BASARA Pocetak Bune Protiv Dahija

7/17/2019 BASARA Pocetak Bune Protiv Dahija

http://slidepdf.com/reader/full/basara-pocetak-bune-protiv-dahija 1/32

1

U ŠTA SE USTANAK IZRODIO(odlomak iz romana - sotije* Početak bune protiv dahija)

Kad se ono proneo glas o smaku sveta, i kadsu ratne operacije stale, u Voždov konak je došaoslepi pesnik Filip Višnjić. Bio je pomalo ljut naVožda što je odustao od pohoda na Šabac, iakoje, on Filip Višnjić, već spevao odu velikoj srpskojpobedi na Mišaru i već je bezbroj puta otpevao nasvojoj beskrajnoj turneji po Srbiji. Koja i dan danastraje.

Karađorđe nije voleo Višnjića. Uopšte, u

tadašnjoj Srbiji ljudi sa prezimenom izvedenimod imena majke nisu bili na ceni, i sve do 1875.nisu imali pravo da nose nož. Konačno, kaonesvesni Platonov sledbenik, Vožd je držao dau budućem Romejskom carstvu za pesnike netreba da bude mesta. Ali nije bio u stanju da ubije

slepog čoveka. Tim pre što je pesnik nehotično* opaska priređivača

Sotija, strf. (sotie lakrdija, prema sot glupan)knjiž. alegorisjko pripovedanje o temama iz ilozoije i etike,nastalo iz srednjovekovne lakrdije u kojoj su lakrdijašigovorili bez ustručavanja, bez dlake na jeziku, a da im se to

ne zameri. (Klajn, Šipka Veliki rečnik stranih reči i izraza,Prometej, 2006)



2

odneo značajnu pobedu nad neprijateljem. Čuvši,naime, daleki eho Višnjićevog guslanja i zapevanjao velikoj srpskoj pobedi, šabački Turci su stihove

uzeli zdravo za gotovo, pokupili prnje i otišliu Vidin. Karađorđe ga je za to darivao jednomslepom ulicom u Beogradu. Ali mu je skrenuopažnju da se ne uznosi previše. Eto, tako je bilo,a već je gospodar-Gvozdenov najmlađi sin učioiz istorije da je na Mišaru tekla krv do kolena.Krvi, doduše, nije manjkalo. Oni koji su navodnoizginuli na Mišaru, svakako se nisu nanosili glava,ali je Gvozdena kao trezvenog i istinoljubivogčoveka, onespokojavala neshvatljiva potreba zapreuveličavanjem događaja.

Sve dok, negde pred kraj 19. veka, NerođeniIstoriograi nisu usvojili naučni metod, TanaskoRajić je, recimo, ginuo na četiri odvojena mesta,a strogi učitelji su ocenjivali jedinicom oneđake koji nisu bili u stanju da nabroje sva četiri.„Magarčino”, prekorevao bi strogi uča pokunjenog

đaka, „Tanasko Rajić nije žalio da četiri puta položiživot za tvoju slobodu, a ti ne možeš da zapamtišgde je sve junak ginuo.”

A tek kako se prezrivo gospodar Gvozdenosmehivao slušajući praunuka Aksentija gde savvažan deklamuje pesmu Početak bune protiv

dahija kada bi čuo stihove „tu knezovi nisu



3

radi kavzi, nit su radi Turci izjelice”. Gvozdenje bio uveren da takvo poigravanje sa stvarnimdogađajima neće izaći na dobro. Da se bar

sačekalo da savremenici ustanka pomru, on bii razumeo nameru da se od slepačkih pesamanapravi politički sistem. Ali još je bilo živih starina,koji su dobro pamtili šta se zbivalo. Ne samo daje netačno da knezovi i Turci izjelice nisu bili radikavzi; nije se u stvari znalo ko je veći kavgadžija.Pa zar Karađorđe nije već u trinaestoj godini ubiojednog Turčina samo zbog toga što su njegovipsi malo zalajali na Petrovića svinje? Uopšte,Gvozden je uviđao da laži i proizvoljnosti izneteu Početku buna protiv dahija neće Srbiji donetiništa dobro. Generacije i generacije Srpčadi, odGvozdenovih vremena pa do današnjih dana,odgajane su u duhu patriotske mržnje premadahijama. A Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusufi Mehmed Fočić-aga ustvari uopšte nisu bilidahije. Pogotovo nisu bili radi kavzi. Štaviše, u

