Australija

РЕГИОНАЛНА ГЕОГРАФИЈА АУСТРАЛИЈЕ

TERRA AUSTRALIA – КОНТИНЕНТ НА ЈУГОИСТОЧНОМ ОБОДУ ПАЦИФИЧКОГ ПРСТЕНАУ Старом и Средњем веку у Европи је владало мишљење да се у јужним морима налази непознати велики континент. Иако није било европских морепловаца који су допловили до његових обала, на географским картама је то хипотетичко копно представљано латинским називом Terra Australia Incognita, што у преводу са латинског језика значи Непозната јужна земља.После Магеланове пловидбе 1520. године кроз мореуз између Јужне Америке и Огњене земље, који по њему носи назив, у Европи је оживела претпоставка о постојању великог континента на јужној земљиној хемисфери. На географским картама тога времена Аустралија је представљала велико копно које је према екватору имало два велика полуострва: Brasilie Regio на месту Огњене земље и Regio Patalis на месту где се налази континент. Даље пловидбе Европљана у XVI и XVII веку разбиле су илузије о постојању великог континента.Делимична истраживања аустралијске обале обавио је холандски морепловац Абел Тасман у XVIII веку, по коме је касније острво Тасманија добило име. Међутим, Холанђани нису били заинтересовани за даља истраживања Аустралије. Тек је 1770. године британски морепловац Џејмс Кук детаљније проучио њене обале и прогласио је крунским поседом Велике Британије, али је због периферног положаја и негостољубиве природе она и даље остала Terra Incognita. То су разлози зашто је крајем XVIII века само 22% континента било истражено.Тек са губитком поседа у Северној Америци, после стицања независности САД–а, Британци су 1788. године у заливу Ботани, на месту данашњег Сиднеја основали луку Џексон и прогласили колонију Нови Јужни Велс. У почетку су у Аустралију допремани једино кажњеници из Велике Британије, а касније су изграђена насеља

5


слободних грађана и ислужених војника. Први досељеници почели су да се баве екстензивним сточарством јер не изискује бројну радну снагу, већ само простране пашњаке. За мерино овце које су донете из Шпаније, аустралијске степе су се показале изванредно погодне за испашу.Иако је пре само 200 година Аустралија била део велике празнине и непознанице на јужној хемисфери, данас се она као држава и континент убраја у регионе света који изненађују великим привредним развитком.Развој саобраћаја избрисао је имена изоловани континент или далека земља изван светских путева и овај континент са траговима цивилизације каменог доба (у коме је у време доласка Европљана живело више од 500 племена са око 300.000 староседелаца) укључио у савремене привредне токове.Дивљи свет Аустралије је толико различит од других континената, те су први досељеници мислили да је дело самог ђавола. Разлике у надморским висинама су веома изражене, наиме у средишњем делу континента су пустиње, а по ободу планине. Пространи пејсажи Аустралије имају више живих врста него Европа и Јужна Америка заједно. Поставља се питање зашто је Аустралија различита од других континената? Одговор лежи у далекој геолошкој прошлости када је овај континент изгледао другачије и био покривен густом шумом. Пре око 100 милиона година геолошке силе су разломиле праконтинент Гондвану и од тада се један његов део помера према северу, носећи са собом јединствен биљни и животињски свет. Тако је формирана Аустралија – континент бујног зеленила који је у то доба врвео од живота. Међутим, када је Аустралија постала острво, клима је постајала све ариднија, а густе шуме почеле су да се проређују. Те промене довеле су до настанка великог пространства са ниским растињем какво постоји и данас. Тропске шуме уступиле су место евукалиптусу. Површине под шумом су смањене, што је утицало на еволуцију животињског света.

6


Порекло назива континентаНазив континента је изведен од латинске речи Аustralis која у преводу значи jужни. Легенде о непознатој јужној земљи везују се за античке географе, који су тврдили да на јужној хемисфери постоји велики континент, али о томе нису имали доказа. Појам Australische су користиле 1638. године холандске власти у Батавији, а односио се на још увек неистражено копно јужно од Индонезије.У Великој Британији је први пут појам Australia изведен 1693. године из књиге Габријела де Фоињиа Авантуре Жака Седара на путовању у Непознату јужну земљу. Александар Делрајмпл је исти појам употребио 1771. године у Историјској збирци путовања и открића у Јужном Пацифику, а биолози Џорџ Шоу и Џејмс Смит су у књизи Биљни и животињски свет Нове Холандије из 1793. године написали следеће: ... велико острво, више континент, Аустралија, Аустралазија или Нова Холандија ...Појам Аустралија постао је познат широј европској јавности тек 1814. године, када је објављена књига енглеског морепловца Метјуа Флиндерса: Путовање у Непознату јужну земљу, који је међу првим европским истраживачима опловио континент. По препоруци Лаклана Макреа, тадашњег гувернера Новог Јужног Велса, назив је 1817. године прихваћен у Великој Британији, а од 1824. године и британска морнарица се сложила да континент буде назван тим именом.

Површина континентаАустралија обухвата аустралијску континенталну масу, Тасманију и прибрежна острва у Тихом и Индијском океану и суседним морима. Има површину од 7.692.030 km2, а са Океанијом – 8.945.724 km2, што представља око 5% светског копна. Неки аутори Аустралију називају највећим острвом на Земљи јер је знатно мања у односу на остале континенте (Евроазија 54.862.300 km2, Африка 29.853.079 km2, Северна Америка 24.398.968 km2, Јужна Америка

7


17.840.196 km2 и Антарктик 13.177.000 km2). Од Србије је по површини већа око 86 пута, а има 20,3 милиона становника по процени Аустралијског завода за статистику за 2006. годину, што је свега нешто више од два пута у односу на нашу државу.

Математичкогеографски положајАустралија је једини насељени континент који се целом површином налази на јужној хемисфери. Најсевернија тачка налази се на 1041 ј.г.ш. и 14200 и.г.д. на рту Јорк, најјужнија на 3908 ј.г.ш. и 14627 и.г.д. на рту Вилсон (најјужнија тачка на Тасманији је на Јужном рту на 4339

ј.г.ш. и 14650 и.г.д.), најзападнија на 11339 и.г.д. и 2539

ј.г.ш. на Стип Поинту, а најисточнија на 15339 и.г.д. и 2839 ј.г.ш. на рту Бајрон.

Слика 1. Географски положај Аустралије (http://www.ga.gov.au)

Рт Јорк се налази у савезној држави Квинсленд у региону очуване природе. Стип Поинт је смештен између острва Дирк Хартог у заливу Ајкула и Аселес Лупа у Западној Аустралији. У морфолошком погледу околина Стип Поинта представља кречњачки простор који је стрмим клифовима, висине до 170 m, одвојен од Индијског океана. Рт Бајрон се налази 2 km источно од Бајроновог залива (Нови Јужни Велс). Представља популарну дестинацију туриста, јер се са рта пружа леп поглед на истоимени залив. Године 1901. на рту Бајрон је изграђен светионик, а од октобра 2001. заједно са околином површине 47 hа, у саставу је Националног парка Араквал.Максимално растојање у правцу север – југ износи 3.200 km, а у правцу исток – запад 4.100 km. Између залива Карпентарија на северу и Спенсеровог залива на југу, континент је широк око 1.700 km.

8


Физичкогеографски положајНа физичкогеографски положај Аустралије утичу природне одлике континента и велике суседне акваторије – Тихи океан на истоку, Индијски океан на западу и југу, Тиморско, Арафурско и Корално море и Торесов пролаз на северу.

Слика 2. Физичкогеографска карта Аустралије (Грујић–Киш З., 2006)

На континенту се сустичу и сједињују велике морфоструктурне целине које се разликују по физичкогеографским карактеристикама. То су висораван на западу континента, средњоаустралијска низија у централном делу и планинска област Великих разводних планина на истоку. Низије и ниске планине заузимају око 95% континента, а средње и високе планине око 5%.Аустралија располаже великим рудним богатством. Она је једна је од водећих светских извозница руда, тако да рударство доноси око 60% вредности извоза. Резерве руда би уз садашњу експлоатацију требало да трају још много година (земни гас 55 година, уран 120 година, камени угаљ 360 година и др.).Захваљујући првенствено географској ширини између 1041 и 4339 ј.г.ш., малој надморској висини терена и рељефу, у Аустралији су заступљени следећи климатски типови: влажнотропски на северу, пустињски у централном делу, суптропски на југозападу, умерени на Тасманији, источномонсунски на истоку у низијама умерених и суптропских ширина и планински климат.Аустралија располаже са 1% светских резерви слатке воде. У суседне акваторије одводњава се 35% територије, трећина у слане депресије и трећина нема токова. Свега 12% падавина отиче у реке, а 88% испари или понире.С обзиром на то да су Европљани почели насељавати Аустралију тек крајем XVIII века, а природни услови утицали су на концентрацију становништва на југоистоку,

9


југозападу и на источној обали, аутохтони биљни и животињски свет је у великој мери очуван.Упркос удаљености од великих тржишта, дисперзне насељености и недостатку воде, Аустралија има развијену привреду захваљујући великом рудном богатству и социоекономским факторима који све више утичу на промене просторних структура и регионалних особености континента.

Економскогеографски положајДа бисмо уочили детерминанте економскогеографског положаја Аустралије, потребно је да упоредимо њену удаљеност од Велике Британије са којом је историјски и економски повезана. Ако изаберемо било који од морских путева између Лондона и Сиднеја, сваки је дужи од половине Земљиног екватора. Пут Лондон – Сиднеј кроз Суецки канал дуг је око 21.000 km, око Африке 23.000 km, кроз Панамски канал 25.000 km и кроз Магеланов пролаз 37.000 km. Те удаљености биле су тешко премостиве све до изградње парних бродова на почетку XX века. Бродови су пловили два до три месеца, тако да је Аустралија за Европљане била далеки изоловани континент.Савремени трговачки бродови плове око 30 дана између Лондона и Сиднеја, а путнички бродови 10–15 дана. Од средине 1970–их година доминантну улогу у превозу путника и робе преузео је авионски саобраћај. Ваздушна удаљеност од Лондона до Сиднеја износи око 18.000 km, а ту велику раздаљину путнички авиони прелазе за око 21 сат са успутним слетањима у Кувајту и Сингапуру.Због велике површине континента и растојања између аустралијских градова су велика: Аделејд – Алис Спрингс 1.533 km, Аделејд – Бризбејн 2.045 km, Аделејд – Канбера 1.196 km, Аделејд – Дарвин 3.022 km, Аделејд – Перт 2.781 km, Аделејд – Сиднеј 1.412 km, Сиднеј – Бризбејн 1.001 km, Сиднеј – Дарвин 4.034 km, Сиднеј – Перт 4.073 km, Канбера – Бризбејн 1.261 km, Канбера – Дарвин 4.195 km, Канбера – Перт 3.954 km, Перт – Дарвин 4.205 km, Перт – Мелбурн 3.512 km и др. Брзе трансконтиненталне авионске линије

10


повезују сваког дана главне градове савезних држава и територија и обезбеђују високо–фреквентан превоз људи и робе.Ради интензивирања трговине, једне од детерминанти економскогеографског положаја, Аустралија афирмише билатералне трговинске стратегије, јер на тај начин аустралијски извозници остварују бољи приступ страним тржиштима. Уз помоћ Агенције за развој тржишта, основане 1996. године, Аустралија тражи нова тржишта за аустралијску робу и услуге. Трговинска политика подстиче пораст регионалне трговине и улагања, кроз дубљу повезаност и заштиту аустралијских интереса кроз тела као што су: Организација за економску сарадњу земаља азијског Пацифика (APEC), Савез југоисточних азијских земаља или Азијска зона слободне трговине (АFTA), Споразум о унапређењу економских односа Аустралије и Новог Зеланда (CER) и др. Аустралија настоји да постигне већу либерализацију трговине на глобалном нивоу са другим државама–чланицама Светске трговинске организације (WТО), јер та организација пружа сигурност у области међународне трговине, посебно у области трговине пољопривредних производа.

Политичкогеографски и војностратешки положајАустралијски војностратешки интереси не почињу и не завршавају се на њеним границама на мору. Она настоји да одржи сигурност Пацифичког региона и да сарађује са другим државама, при чему се може издвојити: ANZUS – војни савез са САД–ом и Новим Зеландом (потврђен Сиднејском декларацијом из 1996.), Споразум о заједничкој обрани (Аустралијa, Малезијa, Сингапур, Нови Зеланд и Велика Британија), Регионални форум ASEAN, који уједињује већину држава Пацифичког региона по питању безбедности (Аустралија је партнер ASEAN–а) и др. У циљу војнополитичке стабилности, Аустралија остварује билатералне и мултилатералне односе у области обране и безбедности са бројним државама у региону, укључујући и

11


питања као што су међународни криминал, илегална пресељења становништва, животна средина, пандемије и слично.Аустралија активно учествује у мировним мисијама Уједињених Нација и даје допринос светском миру. Послератна улога Аустралије у одржавању мира у свету почела је 1947. године када је делегирала проматраче у Комисију за праћење стања у Индонезији у току индонежанске борбе за независност. Од тада, она је учествовала у мировним мисијама у Зимбабвеу, Египту, Сомалији, Намибији, Ираку, Ирану, Афганистану, Камбоџи, Руанди и Папуи – Новој Гвинеји.У последњој деценији XX века 5.000 припадника аустралијске војске и око 4.500 војника из 21 државе у својству коалиционих партнера (Француска, Бразил, Велика Британија, Канада, Данска, Египат, Фиџи, Немачка, Ирска, Италија, Нови Зеланд, Кенија, Малезија, Норвешка, Филипини, Португалија, Тајланд, Јордан, Република Кореја, Сингапур и САД) учестовало је у оквиру Међународних војних снага за Источни Тимор (INTERFET). Ова мисија је 28. фебруара 2000. замењена Прелазном управом за Источни Тимор (UNTAET), где активно учешће има и Аустралија.

Еколошкогеографски положајПоследњих деценија све чешће се помиње еколошкогеографски положај који је уско повезан са одредницама физичкогеографског, економскогеографског и политичкогеографског положаја. Заштита и очување биолошке разноликости јесу императиви коме тежи свако савремено друштво. У том погледу Аустралија је Законом о заштити природе заштитила 7,75% копна. Године 1996. основана је Агенција за природну баштину преко које се врши мониторинг животне средине. Пројекти обухватају пет кључних области заштите животне средине: копно, биљни покривач, реке, обале и мора.У циљу очувања природе, развијен је програм заштите 53 мочварна подручја која се налазе на међународној листи

12


Рамсар. Национални секретаријат за заштиту океана, са седиштем у Хобарту, заједно са политичкоекономским структурама и организацијама за заштиту животне средине помаже у управљању океанима и оснива морске паркове (maritime parks). Заштитом највећег морског парка у свету Великог коралног гребена, Аустралија је поставила стандарде глобалне заштите коралних гребена. Поред тога, она има водећу улогу у заштити живота у мору (китови, албатроси, црвеноносне плискавице, морске корњаче и др.).

Државно уређење и административно–територијална подела Аустралија је de facto савезна држава, а de jure парламентарна монархија на чијем челу се налази британска краљица Елизабета II. Према уставу, који је 9. јула 1900. године донела британска скупштина, а који је на снази од 1. јануара 1901. године, Аустралија је парламентарна монархија у оквиру Комонвелта. Иако је британска краљица на челу државе, она има мала овлашћења и пре свега формално–репрезентативну улогу. Када није у Аустралији, њене функције обавља гувернер кога именује Савезна влада. Све друге државноправне везе са Великом Британијом укинуте су Законом о Аустралији из 1986. године.Аустралија је савез шест савезних држава и две територије. Савезне државе су: Јужна Аустралија, Квинсленд, Тасманија, Викторија, Западна Аустралија и Нови Јужни Велс, а територије: Територија главног града и Северна Територија. Свака савезна јединица има свој устав (усклађен са савезним), скупштину, владу и судство. Савезне јединице имају овлашћења у судству, полицији, школству, социјалној заштити и друмском саобраћају, али Савезна влада убира већину пореза и распоређује буџетска средства.У састав Аустралије улазе спољне територије: острва Ешмор и Картије, која се налазе 350 km северозападно од Западне Аустралије, Норфолк у Тасмановом мору – 1.600

13


km источно од Бризбејна, Лорд Хоув – 600 km источно од Новог Јужног Велса, Божићно острво – 360 km јужно од Јаве, Кокосова острва – 1.000 km југозападно од Суматре, Хердово и Макдоналдова острва у јужном делу Индијског океана и Макворијево острво које се налази на око 1.500 km југоисточно од Тасманије.

Табела 1. Површине и број становника савезних држава и територија у 2006. години

Савезне државе и територије

површина

број становника

главни град

број становника

Јужна Аустралија 983.480 1.544.700 Аделејд 1.076.969

Квинсленд 1.730.650 3.980.800 Бризбејн 1.891.999

Нови Јужни Велс 800.640 6.787.800 Сиднеј 4.444.514Тасманија 68.400 486.000 Хобарт 206.640Викторија 227.420 5.037.700 Мелбурн 3.780.871

Западна Аустралија 2.529.880 2.018.700 Перт 1.472.075

Територија главног града 2.430 325.800 Канбера 324.736

Северна Територија 1.349.130 203.700 Дарвин 93.417

укупно 7.692.030

20.365.200 Канбера 324.736

Извор: http :// www . ga . gov . au

Савезну скупштину чине британска краљица (замењује је гувернер), Посланички дом и Сенат. Савезна скупштина је задужена за финансијску политику, одбрану, спољне послове, досељавање, пошту, железницу и др. Посланички дом има 150 чланова, који се бирају на општим изборима и то по већинском систему. Број представника савезних држава одређује се на основу удела становништва према последњем попису. Сенат има 76 места, по 12 за сваку савезну државу и по два за савезне територије. Закони морају бити прихваћени у оба дома скупштине, а ако се то не догоди ни у другом покушају, о закону се одлучује већином гласова на заједничком заседању оба дома скупштине.

14

http://www.ga.gov.au/


Слика 3. Зграда савезног парламента у Канбери изграђена 1988. године (http://www.ga.gov.au)

Извршном влашћу формално руководи гувернер, који именује председника Савезне владе и министре. Извршни савет потврђује одлуке владе, политику министарстава спроводе министри, а одлуке потврђује Извршно савет.

Разуђеност обале и острваОбала Аустралије je дуга око 25.760 km и слабо разуђена. Источна обала се пружа у благом луку од рта Хоув на југу до рта Јорк на северу. Преко острвске групе Ферноу наставља се према југу на источну обалу Тасманије. У северном делу источне обале нема великих залива. Реке које теку са Великих разводних планина испуниле су заливе плавинама и формирале алувијалне равни и делте. Из мора се дижу мала, стрма и неприступачна прибрежна острва.На око 2 km источно од обале, корали су изградили на дужини од око 2.300 km Велики корални гребен. Ширина гребена износи 2–150 km, а укупна површина архипелага са више од 600 коралних острва је око 228.000 km2. Између острва су дубоки пролази који се налазе насупрот ушћима приморских река, јер се корали не развијају у слаткој води. Највеће луке у том делу аустралијске обале су Кеирнз, Таунсвил и Рокхемптон. Јужно од рта Сенди нема коралних острва.У југоисточном делу источне обале постоје дубоки заливи и приобална језера: Брокн, Џексон, Ботани, Хакинг код Сиднеја, Џервис јужно од Ноура, широки естуар Клајд у Бетеменс заливу и др. У том делу налазе се Бризбејн, Њукасл, Сиднеј, Госфорд, Волонгонг и други градови.

Табела 2. Острва АустралијеСавезне државе и територије

Број острва

15


Западна Аустралија 3.747Квинсленд 1.955Тасманија 1.000Северна Територија 887Јужна Аустралија 346Викторија 184Нови Јужни Велс 102Џервис залив 1Територија главног града -укупан број острва 8.222


Између рта Хоув на истоку и рта Луин на западу у виду великог лука увученог у копно пружа се јужна обала. У околини Мелбурна постоје приобална језера, а западно од града обала је стрма и неприступачна.Даље према западу налазе се луке Уорнамбул и Портланд. После ушћа Мари у лагуну Александрина, обалу рашчлањује залив Свети Винсент, у коме се налази острво Кангару, и Спенсеров залив.

Табела 3. Највећа острва АустралијеСавезне државе и територије Назив Пвршина у

km2

Северна Територија Мелвил 5,786Јужна Аустралија Кангару 4,146Северна Територија Грут 2,285Северна Територија Бетхарст 1,693Квинсленд Фрејзер 1,653Тасманија Флиндерс 1,359Тасманија Кинг 1,091Квинсленд Морнингтон 1,002


Између залива Свети Винсент и Спенсеровог залива је полуострво Јорк, а између Спенсеровог и Великог аустралијског залива – полуострво Ејр. Иако су поред обале пешчани насипи, ипак се на ушћу Торенса, на источној

16




страни залива Свети Винсент развио Аделејд. Спенсеров залив пружа се до луке Аугуста са широким пустињским залеђем које се назива Мртво срце Аустралије.

Слика 4. Мелвил, највеће острво Аустралијe – цртеж из 1885. године (http://www.shunpiking.com)

Западна обала се пружа од Северозападног рта до рта Луин. На југозападу је веома стрма, а у њеном залеђу налази се планина Дарлинг. На месту где је река Свон пробила клисуру кроз планину Дарлинг, пре ушћа у Индијски океан, развио се Перт са луком Фриментл. Јужно од Фриментла налази се рт Лиувин који раздваја Залив географа од Флиндерсовог залива. У Заливу географа је лука Банбари. Северно од Фриментла, обала је углавном стрма. Једино се на ушћу Гриноуа налази лука Жералтон, а на ушћу Гаскајна на северној обали Залива ајкула – лука Кернервон.Северна аустралијска обала обухвата Арнхемову земљу, залив Карпентарију и западни део полуострва Јорк. Обала Арнхемове земље је резуђена и стрма (Краљичин канал, Ансонов залив и др.). Због епирогеног издизања на Арнхемовој земљи је настао степеничаст рељеф. На североистоку северне обале је Ван Дименов залив, полуострво Кобург и острва Мелвил (највеће острво Аустралије) и Бетхарст. У заливу Карпентарија обала је под мангровима. Острва Грот, Велзли и архипелаг Едвард Пелев у заливу Карпентарија немају већи економски значај.

17

http://rds.yahoo.com/_ylt=A9gnMiajC2dES.gAQJajzbkF;_ylu=X3oDMTA4NDgyNWN0BHNlYwNwcm9m/SIG=11vsdgqft/EXP=1147690275/**http%3A/www.shunpiking.com/bhs/our-philo.htm


ФАЗЕ ПАЛЕОГЕОГРАФСКОГ РАЗВОЈА АУСТРАЛИЈСКЕ КОНТИНЕНТАЛНЕ МАСЕГеолошка прошлост Аустралије траје од архаика до данас. Заједно са Африком, Антарктиком, Индијом и Мадагаскаром, Аустралија је била део Роданског копна и Гондване. Од Гондване је одвајана у дугом временском периоду, од перма па до краја јуре. Од тада се Аустралија помера према северу. У креди је Аустралија одвојена од Тасманије на југу, а у холоцену од Нове Гвинеје на северу, када је настао Басов пролаз.

ПрекамбријаПрекамбрија (4.500-545 милиона година), најстарије геолошко доба подељено је на три ере: хад (4.500-3.800 милиона година), архаик (3.800-2.500 милиона година) и протерозоик (2.500-545 милиона година). У хаду је настао Сунчев систем, а у архаику – Земљина кора. Атмосферски омотач је био сиромашнији кисеоником, влаге је било више јер су киселе кише падале милионима година. Велика количина падавина довела је до формирања јединственог океанског покривача у коме није било живота. На неким местима издизала су се вулканска острва која представљају претечу најстаријих континената. Месец је био ближи Земљи, а обданица је трајала мање од 15 h. Са првим тектонским покретима предиспониране су најстарије потолине на Земљи.У архаику (3.800-2.500 милиона година) су настала прва копна – кратони, чији се положај мењао померањем тектонских плоча. Аустралија је настала спајањем три кратона. Магматске и метаморфне стене старе око 2.500 милиона година, пронађене су у Јилгарнском (Западна Аустралија), Пилбара (Западна Аустралија) и Говлер кратону (Јужна Аустралија). Северни кратон обједињавао је басене Кимберли, Мек Артур (Архемова земља) и Викторија.

18


У протерозоику (2.500-545 милиона година) око аустралијских кратона је дошло до таложења рудоносних седимената који представљају најбогатије рударске ревире у Аустралији – злато, бакар, олово, цинк, сребро, уран и др. Спајањем Пилбара и Јилгарнског кратона пре око 2.200 милиона година, радом орогенезе јарца, чије се трајање поклапа са бајкалском орогенезом на северној хемисфери, формирана је Западна Аустралија. У периоду 2.000-1.800 милиона година на северном ободу Јилгарнског кратона дошло је до вулканске активности, а из времена 1.600-1.700 милиона година потичу језгра Мазгрејв и Мак Донелових планина.Протерозоик југоисточне Аустралији представљен је гнајсним узвишењима Виљем, Олари и Броукен Хил, а у Квинсленду узвишењем Иса. Иако је терен био изложен ерозији, на великом простору је дошло до таложења доломита. Пре 1.300-1.100 милиона година спојене су северна и западна Аустралија, а 830-750 милиона година њима је прикључена јужна Аустралија. Тада је орогеним покретима настала и средњоаустралијска низија, као спона између поменута три кратона.

Слика 5. Јилгарнски кратон – најстарије стене у Аустралији (http://www. pbase.com )

Пред крај палеозоика, пре око 650 милиона година, формирано је Роданско копно, кога су чинили најстарији делови Индије, Антарктика, јужне Африке, басена Конга, Саудијска Арабије и Аустралије.У доломитима централне Аустралије у Битер Спрингсу и на брду Едиакара пронађени су фосили микроорганизама, чија се старост процењује на око 850 милиона година (међу најстаријим пронађеним фосилима на Земљи).

19



ПалеозоикНа почетку палеозоика, пре око 545 милиона година, дошло је до распада Роданског копна. Од тада су се најстарија иницијална копна Јужне Америке и Африке померала према Индији и Аустралији, да би се пре око 500 милиона година опет спојиле и формирале праконтинент Гондвану.У камбрији (545-505 милиона година) је дошло до крупних морфолошких и структурних промена на територији Аустралије. Почетком камбрије у региону Маунт Рида (Тасманија) било снажних вулканских активности, које су праћене великим изливима лаве. У средишњем делу Аустралије постојали су плитки басени испуњени водом. Високе температуре ваздуха, јер се Аустралија тада налазила у екваторијалном појасу и слаба циркулација воде у тим басенима, доводиле су до таложења седимената на дну акваторија. За период 553-532 милиона година везује се појава првих скелетних животиња–трилобита. Крајем камбрије (518-505 милиона година) дошло је до регресије мора.

Слика 6. Фосил трилобита (http://home.alphalink.com.au)

Ордовицијум (505-434 милиона година) је обележила акумулација у ободним деловима аустралијског копна. Најинтензивнија акумулација била је у Новом Јужном Велсу, Викторији и Тасманији, а снажан вулканизам, прађем великим изливима лаве, био је изражен на североистоку Квинсленда.У силуру (434-408 милиона година) је због положаја у екваторијалном појасу клима у већем делу Аустралије била топла и влажна. У Амадеус басену, који је био изложен утицајима сталних ветрова, дошло је до акумулације песка. На југоистоку Аустралије у приобалном мору развија се микрофлора. У источној Аустралији било је вулкана. Тасманија се појављује као стални гребен у океану. У периоду 424-414 милиона година у околини данашњег

20


Мелбурна појављују се прве копнене биљке на тлу Аустралије.Девон (408-354 милиона година) је обележила топла клима, што је довело до таложења соли у басенима Меккеј, Кенинг, Њукастл и др. Вулканске ерупције на почетку девона (402-397 милиона година) биле су интензивне у регионима Канбере, Квинсленда и на острвима уз источну обалу Аустралије. Пре крај девона, 357-354 милиона година, наступила је регресија мора, што је довело до проширења копна и појаве бројних гребена у обалским водама.У карбону (354-286 милиона година) је дошло до највећих климатских промена на Гондвани, чији је интегрални део још увек била и Аустралија. На почетку карбона (354-346 милиона година) морски плићаци су се задржали у западној и источној Аустралији. Формиране су планине у централној Аустралији, са којих су текле реке, које су са собом носиле песак, муљ и др. Дебели слојеви песка, муља и блата таложили су се у речним равницама, лагунама и естуарима. Море је било станиште бројне фауне, укључујући брахиоподе.У периоду 310-286 милиона година, услед захлађења климе дошло је до појаве ледника прво у Западној Аустралији. Вулкана је било у Новом Јужном Велсу, који је тада био налик данашњим Централним Андима у Јужној Америци.Почетак перма (286-227 милиона година) обележило је ледено доба. Ледени покривач је обухватао три велике области најинтензивније глацијације: Западну Аустралију, област северно од Аделејда и Тасманију са Викторијом. Западна Аустралија обједињавала је и два секундарна центра глацијације: Пилбара и Јилгарнски блок, са којих су се ледници кретали у свим правцима. На местима где је ледени покривач допирао до нивоа мора, стварани су ледени брегови. Истовремено на истоку Аустралије је постојао ограман вулкански појас који се протезао на дужини од 2.200 km, од Сиднеја до Кернса, настао као последица пуцања Земљине коре. У периоду 277-266 милиона година ледени покривач се повукао и оставио за собом наслаге морена, посебно у Викторији и Тасманији.

21


Иако је нестао и последњи ледник, зиме су и даље остале хладне.У периоду 266-258 милиона година је поново наступило захлађење што је довело до појаве ледника у Новом Јужном Велсу и западној Викторији. Са високих планина су се кретали валовски ледници који су таложили моренски материјал у западном делу Сиднејског басена.Крајем перма, 258-248 милиона година, настале су Велике разводне планине. Вулкани су били активни у југоисточном Квинсленду и на ободу Сиднејског басена. За тај период својствено је таложење органских материја у басенима. Одсутво кисеоника и акумулација органских материја утицали су на настанак лежишта каменог угља пермске старости.

МезозоикУ мезозоику је Аустралија добила облик и структуру која се није много мењала до данас. Већ крајем перма, раседањем је спуштен источни приобални део Аустралије који је од тријаса до горње креде испуњен седиментима флувијалног и лакустријског порекла.Најстарија мезозојска периода – тријас (248–213 милиона година) почела је у тектонском погледу мирно. Међутим, пре око 237 милиона година Гондвана је спојена са старим копном Северне Америке, Сибирском, Скандинавском и Балтичком плочом. Тако је створен суперконтинент Пангеа, оријентационог правца север-југ. Собзиром на то да су континентални блокови који су чинили Пангеу били нестабилни, они су представљали компактну континенталну масу само неколико милиона година, након чега је поново настала Гондвана. У раној фази раздвајања Пангее настали су раседи на контактима старих палеозојских басена (нпр. северозапад Аустралије).Јура (213–144 милиона година) је значајна по развоју рептила, а најкрупнији су били диносауруси. До 2005. године у свету је пронађено око 3.000 костију диносауруса, али је само 50 скелета, од укупно 350 познатих врста,

22


потпуно склопљено. Због тога се не може потпуно реконструисати више од 10% врста диносауруса.

Слика 7. Развијен биљни и животињски свет јуре (http://www.nascarulz.tripod.com/dinomain.html)

Поред диносауруса, у јури је било и других животиња од којих су за даљи развој значајне птице. Период 191-189 милиона година одликује максимум нивоа мора. Постојале су лагуне, а густе четинарске шуме расле су на обалама. Средином јуре настају раседи на контакту Аустралије, Индије и Антарктика, чиме је почео процес одвајања Аустралије од Гондване.Нови размештај копнених и океанских површина у креди (144–66 милиона година) утицао је на промену климе. На размештај копна и мора утицали су и епирогени покрети који су условили нове трансгресије и регресије.Аустралија се одвајала од Гондване у правцу супротном правцу сказаљке на сату. Индијско копно се одвајало од аустралијског ка северозападу стварајући басене Перт, Арго Кувијер и Гаскојн. Издигнута су острва Лорд Хоув и Норфолк, плато Квинсленд. Пре око 99 милиона година Аустралија се брже одвајала од Антарктика, померајући се према северу. Деформације које су тада настале најуочљивије су на Грампијенским планинама (Мелбурн), у долини Отвеј и у Басовом пролазу.Ширење океанског дна у Тасмановом мору почело је одвајањем острва Лорд Хоув пре око 84 милиона година. На југоистоку, Тасманијски плато се полако одвајао од копнене масе Аустралије и извесно време постојао као полуострво. Крајем креде изумирли су диносауруси. Постоје две теорије о томе зашто су и како ишчезли. Једна теорија полази од чињенице да су крајем креде тектонски покрети довели до глобалног захлађења на Земљи и истребљења диносауруса. Друга теорија заснована је на удару астероида у Земљу који је довео до промена животних услова. Другу теорију поткрепљује кратер

23


пречника 200 km поред полуострва Јукатан у Мексичком заливу, који је настао крајем креде ударом астероида. По тој теорији, ваздушне масе су разносиле распршени материјал око Земље неколико година. Сматра се да је велики део Северне и Јужне Америке био спржен ударом астероида. Месецима после тога, прашина је спречавала Сунчеву светлост да продре до литосфере. После неколико месеци без Сунчеве светлости изумро је биљни свет, затим диносауруси–биљоједи, а касније и диносауруси–месоједи.

