KULTURA I CIVILIZACIJA

Sociologija je opsta i osnovna nauka o drustvu koja sluzi istinitom poznavanju drustveno-kulturne sredine u kojoj zivimo.

Sociologija služi kao najpouzdanija i najšira osnova naučnog pogleda na društvo. Kao naučni pogled na društvo sociologija se javlja u okviru moderne racionalističke misli koja se zadovoljava

religijskim objašnjenjem. Sociologija nam omogućuje da bolje razumemo i objasnimo sve njihove stare razlike i nove sličnosti i

globalne promene i njihove uzroke i posledice. Savremeni proces uzajamnog povezivanja i ujedničavanja raznih društava i kultura na svetskom planu danas

se označava kao globalizacija, a njega najcelovitije predstavlja sociologija. Termin sociologija predstavlja složenicu od dve reči (societas i logos) koju je skovao Ogist Kont. Ogist Kont je sociologju označio kao „pozitivnu nauku o društvu“ koju je nazivao „socijalna fizika“. Kont je smatrao da je fizika najrazvijenija prirodna nauka koja treba biti uzor sociologiji koja bi pomogla

ljudima da upoznanju svoje društvo i da ga prema potrebama menjaju. Kont se nadao da sociologija kao pozitivna naka pomogne da se reši „društvene krize“ i uspostavi „društvena

harmonija“. Društvena anomija je zbrka u svesti društva i društvenom ponašanju ljudi. Kao nauka društvene krize sociologija pomaže da se dodje do „dijagnoze“ i „terapije“. Racionalno naučno saznanje smatra se važnom osnovom za efikasno rešavanje problemа u svakom modernom

društvu. Rajt Mils je govorio da je sociološka mašta je glavno misaono orudje za razumevanje i objašnjenje

savremenih oblika društvenog života i rešavanje ličnih i društvenih problema. Sociološka imaginacija govori da u svakom globalni sociološki plan se razlikuje od svakog drugog ( ličnog i

psiološkog) Sociologija koristi globalni sociološki plan kada sociolozi razlikuju lične, privatne teškoće i javne društvene

probleme koj neposredno izviru iz globalne socijalne strukture. Postoje dva plana prema Milsu: lični i sociološki Piter Berger i Helmut Kelner govor o sociologiji u novom ključu koja razotkriva istinu o čovekovoj

društvenosti. Jedno od urodjenih sposobnosti socilogije je probijanje kroz iluzije i trezveno priznavanje stvarnosti u koje

spadaju i i vlastite Predmet sociologije je društvo a metod kriticki ili podrivajući Robert Merton je skovao manifestnu ( vidljivu, otovrenu) funkcjiu i latentnu (skrivenu). Postoje zvanični(otvoreni) ciljevi i dubinksi (skriveni). Obrаzovanje manifestno prenosi znanje a latentno stavar klase Funkcija zadovoljava neku društvenu potrebu a disfunkcija izaziva štetu Sociolozi i psiholozi su uočili razliku izmedju nameravanih i nenameravanih posledica. Sociologija počinje da potkopava kada svoj kritički način gledanja počne da primenjuje da društvenuu

stvarnost. Sociologija, pored kritičke ima i konstruktivnu ulogu. Racionalnim uvidom u suštinu nekog društva socio, nam pomaže da bolje upoznamo i sebe i druge. Upoznavanje sa drugim društvima podstiče uzajamnu toleranciju i razumevanje. Razumevanje sebe i drugoga nam omogućuje da sebe zamislimo u ulozi tog drugog. Sociologija proucava drustvene uloge i polozaje i na tako osvetljava medjuljudske drustvene odnose tj.

Socijalne interakcije U sociološki poja drušva su uključeni svi društveni odnosi izmedju pojedinaca, grupa, organizacija i ustanova

u okviru globalnih nacionalnih društava. Sveukupnost društvenih pojava su društveni odnosi, društveno delovanje i društveno ponašanje i predstavlja

društvo u najširem smislu. Precizirani pojmovi u sociologiji čine sociološki jezik Društvena pojava se upotrebljava kao najopštiji i najpogoniji jer se podjednako odnosi na sve što je društveno. Društveno delovanje je delatnost ili socijalna akcija i to je najvažnija društvena pojava. Društveno ponašanje je kad se naglašava više pasivan aspekt društvenog delovanja i koriste ga u socijalnom

biheviorizmu i geštalizmu Društveni odnosi su načini povezivanja pojedinaca, grupa prilikom društvenog delovanja.

Društvena pojava se može definisati kao svako delovanje i ponašanje pojedinca i grupe koje je na posredan ili neposredan način povezan sa ponašanjem i delovanjem drugog pojedinca ili grupe.

Društvo je relativno trajna uredjena i trajna skupina društvenih pojava tj celina društvenih odnosa, delovanja, ponašanja, grupa, organizacija i ustanova.

U današnjoj sociologiji razlikuju se dva saznajna plana: makrosociološki i mikrosociološki, koja su dva komplementarna socio. pristupa.

Proučavanje Globalne društvene strukture (društvenog sistema) je proučavanje : formiranje društvenih grupa i njihovih medjosbnih odnosa, funkcionisanje društvenih ustanova i organizacija.

Globalne društvene promene: društvena pokretljivost, društeni razvoj, . Mikrosocilogija proučava medjuljudske odnose tj socijalne interakcije unutar malih grupa. Unutarnja dimenzija svakodnevnog zivota ljudi koji su povezani sa drugim ljudima je društvenost. TABELA Osnovni odnosi: svojina, moc (vlast), ugled (autoritet) ; Osnoven vrednosti: bogatstvo, red

(poredak), dobro i lepo; Glavni problemi: siromaštvo, nered (anomija), loše i ružno; Temeljni procesi: proizvodnja, upravaljanje, simbol tj komunkacija; Osnovne grupe: klase, elite, staleži ; Glavne ustanove: ekonosmske, političke, kulturne; Glavni podsistemi: Privreda, politika, kultura

Istorijski aspekt: raspad, opadanje, stagnacija, rast i razvoj, napredak Način promena: stihija, spontanost, reforme, revolucije.

Metod motra biti prilagodjen svojstvima društva Za makrosociologiju karakteristično je globalni sociološki plan Sociologija je teorijska tj uopštavajuća nauka jer nastoji da otkrije i formuliše opšte uslove u kojim

društ.pojave utiču jedna na drugu. Istorijske nauke proučavaju neku konkretnu vezu pojave sa drugo pojavom koja je vezana u odredjenom

prostoru i vremenu i one odg na pitanja GDE, KAD, KAKO (istoriografija) a teorijske ZAŠTO. Celovti sociološko objašnjenje pored objektivnog objašnjenja spoljnih odnosa mora uključiti i subjektivno

racionalno razumevanje unutarnjeg značenja što je naglašavao Maks Veber Determinizam je pojam kojim se izražava shavatanje medjusobnog odnosa pojava u stwarnosti po kojem

svaka pojava mora biti odredjena drugom Indeterminizam je (antipod determinizmu) po kojem onaj ko deluje, čovek ili Bog, nije ničim odredjen. Celokupni dosadašnji razvoj ljudskog sazanja počiva na determinizmu jer ako nešto nije odredjeno ne može se

ni saznati. Društveni determinizam je složeniji, dinamičniji i raznovrniji od prirodnog, jer se društvo sastoji od ljudi koji

razmišljaju svojom svešću. Sociološki zakon se definiše kao jezički precizan i logički ispravan iskaz (stav) o objektivno posotjećem,

opštim, nužnim, suštinskim i relativno stalnim vezama i odnosima medju društvenimi pojavama. Ideal svake nuke je da otkkrije što više zakona. Zakon društvene podele rada je primer sociološkog zakona jer iza njega stoji pravilnost (zakonitost) koja se

odnosi na s va društva u istorijkom vremenu. Objašnjenje je misaona radnja kojom se neka konkretna pojava podvodi pod opšti odnos (zakon) koji važi za

