1

Artur Klark

S DRUGE STRANE NEBA

Prevod: ivkovi Zoran

Clarke Arthur OTHER SIDE OF THE SKY (THE), 1958.

KENTAUR

1988.

Prvi deo: ZID TAME

ZID TAME

Mnogi su i neobini svetovi koji plove poput mehurova pene niz Reku Vremena. Samo se

nekoliko njih kree uz struju ili je preseca pod kosim uglom; jo je manje onih koji zauvek

lee izvan njenog domaaja, uopte ne znajui za budunost ili prolost. ervanov siuni

kosmos nije spadao u ovu grupu: njegova neobinost bila je druge vrste. On je sadravao

samo jedan svet -planetu ervanove rase - i jednu zvezdu, veliko sunce Trilom, koje je

obezbeivalo ivot i svetlost. ervan nije znao nita o noi, poto se Trilorn uvek nalazio

visoko iznad horizonta, sputajui se ka njemu jedino za dugih zimskih meseci. Dodue, s one

strane granice Zemlje Senki postojalo je razdoblje kada je Trilorn nestajao ispod ruba sveta,

ostavljajui za sobom tamu u kojoj nita nije moglo opstati. Ali ak i tada tama nije bila

potpuna, iako nije bilo zvezda koje bi je umekale.

Sam u svom malom kosmosu, s uvek istim licem okrenutim prema jedinom suncu,

ervanov svet predstavljao je poslednju i najneobiniju alu Tvoraca Zvezda.

Meutim, kada bi bacio pogleda preko oeve zemlje, ervanov um preplavile bi iste misli

koje bi navrle i bilo kom ljudskom detetu. Oseao je divljenje, radoznalost i neku nejasnu

zebnju, ali iznad svega neodoljiv zov da se otisne u taj veliki svet pred sobom. Za tako neto

bio je jo mlad, ali stara kua nalazila se na jedinoj uzviici u krugu od mnogo milja, tako da

je pogledom mogao obuhvatiti itav predeo koji e jednog dana biti njegov. Kada bi se

2

okrenuo prema severu, sa Trilornovim diskom koji bi mu bljesnuo u lice, mogao je da u

daljini vidi dugaku liniju planina koje su se zakrivljavale na desnu stranu, postajui sve vie i

vie dok ne bi nestale iza njega u pravcu Zemlje Senki. Jednog dana, kada poraste, krenue

prema tim planinama putem koji je vodio do velikih zemalja na istoku. Sa leve strane nalazio

se okean, udaljen svega nekoliko milja, odakle bi ervan ponekad uo grmljavinu talasa koji

se razbijaju i razlivaju po blago zakoenoj obali. Niko nije znao dokle se prua okean.

Brodovi bi se otisnuli njime u pravcu severa, dok se Trilorn sve vie i vie podizao na nebu, a

toplota njegovih zraka postajala snanija. Znatno pre no to bi veliko sunce dostiglo zenit, oni

bi bili primorani da se vrate. ak i ako mitska Ognjena Zemlja stvarno postoji, nije bilo mesta

nadi da e neko ikada kroiti na njene plamene obale - osim ako legende ipak nisu govorile

istinu. Prema predanju, nekad su postojali brzi metalni brodovi koji su mogli da premoste

okean bez obzira na toplotu Trilorna i da tako stignu do zemalja sa druge strane sveta. Do tih

predela se sada moglo stii jedino napornim putovanjem kopnom i morem, koje bi se tek

neznatno skratilo ako bi se stalno ilo u pravcu severa.

Sva naseljena podruja ervanovog sveta leala su u uskom pojasu izmeu plamene

toplote i nepodnoljive hladnoe. U svakoj od zemalja daleki sever predstavljao je nedostino

podruje, zapreteno ognjevima Trilorna. Na jugu se pruala velika i sumorna Zemlja Senki,

gde je Trilorn bio samo bledi disk na obzorju, a esto se uopte nije ni video.

Sve je ovo ervan nauio u godinama detinjstva, kada u njemu jo nije postojala elja da

napusti prostrane zemlje izmeu planina i mora. Jo od praskozorja vremena njegovi preci i

rase pre njih uinili su sve da ove zemlje postanu najpogodnije na celom svetu; ako su i

pogreili, bilo je to za zanemarljivo mali postotak. U vrtovima neobino cvee irilo je svoj

miris, a potoci su blago krivudali meu stenama obraslim mahovinom, da bi zatim nestali u

bistrim morskim vodama koje nisu remetile plime i oseke. Prostrana itna polja neprekidno su

aputala svojim nenim vlatima, kao da pokolenja jo neproklijalog semena vode meu

sobom neki nemuti razgovor. Po velikim livadama i ispod drvea troma stada stoke tumarala

su besciljno, isputajui nerazumne krike. Konano, tu se nalazila i velika kua, sa svojim

dinovskim sobama i beskrajnim hodnicima, odista veoma prostrana, ali jo ogromnija u

svesti deteta. To je bio svet u kome je ervan provodio godine, svet koji je znao i voleo. Ono

to se nalazilo izvan njegovih granica tada jo nije pobuivalo deakovu radoznalost.

Pa ipak, ervanov svet nije spadao u one koji lee izvan upliva vremena. Letine su

revnosno sakupljane i smetane u velike silose. Trilorn se lagano kretao svojim malim lukom

3

preko neba, godinja doba sustizala su jedno drugo, a ervanov um i telo sve su vie rasli.

Zemlja mu se sada inila znatno manjom, planine su postale blie, a more je od velike kue

delila samo kratka etnja. Poeo je da ui o svetu u kome je iveo i da se priprema za ulogu

koju je morao odigrati u njegovom oblikovanju.

Neke stvari mu je objasnio otac, erval, ali najvei deo nauio je od Grejla, koji je doao

preko planina jo za vreme oca njegovog oca, da bi ve tri pokolenja bio tutor ervanove

porodice. Voleo je Grejla, iako ga je stranac nauio mnogim stvarima koje mu se nisu dopale.

Godine njegovog deatva prolazile su sasvim ugodno sve dok nije kucnuo as da se otisne u

zemlje koje su leale sa one strane planina. Pre mnogo vremena njegova porodica dola je

ovamo iz jedne od velikih istonih zemalja; u svakom pokolenju od tada najstariji sin bi

krenuo u hodoae da meu roacima provede jednu godinu svoje mladosti. Bio je to mudar

obiaj zato to se s one strane planine jo nalazilo znanje prolosti i zato to su se tu mogli

sresti i upoznati ljudi iz drugih zemalja.

Poslednjeg prolea pre odlaska svog sina, erval je pozvao trojicu svojih slugu i pripremio

nekoliko ivotinja slinih konjima, a zatim poveo ervana da mu pokae predele Zemlje koje

mladi nije ranije obiao. Jahali su na zapad prema moru vie dana, sve dok se Trilorn nije

spustio sasvim blizu obzorja. Zatim su skrenuli na jug, dok su se senke izduivale pred njima,

da bi se ponovo uputili na istok tek kada je izgledalo da su zraci sunca sasvim izgubili snagu.

Nalazili su se ve duboko u Zemlji Senki, tako da sve do dolaska leta nije bilo mudro ii dalje

na jug. ervan je jahao pored oca i znatieljno gutao oima raznolike predele, kako to ve

rade deaci kada se prvi put nau u novoj zemlji. Otac mu je priao o tlu, opisivao itarice

koje ovde mogu da uspevaju i nabrajao one ije uzgajanje nije urodilo plodom. Ali ervanova

panja bila je upravljena na drugu stranu: njegov pogled lutao je negde preko neplodne

Zemlje Senki, kao da se pitao dokle se ona prostire na jug i kakve tajne krije u sebi.

"Oe", upita najzad, "ako nastavi na jug u pravoj liniji, preko itave Zemlje Senki, da li

e stii na drugu stranu sveta?"

Otac se nasmejao.

"Ljudi ve vekovima postavljaju to pitanje", ree on, "ali postoje dva razloga zbog kojih

nikada nee saznati odgovor."

"Koji su to razlozi?"

"Prvi je, naravno, tama i hladnoa. ak i ovde nita ne moe da opstane tokom zimskih

meseci. Meutim, postoji neto jo vanije, ali mislio sam da ti je Grejl ve priao o tome."

4

"ini mi se da nije; ili se bar ne seam."

Za trenutak ervan nije odgovorio. Uspravio se u sedlu i bacio pogled prema jugu.

"Nekad sam dobro poznavao ovaj kraj", ree ervanu. "Hodi, hou neto da ti pokaem."

Skrenuli su sa staze kojom su ili i nekoliko asova su jahali leima okrenutim suncu.

Zemlja se sada lagano uspinjala i ervan je primetio da se kree uz veliku kamenu izboinu

koja je poput kame stajala zabodena u srce Zemlje Senki. Konano su doli do breuljka koji

je bio odve strm za konje; sjahali su i prepustili uzde slugama.

"Postoji okolni put", ree erval, "ali bre emo stii ako se ovde popnemo, nego ako

obilazimo na konjima."

Iako strmo, brdo nije bilo veliko, tako da su do vrha stigli za nekoliko minuta; i ovde se

pruala ista negostoljubiva divljina koja kao da je postajala sve tamnija i nepristupanija, sa

svakim korakom koji ih je udaljavao od Trilorna.

Okrenuo se prema ocu sa izrazom uenja na licu; erval je podigao ruku prema jugu, a

zatim paljivo povukao jednu zamiljenu liniju du ivice obzorja.

"Nije ga lako uoiti", ree on tiho. "Otac mi ga je pokazao sa istog ovog mesta, mnogo

godina pre no to si ti roen."

ervan se zagleda u polutamu. Juno nebo bilo je gotovo neprozirno mrano i neopazice se

stapalo sa rubom sveta. Pa ipak, tama nije bila potpuna zato to se du obzorja, u dugakoj

krivulji koja je razdvajala zemlju i nebo, ne pripadajui ni jednom ni drugom, pruala traka

jo gue tame, crna poput noi koju ervan nikada nije upoznao.

Dugo je netremice gledao u tom pravcu; moda je to bio neki odsev iz budunosti koji mu

je za trenutak zaiskrio u dui, tek, taj tamni predeo najednom mu se uini iv i privlaan.

Kada je najzad skrenuo pogled, postalo mu je jasno da stvari vie nikada nee biti kao pre,

iako je bio jo odve mlad da bi jasno razabrao zov koji je dopro do njega. I tako, po prvi put

u ivotu, ervan je ugledao Zid.

U rano prolee oprostio se od svog naroda i krenuo sa jednim slugom preko planina u

velike zemlje istonog sveta. Tu je sreo ljude sa kojima je delio iste pretke i upoznao se sa

istorijom svoje rase, sa umetnostima koje su negovane jo od najdrevnijih vremena i sa

naukama koje su upravljale ivotima ljudi. Na mestima gde je uio sklopio je prijateljstva sa

deacima koji su doli iz zemalja sa krajnjeg istoka: meu njima je postojalo svega nekoliko

koje je i kasnije poeleo da sretne, ali jedan je ipak odigrao znatno veu ulogu u njegovom

5

ivotu nego to je iko tada mogao da pretpostavi. Brajldonov otac bio je uveni arhitekta, ali

sin je zapretio da mu pomrai slavu. Putovao je od zemlje do zemlje, uvek uei, posmatrajui

i postavljajui pitanja. Iako je bio samo nekoliko godina stariji od ervana, njegovo

poznavanje sveta bilo je nesravnjivo vee - ili je bar tako izgledalo mlaem deaku.

Oni su meu sobom rasparali svet, a zatim ga ponovo sazdali prema vlastitom nahoenju.

Brajldon je sanjao o gradovima ije bi velike avenije i dostojanstvena zdanja zasenili ak i

udesa prolosti, dok je ervanovo zanimanje vie bilo vezano za ljude koji bi nastanjivali te

gradove, kao i za nain na koji bi oni organizovali ivot.

esto su razgovarali o Zidu, za koji je Brajldon znao iz legendi svog naroda, premda ga

nikada lino nije video. Daleko od svih zemalja na jugu, kako je ervan nauio, on je leao

kao velika barijera koja je presecala Zemlju Senki. Do njega se moglo doi, dodue uz velike

tekoe samo u kratkom razdoblju za vreme leta, ali nije bilo naina da se on premosti, niti je

iko znao ta se nalazi sa druge strane. Kao itav svet, koji se nigde nije prekidao i dostizao

visinu od sto ljudi, Zid je okruivao zimsko more koje je zapljuskivalo obale Zemlje Senki.