AU – Аустралија, AN – Антарктик, I – Индија, AF – Африка, SA – Ј. Америка

Слика 8. Одвајање Аустралије од праконтинента Гондване пре око 106 милиона година (http://home.alphalink.com.au)

С друге стране, животиње као што су жабе, гуштери, корњаче и сисари, које су се хранили инсектима имале су више шансе да преживе такав удар. Њихов опстанак указује на то да крајем креде са нестанком диносауруса није престала еволуција других животињских врста на Земљи. Било како било, крајем креде изумрли су диносауруси, најкрупније животиње које су икада живеле на Земљи, и појавили се и развили први сисари.

КенозоикКенозоик је најмлађа ера геолошке историје, која је трајала око 66 милиона година. За време кенозоика дешавале су се многе геотектонске промене, које су утицале на формирање савремене физиономије Аустралије. Кенозоик се дели на две периоде: терцијер (66–1,8 милиона година) и квартар, који траје око 1,8 милиона година.Кенозоик је обележило ширење океанског дна око Аустралије и увећање Тасмановог и Коралног мора. Брзина кретања Аустралије према северу се убрзала у горњем еоцену на 3 cm годишње. Тако се Аустралија брзо удаљавала од Антарктика и приближавала Сундским

24


острвима. Трансгресије мора у еоцену и миоцену довеле су до акумулације кречњака на континенталном шелфу и пешчара северно од Нуларбор равнице. Каснијим регресијама вода се повукла остављајући за собом кречњачки појас на југу Аустралије. Терцијарно-квартарне стене дебљине 600 m испуњавају басен Мари. Еоцени слој достиже дебљину 125 m, олигомиоцени кречњак и конгломерат 95 m, плиоцена глина 3 m и плеистоцене наслаге песка дебљину од 53 m. Кредни и кенозојски вулкански појасеви пружају се на дужини 150 km, паралелно са источном обалом. У терцијарним наносима на висоравни Хејмерсли утврђене су жице гвоздене руде.У плеистоцену су се смењивале глацијалне и интерглацијалне фазе на вишим планинама и на Тасманији. На унутрашњим деловима под ледом, средња температура била је од –20ºС до –30ºС. Крајем плеистоцена, пре око 10.000 година, лед се повукао и савремени пејсаж је почео да се формира. Издизањем нивоа светског мора, Аустралија је одвојена од Тасманије и Нове Гвинеје.Најзначјнији тектонски покрети у холоцену одвијају се северно од Аустралије, на месту подвлачења Индоаустралијске под Евроазијску и Пацифичку плочу. Зона контакта је изражена у Јаванском рову (максимална дубина -7.135 m), рововима Нових Хебрида (-7.570 m), Тонге (-10.800 m) и Кермадек (-10.047 m). Западно од Индоаустралијске плоче пружа се зона дивергенције, где се дно Тихог океана шири. Ту се налази Маскаренска пречага која је дуга 2.000 km. Торесов пролаз је настао у терцијеру када је потопљен копнени мост између Аустралије и Нове Гвинеје.

ГЕОМОРФОЛОШКА ОБЕЛЕЖЈА Аустралија је стара континентална маса која је у великој мери уравњена млађим ерозивним процесима. Анализа њених геоморфолошких одлика омогућава да се утврди и дефинише утицај типова рељефа на просторнофункционални развој континента као целине.

25


Хипсометрија рељефаЈедноличност рељефа Аустралије најбоље улуструју хипсометријски појасеви. У рељефу доминира хипсометријски појас до 200 m н.в. који покрива 37,98% континента, затим следи хипсометријски појас 200–499 m н.в. са учешћем од 48,68% и појас изнад 500 m н.в. на само 13,23% територије. Средња надморска висина Аустралија износи 305 m, по чему је најнижи континент на Земљи.

Табела 4. Хипсометријски појасеви у АустралијиХипсометријски појас

Површина у кm2

% територије

% кумулативно

Испод нива мора 9.500 0,110 0,110 0 – 199 m 2.909.500 37,98 38,09200 – 499 m 3.728.700 48,68 86,77500 – 999 m 940.600 12,28 99,051.000 – 1.499 m 66.600 0,870 99,921.500 – 1.999 m 5.200 0,070 99,992.000 m и више 800 0,010 100,0


Велике разводне планине које представљају издужену баријеру меридијанског правца на истоку континента малим делом, на око 800 km2, прелазе надморску висину од 2.000 m. Највиши врх на континенту je Кошћушко на 2.229 m н.в. Најнижа тачка је испон нивоа мора у централном делу Великог артешког басена, непосредно поред Ејровог језера на –15 m. Разлика између највише и најниже тачке на континенту износи 2.244 m.Ако анализирамо и спољне територије Аустралије, онда је на Хердовом острву највиша тачка континента – врх Моусон (2.745 m, 73°30' и.г.д., 53°05' ј.г.ш.), а тиме се амплитуда повећава на 2.760 m.

Табела 5. Највише висинске тачке по савезним државама и територијама

Савезне државе и територије Назив Надморска

висина у m

26



Нови Јужни Велс Кошћушко 2.228Викторија Богонг 1.986Територија главног града Бимбери 1.912Квинсленд Бертл Фрер 1.622Тасманија Осо 1.617Северна Територија Зил 1.531Јужна Аустралија Вудроф 1.435Западна Аустралија Мехари 1.253


Велике морфоструктурне целинеУ рељефу Аустралије преовлађују велики басени и висоравни које су испуњене старим седиментним стенама. На основу геолошке грађе и морфоструктурних облика, Аустралија је од запада према истоку подељена на Западноаустралијску висораван, Средњоаустралијску низију и Велике разводне планине.

Западноаустралијска висораванУ западном делу континента је Западноаустралијска висораван, која се налази највећим делом у хипсометријском појасу 200–800 m н.в. Морфоструктурни облици висоравни су формирани радијалним покретима крајем протерозоика и почетком палеозоика. Изграђена је од кристаластих шкриљаца аустралијског штита, који су настали пре 900–3.000 милиона година, метаморфних архајских и алгонкијских стена и хоризонталних слојева млађеалгонкијске старости.У рељефу Западноаустралијске висоравни доминирају пространи платои. На југозападу се налази Јилгарнски плато на 200–400 m н.в., који има облик плитке удолине. У рељефу овог платоа јављају се слана удубљења и сува речна корита. У условима високих температура и мало падавина успева да се одржи једна врста акација (mulga), а у кањонима – кратколисни еукалиптус.На западу се Јилгарнски плато стрмим рубом спушта према 30–80 km широкој приобалној низији поред

27



Индијског океана, а према истоку прелази у зараван Нуларбор, издужену око 1.000 km и широку 200–300 km, са површином од око 260.000 km2. По генези представља издигнуто дно миоценог басена.Западно од Јилгарнског платоа налази се висораван Хејмерсли. У ову висораван повремени речни токови су усекли више од 20 кањона. Најдубљи кањони су Хенкок, Џофре и Вино. На неким местима кањони су толико уски да са њиховог дна изгледа као да сте у тунелу. На најужем делу кањон Вино је широк само 1 m. Једнако је запањујућа и мала ширина Оксерове осматрачнице. Тај пролаз спаја кањоне Вино и Хенкок, а његове стране су вертикалне. На дну кањона Џофре, који је дуг 6 km, стрме стране су полукружне и чине природни амфитеатар са којег се у време обилних киша сливају водопади. Стене које изграђују Хејмерсли лежале су на дну мора пре око 2,5 милијарди година.

Слика 9. Стрми клифови заравни Нуларбор поред Тихог океана (http://www.lemis.com)

Стари стратиграфски блокови Хејмерслија богати жицама гвожђа прекривени су млађим слојевима, а потом је читав тај блок издигнут изнад мора. Од тада су се потоци усецали и обликовали кањоне, на чијем дну расту еукалиптуси, палме и папрат јер се налазе у сенци кањонских страна где је испаравање мање него на висоравни. На висоравни Кимберли налазе се планине Бангл Бангл које се простиру на око 450 km2. Планине су рашчлањене кањонима у којима расте оштра трава са бодљикавим власима – spinifex, акације и палме. На планинским падинама се јављају живописне пруге настале под утицајем физичкохемијских процеса. Када избије на површину кречњак је беле боје, али вода која се слива дуж слојевитих плоча оставља пруге од кварца и глине које непрестано настају па се затим губе. Присуство гвожђа

28

http://www.lemis.com/


даје стени наранџасту боју, а сиви и смеђи тонови резултат су исушених лишајева и алги.Александар Форест, геодета из Перта довео је прву групу Европљана 1879. године до планине Бангл Бангл. Не зна се зашто су планине добиле тај назив. Абориџини их називају Пурнулулу, што у преводу значи пешчар. Сматра се да Абориџини у области Кимберли живе 24.000 година, а планине Бангл Бангл једно су од њихових светих места. Данас Абориџини учествују у управљању националним парком који је основан 1987. године. Неколико језера на осојним странама постоји током целе године, а животиње као што су валаби или коала долазе ту на појило. На планинским падинама су термитњаци висине до 5,5 m.

Слика 10. Куполе у облику кошница на планинама Бангл Бангл (Buchanan N., 1998)

Североисточно од висоравни Кимберли је Арнхемова земља. Изграђена је од кварцног пешчара, кварцита и вулканских стена. Са средњом висином од 300 m Арнхемова земља се благо спушта према обали и наставља у басен плитког Арафурског мора. Према југу Архемова земља прелази у платое средње висине 150–300 m. Својом висином од 300–500 m н.в. истиче се плато Беркли.На око 200 km јужно од Мекдонелове планине је Мезгрејова (1.440 m) и Петерманова планина (1.219 m), Улуру (енг. Ајерс Рок, 868 m) и Ката Тјута (енг. Маунт Олга, 1.070 m).У физиономском погледу издваја се планина – монолит Улуру или Ајерс Рок како су је енглески досељеници назвали. У другој половини XX века планина је постала национални симбол Аустралије. Како се Сунце привидно помера у току дана, тако Улуру израчује различите боје. У зору има наранџасти сјај који добија од излазећег Сунца, у рано јутро сенке му дају тамније тонове боје рђе, у подне има боју ћилибара, а у сутон се претвара у пурпурну масу која подсећа на џиновски комад ужареног угља. При дну монолит има обим од око 10 km, а у ободним странама

29


усечене су пећине. На североисточној страни налази се узвишење висине 150 m које се назива Кенгуров реп. У околини монолита расте сандалово дрво и еукалиптус, а између дина има пустињских храстова и траве.

Слика 11. Монолит Улуру, површине 3,3 km2, налази се на 345 m н.в. и неколико километара испод топографске

површине (http://www.ga.gov.au)

Од 1985. године Улуру је део истоименог националног парка, површине 1.300 km2, а у власништву је и под управом народа Анангу. За њих је Улуру место на коме се укрштају путеви предака. Сваки део стене, литица, камен или пећина има неко свето значење, а неке пећине у кањону Мутитјулу и Кантју украшене су цртежима, који су урађени окером, пепелом и угљем.Ката Тјута или како је потомци енглеских досељеника називају планина Олга у физиономском погледу чини 36 купола лоцираних у кругу. Истраживач Ернест Џајлс који их је истражио 1872. године записао је да изгледају као велики ружичасти стогови сена који се наслањају један на други. Уске котлине и кањони одвајају куполе једну од друге. Сунчеви зраци ретко допиру на та места, а ветар који пролази кроз њих хучи. Удолина у самом средишту планинског венца која носи назив Долина ветрова јесте зелена оаза акација, метвице и красуљака. Изнад долине је узвишење Ката Тјута, које у преводу са абориџинског језика значи много глава.Абориџини поштују ово место као део њихове традиције (Тјукурпе). За разлику од Улуруа, ове куполе се састоје од мешавине облутака и великих стена, а не од компактног пешчара. Удолине су испуњене шикаром, а у пећинама живе слепи мишеви и валабији. Зидове пећина украшавају цртежи Абориџина.Овде годишње падне тек око 200 mm падавина, а то је довољно да се испуне пукотине и обликују басени у стенама, које у осојним странама могу дуго да се одрже. Та

30


вода омогућава живот биљкама као што је нпр. Santalum acuminatum, која има воштане плавозелене листове и црвене, сочне и јестиве плодове. Црвени, зелени и наранџасти лишајеви прекривају стене у деловима планине где је мрачно и влажно. Посебно су изражени у делу који се назива Лиру или Гуштер. Гуштери и отровне змије крију се у бројним пукотинама, а папагаји се размножавају у великом броју и лете у јатима.

Слика 12. Ката Тјута (http://www.ga.gov.au)

Врхови и усеци Ката Тјуте имају абориџинске називе. Једно од њих је Долина жена мишица. На зидовима тог усека има много окапина. Купола човека кенгура на самрти на југоистоку планине бележи причу о човеку којег су напали дингоси – наводно пукотина у стени представља његову рану. Пукотине на западној страни представљају људождере Пунгалунге. Према легенди у пећинама живи Винампија, змија која бљује снажне ударе ветра у случају да неко прекрши племенске законе, а потом се претвара у дугу.Назив планина Олга дао је истраживач Ернест Џајс, по шпанској краљици на предлог барона Фердинанда фон Муелера. С обзиром да никада није постојала шпанска краљица Олга, годинама се воде расправе о веродостојности приче. Претпостављало се и да је реч о војвоткињи Олги Константиновој из Русије, баки данашњег војводе од Единбурга. Међутим, тајна је откривена 1981. године, када је у државном архиву у Штутгарту пронађен запис од 14. марта 1871. који је открио да је ипак реч о краљици, супрузи краља Карла од Виртемберга.Велика пространства Западноаустралијске висоравни захватају Велика и Мала пешчана, Гипсонова и Велика Викторијина пустиња, о којима ће бити речи у поглављу о пустињама.

31


Средњоаустралијска низијаНа територији између Западноаустралијске висоравни на западу и Великих разводних планина на истоку, тектонским спуштањем у мезозоику настала су три пространа басена, која су испуњена језерским и речним пешчаним и глиненим седиментима. Дебљина седиментних слојева износи 1.000–3.000 m и у њима су богате резерве подземне воде. На северу је Карпентаријски басен, у средишњем делу Велики артешки басен, а на југу басен Мари–Дарлинг.

Слика 13. Велики артешки басен (http://www.nht.gov.au)

Велики артешки басен је највећи и најдубљи артешки басен у свету. Покрива 23% континента, укључујући већи део Квинсленда, југоисточни обод Северне Територије, североисточни део Јужне Аустралије и северни део Новог Јужног Велса. Површински слој је изграђен од гвожђа и кварца. Уравњена површина Великог артешког басена изложена је дефлацији и корозији. Финије слојеве одувао је ветар, док су се дебљи одржали. Такве планинске области, које су сличне хамадама у Сахари имају површину око 350.000 km2. Процењене резерве артешке воде у басену износе 9–65 km2. Западно од Великог артешког басена налази се Симпсонова пустиња.Басен Мари–Дарлинг има површину 1.061.469 km² и обухвата 1/7 континента. Највећи део басена је мале надморске висине, уравњен ерозивним процесима и прима мало падавина 250–300 mm. Иако овај басен прима само 6% од укупне количине падавина која се излучи на континенту, више од 70% иригационих система Аустралије налази се у том басену. Ту се остварује више од 42% укупне пољопривредне производње, па је он најзначајнији пољопривредни рејон у Аустралији.

Слика 14. Басен Мари–Дарлинг (http://www.nht.gov.au)

32

http://www.nht.gov.au/

http://www.nht.gov.au/


Велике разводне планинеНа истоку Аустралије у правцу север – југ на дужини од 3.000 km пружају се Велике разводне планине, чија је средња надморска висина 1.500–2.000 m. Овај планински систем почиње на полуострву Јорк, пролази кроз Квинсленд, Нови Јужни Велс, Викторију и завршава се на Тасманији. Има асиметричан изглед: на западу је нижи, а на истоку виши и завршава се стрмим клифовима поред обале. Због премештања осе засводњавања од истока према западу, у извориштима река које су текле према западу дошло до формирања пиратерија и лучног скретања река према истоку. Осим што представљају развође, Велике разводне планине спречавају продор маритимних утицаја са Тихог океана у унутрашњост континента.Велике разводне планине су најјаче издигнуте у карбону и перму. До слабијег убирања дошло је и у терцијару. Геолошку грађу Великих разводних планина чине пешчари, глинени шкриљци, кварцит и терцијарне магматске стене.На истоку, између Кејрнса и Сиднеја, Велике разводне планине су оивичене структурном степеницом испред које се налази 10–100 km широка приобална низија. У ту структурну степеницу су многе реке, које припадају непосредно пацифичком сливу, усекле своје кањоне.По низу обележја Велике разводне планине подсећају на Урал. Првенствено се то односи на геолошку старост и грађу, надморску висину, облике рељефа, меридијански правац пружања и рудно богатство, које се налази у контактним деловима планина и залеђа или дуж раседа старих планинских трупина.У систему Великих разводних планина својом висином се истичу Новоенглеске планине (1.615 m), Плава планина (1.180 m) и Снежна планина, са највишим врхом Аустралије (Кошћушко, 2.229 m). Највеће богатство ових планина јесу шуме, зимски спортови и хидрографија.

33


Слика 15. Кошћушко – највиши врх Аустралије (http://www.zonaviaggi.it)

Новоенглеске и Плаве планине су одвојене дубоким сутескама и кањонима, а њихове приморске падине су богате каменим угљем, тако да је то наважнијији рејон црне металургије у Аустралији.Снежна планина је изграђена од гранита палеозојске старости, а по ободу од кречњака у којима су настале бројне пећине. На западној страни Плаве планине налази се пећински систем Џенолан са 22 веће пећине од којих је 12 уређено за туристичке посете.

Слика 16. Плаве планине (http://www.fotocommunity.de)

Планински рељеф југоисточне Аустралије наставља преко Басовог пролаза и у Тасманији. С обзиром на то да су планине на Тасманији у плеистоцену биле под ледом постоје бројни глацијални облици. Планински врхови прелазе висину од 1.500 m, а у највишем делу Тасманије налази се Тасманов долински ледник који је дуг око 29 km.

ПустињеПустиње захватају 1.371.000 km2 или 18% Аустралије. Јављају се у суптропским и тропским ширинама. На настанак пустиња у суптропским ширинама утицала је чињеница да зими до њих продиру скоро суви западни ветрови, а лети су под утицајем сувих и топлих десцедентрних струја. Пустиње тропских ширина јављају се око повратника у западном и централном делу Аустралије јер су ти делови континента током целе године под утицајем сувих и топлих пасата који долазе из зоне десцедентних ваздушних струја.Пустиње заузимају највећу површину аридних предела Аустралије и обично се налазе у средишту тих географских

34

http://www.fotocommunity.de/pc/pc/mypics/70/display/2360705


целина. Пошто сви аридни предели немају исту аридност, подељени су у три категорије. Најариднији делови су издвојени као екстрааридни, а нешто влажнији су аридни. Трећу категорију чине полуаридни предели – степе. У основи, то је део Аустралије у коме нема пољопривреде без наводњавања. Такви предели се у литератури, по једним ауторима називају аридним пределима, а по другим – пустињама и степама.

Табела 6. Пустиње Аустралије по савезним држава и територијама

Савезне државе и територије Назив пустиње Површина у km2

% територ.

Западна Аустралија и Ј. Аустралија

Велика Викторијина 348.750 4,5

Западна Аустралија Велика Пешчана 267.250 3,5

Западна Аустралија и С. Територија Танами 184.500 2,4

С. Територија, Квинсленд и Ј. Аустралија Симпсонова 176.500 2,3

Западна Аустралија Гипсонова 156.000 2,0Западна Аустралија Мала Пешчана 111.500 1,5Ј. Аустралија, Квинсленд и Н. Ј. Велс Стрзелецки 80.250 1,0

Ј. Аустралија, Квинсленд и Н. Ј. Велс Стрт Стони 29.750 0,3

Ј. Аустралија Тирари 15.250 0,2Ј. Аустралија Педирка 1.250 0,1Аустралија укупно 1.371.000 18


Према типу стена највеће пространство захватају пешчане, следе глиновите и камените пустиње. Песковите пустиње се простиру у нижим деловима Западно–аустралијске висоравни, а камените се јављају на већим висинама.За време влажније климе у плеистоцену са околних планина су текле реке и носиле велику количину материјала које су таложиле у басенима. У хумидним условима ерозивна моћ река постајала је јача, а количина

35



транспортованог материјала већа. Крупан материјал наталожен је у подгоринама Великих разводних планина, а најситнији су реке носиле и таложиле по потолини данашњег средишњег дела Аустралије, односно у Великом артешком басену. У појединим басенима било је великих језера, а остаци активних речних токова јесу сува речна корита – крикови. Када је у холоцену клима постала аридна, бројне реке су пресушиле, песковите наносе стварају ветрови.Главни облици рељефа у песковитим пустињама су 80–300 km дуге и 10–30 m високе дине, које су удаљене једна од друге 200–300 m. У Западној Аустралији дине се пружају у правцу запад – исток, а у Јужној Аустралији северозапад – југоисток. Дине су изграђене од црвенкастог песка и још увек су активне, осим на југу Јужне Аустралије.У нижим деловима каменитих пустиња постоје басени на чијем се дну често јављају периодска слана језера. После пљусковитих киша између басена настају и периодски токови. Због тога влада мишљење да су ти басени флувијалног порекла и да представљају делове старих долина које су млађим тектонским покретима и променом климатских услова изгубиле везу са морем.

Велика Викторија пустињаИзмеђу Стјуартових планина на истоку и сланих језера на западу простире се Велика Викторијина пустиња на дужини од 700 km. Има површину од 348.750 km2, што је 4,5% Аустралије. Њена средња надморска висина је 150–300 m.Енглески истраживач Ернест Џилс био је први европски истраживач који је 1875. године прошао кроз пустињу и дао јој назив по британској краљици Викторији. Доминантни облици рељефа су лонгитудиналне дине које су високе 10–30 m и издужене у правцу северозапад–југоисток. Насељена је аутохтоним племенима, од којих су најбројнији Когара и Мирнинг.

36


Велика и Мала пешчана пустињаУ северозападној Аустралији, између реке Фицрој и јужног повратника, налази се Велика пешчана пустиња. Простире се између 130º и.г.д. на истоку, Гипсонове пустиње на југоистоку и Индијског океана на западу. Има површину од 267.250 km2. Надморска висина опада од југа са 500–700 m н.в. према северу на 300 m н.в. Сува речна корита су малобројна, али има сланих језера, као што су: Макај, Дисапоинтмент, Грегори и др.Мала пешчана пустиња налази се у Западној Аустралији. Има површину од 111.500 km2, односно покрива 1,5% Аустралије. Доминантни еолски облици рељефа су лонгитудалне дине, које су високе до 30 m и издужене у правцу дувања доминантних ветрова правцу (запад–исток). У Великој и Малој пешчаној пустињи нема сталних насеља, осим у уском приобалном појасу где постоје привремена сточарска села. С обзиром да су Велика и Мала пешчана пустиња екстрааридне области, у њима успева мали број биљака и животиња, као што су неке врсте акација, гуштери и скочимишеви.

Слика 17. Еолски рељеф Гипсонове пустиње (http://www.edt.it)

Гипсонова пустињаИзмеђу Велике пешчане пустиње на северу и Велике Викторијине пустиње на југу налази се Гипсонова пустиња. Име је добила по Алфреду Гибсону који је 1874. године први истражио. Има површину од око 156.000 km2. Покривена је ситним дробинским материјалом. Средња надморска висина износи 300–500 m. Монотонију рељефа нарушавају поједина мања узвишења. Ретко је насељена малобројним староседелачким племенима.

37


Симпсонова пустињаУ западном делу Великог артешког басена, између реке Финке и планине Мабел на западу, планине Адам на северу, реке Џорџине и Дијамантине на истоку и Ејровог језера на југу налази се Симпсонова пустиња или како је староседеоци називају – Арунта. Истраживач пустиња Сесил Медиган повео је 1939. године на камилама научну експедицију у пустињу. Пустињу је назвао по Алфреду Симпсону, председнику јужноаустралијског огранка Краљевског географског друштва. Има површину од 176.500 km2. Године 1845. Чарлс Стерт био је први Европљанин који је угледао овај призор и описао предео под динама као паралелне линије на песку које следе једна другу као морски таласи.Симпсонова пустиња је на северу каменита, у средишњем делу песковита, на југоистоку – шљунковита, а поред северне обале Ејровог језера – глиновита. У песковитом делу се налазе најдуже паралелне дине на свету правца север – југ. Дине су везане вегетацијом, а висина им се креће од 3 m у западном делу до око 30 m на истоку. Највиша је Напанерика или Велика црвена дина, висине 40 m. Између дина налазе се глинена слатина и уравњени простори који су испуњени назубљеним камењем.

Слика 18. Симпсонова пустиња (http://www.photoatlas.com)

Глиновити делови Симпсонове пустиње – такири настали су од наталожених најситнијих честица које су акумулирале реке. Када је вода из тих најнижих делова испарила, остале су уравњене површине покривене глином. Такира има и по удолинама између песковитих греда по унутрашњости пустиње. Ова пустиња је најариднија област на континенту Месецима на спрженој земљи успевају да преживе грмови и трава. Гуштери и скочимишеви преживљавају склањајући се током дана у брлоге. Повремена киша доноси промене. Готово преко ноћи пустињу прекрије зелени тепих и Убрзо се стварају

38

http://www.photoatlas.com/


љубичасте површине на местима на којима је процветала Calandrinia polyandra.

39


КЛИМАТСКЕ ПРИЛИКЕ

Општа циркулација атмосфереПрема географском положају Аустралија припада субекваторијалном, тропском и суптропском климатском појасу. Одлучујући утицај на климатске прилике Аустралије имају географска ширина, општа циркулација атмосфере и хипсометрија рељефа. Северна трећина Аустралије налази се у тропском појасу који се одликује високим температурама ваздуха током целе године (у Дарвину јануар 28,5°С, јул 24,9°С). Остали део Аустралије налази се јужно од тропског појаса и одликује се топлим летима и релативно благим зимама (у Мелбурну јануар 19,7°С, јул 9,2°С). Велике разводне планине и унутрашњост Тасманије су једине области у којима се температуре ваздуха испод 0°С задржавају више од једног дана годишње. Највише температуре ваздуха су у пустињској унутрашњости, где дневне температуре достижу и до 46°С (у Алис Спрингсу). Годишње температурне амплитуде су мале на северу, влажно–тропском појасу (у Дарвину 4,6°С), нешто су више на југоистоку (у Мелбурну 10,8°С), а изразито високе у пустињској унутрашњости, са повећавањем степена континеталности 25–30°С. Изразите су и дневне амплитуде температура ваздуха, у Алис Спрингсу оне прелазе 50°С.

Табела 7. Неке апсолутне вредности температура ваздуха у Аустралији

категорија појаве место, савезна држава температура дату

мапсолутни температурни максимум Клонсури, Квинсленд 53С 1889.

највише средње месечне температуре

Марбл Бар, З. Аустралија

37,5С – 160 дана -

апсолутни температурни минимум

Шарлот Пас, Н. Ј. Велс -23С 1994.

максимална температурна амплитуда

Бели Клифови, Н. Ј. Велс 57С -


40



Аустралија је аридан континент. Више од две трећине њене територије има средње годишње количине падавина испод 500 mm, а једна трећина мање од 250 mm, углавном у пустињској унутрашњости. Просечна количина падавина у Аустралији као целини износи 420 mm, па се она у литератури наводи као најсушнији насељени континент на Земљи.Иако оскудне, падавине су неравномерно распоређене. Највише падавина има на пацифичкој обали, на северном приморју и крајњем југозападу, као и на Тасманији, где износе 1.000–1.500 mm (највише на обали Квинсленда до 3.800 mm), док су пустиње изразито сушне. Код језера Ејр количина падавина мања је од 100 mm, па чак и од 50 mm годишње. Југозапад Аустралије припада суптропским областима и падавине добија зими од западних ветрова. Источна обала око повратника прима атмосферске талоге од југоисточних пасата током целе године, док југоистоку кишу доносе летњи монсуни са Тихог океана. Север континента има влажно летње доба, када му падавине доносе монсуни, и суви зимски период. Највећи део унутрашњости је аридан и семиаридан.

Табела 8. Неке апсолутне вредности количине падавина у Аустралијикатегорија појаве место, савезна држава падавине датумсредња годишња количина падавина Аустралија 165 mm -

мин. средња месечна кол. падавина

језеро Ејр, Н. Јужни Велс 125 mm/год. -

апсолутни максимум падавина Беленден Кер, Квинсленд

11.251 mm/год. 1979.

макс. количина падавина за 24 h

Крохамхарст, Квинсленд 907 mm 3.02.189

3.макс. средња год. количина падивина

Беленден Кер, Квинсленд

4.048 mm/год. -

најучесталије падавине језеро Маргарет, Тасманија 250 дана/год. -


41



На настанак сувог континенталног залеђа највећи утицај има меридијански положај Великих разводних планина и хладне морске струје које теку уз западну обалу Аустралије.Због орографске препреке Великих разводних планина, југоисточни пасати и летњи источни монсуни излучују влагу на источним обалама континента, тако да су ваздушне масе које прелазе преко планинских гребена суве и не доносе падавине унутрашњости. Западни ветрови дувају са Индијског океана, али их хладне океанске струје које теку из виших географских ширина хладе и удаљавају од тачке засићености тако да оне не доносе падавине унутрашњости Аустралије, већ само југозападном приморју, које има суптропску климу.Монсунски ветрови на северу излучују падавине обалама залива Карпентарија и у дубљу унутрашњост продиру као суви. Уз то, готово средином континента пролази јужни повратник, као област десцендентних ваздушних струја и високог ваздушног притиска, што такође отежава продор влажних ваздушних маса у унутрашњост.У Аустралији су се издиференцирале следеће климатске области: суптропска на југозападу, влажнотропска на северу, пасатскомонсунска на североистоку, источномонсунска на југоистоку, умереноконтинентална на Тасманији и пространа област аридног климата у пустињској унутрашњости.Према Кепеновој класификацији климата најсевернији део континента има саванску климу (Aw). Она на малом пространству према истоку прелази у тропскумонсунску климу (Am). То је варијанта прашумске климе, тј. прелаз од прашумске (Af) у саванску (Aw). У унутрашњости доминира простор са топлим пустињским климатом (BWh). Са северне, источне и јужне стране око Bwh је прстен са топлим степским климатом (BSh). На југу континента је средоземна клима са сувим жарким летом (Сsa) и средоземна са сувим топлим летом (Csb). Најисточнији планински део је хладнији од унутрашњости. Северни део источне Аустралије има умеренотоплу влажну климу са жарким летом (Cfa). Између Cfa климата на југоистоку,

42


саванског (Aw) на западу и тропско–монсунског (Am) на североистоку налази се мањи простор умеренотопле климе са жарким летом (Cwa). Климат Cfa на нешто свежијем југоистоку прелази у умеренотоплу и влажну климу са топлим летом – Cfb.

Суптропски климатСуптропска клима (по Кепену Сsb климат) заступљена је на југозападном делу континента, јужно од 30° ј.г.ш. То је шира област града Перта. Клима тог простора слична је клими суптропских области јужне Европе и одликује се благим кишовитим зимама и топлим сувим летима. Највише температуре ваздуха јављају се у фебруару (у Перту 24,1°С), а најниже су зими, у јуну (у Перту 13,2°С). Због релативно ниже географске ширине и, нарочито, због влажних утицаја којима је југозапад Аустралије изложен са Индијског океана, зимске температуре ваздуха су релативно високе и износе око 10°С. Тако су годишње амплитуде релативно мале (нпр. у Перту 10,9°С).