vreme podizanja ustanka, bili su već sto i višegodina mrtvi. Nedužne age na koje je usmerenrodoljubivi gnev bili su zapravo dobrodušnestarovremenske čiftluk-sahibije, koje su pazile rajui vreme provodile u čitanju Kurana, merhametu,teferičenju po ićir-bairima i melanholičnom

razmišljanju o prolaznosti života. Usmeno im je



4

narodno predanje do u beskonačnost produžavaloživote i održavalo ih na vlasti, pripisujući im svadocnija nepočinstva anonimnih zulumćara. Prave

dahije, one zbog kojih je podignut ustanak, zvalesu se ovako: Ubraga, Musaga, Mujaga i Avdaga.Kada se to, negde oko 1817, saznalo, bilo je kasnoda se bilo šta menja u kolektivnom sećanju. „Etokako lažu!”, gunđao je Gvozden dok mu je praunukAksentije naglas čitao lekcije iz Istorije za trećirazred osnovne škole. „Dahije pobijene, a glaveim posečene na ostrvu Ada Kale! Sakloni, Bože, iMajko božija”.

Lekcija o seči dahijskih glava vratila jeGvozdena mnogo godina unazad, u Voždovu šatru,

usred jedne od erupcija Karađorđevog gneva. SaAde Kale četokaikom se neobavljena posla behuvratili četri brata Pseudoavakumovića, poslatada poseku dahije. Ploveći niz Dunav, slavoljubivabraća su zastajkivali po usputnim pristaništima,pijančili, šenlučili i hvalili se pred narodom da

idu po dahijske glave. Čuvši šta im se sprema,Ibraga, Musaga, Mujaga i Avdaga su, da ne bi živipali Srbima u ruke, skočili u Dunav i podavili se.Filip Višnjić je već bio opevao seču dahija. Nijese imalo kud. Glave su se morale nabaviti. Zato jevožd naredio da se neoprezni Pseudoavakumovići

na licu mesta pogube, da im se poodsecaju i usole



5

glave i da se – pre nego što ih pošalje sultanuu Stambol – nataknu na koplja i izlože prednarodom.

Eno ih i dan danas gde kupe prašinu upodrumu nekog muzeja u Carigradu.

Knjaz Miloš nije bio dorastao Karađorđu nikao vojskovođa ni kao državnik, ali ga je uvelikonadmašivao u lukavstvu. Čim se preko Voždovog

leša popeo na vlast, prestonicu je iz Beogradapremestio u Kragujevac. Nerođeni Istoriograisu naknadno izmislili priču o tome kako knjaznije očima mogao da vidi Turke, pa se ukloniou unutrašnjost, što je bila obična besmislica.Miloš je voleo Turke. Samo ih nije voleo na vlasti.

A knjaževsku je upravu izmestio u Kragujevacda bi se udaljio iz vidnog polja austrougarskihteleskopa načičkanih po dunavskom keju ispredKontumaca. Tako je mogao da radi šta mu padnena pamet, a da to posle nekoliko dana ne osvanena stranicama belosvetskih novina. Uveličavajuća

stakla tih đavolskih naprava bila su u stanjuda vide i ono što niko s ove strane Dunava nijevideo – na primer, progon Jevreja koji je usledioodmah posle oslobođenja Beograda. Ni gospodarGvozden, čovek odličnog pamćenja, verovatnonajtrezveniji i najnepristrasniji od svih ustanika,

nije mogao da se seti nikakvog progona, iako je



6

docnije u Wiener Zeitungu čitao opširnu reportažuo nabijanju dorćolskih Sefarda na kolac, čak se iprepoznao na ilustraciji koja je prikazivala grupu

ustanika kako odvode vezane Jevreje na stratište.Ranke je napisao nekoliko pasusa o tome u Srpskojrevoluciji, ali su te stranice docnije istrgnute.Među hiljadama knjiga posvećenih ustanku, samou Istoriji srpskog ustanka Lazara ArsenijevićaBatalake nalazimo stidljiv pomen nekakvihnepočinstava:

„Jevreji ovi”, beleži Batalaka, „činili su svakakveusluge Turcima, a naročito dahijama Ibragi,Musagi, Mujagi i Avdagi, dok su ovi pašalukombeogradskim vladali i kad je Gušanc Alija samo

gradom beogradskim silom svoje vlasti upravljaoi zapovedao. Oni su Turcima bez razlike, no sveza vrlo dobar svoj interes, u svemu išli naruku.Oni samo što nisu bili dželati, a ostale sve uslugečinili su Turcima, pa ma kako te njihove uslugenečovečne i uporopastitelne za hristjane, za Srbe,

bile. Oni su zdravo dobro Turcima promećući sesvuda i za špijone služili, pa zato su pri osvojenjuvaroši beogradske od Srba i oni morali dostakoječega pretrpiti.”