Putnici bi se zaustavili na tim usamljenim plaama, do kojih jedva da je dopirala po koja iskra

toplote Trilornovih zraka, i posmatrali tamnu senku Zida to klizi preko mora, uopte ne

hajui za talase u svom podnoju. A na dalekim obalama drugi putnici bi je gledali kako se

primie preko okeana i brzo prolazi mimo njih na svom putu oko sveta.

"Jedan moj ujak", rece Brajldon, "doao je jednom do Zida, kada je jo bio mladi. Uinio

je to radi opklade i bilo mu je potrebno deset dana da stigne. Mislim da ga je uplaio, poto je

bio tako ogroman i hladan. Nije umeo da kae da li je izraen od metala ili kamena, a kada je

viknuo, uopte nije bilo odjeka, ve mu je glas brzo zamro kao da je Zid upijao zvuke. U

mom narodu se veruje da je to kraj sveta i da iza nema niega."

"Ako je to istina", uzvrati ervan s neprikosnovenom logikom, "okean bi se izlio preko

ivice pre no to je Zid sagraen."

"Ne, ako ga je Kiron podigao kada je stvorio svet."

ervan se nije sloio.

"Moj narod veruje da je to delo oveka, moda inenjera Prve Dinastije, koji su sagradili

toliko udesa. Ako su stvarno imali brodove kojima su mogli stii do Ognjene Zemlje, pa ak

i brodove kojima su leteli, sigurno su raspolagali sa dovoljno mudrosti da podignu Zid."

Brajldon slegnu ramenima.

"Mora da su za to imali veoma jak razlog", ree. "Nikada neemo saznati odgovor, tako da

6

nema razloga za prepirku."

ervan je odavno otkrio da od obinih ljudi moe da oekuje samo strogo praktine savete.

Jedino su se filozofi bavili pitanjima na koja na izgled nije bilo odgovora: za veinu ljudi

zagonetka Zida, ba kao i problem samog postojanja, nikada nije predstavljala stvar ozbiljnih

razmatranja. Naalost, svi filozofi koje je sreo dali su mu razliite odgovore. Prvi je bio Grejl,

koga je pitao nakon povratka iz Zemlje Senki. Starac ga je mirno pogledao i rekao:

"Kako sam uo, postoji samo jedna stvar iza Zida. To je ludilo."

Zatim je doao Arteks, koji je bio toliko star da je jedva uo ervanovo nervozno pitanje.

Pogledao je deaka kroz trepavice koje su izgledale odve umorne da bi se sasvim podigle i

odgovorio tek nakon dueg oklevanja:

"Kiron je podigao Zid treeg dana stvaranja sveta. ta lei s one strane, otkriemo kada

budemo umrli, poto tamo odlaze due svih mrtvih."

Medutim, Irgan, koji je iveo u istom gradu, pruio mi je sasvim drugaije objanjenje.

"Samo seanje moe da prui odgovor na tvoje pitanje, sine moj. Iza Zida se prostire

zemlja u kojoj ivimo pre roenja."

Kome da poveruje? Izgleda da istinu niko nije znao: ako je ona ikada bila poznata, to je

bilo pre veoma mnogo vremena.

Iako ova znatielja nije urodila plodom, ervan je ipak tokom godine uenja saznao

mnogo stvari. Kada je dolo prolee, oprostio se od Brajldona i ostalih prijatelja koje je

upoznao za vreme svog kratkog boravka i krenuo starim putem kui. Ponovo je otpoelo

opasno putovanje kroz veliki prolaz izmeu planina, gde su se ledeni zidovi pretei nadnosili

sa neba. Doao je do mesta na kome je put u blagom luku poeo da se sputa nadole ka svetu

ljudi, gde je bilo toplote, gde je uborila voda i gde dah nisu presecali naleti hladnog vazduha.

Odatle, sa tog poslednjeg uspona, samo trenutak pre no to staza pone da se sputa prema

dolini, pogled je dopirao do daleke bletave vodene mase okeana. A tamo, gotovo izgubljenu

u izmaglicama na rubu sveta, ervan je ugledao liniju senki koja je predstavljala njegovu

zemlju. Sputao se velikom kamenom stazom sve dok nije doao do mosta koji su ljudi

podigli nekad davno preko vodopada, nakon to je prethodni put uniten u zemljotresu. Ali

mosta je nestalo: bujice i lavine ranog prolea odnele su jedan od monih stubova, a divna

metalna duga leala je razvaljena u dubini od hiljadu stopa, kupajui se u magli vodenih

kapljica i pene. Proi ce itavo leto pre no to put ponovo bude otvoren: kada se tuno

osvrnuo oko sebe, ervanu je postalo jasno da e protei jos itava godina pre no to ponovo

7

bude video svoj dom.

Zastao je nekoliko minuta na poslednjoj krivini puta, osvrnuvi se jo jedanput prema

nedostinoj zemlji u kojoj se nalazilo sve to je voleo. Ali magla se ve sasvim spustila,

potpuno zaklanjajui vidik. Odluno se okrenuo i poao natrag, sve dok otvorene ravnice nije

nestalo, a planine se ponovo nadnele sa svih strana.

Brajldon se jo nalazio u gradu kada se ervan vratio. Bio je iznenaen i zadovoljan to

vidi prijatelja i obojica su ubrzo poela da razmiljaju ta da rade u godini koja je leala pred

njima. ervanovim roacima, koji su ga odavno zavoleli, takoe je bilo milo to ga ponovo

vide, ali njihov diskretno izloen predlog da i narednu godinu treba da provede u uenju nije

naiao na povoljan prijem.

ervanov plan je polako sazrevao, suoen sa znatnim protivljenjem. ak ni Brajldon nije u

poetku bio oduevljen; trebalo je upotrebiti mnogo argumenata kako bi on najzad pristao na

saradnju. Nakon toga, bilo je samo pitanje vremena kada e svoj pristanak dati i ostali ije je

miljenje bilo vano.

Ve se pribliavalo leto kada su dva mladia krenula u Brajldonovu zemlju. Brzo su jahala

zato to je putovanje bilo dugo i moralo se okonati pre no to Trilorn otpone svoje sputanje

ka zimskim mesecima. Kada su dola do predela koje je Brajldon poznavao i konano stigli u

njegov dom, odmah su otpoela ostvarivanje svog nauma, koji je u poetku izazvao samo

odmahivanje glavama. Ali odgovor je na kraju ipak bio pozitivan i oni su se ubrzo obreli

usred Zemlje Senki; ne dugo potom, ervan je po drugi put u ivotu ugledao Zid.

Nije izgledao odve udaljen kada su ga prvi put spazili, zaustavivi se na rubu jedne

turobne i puste ravnice. Pa ipak, ekalo ih je jo beskrajno jahanje pre no to je Zid stvarno

poeo da izgleda blii - a onda su gotovo stigli do njegove osnove, kada su shvatili koliko su

u stvari bili blizu, poto se njegova udaljenost nije mogla prosuditi sve dok se sasvim ne bi

stiglo do njega.

Kada je ervan podigao pogled prema udovinoj ebonosnoj ploi koja mu je toliko

zaokupljala um, izgledalo je kao da se ona nadnosi nad njim i da e ga svakog trenutka

zdrobiti pod svojom ogromnom teinom. Sa naporom je odvojio pogled od hipnotikog

prizora i priao blie da ispita materijal od koga je Zid napravljen.

Kao to mu je Brajldon rekao, kada ga je dodirnuo rukom, osetio je kako je hladan - znatno

hladniji nego to je smeo da bude ak i u ovoj zemlji do koje sunce gotovo da nije dopiralo.

Nije izgledao ni tvrd ni mekan; bilo je teko objasniti oseaj koji je obuzeo ervana kada je

8

akom dotakao neobinu materiju. Mladi je imao utisak da ga neto spreava da ostvari pun

dodir sa povrinom, pa ipak, kada bi ga pritisnuo, izmeu Zida i njegovih prstiju kao da nije

bilo prostora. Najudnija je od svega bila mukla tiina o kojoj je govorio Brajldonov ujak;

svaka re bi zamrla i svaki zvuk bi se priguio sa neprirodnom mekoom.

Brajldon je izvadio nekoliko alatki i ureaja iz torbi na konjima i poeo da ispituje

povrinu Zida. Ubrzo je otkrio da ni builicom ni sekaem ne moe ni najmanje da ga

zagrebe, a onda mu na um iznenada pade zakljuak do koga je ervan ve doao. Zid ne samo

da se nije mogao otetiti, ve je bio sasvim nepristupaan.

Konano, sa grimasom na licu, uzeo je jedan prav metalni lenjir i prislonio mu ivicu uz

Zid. Dok je ervan drao ogledalo koje je bacalo slabanu Trilornovu svetlost du linije

dodira, Brajldon je sa druge strane posmatrao lenjir. Bilo je kao to je i mislio: izmeu dve

povrine provlaila se siuno tanka traka svetlosti.

Brajldon pogleda zamiljeno prema prijatelju.

"ervane", ree, "mislim da Zid nije izraen ni od jedne nama poznate materije."

"Onda su moda tane one legende koje kau da on uopte nikada i nije izgraen, ve da je

stvoren u ovom obliku u kome ga mi sada vidimo."

"I ja tako mislim", odvrati Brajldon. "Inenjeri Prve Dinastije posedovali su takve moi. U

mojoj zemlji postoji nekoliko veoma starih zdanja, koja kao da su napravljena jednom

jedinom operacijom, i to od supstance na koju vreme uopte ne deluje. Kada bi bila crna

umesto obojena, veoma bi liila na materijal od koga je napravljen Zid."

Odloio je neupotrebljive alatke i poeo da priprema jednostavan runi teodolit.

"Ako ve ne mogu nita drugo da uradim", ree on osmehnuvi se kiselo, "utvrdiu bar

koliko je Zid tano visok."

Kada su se okrenuli da bace poslednji pogled na Zid, ervan se upitao da li e ga jo

nekada videti. Nije postojalo nita vie to bi uinio: nerazuman san da e jednoga dana

moda otkriti njegovu tajnu nije vie imao nikakvog smisla. Uostalom, ko zna je li tajne

uopte bilo: moda se s one strane Zida Zemlja Senki pruala i dalje preko prevoja globusa

sve dok se ponovo nije srela sa istom barijerom. U svakom sluaju, to je bilo najverovatnije.

Ali ako je stvarno tako, zbog ega je onda Zid uopte podignut i koja je rasa to uinila?

Gotovo ljutitim naporom volje odagnao je od sebe te misli i poterao konja prema svetlosti

Trilorna; na um mu je pala budunost u kojoj Zid za njega nee igrati nita vaniju ulogu

nego u ivotu ostalih ljudi.

9

I tako su prole dve godine pre no to je ervan mogao da se vrati kui. Za to vreme,

posebno kada je neko mlad, mnogo toga zaboravi; ak i stvari koje su blie srcu izgube

otrinu i jasnou, tako da ih je ponekad vrlo teko prizvati iz seanja. Kada je ervan iza sebe

ostavio poslednja podnoja planina i ponovo se obreo u zemlji svog detinjstva, radost zbog

povratka kui bila je pomeana s izvesnim oseanjem tuge. Zaboravio je mnoge stvari za koje

je jednom verovao da e ih veno pamtiti.

Vest o njegovom povratku stigla je pre njega i on je ubrzo ugledao u daljini niz konja kako

galopiraju putem. Pohitao im je u susret, pitajui se da li je i ervan izjahao da ga doeka; bio

je pomalo razoaran kada je primetio da Grejl predvodi povorku.

ervan se zaustavio kada je starac dojahao do njegovog konja. Grejl mu stavi ruku na

rame, ali je za trenutak okrenuo glavu, ne govorei nita.