Табела 9. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина у Перту (3195 j.г.ш, 11587 и.г.д., 19 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 23,8 24,1 22,4 19,4 16,2 14,2 13,2 13,6 14,9 16,5 `9,3 21,8 18,3mm 8,5 12,6 19,0 45,2 121,7 182,2 173,9 135,5 80,1 53,3 21,0 13,3 864,9

Извор: http://www.worldclimate.com

Термички екватор, померајући се током године, за време јунског солстиција (у зиму јужне хемисфере) лежи северно од екватора. Суптропске области се тада налазе јужно од зоне десцендентних ваздушних струја и високог ваздушног притиска, са изобарама од 766 mm у центру. Тада су ове области изложене западним ветровима са Индијског океана, који доносе хладно, облачно време и кишу. Због тога су зиме у југозападној Аустралији кишовите; снег ретко пада и брзо се топи. За време децембарског летњег солстиција над суптропским областима Аустралије се,

43

http://www.worldclimate.com/


услед десцендентних струјања ваздуха, образује појас високог ваздушног притиска, који је опкољен изобарама од 765 mm. Зона западних ветрова са Индијског океана тада је померена ка југу, а југозапад континента више није под њиховим утицајем. Услед антициклона који се тада формира над овим подручјем време је слично као у Медитерану – ведро, без падавина и веома топло. Услед локалних разлика у загревању копна и мора за време летњих месеци са пучине дува морски ветар, познат у Перту као Доктор из Фриментла који доноси освежење прегрејаном и густо насељеном приморју.У суптропским областима Аустралије годишње количине падавина у просеку износе око 1.000 mm, али су врло неравномерно распоређене. Лети, у доба десцендентних струја и високог ваздушног притиска, трају суше. Падавина има мало и најчешће их доносе тропски циклони – тајфуни и урагани, који повремено продиру из нижих ширина. Кише су, међутим, обилне од јесени до пролећа, у доба ниског ваздушног притиска и западних ветрова, који доносе влагу са Индијског океана. Тако се година у југозападној Аустралији дели на летње сушно и влажно зимско доба. Просечна годишња количина падавина у Перту износи 864,9 mm. Облачност је велика за време киша, од јесени до пролећа, док је лети, за време суша, мала.Дакле, лети (децембар–март), суптропске области на југоистоку Аустралије имају особине тропских сушних климата: десцендентне ваздушне струје, антициклоналне прилике, ветрове који дувају према нижим ширинама, незнатну количину падавина, високе температуре и ведро небо. За време зиме (јун–септембар), ове области имају особине умерених климата: западне ветрове, велике количине падавина, умерене температуре и велику облачност.

Влажнотропски климатВлажнотропска клима доминира на крајњем северу континента, односно у северним деловима Северне

44


Територије и Квинсленда. То је, у ширем смислу, приморје залива Карпентарија, полуострво Јорк и Арнхемова земља. Према југу влажнотропска област прелази у суву полупустињску област. Одговара Кепеновом Аw саванском климату.С обзиром на то да се север Аустралије налази између екватора и јужног повратника, на климатске прилике овог простора велики утицај има годишње померање термичког екватора. Услед мале географске ширине и малог колебања упадног угла Сунчевих зрака током године, температуре ваздуха су високе и релативно уједначене са малим годишњим колебањима. Средња јануарска температуре ваздуха у Дарвину износи 28,5°С, а средња јулска достиже 24,9°С што значи да су годишње амплитуде доста мале и износе око 4,6°С.

Табела 10. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина у Дарвину (1240 j.г.ш, 13080 и.г.д., 31 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 28,5 28,2 28,4 28,6 27,3 25,6 24,9 26,0 27,9 29,2 29,5 29,2 27,8

mm 395,6

330,9

282,1 96,6 17,5 2,5 1,1 3,8 15,1 60,4 129,

7239,

1 1573,5


Северни део Аустралије има само два годишња доба, суви и влажни период. Влажни период одговара лету и траје од новембра до априла. Суви период се поклапа са зимом и траје од маја до октобра.Почев од пролећне равнодневице јужне хемисфере (23. септембар), термички екватор и област асцендентних струја померају се ка јужном повратнику. Због тога се лети у влажнотропској области Аустралије образује област сниженог ваздушног притиска, ограничено изобаром од 752 mm. Оно привлачи на копно ваздушне масе са суседних океанских и морских површина. Тада је јужна Азија изложена зимском или североисточном монсуну. Појачан пасатима са северне хемисфере, он прелази екватор и залази на јужну хемисферу. Али на јужној

45



хемисфери, под утицајем повратне силе Земље, те ваздушне масе прелазе из североисточног у северозападни правац. Како оне прелазе преко топлих екваторијалних и тропских делова Индијског океана, Арафурског и Тиморског мора, обогаћују се влагом и у северне делове Аустралије стижу као топли и влажни летњи тропски монсуни. Ближе обали Индијског океана њихово дејство се осећа до 25° ј.г.ш., а према истоку до 15° ј.г.ш. Ови ветрови доносе влажнотропској области Аустралије јаке и облине летње кише, чија годишња количина износи у просеку око 1.500 mm. Летње падавине доносе и чести тропски циклони, који настају у Тиморском и Арафурском мору. Године 1974. снажан тропски циклон је готово сравнио са земљом Дарвин. Због појаве тропских монсуна, поплаве се често јављају за време влажног периода у северној Аустралији.Сасвим другачије прилике јављају се у зими. Тада се асцендентне струје издижу северније од екватора, а десцендентне се спуштају, на јужној земљиној хемисфери, између екватора и јужног повратника, обухватајући и северну Аустралију, односно област залива Карпентарија. Тада се у овој области због спуштања ваздушних маса образује антициклон из кога полазе југоисточни пасати према екватору. Из тог разлога зиме су суве, са малом количином падавина. Просечна годишња количина падавина у Дарвину је 1.573,5 mm. Падавине се великим делом излуче у лети. Према пустињској унутрашњости на југу количина падавина опада.Дакле, лети северну Аустралију одликују нижи ваздушни притисак, асцендентна струјања, влажни монсунски ветрови и обилне падавине. За време зимског солстиција дува суви југоисточни пасат. Влажни летњи период је прекинут секундарним минимумом падавина, који се јавља између оба проласка Сунца кроз зенит. Први пут Сунце пролази кроз зенит, крећући се привидно од екватора ка јужном повратнику, а други пут крећући се привидно од јужног повратника према екватору. Тако се у влажним тропским пределима јављају два кишна доба, која следе након проласка Сунца кроз зенит, али и два сушна периода

46


(дужи одговара зимској половини године и краћи – летњој) између оба пролаза Сунца кроз зенит. Добијајући велике количине кише, приморје залива Карпентарија одликује се већом облачношћу која колеба као и падавине. Облачност је највећа лети и износи 6–7, а најмања је зими 2–3.

Пасатскомонсунски климатОвај климатски тип заступљен је у делу источног приморја, између влажно– тропске климатске области на северу и приближно 30° ј.г.ш. на југу. То је дакле област на источној страни Аустралије око јужног повратника, која обухвата источну обалу Квинсленда и североисточну обалу Новог Јужног Велса. Према западу ова климатска област је малог пространства, ограничена планинским венцима Великих разводних планина које се пружају паралелно са обалом. Према Кепеновој класификацији ово је област Cfa климата, тј. умеренотопле климе са жарким летом.На основу положаја у тропским ширинама, пасатскомонсунски предели се одликују високим температурама ваздуха. За разлику од тропских крајева на северу, њихове летње температуре су нешто снижене под утицајем влажних пасата и нарочито влажних монсуна. Приморје има средње јануарске (летње) температуре ваздуха око 28°С, а јулске (зимске) око 17°С, тако да годишња температурна амплитуда износи 10–11°С. Идући од обала Квинсленда према западу, уз источне стране Великих разводних планина, температурне прилике се нагло мењају, односно температуре ваздуха брзо опадају.Области око повратника на источним странама континената изложени су утицају пасатскомонсунских ветрова. Према источној обали Аустралије дува југоисточни пасат са Тихог океана који као влажни ветар доноси знатне количине падавина, чија годишња количина у просеку износи око 1.750 mm. Дувајући према северозападу, ови ветрови се издижу уз падине Великих разводних планина, хладе се, водена пара у њима се кондензује и излучују се обилне падавине у источној подгорини ових планина, на пацифичкој обали Квинсленда

47


и североистоку Новог Јужног Велса. На тај начин североисточни пасати губе влагу и у унутрашњост Аустралије продиру као суви ветрови. Услед тога и услед честих тропских циклона, пасатскомонсунске области се одликују обилним падавинама. Нека насеља на обали Квинсленда примају годишње 3.800 mm падавина. По Кепену то је простор Аm тропскомонсунског климата и представља најкишовитији део Аустралије.Велике количине падавина неједнако су распоређене током године. Пасатски ветрови југоисточног правца у овим областима дувају готово стално, те би требало да су и кише равномерно распоређене по месецима. Али се у овим областима јављају летњи максимуми падавина, због тога што пасати добијају лети монсунски карактер. Због високих температура ваздуха падавине се јављају о облику кише. Једино се на источним падинама Великих разводних планина може јавити краткотрајан снег. На обалама Квинсленда облачност је велика и најчешће се колеба између 5 и 6, с тим да је већа лети, када су и падавине обилније, а мања зими.

Табела 11. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина у Бризбејну (2750 j.г.ш, 15300 и.г.д., 38 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 24,6 24,7 23,6 21,5 18,2 16,1 15,0 16,0 18,2 20.9 23,1 24,1 20,5

mm 161,0

156,5

140,2 89,2 72,6 68,6 56,9 46,9 46,5 77,0 97,4 134,

3 1150,6


Представник пасатскомонсунског климата јесте Бризбејн, који се налази на пацифичкој обали, на 27°50' ј.г.ш. и на 38 m н.в. Његова највиша температура ваздуха је 24,7°С у фебруару, најнижа 15°С у јулу, а годишња температурна амплитуда 9,7°С. Годишња количина падавина у Бризбејну је велика и износи 1.150,6 mm са максимумом у јануару од 161 mm и минимумом у септембру од 46,5 mm. На овој станици температурни максимум падавина је у децембру за време летњег солстиција јужне хемисфере, али према њему

48



касни максимум падавина. Температурни минимум је у јулу, иза зимског солстиција и према њему касни минимум падавина.

Источномонсунски климатОвај климат обухвата крајњи југоисточчни део Аустралије, јужно од пасатско–монсунске области. То је област пацифичког приморја Новог Јужног Велса и источног приморја Викторије. По Кепену, то је Cfb климат тј. умеренотопли климат са топлим летом. Слично пасатскомонсунским областима, и ове области су мале ширине јер су према западу од сушне унутрашњости одвојени планинским венцима Аустралијских Алпа. Према југу, источномонсунски климат обухвата делимично и умерене ширине на истоку Тасманије.Температурне прилике југоисточне Аустралије су под утицајем падавина и монсуна и снижене су и лети и зими у односу на северније пасатскомонсунске пределе. Летње температуре су снижене зато што летњи монсун доноси велике количине падавина, а зимске зато што зимски монсун дува са Аустралијских Алпа, где су температуре ваздуха ниже. Генерално гледано, лета су топла а зиме веома благе. Средња јануарска температура ваздуха у Сиднеју износи 22,1°С, а јулска 11,8°С. Изузетак су Аустралијски Алпи, где су лета релативно хладна, а зимске температуре ваздуха се могу спустити испод 0°С, када су и ноћни мразеви уобичајена појава.

Табела 12. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина у Сиднеју (3395 j.г.ш, 15110 и.г.д., 6 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 22,1 22,0 20,9 18,3 15,2 12,8 11,8 13,0 15,2 17,6 19,4 21,2 17,5

mm 141,1

151,7

165,2 69,9 118,2 158,2 52,3 49,0 95,3 84,0 95,6 74,9 1242,7


49



Југоисточна Аустралија налази се у зони дувања вантропских монсуна и по одликама циркулације ваздуха слична је развијенијим источномонсунским областима у Северној Америци и Азији. Зими се копно јаче расхлади и ваздушни притисак је тада виши на копну него на мору и тај антициклон ограничен је изобаром од 765 mm. Зато у том делу године са Аустралијских Алпа дува зимски монсун према Тихом океану. Долазећи из унутрашњости, овај ветар не доноси падавине, па су зиме сушни део године у овим областима. Лети се успостављају обрнути барометарски односи. Тада је изнад Тихог океана антициклон, а изнад југоисточне Аустралије циклон. Барометарска депресија изнад југоистока континента толико привлачи пасате са Тихог океана, да они скрећу из правца југоисток–северозапад у правац исток–запад. То је источни летњи вантропски монсун, који највећи део падавина излучи на источним странама Аустралијских Алпа. Количине падавина у источно–монсунским пределима износе просечно 1.000–1.300 mm, aли се повећавају према планинама на западу. Прешавши преко Аустралијских Алпа у средишње низије, источни монсуни се адијабатски загревају и постају суви. Дакле, падавине су неравномерно распоређене током године; више их је за време летњег океанског монсуна, а мање за време зимског копненог монсуна. Јављају се у виду кише, а на Аустралијским Алпима, зими пада снег.Пример овог климата је Сиднеј, главни град Новог Јужног Велса. Налази се на 33°95' ј.г.ш., на 6 m н.в. и годишње прима 1.242 mm падавина. Југоисточна Аустралија се одликује релативно великом облачношћу, чије просечне годишње вредности износе око 5. Облачност се повећава према планинама на западу и током године колеба као и падавине, наиме већа је лети а мања зими.

Табела 13. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина у Хобарту (4283 j.г.ш, 14740 и.г.д., 4 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 16,7 16,7 15,4 13,0 10,5 8,5 7,8 8,9 10,6 12,3 13,9 15,4 12,5

50


mm 51,3 38,0 45,9 50,6 45,7 51,0 50,7 48,5 47,0 60,0 52,2 56,6 597,7Извор: http://www.worldclimate.com

Јужна Викторија и Тасманија имају умерену климу са 1.000–1.300 mm падавина које су равномерно распоређене током године. Планински врхови Тасманије су зими под снегом, а количина падавина достиже и до 2.800 mm, са 240 кишних и снежних дана годишње. Снежне падавине се могу јавити и лети (као што се десило у јануару 2001). Умерени климат са израженим годишњим добима ублажен је океанским утицајима, са благим, сниженим температурама и зими и лети. Тако је у Хобарту (42°83' ј.г.ш., 147°40' и.г.д. и 4 m н.в.) средња јануарска температура ваздуха 16,7°С, а јулска 7,8°С; падавина има 597 mm. Клима Тасманије, са падавинама током целе године, благим температурама и јаким утицајем океана слична је клими умерених ширина западне Европе.

Пустињски климат Аридна клима заузима највећи део континента. Само пустиње захватају око 1/3, а заједно са полупустињама и степама око 2/3 Аустралије. Аридне области се шире од подгорине Великих разводних планина на истоку до Индијског океана на западу. Највеће пустиње се налазе у тропском појасу, док се заравни Нуларбор, на југу Аустралије, простире у суптропским ширинама. Вискоке температуре ваздуха и изразита сушност су основне климатске одлике тог простора. По Кепену, сушне области на западу Аустралије око повратника припадају топлом пустињском BWh климату. Тај простор је са северне, источне и јужне стране опкољен појасом топлог степског BSh климата.

Табела 14. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина у Алис Спрингсу (2380 j.г.ш, 13390 и.г.д., 537 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 28,5 27,7 24,8 20,0 15,5 12,3 11,5 14,3 18,3 22,7 25,7 27,7 20,7

51



mm 40,5 41,5 34,7 16,6 17,0 16,7 12,1 10,0 9,0 20,0 25,3 37,2 281,2Извор: http://www.worldclimate.com

Високе температуре ваздуха аустралијске унутрашњости резултат су пре свега географске ширине. Пустиње тропских зона леже око повратника и највише температуре имају иза летњих солстиција, у време зениталног стања Сунца. Летње температуре ваздуха пењу се до 30°С, а у Алис Спрингсу могу достићи и 45°С. Марбл Бар, на северозападу континента, држи својеврстан рекорд. У овом месту температура ваздуха је једном приликом узастопно 162 дана достигла максималне дневне вредности од 37,8°С. Још су више температуре земљишта, које достижу у пустињама и више од 70°С.Најниже температуре ваздуха су у јулу, после зимског солстиција и просечно износе 10°–13°С. Средња јулска температура у Алис Спрингсу (23°80' ј.г.ш., 133°90' и.г.д. и 537 m н.в.) износи 11,5°С. Међутим, дневне вредности могу достићи 15°С, а понекад и преко 20°С. Температуре ваздуха су нешто ниже у суптропским ширинама, на заравни Нуларбор, услед веће географске ширине, и на планинама у унутрашњости (Мак Донелове планине и Мезгрејв), због веће надморске висине.

Табела 15. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина у Марбл Бару (2118 j.г.ш, 11975 и.г.д., 189 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 33,6 32,8 31,9 28,6 23,6 20,0 19,2 21,4 25,2 28,8 32,0 33,5 27,6mm 75,2 80,2 55,5 20,2 23,2 22,8 11,7 5,9 1,0 4,0 9,4 35,9 346,9


Једна од битних климатских одлика овог простора јесу велика температурна колебања, која су све већа са удаљавањем од морских обала, тј. са повећавањем степена континенталности. Годишња колебања у многим местима прелазе 20°С, а у Алис Спрингсу износе 17°С. Знатно су већа дневна колебања температура. Голо стеновито и песковито тле дању се јако загреје и израчује

52




топлоту приземним слојевима ваздуха. Ноћу тле брзо и нагло испушта акумулирану топлоту и температуре ваздуха могу бити прилично ниске. У Алис Спрингсу температуре ваздуха лети достижу 45°С, а ноћу се спуштају и до –6°С, тако да дневна колебања температура износе 51°С.У тропским пустињама Аустралије високе летње температуре настају зато што Сунчеви зраци у време летњих солстиција падају око повратника у подне под правим углом. Међутим, за време равнодевица Сунчеви зраци падају под правим углом у областима око екватора, па ипак се у њима не јављају тако високе температуре као у пустињама. Такве температуре према томе зависе и од других чинилаца, а не само од географске ширине. Ти чиниоци доприносе да су температуре ваздуха високе не само у тропским, већ и у суптропским пустињама Аустралије. У те факторе спадају оскудне падавине и веома ретки хидрографски објекти, тако да се топлота не троши на испаравање. Одсуство живог света који би трошио топлоту за своје активности, гола подлога и мала облачност омогућавају интензивно дневно загревање и ноћно хлађење подлоге, што доводи до изразитих дневних колебања. Кад се лети у средишту Аустралије образује барометарски минимум, источни монсуни, пошто пређу Велике разводне планине, бурно се стропоштавају према ниским пустињама, загревају се и добијају особине сувог и врелог фена. Ваздух постаје при томе непрозрачан и загушљив, а релативна влажност опада до 10%.Поред високих температура и њихових знатних колебања, друга климатска особеност унутрашњости Аустралије је изразита сушност. Нпр. Брокен Хил (31°97' ј.г.ш., 141°40' и.г.д. и 315 m н.в.), на западу Новог Јужног Велса прима годишње 234,9 mm, Алис Спрингс 281,2 mm и Фарина (30°07' ј.г.ш., 138°27' и.г.д. и 91 m н.в.) 161 mm.

Табела 16. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина у Брокен Хилу (3197 j.г.ш, 14140 и.г.д., 315 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

53


°С 25,2 25,2 22,0 18,2 12,1 11,3 10,2 11,3 14,4 18,7 21,2 23,1 17,8mm 25,6 13,0 21,2 17,2 25,0 15,1 18,1 18,1 18,9 22,0 18,7 21,3 234,9


Има места у којима по више месеци нема ни капи кише, или их уопште нема годинама. Најизразитије суше јављају се у Јужној Аустралији око језера Ејр, где се годишње излучи до 100 mm падавина. Само планинске области Мак Донел и Мезгрејв, надморске висине 1.510, односно 1.440 m, добијају нешто више падавина него околне ниске области.Мале количине падавина условљене су различитим факторима. У тропским ширинама Аустралије око повратника преовладавају десцендентне ваздушне струје. Спуштајући се са већих висина, ваздушне масе се загревају и удаљавају од тачке засићености. Услед високог притиска ветрови са околних акваторија не могу дубље продрети у унутрашњост континента. Планинска баријера Великих разводних планина онемогућава продор влажних ваздушних маса југоисточних пасата и вантропских монсуна са Тихог океана у унутрашњост континента. Лети на северу Аустралије дува влажни северозападни монсун, али он падавине излучи у приобаљу залива Карпентарија и у унутрашњост стиже као сув ветар. Суптропска зараван Нуларбор на југу Аустралије такође је сушна. Лети се у овим крајевима спуштају десцендентне струје; ваздушни притисак је висок и нема падавина. Зими преовлађују западни ветрови са Индијског океана, који излучују падавине на приморским странама залеђа Перта и у унутрашњост континента доспевају готово суви.Иако незнатне, падавине су неравномерно распоређене током године. У оним деловима тропских пустиња Аустралије који леже јужно од јужног повратника (Велика Викторијина пустиња) падавине се јављају зими, као и на суптропској заравни Нуларбор на југу, и доносе их западни ветрови из суптропског антициклона над Индијским океаном, док их лети готово и нема. Пустињске области северно од јужног повратника (Велика и Мала пешчана пустиња) добијају кише лети, када услед зенитног стања

54



Сунца падају монсунске кише у влажном појасу на северу Аустралије. У пустињама око јужног повратника (Гибсонова пустиња) кишни ветрови из виших ширина веома су ретки, као што су ретке и зениталне кише. Услед тога се у средишњем делу континента налази област 22°–28° ј.г.ш. која је изразито сушна. У Западној Аустралији годишње количине падавина су такође незнатне, као и у Великом артешком басену на истоку.Иако у аридним крајевима Аустралије постоје годишња доба са више или мање падавина, ипак могу проћи године а да кише не падну у оним добима када се обично јављају. За цео континент карактеристично је да су падавине нередовне, те могу проћи године без кише, док се појединих дана могу излити велике количине падавина. Велике количине падавина лети и у јесен доносе тропски циклони, познати под називом вили–вили, који полазе из Тиморског и Арафурског мора. Они могу продрети дубоко у унутрашњост континента, достижући понекад и до јужних обала.Одсуство падавина доводи до великих суша. Аустралија је 1994. године била погођена највећом сушом у последњих 200 година, када су количине падавина у унутрашњости ретко где прелазиле 150 mm за годину дана. Облачност је веома мала у Аустралији и током године се мења. У деловима аусталијских пустиња који леже у вишим ширинама, ближе суптропским зонама, облачност је већа зими кад се јављају ретке падавине, а мања лети када се спуштају десцендентне струје. У деловима који леже у нижим ширинама, ближе влажнотропској зони на северу континента, облачност је већа лети, када се јављају падавине, а мања зими. Најмању облачност имају пустињске области око повратника. Управо је стално ведро небо један од узрока високих температура ваздуха и великих дневних и годишњих температурних амплитуда у сушној унутрашњости Аустралије.

55


ХИДРОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈАХидрографске прилике су значаја за активности и делатности становништво. Условљене су бројним факторима, међу којима се као важнији могу издвојити: тектонска активност, геолошки састав, језерске фазе у неогену и квартару, климатске прилике и формирање речне мреже по повлачењу неогеног језера. Аустралија се због мале количине падавина у географској литератури наводи као најсувљи насељени континент на Земљи. Она има свега око 1% укупних светских резерви слатке воде. Највећи део тих резерви налази се испод топографске површине због великих пустиња и полупустиња на којима нема сталних површинских токова. У суседне океане и обална мора са аустралијског копна се одводњава свега 35% територије, трећина у слане басене са унутрашњим отицањем, а на трећини нема ни повремених водних токова. Свега 12% падавина отиче у реке, а 88% испари или понире. Више од 60% површинских вода отиче у Тиморско и Арафурско море, залив Карпентарију и Коралско море.

Неке значајније рекеПодаци о најдужој аустралијској реци често збуњују јавност јер је по неким изворима најдужа Мари (2.589 km), а по другима Дарлинг (1.390 km). Наиме, ако се код Дарлинга узму у обзир и њене саставнице Барвон и Мекинтур, онда ова река са изворишним крацима има већу дужину од Мари и износи 2.739 km. По дужини следе реке Марамбиџи (2.539 km) и Лаклан (1.370 km).

Табела 17. Најдуже реке Аустралије по савезним државама и територијама

Савезне државе и територије Назив реке Дужина у

кm3

Нови Јужни Велс Мари 1.870Квинсленд Флиндерс 840

56


Западна Аустралија Гаскајн 760Јужна Аустралија Мари 650Викторија Голбурн 566Северна Територија Викторија 560Тасманија Соут Еск 214Територија главног града Марамбиџи 51


МариРеку Мари, чија је дужина 2.589 km, први су открили 1824. године енглески истраживачи Хјум и Хоувел и дали јој назив Хјум. Када је 1830. године из реке Марамбиџи у Мари упловио Чарлс Стјуарт, преименовао је назив по енглеском државном секретару за колоније Џорџу Марију.Мари извире у Снежним планинама на југоистоку Новог Јужног Велса. Већим делом тече у правцу југоисток – северозапад као гранична река између савезних држава Викторије и Новог Јужног Велса. У Јужној Аустралији лактасто скреће према југу и улива се у залив Енкаунтер. Непосредно пред ушће тече кроз језеро Александрина. Ушће је уско за пловидбу великих бродова, али мањи бродови плове за време високог водостаја. Површина слива износи око 1 милион km2, а најдуже притоке су, поменуте, Дарлинг и Марамбиџи. Корито је већим делом окружено клифовима, па је долина уска. У ширим деловима долине гаји се пшеница, а постоје и бројни пашњаци на којима је развијено екстензивно овчарству.

Слика 19. Средњи ток Мари (Encarta Encyclopedia, 2006)

На реци су изграђене бране Хјум, Дартмут и др., чиме је речни режим од зимско – пролећно – влажног и летње – јесење – сушног, постао зимски – ниски и летњи – виши водостај.

57



Због регулације речног режима, долина Мари је најплоднија у Аустралији, али је екосистем озбиљно нарушен. Због пораста салинитета воде и земљишта, постоји опасност од тога да речна вода ускоро буде неупотребљива, што би изазвало потешкоће у водоснабдевању Аделејда. Због мелирационих система у Викторији, Новом Јужном Велсу и Јужној Аустралији, река често пресуши у доњем делу тока, тако да и не стиже до ушћа. За годину дана, рекама Мари и Дарлинг протекне мање воде него Амазоном за један дан.

ДарлингРеку Дарлинг, дужине 2.739 km, први је открио истраживач Чарлс Стјуарт фебруара 1829. године. Име је добила по тадашњем гувернеру Новог Јужног Велса. Дарлинг извире у Квинсленду у Великим разводним планинама одакле тече према југозападу. У горњем току, првих 1.100 km, позната је под називима Барвон и Мекинтјур, а од места где се спаја са реком Кулгоа, близу града Бурка у Новом Јужном Велсу, назива се Дарлинг. Код града Вентворта улива се у реку Мари. У току 1850–их година реком су пловили мали бродови, а 1870–их системом Мари – Дарлинг пловило је више од 100 парних бродова. С обзиром на то да је Дарлинг једним делом тока у прошлости пресушивао, на реци су изграђена вештачка језера из којих се вода за време суше користи за наводњавање. Последњих година, река је угрожена због прекомерног загађења пестицидима, појаве зелених алги и непрестаног повећања салинитета.Притоке Дарлинга имају сува речна корита у сушној сезони. У њима се вода тада задржава једино у глиновитим улегнућима, док у кишној сезони реке плаве околне алувијалне равни.

МарамбиџиПо дужини тока од 2.539 km Марамбиџи је трећа река у Аустралији и најдужа у Новом Јужном Велсу. Извор је

58


откривен 1823. године, а доњи ток истражио је Чарлс Стјуарт 1829. године. Назив у преводу са абориџинског језика значи велика река. Марамбиџи извире у Националном парку Кошћушко у Великим разводним планинама. Тече према југозападу до ушћа у Мари код града Балраналда. Корито је 1970–их година регулисано после инжењерских радова у Снежним планинама за потребе наводњавања и добијања електричне енергије. Најдуже притоке су Молонгло (која тече кроз Канберу), Лаклан и Аберкромби. Са Великих разводних планина теку кратки речни токови према мору. На њима се налазе бројни водопади и брзаци.

Повремени речни токовиАридне области Аустралије одликује велика безводност. Једино се после ретких и краткотрајних пљускова јављају повремени токови који се често формирају плитка периодска језера. Међутим те периодске реке често губе воду у песку. У условима уравњеног рељефа, отицање је неодређено, а развођа слабо изражена.У субаридним областима се јављају сува речна корита – крикови, која су настала за време плеистоцених интерглацијала. Крикови су најизраженији у сливовима Ејровог језера и реке Мерчисон. У криковима се после пљусковитих киша јављају бујице које ишчезавају у песку. У сливу Мерчисона настају пешчане гредице – вондери, висине 0,5–1 m, између којих се налазе плитка удуљења испуњена земљом. Ти облици нису сагласни са старом речном мрежом, већ су настали радом ветра. У речним коритима у субаридним пределима, вода се задржава у рукавцима или депресијама које становништво назива билагонг. Они представљају место окупљања различитих животињских врста. Иако су флувијални процеси у субаридним областима слабо изражени, ерозија је израженија у односу на аридне области. Корита повремених река су дубље усечена и изувијана, а отицање траје знатно дуже време. Између речних сливова се често јављају бифуркације.

59


На западној страни Великих разводних планина у Великом артешком басену реке се сливају према сланом Ејровом језеру. Најдуже су Дијамантина (800 km) и Купер Крик (1.420 km).

ЈезераУ Аустралији нема великих језера, иако је она богата подземним колекторима. По површини највећа су велика слана језера: Ејрово (9.500 km2), Торенсово (5.900 km2) и Герднерово (4.760 km2) језеро.

Табела 18. Највећа језера Аустралије по савезним државама и територијама

Савезне државе и територије Назив језера Површина у

km2

Јужна Аустралија Ејрово 9.500Западна Аустралија Мекеј 3.494Северна Територија Амадеус 1.032Нови Јужни Велс Гарнпунг 0,542Тасманија Гордон 0,270Квинсленд Далрајмпл 0,220Викторија Корангамит 0,209Територија главног града

Барли Грифин 0,072

Извор: http :// www . ga . gov . au /

У централном делу Великог артешког басена на 12 m испод нивоа мора налази се Ејрово језеро. Европски истраживачи дуго су нагађали да у унутрашњости Аустралије постоји језеро или чак велико унутрашње море. Многи су се питали где се уливају реке које теку према унутрашњости. Највећи део аустралијске обале је уцртан на географске карте 1830–их година, док цу већи део залеђа познавали једино Абориџини.

Слика 20. Језеро Ејр за време сушног периода (Buchanan N., 1998)

60



Едвард Ејр је кренуо из Аделејда 1839. године у својој 25 години у намери да буде први Европљанин који је прешао Аустралију од југа до севера. Прешавши преко Флиндерсових планина, дошао је до сланих језера и морао је да се врати. Године 1840. покушао је поново и дошао је до језера које данас носи његово име. Иако је било суво, опасно блатно корито спречило га је да настави пут. Други истраживачи имали су слична искуства, али ипак су се приче о великом слатководном језеру и даље причале. Тек је 1922. године Џералд Халиган видео језеро из ваздуха и открио воду у његовом северном делу. Но, када је следеће године до језера дошао пешице, у њему је било воде једва онолико да на њој може да плута чамац. Данас се зна да језеро може бити пространа акваторија, али и да се то дешава једном на сваких 8–10 година. Тај циклус се одвија већ 20.000 година. Врло ретко се обилне падавине излучују два лета заредом. Првог лета киша натопи тло, па следеће године упије мање воде на путу са планина и језеро се напуни до врха. Тада је средња дубина језера 2,1 m, а максимална 3,9 m. С обзиром на то да су обале Ејровог језера изграђене од млађих плеистоцених стена, то је доказ да је у плеистоцену постојало велико језеро. Неки научници сматрају да је плеистоцено језеро имало површину око 100.000 km2 и да је било дубоко око 50 m. Простор око језера прекривају наслаге камене соли. Зато није чудно да се овај део континента назива Мртво срце. Када је Питер Ворбернон 1858. детаљније истражио језеро, описао га је као призор мртвачке укочености.На северу језера налазе се дине Симпсонове пустиње, а на истоку и западу велике равнице прекривене динама и оштрим камењем по којем је тешко ходати. На југу је неколицина сланих језера и сувих слатина. Сливно подручје Ејровог језера веће је од Шпаније, Француске и Португалије заједно. Његова два дела – језеро Ејр на северу и много мање језеро Ејр на југу повезује канал Годјер, који је дуг око 15 km. Када падне киша, вода из удаљених планина улива се у сува речна корита.