Kada je navedeni pasus Batalaka podneo nauvid cenzorskoj službi Nerođenih Istoriografa –

što je bila svakodnevna obaveza srpskih pisaca



7

– umalo nije fasovao batine, od kojih su ga spasilesamo poodmakle godine i slava prvoborcaustanka. Batalaka je tu, na licu mesta, pred

cenzorima, morao dopisati sledeću izmišljotinu:„Posle toga (posle čega?) Jevreji ovi morali susvi skupa, tj. ljudi, poočeredno ići u grad i tamosalivati taneta puščana i viti išeke (patrone)puščane, jer su u tom poslu vešti bili, budući dasu se u tom radu još za vreme Turaka, svaki dan ugradu to izrađujući, zdravo izveštili bili.”

Tako je Batalaka za sva vremena rešio jevrejskopitanje. Ali u ruskim arhivama postoje dokumentio tome da su bečki Jevreji zatražili audijencijukod carskog ambasadora Razumovskog i predočili

mu dokaze o stradanju sunarodnika, posle čegaje Razumovski preporučio komandantu ruskogekspedicionog korpusa, Miheljsonu, da izdejstvujeoslobađanje preostalog jevrejskog življa.

Nasuprot Karađorđevoj viziji obnovljenogRomejskog carstva, Miloš je srpsko knjaževstvo

zamišljao kao veliko seosko domaćinstvo. U Konakpodignut u Kragujevcu, koji je, kada se namaknedovoljno para za proširenje, trebalo da prerasteu stanište svih podanika, za početak je smestiopopečitelje, sovjetnike, pisare, policaje i poslugu.Tu, pod budnim knjaževim okom, činovnici

su radili, tu su jeli i spavali, i tu što prirodnom,



8

što nasilnom smrću, umirali. Vuk Karadžić –saznajemo iz njegovih beležaka i pisama – nije biozadovoljan uslovima života u konaku. Zidovi soba

su, jadikuje Vuk, neverovatno tanki, a zbog širokogzazora među daskama od kojih su napravljeni,delimično i providni. Razgovori vođeni u prizemljujasno se čuju na tavanu. Svuda prašina. Odasvudduva najstrašnija Vukova noćna mora – promaja.Vuk to pripisuje primitivizmu. I ne pomišljada je Miloš unutrašnju arhitekturu prilagodiomogućnosti da u svakom momentu čuje i vidi štase radi u konaku. Privatnost i udobnost državnihčinovnika je luksuz koji sebi mogu dozvoliti sultani ćesar – zbog čega će na kraju svakako propasti –ali ne i on, Miloš, koji zna da su u Srbiji privatnosti udobnost najplodnije tlo za izdaju. Zbog togačinovnička zadovoljstva treba svesti na najmanjumoguću meru. Njemu i državi najbolje će služitionaj sovjetnik koji zahvaljuje Bogu što se uopšteprobudio živ i koji se nada da će – ako nešto ne

zabrlja – oko podneva dobiti sledovanje: komadproje, čanak čorbe i struk luka. Takav sve svojevreme posvećuje državnim poslovima i beskrajnoje odan, što ne bi ni u kom slučaju bio ako bi sedomogao kuće i okućnice. U tom slučaju, sovjetnikpočinje da umišlja da država treba da ga štiti i

služi njemu i njegovoj kući. Nikuda to ne vodi i



9

ništa dobro ne donosi. Zbog toga knjaz, mnogo preKarla Marksa, uviđa pogubnost privatne svojine, iodlazi korak dalje, lišavajući podanike vlasništva

nad životima.

Jedna je stvar kada samovoljno raspolažeš svojimživotom, a sasvim druga kada ti ga na revers ipotpis pozajmljuje knjaz.

Gospodar Gvozden se posle Karađorđeve smrti biookanuo politike, ali se politika nije okanula njega.Na knjažev poziv morao je otići u Kragujevac dapreuzme diplomatsku prepisku s Visokom portom,iako je pravi razlog u stvari bila Miloševa želja da

ga, kao Karađorđevog čoveka od poverenja, držina oku. Gvozden je dobro poznavao Miloševulakrdijašku narav, ali došavši na prvo zasedanjevlade, nije mogao da se načudi šta se iz ustankaizrodilo, o čemu se sve tamo razgovaralo i šta sesve radilo. U neopisivom neredu i pometnji tamo

su aplauzom i povicima „aferim” pozdravljanesumanute ideje, poput predloga da se budućisrpski novac kuje u obliku kuglica, kako bi uslučaju ratne oskudice mogao poslužiti umestopuščane municije.

