Мр Биљана Шимуновић-Бешлин

КАКО СЕ ПИШЕИСТОРИЈА

Приручник за почетнике

ПЛАТОНЕУМНови Сад, 2001.

Мр Биљана Шимуновић-БешлинКАКО СЕ ПИШЕ ИСТОРИЈАПриручник за почетнике

Издавач:ПЛАТОНЕУМ, НОВИ САД

Рецензенти:Др Љубодраг ДимићДр Ана Пешикан-АврамовићБиљана Сшојановић

Главни и одговорни уредник:Душан Вујичић

Лектор:Владимир Ошовић

Технички уредник и коректор:Мирјана Јовановић

Фотографија на корицамаНепознати аутор, Груиа ђака око 1880. године

Фотографије преузете из књиге:Бранибор Дебељковић, Сшара сриска фошографија, Београд, 1977.

Слог и штампа:8САК §Ш(Ио, Нови Сад

С1Р - Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

930.1(035)

ШИМУНОВИЋ-Бешлин, БиљанаКако се пише историја : приручник за почетнике /

Биљана Шимуновић-Бешлин. - Нови Сад : Платонеум, 2001(Нови Сад : 8сап вћкћо). - 44 стр.: фотогр.; 24 ст

Тексг штампан двостубачно. - Речник за историчаре-почетнике: стр. 42-45. -Библиографија: стр. 46.

I. Бешлин, Биљана Шимуновић - в.Шимуновић-Бешлин, Биљанаа) Историографија - Приручници

КАКО ЈЕ НАСТАО И КОМЕ ЈЕ НАМЕЊЕН

ОВАЈ ПРИРУЧНИК?

„Исшоричари, као и други људи, исшорију најире уче као деца и,ако не сачувају шу дешињу радозналосш и зачуђеносш иред ирош-лошћу, никада неће биши у сшању да изразе своје иошоње знање."

Стјуарт Хјуз, „Историја као уметност и као наука"

Прошлосш је важан део нашегживоша. Свеш у којем живимонасшао је ире нас. Већ удешињсшву уиознајемо се саирошлошћу наше иородице, нашеближе околине, рођака, суседа. НаиуШу од куће до школе илиигралишша иролазимо иоредсшарих грађевина или сиоменика.Чишамо књиге и гледамо филмовечија се радња одиграла уирошлосши. У школи, на часовимаисшорије, сшичемо уређена знања оирошлосши народа којемиршшдамо, државе у којој живимои других народа и држава. Такоошкривамо шша се на исшоммесшу дешавало кроз сшолећа ишша се у исшом шренушкудешавало на различишимконшиненшима на иланеши Земљи.

Уиркос шоме, сшановишша оироучавању ирошлосши и значајуисшорије врло су различиша. Има ионих који осиоравају значајисшорије (и као науке и каонасшавног иредмеша) и њену сврху.Због свега шога, млади људи чесшонемају јасну иредсшаву о шомешша је исшорија и шШа, заираво,раде исшоричари. То ошежаваразумевање исшоријског времена,а исшорију чини насшавнимиредмешом који се смашрадосадним и, најблаже речено,неомиљеним.

Проучавање ирошлосши неможемо иоредиши са играњемфудбала или видео--игрица, ћаскањем иреко шелефонаили иншернеша, али оно можебиши занимљиво и младим људима.Нарочишо ако сазнају да иосаоисшоричара ионекад личи нарешавање укршшених речи, ребусаили загонешки, некад на слагањемозаика, некад на иосаодешекшива.

3

Онај ко ироучава исшорију морабиши сиособан да уочи, разуме иразликује важно од неважног,главно од сиоредног, зашим, дајасно изрази своје мисли и осећања.Поред шога, мора бишимашшовиш, храбар, саосећајан,мора знаши да разликује добро изло, леио и ружно. Исшоричар,насуирош неким мишљењима, мораумеши да рачуна и црша. Можда је,ииак, најважније Шо шшоисшоричар мора иознаваши многољуди и умеши да их разуме.Проучавање исшорије иодсшичеразвој ових, али и многих другихсиособносши, знања и вешшина. Накрају, онај ко не зна исШорију,шешко ће усиеши да схваши свеш укојем живи и иронађе своје месшо уњему.

Приручник „Како се иишеисшорија?" иредсшавља иокушајда се иомогне онима који волеисшорију и иробуди занимање онихкоји је не воле. Намењен је, иресвега, младим људима, али и свимаонима који су сачували „ дешињурадозналосш и зачуђеносш иредирошлошћу ". То могу бишиученици који желе (или морају) данаиишу семинарски или машурскирад из исшорије, насшавници илиирофесори исшорије у основним исредњим школама, који се чесшосуочавају са радозналошћу изачуђеношћу својих ђака.

Томе шреба да иослужеједносшавни и, надамо се,разумљиви одговори на следећаиишања:1) Како размишљају исшоричари?2) Како исшоричари ироучавају

ирошлосш?

3) Како да исшоричари-иочешнициизаберу шему и одлуче о обликуизлагања?

4) Како да исшоричари-иочешницинаиишу рад из исшорије?

Понуђене одговоре шребало бисхвашиши само као иушоказе ииодсшицај за размишљање исшваралачки рад.

У иросшор иредвиђен за белешкечишалаца шребало би уиисашисвоја размишљања о ирочишаномшексШу (закључке, иримере изсоисшвеног искусшва, доиуне издругих књига, наиомене у вези сашемом о којој желимо да наиишеморад, самосшалне иокушаје ирименеизложених иосшуиака и шомеслично). Доиуњавајући ириручниксвојим белешкама, чишаоци га могуучиниши и бољим и кориснијим.Тако он може иосшаши вреданиодсешник за њихове будућеисшраживачке иројекше.

4

Надамо се да ће овај ириручникбиши за своје чишаоцеиодсшицајан барем оноликоколико су за његовог ауШорашакви били сусреши са америчкимисшоричарем Џералдом А.Дензером, који већ низ деценијаиодучава насШавнике и ученике уамеричким основним и средњимшколама да сшваралачкиирисШуиају насшави и ироучавањуисшорије. Један од многихириручника које је он наиисао,иослужио је као узор за овајиокушај да се иомогнеисшоричарима-иочешницима унашој земљи. У Шоку иисањаириручника „Како се иишеисшорија?" аушору су драгоценесавеше иружили рецензенши ибројни иријашељи. На шоме им сеискрено захваљујемо.

Нови Сад, аирила 2001. године

5

Марко Стојановић: Београдски летњи трамвај 1900-1910.

6

I. КАКО РАЗМИШЉАЈУ ИСТОРИЧАРИ?

1.1. Размишљати као историчар

Зашто људе занима прошлост?Зашто проучавају историју? Једанод начина да се одговори на овапитања је да замислимо шта би седогодило када бисмо вечерасизгубили памћење? Шта бисморадили да се не сећамо ничега штосе десило пре него што смозаспали? Да ли бисмо могли да сеснађемо у свету око нас да непамтимо?

Проучавање историје је важно башкао и размишљање о личнојпрошлости. Познавање света којије постојао пре нас помаже нам даразумемо и себе и стварност којанас окружује. Свако од нас припадаразличитим заједницама -породици, селу, граду, народу,држави, вери. Да бисмо били свеснисвоје припадности одређенојзаједници, морамо се упознати и сањеном прошлошћу, али и сапрошлошћу других заједница.Историчари проучавају истакнутепојединце и различите заједнице,као што су народи, верскезаједнице, друштвени слојеви,државе или човечанство у целини.Историја представља својеврсно„заједничко памћење".

Свако од нас је помало историчар.Када, на пример, посматрамо старуразгледницу места у коме живимоили стару породичну фотографијуи описујемо је (причајући причу отоме ко ју је, када, где, како изашто снимио, шта приказује, нашта нас све још подсећа),размишљамо као историчари.Историјско мишљење је заснованона запамћивању, поређењуразличитих сећања (својих илитуђих), утврђивању чињеница,тумачењу, објашњавању ипрепичавању запамћених догађаја.

7

I. 2. Човек, простор, време

Историја је једна у низу наука очовеку, односно, о људима. Таквенауке су и психологија,социологија, антропологија,етнологија и друге. Историја јенаука о стварним догађајима изпрошлости човека. Размишљање опрошлости сваки човек започињеразмишљањем о себи. Његовивидици се затим шире и обухватајусве више и више људи и заједница.Ово ширење можемо представитии као концентричне кругове. Свакикруг представља неку целину, којојчовек припада. Ове целине могубити састављене од многоразличитих делова. Делићи целинакојима припадамо немају увекједнаку важност за нас. Тако, например, у породици имамо претке иса мајчине и са очеве стране, алињихов значај у нашем животу немора бити подједнак.

Све што се човеку догађа има својеместо у простору. Наше виђењепростора започиње од наше куће,стана, улице, села или града у комеживимо. Када путујемо и удаљимосе од нашег дома, обичнопримећујемо различите промене.Куће могу бити другачије, улицестрмије или шире, градови већи,села мања и томе слично. Свакипростор има своје посебности.Начин живота на одређеномпростору зависи од рељефаземљишта, близине река или мора,као и климе. Навике и обичајиљуди, њихово одевање, исхрана истаништа зависе од овихпосебности. Простор је важанчинилац сваког историјскогдогађаја или промене.

Упркос различитостима ипосебностима, сви људи на планетиЗемљи просторно су повезани, иакота повезаност није увек лакоуочљива. Да бисмо приказали штапростор значи за проучавањеисторије, можемо га представитикао водоравну линију састрелицама на сваком крају. Наовој линији свака тачка означаванеко место где се нешто догодило.