61


Највећи део воде испари или понире кроз песак, али ако је киша дуго и интензивно падала, одређени део воде стиже до језера које се налази око 1.000 km низводно.

Слика 21. Језеро Ејр за време влажне сезоне (Buchanan N., 1998)

Само у годинама великих поплава вода протиче кроз канал Годјер. Када вода стигне до језера Ејр оно преко ноћи експлодира обиљем живота. Одједном се појављују биљке као што је пустињски грашак. Брзо цветају, журећи да заврше животни циклус и створе семе пре него што влага нестане. Вода оживљава и алге и икру ракова, која је мировала у блату. Језеро се убрзо претвара у оазу. Убрзо стижу и птице – патке, плавоноге сабљарке, корморани, галебови и др. Уз обале се пеликани и пругасте властелице окупљају у бучним колонијама са више десетина хиљада гнезда.Када се доток воде заустави, језеро брзо испарава због високих температура и тада постаје слано. Тек излегли младунци принуђени су да науче да лете пре него што се језеро исуши јер је хране и воде све мање, па птице морају да напусте станишта, а птићи који не могу да лете бивају остављени. Слатководна риба не може нигде да побегне па се гуши у сланој води. Језеро се на крају поново претвара у тврду кору од соли која покрива влажно блато, а читава околина опет постаје негостољубива. У Западноаустралијској висоравни постоје улегнућа у којима се налазе плитка удубљена која су повремено као и језеро Ејр испуњене водом. Величином се издвајају Мекејово, Макдоналдово, Мутитјулу и Амадеусово језеро. Та језера су реликти из времена када су данашњи повремени токови представљали реке богате водом. У неким басенима вода се задржава недељама и месецима, а ипак из већине вода брзо испари због високих температура. Абориџини верују да су водене змије које настањују та језера заправо њихови стражари. Овде живе врло отровне краљевске

62


смеђе змије (Pseudechis australis) и западне смеђе змије (Pseudonaja nuchalis) које су дуге 1,8 m. Жабе, гуштери, кртице и скочимишеви живе у пешчаним динама. Око језера Мутитјулу живи више од 150 врста птица, међу којима се величином истичу ему и аустралијски орлови.

Проблеми водоснабдевањаЗа водоснабдевање у унутрашњости континента пресудан значај има артешка вода. Сакупља се у више од 20 колектора. Највеће резерве артешке воде има у Великом артешком басену, где се користи на површини око 1,75 милина km2. Артешка вода се налази под хидростатичким притиском и избија на површину са дубине 10–2.300 m. Резерве воде се обнављају падавинама које се излучују на западним падинама Великих разводних планина. У Великом артешком басену има више од 3.000 бунара са издашношћу од око 1,5 милиона m3 воде дневно. Артешка вода је делимично слана и непогодна за снабдевање становништва и вештачко наводњавање, али зато омогућава испашу оваца.У Аустралији се експлоатише око 10% подземних вода са 535 локалитета. У неким сливовима Јужне Аустралије, водни ресурси се прекомерно користе, тако да су прешли границе одрживости. С обзиром на захтеве одрживог режима вода, на 325 локалитета (26%) површинска вода се прекомерно користи.

Табела 19. Највећи вештачке акумулације питке воде у Аустралији по савезним државама и територијама

Савезне државе и територије

Речни слив

Назив акумулације

Капацитет у милионима m3

Тасманија Гордон Гордон 12,450Западна Аустралија Орд Аргил 10,760Нови Јужни Велс Еукумбене Еукумбене 4,798Викторија Дартмут - 4,000Квинсленд Бурдекин Дарлајмпл 1,860Северна Територија Дарвин - 259Територија главног Корин - 75,5

63


града

Јужна Аустралија Маунт Болд Маунт Болд 45,9


Од 1985. године до краја 1990–их година, потрошња воде у Аустралији порасла је за више од 60%. Чак 75% воде користи се за наводњавање (пораст за 70% у последњих 15 година), 20% у градовима и индустријским регионима (пораст износи 53% за 15 година) и 5% за потребе сеоских домаћинстава. Аустралија има 499 брана висине изнад 15 m, а процењује се да је 9% укупне акумулиране воде у приватним бранама на фармама.

64



ПЕДОЛОГИЈАНа узвишењима на истоку континента доминирају разни варијетети иловастог земљишта (вертисоли), на северу латерити (ферасоли), у унутрашњост пустињска (јермосоли) и слана земљишта (слањаче) и на полупустињама – ксеросоли.С обзиром на то да се велики део континента налази у области тропског максимума притиска, то у значајном степену условљава доминацију предела тропских пустиња и полупустиња са различитим степеном алкализације, карбонатности и заслањености. Гипс је присутан у пустињским иловачама и сувим црвеним земљиштима. Земљишта у аубаридним областима такође су алкална са гипсом и кречњаком и сиромашна су органским садржајем. Најсевернији део Аустралије су предели тропских и периодски влажних шума, диференцираних и недиференцираних земљишта, делом латеритизованих. Крајњи југозападни и југоисточни део континента и острво Тасманија се налазе у суптропским ширинама са ксерофитном вегетацијом шума и жбуња са смеђим, црвено смеђим и сиво смеђим земљиштима.Особености и конфигурација земљишних зона Аустралије условљени су постојањем планинске баријере Великих разводних планина на истоку. То је баријера за продирање на запад влажног југоисточног пасата. Највећа количина падавина се излучује на источним падинама планина, а западни делови и подгорине равнице су у условима сушније климе. Земљишне зоне у источној Аустралији имају меридијански правац. Источне планинске стране су под тропским шумама са киселим оподзољеним мрким шумским земљиштима, црвеницама и жутим земљиштима.Западне планинске падине и висоравни су под ретким шумама и саванама. У унутрашњости се пружа појас сувих савана на северу и ксерофитне ретколисне и жбунасте вегетације на југу са доминантним заслањеним карбонатним земљиштима и солончацима.

65


Од палеозоика знатни део континента је био копно и на површини се дуго времена развијао процес денудације, распадања и педогенезе, тако да је на највећем делу континента добро очуван пинеплен са старим латеризованим каолинским корама распадања које нису својствене савременим условима.

БИОГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈАС обзиром на то да је Аустралија милионима година била део праконтинента Гондване, та околност је утицала на биогеографску сличност са Јужном Америком, Африком, Индијом, Мадагаскаром и Антарктиком, укључујући биљке: Nothofagus, Podocarapceae, Araucariae, Mirticae, Stzlidiaceae, Epacridaceae, Restinoceae и др, али животиње: торбаре, гмизавце, сисаре који лежу јаја, инсекте и др. Аустралија дели и многе групе биљака са Малезијском облашћу на северу, као резултат двосмерне размене која се десила у миоцену, када је услед регресије нивоа мора дошло до приближавања Аустралије и Малајског архипелага. Од тада се типично аустралијски род Leptospermum протеже на север до Папуе – Нове Гвинеје и Малајског архипелага, Baeckea до Кине, Melaleuca до Индије, Eucaliptus до Филипина, Epacridaceae и Leucopogon до Тајланда и Trochocarpa до Борнеа. С друге стране, више од 200 родова аутохтоних биљака са Малајског архипелага или области северно од њега присутно је и у Аустралији. С друге стране Аустралију и поред неких заједничких биогеографских одлика са некадашњим деловима Гондване и Малајског архипелага, настањују бројне биљне и животињске врсте које су својствене искључиво за овај континент.Када су Абориџини населили Аустралију пре 40.000-60.000 година, фауна је обухватала многе врсте крупних животиња (аустралијска мегафауна), које су истребљене пре 27.000-12.000 година, као што су нпр. Diprotodon величине бика, дивовски вомбат Phascolonus, дивовски кратколики кенгури Sthenuru и Procoptodon, торбарски лав Thylacoleo, дивовске птице које не лете Genyornis и др.

66


До промене биогеографских обележја Аустралије дошло је и у последњих 200 година, јер је пољопривреда уништила бројна природна станишта, а пошасти попут лисица и зечева узроковале су изумирање многих аутохтоних биљних и животињских врста. Културне биљке и домаће животиње донели су Европљани. Поред других животиња, донели су пса и куниће, који су се толико намножили да причињавају напаст за фармере.

Биљни светУ Аустралији има више од 10.000 биљних врста од којих су око 8.000 ендемити. Овај континент називају земљом живих фосила јер има велики број реликтних врста, које су настањивале пре више милиона година и друге делове Земље, а потом ишчезле. Под шумом је 11%, а под саванама и степама 25% територије.Уз северну и североисточну обалу Аустралије расте тропска кишна шума која је сродна шумама Индонезије и богата палмама, папратима и еукалиптусом. На ушћима река које се уливају у Тиморско и Арафурско море расту мангрови. Према унутрашњости следе листопадна светла шума са саваном, а затим савана. У семииаридним областима Аустралије заступљене су степе са ретким и ниским зимзеленим тврдолисним грмљем и шикаром, која је позната под називом скруб. Готово свуда по пустињама расту жбунови жилаве бодљикаве траве и сува трава – спинифекс. На југу Великих разводних планина и у већем делу Тасманије заступљене су еукалиптусове шуме (9.000 врста су ендемити рода еукалиптус фамилије мирта) које расту до надморских висина од око 1.000 m, акације (више од 500 врста из рода мимоза) и папратове шуме (дрволике папрати расту до 20 m висине). На југу Тасманије заступљене су листопадне шуме, а на југозападу Аустралије зимзелене грмолике биљке које су сличне медитеранским.

67


Разноликост животињског светаЖивотињски свет Аустралије се не може упоредити ни са једним другим у свету. Континент насељава 200.000–300.000 животињских врста, од тога је познато 100.000 врста: 244 врсте сисара (више од 120 врста торбара), 720 врста птица (570 се гнезди у Аустралији и 320 ендемита), 500 врста рептила (од тога 450 врста гуштера), 122 врсте водоземаца, 180 врста слатководних риба и две врсте сисара који лежу јаја.Најстарији део аустралијске фауне сличан је животињским врстама које су настањивале праконтинент Гондвану. Тако је Neaceratodus или краљевска плућна риба најближи рођак врсте рибе која је живела између камбрије и девона у Европи, Северној Америци и Азији. Данас је Neaceratodus у блиском сродству са плућним рибама из Африке и Јужне Америке. У Аустралији су пронађени и фосили кичмењака и риба из ордовицијума који су утврђени и у Африци и Јужној Америци, што указује на постојање јединственог копна.У време еволуције сисара Аустралија је била довољно удаљена од осталих континената, што је проузроковало посебну и различиту еволуцију врста. Овај простор представљао је неку врсту азила, у коме су угрожене животињске врсте могле преживети због непостојања предатора. Од доласка Европљана изумрло је 19 врста сисара и 7 врста птица. Дозвољен је комерцијални лов само неколико врста аутохтоних животиња, од којих је најпознатији кенгур чија годишња квота улова износи два милиона јединки. Више од 95% сисара, 70% птица, 88% рептила и 94% жаба су ендемити. Све до доласка Европљана у Аустралији није било копитара.Сисари Аустралије су врло необични. Док на другим континентима доминирају сисари који носе младе у постељици, у Аустралији су они ограничени на око 100 врста шишмиша, пацова и мишева, а доминирају релативно примитивни торбари који рађају неразвијене младунце који се затим развијају у торби. Због тога што немају постељицу торбари своје младе не могу дуго да носе у утроби.

68


У аустралијским копненим водама и мору живи више од 4.000 врста риба, 500 врста корала и то само у регији северних коралних гребена и 50 врста морских сисара. Процењено је да воде јужне Аустралије настањује око 80% ендемских врста риба и сисара.

Аутохтоне врстеАустралија је позната по великом броју аутохтоних животињских врста, од којих су најбројнији торбари. Како се ипак ради о великом броју животиња у овом поглављу наведене су само неке од најпознатијих врста торбара и две врсте сисара који легу јаја.Постоји 47 врста торбара, чији се називи на енглеском завршава на ру: кангару, валару и др. Најпопуларнији и највећи торбар је кенгур. Мужјак кенгура се још назива бак, бумер или џек, женка – флајер, до, ру или џил, а младунац – џој. Назив кенгур, који се на енглеском пише kangaroo, долази из абориџинске речи која у преводу значи неразумем. Када су Европљани дошли у Аустралију и видели ову животињу питали су Абориџине како се она зове. Како Абориџини нису разумели шта су их Европљани питали, то су им и одговорили – кангару, тј. неразумем.Кенгури достижу брзину до 75 km/h, скачу до 3 m висине и 9 m даљине. Захваљујући дугом и чврстом репу могу се кретати и уназад. Живе између 6 и 20 година. Пију мало воде јер већину добијају из биљака којима се хране, тако да без воде могу преживети месецима. Хране се предвече и ноћу, а дању се одмарају. Кенгури живе у групама, а женке рађају пуно младунаца. Постоје три велике подврсте: црвени (највећи торбар), источни сиви и западни сиви кенгур. У Аустралији има око 50 милиона кенгура, што је два пута више од броја становника.

Слика 22. Црвени кенгур (http://www.fauna.com.au)

69

http://www.fauna.com.au/


Валаби је изгледом сличан кенгуру, али је знатно мањи од њега. Има их више од 20 врста, а начин живота, исхрана и репродукције је слична као и код кенгура. Максимална висина им износи 85 cm, а тежина 17 kg. Зими добијају младунце, који у пролеће излазе из торби у којима до тада одрастају.

Слика 23. Валаби (http://www.fauna.com.au)

Валару је торбар мањи од црвеног и сивог кенгура, а већи од валабија. Настањује област између Викторије и Квинсленда. Сличан је кенгуру, изврсно прилагођен полупустињским условима, а дели се на две главне подврсте: источни и западни валару (западни валару се још назива еуро).Аустралски нумбат је црвенкасто–смеђи торбар са белим пругама величине 35–45 cm. Живи на уском ареалу који се налази око 170 km југоисточно од Перта. Има лепљив језик и храни се термитима (драсли нумбат поједе око 20.000 термита дневно). У оштрим климатским условима на Аустралијским Алпима живи вомбат, торбар-биљојед. Креће се углавном ноћу, као и већина торбара.Коала живи на стаблима одређених врста еукалиптуса, а са дрвећа силази једино када се премешта са једног на друго стабло. С обзиром на то да спава око 18 сати дневно, коала преспава највећи део дана, а активан је само ноћу. Храни се врстама еукалиптуса које расту на истоку Аустралије. Име коала долази из језика Абориџина и у преводу значи не пије. Наиме, коале готово никад не пију воду, јер највећи део течности добију из лишћа којим се хране. Младунци зависе од мајки око годину дана. Одгајање младунаца у шумама еукалиптуса је сурово, јер нема много хране.

Слика 24. Коала (http://www.fauna.com.au)

70




Билби је мали торбар који настањује аридне области Аустралије на местима где расте спинифекс вегетација. Билби је активан ноћу, а дању се углавном одмара сакривен од јаког сунца. Храни се инсектима, корењем и семенкама. Тачкасторепи квол и тачкасти кускус су мали торбари сличних одлика. Квол настањује претежно Тасманију, а среће се и у источној Аустралији, док је кускус распрострањен на рту Јорк и на Новој Гвинеји. Активни су углавном ноћу.Чудновати кљунар живи у источној Аустралији и Тасманији, поред река и слатководних језера. Најактивнији је пре изласка сунца. Ова животиња изврсно плива и рони, тако да у води проводи више од 12 сати дневно. Тело му је дуго 30–45 cm, реп пљоснат, а кљун подсећа на пачји. На унутрашњем делу задњих ногу мужјак има канџу дугу до 15 mm, која је повезана са отровном жлездом. Отров који она производи довољно је јак да убије пса, а код људи изазива болове. Ова животиња се храни раковима и црвима које налази у речном муљу.

Слика 25. Чудновати кљунар (Buchanan N., 1998)

У Аустралији живи 26 врста опосума: пругасти опосум, опосум летач, пигмејски опосум, планински опосум и др. У тропским шумама Тасманије живи Тасманијски ђаво, лешинар – торбар, који сснажним чељустима комада све врсте лешина. Ретко деле плен са другима. Мохол или бодљикава агама је гуштер дуг око 150 cm који се храни црним мравима. Његове бодље одбијају грабљивице (углавном змије), а уједно и скупља росу, која се затим цеди и долази му до уста. Црноврата рода је птица белог и зеленоцрног перја која настањује рукавце и слатководне лагуне на Северу Аустралије. Једна је од доминантних врста птица у Националном парку Какаду.

71


Кратконоси јеж настањује све области Аустралије у којима живе и термити. Углавном је активан ноћу. Има дуг кљун и танак језик са којим лови мраве. Није толико специфичан по изгледу, колико по томе што је уз чудноватог кљунара једини аустралијски сисар који леже јаја. Некада распрострањена, а данас готово истребљена врста је ему који настањује централне делове континента.Индопацифички морски крокодил живи у слатким водама северне Аустралије. Ти крокодили могу да нарасту од 3,7 до 6 m дужине. На лошем су гласу пошто нападају баш свакога, укључујући и људе уколико им се превише приближе. У току 1960–их година скоро потпуно су истребљени јер су их људи ловили због коже, али онда су проглашени за заштићену врсту и има их све више. И слатководних крокодила, такође, има у влажно–тропским областима, али они су мање агресивни и могу да нарасту до 1,8 m дужине.Аустралија је станиште десетина аутохтоних врста змија, од којих су многе отровнице. Најопасније змије смртоносне за човека су Parademansia или глатка змија, Neotechis или тиграста змија, Acanthophis и тајпан (од чијег уједа човек умире за неколико минута).Компас термити су инсекти који граде домове високе 2–3 m, а обликовани су попут споменика који се према врху сужавају. Њихови су термитњаци без изузетка окренути у истом правцу: уже стране у правцу север–југ, а шире преме истоку и западу. Некада се сматрало да компас термити могу да осете где се налази магнетни пол, па своја гнезда граде попут игала магнетског компаса. Данас се чини да на то утиче Сунце, а да су термитњаци грађени на начин који регулише унутрашњу температуру. У подне су према Сунцу окренуте уже стране како би се избегло интензивно загревање, а ујутру и увече, када је загревање слабије – шире стране. Због тога је температура у термитњаку увек око 30С.Аустралију настањују бројне врсте паукова, од којих су неке смртоносне и за човека. Најбоље проучене врсте врсте су Atraxi или левксати мрежасти паук и Latrolectus

72


или црвено црни паук. Спољашњи и унутрашњи паразитски црви штетни су за биљне и животињске врсте. Најпознатија врста паразитског црва је Lucilia која напада овце и изазива материјалну штету произвођачима вуне.Залив Ајкула настањују бројни ендемити. Тамо се налази највећа подводна прерија на Земљи; трава расте свуда јер је пешчано дно идеално за корење. Од енедмичних врста специфичне су морске змије и дугонг – морска крава. За морску краву морепловци су у прошлости мислили да је сирена. Има их више од 10.000 у заливу. Пасу дневно око 8 t морске траве. У Великом аустралијском заливу има китова током репродуктивног периода, који иначе живе у хладним и немирним водама око Антарктика.

Алохтоне врстеАустралију настањују и алохтоне врсте животиња. Камиле су довежене у XIX веку из Авганистана. Служиле су за превоз терета кроз пустиње и полупустиње. Са развојем саобраћаја камиле су изгубиле важност због чега су их углавном ослободили, па се једино у Аустралији још увек могу наћи дивље камиле. У туристичку понуду града Брум у Западној Аустралији уврштено је јахање камила по пешчаним плажама, а у Алис Спрингсу се организује трка камила.Жабе крастаче (лат. Cane toad) су донете у Аустралију 1935. године ради сузбијања штеточина на плантажама шећерне трске. Пре доношења, научници су упозоравали на ову врсту јер она нема природних непријатеља у Аустралији, а живи дуже од 20 година. Женка може да излеже више од 40.000 јаја, а већина пуноглаваца аутохтоних жаба не може живети у истој води са отровним пуноглавцима ове врсте. Жаба је толико отровна да и стока, уколико је само прожваће одмах угине. Због брзог размножавања и зато што једу све што им стане у уста, ове жабе уништавају микрофауну, а показало се да нису помогле ни код сузбијања штеточина у шећерној трсци.Године 1859. Томас Остин је из Енглеске увезао 24 кунића и пустио их у савезној држави Викторија за потребе лова.

73


Према службеним проценама, у Аустралији је почетком 2005. године живело око 200 милиона кунића. Они су највеће штеточине на фармама. Једна од метода борбе против кунића била је убацивање угљен моноксида у зечје рупе које су потом затваране што је 1990–их година забрањено.Водени биво увезен је 1820–их година из Индонезије, искључиво ради меса. Као и остале алохтоне врсте, водени биво је угрозио аутохтону флору Северне Територије.

Слика 26. Динго (http://www.fotocommunity.de)

Дипљег пса динга, једног од симбола Аустралије, довели су Абориџини пре више од 3.500 година из југоисточне Азије. Динго је азијски дивљи пас, који не воли воду, не лаје и живи сам или у малим групама. Храни се свим што пронађе у природи (кенгури, валаби, пацови, мишеви, жабе, гуштери, воће и др.). Ови пси нису омиљени међу фармерима јер наносе штету усевима. За одбрану стада оваца од динга изграђена је најдужа ограда на свету, од Великог аустралијског залива на југу до обале Тихог океана у Квинсленду, дугачка више од 5.400 km. Поред ограде налазе се замке, а крећу се и ловци који зарађују 10 аустралских долара по једној кожи динга.

74



ЗАШТИТА ПРИРОДЕРазноврсност природних и амбијенталних вредности Аустралије предмет је интересовања, научног вредновања и управљања законом дефинисаног система заштите природе. Према Закону о заштити природе и очувању биолошке разноврсности из 1999. године у Аустралији је евидентирано 13 подручја која су уврштена у светску баштину под заштитом UNESCO.

Велики корални гребен Због своје јединствене природне лепоте Велики корални гребен једно од подручја која су међу првима постала део светске баштине под заштитом UNESCO.Године 1606. први европски поморац који је допловио до ових острва био је Шпанац Луис Ваез де Торес, кога је олуја натерала да заобиђе северни део Квинсленда и да прође кроз теснац који данас носи његово име. Потом је дошао капетан Џејмс Кук, чији је брод 1770. године запео и тешко се оштетио између спољашњег гребена и копна. А онда је 1789. године дошао капетан Блај, који је одане и изгладнеле чланове посаде Баунтија провео кроз пролазе у гребену и увео их у мирне воде уз аустралијску обалу.Џозефа Бенкса, ботаничара са Куковог брода, гребен је испунио поштовањем. Пошто је његов брод био поправљен, написао је следеће: Гребен као што је овај поред кога смо управо прошли јесте нешто што у Европи уопште не постоји, а не постоји ни било где осим у овим морима. То је зид од коралних стена који се усправља из бескрајног океана. Гребен једним делом прати природна острва, односно врхове одавно потонулог планинског венца. Његова изванредна разноликост потиче од 3.000 коралних гребена, острва, атола и лагуна, од којих се сваки налази у различитој фази развоја. Корални гребени су настали у последњих 10.000 година после издизања нивоа светског мора.

75


Градитељи ове изванредне творевине јесу милиони коралних полипа, а број њихових врсти износи око 350. У роду су са медузама, а сваки од њих има уста која су окружена венцем покретљивих пипака. Сваки пипак може да усиса калцијум карбонат из мора и да га претвори у кречњачку кору, која кад је уможимо неколико милијарди пута, ствара корални гребен. Али полипи своје кречњачко склониште деле са сићушним биљкама које се зову zooxanthellae. Оне помоћу светлости претварају угљен диоксид и воду у угљене хидрате и кисеоник. Полипи апсорбују те слојеве, а биљкама заузврат дају нитрате и друге отпадне материје. Због тога корални гребени могу настати једино на местима до којих допире сунчева светлост у бистрој води до 40 m дубине. Иако Велики корални гребен изгледа као спокојно место, то је истовремено и место бесконачне борбе јер се свако створење које овде живи бори са за храну и простор. Постоје меки и тврди корали различитих облика и величине. Неки изгледају као рогови, други личе на бичеве или лепезе, неки су довољно чврсти да могу поднети ударе таласа, а други тако крхки да могу преживети једино у мирној води. Неке врсте корала расту брже од других, па их засењују и краду им светлост. Неке друге врсте се користе отровним пипцима да се реше конкуренције или у воду испуштају смртоносна хемијска једињења.Тим опасносима треба додати и грабљивице као што су риба папагај, која својим јаким чељустима жваће корале и морска звезда звана круна од бодљи, која рашири свој желудац преко корала и тако их вари. Те звезде периодично се појављују у великом броју и тада уништавају читаве гребене. Океанске олује и циклони такође уништавају корале и претварају их у прах.

Слика 27. Велики корални гребен (http://www.fotocommunity.de)

76



Током дана у плитким водама коралних гребена није мирно, но највећа активност ипак се догађа ноћу. Ноћу се корални полипи хране, избацујући своје разнобојне пипке како би ухватили ситне животиње и планктоне. Када се појаве милијарде пипака, чини се као да је читав гребен процветао. Дању до тога не може доћи јер би кракови заклонили алге zooxanthellae од Сунца.У току пролећа у одређеним ноћима догађа се изванредна представа. Наиме, дуж читавог коралног гребена на некакав непознат хемијски и светлосни знак читава популација полипа реагује испуштајући наранџасте, црвене, плаве и зелене честице јајних ћелија и сперме. Те честице испливају на површину и прекривају је бојама. Тада се честице отварају и јајне ћелије и сперматозоиди се измешају како би створили нове полипе које плима носи према прикладним слободним местима на којима могу почети да граде нови корални гребен.На живот међу коралима прилагодили су се сунђери, власуље, морски пужеви, морски краставци, ракови, велике шкољке, морске змије, медузе и рибе. Унутар и изван гребена живе морски пси, а у дубљим водама делфини и китови.Корални гребен непрестано расте. Чим нови комад корала пробије морску површину, на њему се одмах појављује капа од белог песка на којој почињу да расту биљке. Неки од тих колонизатора појављују се невероватно брзо. Имају плодове који подносе слану воду и могу месецима да плутају по океану пре него што нађу погодно место и проклијају. За њима долазе и друге биљке. Птице дају прилог ширењу семена, а стварају и ђубриво које обогаћује тло.На коралним острвима живи мноштво морских птица: чигре, блуне, галебови, фрегате и аустралијски орлови и међусобно се отимају око богате жетве на гребенима. Лети женке корњаче излазе на обалу да положе јаја у топлом песку. Око осам недеља после тога појављују се хиљаде малих корњача које неопрезно јуре према мору, док их вребају морске птице, ракови и пацови.

77


У парку је заштићено 350 врста корала, 150 врста риба, 4.000 врста мекушаца и више од 400 врста сунђера. Јата харинги и ципала лове мање рибе, а њих вребају ајкуле са црним перајима, делфини и баракуде. На удаљеном делу коралног гребена највећи грабљивци, као што су велика бела ајкула и тиграста ајкула, вребају делфине и корњаче.

Национални парк КакадуРазнолик тропско–савански предео Национални парк Какаду налази се источно од града Дарвина у западном делу Арнхемове земље са литицама, кањонима (Твин Фолс Горџ, Барамунди Горџ, Вотерфол Крик), водопадима (Џим Џим, Твин Фолс), биљним и животињским светом (у кишном периоду делови су поплављени) и више од 5.000 локалитета са абориџинским цртежима по стенама (између осталих Нурланги Рок, Убир, Анхангбанг и Нангалоар). Има површину од 19.107 km2.

Слика 28. Национални парк „Какаду” (http://away.com/images)

Кречњачки одсек пружа се на дужини од 500 km поред источног и јужног дела националног парка и чини обод висоравни Арнхемова земља. Европски истраживач Лудвиг Лајхарт успео је 1845. године да пређе преко висоравни за 16 месеци. Кренуо је од источне обале у близини града Бризбејна. Наишао је на блокове пешчара са вегетацијом која је испуњавала пукотине. У одсек који достиже висину од 460 m усечене су речне долине. Током кишног периода преко одсека се обрушавају водопади. Два најспектакуларнија водопада су Џим Џим, висок 200 m и Близанци, високи око 100 m.Низија испод висоравни представља мешавину ливада и мочвара, које пресецају мирни речни токови. Лајхарт је приметио лепоту предела око једне од главних река у Какадуу – Источни Алигатор и записао: Ушли смо у

78

http://away.com/images%20%0Deatures/australia_kakadu_national_park/image01.jpg


предивну долину са запада, истока и југа окружену брдима и планинама које се нагло уздижу из равнице без и једног стабла, прекривене најраскошнијим зеленилом.У Какадуу живи абориџински народ Гагуду, по коме је национални парк и добио назив. Њихови преци дошли су из југоисточне Азије пре најмање 40.000 година и то прелазећи са једног острва на друго, а потом су из Нове Гвинеје стигли копненим путем јер је у плеистоцену ниво мора био нижи. Припадници народа Гагудуа сматрају да је Какаду настао када је њихов женски предак Варамуругунђи изашла из мора како би направила природу и људима подарила живот. За њом су дошли и други створитељи међу којима је био и велики крокодил Гинга који је направио стеновите области. Када су обавиле посао, нека од тих древних створења претворила су се у пејсаж. Највећи део парка је у власништву Абориџина, а они су земљу поверили Управи за националне паркове и животињски свет.Путовати кроз Какаду значи пролазити кроз предео који се непрестано мења. Из равнице се уздижу високе отпорне стене које су се одржале.и и после ерозије обода висоравни Арнхемове земље. На неким местима равницу прекрива трава, а на другим шуме еукалиптуса, мочваре у којима расте чајевац и рукавци који за време кишног периода плаве алувијалне равни. Према мору реке кривудају преко низије која је црне боје због пожара који избијају у току сушног периода. На обали се налазе мочваре са пешчаним динама и мангровима

Острво Фрејзер На југу Квинсленда налази се острво Фрејзер. То је највеће пешчано острво на свету. Има дужину од 123 km, ширину од 25 km и површину од 165.280 ha. Велики пешчани национални парк, површине 52,400 ha, налази се у северном делу острва. Уз његове обале простиру се пешчане плаже и дине, а на појединим местима на овом острву постоје пешчане литице жуте, смеђе и црвене боје које су ветар и вода обликовале као куполе. Краљевске палме и стабла чајевца расту на местима на којима је

79


земљиште скоро потпуно натопљено водом. На другим местима расту чемпреси, високе мирте и пини које су у XIX веку биле веома цењене међу дрвосечама. Острво Фрејзер је почело да се формира пре неколико милиона година, када су киша и ветар почели да разарају планине на копну јужно од острва. У океан је доспео и временом се наталожио на морском дну ситни наплавни материјал. У току плеистоцена ниво мора је опао, а акумулирани песак постао је суво тло које је ветар обликовао у велике дине. Како је ниво мора полако растао, океанске струје доносиле су још песка. У холоцену су на песку почеле да расту биљке чије су семе донеле птице, вода и ветар. Када су биљке иструлиле, претварале би се у слој хумуса у који су могле да се укорене веће биљке способне да учврсте дине. Данас, велика количина падавина (више од 1.500 mm годишње) подстиче циклус раста и труљења на песку. Усправна стабла Syncarpia hilli, која успевају на само неколико места у свету, расту и овде. Њихова стабла употребљена су за облагање Суецког канала 1920–их година. Стабла ишараног еукалиптуса, названа тако по траговима које инсекти остављају на њиховој кори, преовладавају у острвским честарима.