Nekako tih dana, knjaz je bio zdravoneraspoložen zbog jednog krajnje neprijatnog



10

pisma austrougarskog ministra spoljnihposlova Meterniha, u kome mu je grof biranimdiplomatskim rečnikom saopštio da on, Miloš,

smrdi na rakiju i beli luk, i da, kao takav, ne možeračunati na austrijsku podršku na međunarodnojkonferenciji u Lublinu. Da bi odobrovoljio knjaza,verni Amidža je Meternihu promenio ime uMekterbaša i naredio Vuku Karadžiću da izmeneunese u Rečnik srpskog jezika, što je ovaj – istina,nevoljno – i učinio, pa je veliki diplomata sve do1958. u Srbiji ostao poznat kao Klemens Vencelfon Mekterbaša. Korak dalje je otišao PetarČardaklija s predlogom da se – u znak odmazde– austrougarski prestolonaslednik ubije, da muse odseče i usoli glava i da se pošalje sultanuu Stambol. Čardaklija, koji je posle nekolikoboravaka u Bukureštu i Petrogradu umislio da jediplomata evropskog formata i počeo da govorinerazumljivom mešavinom ruskog i srpskog,predočio je knjazu dalekosežne posledice

patriotskog čina koji će sasvim sigurno promenititok istorije. Austrija će – predviđao je Čardaklija –da bi sačuvala obraz, morati da zarati sa Srbijom.U tom slučaju, Engleska i Francuska neće ostati postrani. Umešaće se, pobediće i raskomadaće Svetorimsko carstvo. Usred Čardaklijine govorancije, iz

mračnog budžaka obavijenog paučinom iskočio



11

je hajduk Veljko i povikao: „Svetli knjaže, ja ćuskota da ubijem, sedlajte mi, momci, konja, pa dakrećem u Beč.” Iznenadna pojava hajduk Veljka

izazvala je popriličnu nelagodu. Prisutni su seprekrstili i u čudu zagledali, a Miloš je blago rekao:„Veljko, brate, pa zar ti nisi poginuo?” Slavni junakse lupio po čelu, prozborio: „Kuku meni, jesam,al’ sam zaboravio”, i prhnuo natrag u budžak.Posle nekoliko trenutaka, svi su zaboravili šta sedogodilo.

A naređenje da se pristupi pripremama zaubistvo austrijskog prestolonaslednika zavedenoje u knjaževske protokole i posle devedeset godinasprovedeno u delo.

Odmah potom, knjaz se sa svetskoistorijskihvisova spustio na zemlju da bi lično sudio usporu između neke pustopašne majke iz Knića injenog muža Vilimana, koga je napustila tvrdećida je polno nemoćan. Stvar je bila ozbiljna! UMiloševoj Srbiji polna nemoć se kažnjavala smrću.

Optuženi je poricao optužbe, ubeđujući knjazada ga je žena napustila jer se spetljala sa nekimkovačem Milojem iz Grgusovca. Stvar je zahtevalasolomonski pristup. Miloš je malo porazmislio,i naredio paru da tu, pred svima, na delu,dokažu ko je u pravu. Bračni par je na sveopštu

radost okupljenih prostaka, morao da postupi



12

po naređenju, a datum sramotnog suđenja, 24.6. 1824, u tajnosti se slavi kao početak porno-industrije u Srba.



13

SOTONA NAD STADIONOM(odlomak iz Napuklog ogledala)

Uprkos mojim ontološkim ubeđenjima,počeo sam da igram fudbal za FK RADNIČKI.Trener, uprava i navijači nisu imali ništa protiv.Interesovalo ih je da li dajem golove, ne da lipostojim. A davao sam golove. Za divno čudo.

Otac beše jedini kome je smetala moja sportskakarijera. Želeo je da se bavim nekim poštenimzanimanjem; da budem policijski inspektor, oicir,eventualno inženjer mašinstva. Trčeći i nabijajućikondiciju na treninzima, psihoanalitičkommetodom sam došao do zapanjujućih saznanja:

moj otac beše sturm und drang tip; nemoguće daga sport nije zanimao. Drugo nešto beše posredi:sve što sam činio, ako nije bilo po njegovoj želji,dovodilo ga je u stanje užasa i činilo smrtnim. Jer,nesumnjivo nesvesno, otac je nameravao da odmene načini sebe; ne u smislu da budem njegova

kopija, to ne. Hteo je da u potpunosti postanemon; da poprimim sve njegove osobine, njegovauverenja, sve vrline i mane kako bi mirno mogaoumreti, siguran da će nastaviti da živi u momobliku. Zato sam, njemu u inat, igrao fudbal svimsrcem. On je smatrao da je fudbal pokvarenjačkaigra. I, mora se priznati, bio je u pravu. Ali nisam



14

igrao da bih bio pokvaren – igrao sam da bihdošao do kakvog-takvog identiteta (do broja 8na leđima) i da bih nešto više naučio o istoriji.

