Biblioteka„dereta vam predstavlja...”

Urednik izdanjaAleksandar Šurbatović

Na slov ori gi na la Jeffrey Eugenides

MIDDLESEX

Copyright © 2002 by Jeffrey EugenidesCopyright © ovog izdanja Dereta

Džefri Judžinidis

Midlseks

Pre vod sa engleskog Aleksandra Čabraja

Beograd 2018.

DERETA

Za Jamu, čija je genetska struktura potpuno drugačija

knjiga prva

9

SRE BR NA KAŠI ČI CA

Rođen sam dva puta: prvo, kao devoj či ca, jed nog izu zet no vedrog dana u Detro i tu 1960; a zatim pono vo, kao dečak, tinej džer, u jed­noj bol ni ci kraj Peto ski ja u Miči ge nu, avgu sta 1974. Bolje upu će ni čita o ci možda su me već vide li u stu di ji dok to ra Pite ra Lusa „Pol ni iden ti tet kod pse u do her ma fro di ta sa sin dro mom 5­alfa reduk ta ze”, obja vlje noj u Žur na lu pedi ja trij ske endo kri no lo gi je 1975. Možda ste čak vide li i moju foto gra fi ju u šesna e stom pogla vlju sada već pri lič­no zasta re le knji ge Gene ti ka i nasle đe. To sam ja, na stra ni 578, sto­jim nag pored visi no me tra sa crnim pra vo u ga ni kom pre ko oči ju.

U mojoj krš te ni ci piše da se zovem Kali o pa Hele na Ste fa ni dis. U mojoj naj no vi joj vozač koj dozvo li (izda toj u Save znoj Repu bli ci Nemač koj), moje ime gla si, jed no stav no, Kal. Bio sam gol man u hoke ju na tra vi, dugo go diš nji član Fon da ci je za zaš ti tu laman ti na, povre me ni pose ti lac grč ke pra vo slav ne crkve, a veći deo svog rad­nog veka pro veo sam u ame rič koj držav noj slu žbi. Poput Tire si je, bio sam naj pre jed no, a zatim dru go. Dru go vi u ško li su me isme­va li, dok to ri ispi ti va li, spe ci ja li sti pip ka li, a March of Dimes1 ana li­zi rao. Jed na crve no ko sa devoj ka iz Gros Poin ta zalju bi la se u mene, 1 March of Dimes (engl.) – zdrav stve na orga ni za ci ja koju je 1938. osno vao

Fren klin Ruzvelt (sve napo me ne su redak cij ske).

Džefri Judžinidis

10

ne zna ju ći šta sam. (Svi đao sam se i nje nom bra tu.) Jed nom sam pro šao kroz grad ske nemi re voze ći bicikl iza ten ka; u baze nu sam postao legen da; iza šao sam iz svo je kože da bih ušao u dru go telo – i sve to pre svo je šesna e ste godi ne.

Ali sada, u četr de set i prvoj, ose ćam da se pono vo rađam. Na­kon više dece ni ja, pono vo se sećam umr lih pra ba ba i pra de da, dav­no izgu blje nih rođa ka, nepo zna tih srod ni ka ili, u slu ča ju ukrš te­nih poro di ca, kao što je moja, svih njih zajed no. I zato, pre nego što bude kasno, želim sve da zabe le žim: puto va nje ovog gena kroz vre me. Pevaj te sada, o Muze, o rece siv noj muta ci ji mog petog hro­mo zo ma! Pevaj te kako je pre dva i po veka pro cvao na padi na ma Olim pa, gde pada ju zre le masli ne i čuje se ble ja nje koza. Pevaj te kako je puto vao kroz devet gene ra ci ja, nepri met no se talo že ći u zatro va nom base nu poro di ce Ste fa ni dis. I pevaj te kako je Sud bi na, u vidu masa kra, pono vo pokre nu la ovaj gen; kako je poput semen­ke pre le teo okean, sti gav ši čak do Ame ri ke, gde je pli vao kroz indu­strij ske kiše sve dok nije pao na plod no tle mate ri ce moje maj ke, negde na sred njem zapa du.

Opro sti te ako pone kad zvu čim poma lo home rov ski. I to nosim u geni ma.

Tri mese ca pre mog rođe nja, nakon jed nog od naših opšir nih nede ljih ruč ko va, moja baka, Dezde mo na Ste fa ni dis, nare di la je mom bra tu da joj done se nje nu kuti ju za svi le ne bube. Jeda na e sto Pogla vlje upra vo je kre nuo u kuhi nju po još jed nu por ci ju pudin ga od riže, kada mu je ona pre pre či la put. U pede set sed moj godi ni, niska i zde pa sta, kose dosto jan stve no pre kri ve ne mre ži com, moja baka je bila savr še no stvo re na za to da lju di ma sta ne na put. Iza nje, u kuhi nji, sku pi la se pove ća gru pa žena koje su se došap ta va le i sme ja le. Jeda na e sto Pogla vlje se rado zna lo nag nuo da vidi šta se to deša va, ali Dezde mo na se sagne i čvr sto ga ušti ne za obraz. Skre­nuv ši tako nje go vu pažnju, ona ruka ma opi sa kva drat u vazdu hu i

midlseks

11

poka že ka gor njem spra tu. Zatim svo jom nezgrap nom veš tač kom vili com izgo vo ri: „Idi poslu šaj jaju2, lut ko mu3.”

Jeda na e sto Pogla vlje je znao šta tre ba da radi. Potr čao je hod­ni kom ka dnev noj sobi. Gra be ći ruka ma i noga ma, poju rio je uz ste pe ni ce koje su vodi le na sprat. Pro tr čao je pored vra ta spa va ćih soba u hod ni ku na spra tu. Na kra ju tog hod ni ka nala zi la su se jed na goto vo nevi dlji va vra ta, pre kri ve na tape ta ma, kao ulaz u neki taj ni pro laz. Jeda na e sto Pogla vlje gla vom pri ti sne majuš nu ruči cu i gur­ne je svom sna gom. Iza ovih vra ta nala zio se još jedan niz ste pe ni ca. Neko li ko dugih tre nu ta ka moj brat je okle va ju ći zurio u tamu, pre nego što je, veo ma pola ko, počeo da se penje ka tava nu na kojem su žive li moji baba i deda.

