SCHNITZLER, Artur - "Novela o snu" - 001 I »Dvadeset četiri mrka roba gonila su veslima raskošnu galiju, koja je trebalo da donese princa Amgiada do Kalifova dvorca. A princ je, uvijen u svoj purpurni ogrtač, ležao sam na palubi pod tamnomodrim noćnim nebom osutim zvezdama i njegov pogled...« Dotle je devojčica glasno čitala; sada joj se gotovo iznenada zaklopiše oči. Roditelji se pogledaše, osmehujući se. Fridolin se naže ka njoj, poljubi je u plavu kosu i zatvori knjigu, koja je ležala na još neraspremljenom stolu. Dete pogleda kao da su je u nečemu uhvatili. — Devet časova — reče otac — vreme je da se ide na spavanje. — Pa pošto se i Albertina sagla ka detetu, ruke roditelja nađoše se na dragom čelu i njihovi se pogledi sretoše sa nežnim osmehom, koji se više nije ticao samo deteta. Uđe gospođica i opomenu malu da kaže roditeljima laku noć; ona se poslušno podiže, isturi ocu i majci usne na poljubac i pusti da je gospođica mirno izvede iz sobe. A Fridolin i Albertina, pošto su ostali nasamo pod crvenkastom svetlošću lustera, najednom užurbano obnoviše razgovor o doživljajima na jučerašnjem balu pod maskama, započet pred večeru. To je bio njihov prvi bal ove godine: odlučili su se da učestuju na njem još pre završetka karnevala. Fridolina su odmah prilikom ulaska u dvoranu pozdravila dva crvena domina kao nestrpljivo očekivanog prijatelja. Njihove ličnosti nije mogao sebi jasno da predstavi, iako su ona neobično tačno znala svakojake zgode iz njegovih studentskih dana i doba kad je bio u bolnici. Iz lože, u koju su ga pozvala sa srdačnošću od koje se moglo mnogo očekivati, ona su se udaljila uz obećanje da će se vrlo brzo vratiti, i to nemaskirana, ali su se toliko zadržala da se on, postavši nestrpljiv, uputio u parter, gde se nadao da će opet sresti ove dve zagonetne pojave. Koliko god je napregnuto motrio unaokolo, nigde nije mogao da ih ugleda; ali umesto njih, drugo žensko biće

neočekivano mu se obesi o ruku: njegova supruga, koja se upravo naglo oslobodila neznanca, čije ju je melanholično-blazirano biće i strani, verovatno poljski naglasak isprva privukao, ali koji ju je odjednom uvredio, pa i prestrašio neočekivano izbačenom ružnom i bestidnom rečju. I tako muž i žena, u osnovi radosni što su umakli igri maski, banalnoj do razočaranja, gotovo kao dvoje zaljubljenih, sedoše među druge zaljubljene parove, u bife kraj ostriga i šampanjca, ćaskajući zadovoljno, kao da su se tek upoznali, u komediji galantnosti, odbijanja, zavođenja i ispunjavanja; pa posle brze vožnje kolima kroz belu zimsku noć padoše kod kuće jedno drugom u naručje, ispunjeni ljubavnom srećom koju već odavno nisu tako strasno doživeli. Svitanje ih prebrzo probudi. Supruga je poziv vukao posteljama njegovih bolesnika; dužnosti domaćice i majke jedva da su dopuštale Albertini da spava duže. Kako su časovi protekli bezbojno i po unapred utvrđenom redu u svakidašnjim brigama i radu, prošla noć, od početka do kraja, bila je izbledela; i tek sada, kad su oboje završili dnevne poslove, dete otišlo na počinak i kad nisu očekivali niotkud da ih nešto uznemiri, vratile su se u stvarnost tajanstvene osobe sa bala pod maskama, melanholični neznanac i crvena domina; i oni neznatni doživljaji bejahu odjednom čarobno i bolno optočeni varljivim prividom propuštenih mogućnosti. Potekoše bezazlena pitanja, koja su ipak vrebala prepredeni, dvosmisleni odgovori; ni jednom od njih nije izmaklo da ono drugo nije do kraja iskreno, pa su oboje bili raspoloženi za malu osvetu. Oboje su preuveličavali meru privlačnosti kojom ih je ozračio nepoznati partner na balu pod maskama, podsmevali se ljubomori koju su zapažali kod drugog, i poricali vlastitu. Ali lako ćeretanje o prolaznoj pustolovini protekle noći preraslo je u ozbiljan razgovor o onim skrivenim, jedva slućenim željama koje mogu i u najčistijoj i najnevinijoj duši da uzvitlaju mutan i opasan vrtlog, i oni govorahu o tajnim oblastima, za kojima gotovo nisu ni čeznuli, a kuda ih je neshvatljivi vetar sudbine ipak jednom mogao odneti, pa bilo to i samo u snu. Jer ma koliko da su jedno drugom pripadali osećanjem i čulima, znali su da ih juče nije prvi put dodirnuo dah pustolovine, slobode i opasnosti; bojažljivo, mučeći sami sebe, sa nečistom radoznalošću, pokušavali su da izmame jedno drugom priznanja i, bojeći se da se primaknu bliže, svak je u sebi tragao za bilo kakvom činjenicom, što nevažnijom, za doživljajem, što je mogućno ništavnijim, koji bi važio kao izraz neizrecivog i iskreno poveravanje kojeg bi, možda, moglo da ih oslobodi napetosti i nepoverenja, koje je postepeno postajalo nepodnošljivo. Albertina, da li zato što je bila nestrpljivija, poštenija ili bolja, prva se odvažila da otvoreno saopšti; i nešto

drhtavim glasom zapita Fridolina da li se seća mladića koji je prošlog leta na danskoj obali jedne večeri sedeo sa dva oficira za susednim stolom, za vreme večere primio telegram i na to se brzo oprostio od svojih prijatelja. Fridolin klimnu glavom. »Šta je bilo s njim?« zapita. — Ja sam ga već videla toga jutra — odvrati Albertina — dok se peo hotelskim stepeništem, sa žutom ručnom torbom. Letimično me je osmotrio, ali je tek nekoliko stepenica više zastao, okrenuo se k meni i naši pogledi su morali da se sretnu. Nije se osmehivao, štaviše, pre mi se činilo da se njegovo lice natmurilo, i ja sam se slično osećala, jer sam bila uzbuđena kao nikad. Čitavog dana ležala sam besano na plaži. Da me je pozvao — mislila sam da sam sigurna u to — ne bih se mogla usprotiviti. Verovala sam da sam spremna na sve; da žrtvujem tebe, dete, svoju budućnost, verovala sam čvrsto i odlučno, a istovremeno — hoćeš li to razumeti? — bio si mi draži nego ikad. Baš tog popodneva, svakako se još sećaš, dogodilo se da smo ćaskali tako prisno o hiljadu stvari, pa i o svojoj zajedničkoj budućnosti, i o detetu, kao što odavno nismo činili. Prilikom zalaska sunca sedeli smo na balkonu, ti i ja, kad je on prošao dole plažom, a da nije ni pogledao nagore, i ja sam bila srećna što ga vidim. Ali sam tebe pomilovala po čelu i poljubila te u kosu, i u mojoj ljubavi prema tebi bilo je u isti mah mnogo bolnog saučešća. Uveče sam bila vrlo lepa, sam si mi to kazao, i nosila sam belu ružu u pojasu. Možda nije bilo slučajno što je tuđinac sedeo blizu nas sa svojim prijateljima. Nije gledao prema meni, ali ja sam maštala o tome da ustanem, priđem njegovom stolu i kažem mu: Ovde sam, očekivani moj, moj dragi — uzmi me. U tom trenutku doneli su mu telegram; on ga je pročitao, pobledeo, došapnuo mlađem od dvojice oficira nekoliko reči i, kosnuvši me se zagonetnim pogledom, napustio dvoranu. — I? — zapita Fridolin suvo, dok je ona ćutala. — Ništa više. Znam samo da sam se sledećeg jutra probudila sa nekom bojazni. Od čega sam više strahovala — od toga da je on otputovao ili od toga da je još mogao biti tu — ne znam, to nisam znala ni onda. Pa ipak, kad ga nije bilo ni o ručku, odahnula sam. Ne ispituj me više Fridoline, rekla sam ti celu istinu. Pa i ti si na onoj plaži nešto doživeo — ja to znam.

Fridolin ustade, prođe nekoliko puta tamo-amo po sobi, a onda reče: »U pravu si.« On stade kraj prozora licem u tami. »Ujutro«, poče potmulim, malo neprijateljskim glasom, »katkad još vrlo rano, pre no što bi ti ustala, običavao sam da hodam duž obale izvan mesta; i ma koliko bilo rano, sunce se uvek nalazilo svetlo i jako nad morem. Tamo daleko na obali postoje mali letnjikovci, kao što znaš, od kojih svaki stoji tu kao sićušan svet za sebe, nekoji sa ograđenim vrtovima, nekoji samo okruženi šumom, dok su kućice za kupače bile odvojene od kuća drumom i delom obale. U tako rane časove gotovo nikad nisam sretao ljude; ni kupači se uopšte nikad nisu videli. Ali jednog jutra opazio sam sasvim iznenada žensko biće, koje je upravo još bilo nevidljivo, na uskoj terasi kućice za kupače, pobodene u pesak, kako se oprezno kreće, stupajući nogu pred nogu i oslonivši se raširenim rukama pozadi o drven zid. Bilo je to sasvim mlado, možda petnaestogodišnje devojče, raspletene plave kose, koja joj je padala preko ramena a sa jedne strane preko nežnih grudi. Devojče je gledalo preda se, nadole ka vodi, lagano klizilo dalje duž zida, očiju uprtih prema drugom uglu, i odjednom stade baš naspram mene; rukama se hvatala daleko iza sebe, kao da je htela da se jače učvrsti, diže pogled i najednom me ugleda. Drhtaj prođe njenim telom kao da će se stropoštati ili uteći. Ali pošto je mogla da se kreće samo sasvim lagano dalje po uzanoj dasci, ona odluči da se zaustavi — i stajaše tu, isprva uplašenog, zatim srditog i najzad zbunjenog lica. Najednom se, ipak, osmehnu, osmehnu se čudesno; bio je to pozdrav, čak mig očima — i istovremeno lak podsmeh, uz koji ona sasvim ovlaš dodirnu vodu ispod svojih nogu, koja me je razdvajala od nje. Tada ona visoko istegnu mlado vitko telo, kao da se raduje svojoj lepoti i, kao što je moglo lako da se zapazi, gorda i slatko uzbuđena sjajem mog pogleda, koji je osećala na sebi. Tako smo stajali jedno prema drugom možda deset sekundi, poluotvorenih usana i svetlucavih očiju. Nehotice raširih svoje ruke prema njoj, predanost i radost bejahu u njenom pogledu. Najednom ona žustro zatrese glavom, odvoji jednu ruku od zida, negoveštavajući zapovednički da treba da se udaljim; pa pošto nisam hteo odmah da poslušam, u njenim detinjim očima ukaza se takva molba, takvo preklinjanje da mi ništa drugo nije preostalo nego da se okrenem. Što sam brže mogao, nastavih opet svoj put; ne osvrnuh se nijednom, zapravo ne iz obzira, poslušnosti, predusretljivosti, nego zato jer sam pod njenim poslednjim pogledom osetio takvo uzbuđenje koje je prevazilazilo sve što sam ikad doživeo, da sam bio gotovo nemoćan.« I on zaćuta.

— I koliko si često — zapita Albertina, pogleda uprta ispred sebe i bez ikakvog naglaska — posle toga išao istim putem? — Ono što sam ti ispričao — odgovori Fridolin — slučajno se dogodilo poslednjeg dana našeg boravka u Danskoj. Ni ja ne znam šta bi bilo u drugim okolnostima. Ne pitaj ni ti više, Albertina. Još uvek je stajao kraj prozora, nepomičan. Albertina ustade, priđe mu, njene oči bejahu vlažne i tamne, čelo blago namršteno. »Takve stvari ćemo ubuduće uvek jedno drugom odmah ispričati«, reče ona. On ćutke klimnu glavom. — Obećaj mi. On je privuče sebi. »Zar nisi sigurna u to?« zapita; ali njegov glas još uvek je odjekivao tvrdo. Ona ga uhvati za ruke, pomilova ih i pogleda ga zamagljenim očima, na čijem dnu je mogao da pročita njene misli. Sada je ona mislila o njegovim drugim, stvarnijim, mislila je o njegovim mladalačkim doživljajima, na neke u koje je bila posvećena, pošto joj je on, odveć dragovoljno popustivši njenoj ljubomornoj radoznalosti, poneku otkrio u prvim godinama braka, čak, dižući ruke, kako mu se često činilo, od onoga što bi radije zadržao za sebe. U ovom času, znao je, njoj se nužno nameće neko sećanje i on se gotovo nije ni začudio kad je ona, kao iza sna, izgovorila poluzaboravljeno ime neke dragane njegove mladosti. Ipak ono mu zazvuča kao prekor, čak kao blaga pretnja. On privuče njene šake svojim usnama. — U svakom biću, veruj mi, iako to može da zvuči i jevtino, u svakom biću koje sam mislio da volim, uvek sam tražio samo tebe. To znam bolje no što ti možeš da razumeš, Albertina. Ona se sumorno osmehnu. »A da se i meni prohtelo da prvo pođem u potragu?« reče ona. Njen pogled se promeni, postade hladan i neprobojan. On ispusti njene šake iz svojih, kao da je hteo

da je uhvati u neistini, u prevari; ali ona reče: »Ah, kad biste vi znali«, i opet ućuta. — Kad bismo znali...? Šta hoćeš time da kažeš? Ona odvrati neobično grubo: »Otprilike ono što ti zamišljaš, dragi moj.« — Albertina... onda postoji nešto što si mi prećutala? Ona klimnu glavom i pogleda ispred sebe sa čudnim smeškom. Neshvatljive, besmislene sumnje probudiše se u njemu. — Ne razumem dobro — reče on. — Ti si imala jedva sedamnaest godina kad smo se zaručili. — Nešto više od šesnaest, čak, Fridoline. Pa ipak... — gledala mu je otvoreno u oči — nije moja zasluga što sam još bila devojka kad sam ti postala žena. — Albertina...! I ona ispriča: — Bilo je to na Verterskom jezeru, sasvim kratko vreme pred našu veridbu, Fridoline. Jedne lepe letnje večeri, vrlo lep mlad čovek stajao je kraj mog prozora, koji je bio okrenut prema prostranim dalekim livadama; ćaskali smo i u toku ovog razgovora zamišljala sam, štaviše, sećam se samo onoga što sam zamišljala: Kako je to drag, zanosan, mlad čovek; kad bi sada kazao samo jednu reč, dakako, morala bi da bude prava, izašla bih k njemu na livadu i šetala sa njim kud god zaželi, možda u šumu; ili bi bilo još lepše da se izvezemo čamcem na jezero... i on bi mogao da čini sa mnom te noći sve što ushte. Da, tako sam mislila. Ali on mi ne izgovori tu reč, zanosni mladi čovek; on me samo nežno poljubi u ruku... i sledećeg jutra me zapita hoću li da mu postanem žena. A ja odgovorih da hoću. Fridolin zlovoljno ispusti njenu ruku. »A da je te večeri«, reče on tada, »slučajno kraj tvog prozora stajao neko drugi i da mu je pala na um prava reč, na primer...«, razmišljao je koje bi ime izgovorio, ali ona već ispruži ruke kao da se brani.

— Drugi, ma ko to bio, mogao bi da kaže što god hoće ... malo bi mu pomagalo. I da nisi to ti stajao ispred prozora — osmehnu mu se ona — ni letnje veče ne bi bilo toliko lepo. On podrugljivo razvuče usta. »Tako govoriš u ovom času, tako, možda, i misliš u ovom času. Ali...« Začu se kucanje. Uđe sobarica i saopšti da je došla vratarka iz Ulice Šrajfogel da pozove gospodina doktora dvorskom savetniku, kome se stanje opet veoma pogoršalo. Fridolin pođe u predsoblje, saznade od poslužiteljke da je dvorski savetnik pretrpeo srčani napad i da se oseća veoma rđavo, i obeća da će odmah doći. — Odlaziš...? — zapita ga Albertina dok se on brzo spremao za odlazak, tako ljutitim tonom kao da joj je hotimično naneo nepravdu. Fridolin odgovori gotovo začuđeno: »Zbilja moram.« Ona tiho uzdahnu. — Nadam se da mu nije tako zlo — reće Fridolin — dosad su mu tri kubna centimetra morfija pomagala da se povrati od napada. Sobarica donese krzneni kaput, Fridolin poljubi Albertinu prilično rasejano u čelo i usta, kao da mu se razgovor poslednjih časova već izbrisao iz pamćenja, i pohita odatle. II Na ulici je morao da otkopča krzneni kaput. Odjednom je odjužilo, sneg na pešačkoj stazi se skoro istopio i u vazduhu je pirio dah proleća koje dolazi. Od Fridolinova stana u Jozefštatu blizu Opšte bolnice bilo je jedva četvrt časa do Ulice Šrajfogel, te se Fridolin uskoro pope rđavo osvetljenim zavojitim stepeništem stare kuće na drugi sprat i povuče zvono; ali pre no što se čuo starinski zvuk

zvonceta, on zapazi da su vrata samo pritvorena, uđe kroz neosvetljeno predvorje u dnevnu sobu i odmah vide da je stigao prekasno. Petrolejka sa zelenim zastorom, koja je visila sa niske tavanice, bacala je mutnu svetlost na prekrivač, ispod kojeg je nepomično ležalo opruženo mršavo telo. Mrtvačevo lice bilo je zasenčeno, ali Fridolin ga je tako dobro poznavao da mu se činilo kako ga sasvim razgovetno vidi — suvonjavo, smežurano, visoka čela, sa belom kratkom punom bradom, upadljivo ružnim ušima pokrivenim belim maljama. Marijana, savetnikova kći, sedela je na donjem kraju kreveta sa opuštenim rukama, kao u najtežem zamoru. Zaudaralo je na stari nameštaj, lekove, petrolej, kuhinju; malo i na kolonjsku vodu i sapun od ruže, a Fri-dolin odnekud oseti i sladunjavo bljutav miris ove blede de-vojke, koja je još bila mlada, a već je mesecima, godinama lagano venula u teškom kućnom radu, napregnutoj nezi bolesnika i bdenju. Kad je lekar ušao, ona okrenu pogled ka njemu, ali u oskudnoj svetlosti teško da je on video kako su njeni obrazi pocrveneli, kao i inače kad se on pojavi. Ona htede da ustane, jedan Fridolinov pokret rukom uskrati joj to. Ona mu u znak pozdrava klimnu glavom sa krupnim, ali setnim očima. On priđe gornjem delu postelje, mehanički dodirnu mrtvačevo čelo, njegove ruke, koje su u dugim otkopčanim rukavima košulje ležale preko prekrivača, zatim sleže ramenima sa površnim sažaljenjem, metnu ruku u džepove svog krznenog kaputa, baci pogled unaokolo po sobi i najzad ga zaustavi na Marijani. Kosa joj je bila gusta i plava, ali suva, vrat lepo uobličen i vitak, ali ne sasvim bez bora i žućkastog preliva, a usne tanke kao od mnogih neizgovorenih reči. — E, pa — reče on šapatom i gotovo zbunjeno — moja draga gospođice, ovo vas, svakako, nije zadesilo nepripremljenu. Ona mu pruži ruku. On je prihvati pun saučešca, zapita, shodno dužnosti, o toku poslednjeg smrtnog napada. Ona ga obavesti stvarno i ukratko, i ispriča o poslednjim, srazmerno mirnim danima otkad Fridolin nije video bolesnika. Fridolin primače stolicu, sede prema Marijani i pruži joj utehu da misli kako njen otac u poslednjim časovima jedva da je patio; onda upita da li su obavešteni rođaci. Da; vratarka je već otišla stricu, a, u svakom slučaju, uskoro će se pojaviti doktor Re-diger, »moj zaručnik«, dodade ona i pogleda Fridolinu u čelo umesto u oči.