Fudbal je tipična istorijska igra; on kao i istorija,nema smisla: proturiti loptu preko gol-linije nijenikakav smisao. Ali jedini način da čovek danasbude tužan ili srećan jeste da tuguje kad gol primi,a da se raduje ako gol dâ, radujući se i tugujućinaizmenično, sa nepreglednom masom bezimenihnavijača, što je znatno olakšanje u svemu. Dotlese doguralo sa tugom i žalošću. No, to je domensociologije koja me uopšte ne zanima. Sličnostfudbala i istorije je drugačije prirode: pobeditipo svaku cenu, pobediti bez obzira na žrtve, bezobzira na fair play . Fair play je šarmantna zabludamarkiza De Kubertena, koju su mangupi iskoristilii unovčili. Igrao sam fudbal, mogu se zakleti,nema tu nikakvog fair play -a. Sve sama prevarado prevare. Kada pređeš protivničkog halfa,tribine su na nogama i kliču ti, ali učinio si to uz

pomoć jednog od smrtnih grehova: half je mislioda ćeš na levu stranu i Sotona likuje u oblacimanad stadionom. Juriš napred ivicom aut-linije ijedina misao u glavi ti je: prevariti, prevariti, datigol. Jednom, tada sam već bio okačio kopačke oklin i tek ponekad sparingovao svom prijatelju

Bobi, zamislih humaniju verziju fudbala u kojoj



15

bi se do protivničkog gola stizalo zahvaljujućiboljem poznavanju lepih veština: muzike, poezije,geometrije. Ali bila je to sportska fantastika; ni

sâm ne bih mogao zaigrati ni u podsavezu. Ne bi tomoglo proći. Dinamika je ono što privlači navijače.Ne pravda i istina. Zar je pravedno gledati u jedanugao, a šutnuti loptu u drugi? Postideti golmanakoji je ispod dresa ipak čovek. Nije, naravno danije, ali publika i sredstva informisanja uznosestrelca do zvezda i time ga guraju pravo u pakao,prepun sportskih asova, uostalom. Srećom, sve mije brzo dosadilo; kad znaš da nisi ništa, ne možešse tek tako uhvatiti za nešto. Napustio sam fudbal iza dlaku izbegao večni oganj.

Beše to u vreme kada je tetka prvi put otišla uEnglesku da poseti svog brata za koga se sumnjaloda ne postoji. Brat je, navodno, bio samo izgovorda se dobije viza. Uprkos sumnjama, tetka seubrzo javila pismom. U pismu beše i slika: sedelaje u ujakovoj bašti za stolom prepunim čokolade,

kafe, šunke, banana, maslaca, svega što se nijemoglo videti na našoj trpezi. „Blago njoj”, rečemajka posmatrajući sliku. I dodade: „Pravagospođa”. „Sve je to propaganda”, reče otac. „Znašone naslikane pejsaže u Foto-studiju JADRAN;tamo smo se jednom slikali. Staneš ispod palme i

škljoc! Tako i tamo, odeš u studio, tamo se izvan



16

studijâ radi po 18 časova, a sasvim mala deca vukukočije kapitalista.” Ali još iste noći otac je krišomustao iz kreveta i napisao tetki pismo. Hteo je

svetloplavi štof sa diskretnim prugama za svojenovo odelo.



17

JEDNA BIOGRAFIJA

Fric D. je rođen, bolje reći pobačen, 1923. upetom mesecu trudnoće sa opakim znamenjem:na smežuranim nogama fetusa bile su malecokule. Majka mu je umrla nekoliko dana posleporođaja. „Ako preživi, rekla je Fricova bakakoja ga je prihvatila, ovo će dete biti vojnik.”