U pati ka ma je tiho pro šao ispod dva na est kave za za pti ce posta­vlje nih vla žnim novi na ma, koji su visi li sa krov nih gre da. Hra bro je uro nio u vazduh nato pljen kisel ka stim miri som papa ga ja i oso­be nim babi nim i dedi nim miri som, meša vi nom naf a li na i haši­ša. Pažlji vo je pro šao pored nji ho vog sto la zatr pa nog knji ga ma i dedi nim plo ča ma s rebe ti kom4. Konač no, uda riv ši u kožni oto man i kru žni mesin ga ni sto čić za kafu, sti gao je do nji ho vog kre ve ta i ispod nje ga pro na šao kuti ju za svi le ne bube.

Kuti ja od rezba re nog masli no vog drve ta, neš to veća od kuti je za cipe le, ima la je metal ni poklo pac sa sićuš nim rupi ca ma i sli kom nekog nepre po zna tlji vog sve ca. Lice ovo ga sve ca bilo je sasvim izble de lo, ali su podig nu ti prsti nje go ve desne ruke bla go si lja li jed­no nisko, lju bi ča sto, neve ro vat no oho lo dudo vo sta blo. Nakon što je neko vre me posma trao ovu živo pi snu bilj ku, Jeda na e sto Pogla vlje izvu če kuti ju ispod kre ve ta i otvo ri je. U njoj su bile dve svad be­ne kru ne od kana pa i, uvi je ne poput zmi je, dve dugač ke ple te ni ce, 2 Jaja (γιαγιά, grč.) – baka. 3 Mu (μου, grč.) – moj, odno sno, moja ili moje.4 Rebe ti ko – vrsta grč ke naci o nal ne muzi ke sa dosta ori jen tal nih ele me na ta, na­

sta la u pod ruč ju oko Smir ne pre jed nog veka i pre ne se na u Grč ku posle 1922.

Džefri Judžinidis

12

uve za ne pra sta rom crnom tra kom. On kaži pr stom dotak ne jed nu ple te ni cu. Tada jedan od papa ga ja grak nu i moj brat pre pla še no sko či i zatvo ri kuti ju, gur ne je pod miš ku i kre ne niz ste pe ni ce da je odne se Dezde mo ni.

Ona je još uvek čeka la na vra ti ma. Uzev ši kuti ju iz nje go vih ruku, vra ti se u kuhi nju. Jeda na e sto Pogla vlje baci pogled u pro sto­ri ju u kojoj su sada sve žene zaću ta le. One se sklo ni še da pro pu ste Dezde mo nu. Tu se, na lino le um skom podu, nala zi la moja maj ka. Tesi Ste fa ni dis sede la je u kuhinj skoj sto li ci sa naslo nom pod tere­tom svog ogrom nog, zateg nu tog sto ma ka. Lice joj je bilo rume no i vre lo, izgle da la je bes po moć no, ali sreć no. Dezde mo na spu sti kuti ju za svi le ne bube na kuhinj ski sto i podig ne poklo pac. Zatim zavu če ruku ispod kru na i ple te ni ca i izva di neš to što Jeda na e sto Pogla vlje nije video: sre br nu kaši či cu. Isko ra čiv ši napred, ona zalju lja kaši či­cu nad maj či nim nadu tim sto ma kom. A samim tim, i nada mnom.

Sve do tada, Dezde mo ni na repu ta ci ja je bila savr še na: dva de­set i tri tač na pogot ka. Zna la je da će Tesi biti Tesi. Pred vi de la je pol moga bra ta i beba svih svo jih pri ja te lji ca iz crkve. Jedi na deca čiji pol nije poga đa la bila su nje na sop stve na, budu ći da se sma tra­lo nepo želj nim da žena otkri va taj ne sop stve ne utro be. Maj či nu je, među tim, neu stra ši vo pro u ča va la. Nakon krat kog okle va nja, kaši­či ca se zalju lja od seve ra ka jugu, što je zna či lo da ću biti dečak.

Sede ći u sto li ci raši re nih nogu, maj ka je poku ša la da se osmeh­ne. Nije žele la deča ka. Već je ima la jed nog. Zapra vo, bila je tako sigur na da ću biti devoj či ca da mi je već oda bra la i ime: Kali o pa. Ali kada je moja baka na grč kom uzvik nu la „Dečak!”, nje na reč se pro ne la kuhi njom kroz hod nik sve do dnev ne sobe, u kojoj su mu­š kar ci ras pra vlja li o poli ti ci. A moja maj ka, čuv ši tu reč pono vlje nu toli ko puta, pove ro va da bi to mogla biti isti na.

Čim je, među tim, vest sti gla do mog oca, on umar ši ra u kuhi­nju da kaže svo joj maj ci da je, barem ovog puta, nje na kaši či ca

midlseks

13

pogre ši la. „A otkud ti to znaš?”, upi ta ga Dezde mo na. Na šta on odgo vo ri ona ko kako bi to uči ni la i veći na Ame ri ka na ca nje go ve gene ra ci je:

„To ti je nau ka, mama.”

Čim su odlu či li da tre ba da ima ju još jed no dete – posao s resto­ra nom im je dobro išao, a Jeda na e sto Pogla vlje je već odav no iza­šao iz pele na – Mil ton i Tesi su se slo ži li da žele ćer ku. Jeda na e sto Pogla vlje je napu nio pet godi na. Nedav no je u dvo riš tu našao crk­nu tu pti cu i uneo je u kuću da je poka že maj ci. Voleo je da ubi ja, da uda ra, raz bi ja stva ri i rve se sa ocem. U tako muš ko ba nja stoj poro di ci, Tesi se, kao jedi na žena, ose ća la usa mlje no i vide la kroz deset godi na zaro blje nu u sve tu rat kap ni i bru ho va. Moja maj ka je zamiš lja la kći kao sabor ca: srod nu dušu zalju blje nu u male ne pse lju bim ce, druš tvo za kli za nje. U pro le će 1959, kada su se već uve li­ko vodi le ras pra ve o mom zače ću, maj ka nije mogla pred vi de ti da će hilja de žena usko ro poče ti da spa lju je brus thal te re. Nje ni su bili posta vlje ni, kru ti, neza pa lji vi. Koli ko god da je vole la svog sina, Tesi je zna la da neke stva ri može da deli samo sa ćer kom.

