1. Bioloske discipline

CITOLOGIJA je bioloka disciplina koja se bavi prouavaljem elije, njenog oblika, grae, funkcionalne organizacije i ivotnih procesa u njoj. To je kompleksna nauka, jer eliju posmatra s vie aspekata.

Postoje razliite bioloke discipline kao to su: citomorfologija, citofiziologija, citogenetika, citoekologija...

Bioloka disciplina koja izuava postanak, evoluciju i mehanizme organskih funkcija, kao i faktore spoljanje sredine ija energija utie na te funkcije je FIZIOLOGIJA. Ona izuava funkcije ivog organizma.

Deli se prema objektu izuavanja na: - biljnu- fitofiziologiju, zoofiziologiju, fiziologiju oveka,

Uporednu fiziologiju- kao dokaz razliitih pravaca, razvitka organskih funkcija u toku filogeneze ivotinj. sveta,

Evolucionu fiziologiju- kao uporednu ili komparativnu koja obuhvata i paleofiziologiju,

Ontogenetsku fiziologiju- ispituje fizioloke procese na raznim stadijumima ontogenetskog razvitka,

Ekoloku fiziologiju koja otkriva i izuava zakonitosti odvijanja fiziolokih procesa u zavisnosti od uslova sredine i sa biolokim meuodnosima u ivotinjskom svetu.

Izuavanjem tkiva bavi se posebna bioloka disciplina - HISTOLOGIJA.

MIKROBIOLOGIJA je nauna disciplina o vrlo sitnim, golim okom nevidljivim organizmima koje zajednikim imenom zovemo mikroorganizmi.

Podela mikrobiologije:

BAKTERIOLOGIJA - prouava aktivnosti u kojima uestvuju bakterije

IMUNOLOGIJA - otkrivanje i dijagnostika infekcijskih i neinfekcijskih bolesti; mehanizama alergija i odabir tkiva za presaivanje

MIKOLOGIJA - prouavanje gljiva (plesni), mesnatih gljiva i kvasaca

FIKOLOGIJA (algologija) - prouavanje algi

PROTOZOOLOGIJA - prouavanje protozoa, organizama veih od ostalih mikroorganizama

VIRUSOLOGIJA -prouavanje submikroskopskih organizama ija je organizacija i model rasta drugaiji od ostalih organizama

Genetika se bavi prouavanjem naslea i varijabilnosti osobina.

Klasian istraivaki pristup je da se prouavanje prenoenja osobina iz generacije u generaciju - TRANSMISIONA genetika

POPULACIONA genetika podrazumeva analizu na nivou populacija.

Evoluciona biologija treba da da odgovor kako je nastalo toliko raznovrsnih oblika, boje, grae i naina ivota vrstama koj naseljavaju nau planetu.

Konzervaciona biologija je disciplina biologije koja se bavi prepoznavanjem i razumevanjem faktora i procesa koji utiu na gubitak biodiverziteta, ali istovremeno i otkriva mehanizme koji omoguuju njegovu zatitu i oporavak.

Bioloka disciplina koja prouava uzajamne odnose organizma i sredine je Ekologija.

2. Citologija kao bioloska disciplina

CITOLOGIJA je bioloka disciplina koja se bavi prouavaljem elije, njenog oblika, grae, funkcionalne organizacije i ivotnih procesa u njoj. To je kompleksna nauka, jer eliju posmatra s vie aspekata. Primenom metoda i rezultata biohemije, fiziologije, biofizike i drugih nauka, citologija se i dalje razvija i danas je fundamentalna nauka u okviru koje se prouavaju osnovnoi ivotni fenomeni na nivou elije.Postoje razliite bioloke discipline kao to su: citomorfologija, citofiziologija, citogenetika, citoekologija...

3. Celija I celijske organelle

ELIJA JE OSANOVNA JEDINICA GRAE I FUNKCIJE IVIH ORGANIZAMA. Predstavlja najnii nivo na kome je mogu ivot. Predstavlja: osnovnu bioloku organizaciju, osnovnu jedinicu strukture i osnovnu jedinicu ivotnih aktivnosti svih organizama koji ive na Zemlji- biljaka, ivotinja, gljiva i mikroorganizama.

Postoje 2 tipa elija:

1. PROKARIOTSKE elije koje nemaju diferencirano jedro (bakterije i modrozele alge)

2. EUKARIOTSKE elije imaju svi ostali organizmi, sa organizovanim jedromelije se razlikuju po veliini, obliku i funkciji koju obavljaju u sklopu tkiva i organa, ali su po grai u sutini sline. Svaka elija ima: elijsku membranu, diferencirano jedro i organele.

GRAA BILJNE ELIJE

1. Membranu- koja obavija ivi deo elije. elije od same membrane-traheidi, likina vlakna, elije plute

2. ivi deo elije -Protoplast koji se sastoji od sledeih organoida: Citoplazme, Jedra- jednog ili nekoliko, Plastida, Hondriosoma, Sferosoma, VakuolaELIJSKE ORGANELE su membranski delovi u unutranjosti elije sa specifinom funkcijom ( mnogi biohemijski procesi-fotosinteza, elijsko disanje - se odvijaju u membranama odreenih organela ili na njihovim povrinama). Unutranjost elije ispunjena je tenom kompopnentom -CITOSOL - koji sa unutranjim membranskim sistemom ini CITOPLAZMU. Citoplazma sadri i razliita proteinska vlakna koji odravaju oblik elije, pokrete citostola i mesta za privrivanje razliitih elijskih organela. Ova vlakna pretstavljaju elijski skelet - CITOSKELET.

RIBOZOMI, GOLXIJEV aparat, LIZOZOMI, MITOHONDRIJE, FLAGELE ili bievi i CILIJE ili, BAZALNA TELACA, CENTRIOLI.

4. Istorijsko otkrice na polju biologije celije

1590. god, holandski opticar Zaharias Jansen pronalazi mikroskop. 1665. god. Robert Huk uocio celije.

Jedan od prvih koji se bavio radom na mikroskopu bio je Anton van Levenhuk. 1685 prvi posmatrao bakterije, kvasce, protozoe (praivotinje) i ljudske spermatozoide i crvene krvne celije.

1843. van shvatio da je celija osnovna jedinica gradje svakog zivog bica.5. slicnosti I razlike izmedju prokariotske I eukariotske celije

Prokariotske

eukariotskeSitne

krupne

Nemaju jedro

imaju jedro

Nemaju organele

imaju organele

Ribozomi sitni

ribozomi krupni

Nemaju citoskeletimaju citoskelet

Dnk se nalazi u nukleoidudnk udruzena sa proteinima histonima

6. slicnosti I razlike izmedju biljne I zivotinjske celije

Zivotinjske

biljnenemaju celijski zid

imaju celijski zid

nemaju hloroplaste

imaju hloroplaste

imaju lizozome

nemaju lizozome

nemaju vacuole

imaju vacuole

imaju centriole

nemaju centriole

imaju: celijsku membranu, jedro, jedarce, ribosome, mitohondrije, citoplazmu, citoskelet I vezikule.7. celijske membrane

Nalazi se na povrsini celije I predstavlja granicnu povrsinu izmedju 2 sredine unutarcelijske I vancelijske. Kod prokariotskih I biljnih celija na spoljasnu povrsinu naleze celijski zid dok je kod zivotinja u direktnom kontaktu sa vancelijskom sredinom. Zahvaljujuci molekulima koji grade celijsku membranu, celija cuva svoj jonski sastav, vodu koja odlikuje citoplazmu I istovremeno razmenjuje gasove. U izgradnji membrane ucestvuju lipidi, protein I ugljeni hidrati.

Tipina biljna elija ima elinu membranu to je jedna od izrazitih karakteristika biljaka. Ona je produkt luenja protoplasta, titi ga i daje mu oblik i vrstinu. Membrane mogu biti proete ligninom- kod viih biljaka, smanjuje plastinost membrane, ograniava njeno rastenje u povrinu i time joj daje odreen oblik.

Traheje, traheidi i drvena vlakna imaju jako lignifikovane membrane. Membrane koje sadre organsku materiju suberin su oplutale elije. Nalaze se na periferiji organa i tite ih od gubitka vode. Kutin- organsko jedinjenje- u mebrani gradi opnu-kutikulu na spoljanjoj povrini epidermalnih elija listova i stabla. U spoljanjem sloju membrana spora i polenovih zrnaca nalazi se sporopolenin. Odlikuje se velikom postojanou prema spoljanjim faktorima u zemnji. Indikatori razvoja flore kroz geoloke epohe. elina membrana ive elije uvek sadri vodu. Kada je izgubi elija smeura. Membrana se sastoji od celuloze, hemiceluloze i pektinske materije.8. ribozomi

Ribozomi su komponente citoplazme koje odlikuju I prokariotsku I eukariotsku celiju. Sacinjavaju ih mala I velika podjedinica. Svaku od njih sacinjavaju protein I ribozomske ribonukleinske kiseline. Neophodni su za sintezu proteina. Ribozomi koji se nalazi u citoplazminom matriksu sintetiu proteine koji e da ostanu u eliji nakon sinteze, dok ribozomi koji su zakaeni za plazmatinu membranu sintetiu proteine koji e nakon sinteze biti transportovani van elije.

Tokom sinteze povezuje ih informaciona rnk. U iRNK se nalazi zapisan redosled aminokiselina unutar odredjenig proteina. Sinteza proteina u ribozomima obavlja se kada se oni nakae na molekul informacione RNK (i-RNK). Ako se na jedan molekul i-RNK zakai vei broj ribozoma onda se obrazuju poliribozomi

9. goldzijev aparat

Obrazovanje proteina i lipida poinje u endoplazmatinom retikulumu, ali se u njemu ne odigrava do kraja. Proteini svoju konanu strukturu stiu u Goldijevom aparatu.

GOLDZIJEV aparat je sistem membrana sa kojih polaze kesice u kojima se nalaze metaboliki produkti elije. Nalazi se u blizini jedra, a okrenut ka elijskoj membrani. Od njih se odvajaju manje ili vee vezikule (mehurii) u kojima su proizvodi sinteze Goldijevog aparata. Broj varira u zavisnosti od tipa elije. Najvie ga ima u lezdanim tkivima. Osnovna uloga mu je da uestvuje u sekretornim funkcijama elije. Materije sintetisane u endoplazmatinom retikulumu dopremaju se transportnim vezikulama do Goldijevog aparata gde se vri njihovo sazrevanje, obeleavanje i sortiranje da bi se usmerili ka tanom odreditu u eliji. Iz endoplazmatinog retikuluma u Goldijev aparat dospevaju:

sekretorni proteini (oni koje e elija egzocitozom izbaciti u meuelijski prostor; npr. insulin u elijama pankreasa) pa je to sekretorna uloga ove organele;

proteini i lipidi koji e biti poslati u elijsku membranu;

proteini (enzimi) koji e obrazovati lizozome;

u biljnim elijama u Goldijevom aparatu se obavlja sinteza proizvoda koji su namenjeni vakuoli, elijskom zidu i plazma membrani.10. citoplazmaCitoplazma je materija koja popunjava unutranjost elije. Citoplazma se sastoji od citozola i elijskih organela. Citozol se sastoji od vode, soli, organskih molekula i mnogih enzima koji su katalizatori u odreenim reakcijama. Vodeni sastav citoplazme (81 %) je izgraen od jona i rastvorljivih makromolekula kao to su enzimi, ugljeni hidrati, soli i proteini, kao i veliki broj RNK molekula. delovi citoplazme su elijske organele, kao to su mitohondrije, hloroplast, lizozomi, ribozomi, endoplazmatini retikulum i dr.Citoplazma ima mehaniku ulogu, to jest, ima ulogu da odri oblik i formu elije, kao i da slui kao jastuk u sluaju da doe do naglog udara elije i na taj nain zatiti elijske organele. Citoplazma je takoe i mesto vitalnih reakcija neophodne za ivot, kao to su metabolizam, glikoliza i sinteza proteina.11. endoplazmaticni reticulum

To je citoplazmina organela koju formiraju membrane I proctor koji ogranicavaju. Prostire se po citavoj citoplazmi I deo je jedrovog ovoja. Izgradjeni su od proteina, lipida I ugljenih hidrata. Osnovna uloga ove organele je sinteza razliitih materija i njihov transport kroz eliju. Materije koje su stvorene u endoplazmatinom retikulumu (lipidi, proteini i dr.) pakuju se u male vezikule, nazvane transportne vezikule, i one se odvajaju od ER-a i kreu do svog cilja: do drugih organela ili do elijske membrane, gde se, ili u nju ugrauju ili izbacuju u vanelijsku sredinu.Postoje dve forme edoplazmaticnog retikuluma: 1. Granularni end. ret. membrane formiraju plocaste strukture, paralelno postavljene. Ogranicavaju unutrasnji proctor cistern endoplazmaticnog retikuluma. Na njihovim povrsinama nalaze se poliribozomi (ribozomi + rnk).