Слика 29. Велики пешчани национални парк на острву Фрејзер (http://www.fotocommunity.de)

Острво Фрејзер је име добило по жени која га је прва представила свету. Наиме, 1836. године група Европљана која је преживела бродолом дошла је до острва у једном од помоћних чамаца. Међу њима су били и капетан брода и његова супруга Елајза Фрејзер, али до тренутка, када су их два месеца касније пронашле спасилачке екипе, неколико особа је умрло, укључујући и капетана. Госпођа Фрејзер је тврдила да су њеног мужа убили Абориџини, припадници народа Бучула. У Лондону је причала све стравичније и стравичније приче о времену које је провела на острву, а потом их је и уновчила приповедајући их публици у шатору у Хајд парку за накнаду од шест пенија по особи. Говорила

80



је да су њу поштедели, иако су је мучили, а да су официре живе испекли. Према сведочанствима госпође Фрејзер снимљен је и филм и написано неколико књига. Убрзо је острво постало извор меког дрвета, погодног за обраду, па су га населиле дрвосече. Староседеоци су почели оболевати од европских болести и асимиловати. Године 1904. неколико преживелих припадника народа Бучула пребачено је на копно.Међу шумама и шикарама на Фрејзеру се налази више од 40 језера. Иако је острво пешчано, оно није велика пешчана површина кроз коју вода несметано пролази. Испод острва песак је учвршћен заједно са хумусом и минералима, и тај непропустљив слој задржава велике количине падавина. На неким местима површина се спушта испод нивоа мора и ту се појављују кристално бистра језера попут језера Воби. Еколози су забринути да би експлоатација дрвета могла угрозити ретке биљне и животињске врсте и тиме уништити шуму чије корење држи острво.Национални парк Улуру–Ката Тјута налази се у ардидној области на југозападу Северне Територије. Има површину од 1.331 km2. У парку се налази узвишење Улуру (енг. Ајерс Рок) од црвеног пешчара, висине 868 m, – абориџинско свето место са бројним цртежима по стенама. У западном делу парка налази се планина Ката Тјута (енгл Маунт Олга, 1.070 m), о чему је детаљније написано у поглављу од морфолошким обележјима Аустралије.Национални парк Плаве планине има површину од 2.470 km2. Обрасле су еукалиптусовим шумама. Стабла висока до 60 m расту у влажним шумама, али жбунасте сорте успевају у ариднијим пределима због дугог корена који омогућава долазак до подземних вода. Нека стабла су заштићена од пожара јер им је кора отпорна на топлоту и штити унутрашње живе делове од врућине. У рељефу Плавих планина има дубоких кањона.Национални парк Лемингтон налази се јужно од Бризбејна. Има површину од 206 km2 и обухвата нетакнуту кишну шуму у сликовитом крају изграђеном од вулканских стена. На сунчаним и сувим обронцима расту жбуновите

81


биљке, а на влажним странама шуме високих еукалиптуса и грмље биљака цветница. Росуље расту на влажним местима у шуми, заједно са папратима, орхидејама и пењачицом вонга, која има цилиндричне љубичасте цветове.Национални парк Френклин Гордон налази се у планинском делу Тасманије, а заједно са Југозападним националним парком је део светске културне баштине под заштитом UNESCO. Има површину од 4.408 km2. Национални паркови Дејнтри и Кејп Трибулејшен део су светске баштине под заштитом UNESCO на североистоку Квинсленда. У парковима су заштићена нетакнута тропска кишна шума уз планину, реку Дејнтри и морску обалу. Овде живи велики број биљних и животињских врста, можда највише у Аустралији. Истичу се успавани опусум, велика зелена гаталинка или питон дуг 20 m. Овде живе и различите птице, од малих риђих трстењака до казуара који не могу да лете а високи су до 1,8 m. Свет инсеката укључује плаве гусенице дугачке као људска рука и мољце са распоном крила од 250 mm. Подручје језера Виландра има површину 240.000 ha претежно јаловог и сувог дела заслањених басена са проређеном вегетацијом, деловима пешчаних дина и шумама са травом у сливу реке Мари на југозападу Новог Јужног Велса. Део је светске баштине под заштитом UNESCO.Острво Лорд Хоув постао је део светске баштине под заштитом UNESCO због очуваних природних вредности. Налази се око 700 km североисточно од Сиднеја. Има површину од 146.300 hа. Обухвата острва Адмиралити, Мајтон Бирд, Лорд Хоув, Болс Пијрамид и оближње коралне гребене.Острва Херд и Макдоналд део су светске баштине под заштитом UNESCO од 1997. године. Налази се у Јужном делу Индијског океана. На Хердовом острву повремено је радила аустралијска истраживачка станица, а на Макдоналдово острво први човек је ступио тек 27. јануара 1970. године.

82


Макворијево острво, површине 128 km2, уписано је 1977. године у светску баштину под заштитом UNESCO. Удаљено је од Тасманије око 1500 km. Налази се на пола пута између Тасманије и Антарктика на 54°30′ ј.г.ш. и 158°50′ и.г.д. Острво је открио 11. јула 1810. године аустралијски капетан Фредерик Хаселбург и назвао га по Локлану Макворију, тадашњем гувернеру Новог Јужног Велса. Између 1810 и 1830. године због прекомерног лова фоке су на острву сасвим истребљене. Од 1870. године лове се пингвини и прерађују у уље, а од 1948. године на острву постоји научно–истраживачка станица. Уз обалу се налазе велике колоније морских слонова и пингвина. Аустралијска налазишта окамина сисара Риверслејг и Наракурт налазе се на попису светске баштине под заштитом UNESCO. Ова два налазишта, која заједно чине један локалитет, међусобно су удаљена више од 2.000 km. Риверслејг (10.000 ha) се налази на северозападу Квинсленда и познат је и као регион Грегори. Наракурт (300 ha) се налази у Јужној Аустралији и обухвата низију која је рашчлањена динама, чији се рубови пружају упоредо са обалом.У протеклих 20 година аустралијска влада је уложила велика средства у обнову нарушене природе. Године 1996. основала је Агенцију за националну баштину са 13 центара за управљање староседелачким земљиштем. Центри су смештени у свим савезним државама и територијама. Њихов рад материјално помаже Агенција за националну баштину у оквиру програма за заштиту вегетације Bushcare и земљишта National Landcare. Преко тих центара староседеоци остварују контакте са управницима земљишта и организацијама које помажу у очувању биолошке разноврсности. Агенција за националну баштину спроводи програме за обнову природне вегетације, која је у прошлости служила као храна староседеоцима, контролу квалитета воде и заштиту антропогених објеката. Те активности су важне и за социокултурни развој староседелачких заједница.

83


ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ

Насељавање континентаМноги научници тврде да је Аустралија домовина првих становника на Земљи. Оруђе од камена откривено 1971. године на локалитету Пенрит у Новом Јужном Велсу указује на то да су људи ту област насељавали најмање 12.000 година пре него што су се појавили у Европи. До 2006. године у Аустралији су откривена три веома стара археолошка локалитета: Пенрит, чија се старост процењује на 47.000 година; локалитет у Западној Аустралији, старости око 40.000 година и још један локалитет у Новом Јужном Велсу, на језеру Мунго, где су 1974. откривени остаци Мунго човека – најстаријег човека у Аустралији. Старост Мунго човека представља предмет научне расправе, а процене износе око 40.000 година. С обзиром на то да се језеро Мунго налази на југоистоку Аустралије, археолози сматрају да су људи вероватно стигли у северозападну Аустралију најмање неколико стотина година раније. На локалитету Јинмиум, у Северној Територији утврђени су трагови насељености из периода пре око 200.000 година. Иако су откривени резултати привукли пажњу јавности, многи научници их ипак оспоравају. Једино у Африци постоје старији физички докази насељености савременог човека.Научници се не слажу ни око тога када су људи стигли до Аустралије, али археолошке процене крећу се од 40.000 до 60.000 година. Географске одлике југозападног Пацифика из тог периода пружају могуће објашњење миграције људи из југоисточне Азије у Аустралију (опште је становиште да су људи из југоисточне Азије населили Аустралију). Када је ниво мора опао, смањене су океанске раздаљине између југоисточне Азије и Аустралије. Једна регресија се десила пре око 70.000 година. Тада је ниво мора око Аустралије био 70 m нижи у односу на данашњи. Аустралија,

84


Тасманија и Нова Гвинеја формирале су тада јединствено велико копно које се у научној литератури назива Сахул или Велика Аустралија. Ово копно било је само 30 km удаљено од Сундских острва која данас чине већи део ИндонезијеБројни антрополози сматрају да су први досељеници градили чамце од бамбуса, с намером, да кренувши од Сундских острва, стигну до Валаса, а затим и до Сахула. Путујући од острва до острва, могли су увек видети копно пред собом. Неки научници сматрају да би стални ветрови омогућили да чамац од Сунда до Сахула стигне за 2–3 недеље. Остаци пловних објеката би могли да потврде ову теорију, али ни један није пронађен јер би дрвени чамци готово сигурно одавно иструлили. Због релативно кратких растојања на мору у том периоду, људи са Сундских острва су такође могли и сасвим случајно на сплавивима до доплове до Сахула. У плеистоцену, пре око 40.000 година, постојао је копнени мост који је повезивао Аустралију са Тасманијом преко кога су људи населили ово острво. Када се ниво мора подигао пре 12.000 година, потопљен је копнени мост и људи на Тасманији били су изоловани од копна Аустралије све до доласка првих европских досељеника.

Староседеоци АустралијеСтароседеоци Аустралије су првги становници аустралијског континента и околних острва, који су се одржали до данас. Појам староседеоци Аустралије обухвата урођенике познате као Абориџини, чија се традиционална земља пружа преко читавог аустралијског континента, Тасманије, приобалних острва и острва у Торесовом мореузу, која се налазе између најсевернијих делова Аустралије и Нове Гвинеје. Овим појмом обухваћен је велики број различитих заједница са истакнутим разликама у начину живота, обичајима, језицима и степену развоја. Колективни идентитет староседелаца препознаје се и постоји без обзира на припадност различитим традиционалним заједницама.

85


Реч абориџин се појављује у енглеском језику почетком XVII века. Корен ове речи је ab origine (латински) и значи од почетка (пребивати на једном месту од старина). Овај термин често има негативан, чак и увредљив контекст, у неким деловима друштва. Прихватљивији назив за староседеоце јесте Аустралијски Абориџини, мада се и он често избегава због своје историјске конотације са колонијализмом. Најприхватљивији назив јесте Староседеоци Асутралије, који је у потреби од од 1980–их година. Становници острва у Торесовом мореузу имају различито културно наслеђе и историјски развој од Аустралијских Абориџина. Становници источног дела Торесовог мореуза повезани су са папуанским народом Нове Гвинеје и говоре папуански језик, и сходно томе нису обухваћени појмом Аустралијски Абориџини, што је још један разлог оправданости употребе назива Староседеоци Аустралије.Не постоји опште прихваћена становишта о расном пореклу староседелаца. Иако су у Аустралију дошли из југоисточне Азије, они нису сродни ни са једном познатом азијском расном групом. Такође, нису сродни ни са становништвом Меланезије и Полинезије. Постоје претпоставке засноване на анализи узорака митохондријалне DNK да су сродни са Ведама са Шри Ланке и неким дравидским групама из Индије. Имајући у виду да живе јако дуго на аустралијском континенту, изоловани од других људских заједница, постоји могућност да нису повезани ни са једном расном групом. У прилог томе да је староседелачко становништво Аустралије посебна расна група иду и њихове специфичне телесне одлике. Староседеоци имају тамну кожу, висина им је изнад 167 cm, коврџаву или таласасту косу, издужену главу, истакнуте обрве, спљоштен нос често удубљен у корену где је танак и широк у нивоу ноздрва, дебеле усне избачене напред и слично.

86


Прилагођавање новим животним условимаНасељавајући континент најстарији досељеници су морали да се прилагоде животу у новим климатским условима са различитим врстама биљака и животиња. Када су први пут стигли у тропске и суптропске области Аустралије сусрели су се са густим тропским шумама, мочварама под мангровима, коралним острвима и саванама. За досељенике из југоисточне Азије ови предели су били слични онима које су оставили за собом, са сличним биљкама и морским животињама. Међутим, већина копнених животиња (ему, коала, кенгури, ...) насељавала је једино овај континент. Досељеници су морали да упознају ове животиње да би знали које су опасне а које могу ловити за исхрану.Када су доспели до унутрашњости континента, наишли су на пустињу, која је окружена областима са травнатим површинама, рекама и језерима. Морали су да се адаптирају новим климатским условима, различитим врстама биљака и животиња, односно да науче које биљке смеју да користе за исхрану. Сматра се да су пре 35.000 година, староседелачка племена населила читав континент, изузев негостољубивих централних пустиња.Удаљени југоисточни део Аустралије и област Тасманије, били су у време када су први досељеници стигли хладан регион са субалпским климатом. Први досељеници морали су да се прилагоде не само новим биогеографским обележјима, већ и драстично различитим климатским условима. Људи који су населили ову област морали су да израђују топлу одећу и проналазе или саграде одговарајућа склоништа.У току последњих 50.000 година глобални климатски услови су се знатно мењали, делујући на токове насељавања Аустралије. Прве групе досељеника затекле су климастке услове сличне данашњим. Временом, преовладавали су хладнији и влажнији климатски услови са максимумом влажности у периоду 24.000–32.000 година. Овакви климатски услови утицали су на интензивно насељавање области око великих језера и река јер су

87


обезбеђивале риболов. Тада су многа племена мигрирала у унутрашњост континента.Током последње глацијације, пре 15.000–26.000 година, температуре ваздуха су постале знатно ниже и формиране су велике ледене површине, стварајући неповољне животне услове у већем делу унутрашњости континента. Због оваквих климатских услова, многе староседелачке групе мигрирају поново у приобална подручја, претежно према топлијем северу.Пре око 5.000 година преовладавала је топла влажна клима слична данашњој. Како је услед пораста температуре ваздуха и топљења леда, ниво мора порастао, групе староседелаца мигрирају, опет, из приобалних подручја у унутрашњост Аустралије. Велики део археолошких локалитета њихове ране културе из приобалних подручја лежи данас под морем. Издизање нивоа светског мора узроковао је прекид комуникације и културне размене између појединих староседелачких група. Копнени мост који је спајао велики континент са областима на крајњем северу, нестао је пре око 12.000 година, образујући острва у Торесовом мореузу. Становници тих острва су пловили морем због трговине са становницима на копну. На југу, међутим, раздаљине на мору постале су тако велике да су становници Тасманије изгубили контакт са староседеоцима аустралијског копна пре око 10.000 година. Пошто је Аустралија била изолована од осталог познатог света, староседеоци нису имали дужи низ година контакт са другим људским заједницама од којих би научили технике размене добара, сејања усева или узгоја животиња, које су биле познате народима на северу. Не познавајући те технике и суочавајући се са климатским променама, морали су сами да се прилагоде окружењу, упознају га и извуку максимум из њега.

88


Најстарије представе Европљана о АустралијиЕвропљани су Непознату јужну земљу тражили још у Средњем веку, а Кинези, Индијци и Арапи тада су је већ познавали. Најстарији наговештај о постојању континента на јужној Земљиној хемисфери налазимо на географској карти из 140. године н.е. Та карта је урађена по идеји великог мислиоца тога времена Клаудија Птоломеја. Он је вођен несхватљивом интуицијом научника наслутио копно великих размера на јужној полулопти и на карти уписао назив Terra incognita. Птоломејева идеја је имала ослонац у чињеници да се постојањем велике континенталне масе на југу могла протумачити равнотежа Земље. Наиме, као што се Африка налази са јужне стране Средоземног мора насупрот Европи, тако је Птоломеј претпостављао да постоји јужно копно које са југа затвара Индијски океан и чини равнотежу континенталној маси Азије. Птоломејева идеја о постојању великог јужног копна поново је обновљена у периоду великих географских открића, посебно после открића Америке крајем XV века и у првим деценијама XVI века. Идеја равнотеже Земље тада је имала још једну више потврду у двема Америкама. У периоду великих географских открића, картограф Абрахам Орфелин урадио је 1571. карту на којој је јужно од екватора уцртан нови континент и уписан под називом Terra Australis nondum cognita, што у преводу са латинског језика значи Досад непознато јужно копно. Та карта је била путоказ морепловцима из Португалије и Шпаније, а касније и Холандије, Француске и Велике Британије. Око два века трајала је потрага за континентом за који се више није сумњало да постоји и да је већи и богатији од Северне и Јужне Америке.

Прве пловидбе европских истраживача до обала АустралијеПрви Европљанин који је угледао Аустралију 1601. године био је Португалац Годинхо де Ередиа. Он је пловио поред

89


дела ненасељене северне обале, што га је уверило да није у питању тражени богати континент.На почетку XVII века Холанђани су пловидбама око Африке и северним делом Индијског океана наилазили на отпор Португалаца. Зато су они били принуђени да плове јужније од португалских утврђених лука и морских путева. На простору око 20º–30º ј.г.ш. они нису сретали своје супарнике али су на путу за Јаву често долазили до западних обала Аустралије. Чинило им се да је обала сиромашна и насељена становницима на веома ниском степену културног развоја. Ово су копно у почетку називали Нова Холандија и са њим су спајали острво Нову Гвинеју. Све чешће пловидбе до тих обала заинтересовала је Источноиндијску трговачку компанију, која је очекивала да ће се ту пронаћи предели богати зачином, златом, бисерима и другим скупоценим металима. Холанђанима нису била позната Торесова и остала шпанска открића морског пролаза између Нове Гвинеје и Аустралије јер су их ови чували. Зато су у историји географских открића Аустралије значајнији допринос дали Холанђани.Први покушаји открића Аустралије везују се за острво Нова Гвинеја. Холандски морепловац Виљем Јансон, у историји географских открића познат као Јанц, предводио је експедицију која је пловила покрај јужних обала Нове Гвинеје, али није уочио Торесов пролаз. Виљем Јансон је 1605. године пловио поред полуострва Јорк кроз залив који је касније добио име Карпентарија. Његова казивања убедила су Холанђане да је Нова Гвинеја северно полуострво Нове Холандије, односно великог јужног континента. Године 1606. шпански истраживач Луис Ваез де Торес пловио је кроз морски пролаз који је касније добио његово име и установио да Нова Гвинеја није део непознатог континента.Исте године, холандски морепловац Дирк Хартог пловио је поред западне Аустралије и открио Земљу Ендрахт. Био је изненађен величином копна коју је назвао Нова Холандија, суровошћу стрмих обала и обалних пустиња. Његовим је

90


именом названо острво близу залива Ајкула. Одатле је експедиција кренула на север, али се није уверила да је откривена област нови континент. Нетачни извештаји, често и потпуно измишљени и контраверзни, уносили су забуну код Европљана. Довољно је поменути Карпентеров извештај у коме је записано да је Нова Холандија богата зачином и златом.Јакоб Едел и Фредерик Хаутман, 1619. године, открили део западне обале између 27º–32º ј.г.ш. Три године након тога, Холанђани су открили и југозападни део Аустралије који су назвали по њиховом броду Ливин. Сазнавши и за покушаје Енглеза да плове до Аустралије, Источноиндијска трговачка компанија је још више убрзала пловидбе и истраживања дела Индијског океана јужно од Јаве. Од бројних њихових експедиција веће резултате постигао је Питер Нејтс који је 1627. године открио обале Великог аустралијског залива. Године 1628. открио је и северозападни део Аустралије, који је тада назван Земља де Вита.Све пловидбе до 1640–их година нису убедиле Холанђане у постојање новог континента. Они су и надаље сматрали да је територија од полуострва Јорк на северу до Земље Нејтса на југу само део митског континента. Тако је тај део и представљан на холандским географским картама.Абел Тасман (1603–1659) је 1642. године извршио значајну холандску пловидбу везану за Аустралију. У то време се већ почело сумњати да је Нова Холандија мали део великог континента. Гувернер Источноиндијске трговачке компаније А. Ван Димен опремио је Абела Тасмана да са експедицијом испита евентуални морски пут који би директно водио од острва Маурицијус, јужним деловима Индијског и Тихог океана до чилеанске обале. Стога је Тасман најпре пловио широким полукругом кроз Индијски океан до Маурицијуса, а затим је скренуо на исток између 44º–49º ј.г.ш. Са те јужне стране Нове Холандије он је дошао до Тасманије, назвавши је Ван Дименова земља у част гувернера који је опремио експедицију. Иза тога он је открио и Нови Зеланд одакле је скренуо на североисток до острва Тонга, да би преко Фиџија, Соломонских острва и Нове Ирске, допловио до Нове Гвинеје коју је сматрао делом

91


новог континента. По завршетку ове кружне пловидбе око Нове Холандије, иако је он није ни видео на том путу, у великој мери су измењена географске представе о јужном континенту. Његовом заслугом коначно је Нова Холандија схваћена као нови континент, док су границе непознате јужне земље померене још више на југ. Осим тога од значаја је било и његово откриће Новог Зеланда. Иза тога тек је у XVIII веку Џемс Кук детаљније испитао те просторе.Абел Тасман је на другој пловидби 1644. године покушао да открије постојање морског пута јужно од Нове Гвинеје и да утврди да ли је она острво или део Аустралије. Он у томе није успео јер није пронашао Торесов мореуз којим је Нова Гвинеја одвојена од Аустралије. И поред тог неуспеха Абел Тасман је био велики морепловац који је обогатио географију новим знањима.После Тасманових открића и разочарења Холанђана што нису пронашли нове изворе лаког богаћења, почео је опадати њихов интерес за Новом Холандијом. Овим путовањем завршен је период потраге за Аустралијом у коме су водећу улогу имали Холанђани.

Британска истраживања АустралијеПосле холандских истраживања, наступио је пресудан период у историји Аустралије који припада Енглеској, водећој поморској држави XVIII века. Без сумње се већ нешто тада знало о великој празнини у Тихом океану, па су предузете темељне припреме да се тајна непознате јужне земље коначно реши. Да би прикрила прави циљ, Краљевска морнарица је прихватила захтев Краљевског географског друштва да пошаље брод који ће отпловити до места одакле ће научници најбоље моћи да посматрају пролазак и путању планете Венере, што би било од велике важности за напредак астрономије. Међутим, поред јавно објављене заповести, поручник Џејмс Кук је добио тајну заповест која је садржала важнији део задатка – откриће новог континента. Део те тајне заповести гласи: Има разлога веровању да земља или континент великог пространства може бити откривен јужно од путовања

92


претходних морепловаца. Чим се заврши посматрање проласка Венере, уложите снаге у том циљу, што ће повећати углед енглеске круне и учврстити углед Енглеске као поморске силе.

Слика 30. Џејмс Кук (Encarta Encyclopedia, 2006)

На првом путовању, Џејмс Кук је изабрао дотад непознат пловидбени пут. У четвртак 19. априла 1770. године угледао је део копна којег уноси у карту као рт Хикс, по имену капетана који га је први угледао. Био је то део Аустралије. Дест дана касније, 29. априла 1770. године, Џејјмс Кук је упловио у пространи залив богат различитим врстама биљака, па је на карти унесен под називом Ботани залив (залив Биљака). Искрцавање, боравак и опис тог залива био је пресудан за даљу историју Аустралије. Део тог историјског записа Џејмса Кука који ће касније побудити пажњу енглеског парламента гласи: То је земља биљака, мочвара, разних врста трава. Земљиште је местимично тамноцрвено и верујем да би могле родити житарице. Иако није био одушевљен оним што је видео, Џејмс Кук је област назвао Нови Јужни Велс и 23. августа 1770. године припојио Великој Британији.Кукова пловидба поред обале источне Аустралије била је праћена пловидбеним тешкоћама због коралних спрудова. Да би се уверио да ли су Нова Гвинеја и Нова Холандија јединствено копно Џејмс Кук је и надаље пловио у том правцу обишавши рт Јорк, најсевернију континенталну тачку Аустралије. Тако се он уверио у постојање мореуза којим је Нова Гвинеја одвојена од Аустралије, мада је он раније откривен. У Торесовом мореузу је открио неколико малих острва. Учесник друге и треће Кукове експедиције Џорџ Ванкувер 1791. године дошао је до југозападне обале Нове Холандије прогласивши њен западни део поседом .Велике Британије. Између 1801. и 1803. енглески морепловац Метју Флиндерс опловио је Аустралију и тако

93


доказао да је у питању јединствен континент, а да су Нова Холандија и Нови Јужни Велс само његови делови.

Оснивање кажњеничких колонијаСва тадашња сазнања и извештаји Џејмса Кука суочили су енглески парламент са чињеницом да откривени континент није богата. Иако су делови аустралијске обале били познати, две деценије после пловидбе Џејмса Кука ништа се битно није променило. Тек са осамостаљењем САД–а, околности су се промениле јер је тада престала могућност депортовања у Америку. Године 1786. Џозеф Бенкс, један од учесника првог путовања Џејмса Кука, у британском парламенту предложио је да се у заливу Ботани у Новом Јужном Велсу успостави колонија за кажњенике у којој они могу боравити без великих издатака за државу. Овим говором Џозефа Бенкса најављен је период развоја континента као кажњеничке колоније од 1786. године. После 36 недеља пловидбе, флота коју је чинило 11 бродова, 9 трговачких једрењака и 2 ратна брода у пратњи под вођством капетана Артура Филипа пристала је 19. јануара 1788. године у залив Ботани, а 26. јануара 1788. године нешто северније основала Порт Џексон – данашњи Сиднеј. Прву групу чинило је 730 кажњеника и 290 пратилаца. Довожено је у просеку око 5.000 кажњеника годишње, а 1790. године дошли су и први слободни досељеници. При оснивању Новог Јужног Велса као кажњеничке колоније одређене су и границе, па је западна граница повучена 135º и.г.д., јер је западни део континента био географски непознат.Гувернер Новог Јужног Велса и луке Џексон, Артур Филип, организовао је прве истраживачке експедиције ради бољег упознавања континента. У прве истраживаче убрајају се Метју Флиндерс и Џорџ Бас. Они су после пловидби по заливу Ботани отпочели поморска истраживања и 1797. године пловили поред југоисточне Аустралије. Бас је

94


правилно закључио да је Ван Дименова земља острво (касније названа Тасманија) које је мореузом одвојено од континента. После тога је 1801. године Џон Муреј у Басовом пролазу открио залив у коме је 1835. основан Мелбурн. Настављајући поморска истраживања Флиндерс је завршио топографско снимање обале Великог аустралијског и Спенсеровог залива. На северу је у Торесовом мореузу пронашао поморски пролаз и обавио картирање Карпентаријског залива. Истраживањима Флиндерса и Бодена доказано је да Велики аустралијски залив није повезан са Карпентаријом на северу и да се између њих налази копно. То је истовремено био доказ о јединственом копну новооткривеног континента.Староседелаца је у време доласка белаца било је око 300.000, 1851. – 55.000, 1881. – 31.700, а по попису из 1996. било их је 353.000, од тога је 45.000 сачувало своје језике и део обичаја (по другим изворима има их свега 80.000 – 100.000).

Истраживање унутрашњости континентаИнтензивнија истраживања унутрашњости Аустралије почела су тек у XIX веку због повећаног интересовања Енглеза да овладају континентом. Енглези су се све више потискивали Холанђане из Нове Холандије, како су је називали све до 1814. године.Упоредо са колонијалним развојем, било је нужно да се створе основе за развој земљорадње и сточарства, односно материјалне базе за све већи број досељеника. То је довело до ширења географских представа о унутрашњости Аустралије. Енглески колонисти су покушавали да се пробију на запад континента. Мотив тих истраживања била је потрага за квалитетнијим земљиштем. Рељеф Плавих планина са стрмим одсецима стварао је тешкоће у масовнијем кретању колониста на запад. Тек су у периоду 1813–1824. године, групе енглеских истраживача (Блексленд, Лосон, Вентворт, Хјум, Хоувел и др.) испитале планинске превоје и долине река Бризбејн, Марамбиџи, Лакхлан и на тај начин дошли до пространих пашњака,

95


значајних за сточарство. Ови истраживачи су детаљније истражили Велике разводне планине и учинили прве покушаје у преласку преко југоисточног дела Аустралије. Један од проблема било је утврђивање правца источноаустралијских река, који је 1828. године решио Чарлс Стерт. И објавио у књизи Две експедиције по унутрашњим областима Јужне Аустралије. Та истраживања је употпунио Томас Мичел који је утврдио да су реке Бароун и Дарлинг једна те иста река, утврдивши да она има три изворишна крака. У току 1845. године Мичел је трагајући за реком Квинсленд која се улива у залив Карпентарију, открио Купер Крик и Викторију.У периоду 1810–1822. година, Нови Јужни Велс се развијао под гувернером Лакланом Маквори. Године 1829. капетан Чарлс Хау Фримантл пронашао је погодан простор за насељавање око реке Свон у Западној Аустралији, а 1834. први досељеници насељавају Викторију. Године 1840. престало је довожење кажњеника у Нови Јужни Велс, а 1868. и у Западну Аустралију. Од 1788. до 1868. године укупно је доведена 161.000 кажњеника из Велике Британије. Законом о аустралијским колонијама из 1850. године оне добијају унутрашњу аутономију (Нови Јужни Велс, Викторија, Тасманија и Јужна Аустралија 1856, Квинсленд 1859, Западна Аустралија 1901).Досељеници су 1800. године почели да узгајају овце. Године 1851. у Новом Јужном Велсу и Викторији откривена су налазишта злата која су привукла нове досељенике (1850: 405.000, 1860: 1,15 милина). Уследило је насељавање белаца у унутрашњост континента одакле су староседеоце истиснули у аридне области. Оснивањем градова Аделејда и Перта створене су основе за даља истраживања унутрашњости Аустралије. Велики број експедиција кретао се из тих центара у потрази за пашњацима ван мочвара и аридних области. Сточар по занимању Едуард Ејр извршио је истраживања у јужним деловима Аустралије. Он је прво северно од Спенсеровог залива открио слано Торенсово језеро да би се касније са доста тешкоћа упутио на запад по безводној равници,

96


желећи да стигне до тек формираног лучког града Перта. Ту пространу равницу он је назвао латинским називом Nullarbor што у преводу са латинског језика значи Ни једног јединог дрвета.Немачки лекар и геолог Лудвиг Лаихарт кренуо је 1940–их година на тежак пут дуг око 5.000 km. Од Бризбејна је дошао до залива Карпентарија и Арнхемове земље. Он је био први истраживач који је упознао североисток континента. У Сиднеј се касније вратио морским путем. Већ 1846. године он је покушао да прође са истока на запад континента. Са доста тешкоћа прешао је реку Дарлинг одакле је стигао и његов последњи извештај, да би му се затим изгубио траг. У трагању за њим упућено је више експедиција, али се ни до данас није сазнала судбина Лаихарта и његових сапутника.У циљу даљих истраживања унутрашњих области, влада Јужне Аустралије обећала је награду од 10.000 фунти оном истраживачу који буде прешао пут са јужних до северних обала континента. Велики број истраживача нестао је на том дугом и безводном путу. Одмах по оснивању Мелбурна формирано је прво географско друштво у Аустралији које је организовало научна истраживања. Једну од експедиција предводио је полицијски инспектор из Викторије – Роберт О‛ Хара Берк. Експедиција са коњима и камилама кренула је 1860. године из Мелбурна на север. На испланираној маршрути биле су организоване две базе: прва на реци Дарлинг, а друга на Купер Крику, одакле су успешно стигли до залива Карпентарија. То је било прво успешно путовање преко континента у меридијанском правцу. У повратку је само један од чланова експедиције успео да преживи и исприча незгоде на које су успут наилазили. И поред трагичног завршетка, експедиција је прикупила драгоцене географске податке о непознатим деловима Аустралије.Године 1862. била је организована још једна експедиција коју је предводио Џон Стјуарт, са задатком да се из Аделаиде крене на север. Стјуарт се коначно уверио да је тај део континента пространа безводна пустиња. У другом

97


покушају успео је да пређе преко континента до Ван Дименове земље и тако обави друго путовање меридијанског правца. Та експедиција је била од економског значаја, јер је указано на постојање богатих пашњака у северном делу континента што је убрзало процес насељавања тих области. У другој половини XIX века, нарочито од 1970–их година, дошло је до даљих детаљнијих истраживања непознатих области, која се доводе у везу са порастом потреба за минералним ресурсима и водом. Потражња за вуном на светском тржишту постајала је све већа, што је утицало на развој овчарства, а посредно и на истраживања нових пашњака. Вршена су и геолошка проучавања ради утврђивања минералних ресурса и каптирани артешки бунари. Заслугом геолога и других истраживача извршено је испитивање западних делова Аустралије. Тако је 1872–1875. године Ернест Џајлс открио језеро Амедеус и Гипсонову пустињу. Готово истовремено, истраживач Питер Уобертон је после успешних истраживања Торенсовог језера прешао преко Велике пешчане пустиње у њеном најширем делу. Браћа Џон и Александар Форест су пролазећи долином Мерчинсона и даље на исток до Ејровог језера, прокрстарили великим простором овог дела Аустралије. Године 1875. Хоџкинсон је обавио путовање од залива Карпентарија долином Флиндерса према југу. У те области је залазио и Давид Линдсеј који је обавио неколико путовања по северним и западним пустињским деловима Аустралије. То је било тешко путовање јер је од Ејровог језера кренуо на запад и југозапад, поред рударског града Калгурлија и даље на северозапад до ушћа Мерчинсона у Индијски океан. Крајем XIX века велики део Аустралије је био истражен.

Оснивање Аустралијског савезаСа привредним развојем будила се аустралијска национална свест. Главни иницијатор удруживања колонија био је Хенри Паркс, гувернер Новог Јужног Велса.

