни пред ким није затворен улаз до највиших степена, у меру раста пуноте Христове. У будућем веку, земаљска јерархија, како друштвена тако и црквена, може често да се покаже изврнутом: Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо ... да посрами јаке ... и што је неплеменито ... и понижено ... да укине свако поглаварство ... и силу (уп. 1.Кор. 1,26-28; 15,24-28).

Духовни „старци” нису обавезно свештеници или монаси. То је показала историја Руске Цркве XVIII и XIX века, када су бројни подвижници и молитвеници одбијали свештенички и монашки чин како би сачували слободу свог подвига изван контроле званично постављених органа. Ова појава, жалосна и разорна по живот Цркве, није била увек условљена анархистичким нерасположењем против самог принципа јерархије; читајући књиге о таквим јунацима духа лако се може видети да су многи били удостојени видног благослова и дарова Одозго. Њихов живот није наилазио на одобравање ни од стране црквене јерархије, ни од стране државних административних власти и установа. Избегавање монаштва и свештенства објашњава се још и тиме што, чим неко обуче мантију, сви одмах сматрају да имају право да суде Христовог служитеља. И то суде најчешће површно и неправедно, клеветнички и непријатељски. Особито су се обдарени међу њима излагали чак и грубим прогонима, јер је њихов живот превазилазио моћ разумевања оних који су стајали уз кормило власти. Историја наше Цркве је пуна таквих случајева, и нема потребе да се они наводе поименце.

***Ко се много и усрдно моли, често доживљава дубоке промене свог стања: од

горке патње ка дубокој радости; од очајања ка сагледавању и живој нади; од дугог плача ка слатком миру, и томе слично. Услед многих и дугих молитава, као последица пажљивог уздржавања у свему - изоштравају се чула: душа постаје слична најосетљивијем слушном апарату који истанчано реагује на једва ухватљиве звуке, па чак и на нечујне покрете ваздуха. А када наш дух по стотину и више пута доживи час успоне, час падове, онда се и једно и друго тако дубоко усваја и постаје део душе, да она изгледа да непрестано у себи носи и небо и пакао. Могуће је да ће се многима ово показати парадоксалним, али је у суштини то знак љубави која расте и сазрева; напредовања у уподобљавању Христу. Ево како апостол Павле пише о себи: Ко слаби, а да ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (за њега) (2.Кор. 11,29). А Римљанима је заповедао: Радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу (Рим. 12,15). Према пастирском принципу отаца - нико не треба да заповеда својој пастви оно што најпре сам није искусио и урадио. Не мислим да ће апостол Павле у томе бити мање строг него оци. Обраћања људи којима је потребна помоћ пастира у тешким духовним искушењима, не могу бити регулисана прописима или организована произвољно; немогуће је одредити једне сате за пријем оних који тугују, а неке друге за пријем оних који се радују. Отуда следи да сваки пастир, у сваком тренутку, треба да је у стању да плаче са онима који плачу, и да се

49

радује са онима који се радују ... да малаксава са захваћенима очајањем и да уздиже у вери оне који су се саблазнили. Али и овде, као и у читавом животу, први пример је сам Господ. Из јеванђелске историје, посебно из Његових последњих дана и часова, видимо да је Он истовремено живео за нас недостижну пуноту како патње, тако и тријумфа; и смрт и од Њега неодвојиву Божанствену славу: ...Знате да ће кроз два дана бити Пасха, и Син Човечији ће бити предат да се разапне, ... од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити са вама НОВОГА У ЦАРСТВУ ОЦА МОГА... Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?... Заиста ти кажем, ДАНАС ЋЕШ БИТИ СА МНОМ У РАЈУ... а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу... Оче, опрости им, јер не знају шта чине... Жалосна је душа моја до смрти... Јеси ли ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видети Сина Човечијега где седи с десне стране Силе и долази на облацима небеским.

И са нама, ако заиста испуњавамо речи Христа, поновиће се све што је Он доживео, додуше са мањом снагом. Неистражива је дубина Христових патњи. Укључујући се у њих, ми стичемо могућност да разумемо узвишеност Божијег замисла о нама и да стекнемо савршену љубав. Патње које су за наш земаљски „састав” убитачне, после наше смрти више неће имати ту особину: оне више неће моћи да нахуде НОВОМ животу који нам је изобилно дарован у неотуђиво наследство. Људски дух задржава способност да сажаљева све који су лишени славе Божије - способност истинског сапатништва - али ће то бити само разнолики изрази свеобухватне љубави: смрт неће имати власт над спасенима у Христу. Овде, на земљи, духовне муке нас понекад доводе до прага смрти; али често, као одговор на молитву, на нас наилази благодатна сила и потпуно успоставља разрушено; понекад чак и са још већом животном енергијом у нама. Када бисмо били способни да макар и у малој мери проникнемо у безмерну тугу Божије Матере под крстом, било би нам јасно да без подршке Одозго, земаљско тело не би могло поднети ништа слично. Али, љубав Светог Духа, која је на њој почивала од дана Благовести, савладала је смртну тугу: она је остала жива, и видела Васкрслог Сина како се узноси на небо, а видела је и силазак Оцем посланог Духа на новорођену Цркву.

***Сви који су упознати са историјом Цркве Христове знају са каквим су

напором кроз све векове били тражени изрази њене догматичке свести, било о Богу, било о самој себи; изрази који би избегли различита застрањивања која деформишу духовни живот како њених чланова сваког посебно, тако и њеног бића у целини.

Нама је својствено уверење, које потиче из вековног искуства, да је сваком члану Цркве отворен пут ка најсавршенијим степенима познања Бога, како на небу тако и на земљи. И то независно од друштвеног порекла или положаја у јерархији. Узмимо као пример релативно блиске нашем времену Серафима Саровског и старца Силуана; митрополита Филарета Московског и Јована Кронштатског. Могли бисмо се вратити и ка самим почецима наше Цркве - ка апостолима, који су били сиромашни рибари. Довољно је већ и то. Кад не би било тако, морали бисмо да поставимо сваки узлазак у Божанствене сфере у зависност од људске школе. Господ је самим Собом показао да Бог-Отац често бива ближи „малим” и унесрећеним људима: Вратише се пак Седамдесеторица ученика са радошћу говорећи: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје. А он им рече: Видех сатану где паде с неба као муња. Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити. Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима. У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и

50

разборитих, а открио безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља твоја (Лк. 10,17-22). И чуђаху се Јудејци говорећи: Како овај зна књиге, а није се учио? Тада им одговори Исус и рече: Моја наука није моја, него Онога који ме је послао. Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим (Јн. 7,15-17).

Људска наука даје нам инструменте којима можемо изразити искуство, али, без садејства благодати, она није у стању да саопшти истински спасоносно знање. Познање Бога је животно, а не апстрактно-интелектуално. Хиљаде и хиљаде професионалних богослова стичу високошколске дипломе, али у суштини остају дубоке незналице у области Духа. А то се дешава зато што не живе сагласно Христовим заповестима; услед чега се лишавају богопознања. Бог је Љубав. А ова се љубав стиче страхом Божијим и таквим покајањем које и кости ломи: И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10,28). По тврђењу отаца наше Цркве, док се не прође кроз огањ страха Божијег, Божанска љубав се не може уселити у душу. Ова љубав обухвата сву творевину; она сједињује са Свемогућим Владаром, Богом Љубави; она је Светлост, она је драгоценост која се ни са чим не може поредити. Страшно је души да изгуби овај бисер. Природа страха Божијег је неописива, као и све у нашем Богу. Може се говорити о „чвору” духовног стања човека: вера у Христа је почетак Љубави, али је то још увек Светлост пред зору. Ова вера у нама буди дубоко покајање, као и страх да се не изгуби стечено благо, то јест Бог. Кроз молитвени плач покајања наше биће се чисти, и тада се рађа нада. Нада, као виши степен љубави према Богу, појачава страх да се не деси да будемо недостојни вечног пребивања са Њим. Приликом сваког уздизања нашег духа ка већој љубави, неизбежно најпре пролазимо кроз умножени страх. А када велика Љубав Христова додирне наше срце и ум, у пламену свете љубави наш дух обухвата целу творевину у дубоком сапатништву љубави, и осећање преласка у Божију вечност се намеће са неодољивом снагом. Овај догађај је већи од свих других догађаја у историји нашег света: сједињују се Бог и човек.

***Опростите ми, ја нисам у стању да преточим у речи „изобиље живота” који

нам је дарован у Христу. Не видим како се може приступити сликању тог чудесног клупка живота које испуњава наше срце, при свој његовој парадоксалности. Ево, ја мрзим себе таквог какав сам. Од ове мржње према самом себи молитва постаје као безумна и све гута, а мене изводи из свега што је тварно; преноси мој дух у светлоносну бесконачност, у неописиве поноре. Тамо ја заборављам муку тешке мржње према себи: све постаје Божија Љубав у потпуном самозабораву. Тако се на чудан начин преплићу - мржња према себи и Љубав према Богу. Исто се дешава и са страхом: он ме разједа до неподношљивог бола, али Љубав исцељује бол, и ја се више не сећам страха. Али када се наш дух враћа са ове гозбе Љубави Божије у Христу, онда се поново јавља страх да се не удаљимо од те Светлости и тог Живота: не губимо ли их заувек.?

Човек сам не би хтео да се врати у овај свет, али је љубав према Богу-Христу неодвојива од љубави према ближњему - човеку. Живети и деловати у условима земаљске свакодневице може се само при снажном степену благодати. У стању крајње напетости молитве - како ћеш и о чему говорити са људима који пате у борби за хлеб и кров над главом, за породицу или супружанску везу, због неуспеха у пословима или услед болести, сопствених или својих блиских, и томе слично? Нећеш помоћи човеку тиме што презиреш његове примитивне потребе. У хришћанском служењу неопходно је сапатништво љубави. Морамо: или у своје срце да примимо невоље оних који долазе; или обрнуто: да сами уђемо у њихово срце, у њихове муке, постанемо једно са њима. Принуђени смо да при том

51

будемо изложен опасности да са њима ступимо у борбу, да се заразимо њиховом свадљивошћу, да нас наљути њихово противречење и непослушање; не ретко и њихово непријатељско одношење према нама. Њима служимо, њима дајемо благо које смо стекли дугогодишњим плачем, а они су незадовољни. Оставити их? Или умирати за њих, као што су умирали сви апостоли и њихови наследници пастири?

У труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи ... свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2.Кор. 11,27-29)... И опет: ... Да ће се Христос, као свагда, и сада свом смелошћу величати у телу мом, било животом, било смрћу. Јер је мени живот Христос, и смрт добитак. Али како је живљење у телу плодоносно за моје дело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је вас ради. И ово поуздано знам, да ћу остати и боравити са свима вама за ваш напредак и радост вере (Фил. 1,20-25).

Сличну расцепљеност живе сви који су обремењени пастирским служењем. Са једне стране је јасна свест о томе да човек нема ништа од тога ако стекне цео свет, а науди својој души (уп. Мк.8,36); са друге стране - заповест Господа: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28,19). На дар сте добили, на дар и дајите (Мт. 10,8). Паралелно са овом иде мисао: најпреча потреба људског света је у томе да се ЗНА ИСТИНИТИ БОГ (Јн. 17,3). Али, како Га наћи? Дакле, неопходно је да наше ЗНАЊЕ Бога остане на земљи, да људи не би лутали као овце без пастира. То знање је толико важно да преподобни Исаак Сирин говори страшне речи, тешко схватљиве и болне: „Оне који творе знамења и чудеса и силу у свету не упоређуј са онима који безмолвствују са разумом. Нека ти бездејственост безмолвија буде дража од насићења гладних у свету, и од обраћења многих народа на поклоњење Богу” (преподобни Исаак Сирин, Сл. 56).

Да нам бездејственост у односу на свет буде дража од храњења гладних? Постоје две врсте гладних: телесно и духовно. Иду дани, говори Господ, кад ћу пустити глад на земљу, не глад хлеба ни жеђ воде, него слушања речи Господњих. И потуцаће се од мора до мора, и од севера до истока трчаће тражећи реч Господњу, и неће је наћи. У то ће време обамирати лепе девојке и младићи од жеђи, који се куну кривицом самаријском и говоре: „Тако да је жив Бог твој, Дане, и тако да је жив пут у Вирсавеју”. И пашће и неће устати (Амос 8,11-14). Данас се свуда може видети пометеност духа, све веће очајање. Књига се штампа више него икада. Међутим, на жалост, већина од њих има синкретички карактер, обележен покушајима да уједно скрпе разнородне елементе, који често у самој суштини противрече један другом и практично су неспојиви; тиме се изгубљеност само повећава. Свети Исаак Сирин је покајање и разумно тиховање сматрао најсигурнијим путем ка дубоком познању Бога и живота у Њему. За најважније, он је сматрао управо оно што је тако ретко на земљи. Губљење истинског богопознања које нам је било дато Христом и Светим Духом била би ненадокнадива штета за читав свет.

Срео сам многе људе који су пролазили кроз озбиљну кризу у духовном плану. У општењу са њима подсећао сам се на своју кризу која је годинама трајала са, за мене, крајњом напрегнутошћу. Када је у мени победила молитва, напустио сам своју професију (сликара) и ступио у Богословски институт у Паризу. Тамо су били окупљени веома добри млади људи, а и професорски кадар је био на дужној висини. Али, мене је молитва „гушила” и дан и ноћ, тако да сам напустио институт како би се отпремио на Свету Гору, где је сав живот углавном сконцентрисан на богослужења и молитву. Слушање лекција из богословских наука је у то време за мене постало немогуће, јер, усмеравајући све снаге свог

52

интелекта на усвајање предаваних садржаја, ја касније не бих налазио ону целовитост устремљења ка Богу, која ми је већ била својствена у претходном периоду. Било ми је јасно, да сам, ако жудим да спознам Бога, дужан да Му се предам у већој мери него што сам се предавао уметности. Вечност Божија ме је неодољиво привлачила. Напуштајући Француску, ја сам спаљивао мостове иза себе, како не бих могао да се вратим на старо у случају колебања. Преживео сам један минут искушења: док сам се успињао од мора ка манастиру, напала ме мисао: ево, добровољно ступаш у доживотни затвор! И то је био једини случај, за цео мој живот, када се моје срце за тренутак заколебало. Сада сам се тога сетио, али се током деценија никада нисам враћао на прошлост: предамном је, бескрајно далеко, оно што тражим, а у мени је само неколико дана који брзо протичу. Моја душа се исушила у таштини овога света, и мени је неопходна жива вода која истиче из мог Творца, и која „тече у вечни живот”. Ја пишем и све време се задржавам да не говорим оним језиком који је у суштини једини погодан да би се изразиле муке целог мог бића у тражењу мог Бога и Спаситеља. Цело моје тело се такође молило, сажимајући се у болном грчу. Чело чврсто приљубљено уз земљу; сузе теку потоцима и растварају у мени врло тврдо камење страсти. Туга мог срца је била јача, дубља, него што је то могуће приликом било каквог земаљског губитка. Ја сам жудео да се пред Богом отворим потпуно, до краја. Умољавао сам Га да ме не одбаци од Свог лица; да ми открије истинити пут ка Њему; да од мене удаљи сваку заблуду која би ме могла навести да застраним. Знао сам за своју нискост, за своју нечистоту, незнање, изопаченост, ружноћу, и малаксавао сам видећи се таквим. И моја потреба да се излечим силом Духа Светога личила је на потребу младића који очајнички тежи ка животу, али кога непоштедно убија болест.