2. glatki end. ret. formira cevoliku razgranatu mrezu. Ogranicava cisternu. Nema poliribozome. Obavlja sintezu lipida celijske membrane i membrane citoplazminih organela.12. lizozomiLizozomi su organele kesastog oblika, obavijene jednostrukom membranom. Ispunjene su enzimima za unutarelijsko varenje makromolekula.Lizozomi se dele na dve osnovne vrste: primarni i sekundarni.

Primarni lizozomi su tek formirane kesice (vakuole) ispunjene enzimima. Kada se primarni lizozom spoji sa fagozomom, nastaje sekundarni lizozom u kome enzimi deluju na supstrat i razgrauju ga.

Kada endocitozom u eliju ue neki strani krupan molekul ili itava elija (npr. bakterija), oko nje se ueem elijske membrane obrazuje vezikula (fagozom). Fagozom se spaja sa primarnim lizozomom i nastaje sekundarni lizozom u kome se strani materijal razgrauje...

Uloge lizozoma su: odbrana od mikroorganizama; varenje dotrajalih elijskih delova; varenje itave elije (autoliza) i dr.

13. mitohondrijeMITOHONDRIJE su zastupljene u svim elijama. Iako su krupne mogu se videti samo elektronskim mikroskopom. Imaju oblik kratkih cevica obavijenih dvojnom membranom izmeu kojih se nalazi meuprostor. U njima se vri sinteza adenozin-trifosfata-ATP pri emu se koriste eeri i masne kiseline.

Spoljanja membrana je glatka i propustljiva za krupne molekule, dok je unutranja manje propustljiva sa mnotvom ispusta- krista- na ijoj povrini su kratke izboine - vorii- i predstavljaju enzime.Enzimi omoguavaju odvijanje aerobne faze procesa elijskog disanja pa se popularno nazivaju elektrine centrale.Unutranji sadraj se naziva matriks i sadri ribozome, nekoloko malih molekula mitohondrijalne DNK i enzime. 14. plastid U embrionalnim elijama viih billjaka su sitni, bezbojni i vide se tek posle fiksiranja i bojenja.

U trajnim elijama su znatno vei i vide se mikroskopom pod malim uveanjem. Nalaze se u citoplazmi.

Oni rastu, razmnoavaju se deobom. U svom telu-stromi obrazuju odreene pigmente i skrob. Sluzave gljive i gljive-Fungi ne sadre plastide. Postoji nekoliko tipova plastida: proplastidi, hloroplasti, hromoplasti, etioplasti i leukoplasti. Ovi tipovi mogu prelaziti jedan u drugi u zavisnosti od uloge tkiva u kome se nalaze i spoljanjih i unutranjih faktora.

HLOROPLASTI su plastidi, karakteristine organele elija biljaka sa hlorofilom. Za sintezu ATP-a koristi se suneva energija. Najee su loptastog oblika ali im oblik i veliina variraju -peharasti, trakasti, ploasti, zvezdasti, prstenasti... prema vrsti elija u kojima se nalaze. Slini su i po grai i po funkciji mitohondrijama ali poseduju jo jednu membranu-TILAKOIDNU membranu koja sadri pigmente, pre svega hlorofil i enzime koji omoguavaju svetlu fazu fotosinteze. Hloroplast se sastoji od osnovne bezbojne mase strome i pigmenta.Kod viih biljaka nalazi se 4 pigmenta: hlorofil a, hlorofil b, karotin i ksantofil. Pigmenti hloroplasta su nerastvorljivi u vodi, ali se rastvaraju u alkoholu, etru, acetonu i jo nekim organskim rastvaraima. Za obrazovanje hlorofila u plastidima neophodan je magnezijum, difuzna svetlost i optimalna temperatura koja se kree od 20 do 35 C. Hlorofil nemoe opstati bez gvoa koji slui kao katalizator za obrazovanje hlorofila.

Hromopplasti su fotosintetiki neaktivni plastidi uto-crveno obojeni plastidi, smeteni u cvetovima-kruninim listiima i plodovima to im olakava rasprostranjenje ivotinjama i opraivanje insektima. Boja potie od pigmenata iz grupe karotenoida- karoteni i ksantofili. Nastaju od hloroplasta koji se menjaju u toku sazrevanja biljaka. Imaju vanu ekoloku ulogu u opraivanju cvetova i rasejavanju plodova.

Leukoplasti su fotosintetiki neaktivni, bezbojni plastidi koji se mogu nai u razliitim tkivima. Relativno su sitni, loptastog ili izduenog oblika. Odlikuju se sposobnou da iz eera obrazuju rezervni skrob i kao takvi prisutni su krtolama, lukovicama, semenima, plodovima. Imaju ulogu u magaciniranju hranljivih materija- proteinoplasti, oleoplasti, amiloplasti-.

Proplastidi su mali, bezbojni nediferencirani plastidi u meristemskim elijama izdanaka i korena. Imaju izgled malih vakuola okruenih dvojnom membranom. Ako je biljka normalno osvetljena od proplastida e se razviti hloroplasti, ako je u tami, razvijaju se leukoplasti.

Etioplasti su plastidi biljaka koje od isklijavanja su drane u stalnom mraku. Metamorfoza jednih plastida u druge u nekim sluajevima predstavlja degeneraciju, posle ega nastaje njihovo izumiranje.15. jedro (nukleus)Uglavnom je krupno, loptastog oblika u centralnom delu elije i moe se videti pod svetlosnim mikroskopom. Od citoplazme je odvojeno jedrovim omotaem. Unutranjost jedra ispunjena je nukleoplazmom- tenom komponentom u kojoj se nalazi hromatin. Hromatin je osnovni jedrov materijal i predstavlja DNK povezanu sa posebnom vrstom proteina organizovan u obliku hromozoma.

Osnovna fizioloka uloga jedra je da upravlja sintezom RNK. Uloga jedra je dvojaka. Uestvuje u procesima metabolizma i diferenciranja elija, a poto sadri genetsku informaciju, ono je i prenosilac naslednih svojstava. U jedru se nalazi jedno do dva jedarca. Jedarce ili nukleolus predstavlja mesto sinteze RNK i ribozoma.Promene u veliini jedra nastaju i u zavisnosti od spoljanjih uslova.

Unutrasnji proctor jedra ispunjen je nukleoplazmom. U njoj se nalazi nasledni material hromatin. Osnovu hromatinskog materijala cini molekul dnk. Svaki molekul dnk cini osnovu hromozoma. U izgradnji hromozoma ucestvuju protein histoni koji omogucavaju smestanje dnk u jedro.

16. hromozomi

HROMOZOMI se najbolje mogu videti u stadijumu metafaze kada su potpuno formirani. Imaju izgled tapia, a veliina im je razliita. Na telu svakog hromozoma nalazi se jedno suenje - CENTROMERA ili kinetohor kojim je hromozom podeljen na dva kraka. Za centromeru se vezuju niti deobnog vretena. Kraci hromozoma mogu biti iste ili razliite duine u zavisnosti poloaja centomere. Razlikuju se etiri tipa hromozoma (metacentrini, submetacentrini, akrocentrini, telocentrini). Hromozomi su osnovna komponenta jedra jer su nosioci naslednih jedinica- GENA, koji svojom aktivnou odreuju i reguliu procese u elijama.Geni su linearno rasporeeni na hromozomu. Delovi su DNK i odlikuju se sposobnou samoreprodukcije. Deobom se odrava njihov kontinuitet i time obezbeuje prenoenje naslednih informaciuja sa jedne na drugu generaciju.

Broj hromozoma je razliit kod razliitih vrsta, ali je za svaku vrstu odreen i stalan.Skup svih hromozoma u gametskoj eliji se naziva OSNOVNA HROMOZOMSKA GARNITURA ili GENOM.

Kod organizama sa polnim razmnoavanjem gameti imaju haploidni broj hromozoma -n-, a telesne elije imaju udvojeni, diploidni broj -2n-, jer sadre dve haploidne garniture koje potiu od roditelja i nazivaju se homologi ili parni hromozomi.

Broj, veliina i oblik hromozoma, kao i sadraj gena u njima karakteristini su za vrstu. Svi zajedno u eliji ine KARIOTIP. ematski prikaz je kariogram.

17. mejoza

Deoba kojom se obrazuju polne elije. Pri tome se jedna diploidna elija dva puta deli i nastaju etiri haploidne elije.S obzirom da se broj hromozoma u erkama elijama u odnosu na majku eliju smanjuje na pola, ova deoba se naziva i redukciona (lat. reductio =smanjenje). Redukcija broja hromozoma obavlja se u prvoj deobi, oznaena kao MEJOZA, kada se majka elija (2n broj hromzoma) podeli na dve erke elije (n broj hromozoma). Mejozi I prethodi interfaza u kojoj je, izmeu ostalog, izvrena replikacija DNK. Svaki hromozom elije koja ulazi u mejozu I se sastoji od dva molekula DNK (dve hromatide). U drugoj deobi, MEJOZI II, se obe erke- elije (sa nbrojem hromozoma) podele tako da nastaje ukupno etiri elije. Poto je MEJOZA II ustvari mitoza - sekvaciona mitoza- te 4 elije imaju haploidan broj hromozoma.

Deoba kojom se obrazuju polne elije naziva se MEJOZA. Pri tome se jedna diploidna elija dva puta deli i nastaju etiri haploidne elije.S obzirom da se broj hromozoma u erkama elijama u odnosu na majku eliju smanjuje na pola, ova deoba se naziva i redukciona (lat. reductio =smanjenje). Redukcija broja hromozoma obavlja se u prvoj deobi, oznaena kao MEJOZA, kada se majka elija ( 2n broj hromzoma ) podeli na dve erke elije ( n broj hromozoma ).

Udrugoj deobi, mejozi II, se obe erke- elije ( sa n brojem hromozoma) podele tako da nastane ukupno etiri elije.

Poto je mejoza II ustvari-sekvaciona mitoza- te 4 elije imaju haploidan broj hromozoma

18. mitoza

Strasburger je prvi prikazao na fiksiranim i obojenim preparatima. Za nju je karakteristina uzduna deoba svakog hromozoma na dva jednaka dela, od kojih svaki prirpada odgovarajuem novom jedru. Jedro majke elije i jedra dveju novonastalih elija imaju isti broj hromozoma. U mitozi se, iako je to neprekidan proces, razlikuju etiri glavna stadijuma i to:

Profaza- podela hromozoma na dve hromatide.U citoplazmi, na suprotnim stranama se javljaju tzv. polarne kape od citoplazme.Na svakoj polarnoj kapi formiraju se ahromatska vlakna koja polaze zrakasto prema jedru.

Metafaza- isezavaju jedrova opna, a jedrov sok se stapa sa citoplazmom, ahromatska vlakna se izduuju prema jedru, spojeno dva suprotna gradei deobno vreteno.Hromozomi su u jednoj ravni-ekvatorijalnoj ravni, podeljeni na dve hromatide.

Anafaza- hromatidi se odvajaju jedna od druge i odlaze ka polovima.

Telofaza- je proces rekonstrukcije dva nova jedra.Hromozomi gube svoje konture, javlja se jedrov sok, jedarca i jedrova opna kojom se jedro odvaja od citoplazme.

Po zavretku mitoze, iako ne uvek, sledi deoba citoplazme i time postaju dve nove elije.19. biljna tkiva

Tkivo je organizacija vieg reda od elije. Osnovne komponente tkiva su elije i meuelijska supstanca, nastala kao produkt njegovih elija. Osobine razliitih tkiva uslovljene su morfolokom i funkcionalnom diferencijacijom elija koje ga izgrauju.

Svako tkivo ima svoju glavnu funkciju koja je u najtenjoj vezi sa anatomskim karakterima dotinog tkiva i jednu ili vie sporednih funkcija koje nisu nimalo usklaene sa anatomskim karakterima tkiva. Najpotpunija klasifikacija tkiva je ona koja je zasnovana na veem broju njihovih karaktera, pre svega na poreklu, grai i funkciji elije.

Tkiva i srodne lokalne strukture jedinstvene funkcije Haberlant je podelio u 9 grupa:

1. pokrovna tkiva epiderm, pluta, egzoder

2. mehanika tkiva kolenhim, sklerenhim, likina vlakna, sklereidi;

3. apsorpciona tkiva rizoidi, epiblem, rizoderm, hijalinske elije, velamen;

4. asimilirajua tkiva hlorenhim;

5. provodna tkiva ksilem (drvo), floem (kora);

6. rezervna tkiva endosperm, perisperm, parenhim za magaciniranje;

7. tkiva za provetravanje aerenhim, intercelulari, stome;

8. sekretorna i ekskretorna tkiva lezdane dlake, unutranje lezde, sluzni i smoni kanali i elije, uljane elije, hidatode, mlene cevi;

9. tvorna tkiva - meristemi embriona, vegetativnih kupa stabla i korena, prokambijum, kambijum, felogen.20. tvorna tkiva

Tvorna tkiva (meristemi) su vrsta biljnih tkiva ije elije tokom itavog ivota zadravaju sposobnost deobe na raun ega biljka raste, sekundarno deblja ili se obnavlja oteeno tkivo.