Dok bi se jutrom vozio na posao, moj otac je imao vizi ju neo­do lji vo ljup ke tam no o ke devoj či ce. Sede la je na sediš tu pored nje ga – uglav nom dok bi sta jao na sema fo ru – upu ću ju ći mu pita nja koja je str plji vo slu šao i na koja je sve zna lač ki odgo va rao. „Šta je ono tamo, tata?” „To? To je znak kadi la ka.” „Šta je to znak kadi la ka?” „Pa, neka da dav no, jedan istra ži vač iz Fran cu ske po ime nu Kadi lak otkrio je Detro it. A taj znak je bio nje gov poro dič ni grb iz Fran cu­ske.” „Šta je to Fran cu ska?” „To je jed na drža va u Evro pi.” „Šta je Evro pa?” „To je kon ti nent, jed no veli ko par če zemlje, mno go veće od drža ve. Ali kadi la ci više ne dola ze iz Evro pe, kukla5. Oni sada dola ze odav de, iz dobre sta re Ame ri ke.” Tada bi se upa li lo zele no sve tlo i nasta vljao bi da vozi. Ali moj pro to tip je i dalje bio tu. Bila je 5 Kukla (κούκλα, grč.) – lut ka.

Džefri Judžinidis

14

tu na sle de ćem i sva kom nared nom sema fo ru. Nje no druš tvo toli ko mu je pri ja lo da je moj otac, kao čovek od akci je, odlu čio da svo ju vizi ju spro ve de u delo.

Tako se već izve sno vre me u dnev noj sobi, u kojoj su ina če mu­š kar ci ras pra vlja li o poli ti ci, tako đe pri ča lo i o brzi ni kre ta nja sper­ma to zo i da. Piter Tata kis, „čika Pit”, kako smo ga zva li, bio je uva že ni član ovog nauč nog druš tva koje se sasta ja lo sva ke nede lje na našim crnim dvo se di ma. Kao veči ti neže nja, nije imao sop stve nu poro di­cu u Ame ri ci, pa se tako zbli žio s našom. Sva ke nede lje je dola zio u svom bju i ku boje crnog vina, visok i ispi jen, tužnog izgle da, sa izne na đu ju će gustom tala sa stom kosom. Nje ga deca nisu zani ma la. Kao obo ža va telj kom ple ta Veli kih knji ga – koji je dva puta pro či tao – čika Pit je pri čao o ozbilj nim stva ri ma i ita li jan skoj ope ri. Nje­go va omi lje na isto rij ska tema bio je Edvard Gibon, a u knji žev no­sti Madam de Stal. Voleo je da citi ra miš lje nje te duho vi te dame o nemač kom jezi ku, pre ma kojem nemač ki nije pogo dan za kon ver­za ci ju jer u nje mu mora te čeka ti kraj reče ni ce da biste čuli gla gol, tako da ne može te da upa da te sago vor ni ku u reč. Čika Pit je želeo da posta ne dok tor, ali je jed na „kata stro fa” osu je ti la taj san. Zavr­šio je dvo go diš nju ško lu za kiro prak ti ča re u Sje di nje nim Drža va ma i sada je u Bir min ge mu imao jed nu malu ordi na ci ju s kostu rom, kojeg je još uvek otpla ći vao u rata ma. U to doba, kiro prak ti ča ri su ima li poma lo neo bič nu repu ta ci ju. Lju di nisu dola zi li kod čika Pita da oslo bo de svoj kun da li ni. Nameš tao je vra to ve, ispra vljao kič me i pra vio oslon ce i drža če od pena ste gume. Pa ipak, od svih lju di koji su se poja vlji va li u našoj kući nede ljom posle pod ne, naj vi še je ličio na dok to ra. Još dok je bio mla dić, u jed noj ope ra ci ji mu je izva đe no pola utro be, tako da je sada posle ruč ka uvek pio pep si­kolu radi boljeg vare nja. To piće je, kako nam je on rekao, dobi lo ime po enzi­mu pep si nu, koji poma že vare nje, pa mu je zbog toga odgo va ra lo.

Zbog takvih stva ri, moj otac je vero vao u sve ono što je čika Pit znao o taj na ma zače ća. Ski nuv ši cipe le i naslo niv ši gla vu na jastu če,

midlseks

15

dok su iz ste reo­ure đa ja mojih rodi te lja dopi ra li zvu ci Madam Bater flaj, čika Pit je objaš nja vao da je uz pomoć mikro sko pa usta­no vlje no da sper ma to zo i di koji pre no se muš ke hro mo zo me pli va­ju brže od onih koji nose žen ske. Ova tvrd nja je odmah iza zva la odu še vlje nje vla sni ka resto ra na i krzna ra koji su se sku plja li u na­šoj dnev noj sobi. Moj otac je, među tim, zau zeo stav svo je omi lje ne skulp tu re, Misli lac, čija je mini ja tu ra sta ja la na sto či ću pored tele­fo na. Iako je ova tema nače ta u atmos fe ri otvo re nog foru ma našeg nedelj nog ruč ka, bilo je jasno da je, upr kos bez lič nom tonu raz go­vo ra, zapra vo reč o sper mi moga oca. Čika Pit je jasno rekao: da bi mogao da zač ne devoj či cu, par tre ba da „ima sek su al ni odnos dva­de set i četi ri sata pre ovu la ci je.” Na taj način brži, muš ki sper ma­to zo i di bi požu ri li napred i ugi nu li. Žen ski sper ma to zo i di, spo ri ji ali izdr žlji vi ji, sti gli bi upra vo u tre nut ku kada se poja vi jaj na ćeli ja.

