1

KLASIFIKACIJA VOĆAKA

Evolucija voćaka odvijala se pod različitim uslovima klime i zemljišta.

Voćke su u toku svog života bile izložene i velikom uticaju introdukcije, domestifikacije i fitotehnike. Zbog toga se današnje voćne forme razlikuju naročito po morfološkim i privrednim, a u manjoj meri i fenološkim osobinama. Među voćkama se nalaze i predstavnici većeg broja različitih botaničkih familija ( Rosaceae, Juglandaceae, Moraceae itd.). U okviru svake familije se nalazi veliki broj rodova i vrsti. Zbog velikog broja formi voćaka neophodno je izvršiti njihovu klasifikaciju.

I) Prema razvijenosti mehaničkog tkiva sve voćke se dele na zeljaste (jagoda) i drvenaste (sve ostale)

- Drvenaste voćke se prema diferenciranosti debla dele na: a) žbunove - bez diferenciranog debla; b) polužbunove - sa diferenciranim deblom i više izdanaka ili izbojaka koji ga

prate; c) drveće - ima jedno razvijeno deblo.

II) Prema geografskoj pripadnosti voćke se dele na: a) listopadne (kontinentalne) voćke b) suptropske voćke c) tropske voćke

III) Najviše se primenjuje pomološka klasifikacija kontinentalnih voćaka, koja se zasniva na osobinama plodova. Prema ovoj klasifikaciji voćke se razvrstavaju u sledeće četiri grupe: 1) Jabučaste voćke u koje spadaju vrste : jabuka, kruška, dunja, mušmula i oskoruša /5/ 2) Koštičave voćke u koje spadaju vrste: šljiva, breskva, kajsija, trešnja, višnja i dren /6/ 3) Jezgraste voćke u koje spadaju vrste: orah, badem, leska, pitomi kesten /4/. 4) Jagodaste voćke u koje spadaju vrste: jagoda, malina, kupina, ribizla, ogrozd, borovnica, aktinidija i dud /8/ Prema osobinama plodova izvršena je pomološka klasifikacija voćaka na: I – Jabučaste voćke tip ploda je sinkarpna koštunica U izgradnji ploda pored plodnika učestvuju i cvetna loža, i čašični listići. Endokarp je u vidu pergamentnih omotača oko semene kućice, koja se sastoji od 5 komora. Mezokarp i egzokarp su sočni i u tankom sloju obavijaju endokarp. Ostali

2

sočni deo ploda postao je od cvetne lože. Kod mušmule endokarp je snažno razvijen i gradi koštice oko svake pergamente komorice. II – Koštičave voćke tip ploda je monokarpna koštunica Plodov omotač je jasno diferenciran na 3 sloja. - Egzokarp - Mezokarp - Endokarp (koštica) Sa obzirom na to da li se meso ploda odvaja ili ne od koštice, sorte koštičavih voćki se dele na:

- glođuše (ne odvaja se) - kalanke ili cepače (odvaja se)

III - Jezgraste voćke Razlikuju se dva tipa ploda: 1. Koštunica i 2. Orašica

- Koštunica se sreće kod oraha i badema. Egzokarp i mezokarp zajedno čine spoljašnji zeleni omotač koji je nejestiv. Kada plod sazri omotač najčešće puca i lako se odvaja od endokarpa. Egzokarp i mezokarp jednim imenom se označavaju kao klapina. Endokarp je odrveneo i čini ljusku, a unutra se nalazi jestivo seme (jezgra).

- Orašica se sreće kod leske i pitomog kestena. To je suvi, nepucajući plod. Perikarp je u vidu tanke, odrvenele ljuske. Unutra se nalazi jestivi deo – seme (jezgra). IV - Jagodaste voćke Tipovi ploda su: 1. Zbirna orašica 2. Zbirna koštunica 3. Bobica 1. Zbirna orašica je plod jagode. Sastoji se od većeg broja orašica spojenih

razraslom cvetnom ložom. 2. Zbirna koštunica je plod maline i kupine. Sastoji se iz većeg broja monokarpnih

koštunica skupljenih oko sasušene cvetne lože. Kod kupine se cvetna loža ne izvlači iz zbirnog ploda pri berbi, a kod maline se izvlači.

3. Bobica se sreće kod ribizle, ogrozda, borovnice i aktinidije. Bobica je sočan plod kod koga je perikarp diferenciran na dva dela: egzokarp (pokožica) i mezokarp sa endokarpom koji je sočan i jestiv. Semenke su inkorporirane u mezokarpu ploda.

ORGANI VOĆAKA

3

U toku dugotrajne bioevolucije voćaka formirali su se organi koji vrše različite funkcije, a sve u cilju borbe za opstanak. Voćke imaju tri osnovna organa - koren, stablo i list. Svi ostali organi su rezultat morfogeneze ovih osnovnih organa.