iste ili srodne pojava. Svako naučno istraživanje pa i sociološko se sastoji od tri aspekta: teorijski, llogički i tehnički aspekt. Teorija je učenje o predmetu i ono što prethodnom znamo o pojavama koe treba dalje itraživati. Teroji utiče na izbor polaznih hipoteza kojima svako naučno istraživanje počinje. Logika kao filozofska disciplina koja utvrdjuje pravila istinitog mišljenja i zaključivanja preporučuje nam

najpouzdaniji i naj rajracionalniji misaoni postupak. Postavljanje hipoteza predstavlja na dosadašnjea znanju zasnovano rešenje problema koje bi trebalo ispitati Sukob medju gurpama povećava njihovu unutarnju koheziju, u gradu su primarne veze slabije. Proveravanje hipoteze se sastoji iz: 1. prikupljanja 2. Sredjivanja 3. Tumačenja podataka ili činjenica. Hipoteza može biti potvrdjena, delimično potvrdjena ili odbačena. Dokazuje se samo iskustveno proverena pretpostavka Tehnike istraživanja se odnose na odgovarjuće praktične radnje (tehničke postupke) koje se preduzimaju u

fazi iskustvenog (empirijskog) proveravanja hipoteza. Najpoznatije tehnike prikupljanja podatak u soico. su: posmatranje i razgovor (anketa i intervju). Za sredjivanje podataka koristi se tehnike: klasifikacije (tipologije), statistički metod, sociomerija, merenje i

analiza sadržaja. Za tumačenje podataka glavni postupak je Uporedni mmetod, a pored njega postoji i multivarijantna analiza. Posmatranje je osnovni metod za sakupljanje podataka o društv.pojavama. naučno posmatranje se ralikuje od

posmatranje laika i odvija se sa unapred predvidjenim planom i sa unapred odredjenim ciljem.

Razgovor se koristi kada se ne posmtara direktno pojava već se razgovora sa učesnicima i svedocima dogadjaja. Postoje dva tipa razgovora: anketa i intervju.

Klasifikacija je logička radnja kojom se jedna grupa pojava deli na vrste medjusobnih srodnih pojava. Složene klasifikcaije – tipologije se češće koriste u socio.

Socijalna tipologija je sintetički opis neke grupe druptvenih pojava. Merenje je kvantitativno (brojčano) označavanje iskustvenih pojava na osnovu precizno utvrdjenih pravila. Osnovni smisamo merenja je ppovećanje stepena preciznosti podataka. U sociologiji se merenje koristi u kobinaciji sa statističkim metodima. Tehnike merenja u sociologiji su statistika, sociometrijski testovi i razne skale. Statistički metod se najpre koristio u ekonomiji i demografiji. Sociometrija je specifična tehnika za merenj društvenih i socijalno-psiholoških veza i odnosa unutar manjih

društvenih odnosa. ( Jakob Moreno) Analiza sadržaja je takodje kvantitativna tehnika kojom se opisuju učestalost i sadržaj poruka u procesu

javnog komunicaranja. Uporedni metod je upotrebljavao Aristotel a u socio.ga je uveo Emil Dirkem. Metod multivarijantne analize je kvanitativno-statistički postupak za proučavanje uzročno.posledičnih i

drugih determinističkih odnosa u društvu. Uzrok je činilac koji je istovremeno: 1. Dovoljan 2. Neophodan Pozitivna statisticka korelacaija dve pojave se u socio dokazuje tumačenjem stvarnog medjudelovanja

društvenih pojava a u prirodnim naukam eksperimentom. Osnivači sociologije: Kont, Marks i Spenser, a postaje moderna sa: Dirkemom i Veberom Globalne teorijske vizije označavaju opšti pogled na društvo. Postoje tri osnonvna teorijska stanovišta (opšte

vizije društva): organsko, konfliktno i interakcijsko. Po organskom stanovištu društvo je više-manje integrisan i uravnotežena celina Kofliktno je antipod organskom i u svakom društvu nalazi nepomirljive suprotnosti razlicitih interesa koje

vode do sukoba i javlja se u dva vida: model spoljnih uskoba i unutarnjih sukoba. Kod spoljnih sukoba odnosi unutar zajednice su organsko uredjeni tj. Harmonični i beskonfliktni. Unutanji sukobi je marksistički model i uzroci društvenih sukoba su u klasnim podelama. Glavni sukobi u

modernom društvu nastaju ubgo sukoba interesa nosilaca fizickog i umnog rada, klase proizvodjaca i klase vlasnika, izmadju vladajucih i potcinjenih.

Interakcijsko gleda na društvo kao mrežu medjuljdksih delovanja i odnosa. Pojedinaca je jedinica interakcije. Društvo je dakle sveukupnost odnosa sa drugima.

Sa praktičnim zadacima povezane su idejne orijentacije. Konzervativna (sociologija) terorija reda i poretka je čuvar postojećeg društva. Radikalna teorija revolucije a kasnije je ublažavan pojavom reformističkih stavova. za pozitivistićku sociologiju je тipično konzervativno idejno stanovište sa elementima liberalnog reformizma,

pozitivizam – popravlja i čuva postojeće društvo Dirkem smatra da društvene činjenice treba posmatrati kao stvari i promoviosao je stav da socio.treba težiti

objektvinom saznanju. Zanemaruju da ljudi ne reaguju automatski i uvek isto i to kritkuje isotrizam i fenomenologija. Na pozitivističkoj tradiciji se razvila funkcionalna i strukturalna sociologija koji u prvi plan ističu mehanizme

koji obezbedjuju ravnotežu društvenog sistema i njegovo harmonično funkcionisanje. Radikalno stanovište, kritička teorija društva i misaoni putokaz njihovog radikalnog prevazilaženja ili projekat

socijalne revolucije. Marksizam je postao dogmatska teorija. Istorizam nastaje u konzervativnom okrilju nemačkog romantizma ali je u socio.prožeto idejama modernog

racionalizma. Istorizam se od pozitivizma razlikuje više saznajno metodološki nego ideološki. Pozitivizam polazi od sličnosti, istorizam ističe suštinske rzlike prirode i društva. Maks Veber od sociologije očekuje da bude vrednosno neutralna nauka koja neće menjati već shvatiti društvo

tj da društveno delovanje objasni putem njegovog racionalnog razumevanja. Za Vebera je vačnije shvatiti unutarnji smisao svakog društvenog delovanja jer iza svake fasade krije se

suština tj značenje društvene pojave (fenomena). Veber je svoju sociologiju nazivao razumevajućom sociologijom a drugi socijalnu fenomenologiju (tumačenje

skrivene suštine pojava) ili kulturni interakcionizam (smisaono medjudelovanje) U okviru teorijskih vizija, stanovišta ili pristupa nastaju celovita učenja o posebnim vrstama društvenih pojava

a to su sociooške teorije.

Opšte i razvijenije globalne sociološke teorije daju odg.na pitanja o odnosu pojedinca i društva, o karakteru društvene strukture.

Postoje teorije srednjeg obima (robert merton) koje se odnose na neke posebne društvene pojave i nastaju kao rezultat njihovog konkretnog (empirijskog) sociološkog istraživanja.

Sociološka teorija je celovito učenje o društvu ili nekom njegovom delu. To je skup logički povezanih i iskustveno proverenih stavova kojima se usmerava dalje istraćivanje i omogućuje celovito racionalno objašnjenje i predvidjanje društvenih pojava.

Stariji sociološke teorija je formalizam ( u nemačkoj) i formalisti misle da oblici društvesti se mogu odvojiti od sadržaja društvenih odnosa a da ja sociologija „socijalna geometrija“

U savremena sociološka stanovišta spadaju: strukutralizam i funkcionalizam, savremeni marksizam i kritička sociologija I socijlana fenomenologija i socijlana interakcija.

Funkcionalizam: Kont – socijalna harmonija, Spenser – funkacija kao korisna uloga dela (organa) u društvenom sistemu koji je „jednistveni organizam“, Dirkem – prevlasti celine (kolektivne svesti) i značaju društvenih ustanova za funkc.sistema i Veber – kulturni konsenzus, Talkot Parsons uzima od njege pojam društvenog delovanja.