Fridolin samo klimnu glavom. On je sreo doktora Redigera u toku godine dva ili tri puta ovde u kući. Preterano vitak, bled mlad čovek sa kratkom, plavom, punom bradom i naočarima, docent za istoriju Bečkog univerziteta, veoma mu se dopao, ne pobuđujući više njegovu zainteresovanost. Marijana bi sigurno bolje izgledala kad bi bila njegova dragana. Njena kosa bila bi manje suva, a usne rumenije i punije. Koliko li ima godina? pitao se dalje. Kad su me prvi put pozvali dvorskom savetniku, pre tri ili četiri godine, imala je dvadeset tri. Tada je još bila živa njena mati. U to vreme i ona beše vedrija. Nije li kratko vreme učila pevanje? Dakle, za ovog docenta će se udati. Zašto to čini? Jamačno, nije zaljubljena u nj, a ni mnogo novca on ne može da ima. Kakav će to biti brak? Pa, brak kao hiljadu drugih. Šta se to mene tiče. Vrlo je verovatno da je nikad više neću videti, jer u ovoj kući nemam više nikakva posla. Ah, koliko ljudi koji su mi bliži od nje neću više nikad videti. Dok su mu ove misli prolazile kroz glavu, Marijana je počela da govori o umrlom da bi se utešila — sa očevidnom ponesenošću, kao da je on jednostavnom činjenicom svoje smrti odjednom postao značajniji čovek. Zar je doista imao tek pedeset četiri godine? Istina, mnoge brige i razočaranja, supruga koja je neprestano bila bolesna — i sin mu je zadao toliko muka! Kako, ona ima brata? Dabome. Pa, ona je to jednom već pričala doktoru. Brat je živeo sada negde u inostranstvu, a tamo u Marijaninu kabinetu visi slika koju je on slikao kao petnaestogodišnjak. Ona prikazuje oficira koji skače sa brežuljka. Otac se uvek pretvarao da uopšte ne vidi sliku. Ali to je bila dobra slika. Brat bi ionako mogao da je nastavi u povoljnijim okolnostima. Kako uzbuđeno govori, razmišljao je Fridolin, i kako joj oči sijaju! Groznica? Mogućno! Smršala je u poslednje vreme. Po svoj prilici, katar plućnih vršaka. Ona je neprestano govorila dalje, ali njemu se činilo kao da ona više ne zna tačno kome govori; ili kao da govori samoj sebi. Već dvanaest godina brat je daleko od kuće, upravo, bio je još dete kad je iznenada nestao. Pre četiri ili pet godina, za Božić, dobili su poslednju vest od njega iz malog italijanskog grada. Čudno, zaboravila je ime. Tako je govorila još neko vreme o stvarima koje se nisu nikoga ticale, bez nužde, skoro nepovezano, dok najednom ne ućuta i ostade da sedi tu sa glavom u šakama. Fridolin je bio umoran i još više mu je bilo dosadno; čežnjivo je iščekivao da neko dođe, rođaci ili zaručnik. Ćutanje je teško pritiskivalo u prostoru.

Činilo mu se kao da mrtvac ćuti sa njima; možda ne zato što stvarno sada nije mogao da govori, nego namerno i zlurado. I pogledavši iskosa na nj, Fridolin reče: »U svakom slučaju, bar kako stvari stoje, dobro je, gospođice Marijana, što nećete morati još predugo ostati u ovom stanu« — pa pošto ona malo podiže glavu, ali ne pogleda Fridolina, dodade: »Vaš verenik će svakako uskoro postati profesor. Na filozofskom fakultetu prilike su u tom pogledu povoljnije nego kod nas.« Mislio je na to kako je pre više godina i sam težio akademskoj karijeri, ali se, zbog svoje sklonosti ka udobnijem životu, najzad opredelio za praktičnu primenu svog poziva; i odjednom se učini sebi ništavan u poređenju sa izvrsnim doktorom Redigerom. — Na jesen ćemo se preseliti — reče Marijana ne pokrenuvši se — njega zovu u Getingen. — Ah — reče Fridolin i htede na neki način da poželi sreću, ali to mu se nije činilo mnogo podesno u ovom trenutku i u ovim okolnostima. On pogleda ka zatvorenom prozoru i, ne zapitavši prethodno za dozvolu, kao da ispunjava lekarsko pravo, otvori oba krila i pusti unutra vazduh, koji je u međuvremenu još otoplio i postao prolećniji, kao da donosi sa sobom blag miris probuđenih dalekih šuma. Kad se opet osvrnuo prema sobi, ugleda Marijanine oči upitno upravljene ka njemu. On joj se približi i napomenu: — Svež vazduh će vam svakako prijati. Baš je otoplilo, a noćas... — hteo je da kaže: vraćali smo se sa bala pod maskama kući kroz mećavu, ali brzo preinači rečenicu i dovrši: — Sinoć je na ulicama još bio sneg visok pola metra. Teško da je ona čula šta je rekao. Njene oči se ovlažiše, krupne suze potekoše joj niz obraze i ona opet sakri lice u šake. On joj nehotice položi ruku na teme i pomilova je po čelu. Osećao je kao njeno telo počinje da drhti, ona zajeca u sebi, isprva jedva čujno, postepeno sve glasnije i najzad bez ikakvog uzdržavanja. Najednom ona skliznu sa sedišta, nađe se pred Fridolinom, obgrli rukama njegova kolena i pritisnu uz njih svoje lice. Zatim pogleda u nj široko otvorenim, bolno divljim očima i prošaputa vatreno: »Neću da idem odavde. I ako nikad više ne dođete, i ako vas nikad više ne budem videla; hoću da živim u vašoj blizini.«

On je bio više tronut negoli začuđen, jer ipak je znao da je zaljubljena u njega, ili da to bar uobražava. — Ali ustanite, Marijana — reče on lagano, sagnu se k njoj, blago je podiže i pomisli: naravno, tu je i histerija. On pogleda iskosa na mrtvog oca. Nije li sve čuo, pomisli. Možda je obamro? Možda je svaki čovek u prvim časovima pošto premine samo obamro? ... Držao je Marijanu u zagrljaju, ali u isti mah nešto udaljenu od sebe, i pritisnu skoro nehotice poljubac na njeno čelo, što mu se samom učini malo smešno. Namah se seti jednog romana koji je čitao pre mnogo godina i u kojem je sasvim mladog čoveka, gotovo dete, uz majčinu samrtničku postelju zavela, tačnije, silovala, njena prijateljica. U istom trenutku, ne znajući zašto, morao je da pomisli na svoju ženu. U njemu je rasla gorčina prema njoj i potmula mržnja prema gospodinu u Danskoj sa žutom putnom torbom na hotelskom stepeništu. On privuče Marijanu čvršće sebi, ali ne oseti ni najmanje uzbuđenje; prizor suve kose bez sjaja, sladunjavo bljutavi miris njene neprovetrene odeće pre izazva u njemu laku odvratnost. Kad napolju odjeknu zvono, on se oseti kao da je spasen, poljubi hitro Marijanu u ruku, kao u znak zahvalnosti, i ode da otvori. Na vratima je stajao doktor Rediger, u tamnosivom haveloku, sa kaljačama i kišobranom, ozbiljna izraza lica, prema prilici. Muškarci se neusiljeno pokloniše jedan drugom, kao što je odgovaralo njihovim stvarnim odnosima. Zatim obojica uđoše u sobu. Rediger izjavi Marijani saučešće pošto je snebivljivo pogledao mrtvaca. Fridolin se uputi u susednu sobu da bi sastavio lekarski zaključak o smrti, odvrnu više plamičak petrolejke iznad pisaćeg stola i pogled mu pade na portret oficira u beloj uniformi, koji skače sa brežuljka, vitlajući sabljom na nevidljivog neprijatelja. Slika je bila u uzanom okviru boje starog zlata i nije delovala mnogo bolje od skromne oleografije. Sa ispunjenom umrlicom Fridolin se vrati u drugu sobu, gde su na očevu krevetu, sa rukom u ruci, sedeli verenici. Opet odjeknu zvono na vratima, doktor Rediger ustade i ode da otvori; u tom trenutku Marijana reče gotovo nečujno, gledajući u pod: »Volim te.« Fridolin samo odvrati, izgovorivši, ne bez nežnosti, Marijanino ime. Rediger se vrati sa starijim bračnim parom. To su bili Marijanini stric i strina; bilo je izmenjeno nekoliko reči u skladu sa okolnostima, sa zbunjenošću koju obično širi oko sebe prisustvo čoveka koji je upravo umro. Mala soba izgledala je odjednom kao

da je prepuna gostiju u koroti. Fridolinu se učini da je suvišan, preporuči se, i do vrata ga otprati Rediger, koji se oseti obavezan da se zahvali nekolikim rečima i da izrazi nadu da ću se uskoro opet sresti. III Pred ulaznim vratima Fridolin pogleda prema prozoru koji je nedavno sam otvorio. Krila su lako podrhtavala na ranom prolećnom vetru. Ljudi koji su tamo gore ostali, živi isto kao i mrtvac, bejahu mu podjednako avetinjski nestvarni. Učini mu se kao da je umakao; ne toliko nekom doživljaju koliko setnoj čaroliji, koja nije ovladala njime. Kao jedinu posledicu on oseti čudno odsustvo volje da pođe kući. Sneg sa ulica se istopio, levo i desno naslagale su se male prljavobele gomile, gasni plamenovi u fenjerima su treperili, sa obližnje crkve odzvanjalo je jedanaest. Fridolin odluči da pre odlaska na spavanje provede još pola časa u mirnom kutku neke kafane blizu svog stana i uputi se kroz park Gradske većnice. Na klupama u senci sedelo je tu i tamo po dvoje, čvrsto priljubljeno jedno uz drugo, kao da je proleće već stvarno nastalo i da varljivo topao vazduh nije bio bremenit opasnostima. Na jednoj klupi, ispružen po dužini, namaknuvši šešir na čelo, ležao je prilično odrpan čovek. Kako bi bilo da ga probudim, razmišljao je Fridolin, i da mu dam novac za prenoćište? Eh, šta bih time učinio, promisli dalje, morao bih i sutra da se pobrinem za nj, inače ne bi imalo smisla, i najzad bi još posumnjali da sam sa njim u nedozvoljenim odnosima. I on ubrza korak, kao da hoće što je mogućno pre da pobegne od svake vrste odgovornosti i iskušenja. Zašto baš njemu? zapita se. Samo u Beču postoje hiljade takvih nesrećnika. Kad bi se trebalo brinuti o svima njima — o sudbinama svih neznanaca! I on se seti mrtvaca koga je upravo napustio, pa sa izvesnom jezom, ne bez gađenja, pomisli kako su u opruženom mršavom telu ispod mrkog flanelskog pokrivača već počeli da deluju večni zakoni truljenja i raspadanja. I on se radovao što još živi, što su za njega, po svoj prilici, sve ove odvratne stvari još daleko; što se još nalazi u jeku mladosti, ima vlastitu ženu, dražesnu i dostojnu ljubavi, a može da ima, povrh toga, još jednu ili više ako mu se baš prohte. Za to, dakako, treba više slobodnog vremena no što ga on ima; i on se seti da će sutra u osam izjutra

biti u odeljenju, od jedanaest do jedan obilaziti privatne pacijente, po podne od tri do pet mora da drži ordinaciju, i da mu za večernje časove predstoji još nekoliko poseta bolesnicima. Pa... verovatno se bar neće opet zadržati do ponoći, kao što mu se danas dogodilo. On preseče trg pred Gradskom većnicom, koji je mutno blistao kao smeđa bara, i okrenu prema Jozefštatu, gde je stanovao. Iz daljine je čuo potmule, ravnomerne korake i video, još prilično udaljen, tek što je skrenuo za ugao ulice, kako mu u susret dolazi grupa obojenih studenata, njih šest ili osam. Kad mladi ljudi dojezdiše na svetlost fenjera, učini mu se da u njima prepoznaje plave alemane. On nikad nije pripadao nijednoj družini, ali u svoje vreme pobedio je u nekoliko studentskih dvoboja sabljama. U vezi sa ovim sećanjem na doba kad je studirao padoše mu na um crvena domina koja su ga prošle noći namamila u ložu i ubrzo opet uvredljivo napustila. Studenti su bili sasvim blizu, govorili su glasno i smejali se; ne bi li mogao nekog od njih da prepozna iz bolnice? Ali pri nesigurnom osvetljenju bilo je nemogućno jasno razaznati fizionomije. Morao je da se drži sasvim blizu zida kako se ne bi sudario sa njima; sada su bili prošli; samo dugački momak u raskopčanom zimskom kaputu, sa prevezom preko levog oka, koji je išao poslednji, kao da baš namerno zaostade delić puta i munu ga izbočenim laktom. To nije moglo da bude slučajno. Šta li je momak naumio, pomisli Fridolin i nehotice stade; onaj posle dva koraka učini isto i tako su gledali trenutak jedan drugom u oči sa umerenog odstojanja. Ali Fridolin se odjednom opet okrenu i pođe dalje. Čuo je za sobom kratak smeh — skoro je hteo da se još jednom okrene i pokaže momku, ali oseti da mu srce čudno lupa — baš kao jednom pre dvanaest ili četrnaest godina kad je neko tako žestoko zalupao na njegova vrata dok se kod njega nalazilo ljupko devojče, koje je uvek volelo da izmišlja mladoženju koji je živeo daleko i, verovatno, nije nikad ni postojao; u stvari, tako preteći, kucao je samo poštar. I sad je osećao kako mu srce kuca baš kao onda. Šta je to, zapita se ljutito i opazi da mu kolena malo podrhtavaju. Strah?... Besmislica, odvrati sam sebi. Treba li da se suprotstavljam pijanom studentu, ja, čovek sa trideset pet godina, lekar praktičar, oženjen, otac jednog deteta! — Kontrahaža! Svedoci! Dvoboj! I na kraju, zbog takve glupe čarke — udarac u ruku? I nekoliko sedmica nesposoban za rad? Ili iskopano oko? Ili bar trovanje krvi?... I za osam dana daleko kao gospodin u Ulici Šrajfogel ispod pokrivača od mrkog flanela! Strah? ... On je pobedio u tri dvoboja sabljama, a jednom je već bio spreman i za dvoboj pištoljima, i nije on dao

povod da se tada stvar prijateljski izgladi. A njegov poziv! Opasnost sa svih strana i u svakom trenutku — samo se to obično zaboravlja. Koliko je prošlo vremena otkako mu se dete bolesno od difterije nakašljalo u lice? Tri ili četiri dana, ne više. To je ipak opasnije nego tamo neka borba sabljama. A on o tome uopšte nije više mislio. Pa, ako opet sretne momka, stvar se još uvek može raščistiti. On nipošto nije bio obavezan u ponoć na putu od bolesnika ili ka bolesniku, konačno, moglo je i tako da se dogodi — ne, on stvarno nije bio obavezan da reaguje na takvo budalasto studentsko zadirki-vanje. Kad bi sad, na primer, susreo mladog Danca sa Alber-tinom — ah, ne, šta mu je samo palo na pamet? Pa — to ipak nije bilo drukčije nego kad bi ona bila njegova dragana. Još gore. Da, kad bi taj sada naišao. O, to bi bila prava slast, stati naspram njega negde na proplanku i uperiti cev pištolja u čelo sa zaglađenom plavom kosom. On se, najednom, nađe daleko od cilja u uskoj uličici, kojom je skitalo samo nekoliko bednih bludnica u noćnom lovu za muškarcima. Avetinjski, pomisli on. I studenti sa plavim kapama postadoše mu u sećanju slični priviđenjima, isto kao i Marijana, njen zaručnik, stric i strina, koje je on sada zamišljao sve poredane oko samrtničke postelje starog dvorskog savetnika; i Albertina mu sada iskrsnu u mislima kako duboko spava sa rukama skrštenim ispod zatiljka — čak i njegovo dete, koje je sada ležalo sklupčano u uzanom belom mesinganom krevetiću, i gospođica rumenih obraza sa mladežom na levoj slepoočnici — svi su mu se bili sasvim pretvorili u privid. I u ovom osećanju, mada se od njega pomalo ježio, bilo je istovremeno nečeg što kao da ga oslobađa svih odgovornosti, čak razrešuje svakog ljudskog obzira. Jedna od devojaka koje su tumarale unaokolo pozva ga da pođe s njom. To je bilo ljupko, još sasvim mlado biće, vrlo bledo, sa narumenjenim usnama. Mogao bih baš na taj način da završim, mislio je, samo ne tako brzo! Opet bojaž-ljivost? U osnovi. Čuo je za sobom njene korake, a uskoro i njen glas. »Zar nećeš sa mnom, doktore?« On se nehotice osvrnu. »Odakle me poznaješ?« zapita. — Ne poznajem vas — reče ona — ali u ovom kraju svi su doktori.

Otkako je bio u gimnaziji nije imao nikakva posla sa devojčurama. Da li se odjednom vratio u godine svog dečaštva te ga je ovo biće privuklo? On se seti jednog prolaznog poznanika, elegantnog mladića, kome se pripisivala čudesna sreća kod žena, sa kojim je on kao student posle nekog bala sedeo u noćnom lokalu i koji je, pre no što se udaljio sa jednom prostitutkom, na Fridolinov nešto začuđen pogled odvratio rečima: »Uvek ostaje ono što je najugodnije; a to nisu ni one najgore.« — Kako se zoveš? — zapita Fridolin. — Pa, kako se mi zovemo? Naravno, Mici. — Već je okrenula ključ u ulaznim vratima, ušla u hodnik i čekala da Fridolin pođe za njom. — Brzo! — reče ona dok je on oklevao. Odjednom on se nađe kraj nje, vrata se zatvoriše za njim, ona zaključa, upali voštanu svećicu i osvetli mu. Jesam li poludeo? zapita se on. Naravno, neću je ni dotaći. U njenoj sobi gorela je uljanica. Ona odvrnu fitilj. Bila je to sasvim udobna prostorija, uredno održavana, i, u svakom slučaju, mirisalo je znatno prijatnije negoli, na primer, u Marijaninu stanu. Dakako, ovde nije mesecima ležao bolestan starac. Devojka se osmehivala, približi se nenametljivo Fridolinu, koji je blago odbi. Zatim pokaza na stolicu za ljuljanje, u koju bi se rado spustio. — Zaista si vrlo umoran — izrazi ona svoje mišljenje. On klimnu glavom. A ona, dok se svlačila bez žurbe: — Pa da, čovek koji radi po ceo dan. Ovakvima kao što smo mi lakše je. On opazi da joj usne nisu namazane, nego da su prirodno rumene, i načini joj za to kompliment. — A zašto bih se mazala? — zapita ona. — Šta misliš, koliko mi je godina? — Dvadeset? — nagađao je Fridolin. — Sedamnaest — reče ona, sede mu u krilo i obgrli mu kao dete rukom zatiljak.

Ko bi na svetu mogao pretpostaviti, mišljaše on, da se sada nalazim baš u ovoj prostoriji? Jesam li pre jednog časa, pre deset minuta smatrao to mogućnim? A — zašto? Zašto? Ona je tražila svojim usnama njegove, on se povi unazad, ona ga pogleda začuđeno i malo tužno, skliznu sa njegovog krila. Skoro mu beše žao, jer je u njenom zagrljaju bilo mnogo utešne nežnosti. Ona obuče crvenu kućnu haljinu, koja je visila preko naslona raspremljene postelje, zavuče se unutra i stisnu ruke preko grudi, tako da je cela bila pokrivena. — Je li ti sada pravo? — zapita ona bez podsmeha, gotovo bojažljivo, kao da se napreže ga hvati. On je jedva znao šta da odgovori. — Tačno si pogodila — reče on onda — stvarno sam umoran i vrlo mi je prijatno što sedim ovde u stolici za ljuljanje i što te jednostavno slušam. Ti imaš tako mio, blag glas. Samo govori, pričaj mi štogod. Ona sede u krevetu i zatrese glavom. — Ti se bojiš — reče ona lagano — a onda za sebe, jedva čujno — šteta! Ove poslednje reči učiniše da mu krv uzavri. On joj priđe, htede da je zagrli, objašnjavaše joj da mu ona uliva potpuno poverenje i da time govori suštu istinu. Privlačio ju je sebi, osvajao, kao devojku, kao voljenu ženu. Ona se opirala. On se zastide i najzad odustade. Ona reče: — Ko bi ga znao, jednom to ipak mora doći. Potpuno si u pravu što se bojiš. A ako se štogod desi, mogao bi me prokleti. Novčanice koje joj je pružio ona odbi sa takvom odlučnošću da nije mogao dalje da navaljuje. Ona se zaogrnu uzanim plavim vunenim šalom, upali sveću, osvetli mu, otprati ga dole i otvori vrata. »Danas ostajem kod kuće«, reče ona. On uze njenu ruku i nehotice je poljubi. Ona pogleda u nj zaprepašćeno, gotovo uplašeno, zatim se nasmeja zbunjeno i srećno. »Kao neku gospođicu«, reče.