Sa pomološke tačke gledišta potpuno razvijene voćke tokom vegetacije formiraju sledeće organe: koren, korenov vrat, deblo, krošnja, grane, pupoljci, lišće, cvetovi, plodovi, seme.

U zavisnosti od toga koju sredinu naseljavaju svi ovi organi se dele na nadzemne i podzemne.

Prema osnovnoj funkciji koju obavljaju dele se na vegetativne i reproduktivne. Vegetativni organi omogućavaju održavanje vlastitog, ali ograničenog života voćke (koren, korenov vrat, deblo, nerodne grane, nerodni pupoljci i lišće).

Generativni organi omogućavaju održavanje vrste tj. razmnožavanje (cvetni pupoljci, cvet, plod i seme). MORFOLOGIJA KORENA

Koren je osnovni vegetativni organ. Od njega zavisi rastenje, razvitak i produktivnost voćaka. Prema poreklu može biti :

- Generativni - Vegetativni

Generativni koren vodi poreklo od korenka klice. Vegetativni koren potiče od adventivnog pupoljka stabla ili korena. Generativni koren je po pravilu i više otporan na sušu i mraz. Žila korena koja se razvija iz korenka klice predstavlja produžetak debla i zove se sržna žila. Žile koje se razvijaju iz glavne žile su bočne žile prvog reda. Njihovim razgranjavanjem razvija se korenov sistem. Bočne žile se razvijaju endogeno. Vegetaciona kupa bočnih žila se začinje u periciklu i to na primarno građenom delu korena iznad zone apsorpcije. Sve žile korena se prema debljini i dužini dele na skeletne, poluskeletne i obrastajuće (fibrozne). Prve dve se obično svrstavaju u istu kategoriju jer se ne razlikuju ni po anatomiji ni po funkcijama. Skeletne i poluskeletne žile su duge od nekoliko cm do nekoliko m. Prečnik im je po nekoliko cm. U ovu kategoriju spadaju žile nultog, prvog, drugog i trećeg reda grananja. Obrastajuće žile se nalaze na periferiji skeletnih žila. One vrše značajne fiziološke funkcije, duge su do nekoliko cm, a široke do nekoliko mm. Obrastajuće žile se prema fiziološkoj funkciji dele na rastuće (aksijalne), apsorpcione, intermedijalne i sprovodne.

4

Prema rasporedu u zemljištu žile voćaka mogu biti horizontalne i vertikalne. Horizontalne žile se pružaju skoro paralelno površini zemljišta na 30-100 cm dubine. Vertikalne rastu naniže u dubinu koristeći pukotine zemljišta i hodnike glista do dubine od 10 m i više. KORENOVE FUNKCIJE Korenov sistem vrši sledeće funkcije kojima obezbeđuje rast i produktivnost voćaka: 1. Pričvršćuje voćku za podlogu omogućavajući joj da izdrži teret roda, snega i

udare vetra; 2. Usvaja vodu i hranljive materije, i transportuje ih do stabla; 3. U korenu se obavlja sinteza nekih organskih jedinjenja, aminokiselina, proteina,

nukleoproteina, lipida i drugih organskih jedinjenja; 4. Magacionira rezervne organske materije; 5. Uspostavlja simbiotske odnose sa zemljišnim gljivama (tzv. mikoriza); 6. Luči u zemljište različite materije koje rizosferni mikroorganizmi koriste kao

svoju hranu; 7. Utiče na pH vrednost zemljišta; 8. Reguliše oksido-redukcione procese u lišću; 9. Utiče na čvrstu fazu zemljišta, prevodeći deo apsorbovanih jona u rastvor; 10. Služi za vegetativno razmnožavanje pojedinih voćnih vrsta; 11. Apsorbuje izvesnu količinu CO2 iz zemljišta. KORENOV VRAT Mesto gde spajaju koren i stablo voćke naziva se korenov vrat. Voćke i podloge razvijene iz semena imaju pravi korenov vrat. Kod voćaka razmnoženim vegetativnim putem ne postoji pravi već lažni korenov vrat, međutim on se od pravog ne razlikuje ni po građi ni po funkcijama. Ima i praktičan značaj jer se po njemu određuje dubina sadnje voćaka. STABLO VOĆKE Stablo je jedan od tri osnovna vegetativna organa. Glavna osovina stabla voćke zove se stožina ili vođica. Ona se pruža od površine zemlje do vrha voćnog stabla. Podeljena je na sledeće delove:

5

1. D e b l o - deo stožine od površine zemlje do prvih ramenih (skeletnih) grana krošnje.

2. R a č v i š t e – mesto na stožini gde se vrši granjanje ili račvanje. 3. P r o v o d n i c a – deo stožine gde se vrši granjanje 4. P r o d u ž n i c a – vršni, jednogodišnji prirast stožine. 5. S k e l e t n e /ramene/ grane – grane koje se razvijaju iz provodnice. DEBLO VOĆAKA Deblo je nerazgranati deo voćke od korenovog vrata do prvih skeletnih grana krošnje. Prema diferenciranosti debla razlikujemo tri kategorije voćaka.