Ocu nije bilo nima lo lako da ube di maj ku da pri sta ne na ovaj plan. Kada se sa svo je dva de set i dve godi ne uda la za Mil to na Ste fa­ni di sa, Tesi Zizmo je bila devi ca. Nji ho va verid ba u vre me Dru gog svet skog rata bila je pot pu no čed na. Moja maj ka se pono si la nači­nom na koji je uspe la da isto vre me no ras pa li i umi ri žud nju moga oca, drže ći ga na odsto ja nju tokom glo bal ne kata kli zme. To, među­tim, nije bilo nima lo teš ko, budu ći da je ona bila u Detro i tu, a Mil ton u Ana po li su, na Ame rič koj mor na rič koj aka de mi ji. Više od godi nu dana Tesi je u grč koj pra vo slav noj crkvi pali la sve će za svog vere ni ka, dok je Mil ton zane se no posma trao nje nu foto gra fi ju oka če nu iznad kre ve ta. Voleo je da sli ka Tesi u sti lu film skih časo pi sa, kako sto ji iz pro fi la, s jed nom nogom u cipe li s viso kom šti klom podig nu tom na ste pe ni cu, poka zu ju ći svo je crne čara pe. Moja maj ka izgle da izne na­đu ju će podat no na tim sta rim foto gra fi ja ma, kao da naj vi še na sve tu voli da je njen muš ka rac u uni for mi nameš ta na ste pe niš ta i nasla nja na ulič ne sve tilj ke u nji ho vom skrom nom sused stvu.

Džefri Judžinidis

16

Pala je tek posle Japa na. Tada su, počev ši od prve brač ne noći (sude ći po ono me što mi je brat govo rio dok sam ja poku ša va la da ruka ma zapu šim uši), moji rodi te lji vodi li lju bav redov no i s veli­kim zado volj stvom. Kada je, među tim, bila reč o deci, moja maj ka je ima la sop stve ne sta vo ve. Ona je vero va la da embrion može da ose ti da li je stvo ren s lju ba vlju. Zbog toga joj se pred log mog oca nije baš dopa dao.

„Šta ti misliš, Mil ti, šta je to, Olim pi ja da?”„To je samo teo ri ja”, reče moj otac.„Šta čika Pit uopšte zna o pra vlje nju beba?”„Pro či tao je taj čla nak u časo pi su Sci en ti fic Ame ri can”, reče Mil­

ton. I da bi pot kre pio svo ju tvrd nju, doda de: „Pret pla ćen je na nje ga.”„Slu šaj, kad bi me zabo le la kič ma, otiš la bih kod čika Pita. Da

imam rav ne taba ne kao ti, išla bih kod nje ga. Ali ne i za dru ge stva ri.”„To je pro ve re no. Pod mikro sko pom. Muš ki sper ma to zo i di su

brži.”„Kla dim se da su i glu plji.”„Samo izvo li. Vre đaj muš ke sper ma to zo i de koli ko god želiš. Slo­

bod no. Ne želi mo muš ki sper ma to zoid. Ono što nam tre ba je jedan sta ri dobri, pou zda ni žen ski sper ma to zoid.”

„Čak i ako je isti na, glu po je. Ne mogu to da radim gle da ju ći na sat, Mil ti.”

„Meni će to biti teže nego tebi.”„Neću to da slu šam.”„Mislio sam da želiš ćer ku.”„Želim.”„E pa”, reče moj otac, „eto kako može mo da je dobi je mo.”Tesi se samo nasme ja na taj pred log. Ali iza nje nog sar ka zma

kri le su se ozbilj ne moral ne skru pu le. Poi gra va ti se nečim tako miste ri o znim i čude snim poput zače ća bio je greh. Pre sve ga, Tesi nije vero va la da je tako neš to uopšte mogu će. A čak i ako je bilo, sma tra la je da to ne tre ba čini ti.

midlseks

17

Narav no, s moga sta no viš ta (pre fe tal nog u to vre me), pri po ve­dač ne može biti sasvim sigu ran u sve to. Mogu samo da govo rim o nauč noj mani ji koja je zahva ti la mog oca u pro le će pede set i deve te godi ne, kao simp tom vere u pro gres koja je bila sve pri sut na. Seti­te se, Sput nik je uzle teo samo dve godi ne pre toga. Deč ja para li­za, zbog koje su moji rodi te lji mno ga leta u detinj stvu pro ve li iza zatvo re nih vra ta, bila je pobe đe na, zahva lju ju ći salk vak ci ni. Lju di još nisu ima li poj ma da su viru si luka vi ji od ljud skih bića i misli li su da će oni usko ro biti zabo ra vlje ni. U toj opti mi stič koj, posle rat­noj Ame ri ci, na čijem sam se izma ku rodio, sva ko je bio gospo dar svo je sud bi ne, tako da je bilo sasvim logič no da moj otac posta ne gospo dar svo je.

Neko li ko dana nakon što je izneo svoj plan Tesi, Mil ton je jed­no veče sti gao kući s poklo nom. Bila je to kuti ja za nakit uve za na maš ni com.

„Otkud sad to?”, upi ta Tesi sum nji ča vo.„Kako to misliš, otkud to?”„Nije mi rođen dan. Nije nam ni godiš nji ca. Zaš to si mi onda

kupio poklon?”„Zar tre ba da imam neki pose ban raz log da bih ti kupio poklon?

Haj de, otvo ri ga.”Tesi nepo ver lji vo sti sne usta. Ali bilo je teš ko drža ti kuti ju za

nakit u ruci, a ne otvo ri ti je. I tako je konač no ski nu la maš nu i otvo­ri la kuti ju.

U kuti ji, na crnom somo tu, ležao je toplo mer.„Toplo mer”, reče moja maj ka.„To nije obi čan toplo mer”, reče Mil ton. „Obi šao sam tri apo te ke

dok sam ga našao.”„Neki luk su zan model, a?” „Tako je”, reče Mil ton. „To je toplo mer za mere nje bazal ne tem­

pe ra tu re. Meri tem pe ra tu ru tač no u dese ti deo ste pe na.” On podi že

Džefri Judžinidis

18

obr ve. „Obič ni ter mo me tri mere po dve dese ti ne. Ovaj meri po dese ti nu. Pro baj ga. Sta vi ga u usta.”