Od meristemskih elija diferencijacijom postaju elije svih trajnih tkiva. Usled stalnih deoba, kojima su izloene, ove elije imaju odreene morfoloke osobine: elije su sitne, oblika kocke ili prizme sa tankim membranama, pune su citoplazme, imaju relativno krupno jedro

sitne vakuole male i malobrojne plastide, najee su parenhimske elije, elije su tesno spojene i nemaju meueline prostore.

Prema nainu postanka razlikuju se dve osnovne grupe tvornih tkiva:

-primarna - koji vode poreklo od klicine elije i zadravaju sposobnost deobe tokom itavog ivota --sekundarna- nastaju od elija nekog trajnog tkiva koje su naknadno postale sposobne da se dele (najee su to parenhimske elije).

Vie biljke se odlikuju rastenjem tokom itavog ivota, to znai da se u njima stalno obrazuju nove elije i tkiva. (U klimatskim uslovima umerene zone biljke preko zime prekidaju rastenje i tada su u stadijumu mirovanja.) Rastenje biljke odvija se samo u zonama koje sadre meristemske elije - sposobne za viestruke deobe.

Prema poloaju koji zauzimaju u biljci tvorna tkiva se dele na:

-vrna -apikalna- tvorna tkiva se nalaze na vrhovima korena i stabla i nazivaju se vegetacione kupe. Deobama elija ovog tkiva biljka raste u duinu. Vrna tvorna tkiva prema poreklu pripadaju primarnim meristemima.

-bona - tvorna tkiva su cilindrinog oblika (na preseku imaju oblik prstena) i pomou njih stablo i koren sekundarno debljaju (rastu u irinu). Ova tvorna tkiva su sekundarni meristemi. Pripadaju im: kambrijum i folgen

-umetnuta- interkalarna tvorna tkiva (interkalarna tkiva) obrazuju se izmeu trajnih tkiva, kao npr. u osnovi lista koji raste.

-tkiva rane - nastaju na mestima povrede biljnih organa. Ona stvaraju tvorevinu, masu elija zvanu kalus kojom se rana zatvara i time spreava suenje i prodor mikroorganizama. Kalus moe da obrazuje bilo koja iva elija...21. Pokoricna tkiva

Pokorina tkiva su sloena trajna biljna tkiva jer su izgraena od razliitih vrsta elija i u neposrednom su kontaktu sa svim uticajima sredine u kojoj biljka ivi. Imaju ulogu da: zatite unutranjost organa od nepovoljnih uticaja spoljanje sredine, tite od suvinog odavanja vode, mehanike povrede, naglih temperaturnih promena, prodiranja parazita, omogue razmenu materija tih organa i sredine.

U zavisnosti od kog tvornog tkiva nastaju, razlikuju se dve vrste povrinskog tkiva:

primarno, kome pripada: epidermis

sekundarno u koje spadaju: pluta i mrtva kora

Sekundarna pokorina tkiva

Stablo i koren, za razliku od lista, kao viegodinji organi sem rastenja u duinu jo i sekundarno debljaju. Neno tkivo epidermisa ne moe da prati to debljanje organa, ve bi pod dejstvom novonastale mase popucalo. Da biljni organi ne bi ostali bez zatite, odmah se stvara sekundarno pokorino tkivo pluta i mrtva kora.

Obrazovanje plute poinje formiranjem sekundarnog meristema felogena koji se naziva jo i plutin kambijum. Ona je uvek vieslojna. elije plute su: vrsto meusobno spojene- bez intercelulara, na poprenom preseku su evorouglaste i grade radijalne nizove, mrtve i ispunjene vazduhom. Pluta je nepropustna za vodu i gasove pa se zbog toga obrazuju otvori za provetravanje - lenticele.

Lenticele imaju oblik brazde ili kvrice. Kada se pluta obrazuje u dubljim slojevima stabla, onda sva tkiva koja lee ispred plute (ka periferiji stabla) pre ili kasnije uginu jer pluta ne dozvoljava dovod hranljivih materija.

Kompleks mrtvih tkiva- tkiva koja se nalaze izvan poslednjeg felogena i plute ini mrtvu koru. Odbacivanje mrtve kore vri se posebnim tkivom- feloid. Mrtva kora titi biljke od gubljenja vode isparavanjem, naglih temperaturnih promena, od parazita i biljojedih ivotinja, suvinog zagrevanja, od poara...

22. epidermis

Epidermis ine ive elije najee jednog sloja koje su meu sobom vrsto spojene pa ga je mogue sa biljnog organa skinuti kao koicu vee ili manje povrine, pripijene su jedna uz drugu tako da izmeu njih nema meuprostora i jednojedarne. Od plastida nalaze se leukoplasti. Boni zidovi su talasasti naroito kod biljaka vlanih stanita. Na poprenom preseku epidermis je veinom etvorougaonog oblika.

Celulozni zidovi ovih elija su zadebljali samo prema spoljanjoj sredini i pokriveni su kutikulom- tankom opnom sa kutinom. Kutikulu izluuju mlade epidermalne elije. Kutikula i kutikularni slojevi esto su proeti voskom. Vosak smanjuje intenzitet transpiracije, smanjuje adheziju rosnih i kinih kapi, onemoguavaju naseljavanje epifita... Kutikula je masna materija skoro nepropustljiva za vodu i gasove. Zbog toga se u epidermisu obrazuju stome preko kojih ulazi ugljen-dioksid i isparava suvina voda.

Dlake - trihome su izrataji na povrini tela.Veliina i oblik dlaka veoma su raznovrsni. Izumrle dlake ispunjene su vazduhom i zbog totalne refleksije bele su boje. Na osnovu dlaka mogua je determinavija biljaka. U farmakognoziji one slue za odreivanje droga biljnog porekla. Kod biljaka sunih predela grade prave omotae. Kod kopriva nalaze se dlake are. Kod pustinjskih biljaka dlake se mogu razviti u rezervoare za vodu.

23. mehanicka tkiva

Mehanika tkiva su vrsta trajnih biljnih tkiva ije su elije tesno meusobno spojene i imaju debele celulozne zidove sa malobrojnim i sitnim porama, pa daju vrstinu biljci. Mehaniki elementi su u biljnim organima specifino rasporeeni tako da se uz najmanji utroak materijala obezbeuju najvea mogua vrstoa. Obrazovanje mehanikih tkiva zavisi od spoljanjih uslova. Vetaki izazvani pritisci i istezanja i vlanost vazduha i zemljita utiu na formiranje mehanikih tkiva.

Histoloki elementi mehanikog tkiva su:

1. kolenhimske elije,

2. sklerenhim- likina i drvena vlakna

3. sklereidi.Kolenhim se obrazuje samo kao primarno tkivo. Mehaniko je tkivo mladih organa koji jo rastu. Sastoji se od ivih elija iji su zidovi neravnomerno zadebljali. elije su sakupljene u trake ili cilindre, koji se obino nalaze ispod epidermisa mladih stabala.

Sklerenhim je graen od mrtvih elija jako zadebljalih i odrvenelih elijskih zidova. Nalazi se u svim delovima biljke koji su prestali sa rastom.

Deli se na: sklereide, likina vlakna i drvena vlakna.

Sklereidi su elije sa jako zadebljalim elijskim zidom, razbacane izmeu elija drugih tkiva. Ima ih i u masi, kao npr. u plodu kruke. Ima ih raznog oblika.

Likina vlakna su elije izduenog oblika, sa zailjenim vrhovima, te imaju oblik vretena i debelim membranama. Vlakna aktivno rastu na oba kraja i time se utiskuju meu ostale elije. Likina vlakna konoplje mogu biti dugaka 10 mm, lana 40 mm, a kod nekih biljaka dostiu duinu do 20 cm. Zidovi ovih elija su celulozni i zbog toga su cenjena u industriji (lan, konoplja, kopriva). Nalaze se u vegetativnim

organima skoro svih viih biljaka. Retka su u kruninim i ainim listiima.

Drvena vlakna (libriform vlakna) se nalaze u drvenom delu stabla. Kraa su od likinih vlakana i njihovi zidovi su jako odrveneli.

24. parenhimska tkiva

Parenhimska tkiva ili osnovna tkiva biljaka su prosta trajna tkiva izgraena od jedne vrste elija, a mogu da obavljaju razliite funkcije i imaju razliito poreklo. U kori, sri i listu su primarnog, a u sprovodnim tkivima primarnog ili sekundarnog porekla. Pruaju se kroz itavo biljno telo obrazujui jedan neprekidni sistem u koji su uronjena sva tkiva osim pokorinih.

Zavisno od funkcije koju obavljaju ova tkiva se dele na:

1. parenhim za apsorpciju vode i mineralnih materija (apsorpcioni parenhim)

2. parenhim za fotosintezu (hlorenhim)

3. parenhim za magacioniranje rezervnih materija

4. provodni parenhim

5. parenhim za magacioniranje vazduha (aerenhim).25. parenhim za fotosintezu

Parenhim za fotosintezu imaju zelene vie biljke- autotrofne, poluparazitne-, veliki broj niih biljaka-alge-. Nalazi se u listovima i mladim, zelenim stablima. Njegove elije sadre sve elijske organele, a posebno su dobro razvijeni hloroplasti u kojima se obavlja proces fotosinteze.

U listu je ovo tkivo izgraeno od dve vrste elija:

- prema licu lista nalazi se palisadno tkivo- tkivo za fotosintezu, graeno od zbijenih elija oblika tetraedra;

- prema naliju lista nalazi se sunerasto tkivo graeno od elija nepravilnog loptastog i zvezdastog oblika, izmeu kojih se nalaze prostrani intercelulari.Uloga mu je razmeni gasova i transpiraciji.

Tkivo za fotosintezu povezano je sa provodnim tkivom da bi se materije stvorene u fotosintezi prenosile do svih delova biljke. Fotosintezu kao sporednu funkciju vre i druga tkiva- epidermis listova i stabla, primarna kora stabla, primarna kora vazdunih korenova...

Parenhim za magacioniranje ine elije koje imaju sposobnost da nagomilavaju organske materije, naroito skrob, proteine i masti ili vodu. Takvo tkivo se nalazi u krtolama, rizomima ili zadebljalim korenovima. Drvenaste biljke magacioniraju hranljive materije u stablima, a neke u listovima (aloja, uvarkua). Ova tkiva su esta u plodovima -maslina- i semenima. Biljke sunih predela prilagoene su tako da mogu nagomilavati velike koliine vode u liu (agava) ili u stablu (kaktusi).

Slui za provoenje materija pa su elije koje ga grade izduene u pravcu u kome se materije provode. Nalazi se u floemu i ksilemu.

26. provodno tkivoSlue za sprovoenje: vode i u njoj rastvorene mineralne materije -tkiva- hadrom- i vode sa organskim materijama, - tkiva- leptom-. Obrazovanje ovih tkiva povezuje se sa prilagoavanjem biljaka na suvozemni nain ivota. Histoloki elementi provodnih tkiva su traheje, traheidi, sitaste cevi, elije pratilice, kambifor elije i provodni parenhim.

Traheje predstavljaju uzane cevi koje u nekih biljaka dostiu nekoliko metara duine- bagrem oko 1m, hrast oko 2m- . Nemaju protoplasta. Njihov sadraj je voda i mineralne materije. Provodna funkcija poinje tek posle njihove smrti.

Prema karakteru zadebljanja unutranjih bonih zidova mogu biti prstenaste, spiralne, mreaste i jamiaste ako su zadebljanja na membranama.

Traheidi su prozenhimske elije, nemaju protoplast, lignifikovanih su membrana i sa raznim vrstama lokalnih zadebljanja na bonim zidovima. Naslanjaju se jedan na drugi svojim suenim delovima na kojima su jamioce. Duina im je od 1 do 4 mm.

Trahei i traheidi su dobro razvijeni kod biljaka sunih stanita dok kod biljaka vlanih i vodenih slabo ili uopte ne nalaze.

Sitaste cevi sprovode organske materije od kojih svaka cev predstavlja dugaak niz elija meusobno spojenih preko sitastih ploa.

elije pratilice imaju isto poreklo kao i lanovi sitaste cevi i postaju uzdunom deobom iste elije tj majke elije. Majka elija se podeli na dve od kojih jedna postaje lan sitaste cevi a druga elija pratilica. Znatno su ueg lumena od sitastih cevi, membrane su im tanke i celulozne, sadre male vakuole ispunjene su gustom citoplazmom u kojoj je relativno krupno jedro.