98


У Мелбурну је 1891. године основана Национална аустралијска скупштина састављена од делегата шест колонија. После референдума у свим колонијама, Велика Британија је 1900. године признала независност Аустралије. Тако је 1. јануара 1901. године формиран Аустралијски савез као парламентарна монархија у оквиру Британске заједнице народа. Северна Територија била је од 1863. године саставни део Јужне Аустралије, а 1. јануара 1911. потпада под управу Савезне владе, док унутрашњу аутономију добија тек 1. јула 1987. године. Из Новог Јужног Велса издвојена је 1. јануара 1911. године Територија главног града, па је 9. маја 1927. Канбера постала главни град Аустралије (до тада Мелбурн). После оснивања заједничке државе настале су три садашње политичке странке. Из синдикалног покрета формирана је 1890. године Аустралијска лабуристичка странка (АЛП), 1914. године Отаџбинска странка (1931–1944. године Уједињена аустралијска странка, а од 1944. године Народна странка), док је Либерална странка основана 1910. године.

Аустралија 1914 – 1945. годинеУ Првом светском рату се 333.000 Аустралијанаца борило на страни Велике Британије, од тога је на бојиштима погинуло њих 59.000 (углавном Грци и Срби), највише приликом искрцавања код Галипоља у Турској 1915. године. После рата је Аустралија доживљава привредни успон под председником владе Стенлијем Мелбурном Брусом (1923–1929.), а затим је уследила светска привредна криза (1929–1934.) у којој је посао изгубило више од 30% радника. Вестминстерским статутом од 11. децембра 1931. године Аустралија је добила пуну независност, а са Великом Британијом остаје повезана једино преко британског владара. У Другом светском рату стала је на страну савезника већ 3. септембра 1939. године. Јапански авиони бомбардовали су Дарвин 19. фебруара 1942. године, а непосредна опасност од јапанске инвазије прошла је после

99


америчко–аустралијске победе у Коралном мору 7–8. маја 1942. године.

Аустралија после Другог светског ратаПрва послератна влада Џозефа Бенедикта Чифлија (1945–1949.) подстакла је досељавање из Европе. Досељавање небелог становништва остало је већ унапред ограничено у складу са политиком беле Аустралије из 1901. године.Дугогодишњи председник владе Роберт Гордон Мензијес из Либералне странке (1939–1941. и 1949–1966.) у хладном рату Аустралију је повезао са Сједињеним Америчким Државама (учествовање Аустралије у Корејском и Вијетнамском рату). Аустралија, Нови Зеланд и САД основали су 1951. војно–политички пакт ANZUS, који је престао да постоји 1987. године и поново обновљен потписивањем Сиднејске декларације 1996. године.Године 1954. Аустралија се укључује у војнополитичку организацију SEATO (Southeast Asia Treaty Organization) која је престала да постоји после Вијетнамског рата 1977. године. Пораз у Вијетнамском рату помогао је победи лабуриста на изборима 1972. године. Председник владе Едвард Гоф Витлам (1972–1975) ојачао је дипломатске односе са Кином, преусмерио тежиште спољне политике на источну и југоисточну Азију. Године 1973. укинута је расна дискриминација приликом усељавања у Аустралију.После поновне победе лабуриста на изборима 1983. године Аустралија се под председницима владе Робертом Џејмсом Лијем Хоком (1983–1991.) и Полом Џоном Китингом (1991–1996.) усмерила сарадњу према државама Океаније. Председник П. Џ. Китинг био је заговорник одвајања Аустралије од Велике Британије и проглашења републике. Лабуристичка политика на изборима 2. марта 1996. доживела је пораз и од тада државу води коалиција Либералне и Народне странке са председником владе Џоном Винстоном Хауардом. Иако су Абориџини по закону равноправни држављани од 1967. године, тек је одлука Врховног суда из 1992. године

100


омогућила признање њихових права на племенску земљу. Нови Закон о правима староседелаца на земљу ступио је на снагу 1. јануара 1994. године и по њему се Абориџинима вратило 15% аустралијске територије. Изузето је постојеће приватно власништво и државно земљиште у најму рударских и других компанија, али су Абориџинима на тим поседима признате повластице (лов, риболов и др.). Уставотворна скупштина која је конституисана децембра 1997. године одлучила је 13. фебруара 1998. године да се Аустралија 1. јануара 2001. преобликује у парламентарну републику ако се то прихвати на референдуму и за то гласају скупштине већине чланица Аустралијског савеза. На референдуму одржаном 6. новембра 1999. – 54,7% гласача одлучила је да Аустралија остане монархија.

101


СТАНОВНИШТВОУ Аустралији живе припадници различитих раса које потичу из различитих друштвених слојева и свих крајева света. Политика према досељеницима се од 1901. до 1970–их година темељила на асимилацији и потом интеграцији. Све време су предност имали досељеници из Велике Британије, а од других се очекивало одрицање властитог културног наслеђа и језика, па је то подстицало њихову асимилацију са локалним становништвом. Политика интеграције започела је 1960–их година и трајала је до 1973. године, када се увидело да становништво коме енглески није матерњи језик пролазе кроз потешкоће у прилагођавању на аустралијски начин живота. После 1973. године наступио је нови период развоја мултикултурне Аустралије. Од тада се оснивају различита и бројна национална удружења која подстичу очување мултикултуралности. Сада се тај појам развио до те мере да је постао окосница аустралијског друштва јер је око 26% данашњег становништва рођено у некој другој земљи, а 25% има барем једног родитеља рођеног ван Аустралије.

Промене броја становникаПочеци интензивног досељавања везани су за раздобље када је тај континент био кажњеничка колонија. Сваке године превожено је у Аустралију 2.000–5.000 кажњеника. За 80 година колико је Аустралија била кажњеничка колонија, доведено је око 170.000 кажњеника. Укупан пораст броја становника у том периоду био је спор, јер осим кажњеника других досељеника све до доба златне грознице није било. Наиме, на почетку XIX века Америка је пружала сигурније изгледе за успех, а што је важније, ближа је и приступачнија, јер је превоз до ње био јефтинији, што је било од пресудног значаја за сиромашног европског исељеника. Малом порасту броја становника допринео је и

102


низак природни прираштај и несразмерно веће учешће броја мушког у односу на женско становништво. Мали пораст броја становника промењен је у периоду између 1850. и 1860. године у доба златне грознице. У само десет година број становника Аустралије порастао је за више од милион и пред крај декаде Аустралија је имала око 1.145.600 становника., Осим великог усељавања доба златне деценије значајно је и као раздобље у коме је започело усељавање припадника других народа, најпре Немаца, Италијана и Грка, а затим из југоисточне Азије, неколико десетина хиљада Кинеза, Јапанаца, Малајаца и припадника других народа.На прелазу XIX и XX века број усељеника се нагло смањио (на 3.000 годишње), што је последица привредне стагнације (исцрпљена налазишта злата, суше и др.) и Закона о ограничавању усељавања из 1901. године који је био неповољан за све народе осим Енглеза, Шкота и Ираца (до Другог светског рата било је 90% досељеника из Велике Британије).

Табела 20. Кретање броја становника и процене до 2050. године

Година

Број становника Година Број

становника Година Број становника

1788. 900 1880. 2.231.500 1970. 12.663.0001800. 5.200 1890. 3.151.300 1980. 14.726.0001810. 11.600 1900. 3.765.300 1990. 17.169.0001820. 33.600 1910. 4.525.100 2000. 19.169.1001830. 70.000 1920. 5.411.000 2010. 20.971.0001840. 170.400 1930. 6.501.000 2020. 22.113.0001850. 405.400 1940. 7.078.000 2025. 22.523.0001860. 1.145.600 1950. 8.307.000 2030. 22.824.0001870. 1.647.700 1960. 10.392.000 2050. 22.846.000

* Подаци за период 1788–1960. године не односе се на староседелачко становиштво.Извор: http :// www . ga . gov . au

Период повећања броја становника наступио је после Првог светског рата јер је тада дошло до интензивнијег

103



развоја индустрије и рударства. Било је година у којима се уселило просечно око 20.000 становника, а било је примера када је се у годину дана уселило и 40.000 људи.Најинтензивније досељавање у Аустралију било је после Другог светског рата, посебно између 1950. и 1955. године. Из ратом опустошене, политички несређене и привредно исцрпљене Европе, број досељеника се повећавао, посебно из њеног западног дела. Од 1968. године број досељеника достиже појединих година и 200.000, а међу њима је увек присутан и знатан број исељеника из бивше СФРЈ. Ако посматрамо досељавање у Аустралију у целини закључујемо да већину чине англосаксонски народи. Међутим, ако посматрамо само послератни период превладавају припадници других народа, као што су нпр. Немци и Италијани. Досељеници из бивше СФРЈ у 1969. и 1970. години били су бројчано одмах иза досељеника из Велике Британије. Године 1970. од укупног броја досељеника који је те године износио око 175.000, највише их је било из Велике Британије 54.000, а затим из Југославије 17.623, па из Италије, Грчке и др. Од 1970. до 1975. године доселило се много људи из Југозападне Азије и Индије, а после 1973. године преовладују досељеници из Океаније, Кине и Југоисточне Азије.Досељавање избеглица и младих људи посебно после 1945. године, било је једно од важнијих поглавља у новијој усељеничкој историји. Од 1945. до 2006. године уселило се 5,6 милиона имиграната из више од 140 држава света. Док је у послератним годинама највећи број усељеника долазило због политичких разлога, сада су у предности стручни људи са потребним степеном образовања. У друштвеном смислу усељавање је допринело да је Аустралија постала једна од највећих космополитских и динамичких друштава у свету. То је значило увођење више од 100 језика у аустралијски живот, док је енглески и даље остао службени језик. Унутар заједница дошло је до пораста броја школа, етничких медија, религијских и културних активности и све веће разноликости у избору хране, ресторана, начина одевања, у уметности и архитектури.

104


Аустралија има два засебна програма на темељу којих се људи могу уселити и стећи право боравка. То су миграцијски и хуманитарни програм. Свака категорија има критеријуме који су прописани Законом о усељавању из 1989. године и Правилницима о усељавању. Националност подноситеља захтева, етничка и религијска припадност нису критеријум. Савезна влада даје предност миграцијском програму и тиме повећава досељавање стручних кадрова и истовремено одобрава усељење чланова породица. Људи, који остварују право усељења на основу хуманитарног програма, углавном су они који долазе на препоруку Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација, као и остали којима је потребна хуманитарна помоћ. То укључује људе који су претрпели нарушавање људских права и који имају блиске везе са Аустралијом. На темељу тог програма од 1998. до 1999. године усељено је 12.000 становника.Године 1996. у Аустралији је било 4,67 милиона Аустралијанаца или 26,1% рођених у иностранству, од тога 1,12 милиона или 6,3% у Великој Британији и Ирској, 1,16 милиона или 6,5% на европском континенту, 796.000 или 4,5% у Азији и 291.000 или 1,6% на Новом Зеланду.Природни прираштај 1996. године износио је 7,2 на 1.000 становника (просек у свету је 7,2). Наталитет износи 14,1о/оо (25о/оо у свету) а морталитет 6,9о/оо (9,3о/оо у свету). Тотални фертилитет за период 1990–2005. година износи 1,8.Године 1993. у Аустралији је било 6.616.800 домаћинстава. Средња величина домаћинства износила је 2,6 особа по домаћинству (21,% са једним чланом, 25,8% са два члана, 23,7% са три члна, 12,4% без чланова, 6,6% један родитељ са дететом и 9,7% остали).

Последице британске колонизације на староседеачко становништвоБританска колонизација Аустралије била је катастрофална за староседеоце, без обзира да ли су намере досељеника биле добре или лоше. Британско досељавање праћено је

105


таласом епидемија и болести као што су велике и мале богиње и грип, које су се шириле упоредо са насељавањем. Највише погођене заједнице биле су оне са највећом густином насељености где су се заразе лакше шириле. Друга последица британског насељавања била је присвајање земље и извора воде. Досељеници су сматрали да су староседеоци номади који би могли бити одведени са њихове матичне земље и да би били задовољни негде другде. Губитак матичне земље, извора хране и воде био је обично фаталан, нарочито за заједнице већ ослабљене болестима. Досељеници су донели и венеричне болести које су знатно смањиле фертилитет и наталитет, и алкохол на који староседеоци нису навикли. Омаловажавање староседелаца остао је проблем до данас. Комбинација болести, губитка земљишта и директно насиље, смањила је староседелачку популацију за 90% између 1788 и 1900. године. Читаве зеједнице у јужном делу континента једноставно су нестале без трага. Нарочито је погођено становништво Тасманије. Последњи урођеник, који се звао Труганини, преминуо је 1876. године.Многе староседелачке заједнице одупрле су се досељеницима, као нпр. Нунгар на северозападу Аустралије и Калкадун у Квинсленду. Број насилних смрти од стране белих људи и даље је предмет расправа, али се сматра да је било између 10.000 и 20.000. Ипак, болести и исељавање биле су главни узроци смрти староседелаца. До 1870–их година све плодне области Аустралије биле су присвојене, а староседеоци остављени да живе на ивици сиромаштва.Са развојем индустрије дошло је до промена у начину живота староседелаца. Са изузетноком неких у унутрашњости, заједнице староседелаца постепено су постале зависне од досељеника. Током 1850–их година велики број староседелаца радио је за аустралијске копаче злата. Већина је била неплаћена. Уместо тога добијали су накнаду у виду хране, одеће и других потрепштина. У унутрашњости и на северу континента староседеоци су се запошљавали на фармама за узгој зечева и оваца. У неким областима хришћански

106


мисионари су обезбеђивали храну и одећу, отварали школе и сиротишта, а у неким областима и колонијалне владе су обезбеђивале средства за помоћ староседеоцима.Осим од стране европских колониста, староседеоци су били угрожени и од јапанских риболоваца, који су ловили у аустралијским територијалним водама све до почетка Другог светског рата. До раног XX века староседелачко становништво опало је на 50.000–90.000 и мислило се да ће изумрети. Око 1930–их година политика природне селекције примењивана од стране Европљана престала је да се спроводи. Они који су преживели временом су постали отпорнији на болести и наталитет је растао. Заједнице су постајале способне да се адаптирају промењеним околностима.Између 1910 и 1970. године око 100.000 абориџинске деце је полиција на силу одвојила од породица. Већина је била млађа од 5 година. Није било кривичних дела. Довољно је било што су Абориџини (тзв. украдена генерација). Већина њих је одгајана у црквеним или државним институцијама, а нека су усвајана и одгајана од стране белих родитеља. Многи су били сексуално и физички злостављани. Пружено им је врло мало образовања, јер се од њих очекивало да иду да обављају физичке послове на фармама. Сматра се да је у том периоду одведено 10–30% абориџинске деце, јер је политика Савезне владе била да абориџинску децу, а нарочито ону из мешовитих бракова треба да одвоје од својих родитеља ради асимилације у аустралијско друштво. Национално веће за права староседелаца установљено је 1995. године. Извештај под називом Повратак кући из 1997. године садржао је застрашујуће доказе о угњетавању абориџинске деце у периоду 1910–1970. године.

Просторни размештај становништваАустралија је најређе насељен континент са 2,5 ст./km2 и са неравномерним просторним размештајем. По том

107


параметру Аустралија знатно заостаје за Европом 100 ст./km2 и Азијом 80 ст./km2. Од укупно 20,3 милиона становника у 2006. години, око 92% живи у малом географском простору југоисточне Аустралије (Нови Јужни Велс, Викторија и Јужна Аустралија), дакле у регионима изразите привредне развијености и угодне климе. Тај изразит утицај климе на размештај становништва можемо уочити у чињеници да 90% аустралијског становништва насељава територију јужно од 30º ј.г.ш., односно умерене и суптропске ширине. Несразмера просторног размештаја је још очигледнија када се зна да велики делови унутрашње Аустралије са мање од 250 mm падавина годишње, ако се изузму нека староседелачка племена, поједине фарме или мала рударска насеља, заправо и нису насељени. Коначно треба нагласити и да око 30% територије просечно насељава само један становник на око 25 km2.Неравномерни просторни размештај становништва долази до изражаја у ретко насељеној Северној Територији. У том делу Аустралије, са површином 1.349.130 km2, живело је 2006. године 203.700 становника, а у главном граду Дарвину свега 93.417 становника. Намеће се закључак да је на простору већем од укупне површине 10 европских држава (Аустрије, Чешке, Словачке, Србије и Црне Горе Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине, Словеније, Немачке и Пољске) живело само 110.283 становника, односно толико становника колико имају градови попут Зрењанина или Суботице. Несразмера је још очигледнија и наводи на низ закључака када се размотри чињеница да велики део аустралијског становништва, чак око 86%, живи у градовима. У последњој деценији изразитог развоја индустрије, напуштање пољопривреде и досељавање у градове попримило је све већи замах. Лако запошљавање, добре зараде и друге привлачности живота у граду, снажан су магнет, тако да треба очекивати и даље миграције становништва према већим градским центрима.

108


Како би што боље уочили концентрацију становништва у градовима, наводимо да само у три града југоисточне Аустралије, у Сиднеју, Мелбурну и Бризбејну живи половина становништва континента. Сви велики градови Аустралије се налазе у приморју, па ако се изузму градови Баларат са 73.000 становника, Бендинго са 68.700, Тувумба са 89.330, ни један други град у унутрашњости нема више од 50.000 становника.Изразито малa насељеност аустралијске унутрашњости, огледа се у још једном показатељу. У градовима као што су Брокен Хил, Алис Спрингс, Дарвин или у низу других градова постоје путокази који упућују да је најближе насеље, град удаљен 200, 300, 700 па и 1.000 km. Између тих насеља налази се само понека сточарска фарма на великим просторима најчешће сурове природе.

Демографске структуреВећинско становништво Аустралије су белци 92%, затим аустралијски црнци 2% и Азијци 6%. У свакодневном животу највише становника говори енглески 84%, затим италијански 354.000, кинески (кантонски или мандарински) 365.000, грчки 264.000, арапски 209.000, вијетнамски 174.000, немачки 76.000, шпански 94.000), македонски 70.000, филипинске језике 79.000, хрватски 70.000, пољски 61.000, српски 55.000, словеначки 25.000 и друге језикe.Староседелачки језици имају дугу традицију. Сматра се да нису сродни ни са једним језиком ван Аустралије. Крајем XVIII века, било их је између 350 и 750. Почетком XXI века остало је мање од 200 староседелачких језика и сви, сем њих 20, су угрожени.Већина староседелачких језика припада Аустралијској породици. Лингвисти деле језике из ове породице у две групе: језици који припадају породици језика Пама–Њунган и језици који не припадају Пама–Њунганској породици. Језици из групе Пама–Њунган чине већину и заступљени су у готово свим деловима Аустралије. На северу континента, од платоа Кимберли до залива Карпентарија, постоји мноштво језика који не припадају

109


овој породици. Неке изоловане групе, укључујући староседеоце Тасманије и становнике тропских шума југоисточног Квинсленда, говоре језике који се разликују од осталих у Аустралијској породици језика. Многе етничке заједнице имале су развијен и свој језик знакова, копију језика који говоре. Развој и постојање знаковних језика често се везује за табуе који су постојали у вези комуникације између појединих људи у заједници или у вези одређених периода као што су период жаљења и туговања за неким код жена или периоди обредних иницијација код мушкараца. Сматра се да су у свим деловима Аустралије постојали знаковни језици, а многи од њих су изумрли. У мултикултурној Аустралији постоји несразмеран однос броја мушкараца и жена који датира од периода интензивног досељавања. Готово стотину година то је био узрок потешкоћа у друштву које су нестајале како се и несразмер смањивао. До почетка XIX века број мушкараца био је око четири пута већи од броја жена, а у неким регионима жена је било и седам пута мање. Око 1850. године стање се поправило и било готово задовољавајуће, али је тада дошло до златне грознице када су опет ти односи озбиљно поремећени, јер се усељавало искључиво мушко становништво. Почетком XXI века трагови несразмерног односа броја мушког и женског становништва присутни су једино у рударским рејонима Северне и Западне Аустралије. Несразмеран однос полне структуре оставио је дубоке трагове у аустралијском друштву у коме је укорењено велико поштовање жена у породици и јавном животу. Довољно је погледати географску карту Аустралије, па ће ова тврдња наћи потврду. Наиме, у називима градова, река, географских појмова уопште. Преовладавају женска имена. Тиме је одана почаст женама начајним личностима из историје. Однос друштва према жени најочигледније одражава чињеница да је Аустралија још 1894. исказала равноправност полова, дајући женама право гласа, што је тада у највећем делу света било незамисливо.

110


Према старосној структури 1996. године доминирало је становништво старости 25–44 година са учешћем од 30,8%, следи старосна група до 15 година са 21,6%, затим 45–64 са 21%, 15–24 са 14,5% и најмање старосна група изнад 65 година са учешћем од 12,1%.У верској структури најбројнији су протестанти (39%), пре свега припадници Аустралијске англиканске цркве (21%), Уједињене аустралијске цркве (7%), презбитеријанци (3%), баптисти и евангелисти, остали су католици (27%), православци (3%), муслимани (1,5%) и будисти (2%).У старосном контингенту становништва 15–64 године (1995.) 0,3% нема формално школско образовање, 36,3% има непотпуно средње образовање, 17,8% средње образовање, 33,7% више и 11,9% високо образовање.Аустралија има развијене услужне делатности (69,7% запослених, 67,6% ДБП), између осталог организовану здравствену службу (Royal Flying Doctor Service од 1928.) и образовање преко радија (School of the Air) које се организује за децу у унутрашњости. Некада су у ретко насељеним областима Аустралије школску обуку спроводили путујући учитељи. Касније је тај облик школовања замењен дописним школовањем. Највеће значење имале су радио–школе, које су и данас најважнији облик образовања основношколаца унутрашње Аустралије. Од 1990–их година најважнију улогу у образовању преузима тв–школа, која постаје темељни облик школовања за ученике из ретко насељених области.У субаридним деловима поменимо организовану службу летећих доктора (Royal Flying Doctor Service). Ова служба је значајна за подизање здравствене сигурности становништва далеко од градских насеља. Године 1937. организована је болница у Броукен Хилу, 1938. године савремена служба у Калгурлију и 1939. године у Алис Спрингсу. Када је после Другог светског рата подигнута централна болница у Порт Аугусти, изрека сваки део Аустралије доступан је служби летећих доктора постала је реалност. Будући да су летови скупи, треба рећи да се доктор користи авионом само у тежим случајевима, тј.

111


онда када други облици помоћи закажу. Потребно је одмах нагласити да се највећи део лекарске помоћи обавља давањем лекарских упутстава преко радио станица. Наиме, свака фарма има лековима добро опремљену кућу. Лекови су означени бројевима. Преко радио везе лекару се опишу симптоми болести, а он онда одреди број лека у кућној апотеци, количину коју треба узимати и начин лечења. Дакле, лечење је сарадња лекара и болесника преко радио–везе.Индустрија остварује 12,2% ДБП и запошљава 11,3% активног становништва, рударство доноси 4,2% ДБП и има 0,8% запослених, а пољопривреда 3,1% ДБП и 4,4% запослених. Без обзира на то што је Аустралија високоразвијена држава, у њој постоји велика диспропорција у економским структурама староседелаца и потомака досељеника. Те разлике су тешко премостиве и Аустралија улаже велике напоре како би их ублажила. Већина староседелаца живи на дну друштвене лествице, углавном од државне помоћи.

Социоекономски проблеми староседелацаГодине 1963. аустралијским староседеоцима је дато право гласа на изборима Комонвелта, а убрзо затим и на државним изборима. Године 1967. одржан је референдум на коме је већином од 90% гласова одлучено да Комонвелт доноси законе који уважавају Абориџине и омогућавају им да учествују у државним питањима. Од 1971. до 1992. године у више наврата староседеоци су подносили захтеве да им се врати традиционална земља. Учињени су помаци по том питању и део права на земљу им је признат.Данас староседеоци већим делом живе у градовима или у покретним насељима. Они су суочени са бројним социоекономским и здравственим проблемима. Стопе криминала и самоубистава су високе, а похађање школа и универзитета на ниском нивоу.Између 1998. и 2000. године очекивано трајање животног века староседеоца је 21 годину мање код мушкараца и 20

112


година мање код жена у односу на просечног Аустралијанца, а стопа смртности одојчади четири пута већа од просечне. Главни узроци здравствених проблема су лоша здравствена заштита, низак доходак, дискриминација, угњетавање, лоши стамбени услови, а у градским срединама социјални притисак који спречава приступ здравственим установама због лоше комуникације између староседелаца и здравствених радника. И у образовању постоје проблеми јер Абориџини раније напуштају школу и са нижим нивоом образовања су у односу на остало становништво. Међу ухапшеним лицима је једанаест пута више потомака староседелаца у односу на остале преступнике. То не указује на вишу стопу криминалитета међу староседеоцима него се они чешће затварају за мања кривична дела. С друге стране, међу њима је два пута већи број жртава криминала у односу на остало становништво. Узроци криминала су углавном незапосленост, низак степен образовања, реакције против расизма и културна дезоријентација.По подацима из 2001. године стопа незапослености староседелаца била је два пута већа у односу на остало становништво. Разлика је већа у урбаним центрима него у приградским подручјима. Још увек су значајни проблеми злостављања, малтретирања, злоупотребе алкохола и психоактивних супстанци међу децом.Да би староседелачком становништву које живи у покретним насељима осигурала опстанак, основани су резервати углавном на северу континента. Становницима резервата је осигурана здравствена помоћ. За време дугих сушних периода дели им се храна, привикавају се на стално ношење одеће, омогућава им се похађање школе и слично. Највећи резерват Абориџина је на Арнемовој земљи. Тај резерват је простор на коме се сусрећу живот човека из каменог доба и настојања савременог друштва да тај део свог становништва укључи у савремене токове, посебно у сточарство и земљорадњу. Неки од староседелаца узгајају тропске културе као што је кртоласта маниока из које се добија скроб, неки раде на фармама, а преостали део живи

113


према законима родовског уређења као номади, сакупљачи и ловци.Аустралија покушава да побољша односе староседелаца и шире заједнице. Савезни парламент је 1991. године основао Веће за помирење са Абориџинима, које је састављено од 25 представника различитих култура староседелачких племена и шире друштвене заједнице. Циљ коме се тежи јесте уједињена Аустралија у којој се поштује заједничка држава и наслеђе. Веће је провело кампање са циљем да се укаже на неповољан положај који су претрпели староседелачки народи и на потребу помирења.Битна демографска обележја Аустралије јесу мала насељеност, неравномеран просторни размештај становништва и велике разлике у концентрацији броја становника великих градова и осталих насеља. Аустралија је све отворенија усељавању, а потреба за радном снагом све је очигледнија. Дакле, може се очекивати да ће тај ретко насељен континент у предстојећем раздобљу постати друга домовина већем броју досељеника из целог света.

Срби у АустралијиСве до формирања аустралијске федерације 1901. године на том континенту било је врло мало Срба. Разлози су били велика удаљеност од Европе, скуп бродски превоз и оскудне информације о Аустралији. Историја досељавања Срба може се поделити у четири фазе. Прва фаза обухвата период до Првог светског рата. Најраније досељавање Срба почело је у XIX веку, али о првим усељеницима има мало података. Досељавали су се Срби из Боке Которске, Лике, Далмације и Херцеговине. Још почетком 1850-их година помиње се име Николе Миловића, родом из Боке Которске, који је био копач злата у Западној Аустралији. Године 1896. међу копачима злата у Калгурлију били су Томо Марић из Херцеговине, Божа и Милан Станишић и др. Када је 1901. године у Сиднеју гостовала бечка филхармонија, у њој су била и два београдска музичара – Марковић и Бранисављевић, који су после наступа остали да живе у Аустралији. Године 1905. у

114


Западну Аустралију се доселио Јово Спајић из Херцеговине, а 1909. Никола Марић, рођак поменутог Томе Марића. Године 1911. у Аустралију је дошао Живан Никетић, родом из Шумадије. Сматра се да је пре Првог светског рата у Аустралији било око 4.000 исељеника са подручја бивше Југославије, углавном из приморских крајева. Више од 80% исељеника су били Далматинци хрватског порекла, док су остале чинили исељеници из Македоније, Словеније, Херцеговине, Босне, Војводине, Међумурја, Црне Горе и најмање из Србије. Током балканских и Првог светског рата исељеници јужнословенских народа у Аустралији оснивају Одбор српско-црногорског Црвеног крста и преко њега пружају материјалну помоћ завичају, Србима пре свега. Карактеристично је и то да су у Првом светском рату послали и једну чету добровољаца, углавном Далматинаца из Аустралије и Новог Зеланда, да се бори на Солунском фронту. После Првог светског рата Срби су пружали јаку моралну подршку стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Један број Срба се борио у Првом светском рату у оквиру јединица аустралијске војске. Друга фаза обухвата период између Првог и Другог светског рата. Међу првим досељеницима били су браћа Павловић из Херцеговине и Симо Гледић из Лике. Најмасовније усељавање у овој фази уследило је 1920-их година, када је у САД уведен систем квота за усељенике. Године 1924. у Аустралију је дошла група усељеника из Црне Горе, који се запошљава на златним пољима у Брокен Хилу, Ајрон Кнобу, Вајали и др. Како велика економска криза 1929-1933. године није мимоишла ни Аустралију, тако су и Срби били суочени са бројним тешкоћама. Многи од њих су желели да се врате у домовину, али нису могли да зараде ни за бродску карту. У то време је и међу Србима у Аустралији повећан број самоубистава. Сматра се да је између два светска рата у Аустралији и Новом Зеланду било 30.000 југословенских грађана, највише из Далмације, тако да је национални састав био у истим пропорцијама као и пре Првог светског рата. У току Другог светског рата Срби су ступили у аустралијске одреде који су се борили на

115


Средњем Истоку и на Пацифику. Осим тога, Срби су основали Централни одбор за помоћ Југославији.Трећа фаза обухвата период 1948-1955. године. Био је то најмасовнији талас досељавања Срба у Аустралију, а чиниле су га групе људи из расељених логора у Немачкој, Аустрији и Италији. Било је бивших ратних заробљеника, лица која су преживела концентрационе логоре, припадника четничког покрета и др. Аустралија је понудила Међународној организације за избеглице 10 британских фунти по особи на име путних трошкова за лица из логора. Разлог је био тај што су Аустралији били потребни физички радници. Многи досељени Срби су морали да прикрију године како би били примљени на посао. Уз то, они који су били одабрани морали су да потпишу уговор да ће прихватити сваки посао који им се буде нудио у року од две године. За разлику од САД и Канаде, где су емигранти препуштани сами себи и помоћи пријатеља и рођака, ови уговори су имали добру страну будући да су гарантовали посао и смештај за почетак. У то доба квалификације расељених лица се нису уважавале. Прва група расељених Срба из логора у Минхену стигла је у Перт фебруара 1948. године. Послови на које су распоређивани били су сечење шећерне трске у Квинсланду, рад на изградњи железничке пруге у централној Аустралији, берба воћа, рад у рудницима, изградња бране у Варагамби и др. Током 1948. и 1949. године стигао је још један контингент Срба из Европе. Сматра се да је у та два наврата дошло око 250 Срба из логора. Члановима породица расељених лица било је дозвољено да дођу у Аустралију после 1953. године. Значајан број Срба био је са високим образовањем. Мећутим, они су се теже запошљавали јер се њихове дипломе нису признавале. Српски лекари нпр. морали су да студирају на универзитетима у Аустралији још три године како би им се признала диплома или да раде пет година у болници у неком забаченом делу Аустралије, где аустралијски лекари нису желели да раде, нпр. у Папуу Нову Гвинеју.

116


Четврта фаза обухвата период после 1962. године, условљена економском кризом у Југославији. Већину српских досељеника чинили су неквалификовани радници, мада је међу њима било и оних са средњим и високим образовањем. Највећи број досељеника у Аустралију 1960-их и 1970-их година долазио је са привременог рада у Западној Европи. Почетком 1980-их година, са јачањем економске кризе, у Аустралију се исељава све већи број високообразованих Срба. Почетком 1985. године Аустралија се налазила на првом месту по броју исељених Југословена у друге земље, испред САД и Канаде. Срби у највећем броју живе у Мелбурну и Сиднеју. Велики број њих се определио да има српско порекло и да, чак, говори српски језик код куће (55.000). У Аустралији се процењује да живи између 90.000 и 120.000 Срба, због чега је за Србију, Аустралија значајна имиграциона држава. Исељавање Срба у Аустралију се наставља и даље. Према подацима Бироа за имиграцију и истраживање становништва у 1992-1993. години аустралијске имиграционе власти издале су 4.210 усељеничких виза грађанима Србије и Црне Горе.Неговање етничког идентитета одржало се до данас код аустралијских Срба. Своју прошлост изражавају кроз народне игре које негују у фолклорним друштвима, аматерским позориштима и др. Све велике манифестације се одигравају у оквиру црквено-школских општина. Пре Другог светског рата Срби су у току црквених обреда одлазили у грчке и руске православне цркве, јер није било ни српских цркава, а ни свештеника. Прва српска православна црква у Аустралији изграђена је 1951. године у Мона Вејлу (предграђе Сиднеја).