„Nemam tem pe ra tu ru”, reče Tesi.„Ne radi se o tem pe ra tu ri. Moraš da izme riš svo ju bazal nu tem­

pe ra tu ru. Ona se meri tač ni je i pre ci zni je od obič ne tem pe ra tu re.”„Dru gi put mi kupi ogr li cu.”Ali Mil ton je bio upo ran: „Tvo ja tele sna tem pe ra tu ra se sve vre­

me menja, Tes. Ti to možda ne pri me ću ješ, ali tako je. Tvo ja tem­pe ra tu ra stal no osci li ra. Reci mo, na pri mer” – bla go se nakaš ljao – „da sada slu čaj no imaš ovu la ci ju. Tvo ja tem pe ra tu ra se pove ća va. U naj ve ćem bro ju slu ča je va, za tri dese ti ne ste pe na. Sada”, nasta­vljao je otac, uno se ći se i ne pri me ću ju ći da se nje go va žena mrš ti, „ako bismo hte li da ispro ba mo onaj sistem o kome smo neki dan pri ča li – na pri mer, reci mo – ono što bi prvo tre ba lo da ura diš jeste da usta no viš koja je tvo ja bazal na tem pe ra tu ra. Ona ne mora da bude tri de set i šest sa šest. Kod sva ko ga je malo dru ga či ja. I to sam čuo od čika Pita. U sva kom slu ča ju, kada jed nom usta no viš koja je tvo ja bazal na tem pe ra tu ra, pri me ti ćeš kada ona pora ste. A tada ćemo, ako bude mo žele li da nasta vi mo sa tim, zna ti kako da, znaš već, smuć ka mo kok tel.”

Moja maj ka je ćuta la. Vra ti la je toplo mer u kuti ju, zatvo ri la je i vra ti la svom mužu.

„Dobro”, reče on. „U redu. Kako hoćeš. Možda ćemo dobi ti još jed nog deča ka. Broj dva. Ako tako hoćeš, tako će i biti.”

„Sada nisam sigur na da ćemo dobi ti bilo šta”, odgo vo ri moja maj ka.

U među vre me nu, u pre dvor ju ovog sve ta, ja sam čekao. U tom tre nut ku, nisam bio čak ni sjaj u oku svog oca (on je mrko gle dao u kuti ju s toplo me rom na svom kri lu). Sada moja maj ka usta je sa tako zva nog dvo se da. Kre će ka ste pe ni ca ma, dodi ru ju ći rukom čelo i čini se da je moguć nost da dođem na svet sve manja i manja. Sada

midlseks

19

moj otac usta je i poči nje da tuma ra po kući, gasi sve tla i zaklju ča­va vra ta. Kada kre ne uz ste pe ni ce, pono vo se javlja nada da ću se, možda, ipak poja vi ti. Sve je mora lo da se dogo di u pra vom tre nut ku da bih postao baš ova kav kakav jesam. Da je taj čin odlo žen makar i za sat vre me na, izbor gena bi se pro me nio. Moje zače će bilo je još mno go nede lja dale ko, ali su moji rodi te lji već pola ko kre nu li jed no ka dru gom. U hod ni ku na spra tu sve tli lam pa u obli ku Akro po lja, poklon od Dže ki Halas, koja drži pro dav ni cu suve ni ra. Dok otac ula zi u sobu, moja maj ka sedi za toa let nim sto lom. Prsti ma utr lja­va kre mu za ski da nje šmin ke, bri šu ći je papir na tom mara mi com. Bilo bi dovolj no da otac kaže jed nu lepu reč i ona bi mu opro sti la. Te noći ne bih bio začet ja, već neko dru gi, sli čan meni. Bez broj­ne moguć no sti bile su na vidi ku, među nji ma i ja, ali bez ika kvih garan ci ja; sati su spo ro pro la zi li, pla ne te na nebu pre la zi le svo ju uobi ča je nu puta nju, a i vre me je uči ni lo svo je, jer se maj ka pla ši la grmlja vi ne i sigur no bi se pri vi la uz mog oca da je te noći grme lo. Ali ne, nebo beše vedro, a moji rodi te lji tvr do gla vi. Sve tlo u sobi se uga si lo. Sva ko je ostao na svo joj stra ni kre ve ta. Konač no, moja maj ka kaže: „Laku noć”. A otac: „Vidi mo se uju tru”. Tre nu ci koji su odlu či va li o mojoj sud bi ni ukla pa li su se na svo je mesto, kao da je sve već bilo reše no. I čini mi se da upra vo zbog toga toli ko raz mi­šljam o nji ma.

Nared ne subo te, maj ka je pove la Dezde mo nu i mog bra ta u cr­kvu. Otac nika da nije išao, budu ći da je još u osmoj godi ni postao otpad nik zbog nera zum no viso kih cena sve ća. Tako đe, moj deda je jutrom radi je pre vo dio „resta u ri ra ne” Sap fi ne pesme na savre me ni grč ki jezik. Nared nih sedam godi na, upr kos tome što je pre ži veo neko li ko možda nih uda ra, moj deda je radio za svo jim malim rad­nim sto lom, sla žu ći legen dar ne frag men te u veći moza ik, doda ju ći ovde stro fu, tamo stih, dopu nju ju ći pone ki ana pest ili jamb. Uve če bi puš tao svo ju muzi ku iz bor de la i pušio nar gi le.

Džefri Judžinidis

20

Godine 1959, grč ka pra vo slav na Vaz ne senj ska crkva nala zi la se na Šar lvou. To je mesto na kome ću, za manje od godi nu dana, biti krš te na i odga ja na u pra vo slav noj veri. Sveš te ni ci Vaz ne senj­ske crkve često su se menja li, a svi su dola zi li pre ko Cari grad ske patri jar ši je, sa bra da ma i puni auto ri te ta, u izve ze nim sveš te nim man ti ja ma, ali bi se sva ki nakon izve snog vre me na – po pra vi lu, šest mese ci – zamo rio zbog džan gri za vo sti ver ni ka, pri med aba na nje go vo poja nje, kon stant ne potre be da ućut ku je one koji su se u crkvi pona ša li kao navi ja či na sta di o nu i, konač no, napor nog slu­že nja na dva jezi ka sva ke nede lje, naj pre na grč kom, a zatim na engle skom. U Vaz ne sen skoj crkvi, čiji su teme lji bili sla bi a krov pro kiš nja vao, odr ža va la su se vese la dru že nja na koji ma su ver ni ci pili kafu, napor ni fol klor ni festi va li, časo vi vero na u ke na koji ma je naše nasle đe nakrat ko oži vlja va lo pred našim oči ma, pre no što bi zamr lo u veli koj dija spo ri. Tesi je sa čla no vi ma poro di ce proš la glav nom lađom crkve, pored posu da ispu nje nih peskom u koji ma su gore le zapa lje ne sve će. Iznad njih, ogro man poput balo na na Mej si je voj6 para di za Dan zahval no sti, leb deo je Hrist Pan to kra tor. Širio se kupo lom poput samog pro sto ra. Za raz li ku od muče nič kih, ovo ze malj skih Hri sto va pri ka za nih na zido vi ma crkve, naš Hrist Pan to kra tor bio je oči gled no tran scen den ta lan, sve mo ćan i nebe­ski. Nagi njao se ka apo sto li ma iznad olta ra, pru ža ju ći im četi ri svit­ka kože s jevan đe lji ma. A moja maj ka, koja se celog živo ta tru di la da veru je u Boga ali u tome nika da nije sasvim uspe la, diza la je oči ka nje mu, žude ći da joj poka že put.