Provodni snopii - Kretanje organskih i neorganskih materija odvija se u telu biljke preko provodnih snopia. Provodni elementi u snopiu tesno su meusobno spojeni, ali su tokovi materija u suprotnim smerovima.

Sloeni provodni snopii su kada su u snopiu zajedno elementi za kretanje neorganskih i organskih materija. U sloenom provodnom snopiu deo koji provodi neorganske materije predstavlja tkivo- HADROM, a deo koji provodi organske materije tkivo LEPTOM.

ei su prosti provodni snopii koji slue za kretanje organskih materija- FLOEMSKI snopii nego oni to slue kretamju neorganskih materija- HADROMSKI snopii.

U snopiima zajedno sa provodnim elementima nalaze se i mehaniki elementi. Ovi snopii sastoje se iz dva dela:

FLOEM koji odgovara leptomu-provodi organske materije- i likinim vlaknima i

KSILEM koji odgovara hadromu- provodi neorganske materije- i drvenim vlaknima.

U zavisnosti od poloaja ksilema i floema razlikuju se tri tipa snopia:- koncentrini,- lateralni i- radijalni.

Kolateralni snopi je najei tip snopia u listovima i stablima recentnih cvetnica.

27. koren znacaj I funkcija

Jedan od osnovnih biljnih organa je koren koji se obino odlikuje cilindrinim oblikom i radijalnom simetrijom. Najee se nalazi u zemljitu, a ree u vazduhu. Koren uvruje, odnosno ukorenjuje biljku za podlogu. Pored toga, njegova znaajna funkcija je i u apsorpciji vode i mineralnih materija iz zemljita. U njemu se takoe skladite hranljive materije i on provodi vodu i mneralne materije iz zemljita, kao i uskladitene rezervne materije iz rezervi u izdanak. Raste neogranieno vrhom, aktivnou vegetacione kupe korena. Koren raste u pravcu delovanja Zemljine tee. Od izdanka se u morfolokom pogledu razlikuje po tome to nikada ne nosi listove.

28. morfologija I anatomija lista kao adaptacija na temperaturne uslove spoljasne sredine

List je biljni organ koji se na stablu zainje egzogeno, na periferiji vegetacione kupe

- Ima ogranieno rastenje,

- Oblik mu je karakteristian za svaku biljku,

- Sastoji se iz liske lisne ploe- lamine i drke. Lisna drka podsea na stablo, ali je po postanku deo lista,

- Veliina im se kree od nekoliko milimetara do duine od 20 m,

- Povrina lista je velika,

- Duina ivota moe biti kraa od jednnog vegetacionog perioda pa do 5 godina,

- Ako ima sve navedene delove on je potpun,

- Ako nema lisne drke on se naziva sedei list,

- Rast lista je u samom poetku rasta iz vrha a potom se razvija drka- bazipetalni nain rasta, osnovne funkcije lista su asimilacija i transpiracija.

29. zivotinjska tkiva podela

Tkivo predstavlja organsku strukturu sastavljenu od elija, diferenciranih na istovetan nain, koje formiraju prisnu zajednicu.

Prvobitno tkivo je bilo jednostavno, elije su bile slabo diferencirane, a podela funkcija je bila slabo izraena to bi odgovaralo epitelnom tkivu.

Od ivotinjskih tkiva evoluciono su najstarija epitelna tkiva. Prve metazoe bile su sagraene samo od epitelnog tkiva, ije nisko diferencirane elije su obavljale sve fizioloke radnje.

Podela funkcija meu elijama izraena je kod kolonijalnih oblika jednoelijskih organizama- biar u kolonijama Volvox.

Sa progresivnin razvitkom telesne organizacije, nastala su nova posebna tkiva- dva visokodiferencirana ivotinjska tkiva nervno i miino, koja i embrioloki i filogenetski vode poreklo od epitela.

ivotinjska tkiva moemo svrstati u:

1. Tkiva opteg tipa

1.1. Epitelna

1.2. Vezivna

1.3. Trofina

2. Visokodiferencirana i specijalizovana tkiva

2.1. Miino

2.2. Nervno

30. zivotinjska tkiva tkiva opsteg tipa

EPITELNA tkiva.

Obino ine granicu prema spoljanjoj sredini ili oblau mnoge organe sa spoljanje i unutranje strane-srce, krvne sudove, crevni trakt, izvodne kanale lezda, usnu i druge duplje, kanale ekskretornog sistema...

U odnosu na funkcionalnu diferencijaciju elija epitel moemo podeliti na:

1. Reproduktivni- ulazi u sastav gonada. Iz njega nastaju specijalizovane elije-spermatozoidi i jajna elija.

2. Zatitni ili pokrovni epitel - Jednoslojan je kod beskimenjaka-derivat hitin, a vieslojan kod kimenjaka-derivat krljut, dlaka, perja, keratin.

3. Sekretorni epitel je tkivo od koga su izgraene lezde.

4. Apsorpcioni - karakteristian je za gastrointestinalni trakt.Epitel je visoko cilindrian. Stvara sluz i oblae eludac, tanko i debelo crevo.

5. Respiratorni - ulazi u sastav organa za disanje i drugih respiratornih povrina ukljuenih u razmeni gasova sa okolinom.Sastavljen je od elija tankih zidova, koji lako proputaju gasove.

6.ulni ili senzitivni epitel je takvo tkivo u kome su izvesne elije diferencirane i osposobljene da primaju i sprovode nadraaje. Takve elije mogu biti usamljene ili grupisane u povrinskim slojevima tela, ali mogu formirati i sloene ulne organe.

VEZIVNA tkiva. Kod ivotinjskih organa omoguavaju vezu meu raznim delovima tela.

Osnovna histoloka odlika je u tome to pored elija u njegov sastav ulazi i intercelularna supstanca, razliitog hemijskog sastava - produkt elija koji je osnovni nosilac funkcija ovog tkiva. Sve vrste vezivnog tkiva potiu od mezenhima - najprostije vezivno tkivo. to se tie embrionalnog porekla vezivnog tkiva su nastala iz intermedijalnog klicinog lista - mezoderma.1. Mehaniko tkivo kome pripadaju i hrskavica i kotano tkivo- osnovna uloga je potporna ali i da povezuje razne delove tela organizma, omoguava optu lokomociju i kretanje samo nekih delova.

2. Mreasto ili retikularno - elije su zvezdastog oblika, sa mreastim citoplazmatinim produetcima. Ulaze u sastav limfnih vorova, slezine, kotane sri.

3. Rastresito - elije su fibrociti, polimorfni histiociti i plazmociti i intercelularna vlakna-kolagena i elastina.Ulazi u sastav potkono vezivnog tkiva koje spaja kou za potkone miie.

4. Sluzno vezivno tkivo ulazi u sastav pupane vrpce i zubne pulpe.

5. Fibrozno tkivo karakteriu gruba kolagena vlakna-produkti elija,elije su retke. Kolagena vlakna su rasporeena u snopie i nalaze se u tetivama i ilama.

6. Elastino - slino fibroznom tkivu sa bogato razvijenim elastinim vlaknima. Ulaze u sastav zidova krvnih sudova, plunog tkiva, ligamenata...

TROFINA tkiva transportujui hranljive materije u telu, obezbeuju ishranu celog organizma. Odstranjuju konane produkte metabolizma iz tela i uestvuju u formiranjui zatitnih imunolokih mehanizama. Tene su konzistencije sa razvijenom intercelularnom supstancom. Trofinim tkivima prirpadaju krv i limfa.

Krv sadri tri vrste elijskih elementa koji lebde u intercelularnoj supstanci, u plazmi.

1. eritrocite -najmnogobrojniji, kratkog su veka- brzo stare i njih razara slezina, zamenjuju ih mlade elije koje se stvaraju u kotanoj sri,a slue prenosu kioseonika

2. leukocite-nemaju stalan oblik, ameboidno se kreu, imaju sposobnost fagocitoze i slue odbrani organizma,

3. trombocite- veliine 2-4, izduena telaca bez jedra i znaajna su u procesima koagulacije krvi.

Limfa je smetena u meuelijskim prostorima ostalih tkiva. Karakterie je predominantno prisustvo tenosti i jednog tipa elijskih elemenata- leukociti.

31. zivotinjsko tkivo misicno I nervno

MIINO tkivo je izgraeno samo od elija, bez meuelijske supstance i elije su nosioci njegove funkcije.

Miofibrili - jasno diferencirane specijalne konaste citoplazmatine strukture, imaju uzduan pravac i zauzimaju celu duinu vlakna.

Osnovna funkcionalna odlika miinog vlakna je kontraktilnost, zahvaljujui kontraktilnim vlaknima-miofibrilima. S tim u vezi je intenzivni promet materija i energije, kako bi se omoguila kontrakcija miine elije kao i njegova sposobnost za vrenje rada.

U odnosu na neke fiziko- hemijske i funkcionalne osobenosti miinih elija sve miie delimo na:

1. Glatke miie koji ulaze u sastav crevnog trakta, krvnih sudova, sistema za disanje, urogenitalnih vodova, u koi...u nevoljnoj muskulaturi.Nastaju iz embrionalnog mezenhima.Odlikuju ih spore kontrakcije. Vretenastog su oblika sa izduenim jedrom.

2. Poprenoprugasti miii oznaeni su i kao skeletni ili somatski miii tj. u voljnoj muskulaturi.. Miino vlakno je izdueno cilindrinog oblika na krajevima zaobljeno, tupo stanjeno ili iljasto, spojeno sa ligamentima i pomou njega spojeno za skelet. Svako vlakno je obavijeno opnom- sarkolemom. Protoplazma- sarkoplazma sadri guste miofibrile i veliki broj jedara. Sline struktzure su i miine elije koje ine miini sloj zida srca.

NERVNO tkivo je sastavljeno od nervnih elija - neurona i razliitih pomonih struktura sa potpornom ili trofikom funkcijom. Osnovni, specijalizovani histoloki elementi nervnog tkiva su NEURONI.

Neuron se sastoji od tela neurona i izrataja - neurita ili aksona koji je znatno dui od bonih izrataja. Na suprotnoj strani aksona telo neurona snabdeveno je kraim, bunastim izratajima - dendritima.

Duina neurona je razliita i u korelaciji je sa njegovom funkcijom u sklopu nervnog sistema.Osnovna uloga nervne elije sastoji se u primanju nadraaja i sprovoenju nervnog impulsa. Impuls putuje od dendrita preko neuronskog tela prema neuritu, a preko njega prelazi na drugu eliju.

Nervne elije nisu u stanju da se dele i njihov broj ostaje konstantan celog ivota ili ak sa starenjem i opada.

Tokom embriogeneze nervno tkivo nastaje iz spoljanjeg klicinog lista - ektoderma.

Skup vie tkiva spopsobnih da obavljaju pojedine sloene funkcije u organizmu ine organ.

32. Hemijski sastav elije

elija je kompleksan sistem koji se nalazi u dinamikoj ravnotei- sve komponente se razgrauju i obrazuju nove. elija je iva sve dotle dok je organizacija tog dinamikog sistema ouvana. Sagraena je od istih elemenata koji se nalaze u ne ivoj prirodi ali u malim koliinama.

Od 92 prirodna elementa samo 6- ugljenik, vodonik, kiseonik, azot i fosfor i sumpor uestvuju u izgradnji veine jedinjena, inei 99% ivog tkiva, dok se smatra da su neophodni i kalcijum, kalijum, magnezijum, gvoe, mangan, bakar, cink, molbiden, hlor, natrijum, kobalt i jod.

Od neorganskih supstanci u eliji nalaze se voda, mineralne soli i joni.

Od organskih sastojaka prisutni su eeri, masne kiseline, aminokiseline i azotne baze. Grade sloena jedinjenja koja omoguavaju funkcionisanje ivih sistema

33. Nukleinske kiseline

Nukelinske kiseline je prvi put izolovao vajcarski fiziolog Fridrih Mier 1869.god. iz jedra elija smene tenosti lososa. Naziv su dobile prema jedru (nucleus) u kome su najvie zastupljene, mada ih ima i u citoplazmi. Njihova uloga je u prenoenju naslednih informacija.U prirodi postoje dve vrste nukleinskih kiselina: dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) i ribonukleinskakiselina(RNK).Obe su zastupljene u svim vrstama organizama i veoma su znaajne za odravanje ivota i evoluciju ivog sveta.Osnovna gradivna jedinica DNK je nukleotid. Nukleotidi se sastoje od eera pentoze, na iji je prvi C-atom vezana jedna azotna baza, a za peti C-atom organska fosfatna grupa. Dve vrste eera, koji se neznatno meusobno razlikuju, ulaze u sastav nukleotida: riboza i deoksiriboza. eer riboza karakterie ribonukleotid, a eer deoksiriboza deoksiribonukleotid. Azotna baza u nukleotidu moe biti purinska ili pirimidinska. Purinske baze, adenin i guanin, sastoje se od dva prstena i komplamentarne su pirimidinskim bazama timinu, citozinu i uracilu, koji sadre jedan prsten. Pirimidinska baza timin se javlja samo u ribonukleotidu, dok je uracil prisutan iskljucivo u deoksiribonukleotidu. Adenin, guanin i citozin javljaju se u obje vrste nukleotida.eer i azotna baza (bez fosfatne grupe) ine nukleozid (npr., adenin i riboza se oznaavaju kao adenozin), koji sa fosfatnom grupom predstavlja nukleotid (npr., adenin, riboza i fosfatna grupa ine adenozin-monofosfat ili AMP). Nukleotidi u ivoj materiji vre tri znaajne funkcije: prenose energiju (TP), ulaze u sastav koenzima (FAD, NAD, NADP, CoA) i predstavljaju osnovne komponente genetskog materijala elije.