- Žbun (frutex), koji nema razvijeno deblo već se kao iz bokora razvija više stabala odnosno grana, obično jače zdrvenjenih u prizemnom delu. Time se odlikuju malina, kupina, ribizla, ogrozd, borovnica. - Polužbun (suffrutex) poseduje pored manje ili više razvijenog debla i veći broj izdanaka ili izbojaka. Time se odlikuje leska, smokva, dunja i višnja, a izuzetno i neke šljive. - Drvo (arbor) se karakteriše jednim snažno razvijenim deblom i razgranatom krunom.

KROŠNJA VOĆAKA (KRUNA VOĆAKA) Pod krošnjom (krunom) podrazumeva se jako razgranati deo stabla voćaka. Sačinjavaju je skeletne grane koje su obično snažne i velikih razmera i mnogobrojne obrastajuće grančice. Skeletne grane se razvrstavaju prema razvijenosti i topografskom položaju na primarne (ili grane I reda), sekundarne (grane II reda), tercijarne (grane III reda), itd. Kod razvijenih voćaka mogu postojati skeletne grane i do 10 –og reda grananja. Grane koje izrastaju neposredno iz debla nazivaju se osnovne skeletne ili ramene grane. U tkivu skeletnih grana nalaze se adventivni pupoljci, a ponekad ispod kore i spavajući i latentni pupoljci. Vegetativni prirast koji se razvija iz tih pupoljaka naziva se vodopija.

6

OBRASTAJUĆE GRANČICE VOĆAKA Obrastajuće grančice su periferijski raspoređene u krošnji i od njih najviše zavisi razviće, obnova i produktivnost krošnje. U zavisnosti od toga da li na sebi nose ili ne reproduktivne pupoljke dele se u dve osnovne kategorije: 1. Nerodne grančice- nose na sebi samo vegetativne pupoljke (lisne ili drvne) 2. Rodne grančice– nose na sebi najmanje jedan reproduktivni pupoljak

Nerodne grančice prema svojoj razvijenosti mogu se podeliti na: 1. Kratke nerodne grančice 2. Trnolike grančice 3. Prevremene nerodne grančice 4. Razvijene nerodne grančice 5. Vodopije

Rodne grančice Da bi neka voćka počela da rađa neophodno je da u njoj dođe do određenih

kvalitativnih promena tj. da se čisto vegetativnog rasta pređe na vegetativni rast sa stvaranjem reproduktivnih organa. Stvaranje reproduktivnih organa počinje obrazovanjem prvih začetaka cveta u generativnim pupoljcima. Generativni pupoljci su po pravilu zimski pupoljci koji se formiraju u određenoj fazi razvoja voćaka na jednogodišnjim vegetativnim prirastima.

Vegetativni prirast bez bočnih grana koji na sebi prvi put nosi generativne pupoljke nazivamo rodnim grančicama.

Rodne grančice se kod pojedinih grupa voćaka razlikuju pa smo ih podelili na : 1) Rodne grančice jabučastih voćaka 2) Rodne grančice koštičavih voćaka

RODNE GRANČICE JABUČASTIH VOĆAKA.

Pod rodnom grančicom jabučastih voćaka podrazumeva se vegetativni prirast

bez bočnih grana, koji na svom jednogodišnjem delu sadrži mešovite, odnosno generativne pupoljke. Kod jabučastih voćaka sreću se sledeći tipovi rodnih gančica: Naborita rodna grančica (prstenasti izraštaj)