Све што се човеку догађа има својеместо и у времену, као и упростору. Колико је време важно?Када, на пример, причамо причу онеком догађају из наше прошлости,обично се трудимо да помињемодогађаје оним редом како су се иодиграли. То радимо зато штожелимо да онај коме причамо можеда се „уживи" у нашу причу и да јебоље разуме. Редослед догађаја јеважан јер један догађај може дапроузрокује други или читав низдругих догађаја. Ако просторприкажемо као водоравну, времеможемо приказати као усправнулинију. Стрелице на оба краја телиније означавају протицањевремена. Ако замислимо да једнатачка на овој линији представљасадашњост, све што је испод тетачке је прошлост, а све што јеизнад ње представља будућност.

8

ЧОВЕК

ПРОСТОР

ВРЕМЕ

будућност

садашњост

прошлост

9

Свака прича о прошлости мораобухватити три одреднице: човека,простор и време. Историчарезанимају обележја начина живота иразличити односи међу људимакоји су у одређено време живели наодређеном простору. Заисторичаре су посебно важнепромене у начину живота иодносима међу људима. Промене сеувек дешавају због нечега и на некипосебан начин. Одређивање местаи времена неког догађаја упрошлости важан је и сложенпосао којим се баве историчари,али је њихово главно занимањеусмерено ка откривању тога шта седогодило. Циљ историчара је дауоче важне догађаје, утврде када,где, како и зашто су се збили.

Било би лепо када бисмо могли дапутујемо и видимо сва места накојима су се дешавали значајниисторијски догађаји. То је,нажалост, немогуће. Да бисмо се,ипак, сналазили у простору помажунам глобуси, географске иисторијске карте, слике различитихпредела, фотографије и филмови.Важно је да историчар уме дакористи географске и историјскеатласе, да уме да „чита" географскеи историјске карте, да зна значењеразличитих симбола, боја и линијакоји се на њих уцртавају. Међутим,важно је и да упозна барем просторкоји га непосредно окружује, као ида путује, посматра и упоређујеразличите пределе.

Пошто не постоје времеплови,историчари су морали смислитиразличите начине да себи олакшајусналажење у прошлости. Утврдилису да постоје раздобља у временукоја се по начину живота иодносима међу људима или подругим посебностима, међусобноразликују. Историчари су, например, једно раздобље на линијивремена назвали античко доба,друго - доба феудализма, треће -доба хуманизма и ренесансе,четврто - доба великихгеографских открића, пето - добакапитализма итд. Одређивањеоваквих раздобља историчариобично називају поделом историјеили периодизацијом.

Има више различитихпериодизација. Једна однајпознатијих је подела на стари,средњи и нови век. Неки периодиименовани су тако да важе за цеосвет, а неки само за одређенаподручја. Свим периодизацијама језаједничко то што указују наважна, али општа обележја начинаживота људи на одређеномпростору и у одређеном времену.Упознавање са различитимпериодизацијама представља општеполазиште за проучавање историје.

10

Историчари су смислили и другапомагала за сналажење у времену.Једно од њих је и хронологија.Хронологијом се означаваредослед важних догађајакоји су се збивали на одређеномпростору у одређеном раздобљу.Хронологија треба да помогнеисторичару да уочи временскуповезаност између појединихдогађаја (шта је било пре,а шта после). Поређењем већегброја хронологија (различитпростор, исто раздобље)историчар може уочити ивременску и просторнуповезаност различитихдогађаја.

Хронологије историчари честобележе на праву линију или напосебну траку, са уцртанимподеоцима. Таква линија или тракаслична је лењиру, али подеоци нањој означавају одређену јединицуза мерење времена (најчешћегодину, декаду или век).Историчари овакве линије илитраке зову и лентама времена.Бележење хронологије на лентивремена (линији, траци) помажеисторичару да брзо и лако уочивременску удаљеност измеђудогађаја и појава. Измеђузабележених догађаја може сепојавити велики празан простор.Насупрот томе, неке тачке наленти времена могу бити„начичкане" бројним забележенимдогађајима.

Израда хронологија и лентивремена помаже историчару (анарочито историчару-почетнику) утрагању за узроцима, последицамаи другим везама између појединихдогађаја и покушајима да седогађаји објасне.

11

1.3. Историјски метод

Готово да нема особе на свету којабар једном у животу није морала даодговори на питање: „Зашто си тоурадио (или урадила)?" Одговор натакво питање често почињереченицом: „Испричаћу како се тодогодило, како би разумео (илиразумела)". То је пример описапромене која се догодила упрошлости и која је битно утицалана човеков живот. Слично томе,историчари покушавају даиспричају ко је, шта, када, где, какои зашто урадио нешто што јеутицало да се промени начинживота и међусобни односи већегброја људи, једне или већег бројаразличитих људских заједница.Зато кажемо да историја иманаративну или приповедачкуприроду.

Приче о прошлости могу бити врлоразличите. Постоје, на пример,бајке, митови и легенде. Таквеприче најчешће су плод маште и неморају бити ни истините, нивероватне. Прича коју причаисторичар мора бити заснована надоказима. Доказима историчарипотврђују да се нешто „стварнодогодило", да је прича коју причајуистинита, или барем да је њенаистинитост врло вероватна.Докази да се нешто „стварнодогодило" могу бити разноврсни„трагови" прошлости. Историчариих називају историјским изворима.Историје нема без историјскихизвора. Они, као некакав „чаробнимост" повезују историчара ипрошлост коју он проучава. Они су,једноставно речено, прави изворсваког сазнања о прошлости.

Откривајући, прикупљајући ипроучавајући различите историјскеизворе, историчар покушава даутврди чињенице и исприча причу отоме шта је утврдио. Такав начинистраживања назива се историјскиметод. Вредност и ваљаностисторијског истраживања, као иуверљивост приче о томе шта јеистраживањем утврдио, у великојмери зависе од способностиисторичара да примени историјскиметод - од његове умешностипроналажења, проучавања итумачења различитих историјскихизвора.

Шта би, на пример, могли битиисторијски извори о нама?О свакоме од нас сведочеразличити „трагови" из нашепрошлости. То могу бити нашеиграчке, одећа, различитидокументи (извод из матичне књигерођених, здравствени картон изамбуланте, ђачке књижице,сведочанства о завршеномшколовању, похвале и награде саразличитих такмичења, личнакарта, пасош, чланске картебиблиотека или видеотека...). Врловажне могу бити наше дневничкебелешке (ако пишемо дневник). Онама сведоче и послата и примљенаписма и разгледнице, личне ипородичне фотографије. О нама бимогли усмено сведочити наширодитељи, браћа и сестре, учитељи,наставници, професори, тренери,пријатељи, рођаци или суседи.Прикупљањем свих ових и другихисторијских извора могуће јестворити праву збирку, на основукоје неки историчар може написати(можда) врло занимљиву ипоуздано тачну причу.

12

II. КАКО ИСТОРИЧАРИ ПРОУЧАВАЈУ ПРОШЛОСТ?

П. 1. Историчар као детектив

Историчари желе да открију ко је,шта, када, где, како и зашто учиниоили рекао. Посао детектива јесличан, али детективи почињу даистражују обично само ако седогоди неки прекршај или злочин.Историчари могу да истражујунајразличитије појаве и догађаје,све „што се стварно догодило" упрошлости, лепо или ружно, доброили зло. И једни и други морајуоткривати, пратити и тумачити„трагове". Детективи их и зовутраговима, а некада су то и заистатрагови нечијих стопала, илиотисци прстију. Историчари ихназивају историјским изворима.

Историчар се мора сналазити међуисторијским изворима. Пошто имамного врста историјских извора,често се разврставају премаразличитим обележјима. Тако, например, историјски извори могубити предмети који су настали упрошлости и којима су се људи наразличите начине служили. Томоже бити оруђе, оружје,намештај, новац, накит или посуђе.То могу бити и куће, храмови,путеви, мостови, уметничка дела,фотографије и тако даље. Посебнаврста историјских извора су писанитекстови (писма, рачуни, тужбе,жалбе, пресуде, закони, књиге, но-вине, часописи...). Постоје и остаципрошлости који живе и усадашњости.

Такви историјски извори су, например, народне песме које се иданас певају, пословице и изреке,речи преузете из страних језика,као и имена градова, река ипланина која се и данасупотребљавају. Међу остаткепрошлости који живе и усадашњости можемо уврститивероисповести, политичке и правнесистеме.

Према начину на који су сачувани,историјски извори се могуразврстати у остатке и традицију.У остатке, како им и само имекаже, убраја се све што је „остало",што се сачувало стицајемоколности, без посебне намере дабуде сачувано. Остаци могу бити:материјални (оруђе, оружје,намештај, новац...), друштвени(обичаји, обреди, језик, властитаимена...) и писани (закони, повеље,преписка, рачуни, тестаменти...).Традиција настаје намерно, јерљуди желе да сачувају нешто да бибудућим покољењима сведочило опрошлости. Традиција може бити:усмена (митови, легенде, бајке,народне песме које се усменопреносе „с колена на колено"),писана (хронике градова илидржава, биографије,аутобиографије, мемоари,дневници...), штампана (леци,прогласи, новине, часописи...) иликовна (уметничка дела,фотографије, филмови...).