Oči Hri sta Pan to kra to ra sve tlu ca le su na pri gu še nom sve tlu. Nje gov pogled kao da je vukao Tesi navi še. Oba vi je ne miri som tamja na, oči Spa si te lja sija le su poput tele vi zij skih ekra na koji su pri ka zi va li doga đa je posled njih dana...

Naj pre Dezde mo na, koja je proš le nede lje raz go va ra la sa svo jom sna hom. „Šta će ti još jed no dete, Tesi?”, upi ta la je sa izveš ta če nom 6 Macy’s (engl.) – ame rič ki lanac rob nih kuća.

midlseks

21

non ša lan ci jom. Sagi nju ći se da pogle da u rer nu, skri va ju ći strah na svom licu (strah koji će u nared nih šesna est godi na osta ti neo­bjaš njiv), Dezde mo na je odmah nu la rukom. „Više dece, više pro­ble ma...”

Zatim dok tor Filo bo zi jan, naš sta ri poro dič ni lekar. Sto je ći ispred svo jih sta rin skih diplo ma, izgo vo rio je svo ju pre su du. „Glu­po sti. Muš ki sper ma to zo i di pli va ju brže? Slu šaj. Prvi čovek koji je video sper mu pod mikro sko pom bio je Leven huk. Znaš li kako su mu izgle da li? Kao crvi...”

A onda pono vo Dezde mo na, iz dru gog ugla: „Bog odre đu je pol bebe. Ne ti...”

Ove reči su mojoj maj ci pro la zi le kroz gla vu tokom bes kraj ne nedelj ne slu žbe. Ver ni ci su sede li i sta ja li. U pred njem redu, nestr­plji vo su se vrte li moji rođa ci, Sokrat, Pla ton, Ari sto tel i Kle o pa tra. Otac Majk poja vio se iza iko no sta sa i mah nuo svo jom kadi o ni com. Maj ka je poku ša la da se moli, ali nije uspe la. Jed no stav no je čeka la da dođe vre me za kafu.

Još od svo je dva na e ste godi ne, moja maj ka nije bila u sta nju da započ ne dan bez barem dve šolji ce izu zet no jake, gor ke kafe, crne kao noć, na koju se navi kla pored pomor skih kape ta na i nalic ka­nih sama ca koji su žive li u pan si o nu u kome je odra sla. Kao sred­njoš kol ka, viso ka metar i pede set pet cen ti me ta ra, sede la je pored auto me ha ni ča ra u kafeu na uglu, ispi ja ju ći kafu pre prvog časa. Dok su oni pogle dom pre la zi li pre ko rezul ta ta kla di o ni ce, Tesi je zavr ša­va la svoj doma ći. Sada, u podru mu crkve, govo ri la je Jeda na e stom Pogla vlju da ode da se igra sa osta lom decom, dok se ona okre pi šoljom kafe.

Upra vo je ispi ja la dru gu šolju kada je začu la mek, žen stven glas. „Dobro jutro, Tesi.” Bio je to njen zet, otac Majkl Ando niu.

„Zdra vo, oče Majk. Div na pro po ved”, reče Tesi, istog tre nut ka zaža liv ši zbog toga. Otac Majk bio je pomoć ni sveš te nik Vaz ne sen­ske crkve. Kada je posled nji sveš te nik oti šao, vra ćen u Ati nu nakon

Džefri Judžinidis

22

samo tri mese ca, poro di ca se pona da la da će otac Majk možda biti una pre đen. Ali na kra ju je to mesto ipak dobio novi sveš te nik, tako­đe poslat iz ino stran stva, otac Gre go ri os. Tet ka Zo, koja nika da nije pro puš ta la pri li ku da jadi ku je nad svo jom uda jom, za ruč kom je šalji vo rekla: „Moj muž – uvek deve ru ša, nikad mla da.”

Pohva liv ši pro po ved, Tesi nije ima la name ru da pohva li oca Gre­ga. Situ a ci ju je čini lo još težom to što su pre mno go godi na Tesi i Majkl Ando ni u bili vere ni. Sada je ona bila uda ta za Mil to na, a otac Majk ože njen Mil to no vom sestrom. Tesi je tek siš la da se malo sre di i popi je kafu, a situ a ci ja je već izmi ca la kon tro li.

Otac Majk, među tim, kao da nije pri me tio nje no loše ras po­lo že nje. Sta jao je nasme šen, dok su mu oči sija le iznad ogrom nog vodo pa da nje go ve bra de. Zbog svo je dobro ćud no sti, otac Majk je bio popu la ran među udo vi ca ma koje su dola zi le u crkvu. Vole le su da se sku plja ju oko nje ga, nude mu kola če i uži va ju u nje go voj bla­go sti. Ta bla gost je jed nim delom poti ca la od činje ni ce da je bio visok samo metar i šezde set i dva cen ti me tra. U nje go vom niskom rastu bilo je neče ga dobro ćud nog, kao da se sve sno odre kao visi ne. Čini lo se da je opro stio Tesi što je, još pre mno go godi na, ras ki nu la nji ho vu verid bu, ali je to uvek visi lo u vazu hu među nji ma, poput obla či ća tal ka koji bi se pone kad poja vio iz nje go ve krag ne.

Sme še ći se, pažlji vo drže ći u ruci svo ju šolji cu i tanji rić, otac Majk upi ta: „Dakle, Tesi, šta ima novo kod vas?”