7

Naborita rodna grančica je kratka rodna grančica. Dugačka je do 5 cm. Može biti jednogodišnja ili višegodišnja. Ova rodna grančica ima terminalni pupoljak koji je mešovit, a bočnih pupoljaka uglavnom nema. Sa strane na gančici se uočavaju prstenasti nabori, koji predstavljaju ožiljke stvorene opadanjem lišća. U prethodnoj vegetaciji ova grančica je sa svojom lisnom masom formirala lisnu rozetu. Kruta rodna grančica Pripada grupi kratkih rodnih grančica i dugačka je od 5-15 cm. Dobila je naziv kruta rodna grančica jer se ne savija pod teretom plodova, koji se razvijaju iz mešovitog pupoljka. Mešoviti pupoljak nalazi se na terminalnoj poziciji grančice, a sa strane se nalazi nekoliko uglavnom vegetativnih pupoljaka. Kod nekih veoma rodnih sorti jabuke i kruške pojedini bočni pupuljci mogu biti mešoviti. Vita rodna grančica Vita rodna grančica je dugačka rodna grančica jabučastih voćaka. Dugačka je preko 15 cm. Dobila je naziv vita rodna grančica jer se savija pod teretom plodova, koji se razvijaju iz mešovitog pupoljka. Terminalni pupoljak je mešovit a bočni su vegetativni. Mešoviti pupoljak nalazi se na terminalnoj poziciji grančice, a sa strane se nalaze uglavnom vegetativni pupoljci. Kod nekih veoma rodnih sorti jabuke i kruške bočni pupuljci mogu biti mešoviti. Zajednička karakteristika naborite, krute i vite rodne grančice jeste da se razvijaju iz prošlogodišnjeg vegetativnog pupoljka. Rodni kolač (rodno skladište) To je rodna grančica jabučastih voćaka koja se, za razliku od prethodna tri tipa rodnih grančica, razvija iz prošlogodišnjeg mešovitog pupoljka. Sastoji se iz zadebljanja različitog oblika i veličine i jedne ili dve kraće ili duže grančice na čijem se vrhu nalaze mešoviti pupoljci. Na vršnom delu zadebljanja rodnog kolača u prethodnoj vegetaciji nalazili su se cvetovi, odnosno kasnije plodovi. Veličina zadebljanja zavisi od vrste i sorte voćaka i stepena razvoja ploda. Kada posle cvetanja nije došlo do obrazovanja plodova ili je plod posle formiranja rano opao zadebljanje je mnogo manje nego kada je razvoj ploda tekao normalno i plod je postigao normalnu zrelost. Na vrhu zadebljanja se uvek nalaze ožiljci od ploda ili od cvetova ako nije došlo do formiranja plodova. Po veličini i obliku ožiljaka može se zaključiti da li je plod ranije opao ili je dostigao normalnu zrelost.

8

RODNE GRANČICE KOŠTIČAVIH VOĆAKA Pod rodnom grančicom koštičavih voćaka podrazumeva se vegetativni prirast u toku mirovanja vegetacije, bez bočnih grana formiranih iz zimskih pupoljaka, kod koga je najmanje jedan bočni pupoljak cvetni.

Kod koštičavih voćaka sreću se sledeći tipovi rodnih gančica: Majski buketić (majska kitica) Majski buketić je kratka rodna grančica. Dugačka je do 5 cm. Može biti jednogodišnja ili višegodišnja. Terminalni pupoljak majskog buketića i eventualno još jedan pupoljak pored njega su vegetativni, dok su ostali generativni. Pupoljci su raspoređeni u formi buketića. Vegetativni pupoljci zauzimaju centralnu poziciju, a generativni su raspoređeni oko njih. Ovaj tip rodne grančice sreće se kod trešnje i višnje. Kratka rodna grančica Ova rodna grančica zamenjuje majski buketić kod šljive, breskve i kajsije. Dugačka je do 10 cm. Ima nekoliko pupoljaka, od kojih je vršni vegetativni a bočni mogu biti i vegetativni i generativni Trnoliki izraštaj (kopljasti izraštaj) Pripada grupi kratkih rodnih grana, dužine je do 5 cm. To je izbojak sa ograničenim rastenjem kod koga je vršni pupoljak odrveneo i formira trn. Bočni pupoljci mogu biti i cvetni i vegetativni. Iz vegetativnih lateralnih pupoljaka najčešće se razvijaju kratke rodne grančice. Ovaj tip rodne grančice sreće se kod pojedinih sorti šljive na mladim stablima, a kasnije ovaj tip rdne grančice se ne formira. Mešovita vita rodna grančica (duga rodna grančica trešnje i višnje) Mešovita vita rodna grančica je dugačka rodna grančica trešnje i višnje. Dugačka je preko 5 cm, najčešće do 20 cm ali može biti i duža. Cvetni pupoljci se formiraju u donjem delu grančice (najčešće u donjoj trećini grančice), dok su ostali