13

Када историчар проучава некутему, он настоји да пронађе штовише различитих историјскихизвора. Обично је њихова вредностисто тако различита. Неки, например, могу бити поузданији ипружати много података о теми, анеки мање поуздани и посредноговорити о теми. Историчари сепрема њима морају различитоодносити. Зато, када проучавајунеку тему, историчари разврставајуприкупљене историјске изворе напримарне и секундарне.

Примарни историјски изворинепосредно сведоче о догађају којиисторичар проучава. Обично сунастали у исто време кад и догађај.То могу бити различити документи(повеље, закони, одлуке владара,записници, судске пресуде, уговори,личне исправе...), други писанитексктови (писма, дневници,путописи, новински чланци...),предмети (оруђе, оружје, намештај,грађевине, превозна средства...),језик или обичаји.

Секундарни историјски извориназивају се тако јер су насталикасније (други по реду) у односуна примарне. То су обичноразличити извештаји о догађајукоји о њему посредно сведоче.Секундарни историјски изворичесто настају на основу примарнихисторијских извора. У секундарнеисторијске изворе историчариуврштавају мемоаре илиуспомене учесника или сведокадогађаја, као и различита дела отемама из историје. Њиховаважност постаје већа онда кадапримарни историјски извори онеком догађају више не постоје илинису доступни историчару. Зато јепонекад врло тешко разликоватипримарне од секундарнихисторијских извора. То честозависи и од теме коју историчарпроучава.

14

II. 2. Проучавање писаних историјскихизвора

Међу многобројним врстамаисторијских извора, писанитекстови, а нарочито документи, заисторичаре имају посебан значајзато што сасвим непосредносведоче о неком догађају изпрошлости. Међутим, и документимогу садржати различите (случајноили намерно направљене) грешкекоје историчара могу довести допогрешних закључака. Документимогу бити и лажни (кривотворени,фалсификовани). Због тогаисторичари са посебном пажњомприлазе проучавању таквихисторијских извора.

Историчар мора да утврди основнеподатке о сваком историјскомизвору. Полазиште за утврђивањеосновних података обично је местогде се историјски извор налази, тојест, где га је историчар пронашао.То је, најчешће, архив. Архиви суустанове у којима се чувајузванични документи настали радомдржавних власти (владара, влада,министарстава), судова,политичких странака, различитихустанова и организација (школа,предузећа, банака, спортских идругих удружења), као иистакнутих појединаца. У архивимасе чувају необјављени историјскиизвори. То значи да они нисуштампани у великом бројупримерака и доступни већем бројучиталаца. Примарне историјскеизворе можемо пронаћи и убиблиотекама, музејима игалеријама.

У библиотекама се чувајуобјављени историјски извори(новине, часописи, књиге, атласи,албуми, леци, постери...).У музејима се обично чувају(и излажу за публику) нарочитовредни и ретки примерциисторијских извора, а у галеријамауметничка дела из различитихепоха.

Када проучава неки документ илиписани текст (свеједно да ли је топримарни или секундарниисторијски извор), историчар увекмора да утврди ко је творац (аутор)историјског извора. То може битипојединац, али и политичкастранка, влада неке државе, суд,нека установа, организација илиудружење. Затим мора утврдитикада и где је историјски изворнастао. Подаци о томе понекад сеналазе и у тексту самог историјскогизвора, али их историчар морапроверити. Понекад је врстаподлоге за писање, начинуписивања словних знакова илиопшти изглед историјског извораврло важан за утврђивање овихподатака. Пажљивим читањемтекста историчар мора утврдитикако тачно гласи његов наслов и укоју врсту писаног текста (повеља,потврда, записник, уговор,пресуда...) се историјски изворможе сврстати.

15

Када утврди основне податке оисторијском извору, историчармора открити и зашто је текстнаписан, коме је намењен, каква јењегова сврха. То се постижепажљивим читањем, одређивањемнајважнијих речи, израза илиисказа, поређењем са другимисторијским изворима илиизвештајима о овом историјскомизвору. Тек после ових поступакаисторичар може закључити да ли јеи зашто неки историјски изворважан за тему коју проучава и надобром је путу ка правом циљу.Прави циљ историчара је да утврдишта се на основу одређеногисторијског извора може поузданоутврдити.

На основу систематскогприкупљања и проучавањаисторијских извора историчариутврђују чињенице. Чињенице су,заправо, одговори на питања ко је,шта, где и када нешто учинио, штасе, где и када догодило. Али, небило какви одговори, већ само оникоји се могу проверити и доказати.Не би требало да историчар доносипреурањене закључке само наоснову једног историјског извора.Он мора да проучи и упореди штоје могуће више различитихисторијских извора, да би утврдиочињенице. Тек тада може да дауверљиве одговоре и на питањакако и зашто се нешто догодило,дакле, да протумачи и објаснидогађај из прошлости.

Дешава се, ипак, да два историчара,проучивши исте историјске извореи утврдивши исте чињенице,различито тумаче и објасне некидогађај из прошлости, тачније, даразличито одговарају на питањакако и зашто је неко нешто урадио,како и зашто се нешто догодило.Како је то могуће? То се догађазато што историчари углавном немогу да утврде баш све важнечињенице о неком догађају,најчешће зато што о догађају нема(или нема довољно) историјскихизвора. Некада се дешава даисторијски извори постоје, алиисторичару нису доступни. Затоисторичари морају своја тумачењаи објашњења да заснивају делом начињеницама, а делом напретпоставкама.

Историчар градинајверодостојнију причу наоснову доказа којима располаже.Међутим, различити историчаримогу различито протумачити истиисторијски извор. Тако се можедесити да и о неким догађајима унашем животу нема (или немадовољно) историјских извора.Ако, на пример, историчар наоснову доступних историјскихизвора напише биографијунекога од нас, а касније уочида је погрешно протумачио некиисторијски извор или накнаднооткрије нови „траг" који насприказује у другом светлу, мораћеда је измени или допуни.

16

II. 3. Научна дела о темама из историје

Посебну врсту извора сазнања опрошлости, нарочито заисторичаре-почетникепредстављају различита дела отемама из историје. То су, например, уџбеници, приручници,енциклопедије, историјски речници,прегледи, биографије,монографије, чланци у научнимчасописима. Неки историчарисврставају и оваква дела међусекундарне историјске изворе,сматрајући да сваки покушај да сеутврде, објасне и протумачедогађаји из прошлости требапроучавати исто као и другесекундарне историјске изворе.Други, опет, сматрају да дела којасу настала строгом применомисторијског метода треба издвојитиу посебну врсту.

Ако је неко дело написаоисторичар, ако су га и другиисторичари оценили као вреданнаучни рад у којем су изложенепроверене и доказане чињенице,оно се обично сврстава у посебнуврсту, коју историчари називајулитературом. Тиме се наглашава дадруги историчари (а нарочитоисторичари-почетници) могус већим поуздањем да се ослоне начињенице и тврдње изложене уоваквим делима. Сасвим је јасно,међутим, да историчар мора битиобазрив и када чита примарнеисторијске изворе и када читависоко вреднована научна делаугледних историчара. Врло јеважно утврдити ко је аутор дела,како гласи тачан наслов, када и гдеје дело објављено.

Пре него што почне да чита,историчар мора пажљиво дапроучи садржај дела. Често ауториу посебном предговору или уводуобразложе зашто и како је делонаписано, коме је намењено, какваје сврха његовог објављивања.Историчари-почетници нарочитотреба да обрате пажњу на оваобразложења, јер им она могу битиузор да сроче образложења својихрадова.

Свако проучавање историје моразапочети упознавањем са исходомранијих проучавања. Историчар,дакле, мора много да чита. Ако газанима нека посебна тема о којој јепонешто писано у већем бројунаучних дела, историчар мора данаучи да у књигама тражи онеделове текста у којима иманајвише важних података зањегову тему. Зато увек морапажљиво прочитати садржај,предговор или увод и закључакдела. Многе књиге садрже пописе(индексе, регистре) личности ипојмова (најчешће географских)који се у књизи помињу. Оваквипописи обично се налазе на крајукњиге и могу бити од великепомоћи читаоцима (нарочито акосу књиге обимне).

17

Ако прочитамо неколико књига,лако се може догодити дапобркамо или заборавимо важнеподатке, чињенице или тумачења.Зато историчари праве белешке.За белешке се могу користитисвеске или појединачни листићи.Свеске су погодне зато што их јетеже изгубити, изгужвати илиуништити. Листићи су погодни затошто се могу разврставати наразличите начине. Свако обичноодабере онај начин прављењабележака који је за његанајзгоднији за каснију употребу.Иако звучи као једноставан посао,прављење бележака је вештинакоја се стиче вежбањем.

Белешке о прочитаним књигамаморају садржати тачно име ипрезиме писца, наслов књиге,место и годину издања. Било бидобро да се томе додају и општазапажања читаоца, на пример,биографски подаци о аутору,белешка о томе да ли је књигачитана на језику на коме јенаписана или у преводу. Требало бизабележити наслове поглавља,кључне речи и изразе, важнедогађаје, значајне особе или местакоја се у књизи помињу.Понекад је вредно преписати важнатумачења или неки занимљивизраз.

Историчар мора да научи дасажима туђе мисли, украткопрепричава опширна излагања,разликује важне од неважнихподатака, чињенице од тумачења.Ако у свом раду жели дословно дапренесе туђе речи, историчар морапажљиво преписати свако слово,зарез или цртицу из одабраногтекста и забележити број страницена којој се преузети текст налази.Сваки дословно преузет текст(цитат) историчар мора у свом радупосебно назначити (најчешћеставити између знака навода:„...цитат..."), иначе би га аутормогао оптужити за крађу(плагијат).