Sekundarnu strukturu DNK ini dvolanana spirala. Dva polinukleotidna lanca , koja ine ovu spiralu, su antiparalelna to znaida se naspram 5 kraja jednog lanca nalazi 3 kraj drugog, i obrnuto. Lanci su uvijeni jedan oko drugog tako da se du dvolanane spirale prostiru dva ljeba:veliki i mali. DNK spirala ima celom duinom isti prenik. Purinske i pirimidinske baze se nalaze u unutranjosti spirale gusto spakovane jedna nad drugom, a ravni baza su normalne na osu spirale. Fosfatne grupe su okrenute prema spoljanjoj strani i zajedno sa pentozama ine skelet spirale.

Osnovna gradivna jedinica RNK je, kao i kod DNK, nukleotid. Nukleotidi DNK i RNK razlikuju se po pirimidinskim bazama I pentozi: umesto timina RNK ima uracil, a eer je riboza.

RNK su jednolanani molekuli koji nastaju tako to se nukleotidi povezuju fosfodiestarskim vezama. Priroda ovih veza je ista kao u DNK, samo to umesto dezoksiriboze uestvuje riboza. Unutar ovih jednolananih molekula komplementarne baze mogu da nagrade krae ili due dvolanane, spiralizovane delove spajajui se vodoninim vezama (A=U ; G=C).

Ti dvolanani delovi ine sekundarnu strukturu RNK.

U eliji postoje tri vrste RNK: informaciona RNK (i-RNK), transportna RNK (t-RNK) i ribozomska RNK (r-RNK).

Sve tri vrste nastaju prepisivanjem odreenih delova jednog lanca DNK, odnosno prepisivanjem gena. Tako da RNK predstavljaju kopije pojedinih gena.

Informaciona RNK nastaje prepisivanjem strukturnih gena koji sadre uputstvo za sintezu proteina. Uloga i-RNK je da to uputstvo (informaciju) za sintezu proteina prenese do ribozoma (mesto sinteze proteina). Sinteza i-RNK poinje onda kada je eliji potreban neki protein, a kada se obezbedi dovoljna koliina proteina i-RNK biva razgraena.

Transportna RNK nastaje prepisivanjem male grupe specifinih gena. Transportna RNK ima dvostruku ulogu: prevodi uputstvo za sintezu proteina sa i-RNK u redosled aminokiselina u proteinu i prenosi aminokiseline do ribozoma.

Ribozomska RNK nastaje prepisivanjem gena koji se zajedniki nazivaju organizatori jedarceta. Njena uloga je da zajedno sa odreenim proteinima nagradi ribozome.

elije jednog organizma se meusobno razlikuju po i-RNK i t-RNK koje sadre dok su r-RNK i DNK u svim elijama jednog organizma iste.

Bioloka uloga nukleinskih kiselina

Protok genetikih informacija kroz generacije i kroz eliju Frensis Krik je 1958.god. prikazao na sledei nain.

DNK DNK RNK PROTEIN

replikacija transkripcija translacija

Molekuli DNK se pre svake elijske deobe udvajaju u procesu replikacije.Posle elijske deobe erke elije dobijaju identian skup naselednih informacija kakav je imala roditeljska elija.

U procesu transkripcije na DNK kao matrici sintetiu se molekuli RNK koji su verne kopije pojedinih gena. Istovremeno, molekuli RNK predstavljaju matrice na kojima e se u procesu translacije sintetisati proteini.

Transkripcija i translacija su procesi u kojima se genetika informacija, sadrana u strukturi DNK, prevodi u strukturu proteina, od kojih e zavisiti sve strukturne i funkcionalne karakteristike jedne elije.

34. Metabolizam ( katabolizam, anabolizam i bazalni metabolizam)

Razmena hemijskih supstanci i promene energije u ivim sistemima predstavljaju METABOLIZAM, odnosno promet marerije. Metabolizam se odvija kao skup dve grupe u sutini suprotnih procesa

1. KATABOLIZAM predstavlja sve procese razlaganja organskih molekula- ugljenih hidrata, masti, belanevina- uz oslobaanje energije koju elija delom pretvara u toplotu, a delimino konzervira u naroitim intercelularnim sistemima. Odvijaju se u mitohondrijama.

2. ANABOLIZAM predstavlja sve procese sinteze sloenih organskih od prostih jedinjenja, uz vezivanje energije. Odvijaju se u razliitim delovima elije, zavisno od procesa.

Oba procesa su sloeni biohemijski procesi, koji se odvijaju lagano i postupno u prisustvu enzima- bioloki katalizatori- i drugih aktivnih supstanci uglavnom u prisustvu kiseonika.

BAZALNI METABOLIZAM ili osnovni promet je promet energije koji se obavi u uslovima mirovanja organizma, na umerenoj temperaturi i bez uzimanja hrane u toku 12 sati- karakteristian je za homeoterme.

Kod poikilotermnih organizama produkcije toplote je direktno proporcionalna visini spoljanje temperatue i kada se organizmi nalaze u uslovima fiziolokog mira.Kod ovek on iznosi od 6700 do 7500 KJ na jedan sat. Ova vrednost varira u zavisnosti od fizikij i umnih aktivnosti. Odreivanje osnovnoh energetskog prometa je znaajno u leenju pojedinih obolenja, kao i kondicionih priprema sportista.

35. Fotosinteza

Fotosinteza - iz grkog foto-svetlost i sintezis-spsjanje sa neim-, je fizioloki proces pretvaranja svetlosne energije u hemijsku i deponovanje u vidu molekula eera ili

Fotosinteza je fizioloki proces kojim fotoautotrofne biljke, i neke bakterije i alge koje u svojim elijama imaju hlorofil, sintetizuju sloena organska jedinjenja (ugljene hidrate, masti i belanevine) od prostih neorganskih supstanci (ugljen-dioksid i voda) pomou svetlosne energije i florofila. U tom procesu se oslobaa molekularni kiseonik koji je neophodan za aerobno disanje.

Svetlost

6 CO2 + 6 H2O --------------------- C6H12O6 + 6 O2

Hlorofil

Fotosinteza se sastoji iz dva povezana procesa oznaeni kao: svetla faza i tamna faza.

Svetla faza se odvija uz direktno uee svetlosti. Sastoji se od fotofizikih i fotohemijskih reakcija. Fotofizike reakcije obuhvataju apsorpciju svetlosne energije i njen prenos do reakcionih centara.

fotohemijske reakcije obuhvataju transport elektrona, oksidaciju vode, sintezu asimilacionih inioca ATP adenozin-tri-fosfat i NADPH-nikotinamid - adenin dinukleotid-fosfat i oslobaanje O2.

Tamna faza, obuhvata biohemijske reakcije koje se odigravaju u stromi hloroplasta. Nakon apsorpcije svetlosne energije i njene transformacije u hemijsku energiju- ATP, NADPH, dolazi do fiksacije i redukcije CO2 i njegovog ugraivanja u primarna organska jedinjenja - sinteze ugljenih hidrata.

U biolokim sistemima akumulirana energija u organskim jedinjenjima u toku fotosinteze moe se osloboditi postepeno i kontrolisano, u malim porcijama uz njeno korienje za metabolike procese i potrebe elije, odnosno organizma ili sagorevanjem, odavanjem velike koliine energije u vidu toplote, van biolokih sistema.

Kada nebi bilo fotosinteze sva organska materija na Zemlji bi se oksidisala, odnosno sagorela za oko 30 godina.

Fotosinteza vri ponovnu redukciju produkata oksidacije organske materije.

Osnovni supstrat za odvijanje procesa fotosinteze je CO2 iz vazduha. Skoro sva organska jedinjenja i sav kiseonik biosfere, biogenog su porekla, odnosno fotosintetiki proizvod. Procenjuje se da za neto vie od 2000 godina, sav kiseonik atmosfere, a za oko 2 miliona godina sva voda mora i okeana, proe kroz fotosintetiki aparat biljaka.

36. Faktori koji utiu na fotosintezuSpoljanji faktori su: - intenzitet svetlosti, kvalitet i duzina njenig trajanja

-koncentracija CO2 u atmosferi- poveanjem koncentacije CO2 raste i temperatura, sto dovodi do drastinih klimatskih promena

-koliina vode- u vreme sue ubrzano se sintetiu eeri, aminokiseline, a naglo smanjuje sinteza proteina, usporava se translokacija asimilata iz mesta njihove sinteze u centre njihove potronje ili nakupljanja

- prisustvo mineralnih soli u podlozi i to: azota- ulazi u sastav hlorofila, proteina, nukleinskih kiselina

Fosfora- utie na sintezu ATP i NADPH na postojanost hlorofila pri nepononjenim ekolokim uslovima, posebno pri niskim temperaturama.

Kalijum- povoljno utie na nakupljanje hlorofila, aktivira vei broj enzima, na stukturu hloroplasta, mehanizme otvaranja stomaMagnezijum- posrednik izmeu ATP, NADPH i enzima, enzima i supstrata. Mikroelemnti Zn, Mo imaju pozitivan uticaj na fotosintezu -Unutranji faktori su: graa lista, poloaj lista, veliina lisne povrine i njena trajnost, koliina i raspored hloroplasta u elijama fotosintetikog tkiva, prisustvo odreenih enzima, regulacija otvorenosti stoma.

Svi ovi faktori su meusobno povezani i uslovljeni.

Znaaj fotosinteze je u uspostavljanju ivota i odravanje odnosa izmeu ivih bia i njihove ivotne sredine.

37. elijsko disanje

Je proces suprotan procesu fotosinteze kada se glukoza i druge supstance oksiduju i proizvode ugljen-dioksid i vodu, a otputaju hemijsku energiju. Procesi razgradnje, koji se sastoje iz niza oksido-redukcionih reakcija, obuhvaeni su terminom disanje.

U elijama autotrofnih i heterotrofnih organizama disanje se odvija u mitohondrijama uz potronju kiseonika. Takav tip disanja se naziva aerobno disanje. Poseban oblik aerobnog disanja predstavlja fotoresoiracija, koja je u osnovi povezana sa fotosintezom i odgrava se kod mnogih biljaka u fotosintetikim elijama u prisustvu svetlosti, u uslovima niske koncentracije CO2 i visoke koncentracije O2. U tom procesu uestvuju hloroplasti i mitohondrije.

Proces disanja najee se sastoji od nekoliko faza:

- pripremna faza u kojoj dolazi do razlaganja sloenih jedinjenja i do povienja energetskog supstrata- fosforilizacija,

- faza oksidativne razgradnje supstrata, u kojoj se raskidaju veze meu mnogim ugljenicima organskih jedinjenja i u kojoj se mnogi ugljenikovi atomi oksidiu do CO2, a razliiti koenzimi redukuju,

- faza ponovne ili termike oksidacije koenzima, koja se sastoji od prenosa elektrona na kiseonik, pri emu nastaje voda,

- oksidativne fosforilacije tj. sinteze ATP.

Opta sumarna jednaina disanja moe se iskazati kao oksidacija glukoze do ugljendioksida i redukcija kiseonika do vode.

C6H12O6 + 6O2 ---- 6CO2 + 6H2O + energija (2880 kJ)

Supstrat disanja su jedinjenja koja u procesu bioloke oksidacije oslobaaju energiju za odvijanje ivotnih procesa elije. Najee se koriste ugljeni hidrati i lipidi, manje proteini- pri klijanju semena leguminoza-, organske kiseline- u listovima sukulentnih biljaka-

Koja od jedinjenja e se koristiti za disanje i u kojoj meri zavisi od same biljke i od uslova u kojima se nalazi.38. Tipovi ishrane ivih bia

Svi ivi organizmi su prema nainu ishane podeljeni u vie grupa

1. Autotrofni organizmi su: biljke sa hlorofilom, neke bakterije.

Imaju sposobnost da samostalno sintetiu sloene organske supstance- ugljene hidrate, masti, belanevine. Iz prostih neorganskih jedinjenja- vode, mineralnih soli i ugljen-dioksida koristei izvore energije iz spoljanje sredine.