Бог ми се открио још пре одласка у богословску школу. На Свету Гору сам дошао слободан од сумњи у истинитост Сина Божијег, који ми једини може открити Свог Оца. Али, налазио сам се у паклу: Свети над светима не може примити такву гадост као што сам ја. И мој крик у обнављању у свим доменима мог постојања извијао се као вапај у пустињи ... плашим се да кажем - у космичкој, не у земаљској пустињи. И бол је био ванвремен.

То што сам преживео, са једне стране, помагало ми је у духовничком служењу, у почетку са монасима, на Светој Гори, и касније у Европи, са људима различитог узраста, психичких стања и интелектуалног нивоа. Са друге стране, то ме је наводило на грешке. Ја сам мислио да сви људи теже Богу са једнаком снагом, и у томе сам веома грешио. Судити према себи самоме није увек било правилно.

***Дубока је била моја свест о властитој ништавности, али, без обзира на то,

нисам могао да одбијем духовно служење којим су ме оптеретили. Уопште, у то време ја нисам тражио ништа у овом свету, јер је цело моје биће тежило ка Богу, пред којим сам био толико згрешио. Самоосуђиван, ја сам својим умом живео у паклу. Само сам у ретким тренуцима био ожалошћен тиме што ме неки оци и братија у манастиру нису прихватили, а уопште сам био прилично равнодушан према положају који ми је додељен у овом свету, или према томе како се према мени односе старији или млађи од мене. Нисам познавао завист. За мене нису постојале никакве друштвене или црквене јерархијске почасти и степени, којима бих могао утолити пламен који је прождирао моју душу. Можда је присуство тог пламена у мени изазивало раздраженост неких људи; можда услед тог пламена моје понашање није било онакво на какво су људи навикли? Ко зна. Ја сам из све снаге тражио опроштај од Бога и нисам обраћао пажњу ни на што друго.

Нешто пре своје смрти, старац Силуан је, за мене неочекивано, рекао: „Када постанете духовник, немојте одбијати да прихватите оне који вам долазе.” Тих дана сам се осећао на ивици снага, изнурен грозницом која ме је у лакој форми

53

мучила тих неколико година. Нисам знао колико ми је још остало да живим, и зато нисам обратио пажњу на старчеве речи. Мислио сам: старац не зна колико сам болестан. И тако је његов савет одмах нестао из моје свести.

Подсетио сам се на њега тек после четири или пет година, када ме је, такође неочекивано, игуман архимандрит Серафим позвао да будем духовник у његовом манастиру Светог Павла. Наравно, због послушања речима старца Силуана, нисам се успротивио, него сам рекао да ћу доћи у назначени дан. Подвиг духовништва који ми је на тај начин био наметнут, у темељу је изменио мој живот, али не у правцу продубљења, него ка губитку благодати. Целовитост и јединство мог претходног тражења били су нарушени. Непрекидност пребивања у „унутрашњем човеку” била је ометана концентрисањем пажње на то што су ми говорили они који су ми долазили на исповест. Знао сам да је тамо унутра почетак, а тамо је крај и завршетак; отуда је излазак, и ту је повратак. Без напетости молитве која из срца исходи, не испросивши од Бога реч и благослов на свако време - узалудно ће бити свако духовничко служење; без сталног уразумљавања Одозго, чак ће се и Црква претворити у једну од полуслепих сила овога света, које, међусобно се сударајући, уносе пропаст у живот васељене. У чему се састоји труд духовника? У брижљивом раду са сваким човеком, како би му помогао да уђе у пределе мира Христовог; како би допринео унутрашњем препороду и преображају људи, благодаћу Светог Духа; како би малодушне охрабрио на подвиг живота према заповестима Господњим. Укратко, његов труд је духовно образовање свих и свакога. „Образовање” долази од речи образ. Један српски епископ2 је веома лепо писао не ову тему: какав или чији образ се гради у савременој школи? Која од школа зна да је човек створен по образу беспочетног Бога. А Он се појавио на земљи и показао човеку: и ми сада знамо да се истинско образовање састоји у томе да се у потомцима Адама обнови образ Христа који је уништен приликом пада.

Духовник у свом служењу увек мора да се моли за људе, како блиске, тако и удаљене. У тој молитви, он прониче у, за њега, друкчији живот. Молећи се за оне који пребивају у очајању услед непремостивих тешкоћа у борби за опстанак, он осећа немир, забринутост за њихову судбину. Молећи се за болесне, он осећа њихов душевни страх од смрти. Молећи се за људе који живе у паклу (страсти), он сам доживљава адска стања. Све ово он живи унутар себе, као сопствену муку. Али у стварности то није он: он само прима и носи тегобе других лица. У првом тренутку он сам не схвата шта се то дешава; он је у недоумици, јер је поново, па чак и више него раније, постао мета напада страсти, од којих многе раније ни знао. Тек касније он сазнаје да је био уведен у борбу за живот других; да је његова молитва ушла у духовну стварност оних за које је била приношена Богу. Духовник је захваћен дисањем смрти која наваљује на људски род. И лична и литургијска молитва његова поприма космичке димензије. Борба за живот оних које му је поверио Промисао Свевишњег понекад не траје дуго: тек неколико речи из срца ка Богу љубави; али има случајева дугог одмеравања снага. Дајући свој живот, духовник и себе самог живи као још неослобођеног од страсти; он се за друге моли као за самог себе, јер се њихов живот слио са његовим. Он се каје за себе и за друге. Он моли за опроштај „свима нама”. Његово покајање постаје покајање целог света, за све људе. У покрету његовог духа састоји се уподобљење Христу, који је на Себе узео грехе света. Тешка је та молитва: тражени резултат се никада не види. Свет у целини са злобом одбацује ову молитву.

***Молитва покајања је неописиво диван дар Небеског Оца: Тада им отвори ум

да разумеју писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос

2 Владика Николај Велимировић54

пострада и васкрсне из мртвих трећег дана, и да се у Његово Име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима (Лк. 24,45-47).

***Почетак проповеди Христа - Покајте се, јер се приближило Царство

Небеско (Мт. 4,17) - ми смо изгубили. Јасно је да то није било друго до продужетак разговора који је био започет у рају - великог разговора између Бога и човека (уп. Пост. 3,8 и даље). Позвани од стране Бога да се покају, Адам и Ева су одбили да признају да нису у праву. Ева је малодушно осуђивала змију, а Адам је дрско сваљивао кривицу на Еву, и на самог Бога који му је дао такву жену.

Мучно су протицали векови. За време тог несносног тапкања у месту човечанство је упознавало све последице свог раскида са Богом-Оцем. С времена на време, појављивале су се душе које су различитим страдањима биле припремљене за макар делимично општење са Богом: тако је било дано Синајско Откривење. Кроз Мојсијев закон људи су живели пред Лицем Невидљивог Сведржитеља, стасавши духом до могућности даљег помирења са Њим. Тада се јавио у плоти Онај који је говорио са Адамом и Евом онога дана када је почела трагична историја човечанства. Тако је било обновљено хиљадама година прекинуто наше општење са Личношћу Творца света.

Господ нам је открио тајне Божијег Бића и тварног бића. Али, целокупно Његово „дело” је толико грандиозно, да око нашег ума не може да сагледа чак ни његове детаље, нити енергија срца (љубављу) може да обухвати Његова чудеса. У Пасхалној беседи светог Јована Златоустог каже се: „Ад се растужио, будући свргнут; примио је тело, а сударио се са Богом; примио је земљу, а сусрео небо; примио је оно што је видео, а упао у оно што није видео”. Управо тако бива и са нама, када се решимо да идемо за Исусом Христом. Ми видимо човека у плоти, али је у стварности Он Бог; ми Га видимо како без супротстављања иде да би био неправедно погубљен, али у Њему препознајемо нашег Творца и Спаситеља; ми из Његових уста чујемо наше обичне речи, али нам се кроз њих открива вечност Апсолутног Бића.

Што се наш дух више усмерава трагом Исуса Назарећанина, тим је упадљивији контраст између Његовог небеског света и наше видљиве васељене. Једна од првих последица прародитељског пада било је братоубиство. Од тада, сва наша историја је понајвише испуњена баш тим грехом. Природа Свечовека се показала исцепана у комадиће: сусрећући себи сличног, људи већ не препознају самог себе; јединство живота који нам је свима заједнички. Борећи се за своје индивидуално постојање, они убијају браћу, не разумевајући да самим тим и себе затрпавају у свеопшту смрт. Уместо савеза љубави, у душе људи је продрла погубна страст: да се доминира ближњим, како би се себи и својој деци обезбедио удобан живот. Услед ове заслепљености, цео наш свет је уроњен у море крви, у атмосферу непријатељства, у кошмар узајамног истребљавања. Грех прародитеља је у све унео распадање. Човечанство не само што до данашњег дана не успева да се ослободи обузетости духом братоубиства, него наставља да све дубље тоне у смртоносну ошамућеност. Вековно искуство није опаметило људе. Победа насиљем у овом свету је увек и неизбежно привремена; када пређемо у вечност, она постаје бесконачна срамота.

Ви сви сте браћа - рекао је Учитељ-Христос (Мт. 23,8-9). Један је ваш Отац који је на небесима.

Господ Исус Христос - највеће од чуда - дошао је на земљу да би нас спасао; али су и Њега убили. Ипак, „пораз пастира” у видљивом плану, показао се као неупоредива победа у сфери Духа вечности (Мт. 26,31); победа у страдању предане љубави која доноси неувенљив плод. Тако ће бити и са свима који буду ишли Његовим стопама. Они који љубе Христа испуниће Његове речи, и на крају ће се показати као истински победници, и стећи ће мир са Њим, у Његовом

55

Царству (уп. Јн. 16,33).***

У условима наше епохе, духовничко служење је надчовечански задатак. Тешко се спасава у наше време масовне апостасије. Савременици Исуса су изишли са ножевима и кољем да Га ухвате ... али им је Господ рекао: сада је ваш час и власт таме (уп. Лк. 22,52-53).

Није ли ова инфернална тама у наше дане постала још гушћа? Очајање становника наше планете не престаје да расте, и до крви је тешко молити се за овај свет овакав какав је. Навешћу једну од мојих молитава Вишњем Богу:

Откриј моме срцу Своје тајне; покажи мени грешном Своју од века сакривену Мудрост; Духом Својим просвети очи мог срца, како бих могао да видим Твој благосклони промисао о целокупном људском роду - и у најужаснијим догађајима нашег времена. Дај мојој души снагу трпељиве љубави, јер сам изнурен у мојој пролазној плоти од виђеног, а још више од оног што чујем о неиздржљивим мучењима које по целој земљи трпе заробљена браћа... Не једном си ми давао да се уверим у коначну победу Твоје Светлости, па ипак, видиш, како сам исцрпљен у своме служењу.

Од младости стојим у мучној недоумици због слике која се предамном указује. Али, било је и тренутака чудног усхићења, када ме је крајње безумље свега око мене уверавало у постојање другог „пола” у конструкцији света - у постојање Мудрости. Ја је нисам упознао, али је она у моју душу уливала наду на преображај твари, и молитва за цео свет се обнављала у срцу, а незалазна Светлост је исцељивала моју душу.

***Приликом молитве за људе срце често осећа духовно или душевно стање

оних за које се Богу молимо. Захваљујући томе, духовник може да доживљава и њихове „судбине”; задовољство и срећу у љубави, изнуреност у трудовима, страх од невоља које наилазе, ужасе очајања и томе слично. Помињући пред Господом болеснике, он се у духу сагиње над одрима милиона људи у сваком тренутку суочених са лицем смрти, људи који се налазе у мучној агонији. Усмеравајући своју пажњу на умрле, свештеник природно умом одлази у њихов свет и учествује или у мирној преданости Богу, или у страху пред непознатим, страху који је посебно разоран пред самим одласком из овог света. Ако стајање поред постеље само једног самртника у агонији нуди визију која нас ужасава својим контрастом са представама о првозданом човеку, онда мисао нашег духа о свим паћеницима на земљи превазилази меру издржљивости наше психе, па чак и тела. За свештеника и духовника то је изузетно одговоран праг: шта чинити? Затворити очи за све, ради сасвим нормалног инстинкта самоодржања, или поћи даље? Без претходног подвига дубоког покајања дарованог Одозго, ово „даље” је недоступно човеку. У суштини, овде се већ ради о следовању за Христом у Гетсимански врт и на Голготу, како би заједно са Њим, Његовом снагом, живели трагедију света као своју личну трагедију; да би надвремено и надпросторно у духу сапатничком љубављу грлили цео наш род који се заглавио у неразрушивим сукобима. Језгро светске трагедије је у томе да смо заборавили и чак одбацили наше изворно призвање. Погубна страст гордости се може савладати само тоталним покајањем, кроз које се на човека спушта благослов Христовог смирења, које од нас ствара чеда Небеског Оца.

Не само да се наша психофизичка конструкција противи укључивању у молитву за избављење света и жртву љубави Исуса Христа, него се и наш дух плаши тог догађаја, а ум нема снаге да се успне „тамо”, на гору, вишу од свих других гора, где је Господ предао свој дух у руке Оца. Људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу (Мк. 10,27). Узлазак „тамо” обавља се без претходне идеје о том догађају; душа се успиње рекло би се на природан начин, у молитви покајања за сопствене грехе, због свог пада, који је сједињује са свим

56

протеклим вековима историје човечанства, и то изненада, неочекивано, ненамеравано. У напрегнутом плачу због себе саме, душа се, даром Духа Светога, на животан начин уводи у схватање суштине нашег греха у њеној метафизичкој димензији - наиме, у излазак из блаженог непролазног живота у Светлости која зрачи из Лица Оца свега. То није филозофска визија, није интелектуално богословље; то је ЧИЊЕНИЦА нашег постојања: падом Адама човечанство се удаљило од Бога. Заиста страшно је управо то да у нашој заслепљености ми не видимо сопствени грех. Његова природа нам се открива кроз веру у Божанство Христа.