Funkcionalizam se afirmisao u socijalnoj antropologiji Robert Merton je došao do „jezgra funkcionalizam“ i da tri postulata: 1. Funkcionalno jednistvo 2.

Univerzalna funkcionalnost 3. Funckionalna neophodnost Sistemska teorija, Niklas Luman – značaj šireg sistema na delove i uže „podsisteme“ Glavni cilj sistemske (kibernetske) analize jeste iznalaženje optimuma izmedju troškova „inputa“ i rezlutata

„outputa“ odgovarajućeg sistema. Osnovno metodološko sredstov sistemske analize je model. Funckionalisti naglašavaju ulogu delova u sistemu a stukturalisti njegovu strukturu. Savremeni marksizam je antipod struktural-funkionalizmu. za razliku od funkcionalista kojima je važno funkcionisanje sistema, marksistima je važnija njegova promena

tj.revolucionarno prevazilaženje (projekat socijalne revolucije) umesto saradnje društvenih grupa važnije je proučiti suprotnosti u društvu i klasnu borbu. Materijalni

(ekonomski) činioci su pokretači društvene istorije (istorijski materijalizam) a zanemaruju duhovni, (vrednosno kulurni) stabilizatori globalne društvene strukture o kojima govor funkcionalisti.

Kritičko mišljenje se javljalo u okviru liberalnog sttrukturalizma i funkacionalizma, fenomenologiju, egzistencijalizam a najčešće u okviru političkog liberalizma.

Kritika teorije društva: Marks Hokhajmer, Teodor Adorno, Herbert Markuze, Jirgen Habermas i Erih From. Imali su kritički odnos prema svim sistemima vlasti: fašizam, staljinizam, sovjetskom socijalizmu i američkom imperijalizmu.

Frankfurtovci su baštinili tradiciju: prosvetiteljskog racionalizma, politčkog liberalizma i kritičkog marksizma.

Negovali su dijalekticčki kritički metod mišljenja i imali za cilj kritičku racionalnu samosvest. Kritička soicologija je u okviru sociologije a kritička teroija u okviru filozofije Kritička sociologija: Alvin Guldner, Rajt Mils, Tom Botomor Kritikuju kruti funkcionalizam, pozitivistički empirizam i slično. U tom pravcu još dalje odlaze protagonsti

savremene fenomenološke sociologije. Fenomenologija je filozofsko stanovište koje u savremenoj sociologiji predstavlja svjevrsnu reakciju na

objektivističke jednostranosti pozitivističkog empirizma, funkcionalizma, strukturalizma i marskizma Socijalna fenomenologija se umserava ka unutarnjoj suštini fenomena. U sociologiji je poznat Veberov fenomenološki metod „idelani tipovi“. To su misaone konstrukcije. Fenomenološki metodski pristup je primenjen i u okviru klasičnog sociološkog interakcionizma koji zasniva

Dzordz Mid i po toj teroiji pojedinac i društvo nisu odvojeni realiteti. Savemeni sociologizam prenaglašava važnost globalnog sistema za društveni život ljudi. U fenomenloškom metodu su zanemareni nejednaki odnosi moći. Kao rezlutat uzajamnog dijaloga prilagodjavanja danas se u sociologiji često javljaju eklektička teorijska

stanovišta i istraživačke orijentacije. TABELA Analitički plan: 1. Funkiocnalizam (makrosociološki) 2. Marksizam (makrosociološki) 3.

Simbolički interakcionizam (mikrosociološki).... Metodski pristup 1. Funkcionalizam (pozitivistički) 2. Marksizam (kritučki, dijalektički) 3. Simbolički interakcionizam (Fenomenološki)... Ontološki primat 1. Funkcionalizam (kulturno) 2. Marksizam (ekonomsko) 3. Simbolički interakcionizam (psihološko)....Osnovna ddelovanja 1. Funkcionlaizam (vrednosni konsenzus) 2. Marksizam (klasni sukob) 3. Simbolički interakcionizam (razumevanje)... Osnovni problem 1. Funkcionalizam (funckionisanje društvenog sistema) 2. MArksizam

Postoji ogromna razlika izmedju tradicionalne (primitivne) i moderne (civilizovane) kulture. Kulturni obrasci (vrednosti i norme) osmišljavaju svakodnevni život ljudi i uredjuju njihove medjusobne

odnose. U sebi sadrže osobeni „pogled na svet“. Instikti upravljajju životinjama a kultura ljudima. Razlike u kulturi su najvažnije razlike izmedju dva društva. Identitet svakog društva određen je upravo njegovom kulturom,a kutlurom se stvara i najbolje čuva

kontinuitet svakog društva. Društvo i kultura posreduju izmedju ćoveka i prirode a rad je osnovni društveni i kulturni proces i zbog toga

je istovremeno prirodni, ljudski, društveni, kulturni proces. Sociološki pristup radu ima dva shvatanja rada: Antropološko i Ekonomsko Obeležja profesionalnog rada su: 1.Profesinoalan radi ima primaran ekonomski značaj 2. rad zahteva

Sistematsku stručnu spremu Profesionalan rad ima primarni socijlani značaj za čoveka. Sociološki rad može da se posmatra kao svako drugo društveno delovanje, s obzirom na promene u

društvenim odnosima medju pojedincima. Platon prvi pričao o podeli rada. Ekomosti kašu da utiče na produktivnost a marksisti ma nastanak privatne

svojine. Emil dirkem tvrdio da se podelom rada povećava medjuzavisnost i solidarnost u društvu Dirkem naglašava društveno tehničku a marks društveno klasnu dimnziju rada. Najopštiji zakon u soicologiji je zakon podele društvenog rada Prirodna podela rada se zansiva na polu i starosti Istorijska podela rada: 1. zemljoradnja 2. zanatstvo 3. trgovina Postoji i opšta, posebna i pojedinačna podela rada. Pojedinačna podela rada povezana je sa tehničkom podelom rada – specijalizacijom Nekadašnja podela rada na umni i fizički je danas u osnovi na upravljački i izvršilački. Društvena proizvodnja je svrsishodno društveno delovanje kojim ljudi prilagodjavaju prirodu svojim

potrebama i stvaraju materijlan dobra ili utiču na druge ljude i tako im pružaju razne materijalne i nemtarijalne usluge.

Tri osnovna činioca proizvodnje su: 1. Čovek 2. Sredstva za rad 3. Predmeti rada Najznačajniji proizvodni odnosi su svojinski odnosi Svojinski odnosi su glavni proizvodni odnosi Sredsva za rad i predmeti rada se nazivaju zajedničkim imenom sredstva za proizvodnju. Proizvodne snage i proizvodni odnosi čine ekonosmku pod strukturu koju markssisti zovu ekonomska baza,

na čemu počiva pravna, politička i duhovna nadgradnja. Osnovni problemi u kapitalizmu su: eksploatacija i raslojavanje a u socijalizmu: neodgovorno upravljanje i

lažna uravnilovka. Menadzmetn je veština upravljanja ili rukovodjenja koja se ogleda u kobinovanju činilaca proizvodnje, koje

obezbedjuje efikasno ostvarivanje postavljenih ciljeva. Menadzeri znaju „kako“ a lideri „zašto“. Lider uočava i definiše problem a menadzer ga rešava. Dobar lider ima menadzerske sposobnosti:

organzovanje saradnika i upravljanje akcijama. Glavni momenti društvene reprodukcije su: proizvodnja, razmena, raspodela i pottošnja. Do sada su postojala dva oblika društvene reprodukcije; naturalni i robni. Roba ima dva svojstva: vrednost i upotrebnu vrednost Upotrebna vrednost je svojstvo robe kojim ona može da zadovolji ljudsku potrebu. Vrednost robe se iksazuje na tržištu preko apstraknog rada merenog društveno priznatim radnim vremenom

potrebnim za proizvodnju datog proizvoda i to je zakon vrednosti. Na tržištu utiče i zakon ponude i tražnje koji utiče na cenu robe. Tržišna vrednost je odredjena prosečno potrebnim vremenom za proizvodnu robe, a tržišna cena je odredjena

društveno priznatim vremenom Funckije novca su: platežno sredstvo, prometno sredstvo, merilo vrednosti, blago, svetski novac. Osnovne vrste novac su: gotov novac u opticaju i depozitni novac.. Kretanje novca na tržištu se naziva opticaj novca. Inflacija je pojava obezredjivanja novca usled njegove prevelike emisije. Sociologija balkana – jovan cvijić. Mentalitet je društveni karakter i etno – psihološki tipovi. Optimalan je društveni razvoj koji nije u suprotnosti sa prirodnim zakonima i ravnotežom prirodne sredine i

naziva se odrćivi razvoj.