Istog trenutka ervan je shvatio da je bujica od prole godine odnela sa sobom znatno vie

od drevnog mosta; jedan snaan grom sruio mu je dom do temelja. Znatno pre predvienog

vremena, sve zemlje koje je erval posedovao prele su u vlasnitvo njegovog sina. I ne samo

to: u trenutku kada se smrtonosni plamen spustio sa neba, itava porodica bila je okupljena u

kui na godinjoj svetkovini. Za samo jedan deli vremena sve izmeu plamena i mora prelo

je u njegov posed. On je postao najbogatiji ovek koga je njegova zemlja poznavala ve

pokolenjima; pa ipak, on bi sve to dao samo kada bi mogao jo jednom da vidi blage sive oi

svoga oca koje su se zauvek zaklopile.

Trilorn se podigao i spustio mnogo puta na nebu od kako se ervan, na putu pred

planinama, oprostio od svog detinjstva. Zemlja je bila neobino plodna proteklih godina i

posedi koji su tako iznenada preli u njegove ruke stalno su poveavali vrednost. Upravljao je

njima kako valja, to mu je ponovo omoguilo da se posveti snovima. tavie, raspolagao je

sredstvima kojima su se snovi mogli ostvariti.

S druge strane planine esto su stizale prie o delima koja Brajldon stvara na istoku; iako

se dva prijatelja nisu videla jo od mladosti, redovno su razmenjivala poruke. Brajldon je

ostvario svoje ambicije: ne samo da je projektovao dve najvee zgrade koje su podignute jo

od drevnih dana ve je napravio plan za itav novi grad, koji ipak nee moi da bude ceo

sagraen za njegova ivota. uvi o ovim poduhvatima, ervan se setio stremljenja svoje

mladosti i seanja koje je prohujalo kroz minule godine vratilo se do onog dana kada su njih

dvojica stajala pred velianstvenou Zida. Dugo vremena je odagnavao ove misli od sebe,

10

bojei se da ponovo oivi stari zov na koji nije mogao da odgovori. Ali konano je doneo

odluku i napisao pismo Brajldonu -jer, emu bi sluili bogatstvo i mo ako ne ostvarivanju

snova? ervan je bio strpljiv, pitajui se da li je Brajldon zaboravio na prolost tokom svih

ovih godina koje su ga uinile slavnim. Nije morao dugo da eka: Brajdon je, dodue, bio

spreen da odmah doe zato to je morao da zavri jedan veliki posao, ali im to bude gotovo,

odmah e posetiti prijatelja. ervan mu je pruio izazov koji je bio dostojan njegovog talenta -

izazov koji bi mu, ako ga prihvati, doneo znatno vie zadovoljstva nego sve to je do sada

uradio.

Stigao je poetkom sledeeg leta, a ervan ga je doekao na putu ispod mosta. Kada su se

rastali, bili su jo deaci, a sada su se ve nalazili blizu sredovenosti; pa ipak, kada su se

pozdravili, izgledalo je kao da leta uopte nisu prola i obojica su se u sebi potajno radovala

zato to je vreme ostavilo tako malo traga na njima.

Proveli su mnogo dana u razgovorima, razmatrajui planove koje je Brajldon pripremio.

Posao je bio veliki i bie potrebno mnogo godina da se privede kraju, ali se mogao izvesti uz

ervanovo bogatstvo. Pre no to je dao svoj konani pristanak, poveo je prijatelja da ga

upozna sa Grejlom.

Starac je ve nekoliko godina iveo u jednoj maloj kui koju mu je ervan podigao. Ve

odavno nije aktivno uestvovao u ivotu velikog imanja, ali je uvek imao spreman savet kada

se pojavila potreba - savet koji je bez izuzetka bio mudar.

Grejl je znao zbog ega je Brajldon doao i ovu zemlju; nije pokazao nikakvu

iznenaenost kada je arhitekta odmotao pred njim svoje skice. Najvei crte prikazivao je

vertikalnu projekciju Zida sa velikim stepenicama koje su se uspinjale uz njegov rub iz

ravnice u podnoju. Na est podjednako udaljenih mesta blago uspinjua rampa prelazila je u

prostrane platforme od kojih se poslednja nalazila na sasvim maloj udaljenosti od vrha Zida.

Odvajajui se postranino od stepenita celom duinom, nalazilo se mnogo leteih podupiraa

koji su Grejlovom oku izgledali krhki i nepogodni za posao koji je trebalo da obave. A onda

je shvatio da e velikim delom dinovska rampa sama sebe podupirati, poto e se s jedne

strane naslanjati direktno na Zid.

Posmatrao je u tiini nekoliko trenutaka crte, a onda je tiho primetio:

"Oduvek si bio samosvojan, ervane. Morao sam pretpostaviti da e se ovo dogoditi na

kraju."

"Misli li da je ideja dobra?" upita ervan. Nikada se nije usprotivio starevom savetu, a

11

sada mu je moda bio potrebniji nego ikada ranije. Kao i obino, Grejl je bez okolienja

preao na stvar.

"Koliko e to kotati?" upitao je.

Brajldon mu je odgovorio, a onda je za trenutak zavladala mukla tiina.

"U cenu je ukljueno", dodade arhitekta urno, "izgraivanje solidnog puta kroz Zemlju

Senki, kao i podizanje malog grada za radnike. Same stepenice bie izgraene od oko milion

jednakomernih blokova koji se mogu spajati, tako da obrazuju stabilnu strukturu. Nadam se

da emo moi da ih izlijemo od minerala kojih ima u izobilju u Zemlji Senki."

Za trenutak mu se oteo uzdah.

"Moda je trebalo da stepenice sagradimo od metalnih ina i skela, ali to bi kotalo znatno

vie zato to bi se sav materijal morao prenositi preko planina."

Grejl se zagledao u detalje crtea.

"Zato ste zastali pod samim vrhom?" upitao je.

Brajldon je pogledao u ervana, koji je odgovorio sa izvesnim oseanjem nelagodnosti.

"Ja u biti jedini koji e se popeti do kraja", uzvratio je. "Do najvie platforme stizae se

posebnom dizalicom. Gore nas moda eka opasnost: zato je najbolje da ja idem sam."

To nije bio jedini razlog, ali je u svakom sluaju bio dobar. S one strane Zida, tako je Grejl

jednom rekao, lei ludilo. Ako je to tano, niko drugi ne mora da se suoi sa njim.

Grejl je ponovo progovorio svojim sanjivim glasom:

"U tom sluaju", rekao je, "ono to si naumio nije ni dobro ni loe, poto se tie samo tebe.

Ako je Zid podignut da neto otkloni od naeg sveta, i dalje e biti neprolazan sa druge

strane."

Brajldon klimnu glavom.

"Pomiljali smo i na to", ree sa prizvukom ponosa u glasu. "Ako se pojavi potreba, rampa

se u sekundi moe unititi; na vornim mestima postavljeni su eksplozivi."

"To je dobro", uzvrati starac. "Iako ja ne verujem u prie, nije loe biti pripravan na sve.

Nadam se da u jo biti ovde kada posao bude okonan. A sada u pokuati da se setim svega

to sam uo o Zidu dok sam bio u istim godinama kao i ti, kada si me prvi put pitao o njemu."

Pre dolaska zime utvren je put do Zida i udareni su temelji privremenog grada. Pretean

deo materijala koji je bio potreban Brajldonu lako se mogao nai zato to je Zemlja Senki bila

bogata mineralima. On je takoe paljivo ispitao Zid i odabrao mesto za stepenice. Kada je

12

Trilorn poeo da se sputa ispod obzorja, Brajldon je bio sasvim zadovoljan obavljenim

poslom.

Pre sledeeg leta izliveni su prvi od mnotva betonskih blokova; Brajldon ih je s uspehom

ispitao, a do naredne zime izliveno je jo nekoliko hiljada i ugraeno u temelje konstrukcije.

Ostavivi poverljivog pomonika da nadgleda dalji tok posla, Brajldon se najzad mogao

vratiti svom prekinutom radu. Kada bude napravljeno dovoljno blokova, on e se vratiti da

nadzire gradnju, ali do tada njegovo prisustvo nije bilo neophodno.

Dva ili tri puta u toku svake godine ervan bi odjahao do Zida i posmatrao kako hiljade i

hiljade blokova prerastaju u veliku piramidu; etiri godine kasnije sa njim je doao i Brajldon.

Iz niza u niz, kamene opeke rasle su ka vrhu Zida, a vitki nosai irili su se u okolni prostor.

Stepenite se u poetku podizalo polako, ali kako se vrh pribliavao, rast je postajao sve bri.

Po itavu treinu svake godine posao je morao bivati obustavljan; bili su to dugi zimski

meseci, kada bi ervan stajao na rubu Zemlje Senki i sluao oluje to su besnele u daljini

punoj akustine tame. Ali Brajldon je bio majstor svog posla i svakog prolea gradnja se

nesmetano nastavljala, kao da se sprema da nadivi i sam Zid.

Poslednje opeke su postavljene sedam godina nakon poetka radova. Stojei na udaljenosti

od pola milje, kako bi mogao da jednim pogledom obuhvati itavu konstrukciju, ervanu je

palo na um kako je celo ovo dinovsko zdanje proizilo iz nekoliko skica koje mu je Brajldon

pokazao pre mnogo godina; tog trenutka prvi put je dokuio oseanje koje se javi u dui

umetnika, kada njegovi snovi postanu stvarnost. Takoe se setio onoga dana kada je kao mali

deak, uz oca, prvi put ugledao Zid daleko spram turobnog neba Zemlje Senki.

Oko najvie platforme postojala je zatitna ograda, ali ervan se nije pribliavao ivici.

Zemlja se nalazila na nimalo prijatnoj udaljenosti i on je pokuao da ne misli na visinu,

pomaui Brajldonu i radnicima da pripreme jednostavnu dizalicu koja e ga poneti

poslednjih dvadeset stopa. Kada je sve bilo spremno, uao je u mainu i okrenuo se poslednji

put prema prijateljima, nastojei da ima to staloeniji izraz lica.

"Biu odsutan samo nekoliko minuta", ree odlunim glasom. "Ma ta pronaao, odmah u

se vratiti."

Ni u snu nije mogao da pomisli kako mali izbor ima.

Grejl je bio ve gotovo slep i sigurno nee doiveti sledee prolee. Ali odmah je

prepoznao bat koraka koji se pribliavao i pozdravio je Brajldona po imenu pre no to je

posetilac imao vremena da progovori.

13

"Drago mi je to si doao", ree. "Razmiljao sam o svemu to si mi rekao i ini mi se da

najzad znam istinu. Moda si je i sam ve pogodio."

"Nisam", ree Brajldon. "Bojao sam se ak i da mislim na to."

Na starevim usnama zaigra osmeh.

"Zato bi se trebalo bojati neega samo zato to je neobino? Zid je udesan, da, ali nema

nieg stranog u tome, posebno ne za onoga ko odlui da se bez ustezanja suoi sa njegovom

tajnom."

"Jednom, kada sam bio deak, Brajldone, moj stari uitelj mi je rekao da vreme nikada ne

moe unititi istinu. Ono je jedino u stanju da je prikrije, pretvarajui je u legende. Bio je u

pravu. Od svih pria koje su se sakupile oko Zida, sada mogu da izaberem one koje ine deo

istorije.

Veoma davno, Brajldone, kada se Prva Dinastija nalazila na vrhuncu, Trilorn je bio znatno

topliji nego sada, a Zemlja Senki bila je plodna i naseljena... kao to e jednom moda biti

Ognjena Zemlja, kada Trilornov sjaj sasvim oslabi. Ljudi su mogli da idu na jug koliko su to

eleli zato to nije bilo Zida koji bi im prepreio put. Mnogi su to odista i uinili, u potrazi za

novim zemljama koje bi nastanili. Ono to se dogodilo ervanu, dogodilo se takoe i njima, i

to mora da je pomelo mnoge umove, tako da su naunici Prve Dinastije najzad podigli Zid

kako bi spreili da se ludilo dalje iri. Iako ja ne verujem da je to istina, legende kau da je

Zid podignut za samo jedan dan, bez ikakvog rada, iz jednog oblaka koji je okruivao svet."