Исус им рече: Ја идем, и тражићете ме; и помрећете у греху своме; куда ја идем, ви не можете доћи... Ви сте одоздо, ја сам одозго; ви сте од овога света, ја нисам од овога света. Зато вам и рекох да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да ја јесам (онај који вас је створио), помрећете у гресима својим. Тада му говораху: Ко си ти? И рече им Исус: Почетак, што вам и кажем (уп. Јн. 8,21-25).

Тако ми сазнајемо да је наш лични грех - грех целог људског света. И свештеничка молитва за праштање грехова свету јесте покајање у име целог човечанства. Опростите ми: ја не видим како да речима приђем томе о чему говорим. Сваки који се истински каје за своје преступе против Очеве љубави, силом самог Бога се преноси у ту за нас сада тајанствену сферу. Ја сам мали човек, али припадам великом телу човечанства и не могу себе отуда да отргнем. Свој грех ја у почетку доживљавам управо као само мој; али касније ми се открива да је то ТАЈ ИСТИ ГРЕХ који се описује у Библији, у књизи Постања (гл. 3). Ја сам ништаван, али није ништавно то што се у мени дешава; није ништавно ни у очима Онога који ме је створио. Јер, и Он се „умалио” до крајњег, нама недоступног „понижења”. Он је то урадио будући по природи безгранично велики Бог - и то да би нас спасао.

***Ево већ много година како се трудим да људима који ми се обраћају укажем

да би требало да прихватају искушења која их сустижу, не само у границама њиховог индивидуалног постојања, него и као откривење о томе како живи и како је живело хиљадама година читаво човечанство. Свако доживљавање, како радости, тако и бола, за нас може постати нова спознаја, неопходна за наше спасење. Када кроз нас саме доживљавамо цео свет, целокупну историју човечанства, раскида се затворени круг наше „индивидуалности” и ми излазимо у пространство „ипостасне” форме постојања, постајући победници над смрћу, учесници у Божанској бескрајности.

***Овај дивни пут није познат ником другом осим хришћана. У почетку,

искуство изласка из тесне тамнице индивидуума може изгледати парадоксално: ми сами боравимо у страдањима која нас умртвљују, па где онда да нађемо снагу да духовним саучествовањем обухватимо те милионе људи који у сваком тренутку страдају слично нама, а можда, чак и вероватно, и више него ми? Кад би се радило о радости, то се још некако може и замислити, али када ни са сопственим болом нисмо у стању да изађемо на крај, онда ће саучешће у болу других само још увећати и без тога неподношљиве муке. Ипак, пробајте да то урадите па ћете видети како у дубоком плачу за цело напаћено човечанство осећамо долазак енергије неке друге врсте, која није од овога света. Та нова врста сапатништва, које долази Одозго, разликује се од првог, у себи затвореног, највише тиме што не убија, него, напротив, оживљава. Хоризонти нашег личног живота се безмерно шире, и многа места из Јеванђеља и Посланица постају јасна, као да говоре о нама самима ... и више од тога: као да су то већ наше речи. Пример: Јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јев.

57

12,11). Или: ...Гледајући на Началника и Савршитеља вере, који уместо предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране Престола Божијег (Јев. 12,2). Отварањем себе за још већа страдања у духу, ми превладавамо наше индивидуално искушење. Тако ће бити и на крају: смрћу се побеђује смрт, и стиче сила Васкрсења.

***Сви се ми морамо много молити како бисмо кроз топлу и дугогодишњу

молитву, посебно ону покајничку, преобразили своју палу природу толико да постане способна да усвоји Беспочетну Истину која јој се отвара. И то треба да се деси пре него што напустимо овај свет. Христос, који нам је ову Истину јавио у нашој плоти, привлачи нас к Себи и позива да идемо за Њим. Наш вечити боравак с Њиме у непоколебљивом Царству зависи од нашег одговора на овај позив. Огромност задатка који је пред нама испуњава наше срце и ум страхом. То је страх љубави, јер се може показати да смо сасвим недостојни Бога; страх од болног подвига, такође, јер „Царство небеско подвижници задобијају” (Мт. 11,12). Ова је неописива борба. Ономе ко је побеђен злом гордошћу или ниским страстима, прети „тама најкрајња” (уп. Мт. 8,12; 13,41-43). А са друге стране: Ономе који победи даћу да седи са мном на престолу моме, као и ја што победих и седох са Оцем мојим на престолу његовом. Ко има ухо нека чује шта Дух говори... (Отк. 3, 21-22).

Предстоји нам грандиозна битка, али посебне врсте, света битка, која не личи на братоубилачке ратове који испуњавају историју нашег света од времена првог убиства, када је Каин убио свог брата Авеља. Свима нама заједнички и једини прави непријатељ јесте наша смртност. Ми морамо да се страдалнички боримо против смрти која је у нама, и то почев од самих себе. Господње Јеванђеље припада другом плану, вишем, надсветском: ништа у њему није по човеку, нити од човека (уп. Гал. 1,11-12). Преступ је умањивати његове вечне димензије, јер оно тада губи привлачну снагу, па чак и смисао. Наравно, заповести Христа: Љубите непријатеље своје... будите савршени као што је савршен Отац ваш небески - превазилазе наш разум и нашу снагу. Али, Христос се јавио у нашој плоти да покаже ово савршенство: „Он је победио свет”. Значи да и нама може бити дана победа, онда када смо са Њим. О Својој речи Христос је рекао да је семе: Семе је реч Божија (Лк. 8,11). Нека она у нама буде као семе не од овога света: после смрти, када се нађе у условима који су јој својствени, реч ће дати плод непролазан.

ДРУГИ ДЕО О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ

Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7,12).

1.У наше време, молитва Именом Исуса постаје све распрострањенија на свим

континентима. Много тога о њој написаног заслужује пажњу; али, истовремено, било је изречено и много неприличних идеја. Због тога се решавам да напишем краћи трактат о овој молитви, како бих, са једне стране, предупредио благочестиве молитвенике од њених неутабаних путева, а са друге, како бих покушао да одредим основне богословске и аскетске претпоставке ове велике духовне културе.

Целокупна теорија ове молитве могла би се изложити на неколико страница, али је њена практична примена у хришћанској аскетици везана за толике тешкоће, да су од давних времена оци и учитељи Цркве на све начине убеђивали трагаоце за овим видом сједињења с Богом, да Исусовој молитви треба приступати бојажљиво, тражећи најпре руководиоца који је већ прошао кроз

58

овај подвиг. Ја се не надам да ћу исцрпсти ово изузетно важно питање, него сам пред себе поставио ограничен задатак: представити нешто од онога чему сам био научен за време живота на Светој Гори, у манастиру и у пустињи. У овом покушају немогуће је избећи извесна понављања онога што су већ написали други аутори. Али, сматрам да таква понављања не морају бити нимало сувишна. Напротив, она чак могу бити неопходна како би се наш предмет осветлио у другом контексту.

У последњим часовима Свог живота са нама Господ је рекао: До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена ... заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам (Јн. 16,24 и 23). Ове речи Христове представљају и догматску и аскетску основу молитве Његовим Именом.

Нема никакве сумње да су Христови ученици поштовали ову заповест. У то смо тим пре уверени, јер знамо да су они већ упознали силу Његовог Имена када су били послани „као јагањци међу вукове”, да људима носе мир, исцељују болесне, објављују долазак Царства Божијег: Вратише се пак Седамдесеторица ученика са радошћу говорећи: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје... и, другом приликом: Видесмо једнога где именом твојим изгони демоне (Лк. 10,17; 9,49). На тај начин, историја молитве Именом Исуса почиње од апостолских времена. Нису сачуване језичке формуле њихових личних молитава, али је цео Нови Завет пун сведочења да су вршили многа задивљујућа чуда управо тим Именом.

Али, шта значи Име Божије? Да би се молило „у Име” - мора ли се знати његово значење, његова својства, његова природа? Да, чак је и неопходно, да би „наша радост била испуњена”.

Дубине живота у Христу су неисцрпне; оне се упознавају у дугом процесу, уз велику напрегнутост свих наших снага. Разумевање садржаја и смисла Божијег Имена се стиче постепено. Наше срце може бити обрадовано и успутним његовим призивањем; и то је драгоцено. Али, не треба се заустављати на пола пута. Наше пребивање у овом свету је кратко, и сваки сат који нам је на располагању треба да искористимо тако да наше познавање Бога стално сазрева. А када се уједно слију и радост срца и светлост ума, ми се приближавамо савршенству.

Са великом културом ове молитве срео сам се на Светој Гори. Природно, желео сам да учим од отаца - да видим како они разумевају овај најважнији аспект хришћанске аскетике. Дошао сам на Свету Гору 1925. године. Кратко време пре тога тамо је избио буран спор о природи Божијег имена. На врхунцу спора, слично богословској полемици XIV века о природи Таворске Светлости, обе стране су себи дозволиле немало поступака који би требало да буду сасвим страни људима који су своје душе предали у руке Светог Сведржитеља. Има у тој полемици и извесне аналогије са вековним расправама између номиналиста и реалиста, идеалиста и рационалиста. Повремено, те расправе се стишавају, да би касније поново плануле у другој форми. При том се издвајају два различита природна расположења: с једне стране су пророци и песници; са друге научници и технократи. Ја не желим да се задржавам на спољашњој страни тих догађаја. Више бих волео да поглед усмеримо на суштину проблема, како бисмо примили непролазно знање, дато одозго, којег су се удостојили свети подвижници, прегаоци умног делања.

Живот сваког од нас је у најужој вези са нашим представама о свету, о нама самима и о Богу. Молитва у својим највишим степенима захтева што је могуће вернију спознају о правом образу Божанственог Бића. Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри (у потпуности) шта ћемо бити; а знамо (из опита) да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видети КАО ШТО ЈЕСТЕ (1.Јн. 3,2). Такође, из хиљадугодишњег искуства целог нашег рода знамо да наш

59

природни ум, препуштен самом себи у нашем садашњем стању, не може у свом мишљењу о Богу да пође даље од извесних нагађања. Неопходно је да се сам Бог јави човеку и да му да знање о Себи. Као што се у животу сваког од нас Бог открива постепено, тако се и у историји човечанства, како је она представљена у Библији, много пута и разним начинима (Јев. 1,1) Он јављао оцима и пророцима, са све већом снагом и дубином знања.

Први помен о још нејасном призивању Бога: И Ситу се роди син којем надеде име Енос. Тада се поче призивати Име Господње (Пост. 4,26). Затим се Бог открива Аврааму, Исааку и Јакову, у све широј перспективи: Ја сам се јавио Аврааму, Исааку и Јакову са именом БОГ СВЕМОГУЋИ, а са мојим именом ЈАХВЕ - нисам се открио (Изл. 3,14, према преводу Седамдесеторице). Испунио је Бог откривење о Себи: А Господ сиђе у облаку, и стаде онде с њим (Мојсијем), и прогласи Име Јахве. Јер пролазећи Господ испред њега викаше: Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином. Који чува милост хиљадама родова, прашта безакоња и неправде и грехе, али не оставља без казне, који не правда кривога и походи грехе отачке на синовима и на унуцима до трећега и четвртога колена (Изл. 34,5-7). Тако се Бог у почетку открио Мојсију као ЛИЧНИ и једини заиста ПОСТОЈЕЋИ, са још непознатим атрибутима. Касније откривење је раскривало својства Aзъ Есмь као милостивог и човекољубивог Бога. Али, и то је било нејасно, и Мојсије је био свестан да је његово познање остајало непотпуно.

Ни пророци нису достизали тражену пуноту. Овако говори Господ, избавитељ ваш... Свети Израиљев... Ја, Господ, први и последњи, Ја исти ... да бисте знали ... да сам ја: пре мене није било Бога, нити ће после мене бити (Ис. 43,14; 41,4; 43,10). И пророци су, дакле, још тражили. Ипак, из ових речи Исаије видимо да се овај Бог - „Први и Последњи” - открио као Личносни Апсолут, као жив; не као некакво апстрактно „Све-Биће”, или трансперсонално Свејединство или нешто томе слично. Очигледно је, дакле, да је дух израиљских пророка био усмерен ка Пра-Бићу, ка Ономе који је од Почетка. Управо је та усмереност карактеристична за човека - који је образ Апсолута. Он се не задржава на ма чему, што је посредно и прелазно. Из библијске приповести ми видимо да се свако ново откривење прихватало као Богојављење, као Његово непосредно деловање. У вези са тим, и само Име се доживљавало као присуство Бога. У Имену се налази двострука снага: са једне стране, осећање Живог Бога, са друге, спознаја о Њему.

Одатле и страх да се то Име призива узалуд (Изл. 20,7). Како се обогаћивало откривење о Божијом својствима, о Његовим дејствима - продубљивало се и богопознање уопште. Без обзира на уверење Израиљаца да су изабрани народ, да им се Свевишњи открва - све до појаве Христа, у молитви Богу није престајао вапај пророка да дође на земљу, да пружи заиста пуно познање Себе, будући да је жудња за тим познањем неотуђива људском духу.

Бог се открио као Промислитељ, Избавитељ, Спаситељ, и још много тога другог, али је све у људским очима остајало покривено велом. У трагичном тренутку свог живота, када се од Лавана враћао у родне крајеве, где је још живео његов брат Исав (сусрет са којим га је плашио) Јаков се, оставши сам, далеко од заједничког логора, борио са Богом. Нису биле лаке године у Лавановом дому; страшан је сусрет са Исавом. Он је тражио благослов и заштиту, али у напетости борбе: надмећући се са Њим, кривећи Њега (Пост. 32,24).

Исту борбу видимо у животу пророка Илије и Јоне. Први се молио: Доста је већ, Господе, прими душу моју, јер нисам бољи од отаца својих... Ревновах много за Господа Саваота над војскама; јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише и пророке твоје побише мачем; а ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму (1.Цар. 19,4 и 10). А Јона је говорио: Господе, Ти

60

си ме толико терао да пророкујем Ниневљанима о погибељи која ће их постићи за њихово непоштење, а знао си да то нећеш да им направиш, јер си Ти Бог милостив и жалостив, и спор на гнев и уздржаваш се да нанесеш невољу. Сада, Господе (када се моје пророштво није испунило и ја остадох посрамљен), узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети (Јона, гл.4).