Fric je nekako preživeo. Komisija profesoraMedicinskog fakulteta odstranila je cokulice sanjegovih nogu; stavili su tu čudovišnu obuću uteglu formalina, teglu zapečatili i ona i dan danassluži kao sredstvo očigledne nastave studentimapatoanatomije. Onda su na red došle bolesti:

šarlah, difterija, veliki kašalj, malarija, španskagroznica, male, ovčije, velike boginje, kuga,pelagra, skorbut, tifus... To je samo mali izvod saspiska oboljenja koja je Fric preležao do svoješeste godine kada mu je umrla i baka. Tek tadasu počele prave nevolje. Neprestano okružen

lekarima koji su mrmljali na latinskom, naš junakje najpre naučio latinski, tek kasnije srpski. Kadato ne bi bilo previše cinično moglo bi se reći daje posle 1700 godina Fric bio prvo ljudsko bićekome je latinski maternji jezik. Ništa od toga nijeimao. Kome je potreban izvrstan znalac latinskog

u balkanskim gudurama?



18

Odmah nakon bakine smrti poverioci suprodali njihovu porodičnu kuću, a Frica izbacili naulicu; o tome slučaju izveštava članak u „Politici”

od 23. I 1929. Izveštač potpisan inicijalima S.V. (Stanislav Vinaver?) sa indignacijom piše obezosećajnosti i moralnoj otupelosti malograđanakoji mirno posmatraju golgotu šestogodišnjegdeteta. Koliko je poznato, članak nije izazvaogotovo nikakvu reakciju javnosti.

Na sreću, aktivistkinje Kola srpskih sestaranašle su na periferiji ubogu sobicu – 2,5 x 3 kvm– i izdejstvovale neku penzijicu tako da Fric nijeostao bez ikakvih sredstava za život; socijalnasvest nije sasvim zatajila ni u njegovom slučaju.

Istini za volju, neki poznavaoci Fricovog hodapo mukama, skrenuli su mi pažnju da u pitanjunije bila penzija nego stipendija koju je kasnijemorao da vrati do poslednje pare, ali to nisuproverene činjenice. Na kraju krajeva – nisu odbitnog značaja za povest o Fricovom životu. Tako

je Fric od svoje šeste godine života bio prisiljenda uprkos više nego krhkom zdravlju vodibrigu o sebi potpuno sam, ukoliko ne računamopovremene (o Uskrsu, Božiću, itd.) posete članovadobrotvornih društava koji su Fricu poklanjalijedanput halbcilinder, drugi put kompas, treći put

abažur – dakle stvari potpuno izlišne. Fric se sam



19

upisao u prvi razred. Prethodno je naučio da čitai piše od kaluđera u manastiru sv. Trojica. Tamoje, uzgred, naučio i grčki. Iako je bio prepušten

ulici nije se, poput Olivera Tweesta i sličnih, odaolopovluku i poročnom životu. Sam je pripremaosebi hranu, prao rublje i uzgred stizao da budeodličan đak. Sve je govorilo da će od njega ispastidobar selfmademan. Ali sudbina je imala drugačijeplanove. Iznenada je, ko zna otkud, iskrsao Fricovotac. Fric je tada imao dvanaest godina. Uprkostome što je krajnje bezobzirno ostavio majkui njega, uprkos tome što se kasnije ispostaviloda mu uopšte nije otac, Fric je starog prihvatioradosno. Sada je trebalo hraniti dvoja usta, amatori razvratnik je voleo i da popije. Naravno, odškolovanja više nije moglo biti ništa; penzija kojaje jedva dostajala i za Fricove skromne potrebe,postala je nedovoljna. Fric se ispisao iz škole izaposlio se – uobičajena pojava u kapitalizmu – usvojoj trinaestoj godini u Državnoj fabrici brdskih

topova. Ustajao je zorom i do večeri rintao poredužarenih peći. Finansijska situacija se vremenompopravila, pa su se uskoro lažni otac i pravi sinpreselili u veći i udobniji stan.

Onda je Fricov tobožnji otac odlučio da seponovo oženi. Njegova treća žena, sirova i neuka,

koristila je svaku priliku da muči pastorka. Ništa



20

novo. Stvari tako teku od Pepeljuginih vremena iteći će do kraja sveta i veka, ako taj košmar uopšteima kraja. Fric je sve to podnosio trpljenjem