Prema izvoru energije koju koriste za sintezu hranljivih supstanci autotrofni organizmi podeljeni su na: 1) Fotoautotrofne-fotosintetike. To su biljke sa hlorofilom i neke bakterije. One vre fotosintezu i koriste energiju suneve svetlosti.

2) Hemoautotrofne-hemosintetike. To su samo neke bakterije. U vrenju hemosinteze koriste energiju koju dobijaju oksidacijom nekih neorganskih supstanci.

2. Heterotrofni organizmi su: sve ivotinje, gljive, biljke bez hlotofila, veina mikroorganizama.

Odlikuju se nesamostalnim nainom ishrane. Za svoje ivotne potrebe kotiste hranu koju su sintetizovale biljke.Autotrofni organizmi.

MIKSOTROFNI ORGANIZMI - nalaze se meu parazitskim cvetnicama, koje koriste gotove organske materije, produkte sinteze autotrofnih organizama a istovremeno su sposobne da sintetiu ugljene hidrate iz neorganskih komponenata.

Heterotrofni organizmi.

Sutinska razlika izmeu biljaka i ivotinja je u nesposobnosti ivotinja da sintetiu eere, masti i belanevine iz neorganskih komponenti pod uticajem Suneve svetlosti, to biljke mogu.

Izuzetak je pr. vitamin D- pod uticajem Suneve svetlosti u koi i na njenoj povrini kod oveka i ivotinja iz holesterina nastaje materija sa svojstvima vitamina D.

1. Proizvoai ili PRODUCENTI su biljke sa hlorofilom koje svojom fotosintetikom aktivnou obezbeuju hranu za sebe i ostale organizme.

2. Potroai ili KONZUMENTI su hetrotrofni organizmi.

a. BILjOJEDI koji se hrane biljkama.

b. MESOJEDI koji se hrane drugim ivotinjama.

v. SAPROFAGI organizmi koji se hrane leevima i odbaenim ili uginulim delovima drugih organizama.

Heterotrofni saprofagi-gljive i bakterije-koji kao hranu koriste neutroenu organsku materiju, organski otpad, leeve, sporedne produkte metabolizma drugih organizama su REDUCENTI ili razlagai.Njihov uloga u prirodi je veoma znaajna jer postepeno razlau i mineralizuju organsku materiju do poetnih, neorganskih supstanci koje se na taj nain vraaju u prirodu i autotrofni organizmi ih mogu ponovo koriristiti.

g. PREDATORI su organizmi koji love ili otimaju plen.

d. PARAZITI uzimaju i koriste produkte katabolizma svog domaina ili razlau njegove sopstvene materije.39. Opraivanje (hiroptrofilija)

40. Biogeohemijski ciklusi- kruenje vode i kruenje ugljenikaBIO-GEO-HEMIJSKI ciklusi - podrazumevaju da hemijski elementi koji ulaze u sastav ive materije krue u BIOSFERI od neorganske sredine do ivih bia i obrnuto prolazei pri tome kroz razliite hemijske kombinacije.

-Voda ulazi u sastav ive materije.

- Kruenje vode poinje njenim isparavanjem sa povrine mora, okeana i drugih vodenih basena koji predstavljaju rezervoare vode na Zemlji. Vodena para se u viim slojevima atmosphere kondenzuje, nastaju mase oblaka koji odlaze prema kopnu gde u obliku padavina voda stie do povrine Zemlje. Sa te povrine ona se razliitim vodotokovima ponovo vraa u mora i okeane. Deo vode sa povrine zemlje ulazi u sastav ivih bia, a zatim, isparavanjem i izluivanjem, ponovo naputa ove organizme. Sva voda se na kraju vraa u mora i okeane

- Aktivno uee organizama omoguuje tok biogeohemijskih procesa u biosferi. Kruenje materije znaajno je zbog toga to se jedna te ista koliina materije moe koristiti bezbroj puta. Osim toga, u biosferi jedan oblik jedinjenja se neprestano smenjuje drugim na raun energije koja neprekidno jednosmerno protie.

Na principima kruenja materije i proticanja energije zasniva se ivot. Kruzenje ugljenika

-Posle vode ugljenik je najzastupljenija komponenta ivih sistema o emu svedoi podatak da 49% suve materije organizma ini ugljenik.

- U atmosferi, ugljenik se nalazi u obliku ugljen-dioksida i u hidrosferi, rastvoren u vodi. U procesu fotosinteze biljke sa hlorofilom vezuju CO2 i ugljenik iz CO2 ugrauju u organska jedinjenja. Jedan deo ugljenika vraa se u atmosferu i vodu u toku disanja organizama. Najvei deo ugljenika vraa se u spoljanju sredinu procesima truljenja i vrenja, koje vre gljive i bakterije.

- Znatna koliina ugljenika ostaje due ili krae vreme van kruenja. Ponekad ostaci uginulih organizama, zbog posebnih uslova u kojima se nau (na dnu okeana, duboko pod zemljom, u uslovima niskih temperatura gde su procesi raspadanja usporeni) ne mogu biti potpuno razloeni. Od takvih ostataka nastaju: treset, lignit, kameni ugalj i nafta koje ovek koristi kao gorivo pa ih tako ponovo ukljuuje u proces kruenja.41. Biogeohemijski ciklusi- kruenje ugljen dioksida i kruenje kiseonika

Ugljenik

Posle vode ugljenik je najzastupljenija komponenta ivih sistema o emu svedoi podatak da 49% suve materije organizma ini ugljenik. Osnovni oblik ugljenika kojim poinje a istovremeno i zavrava njegovo kruno kretanje je UGLJENDIOKSID (CO2).

1.Karakteristike:

-gasovito je telo

-nalazi se u atmosferi ili rastvoren u okeanima i drugim vodama

-troe ga zelene biljke u procesu fotosinteze za izgradnju primarne materije

-koliina CO2 u atmosferi je mala (0,03%) ili 0,11g/cm2 Zemljine povrine

-koliina CO2 u hidrosferti je 5,5g/cm2, gde ga troi vodena vegetacija

-utroak u procesu fotosinteze se nadoknauje kroz proces disanja biljaka i ivotinja i procesa bakterijskog razlaganja uginulih organizama

-CO2 iz nedovoljno razloene organske materije se delom fosilizuje (ugalj,nafta) pa se odstranjuje iz daljeg kruenja ili pak vraa u kolo sagorevanjem u industriji

-deo se taloi u sedimentu u vidu slabo rastvorljivog krenjaka i ulazi u sastav LITOSFERE CO2 iz sedimenata ponovo stupa u kruni proces (rastvorljivi bikarbonati) koga koriste zelene biljke u vodi.

-atmosfera se obogauje sa CO2 aktivnostima vulkana

-u vodenoj sredin CO2 se javlja kao rastvoreni gasoviti, slobodni i vezani (47cm3) , to je 150 puta vie nego u atmosferi.

Faze kruenja CO2 su u tesnoj vezi sa ivim svetom. Nemogue je odvojiti biotiku komponentu biosfere od abiotike tj. ivi svet od njegove neorganske sredine. Osnovni tok kruenja ugljenika usmeren je iz atmosfere prema producentima (autotrofne biljke) do konzumenata (heterotrofi) pri emu se aerobnim disanjem veliki deo ugljenika vraa u atmosferu u obliku CO2.

Ugljenik koji potie iz ostatka uginulih biljaka i ivotinja,delovanjem razgraivaa vraa se u atmosferu, pri potpunom razlaganju u obliku CO2. Dodatni i znaajan rezervoar ugljenika su okeani, koji inae imaju uticaj na regulaciju koliine ugljen-dioksida u atmosferi.

Na povrini vode se uspostavlja odreen odnos izmeu ugljen-dioksida iz atmosfere i vode koji ima dvosmerni karakter.Ukoliko je koncentracija CO2 u vazduhu vea izvesna kojiina se vraa u vodu,i daje ugljenu kiselinu koja disosuje na vodonikov i bikarbonatni jon,dok se ne uspostavi normalna ravnotea.

Najvei konzumenti ugljen-dioksida iz atmosfere su umske zajednice na kopnu,dok su u moru primarni fiksatori ugljen-dioksida autotrofni akvatini organizmi(fitoplankton)koji slui kao izvor hrane zooplanktonu i drugim sitnim ivotinjama.

Osnovni ekoloki znaaj.

1.U vodenoj sredini i na kopnu je isti i ogleda se u njegovom ueu u procesu fotosinteze.

2.Vea koncentracija u vodi dovodi do ubrzanog disanja(riba,mekuaca, zglavkara),ponaanje organizama(orijentaciju riba pri kretanju).

3.Vrednosti pH. Ekoloka valenca od alkalne preko neutralne do kisele.

KISEONIK

Kruenje kiseonika je preko procesa asimilacije i disimilacije organizama u tesnoj vezi sa kruenjem ugljenika. Fotosintezom se oslobaa vea koliina kiseonika nego to se disanjem utroi. Kiseonik iz atmosfere koristi se za disanje i za oksidaciju mineralnih materija.Celokupni O2 atmosfere produkt je ivota, rezultat fotosinteze zelenih biljaka i u stalnom kruenju u biosferi.

Odsustvu kiseonika prilagoeni su anaerobni organizmi (bakterije, gljive, parazitske ivotinje, Ascaris)

Nedovoljna koliina kiseonika na nadmorskoj visini preko 5000m (mali broj vrsta faune, procesi metabolizma )42. Biogeohemijski ciklusi- kruenje azota i kruenje fosforaAZOT ini glavnu masu atmosfere ( 78%). Samo jedan neznatni deo tog ogromnog atmosferskog rezervoara krui kroz biosferu.

Amonifikacija. Pod amonifikacijom podrazumeva se proces preobraaja organskog azota u neorganski oblik,tj.do stupnja amonijaka.Amonifikacija(mineralizacija)je egzotermni proces razgradnje ostatka uginulih biljaka i ivotinja koga izvode heterotrofne bakterije,aktinomicete i druge gljive. Amonijak u podlozi moe biti preveden u nitrate i nitrite ili direktno apsorbovan korenovim sistemom biljaka i ponovo ukljuen u sloena azotna jedinjenja iz kojih je nastao. Nitrifikacija predstavlja proces transformacije redukovanog neorganskog oblika azota(amonijaka) u oksidativne oblike(nitrate i nitrite).U prvoj fazi amonijak se pretvara u nitratni kompleks.Druga faza predstavlja dalju oksidaciju nitrata do nitrita.Energija osloboena u ovim procesima predstavlja energetski izvor za ivot nitrifikatora(Nitrosomonas,Nitrobakter).Nitrati i nitriti mogu biti podvrgnuti denitrifikaciji u pravcu formiranja molekularnog azota. U ovom procesu uestvuju bakterije tipa Pseudomonas i gljive koje koriste azot kao izvor kiseonika.

FOSFOR se prenosi od biljaka koje ga apsorbuju u obliku ortofosfata ,do konzumenata i razlagaa u obliku organskog fosfora i nazad do biljaka posle njihove mineralizacije. Zbog velike industrijske i urbane upotrebe fosfora naroito u domainstvima preko deterdenata,otpadne vode su sve bogatije fosforom koji se preko renih tokova prenosi do jezera.

43. Istorijat i klasifikacija mikroorganizama

KlasifikacijaDanas je teko odrediti preciznu klasifikaciju mikroorganizama s obzirom na brojne nesuglasice naunika i sistematiara, i kod nas i u svetu. Meutim, sa sigurnou se moe tvrditi da u mikroroganizme spadaju bakterije, alge, praivotinje i neke gljive. Neki naunici u mikroorganizme ubrajaju i viruse, iako je njihova sistematska pripadnost upitna, jer se zbog svoje grae nalaze izmeu ivog i neivog.

S obzirom na njihovo prisustvo u svim ivotnim sferama i na kompleksnost njihove klasifikacije, prouavanjem mikroorganizama se danas bave mnoge nauke. Na prvom mjestu je bioloka disciplina mikrobiologija, koja se bavi prouavanjem mikroorganizama u najirem smislu. Vano je istai i medicinu i veterinu, zatim prehrambenu industriju, poljoprivredu kao i mnoge druge.