18

II. 4. Усмена сведочанства о прошлости

Наши родитељи, родитељи нашихродитеља, суседи, наставници,професори, уметници, научници,спортисти, политичари, државниции други људи старији од наспредстављају праве „живеисторијске изворе". Од њихможемо чути њихова сећања одогађајима из прошлости. Ако суживели у време када се догодилонешто важно, историчар од њихможе сазнати многе појединостикоје иначе не може пронаћи удругим историјским изворима. Акоисторичар који проучава некидогађај из прошлости пронађесаговорника који је у том догађајуучествовао или био присутан кадасе догађај збио, саговорниковосведочанство може постати важанисторијски извор.

Потребно је да се историчар доброприпреми за разговор са таквимсаговорником. Пре разговора требада утврди основне податке осаговорнику, а нарочито каква јењегова улога у догађају. Пошто суто често прилично старе особетреба утврдити и какво јесаговорниково тренутноздравствено стање. Честоисторичари унапред саставеупитник - списак јасних инедвосмислених питања на којасаговорник треба да одговори.Питања у оваквом упитнику могубити различита. Њихов обликзависи од тога шта историчар желида сазна. То могу бити једноставнапитања о томе ко је, шта, када игде, по сазнању саговорника,учинио.

Од саговорника се може тражитида детаљније опише неку особу,место збивања или сам догађај, даукаже на постојање докуменатаили других историјских извора одогађају, као и да пружи властитотумачење и објашњење догађаја.

Када се припреми упитник,саговорник на питања може даодговори и писменим путем. Чешћесе, ипак, дешава да историчартакве разговоре бележи намагнетофонску траку или касету, апонекад и снима видео-камером.Касније ток разговора преноси нахартију. У том случају саговорниктреба да потврди забележенисадржај разговора. Дешава се да се,приликом прегледања забележеногразговора, саговорник сети нечегважног што је раније заборавио дакаже. Саглашавање саговорника сазабележеним текстом зове се иауторизација. Тек када јеауторизован, текст се можеупотребити као историјски извор.

Усмена сведочанства могу битиврло значајна као историјскиизвори. Ипак, историчар мора битиопрезан. Памћење је варљиво.Временом се дешава да човекпобрка догађаје. Некада учеснициили сведоци догађаја, због болестиили других различитих разлога, неговоре истину. Понекад су инамерно пристрасни и желе даоставе неки посебан утисак.

19

Сећања учесника и сведокадогађаја, било да су изложена уобјављеним мемоарима или усменоизложена у разговору саисторичарем, увек требапроверавати и поредити са другимисторијским изворима.Понекад се дешава да усменасведочанства дају сасвим другачијуслику о догађају него другиисторијски извори. Вишесаговорника историчару могу датиразличите или супротне одговорена иста питања. Историчар затомора стално поредити различитеисторијске изворе са усменимсведочанствима и настојати (башкао детектив) да утврди шта семоже несумњиво утврдити, а штамора остати на нивоу претпоставкеи нагађања.

20

II. 5. Слике из прошлости

Историчар се често сусреће и сасликама на којима је прошлост„овековечена". То могу битиуметнички портрети историјскихличности или виђења појединихдогађаја. Ако проучава ближупрошлост, историчар се сусреће иса историјским изворима који сунастали модерним техникамабележења.То могу битифотографије, филмови,грамофонске плоче,магнетофонске траке, звучни ивизуелни записи на компјутерскимдисковима и још много тога. Иакоисторија има приповедачкуприроду, фотографије, карикатуре,цртежи и друга ликовна делапонекад заиста могу заменити„хиљаду речи".

Међутим, овакви историјски извориувек настају намерно, према свеснојодлуци свога творца, да бисведочили будућим покољењима онечему. Они се, дакле, могусврстати у традицију. Иако нисуувек лако доступне, старефотографије се могу наћи у многимбиблиотекама или архивима.У музејима и галеријама можемовидети уметничка дела која судавно настала.

Марко Стојановић: Пар, 1900-1910.

21

Ако, на пример, историчар жели даупотреби неку фотографију каоисторијски извор, најпре мора даутврди основне податке. То значида мора открити одговоре наследећа питања: Може ли сеутврдити ко је направиофотографију? Где је фотографијанађена? Када је снимљена? Штаприказује? Да ли има самодокументарну или и уметничкувредност?

Следећи корак представљаутврђивање историјске целине(историјског контекста) у коју сефотографија може поставити. Запостизање овог циља потребно јеодговорити на следећа питања:Зашто је фотографија снимљена?Коме је намењена? Који се детаљимогу издвојити и шта се на основуњих може закључити? Да ли јеаутор желео приказати одређенупојаву, догађај или историјскораздобље?

На крају, историчар морапокушати да оцени вредностфотографије као историјскогизвора за тему коју проучава иутврдити да ли она потврђује илипроизводи сумњу у веродостојностдругих историјских извора.

Пар, 1950-1960 (из породичногалбума аутора)

22

III. КАКО ИЗАБРАТИ ТЕМУ И ОБЛИК ИЗЛАГАЊА?

III. 1. Избор теме

Ако пожелимо да напишемо рад изисторије, одмах ће се поставитипитање: како да изаберемо тему?Како историчари бирају теме засвоја истраживања? Одговор јеисти: треба почети од нечега штонас занима. Некога занимапрошлост његове породице,народа, града, села или школе.Некога интересује нека спортскавештина, другог - начин одевања,трећег - архитектура, четвртог -аутомобили, петог - политика,шестог - позориште и тако даље.Важно је да знамо шта нам језанимљиво и о чему бисмо желелида сазнамо више него што садазнамо. Када то утврдимо, најбољеје да се обратимо искуснијима одсебе и да од њих затражимо саветеи упутства. Прави потез био биразговор са наставником историјеили одлазак у библиотеку. Од тогтренутка историчар-почетник мораимати у руци бележницу и оловку изаписивати различита упутства исвоја размишљања.

Прва страница у радној бележницитребало би да садржи податке отоме шта нам је занимљиво и очему бисмо желели да напишеморад из историје. То може бити,између осталог, историјска личност(Гај Јулије Цезар, ДоситејОбрадовић, Никола Тесла, особа изнашег завичаја итд.), догађај (Првисрпски устанак, грађански рат уСАД, Други светски рат итд.),делатност (наука, политика,уметност, спорт итд.), проналазакили достигнуће (књига, аутомобил,микроскоп итд.), појам (атинскадемократија, енглески парламент,шпанска армада, индустријскареволуција итд.), место (где сеискрцао морепловац,где јеподигнута школа, где ми живимоитд.) или раздобље (пре 100 година,доба великих географских открића,доба хуманизма и ренесансе, добаимперијализма итд.). У бележницутреба записивати и сва питања којанам у вези са нашиминтересовањима „падну" на памет.Белешке треба да буду основа заразговор са особама које имајувише знања и искуства. Из таквихразговора произаћи ће могућинаслови пројекта из историје.

23

Радни наслов теме почетничкограда из историје треба да садржиближе одређење човека (личност,држава, народ, друштвени слој,политичка странка, установа,удружење, спортски тим итд.),простора (место, област, држава,континент итд.) и времена(раздобље у ближој или даљојпрошлости, година, дан итд.). Например, наслов рада из историјеможе гласити Наиолеонов иоход наРусију 1812. године. Кад јенемогуће брзо смислити тачаннаслов рада, потребно је дужепромишљање и саветовање саискуснијим особама.

Проучавање историје треба да будезанимљиво, а не досадно. То,наравно, није једноставно постићи.Нарочито је лако изгубитизанимање за послове чију сврху неувиђамо. Радови из историје сепишу да би их неко читао.Препоручљиво је, зато (чак и кадарад не пишемо зато што то посебножелимо, него зато што је то нашашколска обавеза), поставити себи ипитање: да ли би наш рад изисторије могао бити занимљив идругима?

24

III. 2. Одлука о облику излагања

После избора теме, треба изабратиоблик у коме ће исходистраживања бити саопштен.Историјске теме могу битипредстављене на различите начине.Писани рад је, свакако, најчешћиоблик представљања знања изисторије, не само за историчарепочетнике, већ и за оне којима јеисторија занимање. Писани радовииз историје су краћи састави укојима писац прича причу о некојјасно одређеној теми. Писани радможе бити прочитан на часуисторије, на састанку историјскесекције или друштва младихисторичара у школи. Нарочитодобри радови могу бити објављениу локалним новинама или часописукоји се бави наставом (у часописуНасшава исшорије, на пример).Писани рад из историје може битиоснов за обликовање странице ошколи или неком историјскомспоменику из наше околине намеђународној компјутерској мрежи- интернету.Постоје, међутим, и многе другемогућности представљања тема изисторије. Различитим темамаодговарају различити облициизлагања. Своја сазнања опрошлости можемо представититако што ћемо поставити изложбу.Догађај из прошлости може сепредставити као сценско дело, уоблику монолога, драме илирецитала. Разговор са учесникомили сведоком неког догађаја изпрошлости може битипредстављен и у писаном облику иу облику јавног разговора предпубликом у школи, на пример.

Једно је сигурно, о начину на којижелимо да представимо својазнања о некој историјској темиморамо одлучити пре него штозапочнемо озбиљан рад, зато штоод облика рада зависи и начин накоји ћемо даље радити. Требалоби, дакле, најпре доброразмислити о теми коју смоодабрали. Облик излагања, као исама тема, треба да буде у складуса нашим интересовањима, данам омогући да изразимо својеспособности и да покажемо иусавршимо различите вештинекоје поседујемо.