Vrata se zatvoriše za njim i Fridolin brzim pogledom ureza u pamćenje kućni broj kako bi mogao sutra da pošalje dragoj sirotici vino i slatkiše. IV U međuvremenu je još malo otoplilo. Povetarac je doneo u uzanu ulicu miris vlažnih livada i dalekog planinskog proleća. Kuda sad? mišljaše Fridolin, kao da se nije razumelo po sebi da treba najzad da ode kući i legne da spava. Ali on na to nije mogao da se reši. Posle neprijatnog susreta sa alemanima činio se sebi kao beskućnik, kao da je izbačen na ulicu... Ili posle Marijanina priznanja? Ne, još odranije — od sinoćnog razgovora sa Albertinom odmicao se sve dalje iz kruga u kojem je obično živeo u neki drugi, dalek, tuđ svet. Krstario je noćnim ulicama, izložio čelo strujanju južnog vetra, i najzad, odlučna koraka, kao da je sada dospeo na dugo traženi cilj, uđe u nižerazrednu kafanu, starobečki lagodnu, ne naročito prostranu, umereno osvetljenu i malo posećenu u ove kasne sate. U jednom uglu tri gospodina igrala su karte; kelner koji je dotle posmatrao igru, pomože Fridolinu dok je skidao krzneni kaput, primi porudžbinu od njega i položi mu na sto ilustrovane novine i večernje listove. Fridolinu se učini kao da je zbrinut i poče letimično da prelistava žurnale. Pogled mu se zadrža tu i tamo. U nekom češkom gradu bile su srušene ulične table na nemačkom jeziku. U Carigradu je održana konferencija zbog izgradnje železničke pruge u Maloj Aziji, na kojoj je učestvovao i lord Kranford. Firma Benis i Vajngruber postala je insolventna. Prostitutka Ana Tiger ubila je iz ljubomore vitriolom svoju prijateljicu Herminu Drobicki. Večeras se održava gozba sa haringama u Sofijinim dvoranama. Mlada devojka Marija B., sa stanom u Šenbrunškoj glavnoj ulici 28, otrovala se živinim hloridom. Sve ove činjenice, hladne i kukavne u svojoj suvoparnoj svakidašnjosti, nekako su treznile i umirivale Fridolina. Mlade devojke, Marije B., bilo mu je žao; živin hlorid, kako je to glupo. U ovoj sekundi, dok on udobno sedi u kafani i Albertina spokojno spava sa rukama prekrštenim iza potiljka, a

dvorski savetnik je već prevazišao sve zemaljske jade, Marija B., Šenbrunška glavna ulica 28, uvija se u bezumnim bolovima. On pogleda iznad novina i ugleda dva oka upravljena prema njemu od stola koji se nalazio naspram njega. Je li mogućno? Nahtigal?... Ovaj ga je već bio poznao, radosno iznenađen digao obe ruke, prišao Fridolinu, krupan, prilično pun, skoro zdepast, još mlad čovek sa dugom, blago kovrdžavom, plavom, već nešto prosedelom kosom i plavim brkovima koji su visili nadole kao u Poljaka. Nosio je raskopčan siv havelok, ispod njega malo umašćen frak, izgužvanu košulju sa tri lažna brilijantska dugmeta, zgužvanom kragnom i lepršavom belom svilenom kravatom. Očni kapci bili su mu crveni, kao da je probdeo mnoge noći, ali oči su sijale bistro i plavo. — Ti si u Beču, Nahtigale? — povika Fridolin. — Zar ne znaš — reče Nahtigal poljskim mekim naglaskom sa umerenim jevrejskim prizvukom. — Kako to da ti ne znaš? Ja sam ipak toliko čuven. — On se nasmeja glasno i dobrodušno, i sede prema Fridolinu. — Kako? — zapita Fridolin. — Možda si krišom postao doktor hirurgije? Nahtigal se nasmeja još zvonkije: »Zar me nisi sada čuo? Baš sada?« — Kako čuo? Ah, da! — I tek sada Fridolinu dođe u svest da je još ranije, dok se približavao kafani, čuo kako dopiru zvuci klavirske svirke iz neke podrumske dubine. — Dakle, to si bio ti? — uzviknu on. — Nego ko? — smejao se Nahtigal. Fridolin klimnu glavom. Naravno, ovaj osobeni energični udar, ove čudne, malo samovoljne ali blagozvučne harmonije leve ruke učinili su mu se odmah tako poznati. »Dakle, ti si se potpuno posvetio tome?« zaključi on i seti se da je Nahtigal konačno napustio studije medicine već posle drugog prethodnog ispita iz zoologije, koji je čak uspeo da položi, iako sa sedmogodišnjim zakašnjenjem. Ali još dugo je on švrljao po bolnici, sali za sekciranje, laboratorijama i slušaonicama, gde je sa svojom plavom umetničkom glavom,

svagda zgužvanom kragnom, lepršavom kravatom, koja je nekad bila bela, predstavljao upadljivu figuru, popularnu zbog svoje vedrine i upravo omiljenu ne samo među kolegama već i među pojedinim profesorima. Sin Jevrejina krčmara iz poljske zabiti, on je svojevremeno došao iz otadžbine u Beč da studira medicinu. Neznatna roditeljska potpora bila je od početka jedva vredna pomena i, povrh toga, uskoro je sasvim obustavljena, što njemu nije smetalo da se i dalje pojavljuje u Ridhofu za stalnim stolom medicinara, kome je pripadao i Fridolin. Plaćanje njegovih računa od izvesnog trenutka preuzimao je svaki put drugi imućniji kolega. I komade odeće dobijao je ponekad na dar, što je on uvek primao rado i bez lažnog ponosa. Već u svom rodnom gradiću naučio je prve osnove sviranja na klaviru kod jednog tamošnjeg propalog pijaniste, a u Beču kao studiosus medicinae posećivao je istovremeno konzervatorijum, gde je navodno važio kao talent koji mnogo obećava. Ali ni tu nije bio dovoljno ozbiljan ni marljiv da bi se dalje pravilno usavršio; i uskoro se potpuno zadovoljio muzičkim uspesima u krugu svojih poznanika, upravo uživanjem koje im je pričinjavao svojom svirkom na klaviru. Neko vreme radio je kao pijanist u školi igranja u predgrađu. Kolege sa univerziteta i drugovi koji su sa njim jeli za stolom pokušali su da ga u tom svojstvu uvedu u bolje kuće, ali on je u takvim prilikama uvek svirao samo ono što se njemu sviđalo i koliko mu se sviđalo, upuštao se sa mladim damama u razgovore koji sa njegove strane nisu uvek bili bezazleni, i pio je više nego što je mogao da podnese. Jednom je svirao za igru u kući nekog direktora banke. Pošto je još pre ponoći galantnim primedbama punim nagoveštaja zbunio mladu devojku koja je igrala u njegovoj blizini i izazvao negodovanje njenog oca, pade mu na um da odsvira raskalašan kankan i uza nj svojim krepkim basom otpeva dvosmislen kuplet. Direktor banke ga je oštro prekorio. Nahtigal, kao u oduševljenju, ustade, zagrli direktora, ovaj, premda i sam Jevrejin, razjaren, frknu pijanisti u lice psovku uobičajenu u zemlji, koju Nahtigal smesta uzvrati uz snažan šamar — čime je njegova karijera u boljim kućama grada konačno propala. U intimnijim krugovima umeo je on uopšte uljudnije da se ponaša, iako su i u takvim prilikama u poodmaklim časovima ponekad bili prinuđeni da ga silom izbace iz lokala. Ali su sledećeg jutra takve nezgode opraštali i zaboravljali svi učesnici. Jednog dana, sve njegove kolege su već odavno završile studije, on je iznenada iščeznuo iz grada, ne oprostivši se. Još nekoliko meseci stizale su od njega karte s pozdravima iz raznih ruskih i poljskih gradova; i jednom, bez daljeg objašnjenja, Fridolina, kome je Nahtigal vazda bio osobito drag, podsetio je na Nahtigalovo

postojanje ne samo pozdrav već i molba da mu pozajmi umeren novčani iznos. Fridolin je smesta poslao iznos, ne primivši nikad izraz zahvalnosti ili bar znak života od Nahtigala. Ali u ovom trenutku, u tri četvrti časa posle ponoći, posle osam godina, Nahtigal je nastojao da neodložno naknadi ovaj propust, i izvadi tačno onoliko novčanica koliko je trebalo iz prilično otrcane lisnice, koja je, uostalom, bila pristojno napunjena, tako da Fridolin mirne duše pristade da primi novac natrag... — Dakle, dobro si — zaključi on smešeći se, kao da bi sam sebe umirio. — Ne mogu da se požalim — odvrati Nahtigal i, dok je njegova šaka ležala na Fridolinovoj ruci, dodade: — A sada mi reci kako si dospeo ovamo usred noći? Fridolin objasni svoju prisutnost u tako kasne sate neodoljivom potrebom da popije još jednu šolju kafe posle noćnog obilaska bolesnika; ali prećuta, i ne znajući pravo zašto, da svog pacijenta nije više zatekao u životu. Zatim se izrazi sasvim uopšteno o svojoj lekarskoj delatnosti na poliklinici i o svojoj privatnoj praksi, i spomenu da je oženjen, srećno oženjen i da je otac šestogodišnje devojčice. Onda ispriča Nahtigal. Kao što je Fridolin tačno pretpostavljao, on se više od godinu dana potucao kao pijanist po svim mogućnim poljskim, rumunskim, srpskim i bugarskim gradovima i gradićima. U Lavovu mu živi žena sa četvoro dece; a on se vedro smejao, kao da je to bilo naročito smešno što ima četvoro dece, sve u Lavovu i sve od jedne iste žene. Od prošle jeseni opet se zadržao u Beču. Varijete koji ga je bio angažovao odmah je propao, pa je sada svirao po raznim lokalima, kao što se upravo dogodilo, ponekad i u dva-tri iste noći; na primer, ovde dole, u podrumu — ne baš tako otmenom lokalu za zabavu, kako napomenu, upravo nekoj vrsti kuglane i što se tiče publike... »Ali kad treba da se brineš za Četvoro dece i ženu u Lavovu« — i on se opet smejao, ništa manje veselo nego pre toga. »Imam nekad posla i u privatnim kućama«, dodade on brzo. Pa kao da opazi na Fridolinovu licu osmeh koji opominje — »ne kod direktora banke i sličnih, ne, u svim mogućnim krugovima, i višim, javnim i tajnim.«

— Tajnim? Nahtigal pogleda preda se u isti mah mrko i prepredeno. »Sada će opet poslati po mene.« — Kako, danas još sviraš? — Da, tamo, naime, počinjem tek u dva. — To je izvrsno — reče Fridolin. — I jeste i nije — nasmeja se Nahtigal, ali se odmah opet uozbilji. — I jeste i nije? ... — ponovi Fridolin radoznalo. Nahtigal se naže preko stola prema njemu. — Danas sviram u privatnoj kući, ali ne znam kome pripada. — Znači, danas sviraš tamo prvi put? — zapita Fridolin još više zainteresovan. — Ne, treći put. Ali to će, verovatno, opet biti druga kuća. — Ne razumem. — Ni ja — nasmeja se Nahtigal. — Bolje ne pitaj. — Hm — učini Fridolin. — Oh, ti si u zabludi. Nije ono što ti misliš. Ja sam već video mnogo stvari u koje je teško poverovati, u takvim malim gradovima — naročito u Rumuniji — može se doživeti svašta. Ali ovde... — On zagrnu malo žutu prozorsku zavesu, pogleda na ulicu i reče za sebe: — Još nisu tu — a onda Fridolinu objasni: — naime, kola. Uvek me odvoze kolima, i uvek drugim. — Ti pobuđuješ moju radoznalost, Nahtigale — reče Fridolin hladno. — Slušaj — reče Nahtigal posle izvesnog oklevanja. — Ako bih nekom na svetu dopustio ... ali, kako se samo čini... — pa odjednom: — Jesi li hrabar?

— Čudno pitanje — reče Fridolin tonom uvređenog obojenog studenta. — Nisam mislio tako. — E pa, kako si mislio? Čemu u ovakvim prilikama tako osobita hrabrost? Šta se to može nekome dogoditi? — I on se nasmeja kratko i prezrivo. — Meni se ne može ništa dogoditi, najviše da danas budem poslednji put — a to je možda i inače tako. — On ućuta i opet pogleda kroz razmak kraj zavese. — Dakle? — Šta misliš? — zapita Nahtigal kao u snu. — Pričaj dalje. Kad si već počeo... Tajna organizacija? Zatvoreno društvo? Zvanice? — Ne znam. Onomad je bilo trideset ljudi, a prvi put samo šesnaest. — Bal? — Naravno, bal. — Kao da se sada pokajao što je uopšte rekao. — I ti tamo sviraš? — Kako to tamo? Ja ne znam gde. Stvarno, ne znam. Svirao sam, svirao sam — vezanih očiju. — Nahtigale, Nahtigale, kakvu ti to pesmu pevaš! Nahtigal tiho uzdahnu. »Ali, na žalost, ne sasvim vezanih. Ne tako da baš ništa ne vidim. Naime, u ogledalu sam video kroz crn svileni rubac preko mojih očiju...« I opet ućuta. — Jednom rečju — reče Fridolin nestrpljivo i prezrivo, ali se osećao čudno uzbuđen — gole devojčure.

— Ne govori devojčure, Fridoline — odvrati Nahtigal gotovo uvređeno — takve žene još nikad nisi video. Fridolin se lako nakašlja. »I koliko staje ulaz?« zapita uzgred. — Misliš, ulaznice, a? Tja, šta ti pada na pamet. — Pa kako se obezbeđuje pristup? — procedi Fridolin i zadobova po stolu. — Moraš da znaš lozinku, a svaki put je druga. — A današnja? — Još ne znam. Saznaću je tek od kočijaša. — Povedi me sa sobom, Nahtigale. — Nemogućno, suviše je opasno. — Pa, malopre si sam nameravao... da mi »dopustiš«. Moći će se već nekako. Nahtigal ga je posmatrao ispitivački. »Takav kakav si ne možeš ni u kojem slučaju, pošto su svi maskirani, i gospoda i dame. Imaš li uza se masku, a? Nemogućno. Možda sledeći put. Nešto ću izmudrovati.« On oslušnu i opet pogleda kroz razmak kraj zavese na ulicu, pa, odahnuvši, reče: »Tu su kola. Adieu.« Fridolin ga je čvrsto držao za ruku. »Nećeš tek tako otići od mene. Povešćeš me sa sobom.« — Ali, kolega... — Prepusti meni sve ostalo. Ja već znam da je »opasno« — možda me baš to i privlači. — Ali rekao sam ti već — bez kostima i obrazine... — Postoje biroi za pozajmicu maski. — U jedan izjutra!...

— Poslušaj me jednom, Nahtigale. Na uglu Vikenburške ulice nalazi se takav biro. Svakog dana prolazim onuda na obed. — I užurbano, sa uzbuđenjem koje je raslo, dodade: — Ostani ovde još četvrt časa, Nahtigale, za to vreme okušaću tamo svoju sreću. Vlasnik pozajmnog biroa stanuje, po svoj prilici, u istoj kući. Ako ne — ja odustajem. Neka odluči sudbina. U istoj kući je kafana, mislim da se zove »Vindobona«. Reći ćeš kočijašu da si u kafani nešto zaboravio, ući ćeš onamo, ja ću te čekati blizu vrata, ti ćeš mi brzo reći lozinku i opet ćeš se popeti u kola; a ja, ako mi pođe za rukom da dobijem kostim, uzeću brzo druga kola i krenuću za tobom — ostalo će se pokazati. Nahtigale, dajem ti časnu reč, snosiću tvoj rizik u svakom slučaju. Nahtigal je nekoliko puta pokušavao da prekine Fridolina, ali uzalud. Fridolin baci na sto novac za račun sa odveć bogatom napojnicom, kako mu se činilo da priliči stilu ove noći, i ode. Napolju su stajala zatvorena kola, na sedištu je nepokretno sedeo kočijaš, sav u crnom, sa visokim cilindrom — kao mrtvačka kola, pomisli Fridolin. Posle nekoliko minuta trkom je stigao do zgrade na uglu koju je tražio, zazvonio, raspitao se kod nastojnika da li ovde u kući stanuje pozajmlji-vač maski Gibizer, nadajući se u potaji da nije tako. Ali Gibizer je stvarno stanovao tu, na spratu ispod biroa za pozajmicu; nastojnik čak nije bio iznenađen zbog pozne posete, nego odobrovoljen Fridolinovom krupnom napojnicom, napomenu da za vreme poklada ljudi dolaze veoma često čak i noću da bi pozajmili kostime. On je osvetljavao svećom odozdo sve dok Fridolin ne zazvoni na prvom spratu. Gospodin Gibizer, kao da je očekivao na vratima, otvori sam. Bio je mršav, ćosav, ćelav, nosio je staromodan kućni kaput ukrašen cvetovima i tursku kapu sa kićankom, tako da je izgledao kao smešan starac iz pozorišta. Fridolin izreče svoju želju i dodade da cena nije važna, na šta gospodin Gibizer skoro prezrivo napomenu: »Ja tražim ono što mi pripada, ne više.« On povede Fridolina zavojitim stepeništem gore u skladište. Ono je mirisalo na svilu, parfeme, prašinu i suvo cveće; iz kolebljive tame sevalo je srebrno i crveno; i najednom zasija mnoštvo malih lampica između otvorenih ormana uzanog dugog hodnika, koji se pozadi gubio u tami. Desno i levo visili su kostimi svih vrsta; na jednoj strani vitezi, paževi, seljaci, lovci, naučnici, istočnjaci, budale, na drugoj — dvorkinje, plemkinje, seljanke, sobarice, kraljice noći. Iznad kostima mogle su se videti kape koje njima

odgovaraju, i Fridolin se oseti kao da korača alejom obešenih, koji se spremaju da pozovu jedni druge na igru. Gospodin Gibizer je koračao za njim. »Ima li gospodin kakvu posebnu želju? Luj Četrnaesti? Direktorijum? Staronemačku?« — Meni treba tamna kaluđerska mantija i crna obrazina, ništa više. U tom trenutku s kraja hodnika odjeknu zveket stakla. Fridolin uplašeno pogleda u lice pozajmljivaču maski, kao da je ovaj obavezan da odmah objasni. Ali Gibizer se ne pokrenu, napipa prekidač koji je bio negde skriven — i namah se zaslepljujuća svetlost razli do kraja hodnika, gde se mogao videti malen zastrt stočić sa tanjirima, čašama i bocama. Sa dve stolice desno i levo podiže se po jedan femrihter u crvenom talaru, dok u istom trenutku jedno ljupko svetlokoso biće iščeznu. Gibizer se sjuri tamo, uhvati preko stola belu vlasulju i držaše je u ruci dok se ispod stola iskobelja dražesna sasvim mlada devojka, gotovo još dete, u kostimu Pjerete sa belim svilenim čarapama, i dotrča hodnikom do Fridolina, koji je nehotice dočeka u naručje. Gibizer ispusti belu periku na sto i čvrsto uhvati femrihtere za nabore njihovih talara. Istovremeno doviknu Fridolinu: »Gospodine, čvrsto mi držite curicu.« Mala se priljubi uz Fridolina, kao da on mora da je zaštiti. Njeno sitno uzano lice bilo je belo napudrano, pokriveno nekolikim veštačkim mladežima; od njenih grudi dopirao je miris ruža i pudera — iz njenih očiju smešili su se šeretluk i zadovoljstvo. — Gospodo — povika Gibizer — ostaćete ovde dotle dok vas ne predam policiji. — Šta vam pada na um? — povikaše obojica. I kao jednim glasom dodadoše: — Mi smo se odazvali gospođičinom pozivu. Gibizer pusti obojicu i Fridolin začu kako im kaže: »O tome ćete dati bliža obaveštenja. Ili niste odmah videli da imate posla sa ludim stvorenjem?« pa se okrenu Fridolinu: »Izvinite zbog neugodnog događaja, gospodine.« — Oh, ništa zato — reče Fridolin. Najradije bi ostao ovde ili bi malu odmah poveo sa sobom, ma kuda — i ma šta otuda proisteklo. Ona ga je gledala mameći ga i detinjasto, kao očarana. Femrihteri na kraju hodnika uzrujano su razgovarali. Gibizer se poslovno obrati Fridolinu pitanjem: »Vi želite mantiju, gospodine, hodočasnički šešir, obrazinu?«

— Ne — reče Pjereta blistavih očiju — ogrtač od herme-lina moraš da daš ovom gospodinu i grudnjak od crvene svile. — Ti se ne miči od mene — reče Gibizer i pokaza na tamnu mantiju, koja je visila između landsknehta1 i venecijanskog senatora. — Ova odgovara vašoj veličini, evo šešira koji se slaže, uzmite, brzo. Sada se iznova javiše femrihteri: »Smesta nas pustite napolje, gospodine Žibizje.« Na Fridolinovo čuđenje oni su izgovarali Gibizerovo ime francuski. — Ni govora o tome — odvrati podrugljivo pozajmljivač maski — prethodno ćete biti ljubazni da sačekate ovde moj povratak. Za to vreme Fridolin namaknu hitro mantiju, zaveza krajeve opuštenog belog gajtana u čvor, Gibizer mu, stojeći na uskim lestvicama, dohvati crn hodočasnički šešir sa širokim obodom i Fridolin ga stavi na glavu; ali sve ovo je činio kao pod nekom prinudom, jer se sve jače osećao obavezan da ostane i bude kraj Pjerete u slučaju opasnosti koja joj preti. Obrazina koju mu je Gibizer zatim tutnuo u ruku i koju je odmah probao mirisala je na neobičan, malo neprijatan parfem. — Ti ćeš ići ispred mene — reče Gibizer maloj i pokaza zapovednički u pravcu stepenica. Pjereta se okrenu, pogleda prema kraju hodnika i baci setnoveseo oproštajni pozdrav. Fridolin je sledio njen pogled; tamo više nisu stajali femrihteri nego dva vitka mlada čoveka u frakovima i sa belim kravatama, ali obojica još sa crvenim obrazinama preko lica. Pjereta slete niz zavojito stepenište, Gibizer pođe za njom, Fridolin ih je sledio. Dole u predsoblju Gibizer otvori vrata koja su vodila u unutrašnje prostorije i reče Pjereti: — Smesta odlazi u krevet, pokvareni stvore, razgovaraćemo čim se gore obračunam sa gospodom. Stajala je na vratima, bela i nežna, i zatresla glavom, tužno gledajući u Fridolina. Fridolin ugleda u velikom zidnom ogledalu desno suvonjavog hodočasnika, koji nije bio niko drugi do on sam, i začudi se šta se to dogodilo sa tako prirodnim stvarima.