Za trenutak, starac je utonuo u misli i Brajldon ga nije prekidao. U seanju se vratio daleko

u prolost, pokuavajui da predoi sebi ovaj svet kao savreni globus koji plovi svemirom

dok Preci postavljaju traku tame oko polutara. lako je ova slika bila pogrena u najvanijoj

pojedinosti, ona nikada nee sasvim izbledeti u njegovom umu.

Dok su poslednje stope Zida lagano promicale pored njihovih oiju, ervan je morao da

prikupi svu hrabrost kako ne bi naredio da ga spuste. Najednom se setio uasnih pria koje je

nekad uz podsmeh odbacio zato to je poticao iz rase koju gotovo da nije optereivalo

sujeverje. Ali ta ako se te prie ipak pokau tane: moda je Zid odista podignut da sprei

svet od susreta sa neim uasnim?

Pokuao je da odagna te misli, to mu je najzad polo za rukom kada je dostigao vrh Zida.

Najpre se nije razabrao u slici koja mu je dopirala do oiju, a onda je shvatio da gleda preko

jednoline crne zaravni iju ogromnost nije mogao da proceni.

14

Mala plaftorma se zaustavila i on pomisli krajikom svesti kako su Brajldonovi prorauni

bili savreno precizni. A onda, uputivi poslednje umirujue rei grupi koja je nepomino

ekala dole, on zakorai na Zid i krenu u pravoj liniji napred.

U poetku je izgledalo kao da je ravnica pred njim beskrajna, poto uopte nije mogao da

uoi gde se ona spaja sa nebom. Ali nepokolebljivo je iao napred, leima okrenutim

Trilornu. Bilo bi dobro da je mogao da iskoristi vlastitu senku kao vodia, ali ona se sasvim

utapala u guu tamu ispod njegovih nogu.

Neto nije ispadalo kako treba: sa svakim korakom napred postojalo je sve tamnije.

Zbunjen, on se okrenuo nazad i primetio da je Trilornov disk sada postao bled i mraniji, kao

kada bi ga posmatrao kroz zatamnjeno staklo. A onda je, u rastuoj plimi straha, shvatio da to

nije bila ni jedina ni najvanija promena. Trilorn je postao znatno manji od sunca koje je

poznavao itavog svog ivota.

Ljutito je odmahnuo glavom kao da prkosi nekome. Ovo je bilo ludo: mora da mu se samo

privia. Odista, sve je postalo tako suprotno ranijem iskustvu, da je najednom prestao da

osea strah; nastavio je odluno napred, bacivi jo samo jedan pogled na sunce iza sebe.

Kada se Trilorn saeo u taku, a tama spustila svuda oko njega, pomislio je da odustane od

daljeg napredovanja. Mudriji ovek bi se tu sigurno vratio natrag; ervanu je odjednom pala

na um komarna pomisao kako se izgubio u ovom veitom sumraku izmeu zemlje i neba i

kako nije u stanju da pronae put koji vodi u bezbednost. A onda se setio da sve dok uopte

bude video Trilorn nee biti u stvarnoj opasnosti.

Pomalo neodluno nastavio je put, esto se osvrui unazad ka slabanom izvoru svetlosti

koji mu je bio jedini vodi. Samog Trilorna je nestalo, ali je jo postojao mutan sjaj na nebu

koji je oznaavao mesto gde se sunce nalazilo. A onda mu najednom vie nije bila potrebna

njegova pomo, poto se daleko ispred na nebu pojavila druga svetlost.

U poetku je izgledala kao slabaan plamiak, a kada se uverio da ga stvarno vidi, Trilorna

ve bee sasvim nestalo. Ali sada se oseao znatno sigurnije; dok je koraao napred, nova

svetlost je lagano potiskivala i suzbijala njegov strah.

Kada je shvatio da se odista pribliava novom suncu i kada je van svake sumnje mogao

zakljuiti kako se ono sve vie iri ba kao to se do malopre Trilorn saimao, potisnuo je svu

zapanjenost i zbunjenost duboko u ponore uma. Samo je posmatrao i pamtio: kasnije e biti

vremena da se razabere u svim ovim udesima. Uostalom, nije bilo sasvim nezamislivo da

njegov svet ima dva sunca, od kojih svako sija sa po jedne strane.

15

A onda je konano ugledao, sasvim slabanu u gustoj tami, ebonosnu liniju, koja je

oznaavala drugu ivicu Zida. Uskoro e biti prvi ovek u mnogo hiljada godina, moda

itavoj venosti, koji e ugledati zemlje to ih je ova barijera razdvajala od njegovog sveta.

Da li e one biti kao njegove i da li e tamo zatei ljude koje e s radou pozdraviti?

Ali da e ga oni ekati, i to na takav nain, ni u snu nije mogao da zamisli.

Grejl prui ruku prema ormaniu pored sebe i podie veliki tabak koji je tu leao. Brajdlon

ga je posmatrao u tiini i starac nastavi.

"Koliko smo samo puta sluali pretpostavke o veliini Univerzuma i o tome kako on

moda uopte nema granica! Nismo u stanju da predoimo sebi kraj prostora, pa ipak nai

umovi se bune pred idejom o beskraju. Neki filozofi smatraju da je svemir ogranien

posebnom krivuljom u viim dimenzijama. Moda je to tano za druge univerzume, ako

uopte postoje, ali to se naeg tie, odgovor je znatno sloeniji.

Du linije Zida, Brajldone, istovremeno se nalazi i ne nalazi kraj naeg sveta. Nije bilo

granice niti bilo ega to bi spreilo ljude da idu napred pre no to je Zid podignut. Sam Zid je

barijera koju je ovek napravio i sasvim je u skladu sa svojstvima sveta u kome se nalazi. Ta

svojstva su oduvek postojala i Zid im nita nije dodao."

Podie papir prema Brajldonu i zamota ga u rolnu.

"Ovo je", ree, "obian tabak papira. Razume se, on ima dve strane. Moe li da zamisli

takav koji bi imao samo jednu?"

Brajldon zbunjeno pogleda starca.

"Pa to je nemogue... smeno!"

"Misli?" upita Grejl blago. Ponovo je posegao prema ormaniu i poeo da trai neto u

njemu. Konano je izvukao jednu dugu, savitljivu traku hartije i pogledao umornim oima

Brajldona, koji je ekao u tiini.

"Mi nismo u stanju da se merimo sa mudrou Prve Dinastije, ali ono to je njihovim

umovima izgledalo neposredno i oigledno, mi moemo da shvatimo po analogiji. Ovaj

jednostavan trik, koji izgleda tako otrcano, moda e ti pomoi da shvati istinu."

Prevukao je prstima du papirnate trake, a zatim spojio dva kraja i dobio kruan oblik.

"Ovo je neto to ti je dobro poznato: odseak valjka. Mogu da prevuem prstima kako po

unutranjoj, tako po spoljanjoj strani. Dve povrine potpuno su odvojene. Mogue je prei sa

jedne na drugu samo ako se proe kroz papir. Da li se slae?"

16

"Svakako", ree Brajldon i dalje zbunjen. "Ali ta time hoe da kae?"

"Nita", ree Grejl. "Posmatraj sada dobro..."

ervanu pade na um da ovo sunce predstavlja Trilornovog blizanca. Tama se sada potpuno

podigla i on vie nije imao onaj udan oseaj, koji ak nije ni pokuao da razume, kako hoda

preko beskrajne ravnice. Sada je iao polako zato to nije eleo da odve naglo stigne do

ponora od koga ga je hvatala vrtoglavica. Ubrzo je ugledao udaljeno obzorje niskih

breuljaka, pustih i beivotnih poput onih koje je ostavio za sobom. To ga nije odve

razoaralo, poto je bio svestan da na prvi pogled ni njegov svet ne bi bio nita privlaniji.

I tako je nastavio da koraa: a kada mu se ne dugo potom ledena ruka stegla oko srca, on

nije zastao kao to bi to uinio neki manje hrabar ovek. Ne zbunjujui se, posmatrao je kako

se pred njim pomalja zapanjujue poznat predeo, sve dok nije ugledao ravnicu odakle je

zapoeo put, a zatim i same stepenice i, konano, brinog Brajldona koji ga je ekao.

Grejl je ponovo spojio dva kraja papirnate trake, ali ovoga puta ju je prethodno na jednom

mestu savio: pruio je novo oblije Brajldonu.

"Prevuci sada prstom po povrini", rekao je tiho.

Brajldon to nije uinio: shvatio je ta je starac imao na umu.

"Razumem", ree. "Vie ne postoje dve odvojene povrine. Sada obrazuju jedinstvenu i

neprekidnu ravan... povrinu sa samo jednom stranom... neto to na prvi pogled izgleda

apsolutno nemogue."

"Da", odgovori Grejl veoma polako. "Znao sam da e shvatiti. Jednostrana povrina! Sada

ti je sigurno jasno zbog ega je ovaj simbol savijene trake tako est u drevnim religijama, iako

se njegovo pravo znaenje sasvim izgubilo. Razume se, posredi je samo gruba i jednostavna

analogija. Primer u dve dimenzije onoga to postoji samo u tri. Ali to je najvie dokle nai

umovi mogu da se priblie istini."

Zavladala je duga, napeta tiina. Onda je Grejl duboko uzdahnuo i okrenuo se prema

Brajldonu, kao da je jo mogao da ga vidi.

"Zato si se vratio pre ervana?" upitao je, iako je vrlo dobro znao odgovor.

Morali smo to da uinimo, ree Brajldon tuno, "ja nisam bio u stanju da vidim svoje delo

uniteno."

Grejl blago klimnu glavom.

"Shvatam", ree.

17

ervan je preao pogledom du velikog niza stepenica uz koje se niko vie nee popeti.

Nije mu bilo ao: izborio se za ono to nikome vie nee poi za rukom posle njega. Jedinu

moguu pobedu izvojevao je samo on.

Lagano je podigao ruke i dao znak. Zid je upio odjek eksplozije, ba kao to je apsorbovao

i sve ostale zvuke, ali usporena dostojanstvenost kojom su se mone osnove dinovskog

zdanja rasprskavale i padale ka tlu obrazovala je prizor koji mu se do kraja ivota nee

izbrisati iz seanja. Za trenutak, pojavila mu se iznenadna, neizreciva vizija jednih drugih

stepenica koje u ovom istom trenutku posmatra neki drugi ervan kako se rue na isti nain sa

druge strane Zida.

Pa ipak, shvatio je da je to bila samo nekontrolisana igra uobrazilje: jer, niko nije znao

bolje od njega da Zid uopte nema drugu stranu.

Drugi deo: OBALE VREMENA

PROLAZNOST

uma, koja se gotovo spustila do ruba obale, lagano se u daljini uspinjala uz obronke

niskih, maglovitih breuljaka. Pored vode, pesak je bio hrapav i izmean sa mnotvom delia

slomljenih koljki. Oseka je ostavila za sobom duge tragove morskog korova, koji je

prekrivao celu obalu. Kia, koja bi samo retko prestajala da pada, zakratko se preselila negde

na kopno, ali velike, ljutite kapi ve su ponovo poele da ispunjavaju siuna udubljenja u

pesku.

Bilo je toplo i sparno zato to se rat izmeu sunca i kie nikada nije okonavao. Magle bi

se samo pokadkad razile, a onda bi se razgovetno pojavila brda, nadnosei se nad ravnicom.

Breuljci su zaklapali poluluk oko zaliva idui linijom obale; na velikoj udaljenosti, preko

njih bi se u retkim trenucima mogao nazreti zid planina to su se neprekidno krile u oblacima.

Rastinje je svuda bujalo, omekavajui obrise tla, tako da je izgledalo da se brda blago

pretapaju jedna u druga. Samo se na jednom mestu mogla videti gola, nepokrivena stena, gde

je pre mnogo vremena neki iznenadni poremeaj zaustavio nastajanje brda, tako da je

izgledalo da se brda blago pretapaju jedna u druga. Samo se na jednom mestu mogla videti

gola, nepokrivena stena, gde je pre mnogo vremena neki iznenadni poremeaj zaustavio

18

nastajanje brda, tako da se u duini od otprilike jedne milje linija neba otro strmoglaviljavala

nadole, povivi se prema moru poput slomljenog krila.