Istorijat

Prva znanja o mikroorganizmima poela su pruavanjem nekih zaraznih bolesti, jer su za oveka bili najvaniji uparvo ti mikroorganizmi koji izazivaju i prenose oboljenja. Jo su stari Egipani u 4. veku pre nove ere, primetili da se neke bolesti prenose sa bolesnih na zdrave osobe ali nisu znali da su za zaraze odgovorni ba neki mikroorganizmi. Kroz istoriju ljudi su uoavali i koristili razne pojave u prirodi za koje su zasluni mikroorganizmi, kao to su fermentacija, truljenje, i koje su iskoritavali u prozvodnji i uvanju hrane i pia. Za to vreme ljudske istorije, ljudi su bili veinom nesvesni njihovog prisustva i ogromnog znaaja. Sve dok Antoni van Levenhuk nije konstruisao prvi mikroskop osamdesetih godina sedamnaestog veka. Prema nekim izvorima 14. aprila 1676. Levenhuk je posmatrajui razne materijale zapazio neke mikroorganizme koje je nazvao animalicules. Svoja zapaanja i otkria mikroorganizama koje je posmatrao u kinici, pljuvaki, bunarskoj vodi je biljeio i objavio u "Zborniku kraljevskog drutva" u Londonu. To su bile prve opisane bakterije, odnosno prvi opisani mikroorganizmi. Veliki doprinos nekoliko godina posle dali su i poznati naunici Luj Paster i Robert Koh, istraivajui fermentaciju i izolovanje istih kultura mikroorganizama.

44. RikecijeOvim nazivom oznaavamo polimorfne organske mikrostrukture ija veliina varira od 0,2 do 1.Nekiu autori ih svrstavaju u mikroorganizme.- Oblik- loptast, tapiast, konast- Intercelularni su paraziti- razmnoavaju se u elijama

- Nemaju kapsule i ne obrazuju spore.

- Nisu aktivno pokretne.

- Razvijaju se u pH izmeu 7,4 i 7,8

- Uzronici su zaraznih bolesti

- U isuenom stanju pokazuju prilinu rezistentnos i mogu da povrate svoju aktivnost i nakon 30 dana latentnog ivota.

45. Virusi

Virusi su acelularne ive organizacije manjih razmera od rikecija 10-450m.

Prema morfolokim osobinama razlikujemo loptaste, konaste, rogljaste, tapiaste...

pr. loptast i konast oblik ima virus gripa, tapiast oblik- virus mozaike bolesti duvana, krompira...

1. Kapsid ili kapsoid-omota- proteinske prirode.

2. Nukleinska kiselina DNK ili RNK i poseduje celokupnu genetsku informaciju datog tipa virusa, neophodnu za sintezu njegovih proteina.

3. Kapsomera- je kapsoid organizovan u subjedinice.

4. Nukleokapsid

NEMAJU: citoplazmu, ribozome ni ostale organele. Egzistiraju kao paraziti.

Virusi pokazuju specifinost u prepoznavanju i vezivanju za receptore na eliji domaina. To odreuje njihovu osobinu da inficiraju odreene elije ili organizme, to se naziva tropizam.

Virusi koji inficiraju bakterije i u njima parazitiraju, nazivaju se bakteriofagi ili fagi. Najbolje su izueni fagi koji napadaju bakteriju eerihiju. Fagi mogu imati dvolananu DNK (ree jednolananu DNK) ili mogu imati jednolananu RNK.

Izgraeni su od glave, repa i ploice sa pipcima. Glavu faga ine nukleinska kiselina i kapsid. Rep sadri enzime koji razlau elijski zid bakterije ime omoguavaju ulazak faga u bakteriju. Ploica sa pipcima slui za privrivanje faga za bakterijsku eliju.

Virusi se razmnoavaju umnoavanjem. elija domain, po ulasku virusa u nju, proizvodi nekoliko desetina do nekoliko stotina virusnih nukleinskih kiselina i na hiljade proteinskih kapsomera, a nakon toga se ovi delovi spajaju u vei broj virusnih estica.

Osnovne faze pri umnoavanju virusa su adsorpcija, penetracija, dekapsidacija, sinteza delova virusa, sazrevanje i oslobaanje viriona.

Mnoga oboljenja izazvana su virusima: kijavica, grip, besnilo, variela, rubeola, pojava bradavica, mononukleoza, zauke, velike boginje...

Neke eukariotske elije inficirane virusom imaju sposobnost stvaranja proteina nazvanog interferon. Ovaj protein spreava, blokira replikaciju virusa. Interferon se oslobaa iz inficiranih elija i veoma dobro titi susedne elije. Interferon, proizveden kao odgovor na jednu virusnu infekciju, prua eliji zatitu od sledeih infekcija, ak i od drugih razliitih vrsta virusa.

Vakcine (koje se koriste u pokretanju odbrambenih mehanizama elije protiv virusa) obino sadre mrtve viruse ili virusnu nukleinsku kiselinu koje pokreu proizvodnju interferona.

Subvirusne estice su, jednostavne grae i sitniji od samih virusa. Njihova priroda jo nije dovoljno poznata. U ove estice ubrajaju se virusni sateliti, viroidi i prioni.

Virusni sateliti imaju nepotpun genom pa se mogu umnoavati samo u prisustvu nekog drugog virusa nazvanog virus pomaga.

Viroidi su graeni samo od jednog kratkog lanca RNK, bez kapsida. Do sada su uzrokovali samo oboljenja biljaka.

Prion se sastoji samo od proteina i izazivaju propadanje nervnog tkiva ljudi i ivotinja.

HIV virus

HIV virus pripada RNK virusima, veliine oko 100 nm, sa geometrijski pravilnom strukturom. Meu RNK virusima on pripada retrovirusima koji imaju jednolananu RNK, obavijenu kapsidom i dodatnim omotaem. Smatra se da ovaj virus moe provesti u latentnom stanju u domainu dui niz godina, pre nego to izazove bolest.

Poreklo virusa moe se svesti na 3 osnovne koncepcije.

1. Virusi predstavljaju aelijski oblik ivih bia i oznaeni su zajednikim imenom protobionti. Zastupnici ove koncepcije ih smatraju potomcima prvobitnih organizama koji su se u davnoj prolosti pojavili na Zemlji.

2. Virusi su regresivni oblici bakterija. Izgubili su elijsku organizaciju usled dugotrajne prilagoenosti parazitskom nainu ivota u elijama biljaka i ivotinja.

3. Virusima se odrie iva priroda i smatra ih samo hemijskim materijama koje poseduju svojstva fermenata.

Na proelijskom stupnju organizacije protoplazme nalaze se veoma prosta, primitivno graena bia, koja pripadaju svetu mikroorganizama. Iako primitivna,ova bia su sloenija od acelularnih oblika- virusa.

Proelijskim biima pripadaju MIKOPLAZME, BAKTERIJE i dr.46. Bakterije

su bez ikakve sumnje najstariji oblici ivih bia koji su se pojavili pre 3,8 milijardi godina, a odrali su se sve do danas i predstavljaju najbrojniju grupu ivih bia. Najvei broj vrsta bakterija su jednoelijski organizmi.

Predstavljaju mikroorganizme razliite sloenosti.

Sposobne su da samostalno egzistiraju.

Siunih su razmera.

Oblici bakterija

Bakterijske elije pokazuju tri osnovna morfoloka tipa: bacili, koke i spiralne.

Kod nekih bakterija prisutna je pojava da nakon elijske deobe elije ostanu zajedno, obrazujui tako kolonije u obliku lanca ili grozda.

Koke su loptaste bakterije. Koke su nepokretne bakterije.

- pojedinane koke nazivaju se mikrokoke, udruene su diplokoke (dve spojene koke), streptokoke (u vidu lanca) i stafilokoke (u obliku grozda).

Bacili su tapiaste/pokretne bakterije jer imaju bieve. Udrueni grade diplobacile i streptobacile.

Spiralne bakterije mogu imati oblik spirale i onda se nazivaju spirili ili, ako su u obliku zareza, vibrioni.

Gradja bakterije:

plazma membranu i citoplazmu, u kojoj su ribozomi i nukleoid.

Najvei broj bakterija ima i elijski zid, ali ga ipak ne poseduju sve bakterije. Pored navedenih, pojedine vrste bakterija mogu da sadre i sledee delove: kapsulu, flagelume, pile, tilakoide, mezozome i plazmide.

Kapsula je sluzavi, spoljanji omota koji stvara sama bakterija. Uloga kapsule je da zatiti bakteriju od dejstva odbrambenog sistema organizma u koji je dospela.

elijski zid ne sadri samo nekoliko vrsta bakterija. Njegovo oteenje dovodi do smrti bakt. Antibiotik penicilin spreava stvaranje elijskog zida.

Prema sastavu elijskog zida i bojenje postupkom po Gramu bakterije se dele na: Gram-pozitivne i Gram-negativne.

Gram-negativne bakterije, se boje crveno, a druge ljubiasto. Tako je utvreno da se Gram-pozitivne lake unitavaju antibioticima, dok su Gram-negativne mnogo otpornije.

Pili (fimbrije) su na stotine konia rasporeenih oko tela bakterije. Njihova uloga je u privrivanju bakterije za podlogu i meusobnom pripajanju dve jedinke pri razmnoavanju.

Bievi (flagelumi) su dugi, tanki izrataji izgraeni od proteina flagelina, kojima se bakterije kreu. Gubitkom bieva bakterije postaju nepokretne.47. Nain ishrane bakterija

bakterije se dele na autotrofne i heterotrofne.

Autotrofne bakterije

U zavisnosti od toga koji izvor energije koriste, autotrofne bakterije mogu biti: fotosintetike (fototrofne) i hemosintetike (hemotrofne),

1. Fotosintetike koriste Sunevu energiju kao izvor energije za proizvodnju hranljivih materija. Ta fotosinteza se razlikuje od one kod biljaka po tome to se pri njoj ne oslobaa kiseonik i bakteriohlorofil moe da vri fotosintezu i u mraku.

2. Hemosintetike bakterije kao izvor energije za proizvodnju hrane koriste hemijsku energiju koju dobijaju oksidacijpom razliitih neorganskih jedinjenja.

U zavisnosti od toga koja jedinjenja oksidiu razlikuju se: nitrifikacione, gvoevite, sumporne, metanske, vodonine i dr.

Nitrifikacione bakterije oksidiu amonijak u nitrite, a zatim nitrite u nitrate.

Heterotrofne bakterije

Ove bakterije uzimaju gotove organske materije iz spoljanje sredine. Mogu biti:

saprofitske (saprobne) i parazitske.

Saprofiti koriste organske materije iz uginulih organizama i raznog organskog otpada. One lue enzime koji krupne organske molekule razlau na male organske i neorganske molekule. Bakterije te male organske molekule upijaju kroz pore na elijskom zidu. Saprofitske bakterije zajedno sa gljivama predstavljaju najznaajnije organizme na naoj planeti iz kategorije razlagaa -mineralizatora. Neke od njih imaju sposobnost da ugljenik iz uginulih organizama pretvaraju u ugljen dioksid - koriste ga biljke u fotosintezi. Bez ovih bakterija ugljenik i mnogi drugi elementi bili bi nepovratno blokirani u telu uginulih organizama.

Saprofitske bakterije se javljaju i u humanim elijama kao na primer meningokoke (izazivaju meningitis-zapaljenje modanih opni) i gonokoke (izazivaju gonoreju - kapavac).

Paraziti organske materije uzimaju iz ivih organizama. Oni ive na raun domaina izazivajui bolest (patogene).

48. Razmnoavanje bakterija

Razmnoavanje bakterija- pupljenjem, - egzosporama (spoljanje spore), - fragmentacijom (podelom na vie delova) i Rast i deoba bakterija 1. centralni rast 2. apikalni rast - posebnim nainima polnog razmnoavanja. Prosta deoba (binarna deoba ili amitoza) je tip razmnoavanja pri kome se jedna elija podeli na dve nove elije - bakterije. Brzina i intezitet razmnoavanja su ogromni o emu govori podatak da se u povoljnim uslovima neke bakterije dele na svakih 20 do 30 minuta. Pre deobe DNK se privrsti za elijsku membranu, a zatim se izvri njena replikacijka. Bakterije sadre 1 molekul DNK u obliku prstena (prstenast DNK). Novonastali molekul se privrsti za elijsku membranu pored starog molekula. Nakon toga se bakterija podeli na dva jednaka ili nejednaka dela sa po jednim molekulom DNK u svakom delu. Bakterije ponekad vre neku vrstu polnog procesa jer tada dolazi do razmene genetikog materijala izmeu bakterija. Pri tome jedna bakterija dobija, na razliite naine, deo DNK druge bakterije.Razmena genetikog materijala se moe obaviti na tri naina:konjugacija, transformacija i transdukcija49. Genetika kao bioloka disciplina

Genetika se bavi prouavanjem naslea i varijabilnosti osobina.

Prouava kako se osobine nasleuju, kako se nasledne informacije prenose kroz generacije, kako se odrava, ispoljava i menja.

Klasian istraivaki pristup je da se prouavanje prenoenja osobina iz generacije u generaciju - TRANSMISIONA genetika zasniva na eksperimentalnom ukrtanje, a prenoenje osobina prati na nekoloko generacija.

Prva takva istraivanja izveo je Mendel sredinom XIX veka.