Pjereta je nestala, stari iznajmljivač maski zaključa za njom. Zatim otvori vrata stana i izgura Fridolina na stepenište. — Izvinite — reče Fridolin — mojom krivicom ... — Pustite, gospodine, platićete kad budete vraćali, verujem vam. Ali Fridolin se ne pomače. »Zakunite mi se da nećete učiniti ništa nažao jadnom detetu.« — Šta se to vas tiče, gospodine? — Čuo sam kako ste malu malopre označili kao ludu, a sada ste je nazvali pokvarenim stvorom. Čudna protivrečnost, priznaćete. — Pa, gospodine — odgovori Gibizer tonom kao u po-zorištu — zar lud nije pokvaren pred bogom? Fridolin se zgrozi. — Kao i uvek — napomenu on tada — može se pronaći izlaz. Ja sam lekar. Sutra ćemo nastaviti razgovor o tome. Gibizer se smejao podsmešljivo i bezglasno. Na stepeništu odjednom zasja svetlost, vrata između Gibizera i Fridolina se zatvoriše i odmah beše namaknut šip. Dok je silazio niza stepenice Fridolin se oslobodi šešira, mantije, maske, uze sve pod ruku, nastojnik otvori vrata. Mrtvačka kola su stajala na drugoj strani sa nepokretnim vozačem na sedištu. Nahtigal se upravo spremao da napusti kafanu i ne bi se reklo da mu je naročito prijatno što vidi da je Fridolin stvarno spreman. — Dakle, zbilja si nabavio kostim? — Kao što vidiš. A lozinka? — Znači, ti insistiraš? — Bezuslovno. — E pa ... lozinka je Danska. — Jesi li šenuo, Nahtigale?

— Zašto šenuo? — Ništa, ništa. Slučajno sam ovog leta bio na danskom primorju. Pa, penji se... ali ne odmah, kako bih imao vremena da uzmem kola preko. Nahtigal klimnu glavom, zapali natenane cigaretu, dok je Fridolin hitro prešao ulicu, uzeo fijaker i uputio svog kočijaša bezazlenim tonom, kao da je posredi šala, da sledi mrtvačka kola, koja su upravo kretala ispred njih. Ona su vozila Alzerovom ulicom, zatim ispod železničkog vijadukta u predgrađu i dalje rđavo osvetljenim pustim sporednim ulicama. Fridolin pomisli da kočijaš njegovih kola nije, možda, izgubio trag prethodnih, ali koliko god je puta promolio glavu kroz otvoren prozor u neprirodno topao vazduh, uvek je ispred sebe video druga kola na umerenom odstojanju i kočijaša sa visokim crnim cilindrom koji je nepokretno sedeo na sedištu. Moglo bi i rđavo da se svrši, razmišljao je Fridolin. Pri tome je još uvek osećao miris ruža i pudera, koji je do njega dopro sa Pjeretinih grudi. Kakvog li sam se čudnog romana dotakao u prolazu? pitao se. Ne bi trebalo da idem dalje, možda ne bih ni smeo. Gde sam, zapravo, sada? Put je vodio laganim usponom između skromnih vila. Sad je Fridolin držao da razabira gde se nalazi; pre više godina šetao je ponekad naovamo: brdo na koje se peo moralo je biti Galicin. Sa leve strane u dubini video je grad zamagljen parom kako svetluca hiljadama svetiljki. Začu kotrljanje točkova iza sebe i pogleda nazad kroz prozor. Za njim su se kretala dvoja kola i to mu beše drago, jer, u svakom slučaju, više nije mogao da sumnja u kočijaša mrtvačkih kola. Odjednom, uz vrlo snažan trzaj, kola skrenuše u stranu i između rešetaka, ograda, padina pođoše nizbrdo kao u neku klisuru. Fridolin se seti da je poslednji čas da se maskira. Skide krzneni kaput, navuče mantiju isto onako kao što se obično svako jutro u odeljenju bolnice uvlačio u rukave svog platnenog radnog mantila; i kao na nešto spasonosno, pomisli kako će već za nekoliko časova, ako sve prođe dobro, kao i svakog jutra, obilaziti krevete svojih bolesnika — lekar spreman da pomogne.

Kola se zaustaviše. Kako bi bilo, pomisli Fridolin, da ne siđem, nego da se odmah vratim? Ali kuda? Maloj Pjereti? Ili bludinčici iz Ulice Buhfeld? Ili Marijani, pokojnikovoj kćeri? Ili kući? I on sa lakom jezom osetii da nikud nije manje želeo nego baš tamo. Ili je to bilo zato što mu se ovaj put činio najduži? Ne, ne mogu natrag, pomisli. Moram dalje, ma i u smrt. Sam se nasmeja krupnoj reči, ali pri tome ne beše tako vedro raspoložen. Kapija vrta bila je širom otvorena. Kočijaš mrtvačkih kola ispred njega vozio je sve dublje naniže u klanac ili u tamu, kako mu se činilo. Dakle, Nahtigal je svakako već sišao. Fridolin hitro iskoči iz kola, naloži kočijašu da ga sačeka gore na onoj okuci koliko god bude trebalo. I da bi se obezbedio, dade mu bogat predujam i obeća mu isti iznos za povratak. Kola koja su sledila njegova bejahu stigla. Fridolin spazi kako iz prvih silazi umotana ženska prilika. On uđe u vrt, i stavi masku. Uzana staza osvetljena od kuće vodila je do vrata; dvoja krila se naglo otvoriše i Fridolin se nađe u uskom belom predvorju. U susret njemu dopreše zvuci harmonijuma, dva lakeja u tamnim livrejama, lica pokrivenih sivim obrazinama, stajahu desno i levo. — Lozinku? — šapnuše mu u dva glasa. A on odgovori: »Danska.« Jedan lakej primi njegov krzneni kaput i izgubi se sa njim u susednoj prostoriji, drugi otvori vrata i Fridolin stupi u neku sumračnu, skoro tamnu visoku dvoranu, zastrtu unaokolo crnom svilom. Maske, sve u duhovničkoj odeći, hodale su tamo-amo, šesnaest do dvadeset lica, kaluđera i kaluđerica. Zvuci harmonijuma, nežno bujajući, neka italijanska crkvena melodija, činilo se da dopiru odozgo sa visine. U jednom uglu dvorane stajala je mala grupa, tri kaluđerice i dva kaluđera; odande su se, reklo bi se namerno, svaki čas letimično okretali ka njemu. Fridolin zapazi da on jedini ima kapu, skide hodočasinčki šešir i prošeta gore-dole što je mogao bezbrižnije; jedan kaluđer dotače njegovu ruku i pozdravi ga klimanjem glave; ali iza maske pogled je čitavu sekundu duboko ponirao u Fridolinove oči. Okruži ga neobičan zagušljiv miris, kao da dopire iz vrtova južnih zemalja. Opet ga neko očeša rukom. Sad je to bila kaluđerica. Kao i ostale, i ona je imala oko čela, glave i potiljka obavijen crn veo, ispod crne svilene čipke obrazine blistala su usta crvena kao krv. Gde sam? pomisli Fridolin. Među ludacima? Među zaverenicima? Jesam li dospeo na skup neke verske sekte? Jesu li Nahtigalu naredili ili platili da dovede sa sobom nekog ne-posvećenog, koga bi hteli da

preobrate? Ipak za kostimiranu zabavu sve mu se činilo suviše ozbiljno, jednolično, neprijatno. Zvucima harmonijuma pridružio se ženski glas, staroitalijanska duhovna arija razlegla se prostorom. Svi su se umirili, činilo se da osluškuju, i Fridolin se neko vreme prepusti čudesnoj melodiji koja je nadolazila. Odjednom iza njega prošaputa ženski glas: »Ne okrečite se meni. Još je vreme da odete. Vi ne spadate ovde. Ako se otkrije, rđavo ćete proći.« Fridolin se uplaši. Jednu sekundu je mislio da se povinuje opomeni. Ali radoznalost, iskušenje ii, pre svega, njegova gordost nadjačaše sve nedoumice. Kad sam već zašao tako daleko, pomisli, neka se završi kako bilo. I on zavrte odlučno glavom, ne okrenuvši se. Tada glas iza njega prošaputa: »Bilo bi mi vas žao.« Sada se on okrenu. Ugleda kako usta crvena kao krv svetlucaju kroz čipku maske, crne oči utonuše u njegove. »Ostajem«, reče on herojskim tonom, koji nije poznavao u sebi, i opet okrenu lice od nje. Pesma se čudesno razlivala, harmonijum je zvučao na nov, više nimalo crkven način, nego kipeći svetovno, razbludno, kao orgulje; i gledajući oko sebe, Fridolin zapazi da su sve kaluđerice nestale i da se u dvorani nalaze samo još kaluđeri. I glas koji je pevao u međuvremenu se promenio iz svoje duboke ozbiljnosti, preko trilera koji se umetnički uzdizao, do zvonkosti i klicanja, a namesto harmonijuma počeo je da svira zemaljski i smelo klavir — Fridolin odmah prepozna Nahtigalov divlji udar koji razdražuje — i dotle tako plemenit ženski glas u poslednjem prodornom pohotnom kriku uzvi se gotovo kroz tavanicu ubeskraj. Otvoriše se vrata desno i levo: na jednoj strani Fridolin prepozna za klavirom nejasne crte Nahtigalove pojave, dok je prostorija na suprotnoj strani blistala zaslepljujućom svetlošću, a žene su stajale tamo bez pokreta, sve sa tamnim velovima oko glava, čela i zatiljaka, crnim obrazinama od čipke preko lica, ali inače sasvim nage. Fridolinove oči bludile su požudno od bujnih do vitkih, od nežnih do gizdavo rascvetalih oblika; i to što je svako od nepokrivenih bića ipak ostalo tajna i što su krupne oči iza crnih maski zračile ka njemu kao najnerešivija zagonetka, pretvaralo je njegovo neizrecivo zadovoljstvo posmatranja u gotovo nepodnošljiv bol žudnje. Ali isto kao on osećali su se i ostali. Prvi uzdasi ushićenja preobražavali su se u uzdisaje, koji su odjekivali kao dubok jauk; tu i tamo otimao se krik — i najednom, kao da ih neko goni, svi oni, ne više u kaluđerskim mantijama, nego u svečanim belim, zelenim, plavim, crvenim odelima, sjuriše se iz sumračne dvorane ka ženama, gde

ih dočeka mahnit, gotovo opak smeh. Fridolin jedini beše ostao kao kaluđer i prikradao se, donekle bojažljivo, najudaljenijem uglu, gde se našao blizu Nahtigala, koji mu je bio okrenut leđima. Fridolin zbilja ugleda da Nahtigal nosi prevez preko očiju, ali mu se, istovremeno, učini da je opazio kako iza ovog preveza njegove oči pilje u visoko ogledalo naspram njega, u kojem su se šareni kavaljeri vrteli sa svojim nagim igračicama. Odjednom jedna od žena stade kraj Fridolina i prošaputa — jer niko, kao da su i glasovi morali da ostanu tajna, nije izgovarao glasno nijednu reč — »Zašto si tako usamljen? Zašto ne igraš?« Fridolin opazi kako ga dva plemića iz drugog ugla drže oštro na oku i posumnja da su stvorenje kraj njega — ono je bilo dečački razvijeno i vitko — poslali k njemu da ga proveri i iskuša. Uprkos tome, on raširi ruke prema njoj da ne bi privukao pažnju na sebe, kad se druga žena odvoji od svog suigrača i trčeći priđe pravo Fridolinu. On je odmah shvatio da je to bila ona koja ga je ranije upozorila. Ona se napravi kao da ga je ugledala prvi put i prošaputa, ali dovoljno razgovetno da se moglo čuti i u onom drugom uglu: »Jesi li se najzad vratio?« I dodade, smejući se veselo: »Sve je uzalud, poznali su te.« Pa se okrenu onoj koja je ličila na dečaka: »Prepusti mi ga samo dva minuta. Onda će opet biti tvoj, ako hoćeš, sve do jutra.« I reče joj tiše, pretvarajući se da je obradovana: »To je on, da, on je.« Druga se začudi: »Zaista?« i odlete u ugao kavaljerima. — Ne pitaj ništa — reče sada ona koja je ostala Fridolinu — i ničemu se ne čudi. Pokušala sam da ih prevarim, ali ti kažem odmah: to nije zadugo. Beži dok ne bude prekasno. A svakog časa može biti prekasno. I pazi da ti ne uđu u trag. Niko ne sme saznati ko si. Izgubio bi spokojstvo, životni mir zauvek. Odlazi! — Hoću li te opet videti? — Nemogućno. — Onda ostajem. Njeno nago telo, koje mu se poverilo i skoro mu pomračilo čula, zadrhta.

— U igru se ne može uložiti više od mog života — reče on — a ti to u ovom trenutku zaslužuješ. — On je uhvati za ruke i pokuša da je privuče sebi. Ona opet prošaputa, skoro u očajanju: »Odlazi!« On se nasmeja i začu sebe kao što se čuje u snu. »Ja vidim gde sam. Vi ipak niste tu, svi vi, samo zato da bi čovek poludeo gledajući vas! Ti se samo naročito zabavljaš sa mnom da bi mi sasvim zavrtela mozak.« — Biće prekasno, odlazi! On nije hteo da je sluša. »Ne postoji li ovde tajna odaja u koju se povlače parovi koji su se zbližili? Zar će se svi koji se ovde nalaze rastati jedni od drugih sa učtivim poljupcima u ruku? Ne izgledaju tako.« I on pokaza na parove koji su prema besomučnim zvucima klavira i dalje igrali u preosvetljenoj, blistavoj susednoj prostoriji, užarena bela tela priljubljena uz plavu, crvenu, žutu svilu. Učini mu se da se sada niko ne brine o njemu i o ženi pored njega; stajali su u skoro tamnom središtu dvorane sasvim sami. — Jalova nada — šapnu ona. — Ovde nema odaje o kojoj sanjaš. Poslednji je minut. Beži! — Pođi sa mnom. Ona u očajanju plaho zavrte glavom. On se opet nasmeja i ne prepozna svoj smeh. »Ti me vučeš za nos. Zar su ovi muškarci i ove žene došli ovamo samo da bi jedni druge raspalili a onda prezrivo odbili? Ko ti može zabraniti da odeš sa mnom ako želiš?« Ona duboko uzdahnu i obori glavu. — Ah, sad razumem — reče on. — To je kazna koju ste odredili onome ko se uvuče nepozvan. Niste mogli izmisliti svirepiju. Oprostite mi. Smiluj mi se. Dosudi mi drugu pokoru. Samo ne ovu — da odem bez tebe!

— Ti si lud. Ja odavde ne mogu otići s tobom isto kad ni sa bilo kime drugim. I onaj ko pokuša da me prati uništiće i svoj i moj život. Fridolin je bio kao opijen, ne samo njom, njenim mirisavim telom, njenim crveno užarenim usnima, ne samo atmosferom ove prostorije, pohotnim tajnama koje su ga ovde okružavale — njega su istovremeno opili i izazvali u njemu požudu doživljaji ove noći, od kojih nijedan nije imao svršetak; sam on, sopstvena smelost, promena koju je u sebi osećao. I on dodirnu rukama veo koji je bio obavijen oko njene glave kao da hoće da ga skine. Ona ga zgrabi za ruke. »Jedne noći nekom je palo na pamet da jednoj od nas strgne veo sa čela. Strgli su mu obrazinu s lica i napolju ga izbičevali.« — A... ona? — Možda si čitao o lepoj mladoj devojci... bilo je to pre nekoliko sedmica, koja se trovala uoči svoje svadbe. On se seti, čak i imena. Reče ga. Nije li to bila devojka iz kneževske kuće, koja je bila zaručena sa italijanskim princem? Ona klimnu glavom. Neočekivano se tu nađe jedan od kavaljera, najotmeniji od svih, jedini u belom odelu, i sa kratkim, doduše učtivim, ali istovremeno zapovedničkim poklonom, pozva u igru ženu sa kojom je Fridolin razgovarao. Fridolinu se učini da je ona oklevala trenutak. Ali već ju je onaj drugi obuhvatio i vrteo se sa njom prema parovima u osvetljenoj susednoj dvorani. Fridolin se obrete sam i ova iznenadna napuštenost obuze ga kao jeza. On pogleda oko sebe. U tom trenutku činilo mu se da se niko ne brine o njemu. Možda je ovo još poslednja mogućnost da se udalji nekažnjen. Šta ga je, uprkos tome, držalo prikovanog u njegovu uglu, gde je mogao da se oseća neviđen i neposmatran — zazor od neslavnog i smešnog povratka, neutoljena, mučna žudnja za čudesnim ženskim telom čiji se miris još širio oko njega; ili pomisao da sve što se dotle događalo možda znači proveru njegove hrabrosti i da će mu divna žena pripasti kao nagrada — nije znao ni sam. Ali, u svakom slučaju, bilo mu je jasno da ovu napetost ne može više podnositi i da uza svu opasnost mora

prekratiti to stanje. Na šta god da se odluči, nije moglo da ga staje života. Možda se nalazio među ludacima, možda među razvratnicima, jamačno ne među nevaljalcima i zločincima. I pade mu na um misao da stane među njih, prizna sam da je uljez i stavi im se viteški na raspolaganje. Samo tako, kao nekim izvanrednim akordom, smela je da se završi ova noć ako je trebalo da znači više nego nejasan i zbrkan zbir sumornih, žalosnih, luckastih i veselih pustolovina, od kojih ipak nijedna ne bi bila doživljena do kraja. I pošto je odahnuo, poče da se priprema. Ali u tom času začu se šapat kraj njega: »Lozinku!« Jedan crni kavaljer mu je neopaženo prišao, pa, kako Fridolin ne odgovori odmah, postavi pitanje ponovo. »Danska«, reče Fridolin. — Sasvim tačno, gospodine, to je lozinka za ulazak. Lozinku kuće, ako smem da zamolim? Fridolin je ćutao. — Nećete da budete dobri da nam kažete lozinku kuće? — odjeknu oštro kao nož. Fridolin slegnu ramenima. Onaj drugi stade u sredinu prostorije, diže ruke, svirka klavira prestade, igra se prekinu. Priđoše još dva kavaljera, jedan u žutom, drugi u crvenom. »Lozinku, gospodine«, rekoše obojica istovremeno. — Zaboravio sam je — odvrati Fridolin sa praznim osmehom. Osećao se sasvim spokojan. — To je nevolja — reče čovek u žutom — jer ovde, ako zaboravite lozinku, važi isto, kao da je nikad niste ni znali. Ostale muške maske stuštiše se unutra, vrata sa obe strane se zatvoriše. Fridolin je stajao sam u kaluđerskoj mantiji među raznobojnim kavaljerima. — Masku dole! — povikaše nekoliko njih uglas. Fridolin je držao ispružene ruke ispred sebe kao da bi se zaštitio. Učini mu se da bi bilo hiljada puta gore stati otkrivena lica među bučnim maskama negoli iznenada se pojaviti nag među obučenima. I on reče čvrstim glasom: — Ako neko od gospode smatra da mu je moja pojava

povredila čast, izjavljujem da sam spreman da mu pružim zadovoljenje na uobičajen način. Ali svoju masku skinuću samo u slučaju da to svi odmah učinite, gospodo. — Ovde nije reč o zadovoljenju — reče kavaljer odeven u crveno, koji dotle još ništa nije rekao — nego o ispaštanju. — Masku dole — naredi opet drugi zvonkim drskim glasom, koji podseti Fridolina na ton komande nekog oficira. — Reći će vam se u lice šta vas čeka, a ne u vašu obrazinu. — Neću je skinuti — reče Fridolin još oštrijim tonom — i teško onome ko se usudi da me dodirne. Po neka ruka hitro se maši njegovo lice, kao da bi mu strgla masku, kad se iznenada otvoriše vrata i jedna žena — Fridolin nije mogao da sumnja u to ko je ona — priđe, u kaluđerskoj odeći, kao što ju je isprva ugledao. A iza nje u preosvetljenoj prostoriji mogle su se videti ostale, nage sa pokrivenim licima, pribijene jedna uz drugu, neme, preplašen čopor. Ali vrata se odmah zatvoriše. — Pustite ga — reče kaluđerica — ja sam spremna da ga iskupim. Kratko duboko ćutanje, kao da se dogodilo nešto strahovito, a zatim se crni kaluđer, koji je prvi zatražio lozinku od Fridolina, obrati kaluđerici rečima: »Ti znaš šta time preuzimaš na sebe.« — Znam. Kao da dubok uzdah prostruja prostorijom. — Vi ste slobodni — reče kavaljer Fridolinu — bez okle-vanja napustite ovu kuću i čuvajte se da tragate dalje za tajnama u čije ste se predvorje ušuljali. Pokušate li ma koga da navedete na naš trag, pošlo vam to za rukom ili ne — bićete izgubljeni. Fridolin se ne pomače. »Na koji način treba ova žena da me iskupi?« zapita. Ne odgovoriše mu. Nekoliko ruku pokaza na vrata, kao znak da treba neodložno da ode.