Kreui se uz napetu opreznost divlje ivotinje, dete se pomolilo kroz rastinje na ivici

ume. Za trenutak je oklevalo, a onda, kada se uverilo da mu ne preti nikakva opasnost,

lagano je zakorailo na obalu.

Bilo je nago, snano graeno, a zamrena crna kosa padala mu je na ramena. Iako je imalo

grube crte lica, po tome se ne bi razlikovalo od civilizovanih ljudi; oi bi bile te koje bi ga

izdale. One, dodue, nisu izgledale kao u ivotinje, jer je u njihovoj dubini postojalo neto to

ivotinje nikada nee upoznati. Pa ipak, bio je to samo nagovetaj. Za ovo dete, kao uostalom

i za celu njegovu rasu, svetlost razuma jo se nalazila u praskozorju. Samo ga je neznatna

razlika delila od divljine u kojoj je raslo.

Pleme jo nikada nije boravilo na ovom podruju, a ono je bilo prvo koje je kroilo nogom

na ovu usamljenu obalu. ak i da je posedovalo mo govora, ne bi umelo da objasni ta ga je

nagnalo da napusti poznate opasnosti ume i da se suoi sa nepoznatim, pa dakle i

neuporedivo veim opasnostima ovog novog elementa. Lagano je polo prema ivici vode,

neprekidno se osvrui iza sebe u pravcu ume. Istovremeno, na ravnoj povrini peska po prvi

put u itavoj istoriji ostali su utisnuti tragovi stopala koji e jednoga dana predstavljati sasvim

obinu stvar... I ranije je nailo na vodu, ali ona je uvek bila ograena i omeena kopnom.

Sada se pruala pred njim unedogled, dok mu je um talasa neprekidno ispunjavao ui.

Sa bezvremenim strpljenjem divljaka stajalo je na vlanom pesku sa koga se voda upravo

povukla; zatim je polako krenulo za talasom, korak po korak. Kada mu je vodeni front

ponovo doao do stopala, uz blagu plimu energije, za trenutak je ustuknulo prema umi.

Meutim, neto ga je ipak neodoljivo mamilo prema rubu mora i ono je konano ostalo na

obali, dok mu se senka izduivala preko peska, a prohladni veernji vetar poeo da se podie

unaokolo.

Moda mu se u umu zaela ideja o udesnosti mora, kao i nagovetaj onoga to e velika

voda jednom znaiti oveku. Iako su prvi bogovi njegovog naroda jo leali u dalekoj

budunosti, osetilo je kako mu se u dui razlee priguen titraj strahopotovanja i oboavanja.

Postalo mu je jasno da se nalazi pred neim to je bilo daleko monije od svih snaga i sila sa

kojima se ranije susrelo. Plima se lagano vraala. Negde daleko u umi oglasio se vuk, a onda

je sve ponovo utonulo u tiinu. Medutim, samo trenutak kasnije poeli su da se podiu umovi

noi, to je znailo da je vreme da krene.

19

Pod niskim mesecom, dva duga niza tragova stajala su neko vreme ukrtena na pesku, sve

dok ih dolazei talas plime nije obrisao. Ali u vekovima koji su leali u budunosti oni e se

ponovo pojaviti hiljadama i milionima puta.

Dete koje se igralo oko kamenih bazena nije znalo nita o umi koja je nekada gospodarila

ovim podrujem. Iza nje nije ostalo nikakvog traga. Nita postojanija od magli koje se esto

sputaju sa breuljaka, i ona ga je zakratko prekrivala, da bi zatim iezla zauvek. Na njeno

mesto doli su kompleksi polja kao plod hiljadugodinjih strpljivih napora. I tako je iluzija

trajnosti ostala, iako se sve promenilo izuzev linije brda koja se i dalje ocrtavala spram neba.

Pesak na obali sada je bio sitniji i meki, a kopno se toliko podiglo da novi talasi odavno vie

nisu mogli dosegnuti mesto do koga su dopirali stari.

Iza keja i etalita mali grad spavao je u zlatnom sunevom danu. Tu i tamo, ljudi su se

odmarali na obali, natapani toplotom i uljuljkivani umom talasa.

Daleko u zalivu, beo i zlatan spram vode, veliki brod se polako kretao morem. Deak je

mogao da uje priguen i dalek zvuk njegovih motora, kao i da razabere siune figure kako

se kreu po palubi. Za dete - i ne samo za njega - bila je to udesna i prelepa stvar. Znalo je

njegov naziv i zemlju prema kojoj je plovio, ali nije imalo pojma da je blistavi brod bio

poslednji i najvei u svojoj vrsti. Jedva je uoilo, gotovo izgubljen u sjaju sunca, tanak i beli

trag pare koji kao da je ispisivao po vazduhu zlehudu sudbinu ponosnog i lepog dina.

Od velike lae ubrzo je ostala samo tamna mrlja na obzorju i deak se vratio prekinutoj

igri - neumornom zidanju kula na pesku. Na zapadu, sunce je ve otpoelo svoje dugo

sputanje, ali do veeri je bilo jo daleko. Konano, i ona se spustila, a sa njom se ponovo

podigla plima. Na poziv majke, dete je pokupilo igrake i krenulo za roditeljima prema

kopnu, umorno i zadovoljno. Bacilo je samo jedan pogled na peana zdanja u iju je gradnju

uloilo toliko truda. Znalo je da ih vie nee videti i bez tuge ih je prepustilo sve bliim

talasima. Ve e se vratiti sutra, i jo mnogo puta u budunosti koja kao da se pruala u

beskraj pred njima.

Bilo je odve malo da bi shvatilo kako to sutra ne mora uvek da doe, kako za njega, tako i

za ceo svet.

Sada su se i brda promenila, istroena i umanjena pod bremenom godina. Pa ipak, nisu sve

promene bile delo Prirode; jedne noi u davno zaboravljenoj prolosti neto je neujno

skliznulo sa zvezda i gradi je iezao u vrtlonoj plamenoj kuli. Meutim, to se dogodilo

20

tako davno da vie nije izazivalo ni tugu ni saaljenje. Kao pad drevne Troje ili propast

Pompeje, i ovaj dogaaj predstavljao je deo nepovratne prolosti koja vie nikoga nije mogla

da gane.

Na izlomljenoj liniji neba nalazila se duga metalna graevina sa kompleksom ogledala

koja su se okretala i bletala na suncu. Niko iz ranijih razdoblja ne bi mogao dokuiti njenu

svrhu. Bila je podjednako besmislena kao to bi neka opservatorija ili radio-stanica izgledala

drevnom oveku. Meutim, ona nije bila nijedno od toga.

Jo od podneva Bran se igrao meu praznim udubljenjima koja su ostala kada je nastupila

oseka. Bio je gotovo sasvim sam, poto je maina koja ga je nadzirala sa kopna inila to

sasvim neupadljivo. Samo do pre nekoliko dana ovde je bilo jo dece, koja su se igrala uz

plave vode zaliva. Bran bi se ponekad zapitao kuda su ona nestala, ali kako je po prirodi bio

sklon osamljivanju, to mu nije zadavalo mnogo briga. Izgubljen u svojim snovima, voleo je

da bude preputen samome sebi.

Tokom poslednjih nekoliko asova povezao je mreom vodenih puteva mali bazen. Misli

su mu se nalazile veoma daleko od Zemlje, kako prostorno, tako i vremenski. Oko njega se

sada nalazio mekan, crveni pesak jednog drugog sveta. Bio je Kardenis, princ inenjera, koji

se bori da spase svoj narod od pustinje koja se nezadrivo irila. Jer pred Branovim oima

prualo se jalovo lice Marsa. Znao je priu o njegovoj dugoj agoniji i o pomoi sa Zemlje

koja je stigla odve kasno.

Sve do dalekog obzorja more je bilo prazno, bez ijednog broda, kao to je ve vekovima

bilo. Samo zakratko, negde na poetku vremena, ovek je bio pobednik u ne dugom ratu

protiv okeana. Sada je izgledalo kao da je samo jedan trenutak protekao izmeu pojave prvih

kanua i prolaska poslednjeg velikog Megaterijanca mora.

Bran ak nije ni podigao pogled prema nebu kada je udovina senka skliznula preko

obale. Ve danima ti srebrni dinovi dizali su se preko brda u beskrajnom nizu, tako da im on

vie nije poklanjao mnogo panje. itavog ivota gledao je velike brodove kako se uspinju

kroz zemaljsko nebo, na putu ka dalekim svetovima. esto ih je viao kako se vraaju sa

dugih putovanja i kako se sputaju kroz oblake, krijui u sebi nezamislive tajne.

Ponekad bi se zapitao zato vie nema ovih povratnika. Svi brodovi koje je do sada viao

odlazili su sa Zemlje, ali vie se nijedan nije spustio na veliki kosmodrom s one strane brda.

Niko mu nije objasnio zbog ega je to tako. Nauio je da ne govori o tome, poto je video da

njegova pitanja izazivaju tugu.

21

Preko peska razlegao se blagi glas robota:

"Brane", zaule su se rei koje su imale boju majinog glasa. "Brane, vreme je da poe."

Dete je podiglo pogled, dok mu je lice izraavalo zbunjenost i nevericu. Nije mu bilo jasno

ta se dogaa. Sunce se jo nalazilo visoko, a od plime nije bilo ni traga. Pa ipak, otac i majka

ve su se pribliavali obalom.

Koraali su brzo, kao da su imali malo vremena. Otac bi pokatkad podigao pogled prema

nebu, ali bi odmah spustio glavu, kao da je znao da odozgo nema ta da oekuje. Meutim,

samo trenutak kasnije ponovo bi pogledao uvis.

Tvrdoglavo i ljutito, Bran je nepomino stajao u zalivu meu svojim kanalima i jezerima.

Majka je bila neobino utljiva, ali ga je otac uzeo za ruku i blago rekao:

"Mora poi sa nama, Brane. Vreme je da krenemo."

Dete je zlovoljno pokazalo prema obali. "Ali jo je rano. Nisam jo zavrio."

U oevom odgovoru nije bilo ni traga ljutnje, ve samo prizvuka tuge.

"Ima mnogo stvari, Brane, koje sada nee biti zavrene."

I dalje ne shvatajui, deak se okrenuo majci.

"Mogu li bar sutra da se vratim?"

Sa oseanjem uznemirenja i uenja, Bran je ugledao kako se majine oi iznenada pune

suzama. U tom trenutku postalo mu je jasno da se vie nikada nee igrati na pesku uz azurnu

vodu; nikada vie nee osetiti kako mu siuni talasi zapljuskuju stopala. Odve je kasno

otkrio more, a sada ga ve mora napustiti zauvek. Negde iz budunosti zabrujao je prvi

tanuan nagovetaj dugog izgnanstva koje ga je ekalo; osetio je kako mu se u dui naas

nesto zaledilo...

Nije se osvrnuo dok su u tiini ili preko peska koji im je kripao pod nogama. Ovaj

trenutak nee mu iiliti iz seanja itavog ivota, ali sada je bio odve pometen da bi uinio

bilo ta osim da slepo zakorai u budunost koju nije mogao razumeti.

Tri prilike polako su se smanjivale u daljini, sve dok nisu sasvim iezle. Prolo je dugo

vremena dok se iznad brda nije podigao jedan srebrni oblak, lagano kreui preko mora. U

blagom luku, kao da okleva da napusti ovaj svet, poslednji veliki brod uspinjao se prema

obzorju, a zatim iezao u praznini iza ruba Zemlje.

U smiraj dana vratila se plima. Kao da se unutra jo nalaze njeni tvorci, niska metalna

graevina iznad brda poela je da plamti svetlou. U blizini zenita, jedna zvezda nije

saekala da sunce zae, ve je upalila svoje ognjeve jo u polusumraku. Ubrzo potom, njeni

22

sadruzi, kojih je sad bilo znatno vie nego u poetku ovekove istorije, pridruili su joj se na

velikom svodu. Zemlja se sada nalazila blizu sredita Vaseljene, tako da je itavo podruje

neba postalo neprekidni izvor svetlosti.