9

pupoljci vegetativni. Za ovu grančicu je karakteristično da dolazi do njenog ogoljavanja na mestima gde su bili cvetni pupoljci, jer oni posle svog razvića ostavljaju samo ožiljke na grančici. Slamasta (slaba) rodna grančica Pripada grupi dugih rodnih grančica. Dužine je do 30cm. Terminalni pupoljak je vegetativni a bočni su cvetni i vegetativni, najčešće nedovoljno diferencirani. Razvija se sa višegodišnjeg drveta i to nešto dublje, u unutrašnjosti krune gde su pogoršani uslovi za njihov razvoj. Zbog toga su slabije razvijenosti pa su plodovi koji se na njoj razvijaju plodove lošeg kvaliteta. One su kratkog veka često se suše već krajem vegetacije. Zbog svega ovoga razidbom se najčešće odstranjuju iz krune voćke. Najčešće se sreću kod breskve. Prevremena rodna grančica Prevremena rodna grančica se razvija iz letnjeg pupoljka, uglavnom na mešovitim rodnim grančicama ili vodopijama kod mladih, bujnih i preterano orezanih stabala breskve i kajsije. Može biti kratka rodna grančica, ali i veoma dugačka. Terminalni pupoljak je vegetativan, a bočni vegetativni ili cvetni. Kod slabih prevremenih grančica bočni pupoljci su pojedinačno raspoređeni u pazuhu lista, međutim kod snažnih prevremenih grančica bočni pupoljci mogu imati grupno raspoređene pupoljke. Rezidbom se najčešće odstranjuju iz krune voćke, međutim dobro razvijene prevremene grančice se mogu iskoristiti za plodonošenje. Mešovita rodna grančica Mešovita rodna grančica je dugačka rodna grančica koja se sreće kod breskve, kajsije i šljive. Dugačka je više od 10 cm. Ponekad dužina mešovite rodne grančice može biti i do jednog metra. Terminalni pupoljak je vegetativan. Bočni pupoljcu su cvetni i vegetativni. Najveći broj bočnih pupoljaka je grupno kolateralno raspoređen u pazuhu lista, dok pojedini pupoljci imaju pojedinačni raspored. Kod breskve, u pazuhu lista najčešće su raspoređena tri pupoljka, pri čemu je srednji vegetativni, a dva bočna su generativna. Nije redak slučaj da se u pazuhu lista nalaze dva pupoljka, jedan cvetni i jedan vegetativni. Kod kajsije i šljive broj pupoljaka u pazuhu lista moža biti znatno veći, čak i do 6-7, pri čemu je jedan vegetativan a ostali su cvetni. Zbog pojave grupno raspoređenih cvetnih i vegetativnih pupoljaka u pazuhu lista ova rodna grančica dobila je naziv mešovita rodna grančica.

10

Kod breskve je, u zavisnosti od mesta na rodnoj grančici gde se sreću cvetni pupoljci, izvršena podela sorti u tri grupe: - Sorte grupe »A« -cvetni pupoljci se mogu nalaziti na celoj dužini mešovite

rodne grančice - Sorte grupe «B« - cvetni pupoljci se nalaze u srednjoj i gornjoj trećini grančice - Sorte grupe »C« - cvetni pupoljci se nalaze u vršnoj trećini mešovite rodne

grančice Veoma je bitno da se zna za svaku sortu kojoj grupi pripada zbog izvođenja

rezidbe, jer se mešovite rodne grančice kod sorti iz grupe »A« mogu skraćivati, grupe »B« vrlo malo i grupe »C« se ne skraćuju.

11

PUPOLJCI (TAČKE RASTA)

Pod pupoljkom podrazumeva se nerazvijeni začetak vegetativnih i generativnih organa.

Kod voćaka razlikujemo 2 grupe organa: privremene (list, cvet, plod i usisavajuće žilice) i trajne organe (deblo, skeletne grane i skeletne žile). Obnavljanje privremenih organa na nadzemnom delu voćke vrši se u toku vegetacije iz pojedinih tačaka rasta odnosno pupoljaka. A) Prema poreklu sve tačke rasta smo podelili na - normalne tačke rasta

vode poreklo iz vegetacione kupe izdanka koja je izgrađena od primarnog meristemskog tkiva. Formiraju se egzogeno u pazuhu listova ili na vrhu mladara.

- adventivne (prigodne) tačke rasta ne vode poreklo iz vegetacione kupe izdanaka već se formiraju endogeno u unutrašnjosti tkiva pretvaranjem trajnog u tvorno tkivo (dediferenciranjem). Formiraju se na deblu, skeletnim žilama i skeletnim granama. Vegetativni prirast koji izrasta iz adventivnih pupoljaka debla nazivamo izbojak a vegetativni prirast iz adventivnih pupoljaka skeletnih žila izdanak.

B)- Iz normalnih tačaka rasta razvija se najveći broj organa na jednom voćnom stablu. One se dele prema tome kada se razvijaju na: - zimske pupoljke - letnje pupoljke - stipularne pupoljke (suočice) - spavajuće pupoljke. - Zimski pupoljci- To su pupoljci koji se formiraju u jednoj vegetaciji. U toku zimskog mirovanja ostaju u latentnom stanju, a razvijaju se u narednoj vegetaciji. Nalaze se isključivo na novim, jednogodišnjim prirastima. Oni su krupni, jasno uočljivi i zaštićeni čvrstim ljuspastim listićima. U njima je izvršena diferencijacija organa koji će se u sledećoj vegetaciji razviti. Po pravilu jedino oni mogu biti generativni i vegetativni dok su svi drugi pupoljci vegetativni. Zimski pupoljci se dele prema organima koji će se iz njih razviti na: - vegetativne, iz kojih se ne razvijaju cvetovi. - generativne, iz kojih se razvijaju cvetovi

12

Ove dve grupe pupoljaka tokom zimskog mirovanja se jasno razlikuju po svom izgledu. Generativni su krupni, širi u osnovi i zaobljeni na vrhu. Vegetativni su sitni, uži pri osnovi i zaobljeni na vrhu Vegetativni pupoljci se prema prema karakteristikama prirasta koji se iz njih razvija dele na: drvne i lisne pupoljke. - Iz drvnih pupoljaka se razvijaju mladari sa jako izraženim internodijama i

normalno razvijenim zimskim pupoljcima. Mladar je ovogodišnji vegetativni prirast koji na sebi nosi listove. Kada mladar sazri i sa njega otpadne lišće dobija se letorast.