Fridolin zatrese glavom. »Dosudite mi, gospodo, što god želite, neću dopustiti da drugo ljudsko biće plaća za mene.« — Sudbinu ove žene — reče crni kavaljer sada sasvim tiho — ipak ne biste mogli više niukoliko izmeniti. Kad se ovde neko zarekne, nema povratka. Kaluđerica lagano klimnu glavom, kao da potvrđuje. »Odlazi!« reče ona Fridolinu. — Ne — odgovori on povišenim tonom. — Život za mene više ništa ne vredi ako treba da odem odavde bez tebe. Odakle dolaziš, ko si — ne pitam. Šta može vama, nepoznata gospodo, da znači hoćete li ovu pokladnu komediju, pa bila ona sračunata i na ozbiljan završetak, odigrati do kraja ili ne. Ma ko vi bili, gospodo, vi, u svakom slučaju, vodite još jedan život osim ovog. Ali ja ne izigravam nikakvu komediju, pa ni ovde, i ako sam dosad bio prinuđen da to činim, sada odustajem od toga. Osećam da me je zadesila sudbina koja nema više ničeg zajedničkog sa ovom maskaradom. Reći ću vam svoje ime, skinući svoju obrazinu i primiču sve posledice na sebe. — Čuvaj se! — uzviknu kaluđerica. — Upropastićeš sebe, a mene nećeš izbaviti! Odlazi! — I okrenu se ostalima: — Evo me, uzmite me ... svi! Taman kostim spade sa nje kao u čaroliji, ona je stajala tu u sjaju svoga belog tela, maši se vela koji je bio obavijen oko njenog čela, glave i zatiljka, i odvi ga čudnim kružnim pokretom. On skliznu na pod, tamna kosa joj pade preko ramena, grudi i bedara — ali pre no što je Fridolin mogao da ulovi sliku njenog lica, zgrabile su ga ruke kojima se nije mogao oteti, povukle ga i dogurale do vrata; trenutak zatim obreo se u predvorju, vrata za njim bila su zatvorena, jedan lakej sa obrazinom donese mu krzneni kaput, pomože mu da se obuče i spoljna vrata se otvoriše. Kao gonjen nevidljivom silom, on pohita dalje, nađe se na ulici, svetlost iza njega nestade, on se osvrnu i ugleda kuću kako nemo leži sa zatvorenim prozorima iz kojih nije prodirao ni zračak. Samo da sve tačno zapamtim, pomisli najpre. Moram ponovo pronaći tu kuću, sve će se ostalo pokazati. Noć je bila oko njega. Na izvesnoj udaljenosti od njega, tamo gde je trebalo da ga čekaju kola, svetleo je fenjer mutno crvenkasto. Iz

dubine ulice kočijaš doveze mrtvačka kola, kao da ih je on pozvao. Lakej otvori vrata. — Ja imam svoja kola — reče Fridolin. Lakej zavrte glavom. — Ako su ona otišla odavde, vratiću se u grad pešice. Lakej odgovori pokretom ruke tako malo lakejskim da je isključivao svako protivljenje. Kočijašev cilindar dizao se smešno visoko u noć. Vetar je plaho duvao, nebom su plovili ljubičasti oblaci. Posle onoga što je dotad doživeo Fridolin se nije mogao zavaravati da mu ne preostaje ništa nego da se popne u kola, koja u isti mah smesta krenuše. Fridolin se osećao spreman da se, uprkos svoj opasnosti, lati rasvetljavanja pustolovine čim to bude mogućno. Njegov život, činilo mu se, nema ni najmanje smisla ako ne uspe opet da pronađe zagonetnu ženu koja u ovom času plaća cenu njegova izbavljenja. Kakvu, to je bilo suviše lako odgonetnuti. Ali kakav je razlog imala da se žrtvuje za nj? Da se žrtvuje? ... Da li je ona uopšte bila žena za koju ono što joj je sada predstojalo, što sada podnosi — znači žrtvu? Ako je ona učestvovala na ovim poselima — a to nije moglo biti prvi put večeras, pošto se pokazala tako posvećena u običaje — šta je za nju moglo značiti to što će se podati jednom od ovih kavaljera ili svima njima? Da, je li ona uopšte mogla biti nešto drugo nego bludnica? Jesu li sve te žene mogle biti išta drugo? Bludnice — bez sumnje. I ako su sve one, pored ovog, vodile još neki drugi, u neku ruku građanski život, to je upravo bio život bludnice. I nije li sve to što je baš doživeo bilo, možda, samo sramna šala, koju su sebi dopustili? Šala koju su, za slučaj da se jednom neko nepozvan uvuče ovamo, već predvideli, pripremili, možda čak i brižljivo proučili. Pa ipak, kad je opet zamislio ovu ženu koja ga je od početka upozoravala, koja je sada bila spremna da plati za nj — u njenom glasu, u njenom držaju, u kraljevskoj plemenitosti njenog nepokrivenog tela bilo je nešto što nipošto nije moglo biti laž. Ili je možda samo njegova, Fridolinova iznenadna pojava uticala kao čudo da se ona preobrazi? Posle svega što ga je zadesilo ove noći, ni takvo čudo nije smatrao nemogućnim — i nije bio svestan ludosti te misli. Možda postoje časovi, noći, razmišljao je, kad tako retkom, neodoljivom draži zrače muškarci kojima u običnim okolnostima nije svojstvena osobita moć nad drugim polom?

Kola su se još uvek pela na brežuljak. Odavno bi, da su bila čista posla, morala okrenuti u glavnu ulicu. Šta su naumili s njim? Kuda je trebalo da ga odvezu ta kola? Treba li komedija, možda, da dobije i nastavak? I kakav bi on trebalo da bude? Možda rasplet? Veseo ponovni sastanak na drugom mestu? Nagrada posle slavno izdržane probe, prijem u tajno društvo? Nesmetano ovladavanje ljupkom kaluđericom? ... Prozori kola bili su zatvoreni. Fridolin pokuša do pogleda napolje — bili su neprozirni. Htede da otvori prozor: desno, levo — to je bilo nemogućno; i isto tako neprozirna, isto tako čvrsto zatvorena bila je i staklena pregrada između njega i kočijaševog sedišta. On zalupa na prozorsko okno, povika, kriknu, kola su se kretala dalje. Pokuša da otvori vrata, desno, levo, ona nisu popuštala na pritisak. Njegov ponovljeni uzvik uguši se u kloparanju točkova, u hučanju vetra. Kola počeše da se truckaju: kretala su se nizbrdo, sve brže. Fridolinu, uznemirenom i uplašenom, dođe da razbije jedan od slepih prozora kad se kola iznenada zaustavile. Oboja vrata se otvoriše istovremeno, kao pomoću nekog mehanizma, kao da ironično pružaju Fridolinu da bira između desnih i levih. On iskoči, vrata se zalupiše — pa kola odoše odatle preko čistine u noć, a da kočijaš ni najmanje nije hajao za Fridolina. Nebo je bilo oblačno, oblaci su jurili, vetar zviždao, Fridolin je stajao u snegu, koji je bledo svetleo unaokolo. Stajao je sam, sa raskopčanim krznenim kaputom preko svog kaluđerskog ruha, sa hodočaničkim šeširom na glavi i nije se osećao baš ugodno. Na izvesnoj udaljenosti pružala se široka ulica. Povorka fenjera koji su mutno treperili pokazivala je pravac prema gradu. Ali Fridolin pođe pravo naniže, skraćujući put, preko golemog polja koje se lagano spuštalo, pokriveno snegom, da bi što pre dospeo među ljude. Promočenih nogu došao je u neku uzanu, skoro neosvetljenu uličicu i zakoračio najpre između visokih plotova, koji su ječali na oluji; iza sledećeg ugla nađe se u nešto široj ulici, gde su se smenjivale retke male kuće i prazno zemljište za gradnju. Sa nekog zvonika izbiše tri časa. Neko je dolazio u susret Fridolinu, u kratkom kaputu, sa rukama u džepovima, glave uvučene u ramena, sa šeširom nisko natučenim na čelo. Fridolin se spremi kao da bi se branio ako ga onaj napade, ali sasvim neočekivano skitnica se iznenada okrenu i pobeže. Šta to znači? zapita se Fridolin. Onda se seti da verovatno izgleda dosta zloslutno, skide hodočasnički šešir sa glave, zakopča kaput ispod kojeg je kaluđerski habit lelujao preko članaka. Opet zađe za ugao; stupi u glavnu ulicu predgrađa. Seljački odeven čovek prođe kraj njega i pozdravi ga kao što se

pozdravlja sveštenik. Mlaz svetlosti jednog fenjera padao je na kućnu tablicu zgrade na uglu. Libhartstal — dakle, ne tako daleko od kuće koju je napustio pre jedva jednog časa. Jednu sekundu ga je mamilo da se vrati i da u blizini kuće sačeka dalji razvoj događaja. Ali odustade odmah, s obzirom na to da bi se izložio velikoj opasnosti, a ipak teško da bi se približio rešenju zagonetke. Pomisao na ono što se moglo baš sada dešavati u vili ispuni ga besom, očajanjem, stidom i strahom. Ovo duševno stanje bilo je tako nepodnošljivo da je Fridolin gotovo požalio što ga nije napala skitnica koju je sreo, čak je gotovo zažalio što ne leži uboden nožem između rebara uz plot u izgubljenoj ulici. Tako je ova besmislena noć sa svojim budalastim, nepovezanim pustolovinama na kraju ipak dobila nekakav smisao. Vratiti se tako kući, kao što je sada pojmio, činilo mu se prosto smešno. Ali još nije ništa izgubljeno. I sutra je bio dan. On se zakle da se neće smiriti dok opet ne pronađe lepu ženu čija ga je zaslepljujuća nagota opila. I tek sada pomisli na Albertinu, ali tako kao da i nju treba tek da osvoji, kao da ona nije mogla, nije smela opet da postane njegova dok je on ne prevari sa svim drugima ove noći, sa nagom ženom, sa Pjeretom, sa Marijanom, sa bludničicom iz tesne ulice. I ne bi li trebalo da se on potrudi i nađe drskog studenta koji ga je munuo, da bi ga pozvao na dvoboj sabljama, još bolje — pištoljima? Šta mu je stalo za tuđ, šta za sopstveni život? Treba li uvek staviti život na kocku samo zbog dužnosti, zbog samopožrtvovanja, nikad zbog ćudljivosti, zbog strasti ili, jednostavno, da bi se odmerio sa sudbinom!? I opet mu pade na pamet da, možda, već nosi u telu klicu smrtonosne bolesti. Zar ne bi bilo glupo da umre zato što mu se jedno dete obolelo od difterije nakašljalo u lice? Možda je već bio bolestan. Nema li groznicu? Ne leži li u ovom trenutku kod kuće u postelji, a sve što je verovao da je doživeo nije li, u stvari, delirijum? Fridolin razrogači oči što je mogao više, pređe rukom preko čela i obraza, opipa bilo. Neznatno ubrzano. Sve je u redu. Bio je potpuno budan. Išao je dalje ulicom prema gradu. Nekoliko kola za pijacu približavalo mu se od pozadi, protadrkalo mimo njega. Ovde-onde sretao je sirotinjski odevene ljude, za koje je dan upravo počinjao. S one strane prozora jedne kafane, za stolom nad kojim je treperio plamičak gasa, sedeo je debeo čovek sa šalom oko vrata, glave oslonjene na ruke, i spavao. Kuće su još bile u tami, po neki

usamljeni prozor bio je osvetljen. Fridolinu se činilo da oseća kako se ljudi malo-pomalo bude, rekao bi da ih vidi kako se protežu u svojim krevetima i spremaju za svoj kukavan, tegoban dan. I njemu je predstojao jedan, ali ipak ne kukavan i sumoran. I uz neobično kucanje srca, on postade svestan radosti što će već za koji čas u belom platnenom radnom mantilu prolaziti između kreveta svojih bolesnika. Na sledećem uglu stajala je zaprega sa jednim konjem, kočijaš je spavao na sedištu. Fridolin ga probudi, reče mu svoju adresu i pope se. V Bilo je četiri časa ujutro kad se popeo stepenicama do svoga stana. Uputio se najpre u sobu za prijem, brižljivo sklonio kostim za maskaradu u ormar i, izbegavajući da probudi Albertinu, skinuo cipele i odelo pre no što je ušao u spavaću sobu. Obazrivo uključi prigušenu svetlost svoje noćne lampe. Albertina je ležala mirno, ruku zabačenih iza potiljka, usne joj bejahu poluotvorene, oko njih su se protezale bolne senke; to je bilo lice koje Fridolin nije poznavao. On se naže nad njeno čelo, koje se odmah, kao prilikom dodira, nabora, izraz lica joj se čudno izobliči; i najednom, još uvek u snu, ona se nasmeja tako piskavo da se Fridolin uplaši. Nehotice je pozva po imenu. Ona se ponovo nasmeja, kao da odgovara, sasvim tuđe, skoro neprijatno. Fridolin je pozva još jednom glasnije. Sad ona otvori oči, polako, sa naporom, širom, pogleda ga ukočeno, kao da ga ne prepoznaje. — Albertina! — pozva je on treći put. Kao da ona tek sada dođe svesti. U njenim očima pojavi se izraz odbojnosti, straha, čak užasa. Ispruži ruke uvis, nesvesno i kao u očajanju, usta joj ostadoše otvorena. — Šta ti je? — zapita Fridolin zadržavajući dah. Pa pošto ga je ona još uvek ukočeno posmatrala sa užasom, dodade ne bi li je umirio: — To sam ja, Albertina. Ona duboko uzdahnu, pokuša da se osmehne, spusti ruke na pokrivač i zapita kao iz daljine: »Zar je već jutro?«

— Skoro — odgovori Fridolin. — Prošlo je četiri. Tek što sam stigao kući. — Ona je ćutala. On produži: — Dvorski savetnik je mrtav. Već je bio na samrti kad sam došao... i, naravno, nisam mogao... odmah da ostavim rođake same. Ona klimnu glavom, ali se činilo da ga je jedva čula ili razumela, kao da je gledala kroz nj u prazninu, i njemu dođe — tako besmislen mu se samom pokaza upad u ovom času — kao da ona jamačno zna šta je on ove noći doživeo. Naže se nad nju i dotače njeno čelo. Ona lako uzdrhta. — Šta ti je? — zapita on opet. Ona samo lagano zavrte glavom. On je pomilova po kosi. »Albertina, šta ti je?« — Sanjala sam — reče ona odsutno. — Pa šta si to sanjala? — zapita on blago. — Ah, toliko. Ne mogu tačno da se setim. — Možda ćeš se ipak setiti. — Bilo je tako zbrkano ... i umorna sam. Pa i ti si, svakako, umoran? — Ni najmanje, Albertina. Teško da ću uopšte i spavati. Ti znaš, kad tako kasno dođem kući... najpametnije bi bilo, u stvari, da sednem odmah za pisaći sto — upravo u te jutarnje časove... — On prekide. — Ali nećeš li radije da mi ispričaš svoj san? — On se nasmeja nešto usiljeno. Ona odgovori: »Trebalo bi ipak još malo da poležiš.« On je oklevao neko vreme, a onda učini kako je ona želela i ispruži se okrenut prema njoj. Ali čuvao se da je dotakne. Mač između nas, pomisli, setivši se polušaljive napomene koju je već jednom stavio sličnom prigodom. Ćutali su oboje, ležali sa otvorenih očiju, osećali uzajamno svoju bliskost, svoju udaljenost. Posle izvesnog vremena on nasloni glavu na njenu ruku, posmatraše je dugo, kao da može videti više, a ne samo crte njenog lica.

— Tvoj san! — ponovi on iznenada, i učini se kao da je ona samo čekala ovaj poziv. Ona mu pruži ruku; on je uze i po navici, više rasejano nego nežno, držaše ukrštene njene tanke prste kao da se igra. A ona poče: — Sećaš li se još sobe u maloj vili na Verterskom jezeru, gde sam stanovala sa roditeljima onog leta kad smo se verili? On klimnu glavom. — Baš tako je počeo san, kao da sam ušla u tu sobu, ne znam odakle — kao glumica na scenu. Znala sam samo da su se roditelji nalazili na putu i da su me ostavili samu. Tome sam se čudila, jer je sutra trebalo da bude naša svadba. Ali još nije bilo venčanice. Ili sam se, možda, prevarila? Otvorila sam orman da proverim: umesto venčanice, tu je visila čitava gomila drugih haljina, upravo kostima, kao za operu, raskošnih, istočnjačkih. Ali koju li bih samo obukla za svadbu? razmišljala sam. Uto se orman iznenada opet zatvorio ili je nestao, više ne znam. Soba je bila potpuno svetla, ali s one strane prozora vladala je mrka noć... Odjednom si ti stajao ispred njega, galioti su te, veslajući, dovezli, videla sam ih baš kad su iščeznuli u tami. Bio si vrlo skupoceno odeven, u zlato i svilu, na boku si imao kamu sa srebrnim priveskom i izneo si me kroz prozor. I ja sam sada divno obučena, kao princeza. Oboje smo stajali napolju u polumraku i nežna magla dosezala nam je do člankova. Bio je to dobro poznat kraj: tamo je bilo jezero, pred nama planinski predeo, i seoske kuće sam videla, stajale su tu kao iz kutije sa igračkama. Ali nas dvoje, ti i ja, lebdeli smo, ne, leteli smo iznad magle i ja sam mislila: dakle ovo je naš svadbeni put. Ali uskoro nismo više leteli, išli smo šumskom stazom, onom prema Elizabetinom vrhu, i najednom se obreli vrlo visoko u planini na nekoj vrsti proplanka, sa tri strane ograđenom šumom, dok se pozadi dizala u visinu vrletna litica. A iznad nas bilo je razapeto tako plavo i prostrano zvezdano nebo kakvo uopšte ne postoji u stvarnosti, i to je bio krov naše bračne odaje. Ti si me zagrlio i silno si me voleo. — Nadam se i ti mene — napomenu Fridolin sa nevidljivim zlim osmehom. — Ja mislim još mnogo više — odvrati Albertina ozbiljno. — Ali, kako bih ti objasnila... uprkos najprisnijem grljenju, naša nežnost

bila je potištena, kao ispunjena slutnjom bola koji je predstojao. Odjednom je nastalo jutro. Livada je bila svetla i šarena, šuma unaokolo izdašno orošena, a iznad litice prodrhtavali su sunčevi zraci. I nas dvoje trebalo je da se opet vratimo u svet, među ljude, već je bilo vreme. Ali tada se dogodilo nešto strahovito. Naša odeća je nestala. Obuzeo me je nečuven užas, žestok stid koji je pretio da me uništi iznutra, istovremeno gnev prema tebi, kao da si ti jedini kriv za nesreću ... i sve to: užas, stid, gnev, po jačini se nije moglo uporediti ni sa čim što sam ikad osetila na javi. A ti si se, svestan svoje krivice, stuštio odatle onako nag da nam dole nabaviš odeću. Kad si se izgubio, sasvim mi je laknulo. Niti sam te žalila, niti sam se brinula za tebe; samo sam se radovala što sam sama, potrčala sam unaokolo po livadi i zapevala: bila je to melodija za igru koju smo čuli na balu pod maskama. Moj glas je zvučao čudesno i ja sam poželela da me čuju dole u gradu. Taj grad nisam videla, ali sam ga poznavala. Ležao je duboko poda mnom i bio okružen visokim zidom; sasvim fantastičan grad, koji ne bih mogla opisati. Ni istočnjački, ali ni pravi staronemački, a ipak čas jedan, čas drugi, u svakom slučaju, odavno i zauvek zaboravljen grad. Ja, pak, najednom legoh na livadu opružena prema suncu — mnogo lepša no što sam ikad bila u stvarnosti, i dok sam tako ležala, iz šume izađe muškarac, mlad čovek, u svetlom modernom odelu. Izgledao je, kako se sada sećam, otprilike kao Danac o kome sam ti juče pričala. Išao je svojim putem, javio se vrlo učtivo dok je prolazio pored mene, ali se nije više osvrtao; išao je pravo na liticu i pažljivo je posmatrao, kao da promišlja kako bi se mogla savladati. Ali u isto vreme ugledala sam i tebe. Hitao si u zaboravljenom gradu od kuće do kuće, od jedne do druge trgovine, sad ispod venjaka, sad kroz neku vrstu turskog bazara, i kupovao najlepše stvari koje si samo mogao naći za mene: haljine, rublje, cipele, nakit — i sve to stavljao si u malu ručnu torbu od žute kože, u kojoj se ipak za sve našlo mesta. Ali sve dalje te je gonila gomila ljudi, koju nisam opažala, čula sam samo njeno potmulo preteče urlanje. A onda se opet pojavi onaj drugi, Danac, koji se ranije bio zaustavio ispred litice. On se opet uputi k meni iz šume — i ja sam znala da je u međuvremenu obišao ceo svet. Izgledao je drukčije nego pre toga, ali ipak bio je isti. Zaustavio se kao i prvi put ispred litice, opet iščezao, zatim opet izašao iz šume, iščezao, izašao iz šume; to se ponovilo dva, tri ili stotinu puta. Bio je uvek isti i uvek drukčiji, svaki put mi se javljao kad bi prošao kraj mene, ali najzad stade preda me, pogleda me ispitivački, ja se izazovno nasmejah, kao se nikad u životu