Још изразитији је случај Јова: Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дете!... мрак га помрачио и сенка смртна... био страшан, као најгори дан... Ноћ та да се не броји у дане године... да буде пуста; певања не било у њој! Клели је који куну дане... чекала видело и не дочекала га и не видела зори трепавица; што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију. Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?... Јер бих сада лежао и почивао (у великом миру небића)... онде безбожници престају да страше... мали и велики онде је (једнак у своме ништавилу), и роб слободан од свога господара. Тамо се сужњи одмарају... Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужна срца, који чекају смрт а ње нема... који би заиграли од радости када би нашли гроб? ЗАШТО СЕ ДАЈЕ ВИДЕЛО ЧОВЕКУ КОЈЕМ ЈЕ ПУТ (ка познању Бога) СКРИВЕН И КОЈЕГ ЈЕ БОГ ЗАТВОРИО ОТСВУДА МРАКОМ?(Јов, гл.3).

У нашим судбинама увек има понечег што је заједничко и свима њима. Израиљ се борио са Богом; а ко се од нас не бори? Цео свет је до дана данашњег у очајању, не налазећи нигде излаза. У мучној борби сва земља криви Њега за своје патње. Живот није нимало једноставан, и тешко је проникнути у дубински смисао Постојања.Дар залудни, дар случајни. О, животе - чему ти? Зашто ли те усуд тајни Смртној казни досуди?Тко је мене клетом влашћу Из ничега дозв'о ту? Испунио душу страшћу. Узмутио сумњом дух?3)

Овако је, опхрван болом, писао песник, изражавајући у суштини оно што и многострадални Јов.

Остајати заувек притиснут мраком незнања - понижавајуће је и души неподношљиво. Наш дух тражи непосредан разговор са ЊИМ, са Оним „који ме је извео из ништавила”; са Оним који је нарушио мој мир непостојања и бацио ме у ову бесмислену, и чак одвратну трагикомедију. Ми хоћемо да знамо: ко је извор ове неправде? Ми сами, или Он, Творац? Нама изгледа да смо у овај свет дошли мимо сопствене воље, а можда и против ње. Да ли се ико од нас сећа момента када је био упитан: Да ли желиш да се родиш у овај живот? И да ли нам је унапред казано какав је он? Да ли смо имали могућност да одбијемо овај дар? Јесмо ли у праву када Богу приписујемо „безумље” (уп. Јов. 1,22)?

Ево, чујем други глас: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8,12). Ко је жедан нека дође мени и пије. Који у мене верује ... из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7,37-38). Зар да не прихватим са вером овај Христов позив, зар да се не борим да достигнем Царство непролазне љубави Оца; зар да не идем путем који нам је Он, Христос, указао? Ако нам није дано да ишта створимо из „ничега”, онда се у нама не може родити ни идеја вечности. Њено присуство у нама би било онтолошки немогуће. Пажљиво следећи за током стварности која нас окружава, ми примећујемо да свака реална потреба има могућност задовољења у космичком бићу, само је потребно наћи прави приступ и средство. У историји научног прогреса, многе идеје које су изгледале исувише смеле - данас се на наше очи остварују. Зашто би требало да сумњам да ли је моја тежња ка блаженој бесмртности и вечитом сједињењу са Богом остварива?

Како се радикално мења све од тренутка када се срце отвори да прими позив

3 Пушкин, препев Хуга Баделића,- Прим. прев.61

Христа. Свака секунда постаје драгоцена, испуњена дубоким смислом. И патње, и радости, чудесно се сливају са новим подвигом. Лествица до небеса је пред нашим очима. Од данас ће ти име бити... Израиљ, јер си се борио са Богом, и људе ћеш надвладати (Пост. 28.12; 32,28-29). А о моме Имену се не распитује, јер је оно чудесно и ти још ниси способан да га примиш. А ипак си благословен. И сунце се роди ... и храмаше на стегно своје: пут ка савршеном знању још није отворен, али је наговештај био дан. Тај наговештај ће се продубљивати у свести пророка, биће изречене многе пламене речи о Предвечном Слову Оца који треба да дође; и савршена Светлост у којој нема никакве таме ће нам се јавити у свој својој сили.

Ризикована је борба са Богом: она нас може довести до пропасти, али нас такође може оспособити да побеђујемо „старог човека”, унакаженог луциферском гордошћу. Побеђивати смирењем: ... и људе ћеш надвладати. Како? Смирењем. И рече Јаков: Боже оца мог Авраама, и Боже оца мог Исаака... Избави ме из руке брата мога, из руке Исавове, јер се бојим да не дође и убије мене и матер са децом (Пост. 32,9 и 11)... Погледа Јаков, а то Исав иде, и четири стотине људи са њим... и пође (Јаков)... и поклони се до земље седам пута, докле дође до брата свога. А Исав притрча предањ и загрли га и паде му око врата и целива га, и обојица се заплакаше (Пост. ЗЗ. гл.) Смекшао је Исав који је мрзео Јакова зато што му је обманом одузео благослов оца Исаака који је припадао њему. У Јакову-Израиљу дат нам је пример смиреног покајања.

Зар није духовна криза која потреса цео свет истовремено и припрема за нови велики препород? Јер, то што се данас дешава у душама појединих људи, може да се деси и у мноштву душа. И то може да наиђе као моћни потоп; као заслепљујућа муња усред најгушће ноћне таме. Одсечак историје који нам је дат може и треба да постане период у коме смо ми усвојили постојање у свим његовим димензијама. И саме наше патње у светлости ове наде постају део развијања пред нашим очима величанствене слике: Дан дану казује и ноћ ноћи јавља разум (Пс. 18,3), ако су проведени у молитви која достиже „до граница васељене”... С једног краја неба је њен (тј. молитве) излазак, и ход њен је до другог краја, и ништа се не може сакрити од топлоте њене. Она нас и греје и весели. Она је канал кроз који се саопштава откривење Одозго. „Нека је Име Бога нашег благословено од сада и до века”.

След нашег постепеног откривења о Богу, како је представљен у Светом Писму, у великој мери се поклапа са процесом нашег личног развоја. И ми у свом познању растемо слично праоцима и оцима нашим: у почетку људи некако прихватају појам о Вишем Бићу. Затим све нови и нови Његови атрибути постају спознатљиви људском духу; док тако не дође време страшног синајског „Aзъ Есмь” (Пост. 22,14). Током следећих векова усавршавало се искуство и разумевање све док није дошао Очекивани.

Онај ко је у својој Суштини изнад сваког Имена, открива се разумним бићима створеним „по образу”, кроз мноштво имена: Вечни, Свезнајући, Свемогући, Сведржитељ; Светлост, Живот, Лепота, Мудрост, Доброта, Истина, Љубав, Праведни, Спаситељ, Свети... и друга. У сваком од њих и кроз свако од њих ми осећамо додир Јединог Бога, и услед Његове недељивости имамо Га целога. Тако треба мислити, али нам истовремено ниједно од њих не даје пуноту схватања тога „какав је Он”. Његово Биће у својој суштини превазилази сва Имена. Па ипак, Он продужава да нам се открива у Именима.

Пре двадесет векова дошао је Он, ОНАЈ кога су очекивали народи, Логос Оца. Надсветски по Својој суштини Творац наше природе, примио је обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек (Фил. 2,7). Беспочетно Слово Очево постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1,14). Вечни се појавио у времену. Откривење нам је донело ново име: ИСУС, Спаситељ, или БОГ-СПАСИТЕЉ. Велика Светлост је ушла у живот света. Наступила је нова епоха.

62

Свештена је била историја од Адама до Мојсија; она је свештена и од тренутка синајског богојављења; тим пре је свештена од тренутка појаве Христа.

И раније је било идеја о Богу-Спаситељу, али са другим садржајем, у другој димензији, са неупоредиво мање конкретности. Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија (Мт. 4,16).

Име Исус нам пре свега открива смисао и циљ доласка Бога у телу: „ради нашег спасења”. То што је Бог примио нашу природу указује на могућност да и ми постанемо синови Бога. Наше синовство се исказује у томе што нам се саопштава божанствени облик постојања: у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол. 2,9). После Вазнесења, Он је сео с десне стране Оца, и то већ као Син Човечији. Ево како говори Он сам: славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што сми ми једно. Ја у њима и ти у мени; да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света... И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима (Јн. 17,22-26).

Наш ум задивљено ћути пред овом тајном: Творац се обукао у творевину; Вечити и Невидљиви је на себе узео привремени и променљиви облик постојања; Дух који далеко превазилази сваку мисао сам Себе је учинио телом и дао нам могућност да Га опипамо рукама, да на Њега гледамо телесним очима; Бестрасни се подвргао патњама; беспочетни Живот је Себе повезао са умирањем.

Философски ум, препуштен самом себи, није у стању да се сложи са јеванђелском проповеђу: за њега је то безумље. Апсолут философа није од својих твораца добио дозволу да себе умањи дотле да прими обличје слуге (уп. Фил. 2,7). Апсолут, како га они замишљају, у суштини је небиће (у пуном смислу те речи). Пре доласка Христова било је умова који су градили веома привлачне теорије о таквом апстрактном Апсолуту; ни у наше дане такве тенденције нису усамљена појава. Велики апостол Павле је у вези са овим испевао генијалну химну: Јер је написано: погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу ... изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима... Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи (1.Кор. 1,19-25).

Слово постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1,14). Ми не схватамо како је то могуће, али не искључујемо да је Онај ко је створио нашу природу може и да је прими у Своју Ипостас. Он није примио нову, другу ипостас, људску. Пребивајући у Својој предвечној Ипостаси Бога, Он је у њој сјединио Божанску природу са тварном природом. У плоти нам је показао савршенство Оца, показавши са неупоредивом снагом да Бог и Човек могу бити једно.

Христос нам је омогућио познање Свете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Мојсије је под именом Јахве - Aзъ Есмь, разумевао јединствену Личност. Слово и Дух су за њега биле енергије Јединствено Постојећег. Нама је, међутим, откривено да су и Логос и Дух - Ипостаси, равноправне Оцу: Јединствен по Својој суштини - мноштвен по Ипостасима. Образ овог Бога: Јединствена природа човека у мноштву ипостаси.

Име Aзъ Есмь се услед јединства Бога примењује на сву Тројицу, и на сваку Ипостас посебно. Као и многа друга Имена, и ово може и треба да се схвати и као опште, заједничко Име, и као посебно Име сваког Лица, слично томе како се Име „Господ” односи на сва три Лица, и уједно служи као лично Име сваког од та три Лица. Исто се може рећи и за Име ИСУС - тј. Бог Спаситељ. Али. у

63

молитви, ми ово Име ИСУС употребљавамо искључиво као лично Име Христа, Другог Лица Свете Тројице.

Некада се знање о Божанству људском духу давало преко Имена која су углавном откривала Божија својства, Његове атрибуте: моћ, свудаприсутност, свезнање, промисао, славу и томе слично. Мојсије је био први коме је Име ЈАХВЕ било дано као лично Име. Кроз оваплоћење Логоса ми ступамо у додир са Богом у таквом облику, у таквој пуноти, да више не очекујемо ништа савршеније, него нам је само потребан подвиг живота по заповестима, како бисмо највиши дар примили у његовим истинским димензијама: Он је са нама живео у условима нашег пада; Он нам је говорио нашим језиком; Он се спустио до нас у таквом степену да смо Га опипали; Он нам је открио све што се тиче односа између Бога и човека. Спасење које је Он донео има сасвим конкретан карактер. Своју проповед Он је почео речима: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 4,17). У тој проповеди ми видимо наставак Његовог разговора са Адамом у рају (Пост. 3,8 и даље).

Велико је Име Aзъ Есмь; велико је Име Свете Тројице; такође је велико и Име Исус. О Његовом Имену може се много говорити: оно је неисцрпно у свом садржају; оно припада Ономе коме све што постоји дугује своје постојање: Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот, и живот беше светлост људима. Он је „у почетку”; то јест Он је принцип читаве васељене. У унутартројичном животу Он је окренут Оцу; док је у чину стварања тај исти Логос обраћен ка ономе који је створен по Његовом образу.

Име Исус је онтолошки везано с Њим и као смисао-знање, и као „енергија” Бога у односу на свет, и као Његово лично Име. Оно је духовна реалност; његова звучна страна се може поистоветити са његовом реалношћу, али то није обавезно. По звучању оно је било доступно многим смртницима, али када се молимо, ми га изговарамо са другим садржајем, са друкчијим настројењем нашег духа. Оно је за нас мост између нас и Њега; оно је канал кроз који до нас долазе струје божанствене силе. Пошто произилази од Светог Бога - оно је свето и освећује нас тиме што га призивамо. Са овим Именом и кроз њега молитва стиче извесну опипљивост; оно нас сједињује са Богом. У њему, том Имену, присуствује Бог, као у неком сасуду, драгоценој вази, пуној миомириса. Кроз њега се Надсветски подаје као опипљиво иманентан. Као божанска енергија - оно исходи из Суштине Божанства и божанствено је само по себи.

Када се молимо свесни свега овога што је до сада речено, молитва постаје истовремено и страшан и свечан чин. У давнини је била дата заповест - не призивати узалуд Име Божије; Господ је, међутим, дао заповест и обећање „да молимо Оца у Његово Име”. Сва Имена Божија су нам се кроз долазак Христа разоткрила у њиховом дубљем значењу, и требало би да дрхтимо (као што се дешава са многим подвижницима међу којима сам имао прилике да живим) док изговарамо Свето Име Исуса. Смело звучи кад кажем да бих и ја могао бити живим сведоком тога да достојно призивање овог Имена чини да присуство Вечног Бога испуњава читаво наше биће; да односи ум у друге сфере постојања; да нам саопштава особиту енергију новог живота. Божанствена Светлост, о којој није лако говорити, долази са овим Именом.

Ми знамо да је не само Име Исус, него и сва друга Имена која су нам откривена Одозго, онтолошки повезана са Њим, са Богом. Ми то знамо из искуства Цркве. Све свете тајне у нашој Цркви се обављају кроз призивање Божијих Имена, пре свега Свете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Целокупно наше богослужење је засновано на призивању Божијих Имена. Ми њима, као звучним појавама, не приписујемо никакву магијску снагу, али када су изговорена у пуној истини исповедања вере и док смо у страху Божијем, испуњени побожношћу и љубављу – онда заиста имамо Бога заједно са Његовим

64

Именима. Многа поколења свештенослужитеља су нам сачувала ову свест о снази Имена Божијег, обављајући свете тајне са дубоким осећањем присуства Живога Бога. Њима је била откривена тајна свештенодејствовања Божанске Литургије. Они ни најмање нису сумњали да су Крв и Тело Христа пред нама у пуној реалности. Над њима је било призвано Име Онога чија реч постаје „чињеница”. И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.

Заборав о онтолошком карактеру Божијих Имена, одсуство овог искуства у молитвама и у вршењу светих тајни - опустошило је животе многих. За њих молитва и саме свете тајне губе своју вечну реалност. Литургија од Божанственог чина постаје просто психолошко и ментално сећање на један историјски догађај.