Stanovništvo je skupina ljudi koja u nekom vremenu naseljava odredjenu teritoriju i nanjoj organizuje svoj društveni život.

Demografski razvitak može biti prirodno kretanje stanovništva i mehaničko –II- Iz stanovništva se izdvajaju podstrukture: prirodno-socijalne, ekonomske, političke i kulturne. Robert maltus je kreirao večiti zakon razvoja stanovništva. Stanovništno se uvećava geometrijskom

progresijom a hrana i itd. aritmetickom progresijom. Savremeni naučno tehnološki razvoj je omogućio brži rast sredstava za ishranu a kulturni razvoj sporiji rast

stavnoništva u razvijenim zemljama. Tehnološko društvo je savremeno visoko razvijeno industrijsko i postindustrijsko društvo koje se temelji na

modernoj tenici i tehnologiji koja je ovldala svim društvenim oblastia, kao što su: privreda, politika, kulturna komunikacijai svakodnevni život ljudi.

Prema tehnološkom kriterijumu, dosadašnji razvoj delio se na tri perioda: predindustrijski, industrijski i postindustrijski

Postindustrijski perdio se vezuje za promene pod uticajem tehnološke revolucije koju neki nazivaju informatičkom ravolucijom. Postindustrijsko društvo nazivaju informatičko društvo.

Pojavljuje se genetski inženjering, laserska tehnika ili biotehnologija čime se unaredjuje podiže nivo produktivnosti u proizvodnji hrane i to je zelena revolucija.

Najvažnija svojstva postind.društva su predstavljena u tabeli Danijela Bela. Naučna disciplina koja proučava budućnost ljudskog društva je futurologija. Ona ima optimističan (svetao)

stav i pesimističnu (tamnu) prognozu. Društvena sturktura je raltivno stabilan sklop odnosa izmedju elemenata iz kojih se jedno društvo sastoji

(društv.delovanje, organizacije i ustanove) koji sve elemente povvezuje u jednu uredjenu trajnu celinu. Struktura kao složena i uredjena celina (totalitet) je „sistem“ povezanih elemenata. Sturktura je uredjen skup. TO je više nego prost zbir elemenata (sastav) jer pored sklopljenih elemenata

uključuje i pravilo njihovog povezivanja (sklapanja) Svaka struktura je relativno trajna. Ogist Kont sociologiji(socijalnu fiziku) delina na socijalnu dinamiku i

socij.statiku. Pojmu društvena struktra slični su društveni sistem ili društvena organizacija onda kada se misli na formalno

organizovane strukture i sisteme institucija. Globalno društvo je funkcionalno samostalna i relativno stabilna, hijerarhijski organizovana celina društvenih

delovanja. Postoje 4 dimenzije globalnog društva: funkcionalna(horizontalna), slojna (vertikalna),

prostornna(teritorijalna) i vremenska(istorijska). Da bi neok društvo imalo globalni karakter potreben su sledeće funkcije: 1. Proizvodno – reproduktivne 2.

Upravne(regulativne) 3. kulutrne Horizontalna dimenzija je označena kao funkcionalna diferncija (razolikost) izražava pojmom društvene

uloge. Društvenom ulogom se naziva vrsta delovanja i ponašanja koje se odvija naočekivan ančin po unapred

usvojenom kulturnom obrascu. Društevne uloge zajdno čine mrežu društvene strukture po horizontalnom funkcionalnoj ravni i odredjuju

čovekovo društveno ponašanje i delovanje u različitim situacijama. Uloga je pojam koji se koristi u funkcionalnoj analizi društvene strukture, ali je pogodna i za fenomenološku

analizu. Vertikalno hijerarhijaska dimenzija ogleda se u statusnom rangiranjnu društvenih uloga. Na osnovu društvenog značaja uloga se uspostavlja hijerarhija(vertikalan raspored) pojedinaca i oni time stiču

status i dobijaju odgovarajući deo u raspodeli: 1. društvenog bogatstva 2. Drištvenog ugleda (prestiža) 3. Društvene moći (vlasti)

U vertikalnoj ravni u prvi plan se ističu društvene klasno-slojne nejednakosti. Glavni elementi strukture svakog globalnog društva jesu: društvene organizacije, ustanove i grupe kao

relativno trajne kolektivne tovrevine. Društvene grupe su most izmedju globalnog društva i pojedinca. Vrste tj klasifikacija grupa: srodničke, funkcionalne, statusne, prostorne i vremenske. Klasifikacija grupa prema: 1.broju članova (velika i male) 2.trajanju(stalen i privremene) 3.Izgledima ulaska i

izlaska(zatvorene i otovrene) 4.stepenu formalizacije (formalne i neformalne) 5.stepenu prisnoti članova(primarne i sekundarne) 6.stepenu povezanosti članova(skupove, zajednice) 7.Strukturi moći(autoritarne i egalitarne)

Ferdinand Tenis podelio prvo dva oblika društvenosti: organske zajednice i veštačka društva. Tipična zajednica je porodica a tipično društvno je preduzeće

Odnosi u zajednici su prisni a u društvu članovi su veštački povezani konktretnim interesom. Porodica je primaran zajednica, najprisnija ljudksa skupina a nastaje zasnivanjem braka i dobijanjem dece. Brak se odredjuje kao društveno priznata veza izmedju muškarca i žene. Vrste brakova su: Grupni, Poligamija (poliginija i poliandrija), Monogamija, Prema načinu stupanja u brek postoji: običajni, gradjanski, crkveni i faktički (konkubinat) Radjanjem dece brak prerasta u srodničku zajednicu. Postoje nekoliko vrste srodstva: 1. Krvno, 2. tazbnisko 3. Adoptivno 4. Duhovno U razvojuporodice postoje dva velika perioda: 1. Matrijarhat (matrilinearno) 2. Patrijarhat (patrilinearno) Osnovna i najtarajnija društvena funkcija porodice jeste socijalizacija dece ili društvenio vaspitanje. Porodica kao ekonomska skupina i ustanova smatra se domaćinstvom Etničke zajednice su najuniverzalniji i najvažniji društveni oblik globalnih ljudskih skupina u dosadašnjoj

istoriji i one se medjusobno razlikuju u mnogo čemu ali je najvažniji jezik. Etničke zajednice su globalne društvene skupine koji: !. Govore istim jezikom 2. Žive na zajedničkoj teritoriji

3. Imaji zajedničku kulturnu i političku istoriju. Etnički identitet je društveno istorijka samosvest o zajedničkoj grupnoj pripadnosti. Biološke rasističke teorije npr „krvi i tla“. Vrste etničkih zajednica su: pleme, narod i nacija. Narod je skupina većeg broja plemena, koja u dužem periodu zajedničkog života na istoj teritoriji stvaraju

zajedničku teritoriju. U plemenskoj zajednici još uvek se zadržava prošireno srodstvo. Nacije su etničke zajednice koje nastaju u okviru: 1. Suveren nacionalne države 2.Jedinstveno tržište 3.