nisam smejala, on ispruži ruke prema meni, sada sam htela da bežim, ali nisam mogla... i on se spusti k meni na livadu. Ona zaćuta. Fridolinu beše suvo grlo, u tami sobe on zapazi kako Albertina drži lice gotovo skriveno u šakama. — Čudnovat san — reče on. — Je li već pri kraju? Pa pošto ona odreče, dodade: — Onda pričaj dalje. — To nije tako lako — poče ona ponovo. — Rečima se te stvari, zapravo, jedva mogu izraziti. Dakle — činilo mi se kao da sam preživela bezbroj dana i noći, nije bilo ni vremena ni prostora, nije bilo više ni proplanka ograđenog šumom i stenom, na kojem sam se nalazila, bila je to široka, nadaleko rasprostrta cvetno šarena ravan, koja se na sve strane gubila na horizontu. Ni ja već odavno — čudno: to odavno! — više nisam bila na livadi sama sa ovim čovekom. Ali da li su osim mene tu bila još dva para ili deset, ili još hiljadu parova, da li sam ih videla ili ne, da li sam pripadala onom jednom ili i drugima, ne mogu da kažem. Ali kao što je ono ranije osećanje užasa i srama prevazišlo sve što se na javi može zamisliti, tako izvesno ne postoji ništa u našem svesnom životu što se može izjednačiti sa odrešenošću, slobodom, srećom koje sam tada u tom snu osetila. I pri tome nijednog trenutka nisam izgubila svest o tebi. Da, videla sam te, videla kako su te uhvatili, mislim da su to bili vojnici, među njima je bilo i sveštenika; neko, divovski krupan čovek, okovao ti je ruke, i ja sam znala da treba da budeš pogubljen. Znala sam to bez saučešća, bez jeze, sasvim izdaleka. Odveli su te u jedno dvorište, kao dvorište zamka. Tu si stajao sa rukama okovanim pozadi i nag. I kao što sam ja tebe videla mada sam bila drugde, tako si i ti video mene, i čoveka koji me je držao u naručju, i sve ostale parove, tu beskrajnu bujicu nagosti, koja je penušala oko mene i čiji smo samo talas predstavljali ja i čovek koji me je držao obgrljenu. Dok si ti stajao u dvorištu zamka, pojavi se, na visokom zasvođenom prozoru između crvenih zavesa, mlada žena sa dijademom na glavi i u purpurnom ogrtaču. To je bila gospodarica zemlje. Ona te je gledala strogim upitnim pogledom. Ti si stajao sam, ostali, koliko god ih je bilo, držali su se po strani, priljubljeni uza zidove, čula sam pomuklo mrmljanje i žamor, koji su pretili opasnošću. Tada se gospodarica naže preko ograde balkona. Nastade mir, a gospodarica ti dade znak, kao da ti naređuje da se popneš k njoj, i ja sam znala da je odlučila da te pomiluje. Ali nisi opazio njen pogled ili nisi hteo da ga opaziš. No

iznenada, još uvek sa okovanim rukama, ali ogrnut crnim ogrtačem, stao si prema njoj, ne u nekoj odaji, nego negde na otvorenom prostoru, gotovo lebdeći. Ona je držala u ruci list pergamenta, tvoju smrtnu presudu, u kojoj su bili zabeleženi i tvoja krivica i razlozi za presudu. Ona te zapita — ja nisam čula reči, ali sam to znala — da li si spreman da joj postaneš dragan, u kojem slučaju bi ti se oprostila smrtna kazna. Odrečno si zavrteo glavom. Nisam se začudila, jer je to bilo potpuno u redu i nije moglo biti drukčije nego da moraš, uprkos svoj opasnosti i večno, da mi ostaneš veran. Na to gospodarica slegnu ramenima, dade znak u prazno, i ti si se odjednom našao u podzemnoj podrumskoj prostoriji, i udarci bičeva su sa fijukom padali po tebi, a da nisam videla ljude koji zamahuju bičevima. Krv je tekla sa tebe potocima, ja sam gledala kako teče, bila sam svesna svoje svireposti, a nisam joj se čudila. Tada ti priđe gospodarica. Kosa joj je bila raspuštena i padala joj je oko tela, dijademu je obema rukama držala prema tebi — i ja sam znala da je to bila devojka sa danske obale, koju si jednom ujutro video nagu na terasi kućice za kupače. Ona nije izgovorila ni reč, ali smisao njene prisutnosti, njenog ćutanja, bio je: hoćeš li postati njen suprug i vladar zemlje. Pa pošto si opet odbio, ona najednom nestade, ali ja u tom času ugledah kako podižu krst za tebe; ne dole u dvorištu zamka, ne, na beskrajnoj livadi posutoj cvećem, gde sam ja bila u naručju dragana, među svim ostalim ljubavnim parovima. Videla sam te kako koračaš drevnim ulicama bez ikakve straže, ali sam znala da je tvoj put obeležen i da je svako bekstvo nemogućno. Sad si se peo uzbrdo šumskom stazom. Očekivala sam te sa napetošću, ali bez ikakvog saosećanja. Telo ti je bilo izbrazdano, ali više nije krvarilo. Peo si se sve više, staza se širila, šuma se povukla na obe strane i ti si sada stajao na ivici livade neizmerno i neshvatljivo daleko. Ipak, pozdravio si me osmehujući se očima, kao da time daješ znak da si ispunio moju želju i doneo sve što mi je trebalo: haljine, i cipele, i nakit. Ali ja sam tvoje ponašanje smatrala preko svake mere budalastim i besmislenim, i mamilo me je da te ismejavam, da ti se smejem u lice — i to baš zato što si iz vernosti prema meni odbio ruku jedne kneginje, podneo muke i sada se do-teturao amo gore da bi pretrpeo strašnu smrt. Potrčala sam prema tebi, i ti si zagrabio sve bržim korakom — počela sam da lebdim, i ti si lebdeo u vazduhu; ali najednom se izgubismo jedno od drugog, i ja sam znala: proleteli smo jedno kraj drugog. Tada zaželeh da čuješ bar moj smeh, i to baš dok te zakivaju na krst. I tako sam se smejala što god sam mogla piskavije, što god sam mogla glasnije. To je bio smeh, Fridoline — sa kojim sam se probudila.

Ona zaćuta i ostade sasvim nepokretna. Ni on se ne pokrenu i ne kaza nijednu reč. Svak bi se u ovom času pokazao smožden, neiskren i malodušan. Što je ona dalje odmicala sa svojom pričom, to su se njemu činili smešniji i ništavniji sopstveni doživljaji, ma koliko da su se oni dotle razvili, i on se zaricao da će ih sve doživeti do kraja, a onda joj ih verno ispričati i tako izvršiti odmazdu nad ovom ženom koja se u svom snu otkrila onakva kakva je u stvari: neverna, nemilosrdna i spremna da izda, i koju je on u ovom trenutku mislio da mrzi dublje nego Sto ju je ikad voleo. Tek sada zapazi da još uvek drži njene prste u svojim Šakama i da, koliko god bi hteo da mrzi ovu ženu, oseća nepromenjenu, samo bolniju, nežnost prema tim tankim, hladnim, njemu tako dragim prstima; i nehotice, čak protiv svoje volje — pre no što je tu dobru znanu ruku pustio iz svojih, blago je dotače svojim usnama. Albertina još uvek nije otvorila oči, Fridolinu se činilo da vidi kako se njena usta, njeno čelo, celo njeno lice osmehuje sa usrećenim, ozarenim izrazom punim nevinosti, i on oseti njemu samom nepojmljivu želju da se nagne nad Albertinu i pritisne poljubac ne njeno bledo čelo. Ali se savlada, svestan da je to bio samo suviše razumljiv zamor posle uzbudljivih događaja poslednjih časova, koji se u varljivoj atmosferi bračne sobe prerušio u čežnjivu nežnost. Ali kao što je obično bivalo sa njim u takvim trenucima — ma šta trebalo da odluči u najskorije vreme — u tom času bilo je najpreče da bar za izvesno vreme utekne u san i zaborav. I u noći posle smrti svoje majke, on je spavao, mogao je da spava duboko i bez snova, pa zar nije trebalo i ove? I on se okrenu prema Albertini, koja je već, činilo se, za-dremala. Mač između nas, pomisli on opet. A onda: ležimo ovde jedno kraj drugog kao smrtni neprijatelji. Ali to je bila samo reč. VI Sobaričino tiho kucanje probudi ga u sedam časova. On baci brz pogled na Albertinu. Ponekad, ne uvek, ovo kucanje je budilo i nju.

Danas je i dalje spavala nepomično, odveć nepomično. Fridolin se brzo spremi. Pre no što će otići, požele da vidi svoju malu kćer. Ona je spokojno ležala u svom belom krevetu, šaka stisnutih u pesničice, kao što čine mala deca. On je poljubi u čelo. I još jednom, na vrhovima prstiju, prikrade se vratima spavaće sobe, gde je Albertina još uvek počivala, nepokretna kao i ranije. Zatim ode. U svojoj crnoj lekarskoj torbi, dobro sakrivene, poneo je kaluđersku mantiju i hodočasnički šešir. Dnevni program je sastavio brižljivo, čak sa izvesnom pedantnošću. Kao prvo bila je poseta teško bolesnom mladom advokatu, sasvim u blizini. Fridolin ga brižljivo pregleda, nađe da se stanje nešto poboljšalo, izrazi svoje zadovoljstvo zbog toga na profesionalno radostan način i obnovi stari recept. Zatim se žurno uputi kući u čijem je podrumu sinoć Nahtigal svirao na klaviru. Lokal je bio još zatvoren, ali u kafani gore blagajnica je znala da Nahtigal stanuje u jednom malom hotelu Leopoldštata. Četvrt časa kasnije Fridolin se doveze tamo. To je bila bedna gostionica. U hodniku je mirisalo na neprovetrene krevete, užeglu mast i kuvanu ciguru. Portir rđavog izgleda, sa crveno oivičenim prepredenim očima, vazda pripravan na policijsko saslušavanje, uslužno dade obaveštenje. Gospodin Nahtigal se dovezao jutros u pet časova u društvu dva gospodina, koji su visoko obavljenim vratnim maramama možda namerno učinili da im se lice skoro ne mogu raspoznati. Dok je Nahtigal otišao u svoju sobu, gospoda su platila njegov račun za poslednje četiri sedmice; kad se on ni posle pola časa nije vratio, jedan od gospode ga je lično doveo odozgo, našto su se sva trojica odvezla ka severnoj železničkoj stanici. Nahtigal je ostavljao utisak da je vrlo uzbuđen; čak — zašto gospodinu koji toliko uliva poverenje ne bi rekao celu istinu — pokušao je da doturi portiru pismo, što su, pak, oba gospodina odmah sprečila. Pisma koja bi stigla za gospodina Nahtigala — tako su gospoda dalje objasnila — zadržavalo bi lice ovlašćeno za to. Fridolin se oprosti. Bilo mu je prijatno što je nosio lekarsku torbu kad je izlazio na vrata; tako ga nisu mogli smatrati žiteljem ovog hotela, nego službenim licem. Sa Nahtigalom, dakle, zasad nije bilo ništa. Mogao je biti vrlo oprezan i za to je, zbilja, imao sve razloge. Sada se odveze do radnje za iznajmljivanje maski. Otvorio je lično gospodin Gibizer. »Evo, vraćam pojamljeni kostim«, reče Fridolin, »i želim da izmirim svoj dug.« Gospodin Gibizer reče umeren iznos, primi novac, zavede u veliku računsku knjigu i pogleda od kancelarijskog stola unekoliko začuđeno u Fridolina, koji nije nameravao da ode.

— Ja sam, osim toga, ovde — reče Fridolin tonom isled-nika — zato da bih sa vama porazgovarao o vašoj kćeri. Nešto zadrhta oko nozdrva gospodina Gibizera: nezadovoljstvo, podsmeh ili srdžba — nije se moglo tačno odrediti. — Kako to misli gospodin? — zapita on nekim takođe potpuno neodređenim tonom. — Vi ste juče napomenuli — reče Fridolin, koji se oslonio šakom sa raširenim prstima na kancelarijski sto — da vaša gospođica kći duhovno nije sasvim normalna. Situacija u kojoj smo je zatekli bila je stvarno sasvim bliska ovoj pretpostavci. Pa pošto me je slučaj iznenada učinio učesnikom ili bar svedokom čudne scene, želeo bih da vam preporučim, gospodine Gibizeru, da se obratite lekaru za savet. Gibizer, obrćući tamo-amo u ruci neprirodno dugu držalju za pero, odmeri Fridolina drskim pogledom. — A gospodin doktor bi, možda, bio sam tako dobar da preduzme lečenje? — Molim da mi ne pripisujete reči — odvrati Fridolin oštro, ali nešto promuklo — koje nisam izgovorio. U tom trenutku otvoriše se vrata koja su vodila u unutrašnje prostorije i izađe mlad čovek sa raskopčanim gornjim kaputom preko fraka. Fridolin je odmah znao da to nije niko drugi nego jedan od noćašnjih femrihtera. Bez sumnje, on je došao iz Pjeretine sobe. Učini se da se zbunio kad ga je Fridolin opazio, ali se odmah sabra, pozdravi letimično Gibizera pokretom ruke, zatim upali još jednu cigaretu, pri čemu se poslužio upaljačem koji se nalazio na kancelarijskom stolu, i napusti stan. — Ah, tako — napomenu Fridolin prezrivo trgnuvši uglom usana i sa gorkim ukusom na jeziku. — Kako to misli gospodin? — zapita Gibizer savršeno ravnodušno.

— Dakle, vi ste odustali od toga, gospodine Gibizeru — i on odluta pogledom od vrata stana do drugih vrata, iz kojih je femrihter izišao — odustali ste od toga da obavestite policiju. — Sporazumeli smo se drukčije, gospodine doktore — napomenu Gibizer hladno i ustade kao da završava audijenciju. Fridolin se okrene da ode, Gibizer revnosno otvori vrata i sa nepomičnim izrazom lica reče: »Ako gospodinu doktoru opet zatreba ... To ne mora biti baš kaluđerska odeća.« Fridolin zalupi vrata za sobom. E pa, to je završeno, pomisli sa srdžbom, koja mu se činila nesrazmerna. Pohita niza stepenice, uputi se bez naročite žurbe na polikliniku i najpre se javi telefonom kući kako bi se obavestio da li ga je pozvao neki pacijent, da li je stigla pošta, šta je inače novo. Samo što mu je sobarica saopštila odgovore kad Albertina dođe aparatu i pozdravi Fridolina. Ona ponovi sve što je sobarica već rekla, a onda prostodušno ispriča da je upravo ustala i da hoće da doručkuje zajedno sa detetom. »Poljubi je umesto mene«, reče Fridolin, »i neka vam je prijatno.« Njen glas mu je godio i baš stoga joj je brzo odgovarao. U stvari, hteo je još da je pita šta namerava tokom ovog prepodneva. Ali šta ga se to ticalo? U dubini duše on je ipak raskrstio s njom, ma koliko da se spoljašnji život nastavlja. Plavokosa sestra mu pomože da se izvuče iz rukava svog kaputa i pruži mu beo lekarski mantil. Pri tome mu se malo osmehnu, kao što se obično sve osmehuju, bez obzira na to da li mariš za njih ili ne. Nekoliko minuta posle toga bio je u bolesničkoj dvorani. Šef lekara je javio da zbog nekog konzilijuma mora iznenada da otputuje, gospoda asistenti mogu da obiđu bolesnike bez njega. Fridolin se osećao skoro srećan dok je, praćen studentima, išao od kreveta do kreveta, vršio preglede, pisao recepte, stručno razgovarao sa lekarskim pomoćnicima i bolničarima. Bilo je svakojakih novosti. Bravarski kalfa Karl Redel je noćas umro. Obdukcija po podne u četiri i po. U ženskoj dvorani jedna postelja je upražnjena, ali je već ponovo zauzeta. Ženu sa postelje sedamnaest morali su da prenesu na hirurško odeljenje. Ovde-onde dotaknuta su i lična pitanja. Novo postavljenje na očnom odeljenju treba da se reši prekosutra; Higelman, sada profesor u Marburgu, još pre četiri godine drugi asistent kod Štelvaga, imao je najveće izglede. Brza karijera, pomisli Fridolin. Ja neću nikad doći u obzir za rukovodioca

odeljenja već i zbog toga što mi nedostaje docentura. Suviše kasno. Morao bih opet da počnem da radim naučno ili da se prihvatim već započetog sa više ozbiljnosti. Od privatne prakse još uvek ostaje dovoljno vremena. On zamoli gospodina doktora Fukstalera da vodi ambulantu i morade priznati da bi radije ostao ovde no što bi se vozio na Galicinberg. Pa ipak, morao je. Nije bio obavezan samo prema sebi da stvar ispita dalje; trebalo je danas obaviti još štošta. I tako je, za svaki slučaj, odlučio da poveri gospodinu doktoru Fukstaleru i večernje vizite. Mlada devojka, za koju se sumnjalo da ima katar plućnih vršaka, tamo u poslednjoj postelji, nasmeši mu se. To je bila ona ista koja mu je prilikom pregleda onako poverljivo priljubila grudi uz obraz. Fridolin neljubazno odgovori na njen pogled i okrenu se, namrštivši čelo. Sve su iste, pomisli sa gorčinom, i Albertina je kao ostale — ona je najgora od svih. Rastaviću se od nje. To nikad neće moći da se popravi. Na stepeništu razmeni još reč-dve sa kolegom sa hirurškog odeljenja. Pa, kako je, zapravo, ženi koja je noćas preneta? Što se njega tiče, on ne smatra da je baš nužna operacija. Hoće li mu dati rezultat histološkog pregleda? — Razume se, gospodine kolega. Na uglu uze kola. Pomože se beležnicom, izigravajući pred kočijašem smešnu komediju, kao da je morao tek sada da se odluči. »Prema Otakringu«, reče zatim, »put ka Galicin-bergu. Reći ću vam gde treba da zaustavite.« U kolima ga najednom opet obuze bolnočežnjivo uzbuđenje, gotovo svest o krivici što tokom poslednjih časova nije skoro više ni pomislio na lepu spasiteljku. Da li će uspeti da nađe kuću? Pa, to nije moglo biti naročito teško. Pitanje je samo: šta onda? prijaviti policiji? To bi moglo baš da izazove rđave posledice za ženu koja se možda žrtvovala za njega ili bila spremna da se žrtvuje. Ili da se obrati privatnom detektivu? To mu se učini prilično neukusno i ne sasvim dostojno njega. Ali šta mu je, inače, još preostalo? On ipak nije imao ni vremena, a verovatno ni talenta da pravilno sprovede nužna istraživanja. Tajno društvo? Pa da, svakako tajno. Ali oni su se ipak poznavali među sobom? Aristokrate, možda čak gospoda sa dvora? Mislio je na neke nadvojvode koje bi već mogle da budu sposobne za takve šale. A dame? Po svoj prilici ... skupljene iz