- Iz lisnih pupoljaka se razvija kratak mladar (tzv. lisna rozeta) sa jako zbijenim nodusima i neizraženim internodijama.

Generativni pupoljci se dele u zavisnosti od toga da li se iz njih, pored jednog ili više cvetova, razvija i vegetativni prirast ili ne na : cvetne i mešovite. - Iz mešovitog pupoljka se razvija jedan ili više cvetova ali i jedan ili dva kraća

ili duža vegetativna prirasta. Sreće se kod jabuke, kruške, oraha, leske. - Prost cvetni pupoljak iz koga se razvija samo 1 cvet. Sreće se kod badema,

breskve, kajsije, nekih šljiva. - - složen cvetni pupoljak iz koga se razvija više cvetova. Sreće se kod trešnje,

višnje, nekih šljiva. Zimski pupoljaci se još mogu podeliti i 1) Prema položaju na letorastu na: - terminalne ili vršne - medijerne (u srednjem delu) - bazalne (pri osnovi) medijerni i bazalni se jednim imenom zovu lateralni ili bočni pupoljci. 2) Prema rasporedu u pazuhu listova -pojedinačne -grupne. Ako se nalazi u grupi oni mogu biti raspoređeni: - jedan iznad drugog – serijalni raspored. Sreće se kod oraha, maline - jedan pored drugog – koleteralni raspored. Sreće se kod breskve, šljive, kajsije) - Letnji pupoljci –

13

Oni se formiraju i razvijaju u istoj vegetaciji. Prirast iz ovih pupoljaka naziva se

letnja mladica (prevremena grančica) U slučaju da se ne razvijaju u vegetaciji kada su i formirani prelaze u kategoriju zimskih pupoljaka. Više su prisutni kod grupe koštičavih voćaka nego kod grupe jabučastih. - Stipularni pupoljci (suočice) –

Nalaze se pored normalno razvijenih zimskih pupoljaka kao rezerva. Kao i zimski pupoljci formiraju se u jednoj vegetaciji, a razvijaju se naredne vegetacije samo u slučaju kada su zimski pupoljci oštećeni. Ako se ne razviju naredne vegetacije prelaze u kategoriju spavajućih pupoljaka. Mogu biti vidljivi ili nevidljivi golim okom. Diferencijacija organa koji će se iz njih razviti je mala. - Spavajući (latentni pupoljci)

Voćka u toku vegetacije formira veliki broj zimskih pupoljaka pupoljaka, kao i suočica koji se narednog proleća ne razvijaju. Svi nerazvijeni zimski pupoljci kao i nerazvijene suočice poslužiće za formiranje spavajućih pupoljaka. Ovi pupoljci usled sekundarnog debljanja bivaju prekrivrni korom. Zbog toga oni gube diferencirane organe, a zadržavaju samo vegetacionu kupu.

Spavajući pupoljci nad korom rastu svake godine onoliko koliko raste i drvo pri čemu ostavljaju vidne ožiljke u drvetu. Oni mogu ostati u latentnom stanju duži niz godina, a aktiviraju se kada za to ima potreba (jača rezidba, jaka povreda, izmrzavanje grana i sl.) Najčešće se nalaze pri osnovi grana. Vegetativni prirast koji se iz njih razvija naziva se vodopija. Vodopije su značajne za podmlađivanje voćaka. Životna sposobnost spavajućih pupoljaka kod grupe jabučastih voćaka je veće nego kod grupe koštičavih voćaka, zbog čega se jabučaste voćke lakše podmlađuju.

14

OSNOVNE KARAKTERISTIKE CVETNOG PUPOLJKA JABUKE i KRUŠKE 1. Taj pupoljak je mešovit i iz njega se razvijaju cvetovi i novi vegetativni prirast. 2. Cvetni pupoljak ima po pravilu terminalni (vršni) položaj 3. U mešovitom pupoljku generativni delovi začeti su u njegovoj osnovi. 4. Razlika (u spoljašnjem izgledu) između vegetativnog i generativnog pupoljka je

uočljiva 5. Iz jednog pupoljka razvija se veći broj cvetova u obliku cvasti. OSNOVNE KARAKTERISTIKE CVETNOG PUPOLJKA KOŠTIČAVIH VOĆAKA 1. Cvetni pupoljak koštičavih voćaka je čisto cvetni pa se iz njega razvija jedan ili

više cvetova bez vegetativnog prirasta 2. Iz jednog cvetnog pupoljka kod breskve, kajsije i nekih šljiva razvija se samo

jedan cvetni (to je prost cvetni pupoljak) a kod višnje, trešnje i nekih šljiva više cvetova (složen cvetni pupoljak).