Moja maj ka je, narav no, zna la da je kao redo van gost na našem nedelj nom ruč ku otac Majk bio iscrp no oba veš ten o šemi s toplo­me rom. Gle da ju ći ga u oči, pomi sli da je uhva ti la tra čak iro ni je.

„Doći ćeš danas kod nas”, reče nemar no. „Pa ćeš vide ti.”„Jedva čekam”, reče otac Majk. „U vašoj kući uvek vodi mo tako

zani mlji ve raz go vo re.”Tesi pono vo pogle da oca Maj ka u oči, ali sada joj se čini lo da

su pune iskre ne topli ne. A onda je neš to pot pu no zao ku pi lo nje nu pažnju.

midlseks

23

Na dru gom kra ju pro sto ri je, Jeda na ne sto Pogla vlje se popeo na sto li cu poku ša va ju ći da dohva ti apa rat za kafu. Hteo je da napu ni šolji cu, ali nakon što je to uči nio, nije mogao da zatvo ri sla vi nu. Vru ća kafa pro li va la se po sto lu. Vre la teč nost poli la je devoj či cu koja je sta ja la u bli zi ni. Ona sko či. Otvo ri la je usta, ali iz njih nije iza šao nika kav zvuk. Maj ka potr či ka njoj što je brže mogla i odvu če je u žen ski toa let.

Niko se nije sećao ime na te devoj či ce. Ona nije spa da la među redov ne pose ti o ce. Čak nije bila ni Grki nja. Doš la je u crkvu tog dana i nika da više, kao da se poja vi la samo da bi nave la moju maj­ku da se pre do mi sli. U toa le tu je devoj či ca ski nu la košu lju, koja se puši la, dok je maj ka dono si la vla žne peš ki re. „Jesi li dobro, dušo? Jesi li se ope kla?”

„Onaj dečak je jako tra pav”, reče devoj či ca.„Pone kad. U sve se petlja.”„Deča ci su tako nepo kor ni.”Tesi se nasme ši. „Baš se lepo izra ža vaš.”Kada je čula taj kom pli ment, devoj či ca se širo ko osmeh ne.

„’Nepo ko ran’ je moja omi lje na reč. Moj brat je veo ma nepo ko ran. Proš log mese ca omi lje na reč mi je bila ’bom ba sti čan’. Ali ’bom ba­sti čan’ ne može baš često da se kori sti. Kad dobro raz mi sliš, nema baš mno go bom ba stič nih stva ri.”

„Pot pu no si u pra vu”, reče Tesi, sme ju ći se. „Ali nepo kor nih ima koli ko hoćeš.”

„U pot pu no sti se sla žem sa vama”, odgo vo ri devoj či ca.

Dve nede lje kasni je. Uskrs, 1959. Poš to va nje juli jan skog kalen­da ra pono vo nas je izdvo ji lo od kom ši lu ka. Pre dve nede lje, moj brat je gle dao kako osta la deca iz naše uli ce tra že šare na jaja po okol nom žbu nju. Gle dao je kako nje go vi pri ja te lji jedu čoko lad­ne zeči će i uba cu ju čita ve šake žele bom bo na u usta. (Sto je ći kraj pro zo ra, moj brat je iznad sve ga želeo da veru je u ame rič kog boga,

Džefri Judžinidis

24

koji je vas kr sao u pra vo vre me). Tek su juče Jeda na e stom Pogla vlju konač no dozvo li li da i sam ofar ba jaja, i to sva u istu boju: crve nu. Kuća je bila pre pu na crve nih jaja, koja su bli sta la neve ro vat nim sja­jem. Na trpe za rij skom sto lu sta ja le su zde le sa crve nim jaji ma. Jaja su visi la na kon či ći ma iznad vra ta. Sta vlja li su ih iznad kami na i uba ci va li u cure ki je7 ispe če ne u obli ku krsta.

Ali sada je bilo kasno posle pod ne; ručak je bio zavr šen. A moj brat se osme hi vao. Jer je sada bio na redu onaj deo grč kog Uskr sa koji mu se više svi đao od tra že nja jaja i žele bom bo na: tuca nje jaji­ma. Svi su se sku pi li oko trpe za rij skog sto la. Gri zu ći usne, Jeda na e­sto Pogla vlje oda bra jed no jaje iz zde le, pom no ga pro u či i vra ti na­trag. Onda oda be re dru go. „Ovo mi izgle da sta me no”, reče Mil ton, bira ju ći svo je jaje. Jeda na e sto Pogla vlje se spre mi za napad. U tom tre nut ku moja maj ka izne na da potap še oca po rame nu.

„Samo tre nu tak, Tesi. Tuca mo se jaji ma.”Ona ga pono vo potap še. „Šta je?”„Tem pe ra tu ra.” Zasta de, a zatim reče: „Pora sla je za šest dese ti na.”Kori sti la je toplo mer. Moj otac je to tek tada saznao.„Sada?”, pro ša pu ta otac. „Pobo gu, Tesi, jesi li sigur na?”„Ne, nisam sigur na. Ti si mi rekao da pazim kada mi tem pe ra­

tu ra sko či i kažem ti da je sko či la.” A zatim reče malo tiše: „A osim toga, danas je tri na e sti dan od kada sam dobi la znaš­već­šta.”

„Haj de, tata”, molja ka Jeda na e sto Pogla vlje.„Tajm­aut”, kaže Mil ton. Spuš ta jaje u pepe lja ru. „Ovo je moje

jaje. Da ga niko nije pip nuo dok se ne vra tim.”Gore, u spa va ćoj sobi, moji rodi te lji ima ju sek su al ni odnos. Pri­

ro dan deti nji stid spre ča va me da tu sce nu zami slim sasvim detalj­no. Reći ću samo jed no; nakon što su zavr ši li, moj otac mudro kaže: „To je valj da to.” Kasni je se ispo sta vlja da je u pra vu. U maju Tesi sazna je da je trud na i čeka nje poči nje.7 Cure ki (τσουρέκι, grč.) – vrsta uskrš njeg slat kog peci va sa suvim voćem.

midlseks

25

Sa šest nede lja, imam oči i uši. Sa sedam – nozdr ve, čak i usne. Pol ni orga ni poči nju da se obli ku ju. Hor mo ni fetu sa, pre ma uput­stvi ma hro mo zo ma, inhi bi ra ju raz voj Mile ro vih struk tu ra i pospe­šu ju raz voj Vol fo vih kana la. Moja dva de set i tri para hro mo zo ma pove zu ju se i ukrš ta ju, okre ću ći se poput rule ta, dok moj papu8 spuš ta ruku na maj čin sto mak i kaže: „Dru ga sre ća!” Pri dr ža va ju­ći se poret ka, moji geni izvr ša va ju svo je zadat ke. Svi izu zev dva, jed nog para jere ti ka – ili revo lu ci o na ra, zavi sno od toga kako ih posma tra te – skri ve nih u hro mo zo mu broj pet. Zajed nič ki, oni izvla če jedan enzim, koji zau sta vlja pro iz vod nju odre đe nog hor­mo na, što kom pli ku je moj život.