117


ПРИВРЕДААустралија је једна од ретких развијених држава света чија је економија зависна од извоза сировина, а тиме и од великог колебања цена на светском тржишту зато што руде, угаљ, нафта и пољопривредни производи чине 60–65% вредности извоза. Тако је због велике важности сировина, Аустралија све до Првог светског рата била у колонијалном односу према Великој Британији. Тешкоће у снабдевању за време оба светска рата подстакли су развој домаће индустрије, али све до Другог светског рата она је остала привредно тесно повезана са Великом Британијом. Седамдесетих година XX века са политичким преусмеравањем према азијско–пацифичком простору, почиње привредно повезивање са Јапаном, који је најважнији спољнотрговински партнер (19,6% аустралијског извоза и 13% увоза). Све су значајније и друге азијске државе наглог привредног раста: Јужна Кореја, Кина, Сингапур и Тајван. Те државе Аустралија снабдева сировинама, а од њих купује пре свега машине, возила и робу широке потросње. Уско је повезана и са САД–ом, међународним споразумима о слободној трговини од 1. јануара 2005. године, док су привредне везе са Европом због удаљености и конкуренције других држава све слабије.

Традиционална привреда аустралијских староседелаца Староседеоци Аустралије су развили начин живота у складу са природним окружењем и њиховим потребама. Они су развили различите методе употребе и припремања хране и лековитог биља, правили различите врсте оруђа, одеће и станишта. Развили су и специфичну мрежу размене добара између појединих племенских група.Исхрана Абориџина везана је за изобиље биљних и животињских намирница и варирала је у зависности од годишњег доба и локалних услова. Познавали су

118


благотворна, хранљива и лековита својства многих биљака и развијали методе искоришћавања корисних и елиминације штетних састојака. На пример, групе Абориџина на северу научиле су да исцеде отров из семенки одређених биљака. Друге врсте зрна млели су у брашно од којег су правили одређене врсте хлеба. Њихово познавање природног окружења омогућило им је да преживе у условима који су за Европљане, који су касније населили континент, били екстремно оштри и негостољубиви.

Слика 31. Абориџин – ловац (National Geographic, 1995)

Најстарије групе Абориџина, нарочито оне које су насељавале приобалне области, у многоме су се ослањале на риболов. Да би максимално повећали улов, правили су сложене системе подводних замки. Такође су правили велике мреже за риболов. У неким приобалним регионима пронађени су остаци шкољки који сведоче о томе да су староседеоци зависили и од шкољки као извора хране. Етничке групе у приобаљу, такође су се храниле биљкама, укључујући кокосове орахе, јамс и неке врсте трске.Из непознатих разлога становници Тасманије престали су да се хране рибом пре око 3.500 година, много година касније пошто је острво одвојено од копна Аустралије. Неки научници сматрају да би ова промена могла бити резултат културних и религиозних фактора или могућег смањења популације риба у водама око острва. Друга теорија сматра да су становници Тасманије прешли на лов на морске сисаре и птице.Групе староседелаца на копну Аустралије такође су у исхрани употребљавали намирнице биљног и животињског порекла. У исхрани су доминирали семе акације, врсте дивљег парадајза, неке врсте трске, остриге, инсекти, гуштери, змије, глодари, жабе и птице. Многи су јели велике торбаре и неке врсте рептила мегафауне. Многе од ових врста изумрле су пре 15.000–20.000 година. Научници

119


не знају дали су Абориџини узрок њиховог изумирања, као што су урођеници Америке узрок изумирања неких врста Северне Америке.Не постоји ни један доказ да су Абориџини уопште ловили врсте мегафауне, али се сматра да су можда барем јели месо лешина неких од ових изумрлих врста. Многи Абориџини користили су ватру да раскрче шуме ради добијања обрадивог земљишта. Ова ватра могла је потпомоћи раст траве и другог биља погодног за исхрану које би привукло плен за лов. Ипак, паљење је могло имати три сврхе: да привуче мегафауну, да отера мегафауну а привуче друге мање врсте, или за обраду. Знајући све то научници не могу да потврде или оспоре утицај Абориџина на изумирање мегафауне. Ипак, многи научници сматрају да је људска активност, заједно са климатским променама, довела до изумирања мегафауне у Аустралији.Пре око 15.000 година, када је већи део копна Аустралије почео да пресушује, Абориџини су почели да користе камење за дробљење да би смањили разне врсте зрневља, укључујући и зрно дивљег проса. Међу етничким групама у унутрашњости Аустралије, жетва је постала устаљена активност. Ипак, они нису у потпуности развили пољопривреду која би укључивала и сађење одређених врста семена, ђубрење и наводњавање, зато што су имали и друге изворе хране и због тога што су то биле мале групе људи.Свака племенска група имала је дефинисану племенску територију са којом је имала близак однос. Групи је било место на тој земљи – припадали су јој, као и биљке и животиње тог подручја. Куповина и продаја земље њима је била непозната. Земља им је била дата у давним временима по њиховој традицији и веровању и није била предмет размене. Будућност племена била је повезана са могућношћу земље да обезбеди храну за сакупљање, животиње за убијање и свежу воду.Абориџини су били ограничени на храну која је била у њиховом окружењу, и знали су тачно када и како да нађу све што је јестиво, али храну нису добијали без труда. У

120


неким областима и мушкарци и жене су проводили пола до две трећине дана ловећи или сакупљајући храну.Проналажење воде у унутрашњости континента било је питање живота. Абориџини су знали где се налазе јаме и други колектори подземних вода. Сакупљали су росу са дрвећа и другог коренастог биља, чак су пробадали и цедили жабе које су складиштиле воду у свом телу.Унутар племенских група, говорећи истим језиком, мале групе породица живеле су заједно. Кретале су се по својој племенској земљи од места до места зависно од годишњег доба и расположиве количине хране. У обалним подручјима и плоднијим деловима континента, племенске групе су биле релативно статичне јер је хране било у изобиљу. У пустињским пределима људи су морали да пролазе велика пространства у потрази за храном и водом.Многе личне ствари биле су вишенаменске, као нпр. куламон, заобљена дрвена чинија која је коришћена за копање, ношење воде или беба, сејање семена или сакупљање биљака које су током дана сакупљале жене. Бумеранг се користио као штап за копање, као палица и као музички инструмент. Копље са кременом причвршћеним за дршку могло је да се користи за сечење и слично. Мушкарци су често носили само копља или оно оружје потребно да улове животиње које живе на њиховој територији. Жене су носиле све остало како би мушкарци били слободни да носе оружје.Од природних извора користило се много тога: канап, влакна и власи косе, које су плели у мреже, корпе и простирке. Дрво и кора дрвета коришћени су за прављење посуда, штитова, копља и бумеранга, за прављење кануа и сплавова. Камен се обиковао да може да се користи као оружје или за сечење и обраду дрвета. Велики облуци и равно камење коришћени су за дробљење семена у брашно. Комаде костију оштрили су и правили стреле и користили као игле за зашивање коже за огртаче и покриваче. Кожа је коришћена и за ношење воде, а у неким местима у сврху коришћене су људске лобање.

121


Абориџини су развили изванредне вештине у праћењу плена, пратећи поломљене гране или слабе трагове чак и на тврдој земљи. Користили су многе довитљиве направе у лову. Трудили су се да се крију низ ветар и понекад су се мазали блатом да прикрију свој мирис. Блато је служило и за камуфлажу или су ловци држали грање испред себе док су се прикрадали плену. Пливали су кроз воду користећи трску изнад главе или лишће љиљана док се не приближе плену. Помоћу мамаца или имитирањем птица мамили су их на раздаљину на којој их могу ухватити. Мамили су радознале емуе, имитирајући њихове покрете помоћу штапа и перја. Улов је био додатак дневној биљној храни и ситним животињама, глодарима и инсектима које су сакупљале и ловиле жене. Воће, мед, гуштери, змије, ларве, корење, јамс, траве, готово све што расте или мрда, користили су у исхрани. Жене су обично припремале и кувале храну у земљаним лонцима.Све староседелачке групе израђивале су украсе, наруквице, траке, привеске и огрлице. У зависности од тога чиме су располагали, ове предмете правили су од шкољки, костију, животињских зуба и канџи, влакана, перја и крзна.Да би набавили природне ресурсе и материјала и друге употребне предмете, Абориџини су развили трговину, односно робну размену. Неки трговински путеви пружали су се преко целог континента, помажући континуитет у очувању културе различитих племена. Осим размене материјалних добара, они су размењивали и регионалне културе, приче, песме, уметничке мотиве и усмена казивања о важним догађајима.Када се ниво светског мора подигао пре 15.000–10.000 година становници острва у Торесовом мореузу постали су поморски трговци од којих су неки редовно посећивали обале Аустралије. Становници Нове Гвинеје и суседних острва такође су користили Торесов мореуз као важан трговачки пут од севера према југу. Прелазили су знатне

122


удаљености са обе стране рта Јорк, носећи робу за размену, као што је опрема за риболов, кануи, бубњеви и слично.Од раних 1700–их до 1900–их година, индонежански рибари са Макасара (данас Сулавези) пловили су до северних обала Аустралије у потрази за рибом. И за Кинезе су морски плодови из територијалних вода Аустралије били веома популарна храна. Рибари су доносили разне производе попут дувана, стакла и гвожђа у замену за дозволу Абориџина да лове у њиховим територијалним водама.

Савремена пољопривредаИако пољопривредни производи још увек чине петину вредности извоза, значај пољопривреде последњих деценија се смањује због пада цена пољопривредних производа на светском тржишту, суше 1994–1995. године и све веће конкуренције страних произвођача на тржишту. Аустралија има 51,3 милиона ha ораница и трајних засада или 6,7% површине и 404,5 милиона ha ливада и пашњака или 52,6%. Преовладавају велика, високо специјализована имања просечне површине око 3.700 ha, а у унутрашњости сточарске фарме са више од 100.000 ha земље. Велике разлике постоје између интензивне пољопривреде на наводњаваним површинама, пре свега у долинама реке Мари и Марамбиџи у Новом Јужном Велсу и Викторији и областима са довољно падавина дуж источне обале на једној, и екстензивне пољопривреде у аридној унутрашњости Аустралије на другој страни. Уз обалу Квинсленда најважнији је узгој шећерне трске и тропског воћа (банане, ананас). Годишња производња шећера износи 4,99 милиона t, што Аустралији обезбеђује 8. место у свету. У приобалним деловима Новог Јужног Велса и Викторије и на Тасманији, преовладава узгој крмног биља, поврћа и воћа (наранџе и јабуке), на вештачки наводњаваним површинама у унутрашњости Но-вог Јужног Велса и Викторије узгој воћа (наранџе, мандарине, лимун и брескве) и винове лозе (1,5 милиона t грожђа, 11. у свету). Ту се налазе виноградарски рејони у

123


долинама Бароса и Клер (9,1 милиона hl вина, 12. у свету). Узгаја се и памук (339.000 t влакана, 8. у свету), уљарице (уљана репица и сунцокрет) и поврће.Међу житарицама најзаступљенија је пшеница са 24,9 милиона t (6. у свету). На екстензиван начин узгаја се у унутрашњости, где се излучи најмање 250–500 mm падавина годишње (Нови Јужни Велс, Квинсленд, Викторија, Јужна и Западна Аустралија у залеђу Перта). На сличан начин узгаја се и јечам (8,53 милиона t, 6. у свету), сирак (1,54 милиона t, 10 у свету), зоб, кукуруз и овас.И у сточарству могу се разликовати рејони са интензивним и екстензивним узгојем. Први је развијен у југоисточном делу и на Тасманији, где стока пасе на интензивно узгајаним пашњацима, а део сточне хране узгаја се на ораницама. Преовладава месно и млечно говедарство (26,4 милиона грла у 2006. години), а у околини већих градова узгој свиња и живинарство.У сушној унутрашњости најзаступљеније је овчарство на великим сточарским фармама (94,5 милиона оваца, 2. у свету), које даје вуну (545.000 t, 1. у свету) и, посебно у Викторији, месо (701.000 t). У регионима са нешто више падавина, 350–600 mm, узгаја се пре свега раса мерино која даје најбољу вуну. Ту су честе овчарско–житне фарме. Најважнији овчарски рејони налазе се у Новом Јужном Велсу, Квинсленду, Викторији, Тасманији и у Западној Аустралији. Простране аридне регије на Северној Територији, у Квинсленду и у Новом Јужном Велсу погодна су за екстензивно месно говедарство (26,4 милиона грла, 10. у свету).

Рибарство и шумарствоИако Аустралија има дугачку обалу и велике морске површине унутар 200 km широког појаса територијалних вода, рибарство је сразмерно слабо (улов риба 236.000 т). Најразвијеније је на Тасманији и у Западној Аустралији, а у заливу Карпентарија, Арафурском и Тиморском мору развијено је гајање ракова. Традиционално сакупљање бисера око Дарвина и Брума потпуно је замрло.

124


Аустралија има 84 милиона ha шума или 10,9% површине, али правих шума има 33 милиона ha, највише на Великим разводним планинама и на Тасманији. Европљани су у XIX и у XX веку искрчили велике шумске површине, посебно на југоисточној и источној обали, тако да је већина шума заштићено. Дрво за домаћу дрвну индустрију и индустрију папира добија се углавном из око 1,2 милиона ha засада еукалиптуса у Новом Јужном Велсу и Квинсленду и из засада бора на Тасманији и у Западној Аустралији.

Рударство и енергетикаРударство је постало важно средином XIX века, када је откриће злата у Викторији (1851. Баларат и Бендиго у залеђу Мелбурна), северном Квинсленду (1858–1873) и Западној Аустралији (1892–1905, Мерчисон, Кулгарди и Калгурли) покренуло златну грозницу и масовно насељавање. Злато се почетком XXI века (273 t, 3. у свету) експлоатише пре свега у Западној Аустралији (околина Калгурлија) и мало на Северној Територији (Пајн Крик и Тенант Крик). Данас је много значајније искоришћавање обојених метала, на првом месту олова (682.000 t, 1. у свету), цинка (1,47 милиона t, 2. у свету) и сребра (2.077 t, 3. у свету) у Брокен Хилу (Нови Јужни Велс) и на Тасманији (Розбери) и бакра (883.000 t, 4. у свету), првенствено у рудницима Маунт Иса у Квинсленду (олово, цинк и сребро) и Кобар у Новом Јужном Велсу.

Слика 32. Рудник гвожђа Пилбара (Encarta Encyclopedia, 2006)

Богата лежишта руде гвожђа (годишња производња 182,7 милиона t, 2. у свету) прво су откривена у планини Мидлбек Рејнџиз у Јужној Аустралији (1915.), а данас су најважнији површински копови на висоравни Кимберли и у

125


планини Пилбари у Западној Аустралији код Перта и уз реку Мичел на висоравни Кимберли.У Аустралији се налази једно од највећих налазишта мангана у свету на острву Гроте у заливу Карпентарија, а експлоатише се још и никл (Камбалда код Калгурлија и Гринвал у Квинсленду) и волфрам (Кинг Ајленд у Басовом пролазу). Једно од највећих налазишта дијаманата у свету јесте налазиште на висоравни Кимберли, где се добија око 30% светске производње дијаманата (производња износи 33,6 милиона карата у 2005. години, 1. у свету).

Слика 33. Рудник дијаманата у Кимберилију (Encarta Encyclopedia, 2006)

Важни су и опал у Јужној Аустралији (Кубер Педи, Олимпик Дам, Андамука, Минтаби) и у Новом Јужном Велсу (Лајтнинг Риџ и Вајт Клифс – црни опал). Аустралија је водећа држава у свету и у производњи рутила, илменита, циркона и монацита, који се добијају на више места из песка на источној и на западној обали. Аустралија располаже богатим налазиштима фосилних енергетских извора, пре свега каменог угља у источном Квинсленду (површински копови у котлини Бовен, Колинсвил, Моура и Блеквотер), у Новом Јужном Велсу (у долини реке Хантера код Њукасла, Литгов и Волонгонг), у Јужној Аустралији (Ли Крик) и у Западној Аустралији (Коли код Перта; годишња производња 347,9 милиона t, 4. у свету). За добијање електричне енергије важан је смеђи угаљ (73 милиона t, 4. у свету), из долине Латробе у Викторији (Морвел и Мо Јалурн) и са Тасманије (Фингал). Већа налазишта нафте и земног гаса откривена су после 1961. године, тако да Аустралија црпи довољно нафте за своје потребе, а земни гас извози у течном облику у Јапан (годишња производња 33,6 милиона t нафте и 31 милијарда m3 земног гаса). Најважнија нафтна и гасна поља налазе се у Басовом пролазу, у Квинсленду (Муни), у заливу Бонапарта на северу и код Порт Хедланда. Земни гас добија

126


се и у североисточном делу Јужне Аустралије (Мумба). Налазишта урана (годишња производња 3.500 t концентрата, 2. у свету) везана су за висораван Кимберли (Рејџер, Џабилука, Кунгара и Набарлек). Инсталирана снага електрана износи 45.300 МW, од чега се 92% електричне енергије добија у термоелектранама на камени и мрки угаљ, земни гас и течна горива, а 8% у хидроелектранама. Највећи хидроенергетски систем налази се на Снежним планинама – 16 долинских брана и хидроелектрана укупне снаге 3.740 МW одакле се вода преусмерава у слив Марамбиџија. Велики хидроенергетски систем налази се и на реци Дервенту на Тасманији.

ИндустријаПрва индустријска предузећа у Аустралији подигнута су у другој половини XIX века, али је прави процват индустрија доживела тек у Другом светском рату и после њега, а врхунац је достигла 1959–1960. године, када је остваривала просечно 31% ДБП. За тадашњу и садашњу индустрију карактеристичан је, са једне стране, висок удео домаћег и страног капитала, а са друге, изразита усмереност на сразмерно мало домаће тржиште.Када су се 1970–их и 1980–их година почеле постепено укидати високе царине на индустријску робу и увозне квоте, међународна конкуренција је посебно погодила радноинтензивне гране индустрије (текстилна, индустрија обуће и електротехничка), које су се због високе цене рада премештале у азијске државе. Последице су биле велика деиндустријализација, усмереност на прераду руда и пољопривредних производа, а истовремено је смањивање броја радних места у потпуности надокнађено проширењем услужних делатности. Друга карактеристика аустралијске индустрије је велика концентрација на југоистоку државе, па је у савезним државама Новом Јужном Велсу и Викторији више од 70% радних места у индустрији, пре свега у широј околини Сиднеја и у другим градовима на обали, док их у унутрашњости има мало. За извоз је најважнија обојена

127


металургија, првенствено у градовима Гледстону (фабрика глинице и фабрика алуминијума), Маунт Иса (топионице олова, цинка, бакра и сребра), Таунсвил (бакра, кобалта и никла), Понт Хенри код Гелонга (алуминијум), Порт Пири (олово, цинк и сребро), Банбери (алуминијум), Квинана код Перта (глиница и никал) и Бел Беј (алуминијум и фероманган) и Риздон (цинк) на Тасманији.Најзначајнији центри црне металургије, машинске и металне индустрија јесу Њукасл и Порт Кембла у Новој Јужном Велсу, Вајала у Јужној Аустралији и Квинана у Западној Аустралији. Већина преостале индустрије намењена је домаћем тржишту. С обзиром на остварену економску вредност, најважније су прехрамбена индустрија, индустрија превозних средстава (аутомобили, железничка возила и авиони), металска, графичка, текстилна, електронска индустрија (апарати за домаћинство и рачунари). Велики део индустрија смештен је у широј околини Мелбурна, Сиднеја, Бризбејна и Перта. Од мањих индустријских центара треба поменути Канберу, Кернс, Аделејд и Вага Вагу (у унутрашњости Новог Јужног Велса).

СаобраћајАустралија располаже са 808.468 km путева (40% асфалтираних), од тога 18.600 km аутопутева. Друмска мрежа упућује на колонијалну прошлост Аустралије, па се путеви из приморских градова радијално шире према унутрашњости.Трансконтиненталне саобраћајнице изграђене су у току и после Другог светског рата. Путна мрежа је најгушћа у Викторији, Новом Јужном Велсу и на југоистоку Квинсленда.Аустралија има 44.015 km железничких пруга са различитом ширином колосека (1.067 mm, 1.435 mm и 1.600 mm) и бројне краће приватне пруге за превоз руда. Железницом управља шест предузећа у власништву савезних држава, а о онима које пролазе кроз више

128


савезних држава управља Аустралијска национална железница. Најпознатија железничка пруга је Indian Pacific Express између Сиднеја и Перта отворена 1970. године дуга 4.350 km. На тој прузи се на заравни Нуларбор налази најдужа у потпуно правој линији деоница на свету дужине 530 km. Путник пролази на стотине километара, а да нигде на хоризонту не угледа никакву планину ни узвишење. Аустралијска трговачка флота располаже са 52 брода укуп-не носивости 1,53 милиона тона. Најважније луке су: Сиднеј, Њукасл, Мелбурн, Гелонг, Фримантл, Порт Хедленд, Гледстон и Бризбејн. Постоји 400 аеродрома са редовним путничким саобраћајем. Највећи су међународни аеродроми Сиднеј, Мелбурн, Бризбејн, Перт, Аделејд, Кернс и Хобарт. Највећи авиопревозници су Qantas Airways (од 1995. године у приватном власништву), Virgin Blue, Regional Express, Skywest, Air North и др.

Трговина и туризамУ области светске трговине Аустралија је више од 100 година доминирала у трговини рударским и пољопривредним производима. Данас развој тече у смеру извоза готових производа и услуга. У последњих пет година (2001–2006.) аустралијски извоз индустријске робе и услуга је порастао за око 7%. Дошло је до диверзификације извоза при чему су главно место заузели индустријски производи и услуге.У периоду 1996–2005. година повећана је производња прецизних индустријских производа што је довело до повећаног извоза тих роба и пораста од 13% годишње. Аустралија је 1999. године извезла трговачке робе у износу од 87 милијарди долара. Због диверзификације аустралског извоза те исте године, робе из примарног сектора било је само 56%, за разлику од 1989. године када је из те гране остварено 66% извоза. Извоз услуга повећао се у 1999. години за 6,3% у односу на 1998., а износио је укупно 27 млрд. долара.

129


Аустралија развија и нове конкурентне производе високе технологије као што су медицинска, научна, телекомуникациона опрема, делови за авио индустрију и др. Истовремено она остаје водећи извозник робе широке потрошње.Уз развијен домаћи туризам због приморских летовалишта и националних паркова Аустралија је значајна дестинација страних туриста. Годишње Аустралију посети 4,8 милиона страних туриста (2002), највише из Јапана (716.000), са Новог Зеланда (790.000), из Европе и САД–а. Године 2003. било је 4,35 милиона страних туриста. Најпосећеније дестинације су Сиднеј, Ајерс Рок и национални паркови у унутрашњости.

130


КУЛТУРА

Друштвена организација аустралијских староседелацаНајстарије заједнице аустралијских староседелаца живеле су у групама за које се временом усталио назив племена. То су заправо кланови удружени на основу породичних веза, сваки са тотемом духа предака. Неколико кланова са сличним језиком и културним наслеђем удруживало се у племе и насељавало одређену територију. Сваки клан имао је вођу, обично старијег и искуснијег мушкарца. Вођа овакве групе одлучује где ће се и када поставити камп, односно кренути даље и у ком смеру. Вође су добро познавале племенску територију, где има воде, где се и када може ловити или пронаћи храна.Абориџинске заједнице имале су сложене структуре сродства и јасна правила о браку. На пример у централној Аустралији мушкарци су морали да ожене жену одређеног степена сродства. Да би мушкарцима омогућили да нађу одговарајуће жене, организована су годишња окупљања племена на којима се размењивала роба, новости и уговарали бракови. Овим окупљањима су ојачаване везе између племена, а праћена су традиционалним плесом, музиком и разним светковинама.Унутар племенских група сви су били једнаки, нико није имао виши статус од других. Међу њима, људи са највише знања, најчешће старији, заслуживали су највише поштовања и имали највећи ауторитет. У племенима је постојала подела задужења; мушкарци су били ловци, ратници и чувари религиозних знања, а жене су сакупљале храну, израђивале предмете и одгајале децу.Породице су се састојале од очевог оца, често његовог брата или браће, његове жене, оца и његове браће. Племена су имала посебну терминологију за чланове породице. Најчешће су користили иста имена којима су нпр.

131


називана мајка, њене сестре, њихове ћерке, односно женски чланови породице.У абориџинском друштву деца нису само брига биолошких родитеља, већ целе заједнице. Док су мала, о деци брину и мушкарци и жене и млади и стари, али убрзо свако дете мора да почне да брине за себе. Након што проходају, дечаци почињу да носе мала копља, прате свог оца и друге мушкарце, посматрају их док пецају или праве оружје. Девојчице почињу да прате мајке, помажу им и покушавају да раде исто што и оне.Упоредо са упознавањем практичног живота, деца се упознају и са духовним догађајима. Они се уче ритмовима и плесу да би се припремили за ритуале. Почињу да уче песме и приче које су оличење знања које се преноси са генерације на генерацију. Када деца дођу у пубертет преузимају веће одговорности. Постоје специјални обреди којима се обележава одрастање. За девојчице, обреди су једноставни, али често спектакуларни. За дечаке, обред иницијације траје неколико година и повезан је са интензивним упознавањем традиције и митологије племена. Са становишта групе, дечак постаје члан друштва чином обрезивања. Ипак, дечак није научио све на овој иницијацији, она само отвара врата ка свету одраслих и животу у групи. После завршеног обреда иницијације дечак може да се жени и тада га заједница сматра одраслим човеком. Тиме он добија обавезе, набавља храну користећи вештине научене у детињству које су битне за опстанак групе.

Традиционална уметност и религија аустралијских староседелацаМатеријална култура староседелаца Аустралије има дугу традицију и сматра се једном од најстаријих у свету. Уметност има главно место у култури Абориџина јер носи религиозна и обредна обележја, окренута приказивању прича из времена снова, веровања у духове предака. Поред духовних и верских обележја, њихова уметност је одраз живота са мотивима лова и сакупљачке привреде.

132


Уметност Абориџина је повезана и са друштвеним статусом и знањем. Само старији чланови заједнице имали су право да сликају поједине мотиве и на одређеним местима. И међу мушкарцима и женама постојала су различита права у стварању уметничких дела или посећивању одређених места где су та дела стварана (најчешће пећине). Нека места или предмети била су забрањена женама, а друга мушкарцима.За израду уметничких дела, Абориџини су углавном користили слабо отпорне материјала (најчешће су сликали или правили резбарије по кори дрвета или пањевима), па је мали број њихових уметничких дела од дрвета опстао до данас. С друге стране, сачуван је велики број слика и гравура у камену и стенама које представљају део једне од најразноврснијих традиционалних култура у свету. Цртежи и гравуре у стенама и цртежи на пећинским зидовима очувани су широм континента. Међу најстаријима су они на зидовима пећине Куналд у Јужној Аустралији и на рту Јорк у Квинсленду, који су специфични по разноврсним круговима, животињским траговима и кривудавим шарама, стари између 15.000 и 20.000 година.

Слика 34. Петроглифи стари око 11.000 године у Ката Тјути (Encarta Encyclopedia, 2006)

Староседелачка уметност обухватала је широк спектар техника: гравуре у камену или дрвету, слике на стенама и земљи, резбарије, израда обредних ношњи и сликање по телу. Такође су резбарили и бојили оруђе и оружје и украшавали их шарама и сликама, везаним за њихову митологију. Ипак цртежи на стенама (петроглифи) су нешто по чему је њихова уметност препознатљива у свету.Петроглифи су обично приказивали стилизоване облике, симболе, људска лица и тела. Слике су приказивале сцене из лова и фигуре животиња – кенгура, емуа и других којих има једино у Аустралији и које су биле везане за њихов опстанак.

133


Велики број староседелачких група, нарочито на северу, развиле су уметничку традицију осликавања и украшавања тела, као део верских ритуала. За сликање су користили пигменате из околине. Разне минерале користили су за добијање више нијанси браон, жуте и црвене боје, фину глину за белу, а ћумур за црну боју. У неким областима користили су и пчелињи восак за израду предмета. Боје су наносили уз помоћ сажваканих гранчица, прстима и свежом травом. Позната је њихова техника прецртавања предмета, најчешће руку, секира или бумеранга. Прислонили би предмет уз стену, а затим устима прскали боју по стени, остављајући археолошке доказе о својој раној култури. Позната су и уметничка дела од дрвета. Дрво, кора дрвета и пањеви служили су за прављење разноврстних резбарија које су украшаване сложеним шарама у белој, жутој и црвеној боји. У централној Аустралији у дрвене и камене посуде – чуринге, урезиване су и бојене слике тотема.

Слика 35. Диџериду (Encarta Encyclopedia, 2006)

Још један вид уметности код староседелаца је музика. Они су развили уникатне инструменте и фолклорне стилове, а националним инструментом сматра се диџериду, за који се тврди да је најстарији дувачки инструмент у свету. Постоје претпоставке да се у Аустралији користи више од 1.500 година. Поред њега користили су још и штапиће за ударање и звечке.Абориџини имају сложену усмену традицију и духовне вредности засноване на поштовању земље и веровању у претке и Време снова. Постојало је много племенских група, свака са својом посебном културом, веровањима и језиком, али све су веровале у култ предака и Време снова или Сањарење.Време снова је митолошка прошлост, време када су преци њихових наследника путовали земљом дајући јој изглед и облик и постављајући правила која ће њихови наследници

134


следити. У религији Абориџина, Сањарење садржи четири аспекта: почетак свих ствари, живот и утицај предака, ток живота и смрти и изворе моћи у животу. Садржи сва четири аспекта истовремено, јер је то стање изван времена и простора где све ствари постоје упоредо.

Слика 36. Традиционални плес Абориџина (Encarta Encyclopedia, 2006)

Бића попут Плодне мајке, Велике Змије дугиних боја и Џангавул живела су у причама које су се преносиле са генерације на генерацију. Ипак, централно митолошко биће за Абориџине широм Аустралије била је Змија дугиних боја или Вагул. У данашњем Перту, староседеоци Нунгари веровали су да долина реке Дарлинг представља тело Вагула, велике змије која је пузала земљом стварајући реке, речна корита и језера.Абориџини верују да свака особа има део бића који живи вечно. Овај део бића постоји и пре рођења и наставља се и живи после смрти. Верује се да тај дух и пре и после живота живи у безвременом простору познатом као Сањарење, и прелази у животну форму рађањем.

Слика 37. Велика змија дугиних боја (Encarta Encyclopedia, 2006)

Свако племе имало је фигуру претка или тотем. Тотем је имао облик бића, биљке или природне појаве везане за снове. Поједина племена веровала су да се уласком у транс или дубоки сан срећу са духовима. Приче из Времена снова и тотеми често су били мотив за сликање и израду уметничких дела. Млади Абориџини упознавали су се са Сањарењем кроз обреде и окупљања тајних култова. Пролазили су кроз ритуал умирања у којем су им шамани (духовни исцелитељи) симболично замењивали органе да би им дали специјалне моћи у новом животу.

135


У абориџинском друштву постојали су проблеми – суша, недостатак хране, болести, повреде и умирање. Све ове појаве објашњаване су натприродним силама, а магија и ритуали коришћени су до поправе ситуацију. Шамани су користили ритуале да отерају зло. Тежиште у лечењу стављено је на духовно лешење пре него на телесно. Веровало се да је дух извор болести и да зло прво напада дух, а физички симптоми долазе касније. Старији припадници племена поштовани су због мудрости и знања. Када особа умре, туговање за њом и обичаји око сахрањивања били су сложени. Жаљење за преминулим особама се изражавало премазивањем тела глином. Покојници су закопавани, кремирани или остављани у пећинама или каменим склоништима. Абориџини су сахрањивали своје мртве још пре 30.000 година. У многим гробовима тела су симболично украшавана бојама, шарама или тканинама. Нека тела су такође сахрањивана са разним предметима. Некада су кости покојника одвајане и чуване као реликвија. Начин сахрањивања је усавршаван, што показује да је и култура временом напредовала. Хиљадама година важни центри духовног живота Абориџина биле су планине Улуру и Ката Тјута, данас национални паркови у југозападном делу Северне Територије. Зидови пећина на Улуруу прекривени су цртежима са мотивима везаним за њихову традицију и религију. Ове две планине појављују се у многим причама Абориџина које се преносе вековима.На око 7.000 локалитета у Националном парку Какаду пронађени су цртежи на стенама који су настали у последњих 18.000 година. Током година мењале су се животиње које су приказиване на цртежима. Први цртежи урађени су у последњем леденом добу, када је ниво светског мора био нижи, а када је Какаду био 300 km удаљенији од обале него данас. Тадашњи уметници цртали су кенгуре, емуе, тасманијске ђаволе (који данас више не настањују Северну Аустралију) и друге животиње које су у међувремену изумрле. Пре око 6000 година тло испод Арнхемове земље прекрили су море и речна ушћа. На

136


сликама тог доба приказиване су рибе: бакалар, лара и ципала.