Prouavanja na CITOGENETSKOM nivou zapoeta su u XIX veku otkriem hromozoma. Posebnim tehnikama bojenja hromozoma utvren je broj, oblik, graa, promene do kojih je mogue doi i na koji se nain prenose na potomstvo.

Prouavanja na MOLEKULARNOM nivou zapoeta su na bakterijama i virusima i predstavljaju nova dostignua u poznavanju gena kod mnogih vrsta razliitih grupa organizama.

POPULACIONA genetika podrazumeva analizu na nivou populacija.

POPULACIJA je skup lanova iste vrste koji se meusobno razmnoavaju i naseljavaju neki ekoloki ili topografski ogranien prostor.

Prouava kako se razliite genetske varijante u populacijama organizama, kako se i zato neke odravaju a neke nestaju, koji su to procesi i kako utiu na to...

Populaciona genetika omoguava procenu genetike strukture u sledeim generavcijama.

Eksperimentima koje je izveo Gregor Mendel na biljkama, dokazano je da svaki roditelj daje potomstvu odereene faktore- nasledne jedinice koje su kasnije nazvane GENI.

Ukrtanje tokom kojeg se kroz generacije prati samo jedna osobina s alternativnim oblicima nazvano je MONOHIBRIDNO ukrtanje.

50. Mendeljeva pravila nasleivanja (mono-dihibridno nasleivanje)

Zaetnikom klasine genetike smatra se Gregor Mendel, koji je vrio kontrolisana ukrtanja izmeu razliitih sorti (linija) batenskog graka kod kojih je pratio odreene osobine. Njegovi eksperimenti na graku trajali su osam godina i zahvaljujui njima stvorene su prve predstave o osnovnim principima nasleivanja. Potie iz siromane porodice, ali je stekao obrazovanje iz oblasti prirodnih nauka i filozofije. Odlazi u manastir u Brnu gde zapoinje sa eksperimentima na graku, pokuavajui da otkrije kako se osobine nasleuju. Prve radove objavljuje 1866. godine ali su oni ostali nezapaeni za njegova ivota s obzirom na to da je nauna misao u biologiji toga vremena bila pod uticajem ideja darvinizma.

Mendel je ukrtao linije graka, biljke koja se lako gaje, linije koje su se jasno razlikovale po odreenim osobinama, uto ili zeleno zrno, okruglo - naborano zrno, ljubiasti ili beo cvet, visoka ili niska stabljika. Pratio je kako se svaka od tih osobina prenosi ili gubi ili zadrava u kojoj proporciji kroz generacije.

Eksperimentima koje je izveo Gregor Mendel na biljkama, dokazano je da svaki roditelj daje potomstvu odereene faktore- nasledne jedinice koje su kasnije nazvane GENI.

Ukrtanje tokom kojeg se kroz generacije prati samo jedna osobina s alternativnim oblicima nazvano je MONOHIBRIDNO ukrtanje.

Pravilo RAZDVAJANjA

Dva nasledna faktora za jednu osobinu se ne spajaju niti meaju, ve ostaju tokom ivota jedinke, razdvajajui se tokom formiranja gameta. Tom prilikom se odvajaju sluajno, tako da polovina gameta nosi jednu, a druga polovina drugi faktor.

Svaki gen moe da postoji u alternativnim oblicima = ALELI odgovorni za alternativne oblike odreene osobine.

Mendel je ukrtao i biljke koje su se razlikovale u dvema osobinama. Takvo ukrtanje se naziva DIHIBRIDNO.

PRAVILO NEZAVISNOG KOMBINOVANjA - kada se geni za razliite osobine rasporeuju u gamete i nasleuju nezavisno jedan od drugog. U potomstvu se javljaju nove osobine kojih nije bilo kod roditelja.51. Genotip i fenotip

GENOTIP

Podrazumeva genetiku konstituciju jedinke. U irem znaenju se odnosi na skup svih gena i u uem smislu kada se odnosi na samo jedan posmatrani gen ili gene. Genotip moe dati razliite fenotipove u razliitim sredinama.

FENOTIP

Neke jedinke ine njene osobine koje se mogu uoiti i posmatrati- morfoloke, fizioloke, osobine ponaanje.. U irem znaenju fenotip se odnosi na skup svih osobina, a u uem znaenju samo na odreenu osobinu. Fenotip je rezultat sloenih interakcija izmeu razliitih gena, kao i izmeu gena sredine. Jedinke istog fenotipa mogu imati razliit genotip.

Pr. uta zrna graka imaju AA-homozigot i Aa-heterozigot

52. Rekombinacije

Kada homologi hromozomi razmenjuju delove u mejozi, vezani geni se razdvoje i u potomstvu se mogu nai u novim kombinacijama koje se razlikuju od roditelja. Taj proces se naziva rekombinacija

GENETSKA rekombinacija je proces koji dovodi do pojave novih kombinacija alela na razliitim genetskim lokusima kojih nije bilo u roditeljskoj generaciji.

Rekombinacijom delova hromozoma obezbeuje se veliki broj kombinacija u gametima svake jedinke to dovodi da potomci imaju razliite meavine majinih i oevih osobina.

Pod rekombinacijom se podrazumeva genetika razmena izmeu dva molekula DNK tj prekidanje i ponovnog spajanja lanca DNK.

53. Mutacije

- Su nasledne promene.

- Mutacije u gametima se prenose na sledeu generaciju.

- Mutacije u somatskim elijama imaju uticaja na nosioca mutacije, ali se ne prenose na sledeu generaciju, lake se uoavaju ako su dominantne i ako se deavaju ranije u razviu- ispoljie se u veem broju elija-kancer

- Spontane mutacije su one koje se deavaju nezavisno od nekog spoljanjeg faktora kao greka tokom replikacije genetikog materijala.

- Idukovane mutacije nastaju delovanjem nekog specifinog faktora. Prvi eksperimenti su raeni na vinskoj muici delovanjem X-zraka.

- Neki prirodni fenomeni mogu da izazovu mutacije-UV zraenja Sunca.

- Mutacije koje za posledicu imaju smrt nazivaju se letalne mutacije

- Mutacije mogu biti genske i hromozomske.- Hromozomske promene mogu biti promene u strukturi ili broju. Do promene u strukturi dolazi usled pojave prekida u hromozomima i pogrenog spajanja prekinutih krajeva.

54. Duplikacije i delecije

- Duplikacija je pojava kada se neki deo hromozoma pojavi u dve ili vie kopija. Smatra se da su imale pozitivnu ulogu u evoluciji

- Delecija od latinske rei deleo, delere-unititi, izbrisati, kada nedostaje dve ili vie kopija. Tj gubitak dela hromozoma. Imaju tetne efekte, koji mogu biti i letalni.

55. Inverzija i translokacija- Inverzije su promene redosleda gena na hromozomu. Potie od latinske rei inversio-obrnuti red. Kod oveka se javljaju sa negativnim efektom.

- Translokacija je prebacivanje dela hromozoma na drugi, nehomologi hromozom. Kod oveka izazivaju negativne posledice.56. Poliploidija i aneuploidija

- Poliploidija je prsustvo vie od dva kompletna seta hromozoma (n,2n) 3n,4n=48krompir, 6n=42penica, 8n=56jagoda). Rea je kod ivotinja, sree se kod nekih vrsta beskimenjaka, vodozemaca i riba. Dok je kod biljaka esta i vana u nastanku novih vrsta

- Aneuploidija je promena broja pojedinanih hromozoma. Do pojave vika ili manjka hromozoma dolazi kada se dva homologa hromozoma ne razdvoje pravilno tokom deobe formiranja gameta, pa neki gameti nose dva, a neki ni jedan primerak tog hromozoma. Kada se takvi hromozomi spoje sa normalnim nastaju trizomije ili samo u jednom monozomija. Kod ljudi trizomije i monozomije su konstatovane u analizi spontavnih pobaaja.

57. DNK- struktura i funkcija- Osnovna gradivna jedinica DNK je nukleotid.- Nukleotidi se sastoje od eera pentoze, na iji je prvi C-atom vezana jedna azotna baza, a za peti C-atom organska fosfatna grupa. Dve vrste eera, koji se neznatno meusobno razlikuju, ulaze u sastav nukleotida: riboza i deoksiriboza. eer riboza karakterie ribonukleotid, a eer deoksiriboza deoksiribonukleotid. Azotna baza u nukleotidu moe biti purinska ili pirimidinska. Purinske baze, adenin i guanin, sastoje se od dva prstena i komplamentarne su pirimidinskim bazama timinu, citozinu i uracilu, koji sadre jedan prsten. Pirimidinska baza timin se javlja samo u ribonukleotidu, dok je uracil prisutan iskljucivo u deoksiribonukleotidu. Adenin, guanin i citozin javljaju se u obje vrste nukleotida. eer i azotna baza (bez fosfatne grupe) ine nukleozid (npr., adenin i riboza se oznaavaju kao adenozin), koji sa fosfatnom grupom predstavlja nukleotid (npr.,adenin, riboza i fosfatna grupa ine adenozin-monofosfat ili AMP). Nukleotidi u ivoj materiji vre tri znaajne funkcije: prenose energiju (TP), ulaze u sastav koenzima (FAD, NAD, NADP, CoA) i predstavljaju osnovne komponente genetskog materijala elije.

58. RNK- struktura i funkcija

-Osnovna gradivna jedinica RNK je, kao i kod DNK, nukleotid. Nukleotidi DNK i RNK razlikuju se po pirimidinskim bazama i pentozi: umesto timina RNK ima uracil, a eer je riboza.- RNK su jednolanani molekuli koji nastaju tako to se nukleotidi povezuju fosfodiestarskim vezama. Priroda ovih veza je ista kao u DNK, samo to umesto dezoksiriboze uestvuje riboza. Unutar ovih jednolananih molekula komplementarne baze mogu da nagrade krae ili due dvolanane, spiralizovane delove spajajui se vodoninim vezama (A=U; G=C). Ti dvolanani delovi ine sekundarnu strukturu RNK.

U eliji postoje tri vrste RNK: informaciona RNK (i-RNK), transportna RNK (t-RNK) i ribozomska RNK (r-RNK).

Sve tri vrste nastaju prepisivanjem odreenih delova jednog lanca DNK, odnosno prepisivanjem gena. Tako da RNK predstavljaju kopije pojedinih gena. - Informaciona RNK nastaje prepisivanjem strukturnih gena koji sadre uputstvo za sintezu proteina. Uloga i-RNK je da to uputstvo (informaciju) za sintezu proteina prenese do ribozoma (mesto sinteze proteina). Sinteza i-RNK poinje onda kada je eliji potreban neki protein, a kada se obezbedi dovoljna koliina proteina i-RNK biva razgraena. - Transportna RNK nastaje prepisivanjem male grupe specifinih gena. Transportna RNK ima dvostruku ulogu: prevodi uputstvo za sintezu proteina sa i-RNK u redosled aminokiselina u proteinu i prenosi aminokiseline do ribozoma.

- Ribozomska RNK nastaje prepisivanjem gena koji se zajedniki nazivajuorganizatori jedarceta. Njena uloga je da zajedno sa odreenim proteinima nagradi ribozome.

elije jednog organizma se meusobno razlikuju po i-RNK i t-RNK koje sadre dok su r-RNK i DNK u svim elijama jednog organizma iste.

59. Bioloka uloga nukleinskih kiselina

Protok genetikih informacija kroz generacije i kroz eliju Frensis Krik je 1958.god. prikazao na sledei nain.

DNK DNK RNK PROTEIN

replikacija transkripcija translacija

- Molekuli DNK se pre svake elijske deobe udvajaju u procesu replikacije.Posle elijske deobe erke elije dobijaju identian skup naselednih informacija kakav je imala roditeljska elija.

- U procesu transkripcije na DNK kao matrici sintetiu se molekuli RNK koji su verne kopije pojedinih gena.

- Istovremeno, molekuli RNK predstavljaju matrice na kojima e se u procesu translacije sintetisati proteini.

- Transkripcija i translacija su procesi u kojima se genetika informacija, sadrana u strukturi DNK, prevodi u strukturu proteina, od kojih e zavisiti sve strukturne i funkcionalne karakteristike jedne elije.

60. Kloniranje- za i protivKloniranje je proces koji u najirem smislu oznaava stvaranje identine kopije neega. U biologiji se odnosi na procese kojima se stvaraju kopije fragmenata DNK (molekularno kloniranje), stanica (stanino kloniranje) ili organizama. Termin takoer ukljuuje i situacije kada se organizmi reproduciraju aseksualno, ali je daleko ee koriten za namjerno stvaranje kopija organizama.

U definisanju pojma kloniranja se polazi s jedne strane u zoologiji i botanici a s druge u reprodukcijskoj medicini.

Kloniranje je oblik bespolnog razmnoavanja razliitih jednoelijskih i vieelijskih organizama pri kojem nastaju potomci koji su jednaki roditeljskom organizmu i meusobno, ali, za nauku