Наравно, на почетку требаиспланирати и средства потребназа остварење наших замисли. Томогу бити оловке, свеске,хартија, можда и писаћа машинаили компјутер. За изложбу требаобезбедити простор и оно штоћемо изложити (експонате).Фотографија се не може снимитибез фото-апарата, звучни записбез магнетофона, филм безвидео-камере. Извођењесценског наступа може захтеватикостиме и сценографију. Замноге од ових послова биће нампотребна помоћ наставника,родитеља или наших школскихдругова и пријатеља. Пројекат изисторије може нам пружитиприлику да научимо како дасарађујемо са другим људима.Тако можемо стећи познанства иискуства, која нам и касније, безобзира на будуће занимање, могубити врло корисна.

25

III. 2.1. Писани рад

Писани рад из историје је, заправо,прича о одабраној теми. У добромписаном раду мора постојатисмислен ток причања од прве допоследње странице. Да би рад биотакав, на почетку морамонаправити детаљан план његовеизраде. Планирању требапосветити много пажње, јер такосмањујемо неизвесност исходанашег истраживања. Историчари--почетници план рада праве,обично, уз помоћ наставника. Планрада мора обухватити све поступкекоји воде ка циљу - писаном радуиз историје.

Први корак представљасастављање радног спискаисторијских извора и литературе,дакле, основе из које ћемо црпетисазнања о теми. Следи њиховоприкупљање, циљано читање (узпосвећивање посебне пажње свемушто је везано за одабрану тему),прављење бележака, а затимрашчлањавање (анализа) и спајањеу целину (синтеза).

После истраживачког посла следиосмишљавање текста илиправљење основне скице илинацрта садржаја рада. На основутог нацрта пишемо прву верзијурада. Она мора бити пажљивопрегледана јер би могла да садржиправописне, граматичке,стилске и друге грешке ипропусте. Не би требало дапрву верзију рада прегледа самоаутор, већ и нека непристраснаособа, у чији суд имамо поверења.То може, али не мора, битинаставник. Понекад мама, тата,сестра или брат, школскадругарица или пријатељ изсуседства, могу бити строжии од стручњака.

Прегледањем, поправљањеми дорађивањем прве верзијенастаје друга, завршна верзијарада. И она мора бити поновопрегледана и поправљена.Рад може бити написан у свесци,руком. Данас се многи служеписаћим машинама иликомпјутерским програмима заобраду текста. Савременатехника омогућује нам да радови,захваљујући брзом и лакомуношењу исправки, изгледајулепше и прегледније. Изглед рада,ипак, највише зависи од нашеуредности и пажљивости.

26

III. 2. 2. Изложба

Циљ постављања изложбе исти јекао и у случају писања рада. Темутреба обухватно и свестранопредставити посетиоцу изложбе.Другачија су само средства којаслуже постизању тог циља.Постављање изложбе морамобрижљиво испланирати. Разговорса наставником и састављањесписка историјских извора илитературе представља први корак.Било би, свакако, добро посетитинајближи музеј, прегледатиизложбене поставке и разговаратиса њиховим ауторима (кустосима).Следи читање, прављењебележака, одређивање предметакоје ћемо изложити (изложбенихекспоната) и разрада њиховограспореда у простору (изложбенепоставке). Изложбени експонатимогу бити фотографије,репродукције уметничких дела,писма, документи (оригинали иликопије), књиге, новине иличасописи, различито оруђе, оружје,делови одеће или обуће,географске или историјске карте.Изложити можемо и предмете којесами израдимо. То могу битиразличите макете или модели(грађевина, кућа, авиона, мостоваитд.), цртежи, графикони, мапе,шеме и друго.

Изложбене поставке могу битиразличите и по величини и пооблику. Изложба може битипостављена и на зидном паноу одплуте или стиропора. Исто тако,може заузети део ходника у школиили целу учионицу.

Предмети могу бити постављени наполице или у застакљене витрине.Како ће изложба изгледати,наравно, зависи од простора исредстава којима располажемо.

Када правимо нацрт изложбенепоставке морамо имати на умуодређени циљ, морамо знати штажелимо да постигнемопостављањем изложбе. Акопланирамо да изложимо већи бројекспоната, треба да припремимо икаталог у којем ће бити наведенисви експонати и назначено њиховопорекло и значај. И у поставцисваки експонат треба да има својукартицу са кратким писанимобразложењем.

Отварање изложбе за јавностпредставља још један важан посаокоји се мора испланирати. Требалоби припремити кратак пригодниговор у којем ћемо објаснити сврхунашег подухвата. Било би добро дапоменемо оне који су нам помоглида изложбу поставимо. Поред тога,морамо бити спремни и даодговарамо на питања посетилаца.

Постављање изложбе понекадможе бити сувише сложено заједног историчара-почетника.Задужења се могу поделити садруговима и другарицама. Тимскиприпремљена изложбена поставкаможе да нас научи шта се све можепостићи складним заједничкимрадом.

27

III. 2.3. Сценски наступ

Сценски наступ (монолог, дијалог,драма, рецитал) може да буде врлозанимљив начин представљањазнања из историје. Тако се, например, може приказатибиографија неког истакнутогствараоца (уметника, научника,државника, спортисте...) илиобележити јубилеј неког значајногдогађаја.

И за овакав пројекат потребно јебрижљиво приступити планирању:од састављања радног спискаисторијских извора и литературе,прикупљања, читања, прављењабележака, до писања посебне врстетекста, на основу кога ће сценскинаступ бити изведен. Такав текстзове се сценарио.

Сценарио, поред текста који ћебити изговорен на сцени, морасадржати детаљан опис изгледаместа извођења сценског дела,поделу улога и изглед њиховихносилаца (костиме, покрете насцени). Тиме рад није завршен, јерморамо испланирати и увежбавањесценског наступа. Сценски наступ,обично, подразумева рад у групи,што значи: сарадњу, узајамноразумевање и подстицање. У овомпослу савети искусног наставника,али и редитеља или глумаца излокалног позоришта или аматерскепозоришне групе могу се показатикао неопходни.

За сценски наступ требаприпремити и текст којим сепублици објашњава основни циљаутора. Требало би у том текстуобразложити разлоге због којихсмо се определили управо засценски наступ, приказати „пут"који смо прешли до остварењасценског наступа (уз навођењебиблиотека, музеја, архива и другихустанова које смо посетили,саговорника од којих смо нештосазнали, као и коришћенихисторијских извора и литературе)и изнети сажете закључке о теми.Не би требало да заборавимо дапоменемо и да се захвалимо онимакоји су нам помогли да припремимосценски наступ.

28

IV. КАКО СЕ ПИШЕ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ?

IV. 1. Детаљан план рада

Састављање детаљног плана радаима за сваког историчара, апосебно за историчара-почетника,посебан значај. Од начинапланирања зависи успешност свакезамисли. Ако одлучимо данапишемо рад из историје, планњегове израде треба да садржиследеће основне елементе:

1. Састављање радног спискаисторијских извора и литературекоји треба да обухвати уџбенике,енциклопедије, лексиконе,историјске прегледе,монографије, мемоарска дела,објављене збирке докумената.Радни спискови могу обухватитии дневну или периодичнуштампу, па чак и документе којисе чувају у архивима.

2. Прикупљање историјских извораи литературе, што подразумевапосете библиотекама, музејимаили архивима

3. Читање, прављење бележака ињихово систематизовање

4. Састављање нацрта садржајарада

5. Писање прве верзије рада6. Прегледање, допуњавање и

поправљање прве верзије7. Писање завршне верзије рада из

историје.

За сваки од испланираних пословаваљало би предвидети времетрајања и датум завршетка рада.Планови за припремање другихоблика представљања знања изисторије (изложбе, сценскогнаступа и др.) морају обухватити идруге делатности (уређењепростора, израду позивница,костиме и сл.).

29

ТЕМА

САСТАВЉАЊЕ РАДНОГ СПИСКАИСТОРШСКИХ ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ

ПРИКУПЉАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ

ЧИТАЊЕ, ПИСАЊЕ И СИСТЕМАТИЗОВАЊЕ БЕЛЕЖАКА

НАЦРТ САДРЖАЈА РАДА

ПИСАЊЕ РАДНЕ ВЕРЗИЈЕ

ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА И ПРОПУСТА

II

III

IV

VI

ПИСАЊЕ ЗАВРШНЕ ВЕРЗИЈЕ VII

зо

I

V

IV. 2. Како се снаћи у библиотеци?

Када на основу радног спискаисторијских извора и литературекренемо у истраживачку авантурусигурно ће се указати потреба замноге посете библиотеци.У библиотекама се чувајуенциклопедије, лексикони,речници, уџбеници, географски иисторијски атласи, историјскипрегледи, монографије, мемоарскадела, часописи, дневна штампа,збирке и зборници докумената,албуми и збирке фотографија.Имајући у виду чињеницу да имамного младих људи који зазиру одозбиљности, строгости и тишинекоји владају у библиотекама,требало би указати на одређенаправила чије нам познавање можепомоћи да се у библиотеци бољеснађемо.