ravnim onom prvobitnih hrišćana. Niko nikadanije čuo grubu reč, psovku ili kletvu iz Fricovihusta; računao je bolje ikakav nego nikakav dom,bolje ikakav nego nikakav otac. I samo ponekad,stisnutih zuba, da ga niko ne bi razumeo, govorioje rečima jezika koji je prvo naučio: perdurabo –izdržaću. Staljin bi znao da ceni Fricove kvalitete;Fric je zaista bio čovek posebnog kova. Ali Staljinje bio daleko. Da bi, makar prividno, savladaoogromno rastojanje koje ih je delilo, Fric je nosiosliku Josifa Visarionoviča u novčaniku. Pomno ječitao klasike marksizma i maštao o svetu pravdei socijalne jednakosti. To ga je skupo stajalo.Prilikom jedne provale uhapšen je i osuđen nasedam godina robije. Pogrešno bi bilo misliti daje imao olakšica zbog svojih godina; naprotiv,zatvorski čuvari su ga, baš zbog toga, proganjali

više od odraslih jer prestupi dece izazivajuveći gnev nego isti prestupi odraslih. Na robijije dočekao početak rata. Naravno, nije pušten.Prebačen je u zloglasni logor u Mauthauzenu.Budući iznuren, neupotrebljiv za težak izički rad,bio je predviđen za gasnu komoru. Sa jednom



21

grupom Cigana i Jevreja upućen je na egzekuciju.Čuvari nisu mogli da veruju očima kada su otvorilivrata: u gomili ugušenih ljudskih tela Fric je stajao

neozleđen. Ponovili su postupak. Fric je i daljebio živ. Od najranijih godina mučen bolestima,impregniran otrovima, postao je imun. Disatine disati – to je za Frica bilo stvar raspoloženja.Ali kada nekome sve ide naopako od rođenja,kao što je njemu išlo, za takvoga nema srećnihokolnosti. Umesto da ga dotuku motkama ilihicima iz pištolja – toliko imun nije bio – esesovcisu ga uputili na zloglasna medicinska istraživanjakojima je rukovodio dr Mengele. Istraživali su,upotrebljavajući Frica kao zamorče, mogućnostimuniteta ljudskog organizma na bojne otrove. Bioje podvrgnut monstruoznim operacijama, boljereći vivisekcijama, vršenim bez ikakve anestezijeviše od dvadeset puta. Njegovo krhko telo bešeprekriveno strašnim ožiljcima. Tako je sačekaoi kraj rata i vratio se u zemlju. Da odahne? Da se

odmori? Ni govora. Pozvan je na odsluženje vojnogroka. Jedanput, dvaput, triput. Sa produžecima,Fric je proveo u vojsci ukupno dvanaest godina.Svaki put su mu objašnjavali da je posrediadministrativna greška, da će se sve razjasniti,ali Fric je znao da administracija ne greši. Tek

mnogo kasnije se saznalo za pravi uzrok Fricovog



22

dugog vojnikovanja, uostalom predskazanogproročanstvom njegove bake. Čista logika. Tolikojednostavno da je moralo izmaći pažnji. U Vojnom

odseku su, naime smatrali, da je Nemačka izgubilarat; Fricu nije bilo pravo ime Fric, to mu je bionadimak; čak nije bio ni plavokos, ali su odgovornismatrali da svako ko makar asocira na Nemačkui sve što je nemačko zaslužuje da bude kažnjen.Vredi navesti nekoliko statističkih podataka:tokom dvanaestogodišnjeg potucanja u uniformiFric je prešao 134 000 kilometara pešice, ispalio14 567 manevarskih i 9 887 bojevih metaka;ogulio 23 000 kilograma krompira, 5 000 kgmrkve; proveo na straži 16 000 sati. Pa ipak,nije bio loš vojnik. Kući se vratio sa medaljom„Odličan strelac”. Ali kuću nije zatekao na mestu.Bila je srušena u ratu. To je dotuklo Frica. Srušiose na ulici i prebačen je u bolnicu. Lekar kojiga je primio i pregledao nije mogao da verujerezultatima: pritisak mu je bio samo 30/10. „Ovo

je beznadežan slučaj”, rekao je lekar kolegama.„Mislim da se tu ništa ne može učiniti.” Uprkostome što je imao samo dvestotinak crvenih krvnihzrnaca – jako lošu krvnu sliku – i temperaturuod 48°C koja nikako nije spadala, Fric je proživeojoš četiri meseca, tačno onoliko koliko je rođen



23

pre vremena. Tako je krug njegovog života biozatvoren.

Vele da je zadnjih dana ponovo progovoriolatinskim, jezikom svog detinjstva i da je govorioneprestano. Za žaljenje je što se nije našao nikoda zabeleži Fricovu ispovest. Ostale su zapamćenesamo njegove poslednje reči: ubi nihil vales, ibinihil volis. Nije isključeno da je to mistiikacija jer

se ta izreka pripisuje teologu Gelincxu i u prevoduznači: Tamo gde ništa ne vrediš, nemoj ništa niželeti.