Književni, standardizovan jezik kao osnov nacionalne kulture Gradjanska epoha je proglasila načelo jednakosti i ravnopravnosti „čoveka i gradjanina“. U društvenoj strukturi postoji vertikalno raslojavanje ili društevna stratifikacija nejednakosti društvvenih

položaja : 1.prema imovnom stanju 2.prema ugledu 3. prema društvenoj moći Društvena podela rada uslovaljava glavne klasno-slojne razlike u društvu – marksisti Svojina je istorijski ustanovljen društveni odnos nejednakih mogućnosti individualnog, zajedničkog

prisvajanja, korišćenja i raspolaganja ograničenim prirodnim i društveno-kulutrnim(materijalnim i duhovnim) dobrima.

Svojinski odnosi su odnosi ljudi prema materijalnim i duhovnim dobrima u kojima se oskudeva. U strukturi svoji postoji: Subjekt svojine(vlasnik, titular) i objekt svojine(predmet) Posnovni svojisnki oblici su: 1.Privanta 2. Grupna ( koletivna i zadružanska(korporativna),

akcionarska(deoničarska) ) 3. Državna ili javna svojina Prema objektu posedovanja svojina može biti: 1. predmet za ličnu potrošnju 2.sredstva za društv. Proizvodnju Društvena moć je društveno ustanovljena nejednaka mogućnost pojedinaca i grupa da donese odluke od

inetersa ne samo za sebe već i druge. Vrste su: 1.Ekonomska moć (novac) 2.Funckionalna moć (značak društvene uloge tj funckije) 3.statusna moć (ugled) 4.znanje i informacije (tehnokratije i birokratije) 5.fizička sila 6. manipulativna moć (koriste bogati i jaki preko mas medija)

Status je presudan izvor moći u zatovrenim kastinskim i staleškim duštvima. Izmanipulisan čovek sledi tudju „volju i interese“. Erih From – „bekstvo od slobode“ U sociologiji postoje dva pristupa vertikalne strukture društva: 1. Organsko interaktivni (zasniva se na

struktural-funkcionalizmu)2. Konfliktni(nepomirljive suprotnosti interesa i sukobi klasa vlasnika i nevlasnika) i tri metoda vertikalne strukture društva: društvene stratifikacije, klasno-konfliktni i elitistički. Stratifikacijski model je utemeljo Maks Veber i ima tri dimenzije: Ekonomsko (klase prema bogatstvu),

Političko (stranke prema moći) i Kulturno (staleži prema ugledu) Ključni pojmovi stratifikacijskog modela su društveni položaj (rang) i društvena uloga(delovanje ili ponašnje) Luis Vorner je izdovjio 6 statusnih slojeva. Klasno konfliktni model je nastao u okviru marksističke teorije društva. Opšti i osnovni uslov nastanka klasa je društvena podela rada, naročito na umni(upravljački) i fizički

(izvršilački) Klase se u marksizmu klase kada se sukobljavaju dok slojevi saradjuju. Zapadno evroski staleži(plemstbo, sveštenstvo i treći stalež) i indijske kaste (bramani, kšatrije, vajsije i sudre) Ekonomska osnova kastinskih i stalških odnosa prikrivena je verskim (kaste) ili moralnim, običajnim i

pravnim normama (stalež) Osnova elitističkog modela je društveni polpožaj i raspodela moći. Elita je mala izabrana grupa ljudi koja zauzima vrhunske, vodeće položaje i vlada ostalom većinom(masom) Postoje tri varijante elitističkg modela: konzervativni , kritički i liberalni.

Konzervativno shvatanje(gaetano moska i vilfred pareto), sledbenici(žorž sorela, ortega i gaseta, robert mihels). Elita je subjekt (glava) a masa objekt (telo) društvene celine(organizma)i ovo shavatanje je organsko.

Vladavinu elita u praksi politićkog života ometaju samosvesni gradjani, slobodna javno menjenje i uopšte demokratski organizovano društvo koje ima uhodane demokratske ustanove.

Rajt Mils (kritičar) – „elita moći“ Liberalno shavatanje su zastupali karl manjahm, suzan keler, rejmon aron, jozef šumpeter. Za razliku od

konzervativnog pristupa, elita se tumači funckionalnom nužnošću u kojim ne mogu upravljati neobarazovane mase. Umesto prirodne predodredjenosti i urodjene nejedanokosti pojedinca deluje društveno uslovljena struktural funkcionalna nužnost koja nalae postojanje elita.

Konkurišući jedna drugoj, elite se kontrolišu, bolje nego što rade mase „suvereni narod“ i tako se ispoljava pricnip demokratjie. Moć ovako shavćenih elita je institucionalna i funkcionalna što znali da je poseduju oni koji zauzimaju visoke položaje i važne uloge.

Društvena ustanova (institucija) je ustaljen usvojen, uobličen način vršenja društvenog delovanja koje je značajno za održavanje i funkcionisanje društvenog poretka.

Društvene ustanove su istinski obrasci društvenog delovanja i temelj svakog društvenog poretka Ustanove u društvu imaju ulogu koju imaju instikti u prirodi- Ustanovljeno društveno delovanje je naučeno, jednobrazno, stabilno. Ustanove omogućuju automatizam u društv.delovanju slično hodanju. Emil Dirkem je isticao da socio.mora izučavati društv.ustanove. to su za njega „društvene činjenice“ pošto

stoje iznad pojedinca, vrše na njih prinudu i usmeravaju ih. U strukturi svake društvene ustanove uvek se razlikuju vrednosni elemenat(odredjuje ciljeve), normativni

(pravila). Da bi ustanova funkcionisala mora postojati saglsanost o osnovnim vrednostima „vrednosni konzenzus“ Prema funkcijama društvene ustanove se dele na: 1. biološko reproduktivne 2. Ekonomske 3. političke 4.

kulturne (zdravstvene, umetnčke, obrazovne, informativne,verske i naučne) 5. zabavno-rekreativne Sve društvene ustanove čine funkcionalnu celinu i označava se kao institucionlni poredak. Društvena organizacija je uobličena i ustaljena mreža uloga i položaja koja održava na okupu članove jedne

grupe ljudi i uskladjuje njohovo uzajamno ponašanje dok zajedničlki obavljaju neko društveno delovanje. Društvene organizacije posreduju izmedju društvenih grupai ustanova tako što omogućuju da organizovana

grupa obavlja ustaljenu delatnost. Grupa bez organizacije je običan skup (agregat) Društvene norme čine osnovni element svake društvene organizacje. Robert mihels – „gvozdeni zakon oligarhije“. Vladavina male grupa ljudi. Racionalna društvena organizacija se prilagodjava: društvenim akterima, okolnostima, sredstvima i ciljevima. Organizaija je neophodan elemenat formalizacije odnosa u svakoj grupi. Funkcionalna područja su: politika, kultura i privreda. Politka je veština upravljana društvom poredstvom specifičnih javnih ustanova i organizacija države i stranaka Politika je kod starih grka shvatana kao praktična etika tj kao javno delovanje za opšte dobro. Grčki polis je i grad-država i društvo. Učestvovanje u političkom životu je bilo privilegija i obaveza svakog slobodnog gradjanina. Nikolo makijaveli – politika nije ni služba božja ni praktikovanje morala već nemilosrdna borba za vlast u

kojo se ne biraju sredstva. Makijevelizam – politka bez morala. Francuska gradajnska revolucija je ukinula staleške nejednakosti i proklamovala pravnu jednakost Najnovije promene u političkoj oblati obećležavaju sredstva masovnih komunikacija koje su prvorazredni

politčki činaliac u svaremenom društvu. Vlast se osvaja, vrši, čuva,kontroliše ili smenjuje posredstvom janovg mnjenja. Onaj ko kontroliše informacije u informatičkom društvu svoju moć pretvara u formalnu vlast. Država je najvažnija politčka ustanova civilizovanih društva, čija je osnovna uloga zaštita društvenog poretka

i globalnog poretka i globalno usmeravanje društvenih procesa. Osnovni elementi strukture svake države: 1. teritorija 2. stanovništvo 3. Suverena javna vlast Postoje dva shvatanja nastanka države: 1. teološko imalo je za cilja da državnu vlas tproglasi svetom i

nedodirljivom 2. Rezultat „društvenog ugovora“ ljudi. Ljudi imaju prirodno pravo da utičuna drćavnu vlast da je menjaju itd. Dva stanovišta nastanka države: teorija sile (osvajanj), teorija klasnih sukoba (država nastaje kada počne

vertikalno raslojavanje na bogate i siromašne) Po marksistima državu silom stvaraju vladajuće klase.