Читање и позајмљивање књига идругих штампаних дела из некебиблиотеке дозвољено је самочлановима. Када први пут уђемо убиблиотеку, најпре морамопронаћи особу задужену за пријемнових чланова. Затим се морамопредставити, објаснити чиме себавимо (пишемо рад, постављамоизложбу...) и нагласити шта јесврха нашег доласка (допуњавањерадног списка историјских извора илитературе, потрага за одређеномкњигом, изложбенимекспонатом...). У библиотеку нетреба да идемо неспремни, али сене смемо ни устручавати датражимо помоћ. Други посетиоцимогу бити упућенији од нас, али јенајбоље да помоћ тражимо одбиблиотекара.

Када се упознамо са основнимправилима понашања убиблиотеци, можемо да започнемоправу „потрагу за благом".

Многе библиотеке поседују вишедесетина хиљада различитихштампаних дела. Да би потрага заодређеном књигом, на пример,била једноставнија, у свакојбиблиотеци постоје каталози.Свака књига која се чува убиблиотеци има налепницу сапосебном ознаком. Ова ознака илисигнатура састоји се, најчешће, одбројки и слова и одређује на којојсе полици књига налази.Захваљујући овим ознакама,библиотекари могу брзо и лако дапронађу сваку књигу међухиљадама других које се убиблиотеци чувају. Иста ознаказабележена је и на посебнојкартици која се налази у каталогу.

Каталог представља библиотеку умалом. Картице у каталогу могубити поређане по разнимкритеријумима. То може битиредослед првог слова презименаписца или наслова дела у азбуциили абецеди. Понекад библиотекеимају и више каталога у којима сукартице поређане премаразличитим критеријумима(према научним областима,темама, врсти дела итд.).У великим библиотекама подаци окњигама се компјутерски обрађују,што значи да каталоге можемопретраживати преко компјутерскихтерминала. Врло је важно дасазнамо податке о броју и врстамакаталога који у библиотеципостоје.

31

У мањим библиотекама довољно једа библиотекару кажемо основнеподатке о књизи, сачекамо да је онпронађе, а затим да је преузмемо узстављање свог потписа на посебанкартончић. Тиме се обавезујемо дакњигу уредно и на време вратимо.У великим библиотекама податке окњизи и њеној сигнатури уписујемона посебан образац. Потписивањеобрасца истовремено је и гаранцијада ћемо књигу чувати од прљања,оштећења или уништења и да ћемоје на време вратити.

32

IV. 3. Нацрт садржаја рада

Најбољи начин да научимо како сеправи нацрт или скица садржајарада је да се обавестимо како тораде искуснији историчари. Затотреба пажљиво прегледатисадржаје различитих дела о темамаиз историје. Било би добро да сеподсетимо шта је у почетку, кадасмо одлучили да напишемо рад изисторије, био наш прави циљ. Којаје сврха нашег рада? Како тачногласи радни наслов? Мора нам битисасвим јасно шта је основна теманашег рада, да бисмо могли дазамислимо како би рад требало даизгледа.

Нацртом садржаја рада требало бипредвидети увод, разраду(једноставног облика или сложену- подељену на поглавља),закључак, напомене и пописпроучених историјских извора илитературе. Писани рад из историјеможемо обогатити и различитимприлозима (фотокопијамадокумената, фотографија, слика,историјским мапама,хронологијама, лентама временаитд.) што такође морамо унапредиспланирати, нарочито ако желимода их сами израдимо.

Када направимо нацрт садржајарада, требало би испланиратиредослед поступака. Искусниисторичари кажу да је најбољепрво писати разраду, а да увод изакључак треба писати када јеписање разраде завршено. Истотако, сматрају да је доброразмишљати о уводу и закључкукао целини.

Обликовање напомена исастављање списка проученихисторијских извора и литературеозбиљни су задаци, за које јепотребна уредност и пажљивост.Припремање прилога који треба дадопринесу сликовитости казивањаи њихових објашњења понекадзахтева доста времена. Сви овипослови могу се довршавати„натенане", онда када је разраданаписана. На почетку, ипак, требаурадити најтежи део посла, за којије потребно и највише времена.Писање разраде може бити „тврдорах", за чије је ломљење потребнастрпљивост и упорност.

Не треба заборавити да писањерада из историје може битиприлика да се сазна много и о себи.Сваки стваралац доживљава итешке тренутке. Искуснијиистраживачи признају да је понекадпотребно пружити себи подстицајда се настави и онда када воља зарадом попусти. Понекад је доброобећати себи неки посебан поклонили доживљај, као награду зазавршен рад. Међутим, осећајзадовољства због занимљивоготкрића, успешног решењапроблема или написаног поглављаможе да пружи најјачи подстицај.

33

IV. 4. Разрада

Белешке о читању и проучавањуисторијских извора и литературеоснова су за писање рада изисторије. Када обликујемо нацртсадржаја рада, требало биразврстати белешке у складу сањим. Ради прегледности, можемоих распоредити по писаћем столу,на пример. Белешке, на основукојих ћемо писати разраду(независно да ли смо разрадуподелили на одељке или онапредставља неподељену целину),требало би пажљиво прочитати.Правим почетком писања рада изисторије можемо сматратитренутак када белешке одложимо иузмемо оловку и папир у руке(ставимо папир у писаћу машинуили укључимо компјутер сапрограмом за обраду текста).

Не би требало стално гледати убелешке, нити их дословнопреписивати. Ма колико да сеослањамо, на пример, на радовеискуснијих историчара, не треба даих опонашамо. Оно што пишемотреба да буде наше дело. Тексттреба да одражава логичан следнаших мисли. Зато би требало данастојимо да пишемо кратке, јаснеи сажете реченице, смислене ицеловите пасусе и поглавља (акосмо предвидели поглавља). Морамосе трудити да не претрпамо радбезначајним појединостима ипонављањима истих тврдњи.Некоме би, можда, могло бити одпомоћи да замисли пред собомнекога коме прича причу.

Најбоље би било замислити некогако о теми коју смо проучавали башништа не зна, јер ће нас топриморати да будемо прецизни, дасе трудимо да сваку тврдњуподробно објаснимо, да сеусредсредимо на оно што је за темуо којој пишемо важно (за разликуод неважног) и на оно што јеглавно (за разлику од споредног).Да бисмо то постигли, требало бида у току неколико узастопних данаобезбедимо довољно времена записање и да пишемо по неколикосати у миру и тишини (да бисмомогли да будемо сасвим усмеренина писање). Док пишемо, требалоби да остављамо довољно местаизмеђу редова и на ивицама папира,како бисмо могли да уносимонакнадне поправке, измене идопуне.

Када завршимо прву верзију рада,требало би да је пажљивопрочитамо. Да бисмо могли лакшеда уочимо грешке, било би доброда замислимо да је рад писао некодруги и да се уживимо у улогустрогог читаоца. Уживљавање уулогу читаоца биће лакше акопустимо да рад неколико дана„одлежи" и ако га будемо читалиодморни и свежи.

34

Током читања, треба провераватиусклађеност текста са нацртомсадржаја рада (насловом рада инасловима поглавља у разради) и сабелешкама. Морамо провераватитачност у навођењу цитата, личнихимена и датума и поправљатиправописне, граматичке и стилскегрешке. Зато би било добро да нам,приликом прегледања идотеривања прве верзије, поредбележака, при руци буду и речник иправопис српског језика.Тек на основу прегледања,поправљања и допуњавања првеверзије рада може да настане друга,завршна верзија. Рад треба даизгледа уредно и прегледно. Тоћемо постићи тако што ћемоправити одговарајући размакизмеђу редака (настојећи да неиспишемо више од тридесет редакана страници) и остављати празанпростор на ивицама страница(маргинама).

35

IV. 5. Увод и закључак

Искусни историчари кажу да увод изакључак треба писати тек када сенапише разрада. Како би и моглобити другачије? Ако разрада непостоји, како да знамо у шта„уводимо" читаоца и шта се можезакључити на основу ње.

Увод би требало да пробудизанимање читаоца за тему и да гаприпреми за наше излагање, какоби га лакше и боље разумео. Затоби било добро да у уводуобразложимо и објаснимо заштосмо одабрали баш ту тему и заштосмо рад баш тако насловили. Уводможемо започети на разне начине -навођењем уобичајеног илираспрострањеног схватања о теми,занимљивог цитата или анегдоте,постављањем питања. После тогатребало би да појаснимо или ближеодредимо саставне делове наслова(човека, простор и време) иукажемо на значај одабране теме.Затим би требало описати где смосве истраживали и како смоприкупили историјске изворе илитературу, на основу којих смонаписали рад. Читаоцу ће рад битимного јаснији ако у уводуобразложимо шта је утицало наобликовање појединих поглавља уразради и шта смо у којемпоглављу изложили.

Увод и закључак треба да чинесвојеврсну целину. Ако некичиталац нема времена да прочитацео рад, требало би да, на основуувода и закључка, стекне јаснупредставу, како о теми, тако и оауторовом приступу проучавањутеме. Зато би у закључку, каозавршном делу рада, требалосажето изложити најважнијетврдње о теми. Ипак, не би билодобро да закључак садржи пуконабрајање и понављање онога штопише у разради. Кратким и јаснимизлагањем закључак би требало даодговори на најважнија питања(на која смо указали у уводу ина која смо опширноодговорили у разради), даостави снажан утисак на читаоца иукаже на могуће правце даљегразмишљања о теми.