Meutim, uspinjui se iza mora u dva duga zakrivljena ogranka, neto udovino i crno

poelo je da zaklanja zvezde i da rasprostire senku po celom svetu. Pipci Tamne Magline ve

su dodirivali granice sunevog sistema... Na istoku, veliki uti mesec uzdizao se iznad talasa.

Iako je ovek poravnao njegove planine i snabdeo ga vodom i vazduhom, meseev izgled nije

se promenio od poetka vremena; on je i dalje bio gospodar plima i oseka. Preko sitnog peska

front pene lagano je napredovao, preplavljujui male kanale i briui tragove stopala.

U visini neba, svetla na neobinom metalnom zdanju iznenada su zamrla i rotirajua

ogledala prestala su da odbljeskuju meseinu. Negde duboko sa kopna dopro je zaslepljujui

bljesak velike eksplozije, a zatim jo jedan, i jo jedan, premda ovoga puta neto slabiji.

Tle je za trenutak zadrhtalo, ali nikakav zvuk nije poremetio utihlu samou puste obale.

Pod ujednaenim sjajem niskog meseca ispod dinovskog svoda zvezda obala je mirno ekala

kraj. Ponovo je bila sama kao i u poetku. Jedino e jo zakratko talasi zapljuskivati njen

zlatni pesak.

Jer, ovek je doao i proao.

EKSPEDICIJA NA ZEMLJU

Bilo je to poslednjih dana Carstva. Mali brod nalazio se daleko od doma, a od velike

matine letelice koja je obavljala istraivanje meu razreenim zvezdama na rubu Mlenog

puta delilo ga je gotovo stotinu svetlosnih godina. Ali ak ni ovde nije mogao da izbegne

senku koja se pruala preko civilizacije: ispod te senke, esto zastajkujui da bi dokuili

veliinu prostora koja ih je delila od doma, naunici iz Galaktikog nadzora neumorno su

obavljali svoj veiti zadatak.

Na brodu su se nalazila samo tri lana posade, ali su oni u sebi objedinjavali znanje

mnogih nauka i iskustvo polovine ivota provedenog u kosmosu. Nakon duge

meuzvezdane noi, sunce koje se pojavljivalo pred njima poelo je da im razgaljuje duu,

dok su lagano ponirali prema njegovim plamenovima. Bilo je tek neto zlatnije i sasvim

malo svetlije od zvezde koja im je sada izgledala samo kao legenda iz dalekog detinjstva.

Znali su iz ranijeg iskustva da ima preko devedeset odsto ansi da ovde otkriju planete;

23

uzbuenje zbog ove izvesnosti za trenutak je uinilo da zaborave na sve drugo.

Naili su na prvu planetu odmah nakon to su poeli da usporavaju. Bio je to din

poznatog tipa, odve hladan za protoplazmatski ivot, koji moda uopte nije imao vrstu

povrinu. Ovde nije bilo posla za njih i tako su nastavili put u pravcu Sunca. A onda se sav

trud isplatio...

Bio je to svet koji im je ispunio srca nostalgijom za dalekim domom, svet gde je sve

bilo dobro poznato, pa ipak ne sasvim isto. Dve dinovske kopnene mase plovile su po

plavozelenim morima, dok se na svakom polu nalazila po jedna ledena kapa. Postojala su i

pustinjska podruja, ali je preteni deo planete oigledno bio plodan. ak i sa ove

udaljenosti, jasno su se mogli raspoznati znaci vegetacije.

Dok su se sputali kroz atmosferu prema taki podneva u suptropskoj oblasti, oima su

prosto gutali sve prostraniji prizor. Brod je skliznuo preko vedrog neba u pravcu

velike reke, usporio sputanje uz pomo beumnih sila, i konano se spustio u visoku

travu uz samu obalu.

Niko se nije micao: nita se nije moglo preduzeti sve dok automatski instrumenti ne

obave svoj posao. A onda se blago oglasilo jedno zvonce, a svetiljke na kontrolnoj tabli

poele su da se pale i gase u haotinom ritmu. Kapetan Altman polako ustade uz uzdah

olakanja.

"Imamo sreu", ree on. "Za izlazak napolje nee nam biti potrebna nikakva zatita,

ukoliko to dozvole patogenski testovi. Kakve smo podatke prikupili dok smo se sputali,

Bertonde?"

"Ovo je geoloki stabilna planeta; u najmanju ruku nema aktivnih vulkana. Nisam

primetio nikakav trag gradova, ali to jo nita ne znai. Ukoliko ovde postoji civilizacija,

lako se moe dogoditi da je ona odavno prevazila taj nivo."

"lli ga moda jo nije dostigla?"

Bartond slee ramenima.

"Nita nije iskljueno. Bie nam potrebno prilino vremena da ispitamo planetu ove

veliine."

"Znatno vie nego to nam stoji na raspolaganju", ree Klindar, gledajui prema

komunikacionom pultu koji ga je povezivao sa matinim brodom, a preko njega i sa

prateim srcem Galaksije. Za trenutak je vladala mukla tiina. A onda se Klindar uputi

24

prema kontrolnoj tabli i automatskim ureajem okrenu niz kljueva.

Uz blagi drhtaj sa bone strane odvojila se ovea kutija, i etvrti lan posade zakorai

na novu planetu, opruajuci metalne udove i podeavajui servo-motore prema novoj

gravitaciji. Istog trenutka u unutranjosti broda oiveo je jedan televizijski ekran na kome

je zasvetlela duga pruga talasave trave, sa granama nekog drvea u pozadini i dalekim

odbleskom velike vode. Klindar pritisnu jedno dugme i, kako je robot okretao glavu, slika

na ekranu poe lagano da se menja.

"U kom pravcu da krenemo", upita Klindar.

"Zavirimo malo u ono drvee", odgovori Altman. "Ako ovde uopte postoji ivotinjski

svet, tamo emo ga najpre nai."

"Gledajte!" uzviknu Bertond. "Ptica!"

Klindarovi prsti brzo preletee preko daljinskih komandi: slika se zaustavila na maloj

mrlji koja se iznenada pojavila na levoj strani ekrana, a zatim se brzo irila kako je

teleobjektiv na robotu poeo da funkcionie.

"U pravu si", ree on. "Sudei po perju i kljunu nalazi se visoko na evolucionoj lestvici.

Ova planeta sve vie obeava. Ukljuiu kameru."

Talasanje slike koje je nastajalo usled neravnomernog kretanja robota nije ih

zbunjivalo: odavno su navikli na njega. Meutim, bilo je znatno tee odoleti plimi impulsa

koja je negde duboko u njima urlala da iziu iz broda, protre kroz visoku travu i osete

vetar kako ih miluje po licu. Pa ipak, rizik je bio odve veliki, ak i na svetu koji je

izgledao ovako bezazlen. Nasmeeno lice prirode uvek je skrivalo neko neprijatno

iznenaenje. Divlje ivotinje, otrovni reptili, movare - smrt je vrebala neopreznog

istraivaa sa hiljadu strana. Ali najopasniji su bili nevidljivi neprijatelji, bakterije i virusi,

protiv kojih je jedina odbrana esto bila udaljena i po hiljadu svetlosnih godina.

Sve te opasnosti nisu predstavljale nikakvu pretnju za robota, pa ak i ako bi i kao to se

to ponekad deavalo naiao na ivotinju dovoljno snanu da ga uniti, to ne bi predstavljalo

ozbiljnu tetu, budui da su se maine uvek mogle nadoknaditi.

Nisu nali nita na putu kroz visoku travu. Ako je neku malu ivotinju i uznemirio

prolazak robota, ona je ostala izvan njihovog vidnog polja. Klindar je usporio mainu kada

se poela pribliavati drveu; posmatrai u svemirskom brodu malo ustuknue kad grane

poee da im se razmiu pred oima. Slika je za trenutak potamnela pre no to su

automatske kontrole reagovale na smanjenu koliinu svetlosti; zatim se osvetljenje vrati na

25

normalu.

uma je vrvela od ivota. On je gamizao po tlu, verao se po drveu, leteo vazduhom.

Krianje i mumlanje se pojaavalo kako je robot napredovao pod visokim stablima.

Automatske kamere neprestano su snimale sliku koja je treperila na ekranu, prikupljajui

dragoceni materijal za bioloku analizu kada se brod bude vratio u bazu.

Klindaru se oteo uzdah olakanja kada su se grane najednom proredile. Nije bilo nimalo

lako spreiti da se robot ne razbije o prepreke na putu kroz umu, ali je zato na otvorenom

mogao sam da vodi rauna o sebi. A onda je slika najednom zadrhtala, kao da je neko

udario ekiem; zauo se rezak metalni udarac i itav je prizor odskoio uvis kada se robot

prevrnuo na bonu stranu.

"ta se dogodilo?" viknu Altman. "Je li tvoja greka?"

"Nije", ree namrgoeno Klindar, dok su mu prsti jurili preko daljinskih upravljaa.

"Neto ga je napalo otpozadi. Nadam se... ah... dobro je, ponovo sam uspostavio kontrolu."

Podigao je robota u uspravan poloaj i okrenuo mu glavu. Nije bilo potrebno dugo

vremena da se pronae vinovnik nevolje. Ljutito maui repom, u neposrednoj blizini

stajao je neki etvoronoac sa nimalo prijateljskim, razjapljenim eljustima. Bilo je

oigledno da se koleba da li da ponovo napadne ili ne.

Robot se polako pridigao na noge i ta kretnja je nagnala ivotinju da se ustremi na skok.

Na Klindarovom licu zaigra osmeh: znao je kako se postupa u ovakvim situacijama.

Posegao je palcem prema veoma retko korienom dugmetu sa natpisom ,Sirena'.

umom se razlegao prodoran urlik iz skrivenog zvunika na robotu i maina krenu

prema napadau, pretei maui rukama. Prestraena ivotinja gotovo se prevrnula preko

glave, pokuavajui mahnito da se okrene, i sekundu kasnije od nje vie nije bilo ni traga.

"Mislim da emo morati da saekamo nekoliko asova pre no to se neko odvai da

pomoli nos iz skrovita", ree Bertond skrueno.

"Nisam bogzna kako upuen u psihologiju ivotinja", prekide ga Altman, "ali da li je za

njih uobiajeno da napadaju neto to im je potpuno nepoznato?"

"Neke ivotinje napadaju sve to se mie, ali one su prilino retke. Normalno je da

napadaju samo zbog hrane, ili ako ih neko drai. Na ta cilja? Da nee da kae kako na

ovoj planeti ima jo robota?"

"Svakako ne. Moda je na prijatelj mesoder pobrkao robota sa nekim ukusnijim

dvonocem. Zar ti se ne ini da je ova istina u umi pomalo neprirodna. Moda je u

26

pitanju neka staza."

"U tom sluaju", uzvrati Klindar, "preostaje nam da krenemo njome i utvrdimo istinu.

Dosadilo mi je provlaenje kroz drvee, ali se nadam da nas vie niko nee napasti: od toga

gubim ivce."

"Bio si u pravu, Altmane", ree Bertond posle kratke pauze, "Ovo je staza. Ali to jo ne

znai razuman ivot. Konano, i ivotinje..."

Zastao je usred reenice, a istog trenutka Klindar naredi robotu da stane. Staza je naglo

izbila na prostranu istinu na kojoj je leala naseobina od tronih koliba. Bila je okruena

vodenom palisadom, koja je nesumnjivo predstavljala odbranu od neprijatelja iji se

dolazak ovog trenutka oigledno nije oekivao. To je svedoila irom otvorena kapija, kao

i stanovnici koji su se bezbrino kretali na otvorenom.

Trojica posmatraa dugo su netremice i u tiini zurila u ekran. A onda Klindar odmahnu

glavom i ree:

"Fantastino! Kao da sam se vratio natrag kroz vreme i gledam nau planetu od pre sto

hiljada godina."

"Nema nieg neobinog u ovome", ree Altman praktinim glasom. "Do sada smo

otkrili najmanje sto svetova sa naim tipom ivota."