Postoje različite tipologije država: 1. istorijskom kriterijumu (robovlasničke, feudalne, gradjanske i socijalne) 2. obliku vladavine (monarhija i republike) 3, strukturi (unitarne i federalne) 4. tipu politićkih odnosa (demokratije i autokratije)

Aristotel je smatrao da je dobra ona vlast koja vlada u opštem a ne u svom interesu Moteskje kaže da se vlast mora kontrolisati da se ne bi izvrgla lošoj vladavini i podelio je vlast na sudsku

izvršnu i zakonodavnu Demokaratija počiva na skupu političkih ustanova i org.koje funkcionišu prema pravnoj proceduri. Postoje nekoliko vrste autokratija: 1. prosta diktatura 2. Cezaristička 3.Totalitarna (naci-fašizam i boljevizam) Totalitarna vlast je sama sebi cilj, važno joj je da što duže traje i da sve više jača. Aparat javne vlasti (administracija) je grupa ljudi koja u društvenoj podeli rada nema druge zadatke osim da

služe obavljanju državnih funkcija: upravno-administrativne, vojne, policijske, sudskih. To su funkicionalni sektori (državni resori)

Postoje dva shavatnja birokratije: po marksu (poseban i privilegovan sloj) i po veberu (nužna posledica „legalne vladavine“)

Tendencija uvećanja birokratije se naziva parkinsonov zakon Država je globalna politička ustanova a partija parcijalna politička organizacija Struktura stranke sadrži sledeće elemente: 1. Statut 2. ideologiju 3. Politički program Partije se medjusobno dele : 1. po veličini (kadrovske i masovne) 2. Ideološkoj usmerenosti (desničarske,

liberalne i levičarske) 3. Pravcu delovanja (revolucionarne, reformističke, reakcionističke i konzervativne) 4.tipu unutrašnjih odnosa (demokratske i autokratske)

Stari politički pokreti su: rasni (rasistički i anti), liberalni, nacionalni (nacistički, nacionalolobodilački) i radnički (socijaldemokratski i komunistički)

Novi pokreti su: antinuklerani, studnetski, ženski, omladinski Državna vlast se oslanja na pravo i političke stranke Dva javna sektora su : državni (politički) i civilni (gradjanski) U tradicionalnom društvu političari pred izbbore obećavaju a birači traže a posle zaboravljaju a gradjani trpe i

ćute U modernom postoji političko tržište i tu je roba (politički program). Konkurentske stranke povećavaju pounu

a politički osvešćeni gradjani podižu kvalitet političke tražnje. Država u kojoj je institucionalno obezbedjena vladavina prava podelom i uzajamnom kontrolom

zakonodavne, izvšrne i sudske vlasti jeste moderna pravna država i takva prestavlja politički okvir za uspostavljanje modernog gradjanskog društva.

Društvena promena je razilka izmedju dva stanja društvene struktura. Svaka pojava može da se gleda na dva načina: 1. Struktural funkcionalno (kako postoji i funkcioniše) i 2.

Istorijsko-genetički (kako je nastala i kako se menja) Postoje nekoliko društvenih promena: 1. Kvantitaivno (rast i opadanje) 2. Kvalitativno (razvoj tj evolucija,

opadanje tj.involucija i raspadanje.tj anomija) 2. Vrednosno (napredovanje tj progres i nazadovanje tj regres) Društvene promene se mogu podeliti i prema drugim kriterijumima: 1. prema načinu (nasilne i mirne) 2.

prema brzini (nagle i postepene) 3. prema značaju (korenite, radikalne i nebitne) 4. prema organizovanosti (planske i spontane) 5.prema polju delovanja (političke, ekonomske i kulturne)

Najpoznatije sociološke teorije društvenih promena su:1.evolucionističke, cikličke i difuzionističke Prema uzroku društvene promene se dele na: 1. marksističke (sukob interesa tj sukob klasa ili proizvodnih

snaga i proizvodnih odnosa) 2. potreba rašćenja i sa ti dolazi i inovacija Društvena pokretljivost (socijalna mobilnost) obuhvaata sve izmene uloga i položaja pojedinaca i grupa u

okviru neke strukture, pri čemu mreža uloga i položaja ostaje nepromenjena. Vrste društvene pokretljivosti su: 1. Horizontalna 2. Vertikalna 3. Prostorna (individualan i grupna) Strukturna pokretljivost ii sa njim povezana strukturno-razvojni procesi su: deagrarizacija, industrijalizacija i

urbanizacija. Društvena pokretljivost može da se posmatra kao: 1. individualna i grupna 2. unutargrupna i medjugrupna 3.

unutargeneracijska Društva sa izuzetnom pokretljivošću su otovrena tj gradjanska društva dok sutradicionalna kastinska i staleška Postoje uzroci, mehanizmi (načini ili kanali) i posledice društvene pokretljivosti. Kanali društvene pokretljivosti su :1.Obrazovanje (najvažniji) 2. Politika 3. Biznis 4. Skalpanje braka Društevni razvoj jeniz povezanih promena istog smera koje dovode do stvaranja novih tvorevina u društvu

kao celini ili u nekom njegovom važnom delu. Društveni rast je uvećanje istog, društveni razvoj je stvaranje novog a društveni napreak stvaranje boljeg. Razvoj se odvija posredsvnom nekoliko društvenih procesa: 1.stvaranje 2. širenje 3. prihvatanje 4.primena

inovacije.

Preduslov svakog razvoja je tradicija tj čuvanje već stvorenog, prenošenje sa generacije na generaciju svega što vredi.

Nagli, rušilački, nasilni zaokreti su revolucije Kao glavni pokretači razovja se istilu naučno-tehničke pronalasci i proizvodna inovacije. Širi splet ekonomskih, političkih i kulturnih činilaca deluje na svaku društvenu promenu. Činioci su uzrok stepena društvene razvijenosti a kriterijumi razvijenosti su indikatori (pkzatelji) razvija, Društveni napredak (progres) jeste onaj društveni razvoj koji je usmeren prema pozitivnim ciljevima i

fundamentalinim vrednostima čovekovog društvenog života. Napredak u sebe uklkjučuje: 1. Vrednosno subjektivnu odredjenost 2. Sintetički karakter progresa 3.

Aktivizam progresnih individualaca Ne postoji napredak bez čoveka. Kriterijumi razvoja su: 1. tehničko-tehnološki 2. ekonomski 3. kulturni 4. politički Postoje dva pristupa globalnim odnosima u svetu: 1. Sociološki (modernos svetsko društvo) 2. Politikološki

(novi svetski poredak) Sociološki uvid obuhvata industrijalizaciju rada i proizvodnje, urbanizaciju i modernizaciju kultunih obrazaca. Globalizacija je najviše odmakla u ekonomiji. Entoni Gidens nalazi 4 dimenzije: 1. Svetska kapitalistička ekonomija 2.Sistem nacionalnih država 3.Svetski

vojni poredak 4.Medjunarodna podela rada Entoni Gidens – „posledice modernosti“. Semjule Hantigton smatra da civilizacijske i kultrne razlike smatra da više dele ljude nego političke,

ekonomske i ideološke i misli da je u budućnosti blizu „rat civilizacija“. Ralf Darendorfa ukazuje na podmuklu močvaru kulturnog pluralizma koja vreba svakog ostane bez

nacionalnog pasoša. Eduard Tajlor je rekao da je kultura povezana sa čovekom preko društvene zajednice. Herder je kulturu odredio kao „drugu prirodu“ a čoveka kao jedino biće koje stvara kulturu Sva bića su prirodna samo je čovek i prirodno i društveno i kao takav je fizičko i duhovno biće. Vidi se da se

celokupan razvoj društva odvijao izmedju: 1. Fizičkog osvajanja prirode radi biološkog opstanka 2. Duhovni napor, stavarnje alatke, kulture, legende itd.