36

IV. 6. Обликовање напомена (фуснота)

Напомене или фусноте у писаномраду из историје имају врло важанзадатак. Оне могу садржатиопширнија објашњења неког појмаили податке о личности илидогађају (који се у разрадипомињу), ако писац процени да биуметање таквих објашњења уосновни текст пореметило следмисли. Међутим, напоменама се,пре свега, читаоцу рада пружамогућност да провери изнететврдње и исказе, указује где бимогао да се подробније обавести оподатку, личности, појму илидогађају, на који се напоменаодноси. Напомене се могупоставити у дно сваке странице, изасваког дела (одељка, поглавља)рада или иза целог рада. Кадаруком или писаћом машиномпишемо разраду, напомене можемоуписивати на посебан лист, који се,када завршимо рад, једноставнопридода иза основног текста (изаувода, разраде и закључка).Уколико се користимо неким одкомпјутерских програма за обрадутекста, у обликовању напоменапомоћи ће нам компјутер.

Неопходно је, дакле, обликоватинапомену сваки пут када:а) цитирамо нечије речи,б) саопштавамо чињенице које јенеко други утврдио или туђаобјашњења и тумачења ив) желимо нешто опширније даобјаснимо (а не желимо дапореметимо основни ток приче).Иако ово звучи приличноједноставно, тешкоће настају кадаова правила треба да применимо.

Ако, на пример, желимо даукажемо на порекло цитата којисмо у раду навели, онда на крајуреченице (иза знака за навођење итачке) треба да упишемо бројнапомене. Овај број требапоставити нешто изнад основногтекста, на пример, овако:1. У днуисте странице требало би уписатиисти број и навести: гиме и презимеаутора, наслов (и поднаслов) дела,место и годину издања и бројстранице са које је преузет цитат.Исте податке морамо навести икада препричавамо нечијеобјашњење или тумачење. И аконапомена садржи опширнијеобјашњење, после текста можемоуписати податке о томе на основукојег дела смо то објашњењенаписали. Свака следећа напоменатреба да носи следећи редни број.Може се догодити да на свакојстраници рада морамо обликоватинеколико напомена. Чак и када јерад заснован на великом бројуразноврсних писаних историјскихизвора и литературе, дешава се дасе једно дело више пута понови. Дабисмо избегли сувишна понављања,тада приступамо скраћивањима.Ако исто дело једног ауторанаводимо у већем броју напомена,садржај напомене можемоскратити на неколико начина.

37

Ако, на пример, после првогнавођења, поново треба данаведемо исто дело одмах уследећој напомени и ако је садржајнапомене исти, у напомену ћемоуписати једноставно: Исто. Ако сусви подаци из претходне напоменеисти, али не и број странице са којеје цитат или податак преузет, ондау напомену уписујемо: Исто, бројстранице. Ако једном наведенодело треба убележити у напоменупосле неколико напомена у којимасмо наводили различита дела,следеће навођење тог дела можебити скраћено тако што ћемо унапомену уписати: име (или самопрво слово имена) и презиме писца,речи наведено дело (илискраћеницу н.д.) и број странице.Овакво скраћивање не можемоприменити ако у напоменаманаводимо више дела једног писца.У таквом случају увек морамонавести наслов. Место и годинуиздања довољно је навести самопрви пут.

Како могу изгледати напомене:

1 Драгољуб Р. Живојиновић, УсионЕвроие 1450-1789, Нови Сад, 1985, 32.2 Исшо.3 Исшо, 121.4 Чедомир Попов, Грађанска Евроиа(1770-1871). Основи евроиске исшоријеХ1Хвека, том I, Нови Сад, 1989, 330.5 Д. Живојиновић, наведено дело, 221.6 Андреј Митровић, Србија у Првомсвешском рашу, Београд, 1984, 102.7 Андреј Митровић, Ангажовано илеио. Умешносш у раздобљу свешскихрашова (1914-1945), Београд, 1983, 105.(у даљем тексту: А. Митровић,Ангажовано и леио)8 А. Митровић, Србија у Првомсвешском рашу, 201.9 А. Митровић, Ангажовано и леио,107.10 Ч. Попов, н.д., том II, 133.11 Бранко Петрановић-МомчилоЗечевић, Југославија 1918-1988.Темашска збирка докуменаша. Другодопуњено и измењено издање,Београд, 1988,191.12 Љубодраг Димић, Србија иЈугославија. Просшор, друшшво,иолишика. Поглед са краја века,Историја 20. века, бр. 1, Београд, 1997,31.13 Мирослав Перишић, Један дан уВаљеву крајем 19. века (Прилогизучавању исшорије свакодневногживоша), Годишњак за друштвенуисторију, св. 2, Београд, 1994,117.14 Дејан Медаковић, МанасширСшуденица у исшорији срискогнарода, Зборник Матице српске заисторију, св. 55, Нови Сад, 1997, 13.15 Сободан Душанић, Војник ишрадиционалисш. О градишељсшвуцара Галерија на шеришорији данашњеСрбије, Настава историје, бр. 3, НовиСад, 1996, 61.

38

IV. 7. Обликовање библиографије

Саставни део писаног рада изисторије треба да буде и пописисторијских извора и литературена основу којих је рад написан.Овај попис назива себиблиографија. Сваки појединиисторијски извор, књига иличланак објављен у часопису,представљају посебнебиблиографске јединице. Местобиблиографије је на крају писанограда, иза увода, разраде, закључкаи напомена.

Има више начина да се убиблиографији наведу подацио историјским изворима,књигама, чланцима из часописаи другим делима. Најчешће сепримењује правило да свакабиблиографска јединицамора да садржи:а) презиме и име аутора (презимесе од имена одваја зарезом),б) наслов (преписује се увек саунутрашње насловне странице, а неса корица, а ако постоји поднасловкојим се тема ближе одређује, он сенаводи после тачке),в) место и година издања (одвојенизарезом).

Ако је библиографска јединицачланак објављен у часопису, онамора бити опширнија и садржати:презиме, име писца, наслов чланка,наслов часописа, број свеске, место,годину издања, број прве и бројпоследње странице чланка (спојенецртицом).

Редослед библиографских јединицамора бити уређен према једномистом начелу. То је, најчешће,азбучни или абецедни ред првогслова презимена аутора.

39

ДЕСЕТ „ЗЛАТНИХ" ПРАВИЛА

ЗА ПИСАЊЕ РАДА ИЗ ИСТОРИЈЕ

/ Пре него шшо иочнеш да иишеш, наирави нацрш

целине рада

II Пиши као да иричаш некоме ко нишша не зна о шеми

III Изражавај се крашким, једносшавним ијасним

реченицама

IV Не иочињи реченицу личном заменицомја

V Не иочињи реченицу бројем

VI Не уиошребљавај сшране речи ако шо није неоиходно

VII Пажљиво уиошребљавај иридеве (нарочишо у

суиерлашиву)

VIII Корисши ирошло глаголско време

IX Више иуша ировери чињенице (нарочишо дашуме,

имена, бројеве)

X Изражавај се крашким, једносшавним ијасним

реченицама

40

КАКО БИ МОГЛИ ГЛАСИТИ НАСЛОВИРАДОВА О ИСТОРИЈИ НАШЕГ ЗАВИЧАЈА?

1. Посшоје ли аншички сиоменици у нашем граду (селу)?

2. Какоје изгледао наш град (наше село) у веку?Како се живело у нашем граду (нашем селу) ире сшогодина (у 15. веку, у време Првог свешског раша...)

3. Сиоменици у градском иарку. Ко ихје иосшавио, када изашшо?

4. Како је изгледало дешињсшво моје баке? или Сећањамоје баке на њено дешињсшво

5. Које био (име и Презимесуграђанина научника, умеШника, војсковође,сиоршисше)?

6. Шша се ириказивало у биоскоиу (иозоришшу) у нашемграду (селу) ире иедесеш година (ире двадесеш година...)?

7. Какоје изграђена железничка сшаница (иозоришше,школа, фабрика...) у нашем граду (селу)? или Изградњажелезничке сшанице (иозоришша, школе, фабрике...)у нашем граду (селу)

8.

9.

10.

41

РЕЧНИК ЗА ИСТОРИЧАРЕ-ПОЧЕТНИКЕ

АНАЛИЗА - рашчлањавање,проучавање појединачних делова даби се разумела и објаснила некацелина

АРХИВ - установа, зграда у којојсе чувају уређени писани остаципрошлости (настали радомдржавних власти, установа,предузећа, породица, појединаца)на одређеном простору (граду,области, држави)

АРХИВА - уређена збиркаписаних и других остатакапрошлости (докумената, писама,бележака, фотографија и др.) некеодређене личности, породице,предузећа, установе, министарстваитд.

АТЛАС - књига која садржиисторијске или географске картенеке области, земље, континентаили света

АУТОБИОГРАФИЈА - писанирад о властитом животу

АУТОР - стваралац, творац, писац

АУТОРИЗАЦИЈА - овлашћење,одобрење

БИБЛИОТЕКА - књижница;установа, зграда у којој се чувајукњиге да би их могли користитимноги људи; све књиге које некопоседује

БИБЛИОГРАФИЈА - попис,списак књига (библиографскихјединица); попис историјских

извора и литературе на основукојих је израђен пројекат изисторије (писани рад, изложба,сценски наступ и др.)

БИБЛИОГРАФСКА ЈЕДИНИЦА- основни део библиографије. Акоозначава књигу, чине је презиме ииме аутора (раздвојени зарезом),тачан наслов дела (и поднаслов,раздвојен од наслова тачком),место и година издања. Акоозначава чланак објављен учасопису (или другој периодичнојпубликацији), чине је: презиме ииме аутора (раздвојени зарезом),наслов рада (и поднаслов, раздвојенод наслова тачком), насловчасописа (или друге периодичнепубликације), број часописа, местои година издања, прва и последњастраница рада (повезане цртицом).