3. Položaj cvetnog pupoljka na rodnoj grančici je bočni ili lateralni (bočni). Ako se cvetni pupoljak formira na vrhu rodne grančice, rast te grančice u dužinu prestaje.

4. Razlike u spoljnom izgledu između vegetativnih i generativnih pupoljaka nisu tako uočljive kao kod grupe jabučastih voćaka o čemu se mora voditi računa pri kalemljenju i rezidbi.

5. Pupoljci na nadusima mogu biti raspoređeni pojedinačno ili grupno. L I S T List je jedan od tri osnovna vegetativna organa. Njegove osnove F-je su disanje transpiracija i fotosinteza. Tipično razvijeni list sastoji se iz lisne: - lisne osnove - lisne drške - lisne ploče (liske) 1. Lisna osnova je najčešće razvijena u vidu zgloba (kod bočne je u vidu rukavca

koji gradi stablo dok je stablo vrlo skriveno).

15

2. Lisna drška povezuje lisku sa stablom i dovodi je u što povoljniji položaj prema svetlosti i elastični savijanjem tipično je od nekoničnih uticaja (kišnih kapi, vetra).

3. Liska je izgrađena na principu što veće površine što je uslovljeno njenim f- jona. Ona je dorziventalne građe. Deo gde naličje prelazi u lice naziva se obod liske.

Prema broju liski listovi voćaka mogu biti: - Prost sa jednom liskom (kod voćine voćnih vrsta) - Složen sa više liski (orah, jagoda, malina, kupina, kesten) Prost list može biti po obodu ceo manje ili više usečen. Kod složenog lista lisne drške pojedinih liski mogu biti sa istog mesta glavne liske to govorimo o prosto složenom listu. (kesten) ili sa različitog mesta na glavnoj lisnoj dršci mada govorimo o prosto složenom listu (orah, jagoda i dr.). Raspored listova je po određenom pravilu da jedan drugog nebi zaklapali zbog iskorišćavanja svetlosti i da bi stablo bilo ravnomerno opterećeno. Za voćarsku promenu od posebnog značaja su sledeće osobine lišća: - veličina i debljina liske - broj stoma i njihov način primene - debljina kutikule i maljavosti C V E T Cvet je skraćeni, nerazgranati izdanak ograničenog rastenj, čiji su listovi metamorfozirani u vezi sa polnim razmnožavanjem. Osovina cveta za koju su pričvršćeni svi delovi cveta je cvetna loža. Ispod cvetne lože je cvetna drška. Potpun cvet ima sledeće delove: 1. čašicu (colux) 2. krunicu (corolla) periout 3. prašnike (ondroecoeum) 4. tučak (dynoecocum) Cvetovi voćaka mogu biti: - pojedinačni (dunja, mušmula, breskva, kajsija, badem) - grupisani u cvasti (jagoda, malina, trešnja, jabuka i dr.) Cvasti se dele na osnovu grananja osovine cvasti i rasporeda stvaranja cvetova - racemozne – karakterišu se grananje i terminalnim cvet se poslednji otvara.

16

- cimozne- imau sitodijalno grananje i oprvo se otvara cvet na vrhu glavne osovine.

Racemozne cvasti su: -gronja -štit -grozd (ribizla) - resa (cvetovi oraha, leske, pitomog kestena) Cvetovi mogu biti: - dvopolni (hemafroditni) - jednopolni (muški i ženski). Ako se muški i ženski cvetovi nalaze na istoj biljci

to su jednodome biljke (orah).Ako se nalaze na različitim individuama to su dvodome biljke (aktinidija).

P L O D Plod je generativni organ koji se razvija posle oplodnje iz plodnika, a često i ostalih delova cveta ili cvasti. Štite seme do sazrevanja i doprinosi njegovom rasejavanju. Pravi plod razvija se sam iz plodnika. Kada u izgradnji ploda učestvuju i drugi delovi cveta- čašični listići (jabuka, kruška, dunja, mušmula) cvetna loža (jabuka, kruška, dunja, jagoda, malina, kupina) cvetna drška ili cvast (dud, smokva)- plod je lažan. Plodov omotač se naziva p e r i k a r p Kada je potpuno diferenciran sastoji seiz: -E g z o k a r p – sastoji se od 1 ili 2 sloja ć i ima zaštićenu f-ju -M e z o k a r p- izgrađen je od više slojeva parehimskih ć i tu njenih hranljivim materijama. -E n d o k a r p- odrveneo je izgrađen je od sklerenkimskih ć. Prema broju cvetova koji učestvuju u njihovom formiranju plodovi se dele na 1. Monontokarpne 2. Poliontokarpne. I) Monontokarpni nastaju iz 1 cveta i mogu biti: - prosti – nastaju iz jednog plodnika - zbirni nastaju iz više jednog cveta? II) – Poliontokarpni plodovi nastaju od više cvetova mogu biti: - srasli plodovi – nastajusrastanjem perikarpa plodova iz dva ili više cvetova/kod ananasa srasta veći broj bobica osovinom)

17

- Plodovi cvasti (kod smokve osovina cvasti opkoljava orašice i ona je sama a kod duda sočni delovi nastaju od cvetnog omotača pojedinih cvetova a unutar se nalaze orašice.