Ciceron je prvi upotrebio reč kulutra, a kasnije je označena i kultura duha(obradjivanje duha-obrazovanje) Kultura obuhvata čovekovo svesno i plansko preobražvanje prirode, ali i stvaranje duhovnih vrednosti kojima

se potvrdjuje njegov položaj u svetu. Arisotel – zoon politikon (čovek je politićka životinja) Sv. Agustin – animale rationale (čovek je smrtna racionalna životinja) Šiler – čovek je biće koje hoće a ne koje mora; homo ludens (čovek je biće koje se igra i samo dok se igra

čovek je u najpotpunijem smislu čovek) Hereder – čovek je prvo slobodno biće u prirodi Franklin – homo faber ( čovek je biće koje radi) Hegel – homo sapiens (čovek je biće samosvesti) Blez Paskal – čovek je najslabija trska ali trska koja misli Lamartin – čovek je religiozan čovek tj. Čovek je pali Bog koji se seća neba

Kultura se shvata kao simbolička aktivnost a koju je definisao Andre Pjetr: „kultura je i intelektualno osvajanje sveta, ali ona je i svojevrsan estetski smisao, izvestan afinitet duha, ponašanja, ukusa, stila a to je moguće steći samo pomoću dugih tradicija.“

Žofr Dimazdije samatra da kultura mora da obuhvati: 1. Čovekov rad 2. Porodične dužnosti 3.Duhovne vrednosti 4. Slobodno vreme - dokolicu

Simbol je naša ljudska zamisao, naša projekcija, da u čulnim predmetima vidimo još i nešto drugo, što životinja nikako nije u stanju da shvati.

Lesli Vajt je utvrdio da je simbol preobrazio čoveka od obične životinje u ljudsku životinju i da bez simboličkog opštenja ne bismo imali kulturu uopšte.

L. Vajt je takodje utvrdio„Svekoliko ljudsko ponašanje nastaje upotrebom simbola.Simbol je preobrazio naše antropoidne pretke u ljude i načinio ih humanim.Sva civilizacija je nastala i održava se upotrebom simbola

Dzon Lok je zapazio da simboli stiču značenje tako što ima ga ljudi proizvoljno nameću. Civilazijom se počeo označavati onaj oblik više etape društvenog razvoja nastao posle epohe divljaštva. Evrocentrizam je shvatanje da su evropski narodi superiorniji, nadmoćniji id svih drugih zemalja.

Kultura i civilizacija se razlikuju samo u Nemačkoj. Kultura je duhovna i viša sfera a civilizacija je materijalna i niža sfera.

Kreber smatra da su kulture nacionalne a civilizacije nadnacionalne. Nacionalna kultura predstavlja organizovanu celinu sastavljena od sledećih elemenata: 1. Pogleda na svet 2.

Vrednosnih sistema i orijentacija 3.institucija 4. Jezika 5. Materijalne oblasti Primeri prenošenje kuture u drugu kulturu (npr kod nas Turcizam) se naziva transkulturacija ili akulturacija. Pitirim Sorokin koristi opštiji pojam kulture kao nadnacionalnog pojma naziva supersistem, drugi civilizacija. A. Koen je uveo termin supkulutra ili podkultura. Postoje dva shvatanja kulture: 1. Širi smisao obuhvata duhovnu ali i materijalnu kulturu 2. uži smisao kulturu

svodi na sistem duhovnih vrednosti (religija,običaj, jezik, nauka, umetnost itd.) B. Malinovski je ustanovi da postoje dva u društvu postoje dva domena: duhovni (magije) i svetovni(nauke) Čovek je jedinstvo prirodnog i duhovnog bića Reč religija je prvi upotrebio Laktancije i znači ponovo pričvrstiti sa Bogom. Religija pretpostvalja duhovnu povezanost zajednice i natprirodnog ili moćnog bića Zajednicko za magiju i religiju je: 1. verovanje u postojajne moćne sile 2. obavljanje prkatičnih radnji Razlike su: 1. Magija direknto kontroliše prirodu a religija posredno 2. magijske rednje se rade neredovno 3.

veza ljudi i sveštenika je trjnijeg a vrača i ljudi trenutnog karaktera Elijade „u onom što se vidi, kaže i uradi ritual izuražava psihički, društveni i reigiozni svet svojih učesnika. Religija se odlikuje: 1. verovanje u „više“ biće 2. Obred ili ritual Kult se može odrediti kao obožavanje 1. bića iz prirode – kult prirode 2. duha i duša predaka-kult predaka Kult se vezuje za obožavanje nečeg čulnog opipljivog i karakterističan je za:paganske, prirodne i politeističke

religije. E.dirkem: 1. obred ili ritula se vrše s vremena na vreme a2. kultna aktivnost u tačno odredjen vremnki odsek Maija pretpostavlja postojanje magične sile koja se zove: mana (u S.Americi je manitu), vakan, orenda. Primitivnog čoveka odlikuje opažajno mišljenje ili mišljenje u slikama koje je Bril nazvao predlogičko

mišljenje. Stav da ne postoji razlika izmedju uma primitivnog i modernog čoveka zastupaju: stros, malinovski, kasirer Frankfort misli da primitivac ne tumači stvari u priodi kao moderan čovek , na osnovu naučnog saznanja već

kao kao deo sebe. Opažajno mišljenje po Frejzeru funkcioniše na 2 načina: 1. slično proizvodi slično(posledica liči na uzrok)-

imitativna magija 2. Kontaktna magija ili magija po dodiru (stvai koje se jednom dodirnu ostaju „povezane“ Osvna funkcija opažajnog mišljenja je da se deo uzima umesto celine. Tabu je stroga zabrana koja se smatra svetom, natprirodnom i koju prate odlučne sankcije. Totem je misteriozna , tajanstvena rodbinska ili bratska veza izmedju grupe ljudi jednog plemena i

zajedničkog pretka od koga se vodi poreklo. Mit je najpotpunije odredio Mirće Elijade. Pomoću mita se poništava profano (istorijsko vreme) i ovladava se svetim vremenom, večnošću pa se preko

mita dospeva do početka Vremena ili Ne-Vremena. Frankfort kaže da je mit manje više brižljivo izabrano ruho za apstraknu misao. Malinovski je mislio da mit više služi da prikrije neke dogadjaje nego li da ih registurje i zbog toga se

moralna i društvena funkcija mita ogleda u tome da učvrsti i uravnoteži društvenu zajednicu. O mitu se naglašava njegova selovitos tj.sinkretizam. Karakteristike mita su: 1. Mit je oblik filozofije jer sadrži saznanje i istinu o čoveku i svetu. 2. Mit je oblik

poetskog kazivanja jer istinu iznosi na pesnički način. 3.Mit je oblik moralne prakse jer se preko mita učimo kako da se ponašamo u društvenoj zajednici.

Pesništvu je mit srodan po naivnosti i neposrednosti ali mit odlikuje veći stepen objektivnosti i duh kolektivnosti.

Mit se razlikuje od herojskim pričama jer one (priče) govore o nadljudskoj snazi bića koja su ljudskog porekla Od bajke se razlikuje tako što su junaci bajke obični ljudi i da je tema borba dobra i zla a cil da opomene da

moralni i društveni problem. Egipat(oziris i izida), Grčka(Zevs i Hera),(Uran i Gea), Kina (Jang i Jin) (nebo i zemlja) Osnova religijskog kulta „ponovo uspostavljanje izgubljene životne zajednice izmedju ljudi i božanstva“ U religijskom kulut postoje dve stvari: 1. Obogotvoravanje predmeta i bića i 2. praktično poštovanje kulta Dva kulta su osnove dve prvobitne religije: kult prirode(naturizam) i kult predaka(animizam). U njima su

implicitno ili prikriveno sadržana dva oblika pogleda na svet: materijalizam i idealizam. U kini dve škole učenja su bile: Taoizam (od kulta prirode) i Konfučijanstvo (kult predaka) a istovremeno su

bile i reilgije . Tri najznačajnija grčka kulta su: Apolonski, Dionizijski i Orfejski.