Савремена аустралијска култураАустралија има разнолико културно наслеђе које се илуструје у бројним областима кроз обичаје, фолклор, језике и традиције народа који у њој живе, као и кроз природне лепоте и уметничке предмете.Насељавајући Аустралији досељеници су са собом доносили различите утицаје, који су дали одлике савременој култури. Међу савременим уметницима већина ствара у духу реалистичких традиција стварајући национално обојену уметност (Том Робертс, Луис Бувелот, Вилијам Добен Ламберт и др.).Почетком 1970–их година староседелачка племена су развили нове видове израза и побудили пажњу светске јавности. Припадници племена Пинтупи су 1971. године преношењем мотива са песка на дрвo и платно допринели успостављању снажне везе абориџинских народа и других Аустралијанаца. Признати уметници као што су Ровер Томас, Емили Кнгвапаје и Кен Таидеј створили су савремену уметност засновану на темељу традиције староседелаца.Култура и наслеђе староседелаца је покретачка снага савременог друштва и јединствен вид аустралијског начина живота. Аустралијска влада је основала Аустралијско веће за уметност са циљем да помаже уметност староседелаца и подстиче културни развој локалних заједница, плесних група, књижевност, позориште и др. Аустралијски институт за проучавање староседелаца има највећу збирку фотографија, аудиовизуалних материјала о староседелачким племенима на свету.Аустралијска књижевност се развија од прве половине XIX века. За првог песника сматра се Чарлс Харпур (1813–1868), који је писао у стилу енглеских песника. На његово дело надовезује се Хенри Кендал (1839–1882), који негује

137


осећајну лирику са примесама узвишене спиритуалности и Адам Линдсеј Гордон (1833–1870), који је у поезију унео елементе спољашње акције. Крајем XIX века дошло је до процвата баладне поезије, која у аустралијској књижевности има место које фолклор заузима у књижевности европских држава. Најистакнутији представник традиције баладног певања је А. Б. Петерсон (1864–1941). Међу приповедачима познат је Хенри Лосон (1867–1922) у чијим се реалистичким причама, прожетим хумором, осећа нота протеста. Исти књижевни талас, донео је песничка имена као што су: К. Џ. Бренан, Леон Гелерт, Р. Д. Фицџералд, Кенет Слесор, Шо Нелзон, Хју МакКре, Розмери Добсон, Френк Вилмот, Даглас Стјуарт и др. А. Д. Хоуп је најзначајнији традиционални песник. Њему су блиски песници Крис Волас Креб и Гвен Харвуд. Дело пионира прозе наставили су Кетрин Сјузана Причард, Венс Палмер и Френ Делби Девидсон.У првој половини XX века развија се нови талас у књижевност који се одржао до данас и који негује градски роман. Представници тог правца су: Елинор Дарк, Кристина Стејд, Леонард Ман и Мајлс Френклин и др. Од времена када је Патрик Вајт добио Нобелову награду за књижевност 1973. године, бројни су аустралијски књижевници освојили и друге угледне светске награде: Томас Кенели и Питер Кери су освојили Букерову награду, песник Лес Мауреј – Петраркину награду, а од осталих награђених прозних књижевника могу се поменути Хелен Гарнер, Дејвид Малоуф, Елизабет Џоли, Арчи Велер и Тим Винтон. Писци бестселера су Морис Вест, Колин Мак Калах и Брyс Кортни. Писци Удгеру Нуникал и Сали Морган су свету приближили начин живота аустралијских староседелачких племена.Аустралијски филмови и глумци су од 1940–их година остварили бројне светске филмске награде. Новији добитници награде Оскар јесу филмови: Пијано (1993), Пришила, пустињска краљица (1994), Бејб и Шајн (1996). Редитељи Питер Вир и Брус Бересфорд, глумци Џефри Раш, Никол Кидман, Мел Гибсон, Џуди Дејвис и Кејт Бланшет, филмски радници попут Дина Землера су неки

138


од многих филмских уметника који су признати у свету. За разлику од скромних студија 1970–их и 1980–их година, данас се у Аустралији налазе врхунски филмски комплекси. Аустралска позоришна сцена је снажна, оригинална и духовита. Абориџинске позоришне групе као што је Бангара Денс и Абориџинал и Ајландер Денс у целом се свету сматрају иновативним, савременим изразом који корене има у традиционалним плесовима. Позоришне и оперске куће као што су Сиднејска плесна компанија и Аустралијски балет редовно одлазе на светске турнеје нудећи богат аустралијски и међународни репертоар. Аустралијску музичку сцену су обогатили изванредни уметници, представници послератне емиграције. Један од њих је виртуоз на гитари Слава Григориан, рођен у Казахстану, који у својој музици прожима утицаје аргентинског танга и бразилске боса нове. Перси Греинџер, Питер Шилторп, Ричард Мил, Лери Ситски и Рос Едвардс су неки од композитора који су стекли светску славу.Национална опера располаже спектакуларном зградом Сиднејске опере. Богато оперско наслеђе које су оставиле две диве – Нели Мелба и Џоан Сатерленд изњедрило је певаче као што су Дебора Ридл, Лиза Гастин, Ивон Кени и др. Последњих деценија развија се поп музика, а најуспешнији представници су: Натали Имбруглија, Кајли Миног и група Севиџ Гарден.

139


САВЕЗНЕ ДРЖАВЕ И ТЕРИТОРИЈЕ

Нови Јужни Велс – најстарија држава Аустралијског савеза

Територија главног града – оаза зеленилаТериторија главног града (Australian Capital Territory) представља шири простор Канбере, површине 2.430 km2. Већи део савезне територије налази се на јужној висоравни Новог Јужног Велса, а мањи део (28 km2) у Џервис заливу.

Слика 38. Географски положај Територије главног града (http://en.wikipedia.org)

Територија главног града је формирана да би се решило супарништво између најстарије аустралијске савезне државе Новог Јужног Велса и привредно развијене државе Викторије. Када је између њих постигнут споразум локација за изградњу главног града Аустралије је одабрана 1908. године.Река Котер, притока Марамбиџија одводњава западни део Територије главног града и обезбеђује воду Канбери из три вештачка језера. Друга важна притока Марамбиџија је Молонгло која протиче кроз Канберу. На реци је подигнута брана са Барли Грифин језером. Већи део Територије главног града је покривен жуто–црвеним, а ободне планине скелетним земљиштима. Природну вегетацију у низијама и брдским деловима чине ниске траве и шумовита савана са валаби травом, шимширом и црвеним каучуком. Еукалиптус је углавном раскрчен из низијских области. Нека узвишења су пошумљена боровима или су под сувим ксерофитима и црвеним каучуком. На југу и западу области јављају се влажне шуме са тракастим и планинским каучуком. У највишим деловима области се јављају субалпске шуме под алпским снежним каучуком. Најкрупније животиње су

140


кенгури, валабији и вомбати. Свраке, гаврани, папагаји, какадуи и лорикети су уобичајени станари не само шума ван града већ и саме Канбере, где их привлаче аутохтоне и алохтоне врсте дрвећа и грмља по парковима. Источна браон змија, црна змија црвеног стомака и неке врсте гуштера настањују подручја уз реке, али су ретке у градској средини. Међу алохтоним врстама има дивљих свиња, коза и коња, а у нижим травама – лисица и зечева.У време насељавања Европљана, Вираџури су били најбројније абориџинско племе које је насељавало ову област. Први европски истраживач Чарлс Трозби дошао је у ову област 1821. и назвао је Кречњачка висораван, а прва парцела која је 1824. године насељена Европљанима била је околина Канбера. До краја 1830–их година већи део ове области био је насељен. Више од 99% становништва Територије главног града живи у Канбери и њеним предграђима, а 1% у руралним областима (око залива Џервис, абориџинско насеље поред залива Рек и околина Краљевског аустралијског морнаричког колеџа). Национални парк Намаџи обухвата јужни и западни планински део Територије главног града. Са природним резерватима Тидбинбила и Џервис, овај парк покрива око 40% Територије главног града, а 20% је под ливадама и пашњацима. Мање од 10% земљишта је под шумом.Једини минерални ресурси Територије главног града јесу песак и камен, који се користе у грађевинској индустрији. Земљишни ресурси су скромни. Плантаже борова на северу експлоатишу се у локалној грађевинској и дрвној индустрији.

Канбера – оснивање и развој градаКомонвелт је 1911. године објавио конкурс на међународном нивоу за нацрт новог главног града Аустралије. Прву награду на конкурсу освојио је амерички архитекта Вејбер Баркли Грифин. Камен темељац Канбере постављен је 1913. године на североистоку Територије

141


главног града, односно 298 km југозападно од Сиднеја и 650 km североисточно од Мелбурна.

Слика 39. Отварање зграде аустралијског парламента 1927. године (http://en.wikipedia.org)

Прва зграда парламента је изграђена 1927. године када је у Канбери живело око 6.000 становника. Парламент је наставио са радом у тој згради све до 1988. године када је изграђена нова. Канбера се интензивно развијала 1920–их година и нешто споријим темпом за време економске кризе 1930–их година и у Другом светском рату. Године 1947. у Канбери је живело око 17.000 становника, а већина министарстава још увек је била у Мелбурну. Од 1958. године, када је формирана Национална комисија за капитални развој, велика новчана средства су почела да се сливају у привредни развој Канбере. Као резултат привредног раста, број становника је нагло порастао од 30.000 у 1954. на 208.000 у 1976. години. Од друге половине 1970–их година, када су све савезне функције пресељене у Канберу, ова стопа је опала, али је остала изнад националне стопе раста. Канбера је 2006. године имала 324.736 становника, а са широм околином 325.800. Главни узроци пораста броја становника Канбере су природни прираштај и миграције највише из Новог Јужног Велса и Викторије. Национални доходак становништва Канбере је виши у односу на остале савезне државе и територије јер већи део становништва има више или високо образовање. У граду нема великих разлика у социоекономским структурама становништва.У индустрији је запослено око 5% активног становништва Канбере, посебно у индустрији папира, која запошљава више од једне трећине локалне радне снаге. Остале гране индустрије су прехрамбена, дрвна, грађевинска и метална. Енергетске сировине се увозе. Више од 90% активног

142


становништва запослено је у администрацији, научно–истраживачким и образовним установама.Туристичка делатност пружа услуге туристима које привлаче зграда парламента, музеји, галерије и сам статус Канбере – наменски изграђеног главног града. У старом делу града око језера Барли Грифин налази се највећи број владиних институција и комерцијални центар. Нови урбани делови Воден – Вестон Крик, Белконен и Тугеранонг састоје се од стамбених и комерцијалних делова. Канбера је центар образовних институција. У граду се налази Аустралијски национални универзитет, Универзитетски колеџ Аустралијске академије одбрамбених снага, Институт за уметност Канбере и друге институције. Канбера пружа широк спектар здравствених услуга. Стопа смртности је нижа од националног просека, углавном због тога што становништво чине релативно млади људи. Социјална помоћ је обезбеђена различитим групама са посебним потребама. Јавно стамбено предузеће, које је обезбедило више од 10% свих станова, помаже породицама са ниским приходима, а постоје и специјални програми за бескућнике. За старије и људе са инвалидитетом обезбеђена је нега и услуге превоза.

Слика 40. Народна библиотека (http://en.wikipedia.org)

Културни живот Канбере је богат због високих прихода и степена образовања становништва. Има развијен уметнички живот захваљујући бројним музичким и уметничким школама при Институту за уметност Канбере. Музичке представе одржавају се у Левелин Холу при Канберској школи музике, а позоришне представе у Канберском позоришту. Поред велике Аустралијске националне галерије, постоје и приватне галерије. Народна библиотека има једну од највећих колекција књига у Аустралији. Аустралијске академије природних, друштвених и хуманистичких наука налазе се такође у Канбери.

143


Дан Канбере је државни празник Територије главног града и одржава се сваке треће недеље у марту. У септембру се одржава Фестивал цвећа. Бројни клубови пружају могућност бављења спортом, док у Аустралијском институту за спорт тренирају професионални такмичари. Градску агломерацију са више од 20 градских четврти, која су до 50 km удаљена од центра, повезује систем савремених саобраћајница. Иако је мрежа аутобуских линија развијена, они ретко саобраћају по центру. Мање 10% становништва ипак користи аутобусе за одлазак на посао. Аутопутеви пролазе поред обода градских четврти и предграђа, тако да возила у транзиту не пролазе улицама стамбених квартова.Ваздушним линијама Канбера је повезана са Сиднејем и Мелбурном. Поред превоза кабасте робе која се превози железницом, већи део теретног транспорта обавља се друмским саобраћајницама. Железнички саобраћај до Канбере чине споредни колосеци који се спајају са главним колосеком Сиднеј – Мелбурн, који се налази код Голбурна, 64 km од града.

144


Викторија – мала држава великог привредног значаја

Квинсленд – део тропске Аустралије

Јужна Аустралија – држава две различите целине

Западна Аустралија – највећа савезна држава

Северна Територија – још недовољно искоришћен простор

Тасманија – острвска држава

145


СПОЉНЕ ТЕРИТОРИЈЕ АУСТРАЛИЈЕ

НорфолкАустралијска спољна територија Норфолк налази се у Тасмановом мору, на 29°2' ј.г.ш. и 167°57' и.г.д., 1.600 km источно од Бризбејна и 650 km северно од Новог З.еланда. Има површину од 34,6 km2 и 2.000 становника у 2001. години. Норфолк је од 1979. године аутономна аустралијска територија са скупштином и владом, подређена Аустралијском савезу, кога заступа управник именован од стране аустралијског гувернера. Има деветочлану скупштину и Извршно веће.Острвска група обухвата 8 km дугачко и до 5 km широко истоимено острво, оближње острво Непеан и 5 km јужно Филипово острво. Острва су вулканског порекла и налазе се на норфолшком подморском гребену између Нове Каледоније и Новог Зеланда. Норфолк има стрме, стеновите обале, а залеђе чине углавном ниска побрђа (највиши врх Маунт Бејтс, 321 m).

Табела 21. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина на Норфолку (2903 j.г.ш, 16790 и.г.д., 113 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 21,9 22,2 21,7 20,3 18,4 17,0 16,2 15,7 16,2 17,5 19,0 20,8 18,9

mm 85,0 98,9 103,5 126,3 139,3 149,6 148,0 133,5 96,7 89,5 73,9 85,7 1331,1


Клима је океанска са малим колебањима температуре ваздуха и падавинама у току целе године (август 15,7°С, фебруар 22,2°С, 1.331 mm падавина). Већи део острва искрчен је за пашњаке, а у северном делу очуване су шуме ендемске норфолкске смреке (врста араукарије).

146



Острво је 1774. године открио енглески морепловац Џејмс Кук и назвао га по војводи од Норфолка. Године 1788. на њему је основана кажњеничка колонија која је напуштена 1814. У периоду 1825–1855. године поново постаје колонија за најтеже криминалце. Године 1856. на Норфолку се насељавају потомци побуњеника са брода Баунти са острва Питкерн. Од 1856. године управа над острвом поверена је гувернеру Новог Јужног Велса. Норфолк је 1914. године постао део Аустралијског савеза, а 1979. године добија унутрашњу аутономију. Уже повезивање са Аустралијом становници су на референдумима у неколико наврата одбили, а многи становници заговарају пуно осамостаљење, јер се Норфолк финансира сопственим приходима. На почетку XXI века мањи део становника чине потомци досељеника са острва Питкерн, а остали су досељени из Аустралије и са Новог Зеланда.Најважнија делатност је туризам јер више од 40.000 туриста годишње посети острво. Мањи део становништва бави се пољопривредом (поврће, воће, узгој свиња и говеда). Важне изворе прихода представљају продаја поштанских марака и бесцаринске продавнице алкохолних пића. На острву је изграђено 80 km путева, а главни град, морска и ваздушна лука је Кингстон, која остварује сталне везе са Сиднејом, Бризбејном и Окландом.

Острво Лорда ХоуваАустралијска спољна територија Лорд Хоув налази се у Тасмановом мору, на 31°33' ј.г.ш. и 159°5' и.г.д., 600 km источно од обале Новог Јужног Велса. Има површину од 16,5 km2 и 400 становника у 2001. години. Усамљено вулканско острво дугачко 11 km и широко до 3 km, налази се на подморском гребену Лорда Хоува у Тасмановом мору. Острво је брдовито (највиши врх Маунт Говер, 875 m н.в.) и окружено коралним гребеном најјужнијим у свету. Територији припада и ненасељено острво Болс Пирамид (551 m) које се налази 24 km југоисточно од Лорд Хоува. Клима је океанска са равномерним температурама и

147


обилним падавинама преко целе године (август 15,8°С, фебруар 22,8°С, 1.646,7 mm падавина).

Табела 22. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина на острву Лорда Хоува (3153 j.г.ш, 15900 и.г.д., 5 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 22,5 22,8 22,1 20,4 18,5 16,8 15,9 15,8 16,7 18,0 19,5 21,2 19,2

mm 109,5

112,2

121,8 148,9 159,3 176,4 179,9 142,3 135,

4126,

7116,

0116,

6 1646,7


Велики део острва је под кишном шумом (дрвенаста папрат и палма кенција). У ужем северном делу налазе се пашњаци. Због биљног и животињског света (више од 130 врста птица), острва су од 1982. године део светске баштине под заштитом UNESCO.Острво је открио 1788. године енглески капетан Хенри Лиџберд, али први досељеници долазе тек 1834. године. Редовну бродску линију са Аустралијом има од 1947. године, а од 1974. и аеродром. Становници су белци и мелези (белци и Маори) и живе углавном на северу острва. Главни извор прихода је туризам, иако је број посетилаца уграничен на 400 туриста одједном (планинарење, роњење и посматрање птица). Мањи број људи живи од пољопривреде и сакупљања језгра палме кенције. Острво има редовну ваздушну везу са Сиднејом и бродску са Порт Макворијем.

Божићно острвоБожићно острво је аустралијска спољна територија у источном делу Индијског океана. Налази се око 360 km јужно од Јаве. Има површину од 135 km2 и око 400 становника у 2004. години. Вулканског је порекла са коралним гребеном. Обале су углавном стрме, а у средишњем делу висине 180-250 m налази се висока зараван (највиши врх Мари Хил, 361 m н.в.). Под тропском кишном шумом је, а у западном делу острва налази се

148



национални парк површине 90 km2. Клима је тропска океанска, са равномерним температурама током године (просечна годишња температура ваздуха је 26,2°C) и обилним падавинама, (1.494,9 mm годишње).

Табела 24. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина на Божићњем острву (1043 j.г.ш, 10560 и.г.д., 280 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 26,6 26,7 26,7 26,9 26,7 26,0 25,4 25,3 25,6 26,0 26,4 26,5 26,2

mm 169,8

194,0

220,5 198,7 148,1 137,3 77,1 42,2 37,0 44,5 95,5 129,

5 1494,9


Божићно острво су тек у XIX веку населили радници доведени за рад у рунику фосфата. Половина данашњег становништва кинеског је порекла, а остали су малајског и белци аустралијског порекла. Скоро сво становништво живи у насељу Флајинг Фиш Кову на северној обали. Острво је на Божић 1963. године уткрио енглески капетан Вилијам Мајнорс. Дана 6. јуна 1888. године формално га је присвојила Велика Британија и 1889. године прикључила управној јединици Стрејтс Сетлементс, а 1900. године Сингапуру. Од 1. октобра 1958. године Божићно острво је аустралијска спољна територија под управом аустралијске Савезне владе, коју заступа управник. Унутрашње послове води Изабрано Веће острва.Главна привредна делатност је добијање фосфата и кречњака у унутрашњости острва. Покушај развоја туризма пропао је, па је летовалиште са коцкарницом, отворено 1994. године, затворену већ 1998. На острву има 205 km путева, лука за утовар фусфата и аеродром са редовним путничким везама са Пертом и Џакартом.

Кокосова острваУ источном делу Индијског океана, око 1.000 km западно од Суматре, налазе се Кокосова острва – аустралијска спољна територија. Има површину од 14,2 km2 и око 600

149



становника у 2001. години. Групу острва чине усамљено и ненасељено острво Норт Килинг и 25 km јужнији атол са 24 мала острва, распоређена у полукруг, са великом плитком лагуном у средини. Има пет већих острва, а једина насељена острва су 10 km дугачко Вест Ајленд (насељено белцима) и мање Хом Ајленд (насељено Малајцима). Клима је тропска океанска са уједначеним температурама преко целе године и са око 2.000 mm падавина. На острвима нема река, а највише расту кокосове палме.Острва је 1609. године открио Вилијам Килинг, шкотски капетан у служби Британске источноиндијске компаније. Први досељеници, Енглези и Малајци, су се населили тек 1826. године. Године 1857. острва су постала власништво британске круне, а 1886. краљица Викторија их је поклонила Џорџу Клунис Росу. Између 1878. и 1886. године припадали су колонији Цејлону, 1886-1903. године јединици Стрејтс Сетлементс, а 1903-1955. године Сингапуру. Дана 23. новембра 1955. године потпали су под аустралијски суверенитет и отад су под управом Савезне владе. Од 1979. године Кокосова острва имају ограничену унутрашњу аутономију. Аустралијска влада је 1978. године од породице Клунис Рос откупила њихову имовину на острвима. Становиштво се бави производњом копре, рибарством и туризам. Острва немају луку (бродови пристају у лагуни), али имају аеродром са редовном линијом са Пертом.

Ешмор и КартијеАустралијска спољна територија Ешмор и Картије налази се у Индијском океану, на 12°25' ј.г.ш. и 123°20' и.г.д., 350 km северозападно од обале Западне Аустралије. Има површину од 5 km2 и нема сталног становништва. Ешмор је био британски посед од 1878., а Картије од 1909. године. Од 1931. године део су Аустралије, а.од 1978. непосредно под управом Савезне владе.Ешмор и Картије обухватају корални гребен Ешмор, три острва (Западно, Средње и Источно) и 60 km удаљено

150


корално острво Картије (0,04 km2). На острвима расте ретка грмолика вегетација и кокосове палме. Острва настањују колоније морских птица и гнезде се корњаче. Територија је од 1983. године природни резерват Ешмор Риф и није отворен за туристичке посете. На Западном острву у близини нафтних бушотина Сабиру и Чалис налази се метеоролошка станица. На острвима се повремено задржавају индонежански рибари.

Територија острва у Коралном моруАустралијска спољна територија у Коралном мору налази се између 12° и 24° ј.г.ш. и на 1 до 156°6' и.г.д. и са само неколико km2 копна обухвата 780 000 km2 акваторије и нема сталних становника. Многобројна ниска острва од коралног кречњака или песка, обрасла су ретким грмљем и травом. Највећа острва су Вилис, Кату, Чилкот, Дајмонд и Берд. На Коралним острвима се налазе колоније морских птица, а на острву Вилис од 1921. године налази се метеоролошка станица. Корални гребени Лихоу и Коринга Хералд природни су резервати од 1982. године. Острва су аустралијска спољна територија од 1969. године под управом Савезне владе. Територији су 1979. прикључени и ненасељени корални гребени Елизабет и Мидлтон у Тасмановом мору.

Макворијево острвоИма површину од 128 km2 и нема сталних становника. Острво је дугачко 34 km и широко 3–5 km. Налази се на 54°30' ј.г.ш. и 158°50' и.г.д., око 1.500 km југоисточно од Тасманије. Изнад обале уздижу се стрми клифови, а у залеђу је зараван на 250–350 m н.в. обрасла травом са бројним мочварама. Клима је хладна океанска са средњом месечном температуром ваздуха 3,2°–7,0°C и са 917,4 mm падавина, честим маглама и јаким олујним ветровима. Уз обалу се налазе велике колоније морских слонова и пингвина.

151


Табела 23. Средње месечне температуре ваздуха и количина падавина на Макворијевом острву (5448 j.г.ш, 15890 и.г.д., 6 m н.в.)месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII год.

°С 7,0 6,9 6,2 5,2 4,1 3,2 3,2 3,3 3,3 3,8 4,5 6,0 4,7mm 84,4 81,8 94,5 91,1 75,6 72,5 66,7 63,6 72,1 71,5 69,5 74,9 917,4


Острво је званично открио аустралијски капетан Фредерик Хаселбург 11. јула 1810. године и назвао га по Локлану Макворију, тадашњем гувернеру Новог Јужног Велса, али острво су још раније посећивали ловци на фоке. Између 1810. и 1830. године фоке су скоро сасвим истребљене, а од 1870. лове се и пигвини и прерађују у уље. Од 1948. године на Макворијевом острву се налази научно-истраживачка станица. Макворијево острво управно припада савезној држави Тасманији. Природни је резерват и део светске баштине под заштитом UNESCO.

Хердово и Макдоналдова острваОстрва се налазе у јужном делу Индијског океана, а обухватају 35 km дугачкo и до 21 km широко Хердово острво (390 km2) на 53°5' ј.г.ш. и 70°30' и.г.д., мало острво Шег, 11 km северније и три Макдоналдова острва 43 km западније. Сва острва су вулканског порекла. На Хердовом острву налази yе активан вулкан Биг Бен (највиши врх Мосон, 2.745 m), који је скоро сасвим под ледом. Клима је хладна океанска са хлалним западним ветровима. На острвима се налазе велика гнездилишта пингвина. Хердово острво је 25. новембра 1853. године открио амерички капетан Џон Џ. Херд, а Макдоналдова острва два месеца касније британски капетан Вилијам Макдоналд. Острва је 1908. присвојила Велика Британија и 26. децембра 1947. суверенитет пренела на Аустралију. На Хердовом острву повремено је радила аустралијска научно–истраживачка станица. На Макдоналдова острва први човек је ступио тек 27. јануара 1970. године. Острва

152



су аустралијска спољна територија, а од 1997. године део су светске баштине под заштитом UNESCO.

153


ЛИТЕРАТУРААбашин Е. и др. (2000): Австралия, Ле Птифюте, Авангард, Москва. Bassett, J. (1993): The Oxford Illustrated Dictionary of Australian History, Oxford University Press.Bell, P. (1993): Implicated: The United States in Australia Bell, Melbourne, Oxford University Press.Bell, S. (1993): Australian Manufacturing and the State – the Politics of Industry Policy in the Post-war Era, Cambridge University Press.Blake, B. (1991): Australian Aboriginal Languages – A General Introduction, University of Queensland Press, St. Lucia.Brazda M. (1978): Australija, zemlja naglog gospodarskog preobražaja, Školska knjiga, Zagreb.Buchanan N. i dr. (2005): Sva čuda sveta, Mladinska knjiga, Beograd.Baerwald J. T. i dr. (1995): World Geography – A Global Perspective, Prentice Hall, A Devision of Paramount Publishing Englewood Cliffs, New Yersey.Bolton, G (1990): The Oxford History of Australia, Oxford University Press.Власова Т. В. (1976): Физическая география материков – Северная Америка, Южная Америка, Австралия и Океания, Просвещение, Москва.Васовић М. (1982): Аустралија, континент – држава, Посебна издања, књига 24, Етнографски институт САНУ, Београд.Gavrilović D. (1978): Regionalna geomorfologija, Geografski fakultet, Beograd.Грујић–Киш З. и др. (2006): Географски атлас, Геокарта, Београд.Kurian, G. T. (1990): Facts on File National Profiles. Australia and New Zealand, Facts on File Publications, New York.Mardešić P. i dr. (1966): Atlas svijeta, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb.

154


Mirković T. (1970): Australija, Vojna enciklopedija, drugo izdanje, Knjiga 1, Beograd.Natek K. i dr. (2005): Države sveta, Mladinska knjiga, Beograd.Sheehan P. (2002). Our history, not rewritten but put right, The Sydney Morning Herald, November 25, Sydney.Solomon, M. (1994): The Geology and Origin of Australia's Mineral Deposits, Oxford University Press, New York.Thom B. i dr. (1999): Geographica: The Complete Ilustrated Atlas of the World, Random House Australia, Wilson Point.http://editorial.australiangeographic.com.auhttp://en.wikipedia.orghttp://sport.beonet.yu/sidnej2000 http://www.abs.gov.au http://www.about–australia.com/attrac.htm http://www.akfkoala.gil.com.au/physic.html http://www.auembassy.hrhttp://www.acn.net.au/articles/1998/10/soh.htm http://www.brisbane.gld.gov.auhttp://www.brisbanetourism.com.au/brisbane/default.htm http://www.ga.gov.au http://www.deh.gov.au/heritage/publications/index.htm http://www.educ.utas.edu.au/students/skansano/Aborigins.html http://www.eisa.net.au/~jennt/Roo/infroo.html http://www.eisa.net.au/~jennt/Kooka/inf.html http://www.insects.orghttp://www.jetcity.com/~kirok/cook.htm http://www.lomelyplanet.lycos.com/australasia/australia/attractions.html http://www.luciopesce.net http://www.maritimeworld.nehttp://www.maxlink.com.au/tpr/features/rainforest.htm http://www.melbourne.vic.gov.auhttp :// www .mindef.gov.sg http://www.nationsencyclopedia.com/Asia-and-Oceania/Australia.html http://www.nascarulz.tripod.com/dinomain.htmlhttp://www.odci.gov/cia/publications/factbook

155

http://www.nationsencyclopedia.com/Asia-and-Oceania/Australia.html

http://www.nationsencyclopedia.com/Asia-and-Oceania/Australia.html

http://www.mindef.gov.sg/

http://www.maxlink.com.au/tpr/features/rainforest.htm

http://www.luciopesce.net/

http://www.lomelyplanet.lycos.com/australasia/australia/attractions.html

http://www.lomelyplanet.lycos.com/australasia/australia/attractions.html

http://www.jetcity.com/~kirok/cook.htm

http://www.eisa.net.au/~jennt/Kooka/inf.html

http://www.eisa.net.au/~jennt/Roo/infroo.html

http://www.educ.utas.edu.au/students/skansano/Aborigins.html

http://www.educ.utas.edu.au/students/skansano/Aborigins.html

http://www.deh.gov.au/heritage/publications/index.htm


http://www.brisbanetourism.com.au/brisbane/default.htm

http://www.acn.net.au/articles/1998/10/soh.htm

http://www.akfkoala.gil.com.au/physic.html

http://www.about-australia.com/attrac.htm

http://www.abs.gov.au/

http://sport.beonet.yu/sidnej2000

http://en.wikipedia.org/wiki/November_25

http://www.smh.com.au/articles/2002/11/24/1037697982065.html


http://www.olympics.orghttp://www.parks.tas.gov.au/tpnjs.html http://www. pbase.com http://sydney.citysearch.com.au/Sydney/Olympics http://sports.yahoo.com/oly http://www.sydney2000.com http://www.soh.nsnj.gov.au/files/about.html http://www.southcom.com.au/~jennifert/tas/ausflag.html http://www.south–pole.com/p0000071.htm http://www.uberware.nethttp://home.alphalink.com.auhttp://www.cityofsydney.nsnj.gov.au http://www.channel8.net/australia/images/cities/sydney/index.html http://www.worldclimate.com (Canberra 1951–1990, Hobart 1841–1990, Brisbane 1955–1970, Sydney 1876–1990, Adelaide 1955–1970, Perth 1897–1992, Darwin 1870–1990, Norfolk Island 1915–1990, Broken Hill 1961–1970, Christmas Island 1921–1981, Alice Springs 1941–1992, Lord Howe Island 1912–1990, Macquarie Island 1950–1988, Marble Bar 1901–1992).

156


http://www.channel8.net/australia/images/cities/sydney/index.html

http://www.channel8.net/australia/images/cities/sydney/index.html

http://www.cityofsydney.nsnj.gov.au/

http://www.south-pole.com/p0000071.htm

http://www.southcom.com.au/~jennifert/tas/ausflag.html

http://www.soh.nsnj.gov.au/files/about.html

http://www.sydney2000.com/

http://sports.yahoo.com/oly

http://sydney.citysearch.com.au/Sydney/Olympics


http://www.parks.tas.gov.au/tpnjs.html

Documents

Australija