javnih kuća. Pa, to nipošto nije bilo sigurno. U svakom slučaju, odabrana roba. Ali žena koja se žrtvovala za nj? Žrtvovala? Zašto li je samo stalno hteo da predstavi kako je to stvarno bila žrtva! Komedija. Razume se da je sve bila komedija. Trebalo je, zapravo, da se raduje što se izvukao tako jevtino. Pa da, sačuvao je dobro držanje. Kavaljeri su, svakako, mogli zapaziti da on nije ma ko. I ona je to, u svakom slučaju, zapazila. Verovatno, on joj je bio draži od svih tih nadvojvoda ili šta su već bili. Na kraju Libhartstala, odakle je put naglije vodio naviše, on siđe i posla opet kola dalje, iz predostrožnosti. Nebo je bilo bledoplavo, sa belim oblačićima, a sunce je sijalo sa prolećnom toplinom. On se osvrnu — nije video ništa sumnjivo. Ni kola, ni pešaka. Lagano se peo uzbrdo. Kaput mu je otežao; on ga skinu i prebaci preko ramena. Stiže na mesto gde je poprečna ulica u kojoj se nalazila tajanstvena kuća morala da savija desno. Nije mogao zalutati: ona je vodila naniže, ali nipošto onako strmo kao što mu se učinilo noćas za vreme vožnje. Mirna ulica. U jednoj baštici pred kućom stajali su bokori ruža, brižljivo uvijeni u slamu; u susednoj su se nalazila dečja kolica; muškarčić, sav odeven u plavo vuneno odelce, galamio je tamo-amo po dvorištu, sa prozora u prizemlju posmatrala ga je mlada žena osmehujući se. Zatim dođe neizgrađeno zemljište, potom divlji ograđen vrt, pa mala vila, te utrina, a onda, bez sumnje — tu je bila kuća koju je tražio. Niukoliko nije izgledala velika ili raskošna: jednospratna vila u skromnom ampir stilu i, očevidno, obnovljena ne tako davno. Zelene žaluzine bile su svuda spuštene. Ništa nije nagoveštavalo da je vila nastanjena. Fridolin pogleda oko sebe. Nikog nije bilo na ulici; samo daleko dole išla su, udaljujući se, dva dečaka sa knjigama pod miškom. On stade ispred kapije. I šta sad? Jednostavno, opet odšetati nazad? To mu se činilo suviše smešno. On potraži taster električnog zvonceta. A ako mu otvore, šta da kaže? Pa, sasvim jednostavno — da li se lepi letnjikovac iznajmljuje preko leta? Ali kućna vrata su se već otvorila sama, stari lakej u jednostavnoj jutarnjoj livreji izađe i lagano dođe uzanom stazom do baštenske kapije. Držao je u ruci neko pismo i pruži ga kroz rešetke Fridolinu, kome je lupalo srce. — Za mene? — zapita on zapinjući. Lakej klimnu glavom, okrenu se, ode i kućna vrata se zatvoriše za njim. Šta to znači, zapita se Fridolin. Najzad od nje? Možda kuća pripada baš njoj? ... On pođe brzo opet ulicom naviše i tek sada zapazi da je na kovertu stajalo

njegovo ime napisano uspravnim dostojanstvenim rukopisom. Na uglu otvori pismo, raširi list i pročita: »Napustite svoje traganje, koje je potpuno uzaludno, i shvatite ove reči kao drugu opomenu. Nadamo se, u vašem interesu, da više neće biti nužne.« On ispusti list. Ova vest razočarala ga je u svakom pogledu; u svakom slučaju, ona je bila drukčija nego što je on budalasto smatrao mogućnim. Ipak, ton je bio čudno uzdržljiv, sasvim bez oštrine. On je dopuštao da se razazna kako se ljudi koji su poslali ovu vest nipošto ne osećaju sigurni. Druga opomena? ... Kako to? Ah, da, noćas mu je bila saopštena prva. Ali zašto druga, a ne poslednja? Jesu li hteli još jednom da provere njegovu hrabrost? Da li je trebalo da podnese još jedno iskušenje? I odakle su saznali njegovo ime? Pa, to i nije bilo tako čudno: verovatno su naterali Nahtigala da ga oda. A povrh toga — on se nehotice nasmeja svojoj rasejanosti — na postavi njegovog krznenog kaputa bili su ušiveni njegov monogram i tačna adresa. Ipak, iako nije bio dalje nego pre, pismo ga je sasvim umirilo, a da on, pravo govoreći, nije znao zašto. Posebno je bio ubeđen da se žena za čiju je sudbinu strepeo još nalazila u životu i da je zavisilo samo od njega da je nađe ako oprezno i lukavo pristupi poslu. Kada je, malo umoran ali u retko živahnom raspoloženju, koje je istovremeno ipak osećao kao varljivo, stigao kući — Albertina i dete su već ručale, ali su mu pravile društvo dok je obedovao. Naspram njega je sedela ona, koja ga je noćas mirno zakucala na krst, sa anđeoskim pogledom, domaćički-materinski, i on, na svoje čuđenje, ne oseti nikakvu mržnju prema njoj. Jeo je sa apetitom; bio je nešto uzbuđen, ali, u stvari, vedro raspoložen, i na svoj način ispriča vrlo živo o sitnim događajima sa posla toga dana, naročito o ličnim pitanjima lekara, o kojima je običavao da uvek tačno obavesti Albertinu. Pričao je kako se ne može sumnjati da će Higelman biti postavljen i saopštio joj svoju odluku da opet pristupi naučnom radu sa nešto više energije. Albertina je poznavala ovo raspoloženje, znala je da ono obično ne traje predugo, i lak osmeh odade njenu sumnju. Fridolin se ražesti, na šta Albertina poče da miluje njegovu kosu, umirujući ga. Tada se on lako strese i okrenu se detetu, te oslobodi svoje čelo mučnog dodira. On uze malu u krilo, lati se da je ljulja na kolenima, kad sobarica javi da već čeka nekoliko pacijenata. Fridolin ustade kao oslobođen, napomenu još uzgred

da bi Albertina i dete trebalo ipak da iskoriste lepe sunčane popodnevne časove za šetnju, i uputi se u svoju ordinaciju. U toku sledeća dva časa Fridolin je primio šest starih i dva nova pacijenta. U svakom pojedinačnom slučaju bio je potpuno usredsređen, pregledao je, beležio, davao recepte — i radovao se što se posle dve, gotovo bez sna provedene noći, oseća tako čudesno svež i duhovno čio. Pošto je završio prijem, on pogleda još jednom, kao što je obično činio, ženu i dete, i utvrdi, ne bez zadovoljstva, da je Albertinu upravo posetila njena majka, a da mala uči francuski sa gospođicom. I tek na stepenicama dođe mu opet u svest da su sav ovaj red, sva ova ujednačenost, sva ova sigurnost njegovog života samo privid i laž. Premda je popodnevnu vizitu otkazao, ipak ga je nešto neodoljivo vuklo na odeljenje. Tamo su se nalazila dva slučaja koja su naročito dolazila u obzir za naučni rad koji je u prvom redu planirao, i on se neko vreme bavio njima temeljnije nego što je dotle činio. Zatim je obišao još jednog bolesnika u centru grada i tako je došlo sedam časova kad se zaustavio pred starom kućom u Ulici Šrajfogel. Tek sad, pošto je ugledao Marijanin prozor, njen lik, koji je u međuvremenu sasvim izbledeo, ožive mu još više od svih ostalih. Pa — ovde mu nije moglo biti loše. Bez naročitog truda ovde je mogao započeti svoje osvetničko delo, ovde za nj nije bilo teškoće, opasnosti; i ono pred čime bi drugi možda ustuknuli, neverstvo prema zaručniku, značilo je za nj skoro podstrek više. Da, varati, obmanjivati, lagati, izigravati komediju, i tu i tamo, pred Marijanom, pred Albertinom, pred tim dobrim doktorom Redigerom, pred celim svetom; voditi neku vrstu dvostrukog života, istovremeno biti spreman, pouzdan lekar, koji mnogo obećava, valjan suprug i otac porodice — i razvratnik, zavodnik, cinik koji se igra ljudima, muškarcima i ženama, onako kako mu se prohte — to mu se u ovom trenutku činilo kao nešto vrlo dragoceno; i najdragocenije u tome bilo je da joj jednom kasnije, kad se Albertina uljuljka da je već odavno zbrinuta u sigurnosti svog spokojnog bračnog i porodičnog života, prizna, hladno se osmehujući, sve svoje grehe, kako bi se osvetio za svu onu gorčinu i sram koje mu je pričinila u snu.

U predvorju se nađe licem u lice sa doktorom Redigerom, koji mu bezazleno srdačno pruži ruku. — Kako je gospođica Marijana? — zapita Fridolin. — Da li se malo umirila? Doktor Rediger sleže ramenima. »Ona je dovoljno dugo bila pripravna na kraj, gospodine doktore. Samo, kad su danas oko podne odnosili leš ...« — Ah, jesu li to već učinili? Doktor Rediger klimnu glavom. »Sutra u tri časa po podne biće sahrana ...« Fridolin pogleda preda se. »Zbilja, jesu li... rođaci kod gospođice Marijane?« — Ne više — odgovori doktor Rediger — sad je sama. Zacelo će se radovati da vas još jednom vidi, gospodine doktore. Sutra je, naime, vodimo u Medling, moja mati i ja. — I na Fridolinov učtivo upitan pogled dodade: — Moji roditelji imaju, naime, tamo malenu kućicu. Do viđenja, gospodine doktore. Moram još svašta da posvršavam. Da, šta sve treba da se uradi u takvom slučaju! Nadam se da ćemo se još sresti gore, gospodine doktore, kad se vratim. — Pa izađe kroz ulazna vrata na ulicu. Fridolin oklevaše trenutak, a onda lagano pođe stepenicama nagore. Zazvoni i Marijana mu otvori. Bila je odvena u crno. Oko vrata je nosila crnu ogrlicu od gagata, koju još nikad nije video na njoj. Lice joj lako pocrvene. — Pustili ste me da dugo čekam — reče ona sa slabašnim osmehom. — Oprostite, gospođice Marijana, imao sam danas naročito napet dan. On prođe za njom kroz pokojnikovu sobu, u kojoj je krevet sada stajao prazan, u susednu sobu, gde je juče ispod slike oficira u beloj uniformi napisao umrlicu za savetnika. Na pisaćem stolu već je gorela mala lampa, tako da je soba bila dvostruko osvetljena.

Marijana mu pokaza mesto na crnom kožnom divanu, a ona sede naspram njega za pisaći sto. — Upravo sam u predvorju sreo gospodina doktora Redi-gera. Dakle, već sutra putujete na selo? Marijana ga pogleda kao da se čudi hladnom tonu njegovog pitanja i sleže ramenima, dok je on nastavio gotovo surovim glasom: »Smatram da je to vrlo razborito.« I poslovno objasni kako će na nju povoljno delovati dobar vazduh i nova okolina. Ona je sedela nepokretno, a suze su joj tekle niz obraze. On je to gledao bez saosećanja, pre sa nestrpljenjem; i pomisao da će ona, možda, sledećeg minuta opet ležati kod njegovih nogu, da može ponoviti svoje jučerašnje priznanje, ispunjavala ga je strahom. Pa pošto je ona ćutala, on naglo ustade. »Toliko mi je žao, gospođice Marijana...« On pogleda na časovnik. Ona podiže glavu, pogleda u Fridolina, a suze su joj i dalje tekle. On bi joj rado kazao neku lepu reč, ali nije mogao. — Vi, svakako, ostajete na selu nekoliko dana — poče on usiljeno. — Nadam se da ćete mi se javiti... Uostalom, doktor Rediger mi je saopštio da će uskoro biti svadba. Dopustite mi da vam već danas poželim sreću. Ona se ne pokrenu, kao da joj nije doprla do svesti njegova čestitka, niti uopšte odlazak. On joj pruži ruku, koju ona ne prihvati; i skoro prekornim tonom ponovi: »Dakle, ja se pouzdano nadam da ćete mi javiti kako ste.« Ona je sedela kao skamenjena. On pođe, sekundu se zadrža na vratima, kao da joj pruža i poslednju priliku da ga pozove natrag. Ona je kao i dotle držala okrenutu glavu, i tada on zatvori vrata za sobom. Dok je izlazio napolje, oseti nešto kao kajanje. Za trenutak pomisli da se vrati, ali je osećao da bi to, pre svega, bilo vrlo smešno. Ali šta sad? Kući? Kuda inače! Danas ipak nije mogao preduzimati ništa više. A sutra? Šta? I kako? Osećao se nespretan, bespomoćan, sve mu je izmicalo iz ruku; sve je postajalo nestvarno, čak i njegov dom, njegova žena, njegovo dete, njegov poziv, pa i sam on, koliko god da je hodao mehanički sve dalje večernim ulicama, sa mislima koje lutaju.

Sa časovnika na kuli Gradske većnice izbi sedam i po. Uostalom, svejedno je koliko je časova; pred njim je bilo potpuno izlišno vreme. Ništa i niko ga se nije ticao. On oseti izvesno sažaljenje prema sebi. Sasvim letimično, ne baš kao naum, dođe mu misao da ode na neku železničku stanicu, da otputuje, svejedno kuda, da iščezne za sve ljude koji ga poznaju, da se pojavi opet negde u tuđini i započne nov život kao drugi, nov čovek. Seti se nekih neobičnih slučajeva oboljenja za koje je znao iz psihijatrijskih knjiga, takozvanih dvostrukih života: čovek je odjednom iščezao iz potpuno sređenih prilika, nestao je, vratio se posle više meseci ili godina, nije se ni sećao gde je bio za to vreme, ali kasnije ga je prepoznao neko ko se sa njim sreo negde u nekoj dalekoj zemlji, a čovek koji se vratio kući nije ništa znao o tome. Takve stvari su se, naravno, zbivale retko, ali, ipak, bile su dokazane. I u blažem obliku poneko ih je, svakako, doživeo. Kako se čovek vraća iz snova, na primer? Naravno, seća se ... Ali, sigurno, ima snova koji se potpuno zaborave, od kojih ne ostane ništa osim neko zagonetno raspoloženje, tajanstvena ošamućenost, ili se setiš tek kasnije, mnogo kasnije, pa više ne znaš da li si nešto doživeo ili samo sanjao. Samo... samo!... I dok je tako išao dalje i nehotice se upućivao prema svom stanu, dospe u blizinu tamne, prilično ozloglašene ulice, u kojoj je pre manje od dvadeset četiri časa pošao za jednim propalim bićem u njeno bedno pa ipak prijatno prebivalište. Propala, baš ona? I baš ova ulica ozloglašena? Kako neprestano, zavedeni rečima, po tromoj navici nazivamo i ocenjujemo ulice, sudbine, ljude. Nije li ova mlada devojka u osnovi bila najljupkija, pa čak i najnevinija od svih sa kojima su ga poslednje noći dovodili u vezu čudni slučajevi? Osetio je izvesnu ganutost kad je pomislio na nju. I tada se seti svoje jučerašnje namere. Pošto je brzo odlučio, kupio je u obližnjoj prodavnici razne đakonije; i dok je sa malim zamotuljkom koračao duž kućnih zidova, osećao se upravo radostan zbog svesti da se baš sprema da obavi, u najmanju ruku razborit, možda čak i pohvalan čin. Ipak je visoko podigao okovratnik dok je ulazio u predvorje i preskakao po nekoliko stepenica odjednom penjući se stepeništem, a zvono stana odjeknu mu u uhu sa odbojnom prodornošću; i odahnuo je kad ga je žensko lice rđavog izgleda obavestilo da gospođica Mici nije kod kuće. Ali pre no što je žena uspela da primi zamotuljak za odsutnu, u predsoblje uđe druga, još mlada devojčura, ne bez privlačnosti, ogrnuta nekom vrstom

ogrtača za kupanje, i reče: »Koga traži gospodin? Gospođicu Mici? Ona se neće tako skoro vratiti kući.« Stara joj dade znak da ćuti; ali Fridolin, kao da je želeo da smesta dobije potvrdu za ono što je nekako već slutio, jednostavno napomenu: »Ona je u bolnici, zar ne?« — E pa, kad gospodin već zna. Ali ja sam zdrava, hvala bogu — uzviknu ona radosno i priđe tik uz Fridolina, sa poluotvorenim usnama i drsko zabacivši svoje bujno telo, tako da se ogrtač otvorio. Fridolin reče, odbijajući je: »Ja sam samo svratio u prolazu da bih Mici nešto doneo«, i on se učini sebi odjednom kao kakav gimnazijalac. I novim, poslovnim tonom, zapita: »Na kojem odeljenju leži?« Mlada mu reče ime profesora na čijoj je klinici pre nekoliko godina Fridolin bio drugi lekar. »Dajte ga ovamo, smotuljak, odneću joj ga sutra. Možete se pouzdati da neću ništa štrbnuti. I pozdraviću je u vaše ime i isporučiti joj da je niste izneverili.« Ali mu istovremeno priđe bliže i osmehnu mu se. Ipak kad on malo uzmače, ona odmah odustade i napomenu utešno: »Za šest, najkasnije osam sedmica, rekao je lekar, biće opet kod kuće.« Kad je Fridolin sa ulaznih vrata stupio na ulicu, oseti suze u grlu; ali je znao da to ne znači toliko tronutost koliko da mu živci postepeno otkazuju. On namerno zakorača brže i življe, kao što je odgovaralo njegovom raspoloženju. Da li je ovaj doživljaj bio još jedan, poslednji znak da mora u svemu da pretrpi neuspeh? Zašto? To što je izbegao tako krupnu opasnost moglo je ipak biti i dobar znak. A da li mu je stalo baš do toga: da izbegne opasnost? Predstojalo mu je još štošta. Nikako nije pomišljao da napusti traganje za noćašnjom divnom ženom. Sada, naravno, nije više bilo vremena za to. Osim toga, moralo je tačno da se prosudi na koji način bi se nastavilo ovo traganje. Da, kad bi imao bar nekog sa kim bi se posavetovao! Ali on nije znao nikog koga bi rado posvetio u svoju pustolovinu od prošle noći. Već godinama ni sa jednim čovekom nije bio stvarno prisan osim sa svojom ženom, a sa njom u ovom slučaju ipak teško da bi se mogao posavetovati, ni u ovom, ni u nekom drugom. Jer, kako god da se shvati: noćas je ona dopustila da ga prikuju na krst.

I sada je znao zašto su ga koraci, umesto u pravcu njegove kuće, nehotice vodili sve dalje u suprotnom smeru. On nije hteo, nije mogao sada da sretne Albertinu. Najpametnije bi bilo da večera negde van kuće, zatim da pogleda svoja dva slučaja na odeljenju ... i da se nipošto ne vrati kući — »kući!« — pre no što bude siguran da će Albertinu zateći kako već spava. On uđe u kafanu, jednu od otmenijih i mirnijih, u blizini Gradske većnice, javi kući telefonom da ga ne čekaju na večeru, brzo okonča razgovor kako Albertina ne bi počem prišla telefonu, zatim sede do prozora i navuče zavesu. U udaljenom uglu upravo zauze mesto neki čovek; u tamnom gornjem kaputu, a i inače sasvim neupadljivo odeven. Fridolin se seti da je ovu fizionomiju u toku dana već negde video. To je, dakako, moglo biti i slučajno. On uze u ruke večernji list i poče da čita po neki red napreskok, kao što je prošle noći činio u drugoj kafani: vesti o političkim događajima, pozorištu, umetnosti, književnosti, o malim i velikim nesrećnim slučajevima svake vrste. U nekom američkom gradu, čije ime nikad nije čuo, izgorelo je pozorište. Dimničar Peter Konrad bacio se kroz prozor. Fridolinu se učini nekako čudno da se ponekad i dimničari ubijaju, i on se nehotice zapita da li se taj čovek prethodno brižljivo oprao ili se bacio u ponor onako crn kao što je bio. U jednom otmenom hotelu u centru grada jutros se otrovala neka žena, dama koja je tamo odsela pre nekoliko dana pod imenom baronice D., neobično lepa dama. Fridolina smesta obuze slutnja. Dama je jutros oko četiri časa došla kući u pratnji dva gospodina, koja su se na ulazu oprostila od nje. Četiri časa. Upravo u vreme kad je i on stigao kući. A oko podne su je našli — stajalo je dalje — u postelji sa znacima teškog trovanja... Neobično lepa mlada dama... Pa, postoje mnoge neobično lepe mlade dame... Nije bilo razloga da se pretpostavi kako baronica D., upravo dama koja je odsela u hotelu pod imenom baronice D., i izvesna druga žena predstavljaju jedno te isto lice. Pa ipak — srce mu je lupalo i list je podrhtavao u njegovoj ruci. U otmenom gradskom hotelu... U kojem? ... Zašto tako tajanstveno? ... Tako diskretno? On spusti list i vide kako čovek tamo u udaljenom uglu stavlja novine, velike ilustrovane novine, kao zavesu ispred lica. I Fridolin se odmah opet prihvati svog lista, i u tom trenutku je znao da baronica D. ne može biti niko drugi nego noćašnja žena ... U otmenom gradskom hotelu ... Nema ih tako mnogo koji bi došli u obzir — za jednu baronicu D... I ma šta se sada dogodilo — ovaj

trag je morao slediti. On pozva kelnera, plati i pođe. Na vratima se još jednom okrenu ka sumnjivom čoveku u uglu. Ali ovaj je na čudan način već iščezao ... Teško trovanje... Ali ona je živa... U trenutku kad su je našli bila je još živa. I, najzad, nije bilo osnova za sumnju da je nisu spasli. Obavezno, bila ona živa ili mrtva — on će je naći. I videće je — u svakom slučaju — mrtvu ili živu. Mora je videti; niko ga na svetu ne bi mogao sprečiti da vidi ženu koja je zbog njega, da, koja je umesto njega pošla u smrt. On je bio kriv za njenu smrt — samo on — ako je to bila ona. Da, to je bila ona. Oko četiri časa ujutro došla je kući u pratnji dva gospodina! Verovatno, ona ista koja su neki čas kasnije odvezla Nahtigala na železničku stanicu. Nisu bila osobito čiste savesti ta gospoda. Stajao je na prostranom širokom trgu ispred Gradske većnice i gledao na sve strane. U njegovom vidnom polju bilo je malo ljudi, sumnjivi čovek iz kafane nije bio među njima. Pa čak i ako je tako — gospoda su strahovala da je on nadmoćan. Fridolin požuri dalje, na trgu uze kola, odveze se najpre do hotela »Bristol« i raspita se kod portira, kao da je za to bio ovlašćen, da li je gospođa baronica D., koja se jutros, kao što je poznato, otrovala, stanovala ovde u hotelu. Portir još uvek kao da nije bio začuđen, možda je smatrao Fridolina čovekom iz policije ili inače službenim licem, u svakom slučaju, odgovorio je učtivo da se tužan slučaj nije dogodio ovde, nego u hotelu »Nadvojvoda Karl« ... Fridolin se odmah odveze u naznačeni hotel i tamo dobi obaveštenje da je baronica D., čim su je našli, preneta u Opštu bolnicu. Fridolin se raspita na koji je način otkriven pokušaj samoubistva. Šta ih je navelo da se već u podne zabrinu za damu koja je, ipak, došla kući tek oko četiri časa izjutra? To je sasvim jednostavno: dva gospodina (dakle, opet dva gospodina!) pitala su za nju oko jedanaest časova pre podne. Pa pošto se dama posle ponovljenog telefonskog poziva nije javila, sobarica je zakucala na vrata; kako se ni na to ništa nije pokrenulo a vrata su ostala zatvorena šipom iznutra, nije preostalo drugo nego da se provale, i onda su našli baronicu bez svesti u postelji. Odmah su obavešteni društvo za spasavanje i policija. — A dva gospodina? — zapita Fridolin oštro i učini se sam sebi kao agent tajne policije.