Apolonski kult se odlikuje racionalnošću i umerenošću. Isticao je duh idealizma „besmrtnost duše“, poricanje „tela“ i „uživanja“.

Apolonski kult je bio saglsan sa Sokratovom i Platonovom racionalističkom zasnovanom filozofijom koju odlikuju samosaznanje, interes logosa i razuma tj isključivanje Erosa.

Apolonski kult je pretpostavljao patrijarhatsko načelo bio saglasn sa solarnim kultom Apolonki kult kao i platonova filozofija je odgovaral aristokratiji koja je nastojala da organizuje društveni

život osljanjajući se na razum, polazeći od racionalnijeg principa. Dionizijski kult se odlikuje naglašavanjem volje i nagona a ceni se da je čovek oslobodjen razuma. Naglašava

se vrednost prirodnih snaga i potreba čoveka da zadovoljava nagonsku moć. Dionizijski kult je bio popularan kod nižih slojeva. Bio je blizak matrijarhatskom načelu i kutlu zemlje i

meseca. Dionizijski i Aplonski kult se odnose kao dve filozofije: jedna se oslanja na interes prirode, volje,

individualne moći čoveka a druga duhovnoj supstanci, razummu i etničkoj zajednici. U osnovi orfejsko kulta leži stav da je ljudska duša božanska dok je telo „tamnica duše“. Blizak je

patrijarhatskom principu. Muze koje su pratile Apolona su: 1. euterpa (lirike ) 2. erato (ljubavne pesme) 3. Melpomena (tragedije) 4.

Taljia (komedije) 5. Tepsihora (igre) 6. Klio (istorije) 7. Uranija (astronomije) 8, Polihimija (svetih himni) 9. kaliopa (epske poezije)

U magiji čovek rešava fizičk-egzistencijalni problem, biološko-ekonomske prirode a u religiji potvrdjuje društvenost i duhovnost.

Monoteističke religije su soterloške (spasilačke) religije a nazivaju se i eshatološke zbog predvijdanja apokalipse.

Frojd, Niče,Markuze i Frmo su napadali protivčulne, aseksulane i asketske pozicije vere. Najpoznatija etapa u razvoju jevrejstva je biblijsko jevrejstvo U razdoblju Drugog hrama pojavljuju se jevrejske religijske stranke – fariseji čiji je cilj bio da veru šire

mudraci – rabini koji su izučavali bibiljiju i talmud (jerusalimski i vavilosnki). U V veku biskup Todor iz Sire utanovio da u njegonoj biskupiji ima 200 jevadjelja i zamenio ih je sa 4. Hrišćanstvo polazi od filozofskog stava da se spasenje može postići ljubavlju, verom i smernim moralnim

životom. Iz logike nam je poznato da postoje dva izvora saznanja :1. Čulni illi iskustveni 2. Racionalni ali se u

religijama pojavljuje i 3. Misitični ili intuitivni Sekta označava manju religijsku grupu formiranu radikalnim odvajanjem od postojeće starije verske zajednice

i oni su prolgašeniza otapdnike ili jeretike Sekti se pristupa dobrovoljno a crkvi rodjenjem i odnosi u sekti su više demokratski. Kult predstavlja najniži stepen verskog organizovanja. Orijentalne religije (budizam, hinduizam) sebe ne smatraju jedinim isitnitim religijama. Budizam su prihvatile razijvene civilzacije koji se oslanja na filozofiju konfučijanstava i taoizma a zapadna

Evropa je zahvaljujući hrišćanstvu postala civilizacija. Veber smatra da je konfučijanstvo jedno od 5 najvećih svetskih religija. Budizam se prilagodio lokalnim, nacionalnim i regionalnim uslovima (u hrišćanstvo je to učinio samo

pravoslavlje) Pojam sekulatizacija predstavlja jedan od tri noseća pojma savremene sociologije religije. Mates podseća da je

Veber u svojoj sociologiji religije implicitno nagovestio da se problem religije u savremenom društvu mora gledati iz ugla sekuralizacije.

Crkva se može prema društvenom sistemu postaviti dvojako: 1. Da ih prihvati i bude potpora državi 2. Da se postavi kao radikalna oppzicija režimu

Denominacija znači imenovanje. U americi to označava hrišžanske zajednice koje su slobodne u odnosu na državu (baptisti i metodisti)

F.Firstenberg naveo tri problema u odredjivanju predmeta sociologije religije: 1. Kompenzacija 2. Intergracija 3. Sekularizacija

Moralna radnja obavezuje većom snagom koju prati 1. bojkot ili 2. društveno priznanje Neizvršavanje običaja neće nam naruštiti ugled ali će ga naruštiti neizvršavanje moralne radnje. Moralne norme su obaveznije od običajnih a sankcije strože. Ako se moral odredi kao oblik društvene prakse, delatnog čovekovog odnošenja prema svetu, drugim ljudima

i prema sebi samom, time se izražava stava da se kao moralni mogu odrediti samo oni postupci koji 1. izdrže vrednosnu procenu društva – objektivna strana morala 2. vrednosnu procenu izvršioca – subjektivna strana morala

Nužana uslov da radnja bude moralna jeste da je uskaldu sa osećanjem: dužnosti i savesti

Jedna radnja je moralna kada se obavlja zato što treba a ne zato što mora. Dobro i zlo us osnovni pojmovi morala, etike kao što su u umetnosti lepo i ružno u logici i nauci istina i laž Osnovi tipovi morala su: tradicionalni, normativni, utilitaristički, moral vrlina, stvralački il delotvorni moral Tradicionlani se zasniva na autoritetu običaja i tradicije u kojima se poštuje kult predaka, drevni običaji

itradicija. Moral vrlina polazi od toga da u svakom čoveku zahvaljujući savesti postoje odredjene trajne moralne osobine Imperativni iil normativni moral sadrži represivno obeležje. U staljinizmu je imao karakter normativnosti. Stvaralčki moral polazi od osnovnog opredeljenja da se obeležje moralnosti stiče stvaranjem novih vrednosti

u kulturi. Ovaj tip morala je uobličio Eshil u Okovanom Prometeju. Čovek se prema svetu odnosi na 3 načina: 1.saznaje ga 2. ovladava menjajući ga 3.oseća, doživljava i oblikuje Ove tri sposobnosti se nazivaju: 1.saznajna (isitna) 2. Moralna (moralno i magijsko svojstvo, duh dobrote) 3.

Estetska (estetis – čulna osetljivost) sposobnost (estetsko svojstvo) Tri različita interesovanja: 1. saznajno 2, moralno-magijsko 3.estetsko U oblasti morala čovek pomoću savesti i volje nastoji da svoje ponašanje uskladi sa interesom održanja

ljudske zajednice. U uetnosti dolazi do izražaja čovekova mašta Humbolt je izjavljivao da umetnost je predstavljanje prirode pomoću mašte Umetnost je prožeta: saznajinim i moralnim vrednostima a kasnije i političkim, ideološkim i reilgijskim Osnovni stavovi avangarde su napad na estetiku lepog i zalaganje za estetiku ružnog Ludvik Gic je rekao da dok masa teži da se zabavi bez angažovanja na najbrži i najudobniji način, književnik

skoro metodički izbegava oblast zasićenog zadovoljstva. Cilj avangarden umetnosti jeste da se oslobodi klasicističkog programa. Renato Podjoli je sažeo avangardnu umetnost u 4: 1. Aktivizam i aktivistički moment 2. Antagonistički

(stvara se da bi podsticao nekog protiv nekoga) 3. Nihilizam (radikalno osporavanje svega postojećeg, „rušenje barijera“) 4. Agonizam – takmičarski duh

Osim navedenih uz avangardu idu i akcija i hepening.