Многи су дошли дотле да молитву сматрају некорисним губљењем времена, нарочито ако после својих молитава о животним потребама нису добијали оно што би тражили... А сједињење нашег бића са Богом - није ли то најважније чудо нашег постојања? То је онај „најбољи део” који се од нас не одузима у тренутку смрти. Чињеница нашег васкрсења у Богу - ето шта је у центру наше пажње, као крајњи смисао наше појаве на овом свету. Љубав ка Христу, која испуњава читавог човека, одлучно мења сав наш живот. Он - Богочовек - сјединио је у Себи то двоје, и кроз Њега нам постаје доступан и Отац. Има ли ишта више што би се могло пожелети?

Они који су заволели Христа и Његово Име, наслађују се читањем Јеванђеља и Светог Писма уопште. Имена Божија и смисао који из њих произилази привлаче себи дух човека, и њега више ништа друго није у стању тако да заинтересује. Са каквим високим надахнућем Петар говори: нема другог Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти. Или: Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи (Дап. 4,12; 3,6). Другом приликом апостоли једнодушно подигоше глас Богу и рекоше: Господе, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима...погледај на њихове претње (царева и властодржаца овога света: Ирода и Пилата са незнабошцима и са народом израиљским), и дај слугама својим да са сваком смелошћу говоре реч твоју, пружајући и ти руку своју на исцељивање, да бивају знаци и чудеса именом Светога Сина твога Исуса. И пошто се они помолише Богу, затресе се место где беху сабрани, и испунише се сви Духа Светога, и говораху реч Божију са смелошћу ... и благодат велика беше са свима њима (Дап. 4,23-33).

Тако је цело Свето Писмо, од почетка до краја, испуњено сведочанствима о Богу - кроз Његова Имена. И не престаје да се наслађује наш дух при сусрету са светим речима, и благосиља наша душа Бога који нам је дао овај непроцењиви дар.

Споро тече развој човека у сфери богопознања. Пролазе дуге године пре него што се у нашој свести развије величанствена слика Бића: стварање света са његовим космичким силама и појавама, и стварање човека, када му Господ Бог ... дуну у нос дух животни (Пост. 2,7). Човек је тако принцип који повезује Бога и осталу творевину, будући да у њему видимо спајање тварних космичких енергија са Нетварном. Богослови сваку енергију која произилази од Бога, од Суштине Божанства, и саму називају „божанством”. Суштина је, међутим, неприступачна човеку, али се Божански живот сједињује са човеком силом Божанског деловања. Чин обожења обавља се преко нетварне благодати. Најбољи пример у Новом Завету је Таворско откривење: у Светлости која им је постала видљива, апостоли су чули глас Оца: Ово је Син мој љубљени. И Светлост и Глас (и једно и друго је неизрециво) – све је било „божанство'”.

Требало би да сви научимо да разликујемо енергије по њиховом пореклу; неспособност да разрешимо то питање успорава процес нашег раста у духу.

Неће бити на одмет да нагласим да у молитви Именом Исуса нема ничег 65

магијског и аутоматског. Ако се не трудимо да испунимо Његове заповести, узалудно ће бити и призивање Његовог Имена. Он је сам рекао: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7,22-23). Веома је важно да се уподобимо Мојсију, који је стрпљиво подносио тешкоће подвига, како бисмо видели Онога који је невидљив (уп. Јев. 11,27), и како бисмо Га призивали свесни онтолошке везе Имена и Именованога, то јест Личности Христа. Љубав према Њему ће расти и усавршавати се у мери у којој ће се умножавати и продубљивати наше знање о животу љубљенога Бога. Када ми као људи волимо некога, пријатно нам је да изговарамо име вољене личности и понављање нас не замара. Тако, и још много више осећамо када је у питању име Господа. Када нам се онај кога волимо све више разоткрива у својим врлинама, расте и његова вредност у нашим очима, и ми са радошћу у њему откривамо нове црте. Тако је и са Именом Исуса Христа. Ми са све већим интересом у Његовом Имену откривамо нове тајне Божијих путева, и сами постајемо носиоци реалности коју то Име садржи. Кроз то живо сазнање ми постајемо учесници вечности већ у садашњем животном искуству: А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа (Јн. 17,3).

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас и Твој свет.Име Исус је било дато по откривењу Одозго. Оно долази из вечне Божанске

сфере, и никако није плод делатности земаљског разума, па макар и било изражено физичком речју. Откривење је чин - енергија - Божанства, и као такво припада другом нивоу постојања и трансцендира космичке енергије. У својој надсветској слави име Исус је метакосмичко. Док изговарамо Име Христово, позивајући Га на општење са нама, Он који све испуњава, слуша, и ми ступамо у живи додир с Њим; Као предвечни Логос Оца, Он са Оцем пребива у нераздељном јединству, а Бог-Отац преко Свог Слова ступа у општење са нама. Христос је Јединородни савечни Син Оца, и стога је рекао да „нико не долази Оцу осим кроз Њега” (Јн. 14,6). Име Исус значи Бог-Спаситељ; као такво оно се може односити на Свету Тројицу, или на било коју од Ипостаси појединачно. Али, у нашој се молитви Име Исус употребљава искључиво као лично Име Богочовека, и наш ум притом сву пажњу обраћа на Њега. У Њему сва пунота Божанства обитава телесно, говори апостол Павле (Кол. 3,9). У Њему није само Бог, него и цео људски род. Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом. како Нетварног Прво-Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим - кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. А ко се сједини са Господом, један је дух са Њиме(1.Кор. 6,17).

Задржао сам се на догматском разјашњењу молитве Именом ИСУСА понајвише зато што сам у току последњих деценија често имао прилике да сретнем сасвим изопачене погледе на праксу ове молитве. Најгоре је када се она брка са јогом, са будистичком праксом, па чак и са „трансценденталном медитацијом”, и томе слично. Темељна разлика свих тих усмерења и хришћанства састоји се у томе што у основи нашег живота лежи Откривење о ЛИЧНОМ Богу: Aзъ Есмь. Сви други путеви одводе ум човека од личних узајамних односа између Бога и онога ко се моли - у област апстрактног трансперсоналног Апсолута, у имперсоналну аскетику.

Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави

66

медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута. Чести су безумни покушаји да се за кратко време достигне „козмичка свест” и да се чак стекне искуство непосредног општења са Над-Личним Апсолутом. У суштини, аскетика такве врсте је удаљавање од Бога Истинитог, од Онога који заиста Постоји.

Јеванђелско учење нам говори не само о Личном Богу, него и о личној бесмртности оних који се спасавају. То се постиже кроз победу над светом страсти. Задатак је велики, грандиозан, али је Господ рекао: не бојте се, ја сам победио свет; и ми знамо како та победа није била једноставна. И опет, Христос нас учи: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе. Чувајте се лажних пророка... (Мт. 7,13-15). У чему је пропаст? У томе што људи остављају Живог Бога који нам се открио, усмеравајући се у „ништа” из кога су, међутим, изведени у постојање да би им се дало вечито блаженство у облику богосиновства, кроз усељење у њих Бога - Свете Тројице.

Да би се поверовало Христу треба: или имати простоту детета: ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18,3); или у безумној смелости постати сличан Павлу који говори: Ми смо луди Христа ради ... ми слаби ... презрени ... постасмо као сметлиште света, свима смеће до данас (1.Кор. 4,10-13); а ипак: темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1.Кор. З,11). Молим вас, дакле, угледајте се на мене као и ја на Христа (1.Кор. 4,16).

У хришћанском искуству космичка свест се даје у молитви која је слична Гетсиманској молитви Господа, а не у филозофском трансцензусу. И рече им: ...тако је требало да се У ИМЕ ЊЕГОВО проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима... А ви сте сведоци овоме. И ево, ја ћу послати обећање Оца свога на вас; а ви (пребивајте у молитви) док се не обучете у силу с висине (Лк. 24,46-49).

2. ПРАКСА

У овом поглављу покушаћу да што краће изложим најбитније моменте велике културе срца и људима који ступају на тај подвиг оне најздравије савете које сам примио на Светој Гори.

Дуге године монаси изговарају молитву на глас, не тражећи вештачке начине сједињавања ума и срца. Њихова пажња је усмерена на то да усагласе свој свакодневни живот са заповестима Христовим. Вековно искуство овакве аскезе показало је да се ум сједињује са срцем Божијим дејством, када монах прође значајан период испуњен послушањем и уздржањем, када се његово срце, ум, и само тело „старог човека” у довољној мери ослободе власти греха. Ипак, како у прошлости, тако и у наше време, оци понекад дозвољавају да се прибегне вештачком методу повезивања ума и срца. У ту сврху монах, поставивши тело у удобан положај, и наклонивши главу према грудима, у себи изговара молитву, лагано удишући ваздух са речима: „Господе Исусе Христе, (Сине Божији)”, а затим при издисају завршава молитву: „помилуј ме (грешног)”. При удисају, пажња ума у почетку прати покрет ваздуха и зауставља се на горњем делу срца. После извесног времена проведеног у таквој молитви мисли бивају сабраније, а ум се смешта у близину срца, или чак може и ући у њега. Искуство показује да овај начин молитве пружа уму могућност да види на само физичко срце, него и то што се у њему дешава; каква осећања се у њему рађају; какве мисаоне представе наилазе споља. Таква пракса може довести до тога да монах боље

67

осећа своје срце и да у њему пребива уз пуну пажњу ума, немајући више потребу да прибегава „психосоматској техници”.

Овај вештачки поступак може да помогне почетнику да нађе место на коме треба да се усредсреди пажња приликом молитве, и уопште у свако време. Ипак, на тај начин се не може достићи права молитва. Она не долази друкчије до кроз веру и покајање, који су једина основа истинске молитве. Опасност психотехнике, како показује дуго искуство, састоји се у томе што има веома много људи који самом методу придају сувише велики значај. Како би се избегле могуће деформације духовног живота онога који се моли - почетницима се од давнина препоручивало да се моле на други начин, кудикамо спорији по својим ефектима, али зато неупоредиво кориснији и правилнији: да усредсреде своју пажњу на Име Исуса Христа и на речи молитве. Када дубока туга због грехова достигне одређени степен, ум природно тражи сједињење са срцем.

Пуна формула молитве гласи: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Почетнику се препоручује управо ова формула. У првом делу молитве ми исповедамо Христа-Бога, који се оваплотио ради нашег спасења. У другом – покајнички признајемо наш пад, наше греховно стање, и молимо за избављење. Сједињење догматског исповедања и покајања чини молитву потпунијом у њеном позитивном садржају.

Могла би се утврдити извесна постепеност у делању ове молитве. Молитва је:1) ГЛАСНА: ми наглас изговарамо молитву, усредсређујући пажњу на Име и

садржај речи.2) УМНА: не покрећемо усне и језик, него Име Исуса Христа и остали

садржај изговарамо у мислима.3) УМНО-СРДАЧНА: ум и срце су сједињени у свом дејству; пажња је

закључана унутар срца и тамо се изговара молитва.4) САМОПОКРЕТНА: молитва се усталила у срцу и без посебног напора воље

сама се изговара, привлачећи и пажњу ума.5) БЛАГОДАТНА: молитва делује као нежни пламен у грудима, као надахнуће

Одозго које наслађује срце осећањем Божије љубави и узноси ум до духовних виђења. Понекад је праћена виђењем Светлости.

Постепено напредовање у молитви је верни знак успеха. Онај ко ступа на поприште борбе за молитву морао би да почне од гласне молитве све док се тело на њу не навикне: док је не усвоји језик, срце и мозак. Трајање овог периода је за сваког различито; што је дубље покајање, тим је краћи пут.

Пракса умне молитве може бити привремено везана и за психосоматску технику, то јест, може имати карактер ритмичког или неритмичког изговарања молитве умом, посредством уздисаја уз њен први део, и издисаја уз други, као што је горе описано. Такво делање може бити корисно ако се при том не губи из вида да ни једно призивање Христовог Имена не сме да се одваја од Њега, од Његове Личности, од Лица Бога. Иначе, молитва се претвара у техничку вежбу и у ствари је грех против заповести: Не изговарај име Господа Бога твога узалуд (Изл. 20,7; Пон. Зак. 5,11).

Када се пажња ума заустави у срцу, постаје могућа пуна контрола онога што се унутар срца дешава, и борба против страсти поприма разумни карактер. Подвижник види непријатеље који се споља приближавају, и може да их одгони силом Христовог Имена. Срце при таквом подвигу постаје истанчаније и прозорљиво: интуитивно познаје стање човека за кога се моли. На овај начин се врши прелаз од умне молитве ка умно-срдачној, после чега се дарује самопокретна молитва.

Ми се трудимо да стојимо пред Богом у јединству и целовитости свог бића. Призивање Имена Спаситеља у страху Божијем, сједињено са непрестаним старањем да живимо сагласно заповестима, доводи постепено до блаженог јединства свих наших сила које су раније биле разбијене услед пада. У том

68

чудесном, али болно тешком подвигу, никада не треба журити. Бог не врши насиље над нашом вољом, али ни ми Њега не можемо натерати да нешто учини. То што се постигне напором воље и употребом психотехнике - не држи се дуго, и што је важније, не сједињава наш дух са Духом Живога Бога.

У условима који владају савременим светом молитва захтева надчовечанску смелост, будући да јој се противе свеукупне космичке енергије. Сачувати нерасејану молитву значи победу на свим нивоима природног постојања. Пут овај је дуг и трновит, али долази тренутак када зрак Божанствене Светлости пробија густу таму и пред нама се ствара пробој кроз који можемо да видимо Извор те Светлости. Тада Исусова молитва стиче космичке и метакосмичке димензије.

Вежбај се у побожности. Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњега и будућега. Ово је истинита реч и достојна свакога примања; Јер за то се и трудимо ... јер се надамо у Бога живога; који је спаситељ свију људи... Ово заповедај и учи (1.Тим. 4,7-11). Ићи за овим учењем апостола, значи ићи најсигурнијим путем ка Ономе кога тражимо. Ми и не мислимо о вештачким средствима да би се достигло обожење: ми верујемо да је Бог дошао на земљу и открио нам тајну греха, давши нам благодат покајања, и молимо се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога - у нади на опроштај и измирење у Његово Име. Речи „помилуј ме грешнога” ми не остављамо целог свог живота. Пуна победа над грехом могућа је само кроз настањивање у нама самога Бога. То и јесте наше обожење, које нам омогућава и да непосредно видимо Бога као што јесте. Пунота хришћанског савршенства је недостижна у земаљским границама. Свети Јован Богослов овако пише: Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн. 1,18). Он даље тврди да ће се у будућем веку наше обожење довршити, јер ћемо га видети као што јесте (1.Јн. 3,2). И сваки који ову наду има ... очишћава себе, као Он што је чист ... који у њему пребива не греши; сваки који греши није га видео нити гаје познао (1.Јн. 3,3 и 6). Корисно је прожети се садржајем ове посланице. како би призивање Имена Исусовог постало делатно, спасоносно; како бисмо прешли из смрти у живот (1.Јн. З,14), како бисмо се обукли у силу с висине (уп. Лк. 24,49).