"Tako je!" prekide ga Klindar. "Sto u itavoj Galaksiji! I dalje mislim da je neobino to

nam se ba ovo dogodilo."

"Boe moj, pa nekome je sigurno moralo da se dogodi", ree Bertond filozofskim

glasom. "U meuvremenu, moramo da otponemo proceduru stupanja u kontakt. Ako

poaljemo robota u selo, to e izazvati paniku."

"Da", ree Altman, "to ne bi bilo nimalo mudro. Moramo da sretnemo nasamo nekog

domoroca i da mu pokaemo da imamo prijateljske namere. Skloni robota, Klindare. Sakrij

ga negde u umu gde moe neometano da posmatra selo. eka nas nedelja dana praktine

antropologije!"

Nakon tri dana, bioloki testovi su pokazali da je izlazak iz broda sasvim bezbedan.

Bertond je insistirao da on krene prvi sam, naravno ako se ne rauna robot koji ga je pratio

u stopu. Uz ovakvu telesnu strau nije se plaio ni najveih ivotinja, a prirodna odbrana

njegovog organizma bila je sasvim dovoljna da ga zatiti od virusa i bakterija. Analizer je

konano odagnao i poslednje sumnje, a s obzirom na sloenost problema, nainio je svega

nekoliko manjih greaka...

27

Ostao je napolju jedan as, oprezno uivajui, dok su ga drugovi posmatrali sa zaviu.

Prola su jo tri dana pre no to su se i oni konano uverili da je sasvim bezbedno povesti

se za Bertondovim primerom. U meuvremenu, provodili su duge sate posmatrajui selo

posredstvom mehanikih oiju na robotu i snimajui automatskim kamerama. Preko noi

su sakrili svemirski brod dublje u umu zato to nisu eleli da ih neko otkrije sve dok za to

ne bude kucnuo pravi as.

Sve je to moglo tako da potraje dok ne ponu da stiu loe vesti iz dalekog doma. Iako

je velika udaljenost, ovde na samom rubu Univerzuma, uinila da izvesna oseanja otupe,

njihovi umovi su ipak bili ispunjeni stalnom zebnjom koja ih je ponekad dovodila do ivice

beznaa. Znali su da svakog trenutka moe stii poziv, kada Carstvo bude odluilo da

prikupi svoje poslednje snage, ma koliko one bile udaljene. Meutim, dok se to ne dogodi,

oni su nesmetano mogli da nastave svoj posao kao da je isto znanje jedina stvar koja je

ikada bila vana u kosmosu.

Sedam dana nakon sputanja odluili su se na eksperiment. Ve su saznali kojim

stazama stanovnici sela odlaze u lov i Bertond se odluio za jednu koja ba nije esto

koriena. vrsto je postavio stolicu na sredinu staze i seo da ita knjigu.

Razume se, situacija nije bila ba tako bezazlena: Bertond je preduzeo sve neophodne

mere predostronosti. Skriven u grmlju na udaljenosti od pedesetak metara, robot je

paljivo motrio svojim teleskopskim oima, drei u levoj ruci malo ali smrtonosno oruje.

Za kontrolnim pultom u svemirskom brodu Klindar je stajao sa prstima na daljinskom

upravljau, spreman da odmah stupi u akciju ako se to pokae neophodnim.

To je bila negativna strana plana: pozitivna je bila znatno oiglednija. Pored

Bertondovih nogu lealo je truplo neke male, rogate ivotinje, za koju je on verovao da e

predstavljati vrlo primamljiv poklon svakome lovcu koji bude proao ovuda.

Dva asa kasnije, radio u njegovoj opremi upozorio je na opreznost. Potpuno staloeno,

premda mu je krv bre potekla venama, Bertond je odloio knjigu i bacio pogled niz stazu.

Domorodac je koraao napred prilino samouvereno, dok mu se u desnoj ruci klatilo

koplje. Zastao je za trenutak kada je ugledao Bertonda, a zatim nastavio neto opreznije.

Nije bio ba snano graen, niti je posedovao neko oruje.

Kada ih je delilo jo svega nekoliko metara, Bertond mu uputi prijateljski osmeh i

lagano se podie na noge. Zatim se sagao, podigao truplo ivotinje i pruio ga prema

28

domorocu kao poklon. Ovaj gest bi razumelo svako bie na bilo kom svetu, pa je tako bilo

i ovde. Kopljonoa je zakoraio napred, uzeo ivotinju i bez napora je podigao na ramena.

Za trenutak je presreo Bertondov pogled sa nedokuivim izrazom lica; zatim se okrenuo i

poao natrag u selo. Tri puta se osvrnuo da bi video da li ga Bertond prati i uvek bi ga

doekali osmeh i prijateljsko mahanje rukom. itava epizoda trajala je neto vie od

jednog minuta. Prvi kontakt izmeu dve rase bio je potpuno lien dramatinosti, premda ne

i dostojanstva.

Bertond se nije micao sve dok domorodac nije sasvim nestao sa vidika, zatim se opustio

i poeo da govori u mali mikrofon.

"Nije loe za poetak", kazao je sveanim glasom. "Uopte nije bio uplaen, pa ak ni

podozriv. Mislim da e se vratiti."

"Sve je odve lepo da bi bilo istinito", zauo se Altmanov glas preko zvunika. "Imao

sam utisak da nije bio ni uplaen, a ni neprijateljski raspoloen. Samo, da li bi ti prihvatio

tako bogat poklon od neobinog stranca bez imalo podozrenja?"

Bertond je polako krenuo prema brodu. Robot je iziao iz skrovita i paljivo motrio

stazu.

"Ne bih", odgovori on, "ali ja pripadam civilizovanom drutvu. Domoroci razliito

reaguju na pojavu stranaca, u zavisnosti od prethodnog iskustva. Moda pleme nikada nije

imalo neprijatelje. To je sasvim mogue na ovako velikoj i retko naseljenoj planeti. Jedino

moemo da oekujemo radoznalost, ali ne i strah."

"Ako ovo pleme nema neprijatelja", umea se Klindar, koji vie nije vodio rauna o

upravljanju robotom, "zbog ega su podigli zatitni anac oko sela?"

"Mislio sam na ljudske neprijatelje", odgovori Bertrond. "Ako se to pokae tanim, na

zadatak e biti beskrajno olakan."

"Misli li da e se vratiti?"

"Naravno. Ako ima u sebi onoliko ljudskog koliko ja mislim, na to e ga nagnati

radoznalost i pohlepa. Kroz nekoliko dana - videete i sami, verujem - postaemo vie

nego prisni prijatelji."

Posmatrano sa tehnike strane, sve je ubrzo postalo obian rutinski posao. Svakog jutra

robot je odlazio u lov pod Klindarovim nadzorom, sve dok nije postao najkrvoedniji ubica

u dungli. Zatim bi Bertond saekao da se pojavi Jaan - ije se ime nije ba tako izgovaralo

- ali trojica doljaka iz svemira nikada nisu uspela sasvim da pogode naglasak. Dolazio je

29

svakog dana u isto vreme i uvek je bio sam. To ih je dovodilo u nedoumicu: pokuava li on

da zadri samo za sebe veliko otkrie, kako bi ostale uverio u svoju lovaku umenost?

Ako je to bilo tano, onda je pokazao sasvim neoekivanu dalekovidost i domiljatost.

U poetku bi se Jaan odmah udaljio im bi se domogao plena, kao da se bojao da bi se

darodavac mogao predomisliti. Ubrzo, meutim, kako je Bertond predvideo, njega su

uspeli da za trenutak zadre jednostavni optiki trikovi i bljetava igra arolikih struktura i

kristala u kojima je uivao sa detinjom prostodunou. Konano, Bertond je bio u stanju

da zapone jednostavnu konverzaciju, koja je bila snimljena tonski i vizuelno posredstvom

skrivenog robota.

Jednoga dana filozofi e detaljno analizirati ovaj materijal; Bertondu je jedino polo za

rukom da otkrije znaenje nekoliko jednostavnih glaloga i imenica. Posao je bio utoliko

otean to Jaan ne samo da je koristio razliite rei da bi oznaio istu stvar, ve ponekad

iste rei za razliite stvari.

Pre i posle ovih dnevnih susreta brod bi se esto otisnuo na put u obilazak planete;

ponekad bi se spustio radi podrobnijih ispitivanja. Iako je bilo pronaeno jo nekoliko

ljudskih zajednica, Bertond nije pokuao da i sa njima stupi u kontakt, poto je bilo

oigledno da se one nalaze na istom kulturnom nivou kao i Jaanovi saplemenicl.

Bertondu je esto padalo na pamet kako injenica da su upravo u ovom trenutku otkrili

jednu od veoma retkih humanoidnih rasa Galaksije predstavlja samo okrutnu igru sudbine.

Pre izvesnog vremena bio bi to dogaaj od izuzetne vanosti; sada je, meutim, civilizacija

bila odve zaokupljena sama sobom da bi posvetila vie panje ovim dalekim roacima

koji su tavorili u samom praskozorju istorije.

Tek kada se uverio da je postao nerazdvojan deo Jaanove svakodnevnice, Bertond je

odluio da u igru uvede i robota. Upravo je pokazivao Jaanu are na jednom kaleidoskopu,

kada je Klindar doveo robota kroz visoku travu sa ubijenom rtvom koja mu je visila u

metalnim rukama. Po prvi put na Jaanu se moglo primetiti da je uplaen; meutim, blag

Bertrondov glas ubrzo ga je umirio, iako je i dalje netremice zurio u udovite koje se

pribliavalo. Robot se zaustavio na izvesnoj udaljenosti i Bertond mu krenu u susret. Kada

mu je priao, robot je podigao ruke i pruio mu ubijenu ivotinju. On je uzeo sveanim

pokretom i vratio se do Jaana, povijajui se malo pod teretom na koji nije navikao.

Bertond bi dao mnogo da je mogao da dokui na ta je Jaan mislio dok je primao

30

poklon. Pokuava li da shvati da li je robot gospodar ili sluga? Moda se ovakva pomisao

nalazila daleko izvan njegove moi poimanja: sasvim je izgledalo verovatno da je robot za

njega samo ovek, odnosno lovac koji je uz to i Bertondov prijatelj.

Klindarov glas, pomalo izoblien, dopro je iz zvunika na robotu.

"Zanimljivo je kako nas on staloeno prihvata. Zar se niega ne plai?"

"Sudi o njemu prema vlastitim merilima", uzvrati Bertond. "Mora stalno imati na umu

kako je njegova psihologija u potpunosti razliita i znatno jednostavnija od nae. Poto je

stekao poverenje u mene, sve to ja prihvatim nee ga uplaiti."

"Pitam se da li to vai za itavu njegovu rasu?" umeao se Altman. "Ne treba prenaglo

da zakljuujemo samo na osnovu jednog primera. Voleo bih da vidim ta bi se dogodilo

kada bismo poslali robota u selo."

"Hej!" uzviknu Bertond; "Ovo ga je zbunilo. Nikada nije sreo nekoga ko moe da

govori sa dva glasa."

"Misli li da e otkriti istinu kada nas bude video?" upita Klindar.

"Ne verujem. Robot predstavlja istu magiju za njega, ali on ipak nije nita neobiniji

od vatre, svetlosti i ostalih sila na ije se postojanje ve navikao."

"ta nam sada preostaje da uradimo?" upitao je Altaman, pomalo nestrpljivo. "Hoe li

ga dovesti na brod, ili e najpre otii u selo?"

Bertond je oklevao za trenutak.

"Bojim se da je jo rano za to. Zna i sam do kakvih je nezgoda dolazilo kad god smo

prenaglili. Pustiu ga da na miru razmisli o svemu ovome, a kada sutra ponovo bude doao,

pokuau da ga ubedim da sa sobom u selo povede i robota."

U skrivenom brodu Klindar je ukljuio robota koji je opet krenuo napred. Kao i Altman,

i on je postao pomalo nestrpljiv zbog ovih vanrednih mera opreza, ali kada su u pitanju bile

strane rase, Bertrond je bio neprikosnoveni strunjak i oni su morali da se pokoravaju

njegovim naredbama.