U dnev noj sobi, muš kar ci su pre sta li da pri ča ju o poli ti ci i ume­sto toga kla de se da li će Mil to no vo dete biti dečak ili devoj či ca. Moj otac je pot pu no sigu ran. Dva de set i četi ri sata nakon sek su al nog čina, maj či na tem pe ra tu ra je pora sla za još jed nu dese ti nu, čime je ovu la ci ja potvđe na. Do tada su se muš ki sper ma to zo i di već zamo­ri li i odu sta li. Žen ski sper ma to zo i di su, poput kor nja če, dobi li trku. (Nakon čega je Tesi pre da la Mil to nu toplo mer, rekav ši mu da više nikad ne želi da ga vidi.)

Posle sve ga toga, došao je dan kada je Dezde mo na zalju lja la kaši či cu iznad maj či nog sto ma ka. Ultra zvuk u to vre me još nije posto jao: kaši či ca je bila naj po u zda ni ji metod. Dezde mo na čuč nu. U kuhi nji se sve uti ša lo. Sve žene su gric ka le usta, gle da le i čeka le. Čitav minut kaši či ca se nije ni pome ri la. Dezde mo ni na ruka zadrh­ta i, nakon neko li ko dugih sekun di, tet ka Lina je pri dr ža. Kaši či ca se okre te; ja sam naglo uda rio nogom; moja maj ka je jauk nu la. A zatim, pola ko, pokre nu ta nekim stru ja ma koje niko nije mogao da ose ti, kao na spi ri ti stič koj sean si, sre br na kaši či ca poče da se kre će, da se vrti, naj pre u malim kru go vi ma, a zatim sve većim i većim, dok se nije zanji ha la po pra voj lini ji koja se pru ža la od šted nja ka 8 Papu (παπού, grč.) – deda.

Džefri Judžinidis

26

ka sto lu. Dru gim reči ma, od seve ra ka jugu. Dezde mo na uzvik nu: „Kuros!”9, i čita va kuća se ispu ni povi ci ma „Kuros, kuros”.

Te noći, moj otac je rekao: „Dva de set i tri pogot ka zna če da je doš lo vre me da pogre ši. Ovaj put je oma nu la. Veruj mi.”

„Ne sme ta mi ako bude dečak”, reče moja maj ka. „Stvar no. Samo da bude živ i zdrav i da ima po deset prsti ju na ruka ma i noga ma.”

„Ma kakav dečak, biće žen sko i tač ka.”

Rođen sam nede lju dana posle Nove godi ne, 8. janu a ra 1960. U čeka o ni ci, u koju je doneo isklju či vo ciga re s ruži ča stom tra kom, moj otac uzvik nu: „Tooo!” Devoj či ca. Četr de set i osam cen ti me ta ra dugač ka. Tri i po kilo gra ma teš ka.

Tog istog osmog janu a ra, moj deda je doži veo prvi od svo jih tri­na est možda nih uda ra. Nakon što su ga moji rodi te lji, jure ći u bol­ni cu, pro bu di li, ustao je iz kre ve ta i sišao da sebi sku va kafu. Sat vre me na kasni je, Dezde mo na ga je pro naš la kako leži na kuhinj­skom podu. Iako je ostao pot pu no sve stan, tog jutra, kada sam ja u poro di liš tu prvi put zapla ka la, moj papu je izgu bio moć govo ra. Dezde mo na je tvr di la da se moj deda sru šio nakon što je okre nuo šolji cu da iz nje pro či ta svo ju sud bi nu.

Kada je čuo da sam žen sko, čika Pit je odbio sva ku zahval nost. Nije to nika kva magi ja. „Osim toga”, šalio se, „Milt je sve sam ura­dio.” Dezde mo na je bila neras po lo že na. Njen sin Ame ri ka nac bio je u pra vu i, nakon ovog pora za, nje na domo vi na u kojoj je još uvek žele la da živi, upr kos tome što je bila šest i po hilja da kilo me ta ra i tri de set i osam godi na dale ko, uda lji la se za još jedan korak. Moje rođe nje ozna či lo je kraj nje nog uspeš nog pro ri ca nja i poče tak duge pro pa sti nje nog muža. Iako se kuti ja za svi le ne bube tu i tamo još uvek poja vlji va la, u njoj više nije bilo sre br ne kaši či ce.9 Kuros (κοῦρος, grč.) – mla dić.

midlseks

27

Izvu kli su me, plje snu li po guzi i oku pa li, baš tim redo sle dom. Onda su me umo ta li u ćebe i izlo ži li zajed no s još šest beba, četi ri deča ka i dve devoj či ce, koje su sve, za raz li ku od mene, bile tač no obe le že ne. Znam da je nemo gu će, ali sećam se: iskri ce pola ko navi­ru u zamra če ni ekran.

Neko je upa lio sve tlo.

Džefri Judžinidis MIDLSEKS

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura i korektura Tijana Petković

Likovno­grafička oprema Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978­86­6457­180­7

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2018.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

821.111(73)­31

ЈУЏИНИДИС, Џефри, 1960–

Midlseks / Džefri Judžinidis; prevod sa engleskog Aleksandra Čabraja. – 1. Deretino izd. – Beograd: Dereta, 2018 (Beograd: Dereta). – 631 str.; 21 cm. – (Biblioteka Dereta vam predstavlja ­­­)

Prevod dela: Middlesex/Jeffrey Eugenides. – Tiraž 1.000.

ISBN 978­86­6457­180­7

COBISS.SR­ID 263602188

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град