Једна од најдивнијих књига међу делима отаца-аскета јесте Лествица Јована Синајског. Њу читају монаси почетници, она служи и као осведочени коректив за „савршене”. (Вероватно не треба спомињати да је савршенство на земљи увек непотпуно.) На сличан начин се може расуђивати и о молитви Исусовој. Њоме се моле приликом било ког рада побожни прости људи; њоме замењују црквена богослужења монаси, или је „умом” изговарају за време служби у цркви; она чини главно занимање келиота и исихаста-пустињака.

Делање ове молитве је најуже повезано са богословљем Божијег Имена. Она има дубоке догматске корене, као што и уопште целокупан аскетски живот православних хармонично прати догматска свест. Ова молитва се заиста у неким својим облицима претвара у пламен који сажиже страсти (уп. Јев. 12,29). У њој је божанска сила која васкрсава људе мртве од греха; која светлошћу просвећује ум дарујући му способност да види силе које дејствују у „космосу”. Она омогућава да осетимо шта се дешава унутар нашег срца и ума: она продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Јев. 4,12).

Побожно делање ове молитве доводи човека до сусрета са многим супротстављеним енергијама скривеним у атмосфери. Изговарана у стању дубоког покајања, она продире у област која је са оне стране „мудрости мудрих и разума разумних” (1.Кор. 1,19). У својим најинтензивнијим облицима она захтева или велико искуство, или наставника. Свима без изузетка је неопходна

69

будна опрезност, дух покајања и страха Божијег, стрпљивог прихватања свега што наиђе. Тада она постаје сила која наш дух сједињује са Духом Божијим, која нам даје осећања живог присуства вечности, као што нас је раније пратила кроз бездане мрака скривеног у нама.

Ова молитва је велики дар Неба човеку и човечанству.Колико је важно пребивање (да не кажемо упражњавање) у молитви -

показује искуство. Мислим да се може извести паралела са животом нашег света, уз навођење примера из познатих нам чињеница савремене свакодневице. Спортисти који се припремају за такмичење у стању су да дуго времена понављају једне и исте радње, како би у тренутку самог наступа могли да изведу своје, већ темељно усвојене, покрете брзо, без колебања, и на неки начин механички. Од количине вежби зависи квалитет наступа. А ево шта се десило и кругу људи које сам познавао. Наравно, ја овде само понављам оно што сам чуо од некога ко је веома близак људима о којима се ради. У једном европском граду, два брата су се скоро истовремено оженила. Једна млада је била доктор медицине, жена великог ума и снажног карактера. Друга је била лепша, живахна, интелигентна, али не сувише интелектуална. Када се обема приближило време порођаја, решиле су да прво своје искуство подвргну тада новој теорији „порођаја без бола”. Прва, лекар, брзо је схватила сав механизам тог акта па је, после две-три лекције одговарајуће гимнастике, оставила вежбања, уверена да је све разумела и да ће у дано време реализовати своја знања. Друга је имала веома примитивне представе о анатомској грађи свог тела, али је била расположена да се позабави не теоријском страном проблема, већ да се просто од свег срца преда понављању прописаног комплекса телесних покрета; довољно их увежбавши, пошла је на операцију која јој је предстојала. И шта мислите? Прва је, у тренутку порођаја, чим су се појавили болови, заборавила све своје теорије породивши се са великим напором, „у боловима” (уп. Пост. 3,16). Друга је, међутим, родила без болова и скоро сасвим без напрезања.

Тако некако је и са нама. Савремени образовани човек ће лако схватити „механизам” умне молитве. Довољно је да се две-три недеље мало усрдније помоли, да прочита неколико књига, и ево, он сам ће тим књигама већ моћи да дода и своју. Али у смртни час, када је цео наш организам подвргнут насилном кидању; када мозак губи јасност, а срце осећа или јаке болове, или слабост, тада ће сва наша теоријска знања ишчезнути, а са њима можда и молитва.

Неопходно је молити се годинама. Читати, пак, треба умерено, и то само оно што се на овај или онај начин налази у вези са молитвом и по свом садржају појачава порив ка покајној молитви и унутрашњем закључавању ума. Услед упорног дуготрајног понављања молитва постаје природно стање нашег бића, нормална реакција на сваку појаву у духовној сфери: били то светлост или тама; појава светих анђела или демонских сила, била то радост или туга; једном речју, у свако време и при свим околностима.

Са таквом молитвом, наше рођење у вишњи свет може заиста постати „безболно”.

Кратка је књига Новог Завета, која нам открива највеће дубине беспочетног Живота; ни теорија Исусове молитве не захтева дужину. Савршенство које нам је објавио Христос недостижно је у земаљским границама; не може се описати мноштво искушења кроз која пролази подвижник ове молитве. Бављење овом молитвом на чудан начин дух човека доводи до сусрета са „силама” скривеним у „космосу”. Она. молитва Именом Исуса, изазива те космичке силе, боље рећи „господаре таме овог света, духове злобе у поднебесју” (Еф. 6,12), на борбу против човека. Уздижући молитвеника у сфере које се налазе ван граница земаљске мудрости, ова молитва у својим вишим облицима захтева „анђела, верног наставника”.

70

По својој суштини, Исусова молитва је изнад сваке спољашње форме, али практично, услед наше неспособности да дуже време ум држимо „чистим”, ради дисциплине, верници користе бројанице. На Светој Гори Атонској највише су у употреби бројанице од сто чворова, подељене на четири дела (по двадесет пет сваки). Број молитава и метанија у току дана и ноћи одређује се према снази свакога и његовим реалним могућностима.

3. МОЛИТВА ИМЕНОМ ИСУСА ЈЕ ПРИМЕЊИВА У СВИМ

ОКОЛНОСТИМА

Онај који заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и одшкрињују се двери у област бесмртности.

Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда наша усрдна молитва: Од тајних мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред тобом. Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18,13-15).

Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. А ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама:

„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога”. Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих

могућих догађања у духовној космичкој сфери; он сам није у стању ни да се супротстави, нити да јасно разуме шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блажен ако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, који ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити „Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме ” - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила.

У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против „врелих искушења” (1.Пт. 4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам открије тајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христом и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како бисмо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како

71

бисмо га загрејали:„Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме”.И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце.Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцима

распадања нашег физичког организма, молитва „Исусе Христе” постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постану претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната – остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. „Исусе, спаси ме... Исусе Христе, помилуј, спаси... Исусе, спаси ме... Исусе, Боже мој”.

Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје „природе”, не могу се одвојити од свог „тела”, непрестано раздираног непријатељством једних „ћелија” против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело „све-човека” се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до када људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио и своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн. 17,21-23; 11,51-52; Еф. 2,14; 1.Кор. З,22 и друго).

„Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет”.У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и

нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти последњи Суд (уп. Мт. 25,31 и даље).

„Господе, Исусе Христе, спаси нас”.Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко

је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богоостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово.

„Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног”.Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве

непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледа бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти

72

или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име како би осећање кајања ојачало у души.

„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога”.Наш дух, вечан према Божијој замисли о нама, мучи се у тамници греховних

страсти. Што је дубљи наш бол због свести о нашој удаљености од Бога услед греха, то је силнија тежња наше душе ка Богу, и она се моли у великој чежњи, са многим плачем, тражећи сједињење са Њим. И Он не оставља скрушено срце, него нам прилази; и „дубоко” срце човеково постаје свесно своје сродности са Њим, са Богом који на „опипљив” начин присуствује и делује у нама. Из тога се види да и наше тело, у себи својственом облику, прима дисање Живога Бога:

„Исусе, Сине Бога Живога, помилуј нас”.Наследство које су нам оставили оци: њихово учење и излагање о Божијим

даровима укључује такође и указивање путева боговиђења, то јест описе борбе коју су водили у свом унутрашњем свету против „закона греха” (Рим. 7,13) који живи у сваком од нас, против трагичне последице првог великог пада човека. Сваки који ступи на поприште многоструке битке за стицање свете вечности, сусрешће се, измећу осталог, и са неопходношћу да се супротстави погубном утицају света који нас окружује, који одбацује молитву; најсигурнији штит је при томе опет:

„Господе, Исусе Христе, помилуј нас, и Твој свет”.Име Исуса Христа је за верујућег као високи зид утврђења. Непријатељу није

лако да се пробије кроз тешка гвоздена врата; не помаже му ни превара, само ако се наша пажња не расипа на спољашње предмете. Молитва Његовим Именом даје снагу души не само да савлада штетне спољашње утицаје, него и да учини знатно више: да утиче на средину у којој живимо. Она нас учи како да излазимо из унутрашње дубине срца и да се са браћом опходимо у љубави и миру. Мир и љубав, заповеђени Богом, када се множе, постају извор ватрене молитве за цео свет. Дух Христа нас изводи у пределе љубави која обухвата сву творевину. У таквом стању, душа се са великом топлином моли:

„Господе, Исусе Христе, Спаситељу наш, помилуј нас, и Твој свет”.Бог никада не врши насиље над вољом човека; али ни Њега није могуће

силом натерати да нешто учини. У својој молитви, ми се трудимо да стојимо пред Њим у јединству и целовитости свог бића; пре свега у сједињењу ума и срца. Како бисмо постигли ово блажено сједињење две најважније силе наше личности, ми не прибегавамо никаквим вештачким средствима (психотехници); у почетку, ми навикавамо ум да са пажњом стоји на молитви, како нас уче оци, то јест да пажљиво изговарамо Име Исуса Христа и остале речи молитве. Усредсређено призивање Божијег Имена, уз стални, свакодневни напор да се живи сагласно јеванђелским заповестима, доводи до тога да се ум и срце сливају у заједничком дејству.

У свом подвигу ми никада не треба да журимо. Мора се одбацити помисао: учинити што више, за што краће време. Вековно искуство је показало да се оно што се достигне путем психотехнике не задржава трајно; и што је још важније - не сједињује наш дух са Духом Бога Живога. Пред нама стоји питање вечног спасења у најдубљем смислу. Целокупна наша природа треба да се препороди: да од телесне постане духовна. И када види да смо способни да примимо Његову благодат, Господ неће оклевати са одговором на наше смирене позиве. Његов долазак понекад бива такав да захвата читаво биће у тој мери да су и срце и ум заузети само Њиме; овај видљиви свет уступа место вишој реалности. Ум престаје да мисли дискурзивно: он сав постаје пажња. Срце долази у стање које се тешко може описати: оно је испуњено страхом, али побожним, животворним. Наше дисање при том бива уздржаним: Бог се види и унутра и споља. Он испуњава све, и читав човек - дух-ум, срце-осећања, па чак и тело, сливени живе само Богом.

73

„Господе, Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас, и Твој свет”.Усудио сам се да говорим о ономе што монах обично чува унутар себе, као

драгоцену тајну, у страху да се „Исус не склони од гомиле” (уп. Јн. 5,13). Док сам још увек живео у манастиру, било ми је дано то о чему говорим, али са још већом снагом након мог одласка у пустињу. Тамо, у усамљености, доживљавао сам присуство Живога Бога, све до заборава света. Немогуће је адекватно описати искуство Божијих посета. Оне се не понављају увек у истом облику, него скоро увек наилази нешто ново, и другим редоследом.

Сећам се како се призивање Имена Исуса Христа стопило са (невидљивим) доласком Њега самог; од тог тренутка, ово Чудесно Име, као и друга Имена Божија, за мене представљају канале сједињења с Њим. У то време, већ сам био свештеник. Обављање Божанствене литургије је такође попримило други карактер: то више није био само побожан чин ослобођен колебања у вери, него осећање целим мојим бићем ЧИЊЕНИЦЕ присуства Бога који је обављао Свету Тајну. Тада сам осетио дубоки смисао и реалност речи Василија Великог: „Ти си нам даровао откривење небеских тајни” (уп. молитву приношења дарова). Да, Господ и нама, последњима међу свим људима, открива тајну свештенодејствовања.

Много пута, касније, мој ум је био уздизан до разумевања делотворности литургијског служења, али не знам да ли ћу моћи да нађем речи које би изразиле то што сам доживео? Литургија, као Божанствени чин, доживљава се целим бићем: не поставља се питање - како је могуће? Пред свештеником стоји очевидност животне чињенице. Узмите... ово је тело моје... Пијте... ово је крв моја. И раније сам се причешћивао са вером, са љубављу, али и са мање израженом свешћу о томе шта се збивало. Кроз призивање Имена Исуса Христа било ми је дато искуство блаженог, али истовремено и страшног присуства Вечног Бога. Наравно, тиме није речено да је такав редослед доживљаја обавезан за све.

На прве речи литургије: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа” - стиже и милостиви одговор Бога, премда не увек са подједнаким интензитетом. Литургијски канон захтева посебну одговорност и пажњу; врхунац је моменат епиклезе. Свештеник, а са њим и сви присутни у храму, обраћају се Богу Оцу са молбом да пошаље Духа Светога. И Он долази, и обавља оно за шта се молимо.

Кроз литургијски чин, ја сам се научио да посматрам живот Христа-Човека. Пре него што ће рећи апостолима: Узмите... ово је тело моје, Он се у Себи молио Оцу. Он ове страшне речи није изрекао као Сведржитељ, него као Син човечији, учећи нас да не чинимо ниједан унутрашњи покрет душе који би имао карактер „самообожавања”. Ово сазнање сам положио у темељ свог живота у Христу: молим се Оцу као твар; очекујем спасење само као дар љубави која долази Одозго; усиновљење тражим не друкчије, него кроз Христа; освећење и просвећење искључиво кроз Светог Духа. Сва Тројица - Отац, Син и Свети Дух - дубоко у мојој свести су Јединствени Живот, Јединствена Љубав, Јединствено Царство, Јединствена Светлост. У сваком од Њих, пунота Божанства је апсолутна. Они се у мени деле нераздељно. Они се у мени сливају несливено. То је вечита чињеница Божанског Постојања, печат за којим жудим уз сву свест о својој потпуној недостојности. Ја не покушавам да Свето Тријединство објасним путем логичке апстракције. Ја са страхопоштовањем живим ту велику Тајну, кроз чије откривење ми је дат одговор на сва моја питања.