БИБЛИОТЕЧКИ КАТАЛОГ -скуп картица са подацима окњигама које се чувају у некојбиблиотеци. Картице могу бити одпапира и налазити се у кутијама(сложеним у ормару или наполици). Понекад могу битиповезане као књиге или учитане умеморију компјутера. Најчешће сууређене по азбучном илиабецедном редоследу првог словапрезимена аутора, али могу битисложене и по другимкритеријумима.

БИОГРАФША - животопис,писани рад о животу неке личности

ДИЈАЛОГ - разговор између двеособе; облик драмског приказа у

42

коЈем две личности разговарају онекој теми

ДОКУМЕНТ - писани илиштампани доказ, сведочанство онеком догађају

ДОКУМЕНТОВАТИ - доказатинеку тврдњу постојањем некогдокумента

ДРАМА - књижевно делонамењено сценском приказивању

ЕКСПЕРИМЕНТ - оглед, опит,намерно изазван догађај са циљемпроучавања његовог узрока, тока,обележја и последица

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА - дело укојем се на прегледан начинописују појединачне одреднице(личности и појмови) одостигнућима и знањима из разнихобласти људског сазнања. Постојеопште (обухватају сва подручјачовекове делатности) и посебне(обухватају одређене видовечовекове делатности - то могубити: војне, медицинске,енциклопедије ликовне уметности,рударства, поморства итд.)

ЕПОХА - раздобље; временскиодсек који се по некимособеностима разликује од другихвременских одсека

ИДЕЈА - мисао, представа, слика,гледиште (о некоме илинечему)

ИЗЛОЖБА - јавно приказивањена одређеном простору и по

одређеној здмисли сложениходабраних предмета (експоната)

ИНДЕКС (РЕГИСТАР) - попис,списак имена, појмова или стварикоје се помињу у некој књизи(обично по азбучном илиабецедном реду)

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ -„трагови" и различити извештајикоји сведоче о прошлости и накојима се заснива проучавањеисторије

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС -периодична публикација укојој се штампају краћи текстовинастали проучавањем историје(чланци, расправе, есеји, прилози,прикази објављених књига,одржаних научних скуповаитд.)

ИСТОРИОГРАФИЈА - писањеисторије; дела у којима сусаопштени резултати проучавањаисторије

КОНТЕКСТ - смисао, целина укојој нешто треба сагледати

КОНЦЕПЦИЈА - замисао,поимање, схватање, разумевање,начин разматрања

КОНЦЕПТ - замисао, план, нацрт,скица неког пројекта

КОНЦИЗАН - сажет, кратак,јасан, језгровит, прегледан

КОПИЈА - нешто што јенастало подражавањем; отисак,снимак, пресликано сликарскодело

43

КУСТОС - чувар, надзорник; особакоја надзире и чува предмете илизбирке предмета и која осмишљава,припрема и уређује излагањепредмета или збирки предмета умузеју

МЕТОД - унапред смишљенипоступак или низ поступака,потребан да се постигне некиунапред одређени циљ; начинистраживања, проучавања, рада

МИТ - маштовита прича (о некомчовеку, догађају или појави) која сене може доказати

МОНОГРАФИЈА - научно дело(настало превасходно на основупримарних историјских извора) укојем је једна тема документовано,обухватно и исцрпно приказана

МУЗЕЈ - установа, зграда у којојсе чувају одабрани предмети илизбирке предмета материјалног идуховног стваралаштва човека

НАПОМЕНА (ФУСНОТА) -белешка која садржи податке одоказима или опширнијаобјашњења оног што је изречено уосновном тексту неког рада. Текстна који се белешка односи и самабелешка морају бити једнакообележени (знаком или бројем).Може се уписивати у дну странице,иза дела текста (поглавља, например) или иза целог основногтекста.

НАРАТИВНИ - приповедачки

ОРИГИНАЛ - нешто што је прво усвојој врсти, што није израђеноугледањем на друга, слична дела

ПЕРИОД - доба, раздобље,временски одсек

ПЕРИОДИЗАЦИЈА -одређивање посебнихвременских одељака у дужемвременском оквиру, уређивањеисторије поделом на раздобља,према унапред утврђеномначелу

ПЕРИОДИКА - научне, стручнеили тематске публикације(часописи, билтени, алманаси,годишњаци) које се објављују уредовним временским размацима(месечно, одређени број путагодишње, једном годишње итд.).Поред наслова, носе ознакугодишта и броја свеске.

ПРИМАРНИ ИСТОРИЈСКИИЗВОРИ - писани илипредметни остаци којипредстављају доказ илисведочанство о неком догађају анастали су делатношћу учесникаили очевидаца догађаја изпрошлости. Зову се примарни јерсу настали „на почетку" (у времекад се догађај збио).

ПУБЛИКАЦИЈА - штампано иобјављено издање новина,часописа, зборника радова,књига и других писаних дела

РЕГИСТАР - види ИНДЕКС

РЕЗИМЕ - сажетак, сажетопонављање главне садржине,кратак преглед, извод, завршнареч; краћи текст у којем се насажет и језгровити начин износеосновни закључци писаног рада изисторије

44

РЕЦИТАЛ - текст (поетски илипрозни) који се гласно, правилно,мелодично и свечано казује иличита на сцени

СЕКУНДАРНИ ИСТОРИЈСКИИЗВОРИ - писани извештаји одогађајима из прошлости који сунастали после самог догађаја, наоснову примарних или некихдругих, раније објављенихсекундарних историјских извора

СИГНАТУРА - ознака; знак заобележавање; потпис

СИНТЕЗА - уопштавање;разумевање нечега помоћуповезивања, спајања и сажимањаразличитих делова у целину.Проучавање историје представљауређивање појединачних догађаја ипојава у јединствену причу.

ТРАНСКРИПЦИЈА -преписивање, преношење текста изједног облика у други (из ћирилицеу латиницу, звучног записа говора уписани текст, на пример)

ФОТОКОПИЈА - посебнимапаратом на папиру израђен веранодраз неког рукописа, штампаногтекста, фотографије

ФУСНОТА - види НАПОМЕНА

ХРОНИКА - летопис; описивањедогађаја из историје неког човека,породице, насеља, земље, народа,света, оним редом како су седешавали

ХРОНОЛОГИЈА - наука орачунању времена; утврђивањетачног времена када се неки

догађај или низ догађаја збио;слагање низа догађаја везаних заодређену тему; утврђивањередоследа догађаја

ЦИТАТ - дословно навођењенечијих речи, преписана реченицаили пасус из књиге или некогдругог дела. Мора бити назначенознацима навода. У писаномраду из историје у посебнојнапомени (фусноти) мора битиназначено порекло цитата.

45

БИБЛИОГРАФИЈА

Вапхег, ОегаШ А., А Шзгогу НашЉооК/ог 5(ис1еп1 Кезеагсћ РгојесЊ, ПНшнз 8ШеШ81опса1 8ос1е*у, 8рпп§Ш<1, 1991.

Ивић, Иван и др., Акшивно учење. Приручник за иримену акШивних мешоданасшаве-учења, Београд, 1997.

Пешикан-Аврамовић, Ана, Треба ли деци исшорија. Психолошки ироблеминасШаве исшорије у основној школи, Београд, 1996.

Ћурић, Хајрудин, Мешодика и шехника иисања рефераша и домаћих радоваиз исшорије, Сарајево, 1965.

Шамић, Мидхат, Како насшаје научно дјело. Увођење у мешодологију ишехнику научноисшраживачког рада. Оишши иринциии, Сарајево, 1968.

46

С А Д Р Ж А Ј

КАКО ЈЕ НАСТАО И КОМЕ ЈЕ НАМЕЊЕН ОВАЈ ПРИРУЧНИК? 3

I. КАКО РАЗМИШЉАЈУ ИСТОРИЧАРИ?1.1. Размишљати као историчар 6I. 2. Човек, простор, време 8I. 3. Историјски метод 12

II. КАКО ИСТОРИЧАРИ ПРОУЧАВАЈУ ПРОШЛОСТ?II. 1. Историчар као детектив 13II. 2. Проучавање писаних историјских извора 15II. 3. Научна дела о темама из историје 17II. 4. Усмена сведочанства о прошлости 19II. 5. Слике из прошлости 21

III. КАКО ИЗАБРАТИ ТЕМУ И ОБЛИК ИЗЛАГАЊА?III. 1. Избор теме 23III. 2. Одлука о облику излагања 25III. 2.1. Писани рад 26III. 2. 2. Изложба 27III. 2. 3. Сценски наступ 28

IV. КАКО СЕ ПИШЕ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ?IV. 1. Детаљан план рада 29IV. 2. Како се снаћи у библиотеци? 31IV. 3. Нацрт садржаја рада 33IV. 4. Разрада 34IV. 5. Увод и закључак 36IV. 6. Обликовање напомена (фуснота) 37IV. 7. Обликовање библиографије 39

ДЕСЕТ „ЗЛАТНИХ" ПРАВИЛАЗА ПИСАЊЕ РАДА ИЗ ИСТОРИЈЕ 40

КАКО БИ МОГЛИ ГЛАСИТИ НАСЛОВИ РАДОВАО ИСТОРИЈИ НАШЕГ ЗАВИЧАЈА? 41

РЕЧНИК ЗА ИСТОРИЧАРЕ-ПОЧЕТНИКЕ 42

БИБЛИОГРАФИЈА 46