Da, gospoda, o tome dakako treba razmisliti, oni su u međuvremenu nestali bez traga. Uostalom, nipošto ne može biti reč o baronici Dubjeski, pod čijim se imenom dama prijavila u hotelu. Ona je prvi put odsela u ovom hotelu i uopšte ne postoji porodica sa takvim imenom, bar ne plemićka. Fridolin zahvali za obaveštenja i udalji se prilično brzo, pošto je jedan od direktora hotela, koji je upravo stigao, počeo da ga ispituje sa neprijatnom radoznalošću; pope se opet u kola i naloži da ga odvezu do bolnice. Nekoliko minuta kasnije, u prijemnoj kancelariji, saznade ne samo da je takozvana baronica Dubjeski odneta na drugu internu kliniku nego i da je oko pet popodne, uprkos svim naporima lekara — ne dolazeći ponovo svesti — umrla. Fridolin duboko uzdahnu, tako je bar verovao, ali to što mu se otelo bio je težak uzdisaj. Dežurni činovnik pogleda u nj sa izvesnim čuđenjem. Fridolin odmah povrati prisebnost, učtivo se pozdravi i nađe se u sledećem minutu napolju. Bolnički vrt bio je gotovo pust. Jednom od obližnjih aleja ispod fenjera upravo je išla bolničarka u plavo-belom prugastom mantilu i sa belom kapicom. »Mrtva«, reče Fridolin za sebe. Ako je to ona. A ako nije ona? Ako je još živa, kako bih je mogao naći? Gde se u ovom trenutku nalazio leš nepoznate, na to pitanje mogao je sebi lako da odgovori. Pošto je umrla tek pre nekoliko časova, svakako je ležala u mrtvačnici, samo nekoliko stotina koraka odatle. Njemu kao lekaru, naravno, nije bilo teško da uđe tamo ni u ovako pozne časove. Ali — šta bi on tamo? Poznavao je samo njeno telo, njeno lice nije nikad video, upravo, samo je ulovio njegov kratkotrajan blesak u trenutku kad je noćas napuštao dvoranu za igranje, ili, tačnije, kad je isteran iz dvorane. Ali to što o ovoj okolnosti dosad uopšte nije razmišljao dolazilo je otuda što je samoubicu, čije lice nije poznavao, tokom svih ovih poslednjih časova otkako je pročitao novinsku belešku, zamišljao sa Albertininim crtama, čak što je njemu — kako je tek sad užasnut shvatio — neprestano pred očima lebdela njegova supruga kao žena koju je tražio. I još jednom se zapita šta bi, zapravo, tražio u mrtvačnici. Da, kad bi je ponovo našao živu, danas, sutra — posle više godina, bilo kad, bilo gde i u bilo kojoj okolini — po njenom hodu, njenom držanju, njenom glasu pre svega, on bi je, bio je uveren u to, neosporno prepoznao. Ali sada bi ponovo video samo telo, mrtvo žensko telo, i lice na kojem nije poznavao ništa osim očiju — očiju koje su sada bile ugašene. Da, poznavao je te oči i

kosu, koja se u onom poslednjem trenutku pre no što su ga isterali iz dvorane odjednom rasula i pokrila nagu priliku. Da li bi to bilo dovoljno da pouzdano utvrdi je li to ona ili nije? I laganim neodlučnim korakom uputi se dobro poznatim dvorištem prema Patološko-anatomskom institutu. Zateče vrata nezaključana, tako da nije morao da zvoni. Kameni pod odjekivao je od njegovih koraka dok je prolazio rđavo osvetljenim hodnikom. Poznat, unekoliko blizak miris raznih hemikalija, koji je nadjačavao sopstveni miris ove zgrade, okruži Fridolina. On zakuca na vrata histološkog kabineta, pretpostavljajući da će zateći još nekog asistenta u radu. Na nešto neljubazno »slobodno«, uđe Fridolin u visoku, suviše svečano osvetljenu prostoriju, u čijem središtu, upravo odvajajući oči od mikroskopa, gotovo kao da je očekivao Fridolina, ustade sa stolice njegov stari kolega sa studija, asistent Instituta doktor Adler. — O, dragi kolega — pozdravi ga doktor Adler još uvek nešto zlovoljno, ali, istovremeno, začuđeno — otkud meni ta čast u tako neobično vreme? — Izvini što te uznemiravam — reče Fridolin. — Ti si baš usred posla. — Razume se — odgovori Adler oštrim tonom, koji mu je bio svojstven još iz studentskog doba. I blaže dodade: — Šta bi se inače moglo raditi u ovim svetim dvoranama u ponoć? Ali ti mi, naravno, ni najmanje ne smetaš. Čime ti mogu pomoći? Pa pošto Fridolin ne odgovori odmah: »Adison koga ste nam danas poslali još leži tamo preko, ljupko nepokretan. Obdukcija sutra ujutro u osam časova i trideset.« I na Fridolinov odrečan pokret: »Ah, tako — tumor pluća! E pa — histološko ispitivanje je pokazalo nepobitan sarkom. Ni zbog toga, dakle, ne treba da se žalostite.« Fridolin opet zavrte glavom. »Nije reč o službenoj stvari.« — Pa, utoliko bolje — reče Adler — već sam pomislio da te u gluvo doba dovodi amo rđava savest.

— Sa rđavom savešću ili bar sa savešću uopšte nalazi se to u vezi još odranije — odvrati Fridolin. — O! — Ukratko — on se potrudi da govori bezbrižno suvim tonom — želeo bih obaveštenje o jednoj ženi koja je večeras na drugoj klinici umrla od trovanja morfijumom i sada, verovatno, leži dole.... izvesna baronica Dubjeski. — Pa nastavi brže: — Naime, sumnjam da je ta takozvana baronica Dubjeski jedna ličnost koju sam kratko vreme poznavao pre nekoliko godina. Zanimalo bi me da li je moja sumnja tačna. — Suicidium? — zapita doktor Adler. Fridolin klimnu glavom. »Da. Samoubistvo« prevede on, kao da je na taj način želeo da vrati predmetu njegov privatni karakter. Adler pokaza na Fridolina šaljivo ispruženim kažiprstom: »Nesrećna ljubav prema vašem visokoblagorodstvu?« Fridolin odreče malo ljutito. »Samoubistvo te baronice Dubjeski nema ni najmanje veze sa mojom ličnošću.« — Molim, molim, neću da budem indiskretan. Možemo se odmah uveriti. Koliko znam, večeras nije stigao nikakav sudskomedicinski zahtev. Dakle, svakako ... Sudska obdukcija, senu Fridolinu kroz mozak. Zbilja, moglo bi i to da se desi. Ko zna da li je samoubistvo uopšte bilo dobrovoljno? Opet mu padoše na um dva gospodina, koja su odjednom nestala iz hotela čim su saznala za pokušaj samoubistva. Stvar bi, zbilja, još mogla da se pretvori u kriminalnu aferu prvog reda. I da li on — Fridolin — ne bi bio pozvan kao svedok — čak, ne bi li on upravo bio dužan da se dobrovoljno prijavi sudu? Pošao je za doktorom Adlerom preko hodnika, vratima koja su se nalazila na suprotnoj strani i bila poluotvorena. Nenameštena visoka prostorija bila je rđavo osvetljena, sa dva otvorena, malo uvrnuta plamena dvokrakog lustera na gas. Od dvanaest ili četrnaest mrtvačkih stolova samo manji broj bio je zauzet. Nekoja tela ležala su naga, preko drugih bili su razastrti pokrovi. Fridolin priđe prvom stolu odmah kod vrata i obazrivo skide pokrov sa glave

leša. Bleštav mlaz svetlosti električne džepne lampe doktora Adlera odjednom pade na nju. Fridolin ugleda žuto muško lice sa sedom bradom i odmah ga ponovo prekri pokrovom. Na sledećem stolu ležalo je mršavo nago telo mladića. Doktor Adler od drugog stola reče: »Jedna između šezdeset i sedamdeset, koja, verovatno, takođe nije u pitanju.« Ali Fridolin, kao da ga je iznenada nešto povuklo onamo, pođe prema kraju dvorane, odakle je prema njemu bledo sijalo žensko telo. Glava je bila spuštena na stranu; dugi tamni pramenovi kose padali su skoro do poda. Fridolin nehotice ispruži ruku da vrati glavu kako treba, ali se pokoleba sa zazorom koji mu je, kao lekaru, inače bio stran. Doktor Adler je prišao i napomenu otpozadi, objašnjavajući: »Ako sve ne dolaze u obzir... znači, ova?« I on osvetli električnom lampom žensku glavu, koju je Fridolin upravo, savlađujući zazor, uhvatio obema rukama i malo podigao. Belo lice sa poluotvorenim usnama zurilo je u njega. Donja vilica mlitavo je visila, ispod tanke, naviše podignute gornje usne mogli su da se vide modrikaste desni i niz belih zuba. Da li je ovo lice ikad, da li je, možda, još juče bilo lepo — Fridolin nije mogao da kaže: bilo je to sasvim beznačajno, prazno, bilo je to mrtvo lice. Ono je moglo podjednako da pripada osamnaestgodišnjoj kao i trideset osmogodišnjoj ženi. — Je li to ona — zapita doktor Adler. Fridolin se nehotice savi niže, kao da je njegov prodorni pogled mogao istrgnuti odgovor iz ukočenih crta. Pa ipak, on je istovremeno znao da i kad bi to stvarno bilo njeno lice, njene oči, iste one koje su juče tako životno žarko obasjavale njegove, on to ne bi znao, ne bi mogao, najzad — ne bi hteo da zna. I on blago položi glavu opet na ploču i poče da luta pogledom duž mrtvog tela, vođen pokretljivom svetlošću električne lampe. Je li to bilo njeno telo — divno, bujno, još juče tako bolno privlačno? Video je žućkast, naboran vrat, video je dve male a ipak nešto omlitavele devojačke dojke, između kojih se, kao da je posao raspadanja već pripremljen, grudna kost jezivo jasno ocrtavala ispod bleđe kože, video je oblinu mutno mrkog donjeg trbuha, video je kako se iz tamne senke, koja je sada izgubila tajnovitost i postala besmislena, ravnodušno šire lepo uobličene butine, video je ispupčenja kolena, blago povijena napolje, oštre ivice cevanica i uzana stopala sa zgrčenim prstima. Sve to jedno za drugim opet brzo utonu u tamu,

pošto kupa svetlosti električne lampe pređe isti put unazad mnogo brže, dok se najzad ne zaustavi lako podrhtavajući iznad bledog lica. Nehotice, kao da ga prisiljava i vodi neka nevidljiva sila, Fridolin dodirnu obema rukama čelo, obraze, ramena, ruke mrtve žene; zatim ukrsti svoje prste sa njenim, kao da započinje ljubavnu igru, u kojoj pokojničini, ma koliko da su bili ukočeni, učini mu se kao da pokušavaju da se pokrenu i uhvate njegove; čak bi rekao da ispod poluotvorenih očnih kapaka dalek bezbojan pogled doluta ka njegovom; i kao da ga je nešto magično privuklo. On se naže. Tada se odjednom iza njega začu šapat: »Ali šta ti to radiš?« Fridolin se naglo pribra. On izvuče svoje prste iz pokojničinih, obuhvati njene uzane zglavke i brižljivo, čak sa izvesnom pedantnošću, položi kao led hladne ruke pored trupa. I njemu se učini kao da je ova žena umrla tek sada, upravo tek u ovom času. Zatim se okrenu, uputi se vratima i preko hodnika koji je odjekivao vrati se u radni kabinet koji su ranije napustili. Doktor Adler ga je ćutke pratio i zatvori za njima. Fridolin priđe umivaoniku. »Dopuštaš?« reče i opra brižljivo ruke lizolom i sapunom. U međuvremenu, doktor Adler bez ustručavanja poče da se priprema da nastavi svoj prekinuti rad. On ponovo uključi podesan svetlosni uređaj, okrenu mikrometarski zavrtanj i pogleda u mikroskop. Kad mu je Fridolin prišao da se oprosti, doktor Adler je bio potpuno udubljen u svoj rad. — Hoćeš li jednom da pogledaš preparat? — zapita on. — Zašto? — zapita Fridolin rasejano. — Pa, da bi umirio savest — odvrati doktor Adler, kao da je ipak pretpostavljao da je cilj Fridolinove posete bio samo medicinsko naučni. — Da li se razabiraš? — zapita on dok je Fridolin gledao u mikroskop. — Naime, to je prilično nov metod bojenja. Fridolin klimnu glavom, ne odvajajući oko od stakla. »Prosto idealno«, zapazi on, »slika veličanstvenih boja, može se reći.« I on poče da se raspituje o raznim pojedinostima nove tehnike.

Doktor Adler mu dade željena objašnjenja i Fridolin izrazi mišljenje da bi mu ovaj novi metod mogao, verovatno, dobro poslužiti u jednom poslu koji namerava uskoro da preduzme. On izmoli dopuštenje da sutra ili prekosutra opet dođe kako bi dobio dalja obaveštenja. — Uvek sam rado na usluzi — reče doktor Adler, isprati Fridolina preko kamenih ploča koje su odjekivale, do vrata, koja su u međuvremenu bila zaključana, i otključa ih sopstvenim ključem. — Ti još ostaješ — zapita Fridolin. — Naravno — odgovori doktor Adler — to su najlepša časovi za rad — od ponoći do jutra. Tada si bar prilično siguran od uznemiravanja. — E pa — reče Fridolin sa slabim osmehom, kao da je svestan krivice. Doktor Adler položi šaku na Fridolinovu mišicu, umirujući ga, zatim zapita sa izvesnom smotrenošću: »Dakle, je li to bila ona?« Fridolin je oklevao trenutak, a onda klimnu glavom bez reči i jedva da je sam bio svestan da je ova potvrda možda značila neistinu. Jer bilo da je žena koja je sada ležala tamo u mrtvačnici bila ona ista koju je pre dvadeset četiri časa uz divlje zvuke Nahtigalove klavirske svirke držao nagu u naručju, bilo da je pokojnica bila neka druga, nepoznata, sasvim tuđa, koju nikad ranije nije sreo — znao je: i kad bi još bila u životu žena koju je tražio, koju je želeo, koju je, možda, jedan čas voleo, i, kao i obično, još uvek živela tim životom — ono što je tu iza njega ležalo u zasvođenoj dvorani, pri treperavoj svetlosti gasnih plamenova, senka među drugim senkama, tamna, besmislena i netajanstvena kao i one. njemu je značilo, njemu nije moglo više ništa drugo da znači nego bledu lešinu prošle noći, namenjenu neopozivom raspadanju. VII

Žurio je kući tamnim pustim ulicama i, nekoliko minuta kasnije, pošto se, kao i pre dvadeset četiri časa, svukao već u svojoj ordinaciji, što je tiše mogao ušao je u bračnu sobu. Čuo je Albertinino ujednačeno disanje i video konture njene glave kako se ocrtavaju na belom jastuku. Osećanje nežnosti, čak izbavljenosti, koje nije očekivao, prože njegovo srce. I on odluči da joj uskoro, možda već sutra, ispriča istoriju prošle noći, ali tako kao da je sve što je doživeo bio samo san — i tek onda kad ona oseti i sazna svu ništavost njegove pustolovine, priznaće joj da je ona bila stvarnost. Stvarnost? — zapita se on — i opazi u tom času, sasvim blizu Albertinina lica, na susednom, na svom jastuku, nešto tamno, oivičeno, kao osenčene linije čovečjeg lica. Samo za trenutak srce mu stade, već u sledećem znao je u čemu je stvar: opipa jastuk i uze u ruku masku koju je nosio prošle noći, koja mu je neopaženo ispala dok je jutros zavijao paket i koju je mogla da nađe sobarica ili i sama Albertina. Nije mogao sumnjati u to da je Albertina na osnovu ovog pronalaska štošta slutila i, po svoj prilici, još više i još gore nego što se stvarno dogodilo. Ali način kako mu je to stavila do znanja, njena dosetka da položi tamnu obrazinu kraj sebe na jastuk, kao da je trebalo sada da označava njega, supruga, njegovo lice, koje je sada postalo zagonetno, ovaj šaljivi, skoro nestašni način, u kojem se činilo da je istovremeno izražena blaga opomena i spremnost da mu oprosti, dade Fridolinu čvrstu nadu da je ona, možda sećajući se vlastitog sna — ma šta se moglo dogoditi, sklona da to ne primi suviše teško. Fridolin, pak, najednom pri kraju snage, oturi masku na pod, zajeca, sasvim neočekivano i samom sebi, glasno i bolno, spusti se kraj kreveta i plakaše tiho u jastuk. Posle nekoliko sekundi on oseti meku ruku kako ga miluje po kosi. Diže glavu i iz dubine srca mu se ote: »Sve ću ti ispričati.« Ona isprva podiže ruku, kao da se blago brani; on je uhvati, zadrža je u svojoj, pogleda ka njoj nekako upitno i istovremeno molećivo, ona mu klimnu glavom i on poče. Kroz zavese je svitalo jutro kad je Fridolin završio. Ne jednom ga je Albertina prekinula radoznalim ili nestrpljivim pitanjem. Ona je dobro osećala da on ništa nije hteo ni mogao da prećuti. Ležala je spokojno, ruku prekrštenih iza potiljka, i ćutala još dugo pošto je Fridolin završio. Najzad — ležao je ispružen, okrenut prema njoj — on se naže nad nju i, gledajući u njeno nepomično lice sa krupnim svetlim očima, u kojima kao da je sada isto tako nastajalo jutro,

zapita istovremeno sa sumnjom i nadom: »Šta da radimo, Albertina?« Ona se nasmeja i posle kratkog oklevanja odgovori: »Da zahvalimo sudbini, mislim, što smo se iz svih pustolovina izvukli čitavi — iz stvarnih i iz sanjanih.« — Jesi li u to sasvim sigurna? — zapita on. — Toliko sigurna kao što slutim da stvarnost jedne noći, pa čak ni čitavog ljudskog života, ne znači istovremeno i njegovu suštastvenu istinu. — A ni jedan san — uzdahnu on tiho — nije posve san. Ona uze njegovu glavu u ruke i položi je prisno na svoje grudi. — Sada smo se, zbilja, probudili — reče ona — ... zadugo. Zauvek, htede on da doda, ali pre no što je izgovorio te reči, ona mu stavi prst na usne i, kao za sebe, prošaputa: »Nikad ne ispituj budućnost.« Tako su ležali oboje ćutke, oboje malo dremajući i jedno drugome besano blizu — dok kao svakog jutra u sedam časova ne zakucaše na sobna vrata i uobičajenim šumovima sa ulice, pobedničkim zrakom svetlosti kroz razmak kraj zavese i zvonkim detinjskim smehom iz susedne sobe otpoče nov dan.