24

////////////////////Svslv Bsr (1953)piše romane, priče, eseje, drame, kolumne.

Objavio je knjige: Napuklo ogledalo, Pekingby Night , Kinesko pismo, Fama o biciklistima,

Bumerang, Džon B. Malkovič , Kratkodnevnica,Looney Tunes, Mongolski bedeker (Nolitovanagrada), Na Gralovom tragu, Na ivici, Svetamast , Ukleta zemlja, Srce zemlje, Uspon i padParkinsonove bolesti, Izgubljen u samoposluzi,Dnevnik Marte Koen, Stradija, Fundamentalizam

debiliteta, Eros, Giros i Tanatos, Drvo istorije, Tajnaistorija Bajine Bašte, Početak bune protiv dahija.

Za roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji romanobjavljen 2006. godine.

Prvi je dobitnik nagrade Fondacije BorislavPekić.



25

////////////GOST U KNJIZI: Novc Tdć

NAJTEŽE I NAJLAKŠE

Najteže je onima koji ne mogu nikako

Oprost zatražiti,A dobro znaju da grdno su pogrešili.Ima takvih ljudi, takvih mučenika.

Najlakše je onima koji u mladom grehu

Sklupčani spavaju,I u dosadi večnoj grokću, stenju, zevaju.

Dani im u ludosti prolaze, u plamenu.



26

KRAJ LETA

Kraj leta je vreme kad zahvaljujem

ponorima zemlje i neba

Mračni utisci mog života

zasuti su nebeskim žarom

Dani koji su prošli

Nisu sasvim izgubljeni

Jer u danima koji slede

Ja ću, ipak, okrilatiti

Imaću krila na leđimaKržljava krila mala

A ti onda dođi i povedi me sa sobomMoj pernati i tihi putovođo



27

KAD NIKOG NEMA

Kad nikog nema, sedam za stoi razmišljam o tome

šta mi je poezija dala i uzela.

U nekoliko reči,

U nekoliko živih slika,

Zapisiavao sam trenutna viđenja.

Ono što je bilo i nestalo,

Oduzima mi i danas dah.

Bilo je tu povuci-potegni,

i osoba svakojakih

(koje kinje)i zbitija nedoličnih

(sram da bukti),i glasova zagrcnutih(mučitelja).

Život siromahov

ukrasio je svako na svoj način.



28

LJUDI U OBRTNIM VRATIMA

Ljudi u obrtnim vratimamoji su najbliži rođaci.

Uzrujana lica,koja nikada nisam video,

približavaju mi se i nestaju.

Tek poneko rekao bi poneštoali kao da, u poslednjem

trenutku, odustane.

Nema se tu šta reći.

Vrata se okreću,sve je u pokretu, svi smo u mlinu.

Od nas se ludo brašno

za pekaru nekog đavola pravi.



29

PRED SUPERMARKETOM

Pred supermarketom našao samPraznu kartonsku kutiju

I seo u nju.

Moja luda draga

Ovuda će proći i mene kupiti.

Biću opet njen, zauvek njen.Ona će me u naručju odneti, u noć.



30

NIŠTA NIJE PREĆUTANO

Ništa nije prećutano.Sve je već rečeno

i izgubljeno.



31

///////////////////Novc Tdć (1949–2011)objavio je knjige pesama: Prisustva (1974), Smrtu stolici (1975), Ždrelo (1981), Ognjena kokoš (1982), Pogani jezik (1984), Ruglo (1987), O bratu,sestri i oblak u (1989), Kobac (1990), Ulica (1990),Napast (1994), Potukač (1994), Nepotrebni saputnici (1999), Tamne stvari (2003), Neznan (2006), Đavolov drug (2008). U ovom izboru supesme iz zbirki Neznan, Tamne stvari i O bratu,sestri i oblaku.



edicija Ml u, drugo kolo

knjiga peta

S B

BUNA NA DAHIHIHIHIHIJE

Izdavač: Grupa 484 / www.grupa484.org.rs Za izdavača: Vladimir PetronijevićIzabrala i uredila: Ružica Marjanović

Autorka teksta na poleđini: Jana Danilović,studentkinja

Lektura i korektura: Slavica MiletićGraički oblikuje: Škart

Štampa: Standard 2Beograd, 2011.

...................................................................................................................................

Ova publikacija je urađena uz pomoć Evropske unije.Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost autora iizdavača i ne predstavlja stavove Evropske unije.

Documents

BASARA Pocetak Bune Protiv Dahija