Bilo je trenutaka kada je on gotovo poeleo da i sam bude robot, lien oseanja i strasti i

sposoban da sa podjednakom ravnodunou posmatra pad uvelog lista i samrtnu agoniju

nekog sveta...

Sunce se nalazilo nisko na nebu kada je Jaan zauo dubok glas kako ga doziva iz

dungle. Prepoznao ga je odmah, bez obzira na neljudsku snagu. Bio je to glas prijatelja,

glas koji ga je pozivao.

31

U tiini koja je nastala kada se izgubio i poslednji odjek, ivot u selu je najednom

zamro. ak su i deca prestala da se igraju; jedini zvuk predstavljao je pla neke bebe koju

je uplaila iznenadna tiina.

Sve oi su bile upravljene u Jaana, koji se brzo uputio do kolibe i uzeo koplje koje je

bilo prislonjeno uz ulaz. Most na ancu bie uskoro podignut da bi se spreio ulaz

nepoeljnih gostiju, ali on nije ni trenutka oklevao da zakorai napolje meu izduene

senke. Upravo je proao kroz kapiju kada je moni glas ponovo odjeknuo; u njemu se sada

osetila primesa hitnje koja je prodrla kroz sve barijere jezika i kultura.

Bletavi din koji je govorio mnogo glasova ekao ga je malo podalje od sela i dao mu

znak da ga sledi. Od Bertonda nije bilo ni traga. Ili su gotovo itavu milju pre no to ga je

primetio u daljini kako stoji uz samu obalu i gleda negde preko tamne vode to se lagano

kotrljala napred.

Okrenuo se kada je Jaan priao, premda je izgledalo da je jo nekoliko trenutaka bio

nesvestan njegovog prisustva. Zatim je rukom dao znak robotu da se udalji i ovaj je bez

rei posluao.

Jann je ekao. Bio je strpljiv i - premda to nikada ne bi mogao da izrazi na svom jeziku

- zadovoljan. Kada se nalazio u prisustvu Bertonda, oseao je prve nejasne nagovetaje one

nesebine, sasvim iracionalne predanosti koju njegova rasa nee iskusiti jo mnogo

vekova.

Prizor je bio neobian. Ovde, na obali reka, dva oveka stajala su jedan naspram

drugog. Prvi je bio obuen u usko pripijenu uniformu proaranu razim mehanizmima.

Drugi je imao preko sebe samo ivotinjsku kou i drao u ruci koplje sa kamenim vrhom.

Izmeu njih je lealo deset hiljada pokolenja, deset hiljada generacija i neizmeran ponor

kosmosa. Pa ipak, obojica su bila ljudi. Kao to je to verovatno inila esto u venosti,

Priroda je i ovoga puta ponovila jedan od svojih osnovnih uzoraka.

A onda je Bertond poeo da govori, etajui se napred-nazad brzim koracima, dok mu

se u glasu oseao prizvuk izvesne neuravnoteenosti.

"Sve je gotovo, Jaane. Nadao sam se da emo naim znanjem moi da vas izvedemo iz

varvarstva kroz desetak pokolenja, ali sada ete sami morati da izborite put iz dungle, a za

to e vam biti potrebno milion godina. ao mi je, jer bilo je mnogo stvari koje smo mogli

uiniti. ak i sada, ja jo elim da ostanem, ali Altman i Klindar me podseaju na dunost i

verovatno su u pravu. Ovde smo tek zapoeli posao, ali na svet nas zove i mi ne smemo

32

da se ogluimo o taj poziv.

eleo bih da me razume, Jaane. Voleo bih da shvati ono o emu govorim. Ostaviu ti

ove alatke: neke od njih e nauiti da upotrebljava, iako e samo kroz jedno pokolenje

one biti izgubljene ili zaboravljene. Pogledaj kako ova otrica see: proi e vekovi pre no

to tvoj svet bude u stanju da napravi neto slino. Vidi dobro ovo: kada pritisne dugme -

pogledaj! Ako je koristi tedljivo, ona e ti davati svetlost godinama, premda e se pre ili

kasnije zauvek ugasiti. to se tie ostalih stvari, pronai sam kako mogu da ti koriste.

Gore na istoku pojavljuju se prve zvezde. Da li si ikada gledao u zvezde, Jaane? Koliko

e protei vremena pre no to otkrije ta su one? Pitam se ta e se s nama u

meuvremenu dogoditi? Te zvezde su nai domovi, Jaane, ali mi ih ne moemo spasti.

Mnoge su ve umrle, u tako stravinim eksplozijama da ih ni ja ne mogu da pojmim nita

bolje od tebe. Kroz sto hiljada vaih godina, svetlost ovih pogrebnih pirova stii e do tvog

sveta i dovee tvoj narod u nedoumicu. Do tada e tvoja rasa moda ve dosei zvezde.

eleo bih da te upozorim na greku koju smo mi poinili i koja nas sada staje svega to

smo ostvarili.

Srea je po tvoj narod, Jaane, to vam se svet nalazi na samaj granici Univerzuma. Vi

moete da izbegnete prokletstvo koje eka nas. Jednoga e dana moda i va brod krenuti u

traganje meu zvezde, kao to smo i mi uinili, i stii do ruevina naih svetova, pitajui se

ko smo mi, zapravo, bili. Meutim, nikada nee saznati da smo se ve jednom sreli na

obali ove reke kada je vaa rasa bila sasvim mlada.

Evo, dolaze moji prijatelji; nee mi dati vie vremena. Zbogom, Jaane; upotrebi korisno

stvari koje sam ti ostavio. One predstavljaju najvee blago tvog sveta."

Neto ogromno, neto to je svetlucalo spram treperanja zvezda, skliznulo je sa neba.

Nije se spustilo na tle, ve je ostalo da lebdi iznad povrine; u potpunoj tiini, na njegovoj

donjoj strani otvorio se jedan pravougaonik svetlosti. Bletavi din zakoraio je kroz no i

uao na zlatna vrata. Bertrond je krenuo. Zatim se tama sklopila za njim.

Sasvim sporo, poput dima koji se die sa logorskih vatri, brod je krenuo uvis. Kada je

postao tako mali da se Jaanu inilo da ga moe drati u aci, izgledalo je da se pretvorio u

dugu liniju svetlosti koja se uspinjala prema zvezdama. Sa pustog neba talas grmljavine

razlegao se usnulom zemljom; negde u nejasnim ponorima svog uma Jaan je najzad postao

svestan da su bogovi nestali i da se vie nikada nee vratiti.

Dugo vremena je ostao pored vode koja je lagano tekla, dok mu se duom razlivalo

33

oseanje gubitka koji nikada nee zaboraviti, ni razumeti. A onda, paljivo i sveano,

pokupio je poklone koje mu je Bertond ostavio.

Pod dalekim zvezdama, usamljena prilika lagano se kretala u pravcu doma po

bezimenoj zemlji. Iza njega, reka se lagano kotrljala prema moru, krivudajui kroz plodnu

ravnicu gde e, kroz vie od hiljadu vekova, njegovi daleki potomci podii veliki grad koji

e dobiti ime Vavilon.

IZVETAJ O PLANETI TRI

(Ovaj dokument, koji je upravo deifrovan za potrebe Meuplanetne arheoloke komisije,

jedan je od najznaajnijih koji su do sada otkriveni na Marsu i baca posebnu svetlost na

nauno znanje i mentalne procese naih iezlih suseda. Dokument potie iz razdoblja poznog

urana (zavrno razdoblje) marsovske civilizacije, to znai da je napisan neto malo vie od

hiljadu godina pre roenja Hrista.

Za prevod se smatra da je srazmerno taan, a posebno su oznaena ona mesta koja jo

pobuuju izvesnu sumnju. Tamo gde je to bilo neophodno, marsovski termini i jedinice

pretvoreni su u odgovarajue zemaljske ekvivalente radi lakeg razumevanja.

PREVODILAC)

Nedavno priblienje planete Zemlje ponovo je oivelo razmiljanja o mogunosti

postojanja ivota na naem najbliem kosmikom susedu. O ovom pitanju vode se rasprave

ve stoleima, ali bez pouzdanih zakljuaka. Tokom poslednjih nekoliko godina, meutim,

razvoj novih astronomskih instrumenata pruio nam je znatno vie tanih informacija o

ostalim planetama. Iako jo ne moemo da potvrdimo ili poreknemo postojanje zemaljskog

ivota, danas raspolaemo znatno preciznijim znanjima o uslovima koji vladaju na Zemlji,

tako da nae rasprave moemo da zasnujemo na vrstim naunim temeljima.

Jedna od najnezgodnijih stvari vezanih za Zemlju jeste ta to je ne moemo videti kada

nam je najblia, budui da se tada nalazi izmeu nas i Sunca, tako da joj je tamna strana

okrenuta prema nama. Moramo da saekamo one trenutke kada predstavlja zvezdu Zornjau

ili Veernjau i kada je od nas udaljena stotinu miliona milja ili jo vie da bismo doli u

priliku da podrobnije razaberemo njenu osvetljenu povrinu. Kroz teleskop ona tada lii na

jarki srp, dok pokraj nje poiva njen jedini dinovski mesec. Kontrast u boji izmeu ova dva

34

sveta veoma je izrazit; mesec je sasvim srebrnastobeo, dok je Zemlja bolesno plavozelena.

(Tana jaina ovog prideva je neizvesna. Alternativno su predloeni jo i pridevi 'odvratan' i

'zloban'. PREVODILAC)

Kako se Zemlja okree oko svoje ose - njen dan je samo pola sata krai od naeg - razliita

podruja planete izranjaju iz tame i pojavljuju se na osvetljenom srpu. Osmatrajui tokom

razdoblja od vie nedelja, mogue je nacrtati kartu cele povrine; upravo je ovo

kartografisanje ukazalo na neverovatnu injenicu da je vie od dve treine planete Zemlje

pokriveno tenou.

Uprkos estokim raspravama koje su se vodile o ovoj stvari nekoliko stolea, nema vie

nikakve osnovane sumnje u to da je ova tenost voda. Iako je voda sasvim retka na Marsu,

raspolaemo valjanim dokazima o tome da je u dalekoj prolosti najvei deo nae planete bio

prekriven ogromnim koliinama ovog neobinog jedinjenja; izgleda, dakle, da se Zemlja

nalazi u stanju koje odgovara onom u kome je bio na svet pre nekoliko milijardi godina.

Nemamo naina da utvrdimo dubinu zemaljskih 'okeana' - kako se struno nazivaju - ali neki

astronomi izloili su pretpostavku da im debljina dostie ak hiljadu stopa.

Atmosfera planete takoe je znatno obimnija od nae; prorauni pokazuju da je najmanje

desetostruko gua. Sve donedavno nismo imali naina da ustanovimo sastav te atmosfere, ali

spektroskop je sada reio taj problem - uz iznenaujue rezultate. Gusti gasni omota koji

optae Zemlju sadri ogromne koliine otrovnog i veoma reaktivnog elementa kiseonika, koji

gotovo uopte ne postoji u naem vazduhu. U Zemljinoj atmosferi takoe postoje zamane

koliine azota i vodene pare, koji obrazuju ogromne oblake; ti oblaci esto se zadravaju vie

dana i zaklanjaju velika podruja planete.

Budui da se nalazi za jednu etvrtinu blie Suncu nego Mars, Zemlja ima znatno viu

temperaturu od naeg sveta. Merenja obavljena termospojem povezanim sa naim najveim

teleskopima ukazuju na neizdrive temperature na polutaru; na veim irinama, meutim,

uslovi su znatno manje ekstremni, a postojanje zamanih ledenih kapa na polovima pokazuje

da su temperature tamo esto sasvim pogodne. Polarne ledene kape nikada se potpuno ne

otapaju, kao to se to dogaa sa naim preko leta, to znai da se odlikuju velikom debljinom.

Kako je Zemlja znatno vea planeta od Marsa (prenik joj je dvostruko vei), i sila tee joj

je znatno snanija. Ona je, zapravo, trostruko vea, tako da bi osoba od sto sedamdeset funti

teila na Zemlji etvrt tone. Ova visoka gravit