Наше рођење, и затим одрастање на земљи, није ништа друго до стваралачки процес за време кога усвајамо стварност у мери која нам је доступна, и у нади да ће спознаја која овде није довршена бити доведена до савршенства када пређемо у други облик постојања. Када се у нашем духовном виђењу сва преживљена искуства слију у јединствени центар наше личности; када се у нашем духу и мрачни пакао и Нетварна Светлост сједине као реалности које смо упознали -

74

ми почињемо да схватамо значење Имена Исус, то јест Спаситељ. Он који је беспочетна Светлост, „понизио је себе узевши обличје слуге”, сишавши у пакао како би избавио Адама. И ми Га сада зовемо у молитви:

„Исусе, Сине Бога Живога, помилуј нас, и Твој свет”.Божије Име, откривено људима, послужило је као веза између Бога и нас.

Божијим Именом. боље рећи - Божијим Именима, у Цркви се врше све свете тајне. У Име Бога би требало да се врши свако људско дело. Кроз призивање Имена Свевишњег, Његово присуство постаје живо, стално доживљавано; срце је мирно када је оно што чинимо по вољи Господу, а при сваком скретању у било коју страну од истине оно осећа извесну „нелагодност”; на тај начин, у молитви имамо вечито будну контролу над сваким покретом нашег духа; ниједна мисао, ниједна реч то не могу избећи. Ова последица непрестане молитве омогућава да наше грехе сведемо на могући минимум.

„Господе, Исусе Христе, Сине и Слове Бога Живога, помилуј нас”.„Удостој нас, Господе, да се овога дана сачувамо од греха”. Овако се молимо

ујутру. Међутим, само нам истанчано присуство Духа Божијег у нама даје могућност да пребивамо у истинском унутрашњем трезвоумљу. Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1.Кор. 12,3). Поново се уверавамо да се свесним призивањем Имена Господњег избављамо од грешака у нашим делима и речима: „Господе Исусе, Ти си Светлост која је дошла да спасе свет; просвети умне очи срца мог, како бих могао без спотицања, као при дневној светлости, да ходим пред Твојим Лицем” (уп. Јн. 11,9-10).

Како би творење молитве довело до оних резултата о којима са таквим одушевљењем говоре наши оци и учитељи, неопходно је да следимо њихово учење. Први услов је вера у Христа као Бога Спаситеља; други - свест о себи као грешнику који је на путу да пропадне. Та свест може достићи такву дубину да човек себе осећа горим од свих других, што му се чини очигледним не због спољашњих извршених поступака, него због увида у сопствену удаљеност од Бога - која је потенцијални носилац сваког зла.

Што се више смиравамо у болном покајању, тим брже наша молитва досеже до Бога. А када губимо смирење, никакви нам подвизи неће помоћи. Деловање гордости у нама, осуђивање брата, узношење над ближњим и нетрпељивост према њему - далеко нас одбацују од Господа.

Ми прилазимо Богу као последњи грешници. Искрено осуђујемо себе у свему. Ми ништа не замишљамо, ништа не тражимо, осим опроштаја и милости. Такво је наше трајно унутрашње стање. Ми молимо самог Бога да нам помогне да својим гнусним страстима не вређамо Светог Духа; да свом брату (сваком човеку) не чинимо никакво зло. Осуђујемо себе као недостојне Бога – на паклене муке. Ми не очекујемо никакве посебне дарове Одозго, него једино свим силама тежимо да упознамо истинити смисао Христових заповести и да живимо у складу са њима. Ми узвикујемо:

„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас, и Твој свет”. И Бог нас чује, и шаље нам спасење. И сваки који призове име Господње (у таквом духовном расположењу), спашће се (Јоил 2,32).

Покајте се (Мт. 4,17). Треба најозбиљније да прихватимо овај Христов позив: да радикално променимо наш унутрашњи живот и наше схватање света, наш однос према људима и према свакој појави тварног постојања; да не убијамо непријатеље, него да их побеђујемо љубављу; да нам је увек на уму да не постоји апсолутно зло; апсолутно је само беспочетно Добро. И ово добро нам је заповеђено: Љубите непријатеље своје... чините добро онима који вас мрзе... будите савршени као што је савршен Отац ваш небески. Предати себе на заклање за браћу - најбољи је начин да их ишчупамо из ропства клеветника-ђавола и да припремимо њихове душе за примање Бога, који жели да спасе све људе. Нема човека у коме не би била присутна, у већој или мањој мери, светлост

75

- јер Бог просвећује сваког човека који долази на свет. Заповест - „не противи се зломе”, најефикаснији је облик борбе против зла. Када се људи насиљу супротстављају истим средствима којим прибегава и онај ко чини неправду, тада расте динамика светског зла. Убиство невиних често на невидљив начин премешта моралне снаге човечанства на страну оног добра за које је невини човек страдао. Сасвим је друкчије када са обе стране наступа иста недобра тежња да се доминира. Победа физичком снагом не траје вечито. Бог, будући света и чиста светлост, одступа од преступника; ови отпадају од јединог извора живота, и умиру: Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ... Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12,19 и 21).

Људи, носиоци тек релативне истине, у фанатичној борби за победу својих идеја, разбијају целовитост постојања, и као крајњи резултат свога деловања, изазивају општу пропаст. У својој заслепљености, они апсолутизују позитивне аспекте своје политичке доктрине, и спремни су да уклоне свакога ко би желео да живот васељене види заснованим на бољим, хуманијим принципима, пре свега, наравно, на заповестима Христа, убијеног због тога што је проповедао љубав. У савременом свету, јеванђелске речи Христове добијају изузетно актуелан карактер: Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде... Тада... ће вас (хришћане) сви народи омрзнути због имена мог... зато што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих... И тада ће доћи крај (Мт. 24,6-14).

„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас, и Твој свет”.Свет је сав у споровима: између држава са различитим друштвеним

уређењима; између раса и класа; веровања и идеологија... При савременим средствима масовног рушења и уништавања, сви и на сваком месту живе „у очекивању невоља што наилазе на свет” (Лк. 21,26). И ево, стојимо пред клупком нерешивих парадокса. Са једне стране, не можемо остати мирни, јер припадамо људској породици чије су судбине у многочему заједничке; са друге стране су Христове речи: А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше (Лк. 21,28). Овде није место да се подробније задржавамо на описивању стања апокалиптичке напрегнутости које је већ створено, али нећемо оставити моћно оружје које нам је дао Господ - молитву:

„Господе, Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј нас, и Твој свет”. И докле год буде то практично могуће, нећемо остављати обављање литургијске жртве.

А створи Господ Бог човека из праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива (Пост. 2,7). И ми тежимо ка Њему, мучени жељом да се са Њим сјединимо за сва времена. А Он сам нас чека са љубављу. Жеђ за Богом је постојана нијанса нашег земаљског битисања; са њом ћемо и умрети. Сам Христос је приликом Своје смрти на крсту ускликнуо: Жедан сам. Он је био и „гладан” (Мт. 21,18), и жедан, и било му је „тешко” (Лк. 12,50), и свега тога не би било да смо ми познали Оца. И нама је тешко на земљи, ојађени смо непрекидним кошмарним призорима насиља, убистава, мржње, па жудимо да дођемо Оцу, и призивамо Име Јединородног Сина Његовог:

„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас”.Тада им отвори ум да разумеју Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је

требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у ЊЕГОВО ИМЕ ПРОПОВЕДА ПОКАЈАЊЕ по свим народима... (Лк. 24,45-47). Ако нам Његово Име пружа радост познања љубави Беспочетнога према нама, онда ћемо, наравно, заволети и само то Име. У њему је садржано устројство тајне од вечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа... што нас изабра у Њему пре постања света да будемо свети и непорочни пред Њим, у

76

љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа (Еф. 3,9; 1,4-5).

„Господе, Исусе Христе, Сине Јединородни, помилуј нас”.Дугогодишња молитва толико преображава нашу палу природу, да она

постаје спремна да прими освећење кроз Истину која нам се открива; и то пре него што напустимо овај свет (уп. Јн. 17,17):

„Господе, Исусе, помилуј нас”.Безмерна величина задатка који је пред нама плаши нас. Речено нам је да се

Царство небеско са напором осваја, и да га подвижници задобијају (Мт. 21,10), а моћ освећења која истиче из Имена се још нејасно осећа. Сваки се даљи напредак, међутим, нужно везује за све дубљу свест о греховности која нас доводи до очајања. Тада ми са све већом енергијом призивамо чудесно Име:

„Исусе, Спасе мој, помилуј ме”.Свето предање, најдрагоценије наслеђе које нам је сам Господ предао преко

апостола и отаца Цркве, учи нас да пребивамо у духовном сиромаштву, свесни греховне смрти која је присутна у нама и коју не можемо порицати ако заиста тежимо да стојимо у истини. Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде. Ако речемо да нисмо сагрешили, правимо га лажом и реч његова није у нама (1Јн. 1,8-10). „Господе. Исусе Христе, Боже наш, помилуј ме грешнога”.

Људи на које су се окомиле смртоносне болести живе са великом напрегнутошћу; са таквим, а понекад и још већим, ужасом људи у себи доживљавају присуство греховних страсти које их одвајају од Господа. Такви су истински свесни да су „гори од свих”; искрено виде себе у тами најкрајњој. Тада се у њима скупља највећа енергија молитве покајања. То може да достигне такав степен, да се ум зауставља, и не може да нађе речи, осим:

„Исусе, спаси ме грешног”.Спасоносно је за нас ако у нама расте одвратност према греху, одвратност

која иде до мржње према самоме себи. Иначе смо у опасности да се саживимо са грехом који је тако многостран и истанчан да обично не примећујемо његово присуство у свему што чинимо, чак и ономе што изгледа добро. Тежак је, али и диван подвиг да заронимо свој високи ум у невидљиви центар властите личности, призивајући Име Исуса Христа. Без вере у Њега нико није у стању да види смртоносни отров греха који дејствује у нама. Кроз такву борбу против зла које живи у нама, откривају нам се дубине не само нашег сопственог бића, него и тајанствени бездани космичког живота. У том процесу, наш дух се удаљава од безначајних и површних појава свакодневице, и у „ужасу” од самог себе упознаје свету силу друге молитве, другог плана, зовући:

„Господе, Исусе, Спасе мој, помилуј, помилуј ме грешнога”.О молитви Именом Исуса Христа може се говорити уз коришћење израза

Писма и дела светих отаца. На пример: она је пламен који сажиже страсти (уп. Јев. 12,29); она Је светлост која просвећује наш ум; која га чини проницљивим и далековидим; способним да види све што се дешава у нама. О њој се достојно може говорити и речима Посланице Јеврејима: ...Она је делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. И нема твари сакривене пред њом, него је све обнажено и ОТКРИВЕНО при њеној светлости (уп. Јев. 4,12-13).

Творење ове молитве доводи човека до сусрета са многим силама скривеним у „Космосу”; она те космичке силе, или боље рећи: „господаре таме овог света, духове злобе у поднебесју” (Еф. 6,12), изазива на велику борбу против молитвеника. Ипак, победа не изостаје при покајању „до мржње према себи” (уп. Лк. 14,26). Начин ове борбе је описан у Откривењу светог Јована: И они га (ђавола и сатану који је заводио читаву васиону) победише крвљу Јагњетовом и

77

речју сведочења свога, и не марише за живот свој ДО СМРТИ (Отк. 12,11).При пламеном покајању ова молитва узноси дух човеков у сфере које су

изнад досегљивих граница „мудрости мудрих овог века” (уп. 1.Кор. 19-20). Страшно је о њој говорити: водећи нас најпре кроз бездане најцрње таме, скривене у нама, она затим сједињава наш дух са Духом Божијим, и већ овде нам даје да живимо свету вечност. У сва времена, оци су се дивили величини овога дара паломе свету:

„Господе, Исусе Христе, Једини Свети, Једини истинити Спаситељу свих, помилуј нас, и Твој свет”.

Усхићује нас лепота створеног света, али у исто време, и са још већом снагом, наш дух жуди за непролазном лепотом Беспочетног Божанског Бића. Са задивљујућом јасношћу нам је Господ Исус открио надсветску светлост небеског Царства. Сагледавање ове лепоте ослобађа нас последица пада, и благодат Светог Духа обнавља у нама првоздани образ и подобије Божије, које нам је Христос показао у нашем телу; од тада призивање Његовог Имена постаје наша непрестана молитва:

„Господе, Исусе Христе, Спасе наш, помилуј нас, и Твој свет”.Ова нас молитва у свом крајњем достигнућу потпуно сједињује са Христом.

Човечија ипостас се том приликом не уништава, него раствара у Божанском Бићу, као кап воде у океану. Личност човека је неразрушива у вечности. Ја јесам... Ја сам... истина и живот... Светлост сам свету (Јн. 8,58; 14,6; 9,5). Биће, Истина, Светлост - нису апстрактни појмови, безличне суштине – нису „ШТА” него „КО”. Где нема личног облика постојања, нема ни онога који живи, као што нема ни добра, ни зла; ни светлости, ни таме. Ту уопште не може бити ничега: без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот (уп. Јн. 1,3-4).

„Господе, Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј нас, и Твој свет”.Када се са призивањем Исусовог Имена сједињује долазак Нетварне

Светлости, тада нам се посебно јасно открива значење овог Имена; тада је могуће искуство „Царства Божијег, које је дошло у сили” (уп. Мк. 9,1), и дух молитвеника чује глас Оца: Ово је Син мој љубљени, њега послушајте (Мк. 9,7). И ми се молимо:

„Господе, Исусе Христе, Јединородни Сине Очев, помилуј и спаси нас”.Христос нам је у Себи показао Оца: Које видео мене, видео је Оца (Јн. 14,9).

Сада знамо Оца у мери у којој смо упознали Сина: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30). Према томе: Син пројављује Оца, а Отац сведочи о Сину; и ми се молимо:

„Сине БОЖИЈИ, Јединородни. помилуј и спаси нас, и Твој свет”.Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна

до Син, и ако Син хоће коме открити (Мт. 11,27). Сина, међутим, ми знамо онолико колико пребивамо у духу Његових заповести. Без Њега, немоћни смо да се уздигнемо до висине која нам је заповеђена, будући да се у заповестима разоткрива живот самог Бога. Отуда наш вапај к Њему:

„Господе. Исусе Христе, Сабеспочетни Сине Очев, помилуј ме; дођи и усели се у мене са Оцем и Духом Светим, као што си обећао (Јн. 14,23)... Господе, Исусе, помилуј ме грешнога”.

У Старом Завету, Име Оца је било познато, али су самог Оца видели у мраку недосегљивости. Христос нам је, међутим, пројавио Оца у Себи, крајње конкретно; Он је разоткрио истински обим свега што је дато пре Њега, преко Мојсија и пророка. Ја сам у Оцу, и Отац у мени (Јн. 14,11). Ја и Отац смо једно (Јн. 10,30). И ја им објавих име твоје и објавићу (до савршенства): да љубав којом ме љубиш у њима буде и ја у њима (Јн. 17,26). Знање Имена Очевог је знање Његове, Очеве љубави према нама. Призивајући Име Исуса, ми ступамо у област Божанственог Живота: Отац, и Син, и Дух Свети су нам дани у Имену Исуса:

78

„Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас, и Твој свет”.Призивати Име Исуса са колико је могуће пунијом свешћу о томе шта то Име

у себи носи - значи већ реално бити у јединству са Богом Светом Тројицом. Овај Бог нам се открио у Његовом новом односу према човеку: не више само као Творац, него као Спаситељ света: као Светлост Истине и истинске вечности:

„Господе, Исусе Христе, Сине Предвечног Оца, помилуј нас”.Богословље Имена и богословље иконе имају заједничке црте. Гледајући

икону Христову, ми духом долазимо у лични контакт са Њим. Ми исповедамо Његово јављање у телу: Он је и Бог и човек; потпуни човек и савршено подобије Божије. Ми идемо даље од боја и линија, у умни, духовни свет. Тако се и приликом призивања Имена не заустављамо на звуцима, него доживљавамо смисао. Звуци могу да се мењају, у зависности од различитих језика, али садржај-значење које је садржано у Имену, остаје непромењив:

„Господе, Исусе Христе, спаси нас”.Сам звук призивања Божијег Имена није довољан: Неће сваки који ми говори:

Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7,21-23). Није нам лако да слушамо ове речи; страшан је суд Божији:

„Господе, Исусе, помилуј и спаси ме грешног”.Постајући свесни свог синовства које нам је обећао Христос, прославимо свог

Творца. Призивајући Име Христово, пустимо да оно у нама звучи са себи својственом снагом и величанственошћу; нека нас оно учини учесницима Његове славе; нека се кроз то Име у нас усели Његов мир који превазилази сваки људски разум (уп. Јн. 14,27; Фил. 4,7). После многих година молитве овим Именом, нека нам Бог омогући да упознамо пуноту откривења које је у њему садржано: Предивни Саветник; Бог крепки; Отац Вечности; Властелин света; Господ Саваот (Ис. 9,6; 8,18; Дап. 4,12).

„Господе, Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј нас, и Твој свет”.Име Божије дужни смо да призивамо у пуном смирењу. Гле, Христос, Владар

света се, оваплотивши се, као човек смирио чак до смрти на крсту. И зато се Име Његово велича више него ма које друго име, не само у овом веку, него и у будућем. Отац му је дао да седне с десне стране на небесима... Поставио Га је за главу Цркве, која је тело његово, пунота Онога који све испуњава у свему (уп. Еф. 1,20-23).

„Господе, Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас, и Твоју Цркву, и свет Твој, молитвама Богородице, светих апостола и свих светих Твојих”.

Пут наших отаца захтева јаку веру и стрпљивост, док наши савременици, међутим, покушавају да присвоје све духовне дарове, укључујући чак и непосредно сагледавање Апсолутног Бога, за кратко време и користећи притисак. Често се може срести склоност да се изводе паралеле између молитве Исусовим Именом и јоге, или „трансценденталне медитације” и томе слично. Мислим да је неопходно да укажем на опасност која прети од такве заблуде - опасност да се на молитву гледа као на просто и лако „техничко” средство које нас доводи до непосредног сједињења са Богом. Сматрам неопходним да категорички нагласим радикалну разлику између Исусове молитве и свих осталих аскетских теорија. Варају се сви они који теже да се интелектуално ослободе од свега пролазног, релативног, како би прекорачили неки невидљиви праг, довели до свести своју беспочетност, своју „идентичност” са Извором свега постојећег; како би се вратили Њему, стопили се са Њим, безименим трансперсоналним Апсолутом; како би у океану надмисленог растворили и своју личност коју бркају са индивидуализованом формом природног постојања.

79

Аскетски напори такве врсте омогућили су некима да се уздигну до металогичког сагледавања постојања; да осете известан мистички трепет, да упознају стање тиховања ума, када овај зађе иза граница временских и просторних димензија. За време сличних искустава човек може осећати мир занемаривања непосредно промењивих појава видљивог света; може да се отвори за слободу духа и да сагледава умну лепоту.

Многе је даљи развој овакве имперсоналне аскетике довео до увиђања божанског принципа у самој природи човека; до тенденције самообожења, која лежи у основи великог пада; довео их је да у себи самима виде некакву „апсолутност” која у суштини није ништа друго до одраз Божије Апсолутности у ономе ко је створен по образу. Последица је тежња ка повратку у то стање мира у коме је човек, наводно, био пре свог доласка на свет; у сваком случају, после искуства занемаривања услова овог света, у уму се може родити ова врста интелектуалне аберације. Није ми сада циљ да набројим све могуће варијације интелектуалних интуиција. Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ὁ ὄντως Ὤν, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.

Почетак истинитог избављења је у несумњивом, целовитом прихватању Откривења: Aзъ Есмь сый, Ја сам алфа и омега, први и последњи (Отк. 1,17). Бог је Лични Апсолут, Тројица јединосуштна и нераздељива: на овом Откривењу је заснован целокупан наш хришћански живот. Овај Бог нас је извукао из небића у живот. Познавање овог Живог Бога и улажење у тајну Његових путева ослобађа нас мрака наших сопствених, ниских идеја о Апсолуту; спасава нас тежње, несвесне, али ипак погубне, за напуштањем сваког постојања-бивствовања. Ми смо саздани зато да бисмо се приопштили Божанском Бићу заиста Постојећег. Христос нам је показао овај тежак и дуг пут: Јер су уска врата и тесан је пут што воде у живот (Мт. 7,14). Упознајући дубоку мудрост Творца, ми прихватамо и страдања којима се стиче вечност Божија. И када нас обасјава Његова Светлост, ми истовремено видимо оба краја бездана: са једне стране је мрак пакла, са друге - славље победе. На најконкретнији начин смо уведени у област Божанственог нетварног Живота. Пакао губи власт над нама. Даје нам се благодат да живимо стање Оваплоћеног Логоса-Христа, који силази у пакао као Победник. У том тренутку ми, снагом Његове љубави, сву творевину обухватамо у молитви:

„Господе, Сведржитељу Добри, помилуј нас, и Твој свет”.Откривење Личног Бога свему придаје овај задивљујући карактер. Постојање

није неки детерминисани козмички процес, него Светлост неописиве љубави Божанских и тварних личности; слободно кретање духова, испуњено разумним познањем свега постојећег и самосвешћу. Наша молитва постаје живи сусрет наше тварне личности са Личношћу Божанском, то јест апсолутном. И она се изражава обраћањем Очевом Слову:

„Господе, Исусе Христе, Сабеспочетни Слове Беспочетног Оца, помилуј нас, усели се у нас, спаси нас, и Твој свет”.

Тиме што смо почели да схватамо мудру замисао о нама нашег Творца и Бога - подстакнута је наша љубав према Њему, и ми у молитви осећамо ново надахнуће. Сагледавање божанске Мудрости и лепоте света привлачи наш дух ка новим успонима, у којима се већ одвајамо од свега што је тварно. Ово одвајање није никакво философско пребивање у сфери чистих идеја, ма како оне биле привлачне, нити је то уметничко-поетично стваралаштво, него је то обузетост целог нашег бића енергијом до тада незнаног живота. До уздизања нашег духа изнад свега тварног доводи нас Јеванђеље, у коме почињемо да

80

видимо чин Божанственог Самооткривења. Такав је улазак у благодат богословља, не као људске науке, него као стања општења са Богом. Реч Господњу ми више не постављамо пред суд нашег ниског разума, него сами себе судимо у светлости датог познања. У природном стремљењу које следи, да јеванђелску реч учинимо садржајем целог нашег постојања, ми се ослобађамо страсти које су владале над нама, и силом Бога-Исуса побеђуЈемо козмичко зло које је у нама угњеждено. На делу упознајемо да је Он, Исус, једини Спаситељ у пуном смислу речи, и хришћанска молитва се после тога твори непрестаним призивањем Његовог Имена:

„Господе, Исусе Христе, Сине Божији и Боже, помилуј нас, и ТВОЈ свет”.Велико питање које је постало трагични проблем читавог човечанства гласи:

где је истинско Биће, а где привид наше пале уобразиље? Где је права жива вечност, а где варљиве чежње нашег духа за идејама које наш ум упознаје? Да ли је принцип личности-ипостаси сам по себи ограничавајући, и у том случају недостојан и непримењив на Бога, или је уствари управо тај принцип у основи живог Апсолута: Aзъ Есмь сый? Од једног или другог решења ових питања зависи сва наша будућност. Ако прихватимо мисао да је личносни принцип сам по себи лимитиван, онда ћемо у свом аскетском подвигу чинити све како бисмо у себи самима превазишли овај принцип. И обрнуто: ако га прихватимо као једини могући начин Постојања Апсолута, онда ћемо се, усхићени снагом која се у нас улива, молити: Оче наш који си на небесима... или: „Господе, Исусе Христе, Сине Очев, помилуј нас, укључи нас у Свој живот, исцеливши нас од сваког трага греха који нас убија”. Ако је бесмртност кроз васкрсење које нам је обећао Христос - бесмртност личности, онда никако нећемо хтети да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно. А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа (2.Кор. 5,4-5).

„Христе Исусе, који си устао из мртвих, помилуј нас”.Ако не поверујете да Ја јесам (Онај који се открио Мојсију на Синају),

помрећете у гресима својим (Јн. 8,24); Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се (Јн. 8,56); Јављао сам се Аврааму, Исааку и Јакову (са именом) Бог Свемогући, а под именом Јехова им се нисам открио (Изл. 6,3; уп. Дап. 7,2). Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и мени... (Јн. 5,46). И почевши од Мојсија и од свију пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано (Лк. 24.27). Ми смо у својој духовној смрти изгубили осећај греха, па сада без Христа и благодати Светога Духа не можемо да га видимо у себи. Грех је, међутим, по својој суштини, увек преступ против Божије љубави. Овај је преступ могућ само ако је Aзъ Есмь, то јест Бог Апсолутни - личностан, и ако су наши односи са Њим дубоко лични. Нема друге вере, религије, где би се на такав начин разоткрила тајна греха. Ево како се молио свети Јефрем Сирин, испуњен Духом Светим: „Даруј ми да сагледам своје грехе”; а сви оци су говорили да је виђење сопствених грехова значајније него да нам се јаве анђели. Тако и ми, спознавши оно што је било скривено од почетка векова, од свег срца зовемо:

„Господе. Исусе Христе, помилуј ме грешног, спаси ме палог”.Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа

се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави (І.Тим. 3,16). Сви смо ми наследници Адамови, који је пао луциферским падом. Створеном по лику Божијем својствена је идеја обожења, али се поставља питање како достићи овај циљ, како извршити овај задатак. Ако смо ми творевина, а не Пра или Само-Биће, онда је безумно претпоставити да можемо постати „Једнаки Богу” тако што ћемо Га заобићи.

Основа нашег живота је „појава Бога у телу”. Ако је нада у обожење неотуђива од нашег духа, онда је пут до тог обожења - усвајање живота Бога, који нам се показао у нашем облику постојања; да, ми смо дужни да у себе

81

упијемо Његову реч, Његов Дух; да Му постанемо слични у свим својим делима. И што је потпунија наша сличност са Њим у овом свету, тим ђе потпуније и савршеније бити и наше обожење. Поново говори апостол Павле: ко се сједини са Господом (кроз молитву и Причешће), један је дух с Њиме (1.Кор. 6,17); стога се молимо:

„Господе, Исусе Христе, Јединородни Сине Очев, Ти си једина наша нада, са Собом и кроз Себе приведи нас Оцу ... и помилуј ме грешног”.

Вечни живот у недрима Свете Тројице је смисао јеванђелског позива. Али, ово се „Царство с напором осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11,12). Морамо сами себе принуђавати, јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,14). И када ми, хришћани, не желимо да идемо са онима који „не налазе” зато што неће, рађају се сукоби: ми постајемо неугодни синовима овога света. Таква је судбина оних који су заволели Христа. Када је Господ са нама, сва земаљска страдања нам више не изгледају страшна, јер смо с Њим прешли из смрти у живот. Али су неизбежни и часови, па чак и периоди богоостављености: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мт. 27,46). А ако при том патимо и зато што смо одбачени од људи, може се десити да очајање поприми дубоке облике. Стога ми призивамо Њега, који Је и сам био искушаван, те може искушаванима да помогне (Јев. 2,18):

„Господе Исусе, тонем. Спаси ме, као што си спасао Петра” (Мт.14, 30).У подвигу молитве сваки иде до мере која му је доступна. Није лако наћи

самог себе, границе сопствених снага. Онај ко је вођен Светим Духом никада неће престати да осуђује себе као недостојног Божије милости. Али и такви људи, у тренуцима тешког очајања, дозвољавају себи да се привремено одмакну од ивице понора где су стојали духом, како би телу и психи дали одмора, а затим поново долазе да стоје над провалијом. Али чак и када се подвижник одмара, или се налази у периоду потпуног мира - у дубинама срца увек остаје извесна рана која му не дозвољава да се препусти гордим размишљањима о себи. Аскетско смирење се све више и више укорењује у његовој души и на неки начин постаје његовом природом. Жалост и бол су карактеристични за наше земаљско путовање. Без тога, нико од синова Адамових не може да се устали у смирењу. А онај ко претрпи до краја, удостојава се дара „Христовог смирења” (Мт. 11,29), о коме старац Силуан говори да је „неописиво”, јер припада другом, вишем плану постојања. Стицање овог дара је могуће кроз непрестано сећање на Христа и молитву Њему упућену:

„Господе, Исусе Христе, Велики и Свети Боже, научи ме Своме смирењу... молим Те, помилуј ме грешнога”.

Дакле, само ће се огњем покајања моћи претопити наша природа: молитвом и сузама убијају се у нама корени страсти; призивањем Имена Исусовог чисти се, препорађа и освећује наше биће. Ви сте већ чисти због речи коју сам говорио. Останите у мени (Јн. 15,3-4; 17,17). На који начин се може бити у Њему? Дано вам је Моје Име, а у Моје Име Отац вам даје све што заиштете: Што год заиштете од Оца у име моје да вам да (даће вам) (Јн. 15,16).

„Господе, Исусе Христе, Једини заиста безгрешни, помилуј ме грешног”.Оци нас уче да се молимо Именом Исусовим не мењајући често формулу.

Али, са друге стране, са времена на време и то је потребно, како би се обновила пажња, како би се чак појачала молитва, када ум прелази ка богословским сагледавањима, или када се срце шири да обухвати у себе цео свет. Тако се Именом Исуса Христа може покривати свако унутрашње или спољашње дешавање; на тај начин ова дивна молитва постаје свеобухватна, универзална, козмичка.

82