Prema svojstvima perikarpaplodovi se dele na: - sočne - suve Prema osobinama plodova izvršena je pomološka klasifikacija voćaka na: I – Jabučaste voćke - tip ploda je sinkarpna koštunica U izgradnji ploda pored plodnika učestvuje i cvetna loža i čašični listići. Endokarp je u vidu perganentnih košarica oko cvetne kućice koja se sastoji od 5 komora. Mezokarp i endokarp su sočni i u tankom sloju obavijaju endokarp. Ostali sočni deo ploda postao je od cvetne lože. Kod kutikule endokarp je snažno razvijen i gradi koštice oko svake pergamente komorice. II – Koštičave voćke - tip ploda je monokarpna koštunica Plodov omotač je jasno diferenciran na 3 sloja. Egzokarp Mezokarp Endokarp (koštica) Sobzirom na to da li se meso ploda odvaja ili ne od koštice sorte koštičavih voćki se dele na: - glođuše (ne odvaja se) - kalanke ili cepače ( ne odvaja se) III) – Jezgraste voćke Razlikujemo dva tipa ploda 1. Koštunicu i 2. Orašicu - Koštunica se sreće kod oraha i badema Egzokarp i mezokarp zajedno čine spoljašnji zeleni omotač koji je nejestiv. Kada plod sazri omotač najčešće puca i lako se odvaja od endokarpa. Egzokarp i mezokarp jednim imenom se označavaju kao klapina. Endokarp je odrveneo i čini ljusku a unutra se nalazi jestivo seme (jezgra) - Orašica se sreće kod leske i pitomog kestena To je suvi, nepucajući plod. Perikarp je u vidu tanke, odrvenele ljuske. Unutra se nalazi jestivi deo – seme (jezgra) IV) – Jagodaste voćke - Tipovi ploda su 1. Zbirna orašica 2. Zbirna koštunica 3. Bobica. 4. Zbirna orašica je plod jagode. Sastoji se od većeg broja orašica spojenih

razraslom i sitnom cvetnom ložom

18

5. Zbirna orašica je plod maline i kupine. Sastoji se iz većeg broja monokarpnih koštunica skupljenih oko cvetne lože. Kod kupine cvetna loža se ne odvaja od koštunice a kod maline se odvaja.

6. Bobica se sreće kod ribizle, ogrozda, borovnice i aktinidije. Bobica je sočan plod kod koga je perikarp diferenciran na dva dela egzokarp (pokožica) i mezokarp sa endokarpom koji je sočan i jestiv. Jestivi deo ploda kod ribizle i ogrozda nastaje od integumenta a ne od perikarpa.

V) – Sutropsko voće.

Sreće se više tipova plodova - bobica – sreće se kod citrusa (pomoranđža, limun, grepfrut i mandarina), nara

japanske jabuke. - Bobica nara naziva se balaceta. Egzokarp stvara koru ploda koja je nejestiva, a

mezokarp i endokarp pregrade između sitnih zrna koja postaju od integumenata semenog zametka

- Bobica citrusa zove se hesperedijum. Mezokarp obrazuje koru citrusa a meškovi (sočne delove) endokarpa sočni deo ploda.

- Koštunica kod masline - Plod cvast kod smokve (sočna osovina cvasti ….orašice) - Mahuna kod rogača. Ona je tvrda i ne puca.

SEME Seme se razvija iz semenog zametka odmah posle odvojenog oplođenja. Sastoji se od klice, hranljivog tkiva (endosperi ili peristeri) i opne (semenjače) Klice nastaju razvojem oplođene jajne ć.(zigota). U klici se nalaze začeci svih osnovnih (primarnih) vegetativnih organa. To su: korenak, stabaoce klicin pupoljčić i klicini listovi (kotiledoni) Najveći broj voćaka pripada dikotilena (2 kotiledona) a manji broj monokotilona (ananas, banana, kokos, urma). Meristeri nastaju iz tkiva integumenata a endosperi oplođenjem sekundarnog jedra. ……..(semenjača) vodi poreklo od integumenata semenog zametka. U plodu diploidnih jabuka i krušaka nalazi se 8-10 semenih ili taj broj varira i od 0-20. U plodu dunje taj.broj se kreće i do 60. Plodovi koštičavih voćki su sa jednom retko sa 2 semenke, plodovi jezgrastog voća i masline takođe. U plodu jagodastih voćaka nalazi se veći broj semenki (do nekoliko stotina). Kod smokve takođe.

19

Citrusi imaju veći broj semenki. Kod njih je izražena ……(veći broj klica u 1 semenu) RAZMNOŽAVANJE VOĆAKA

Opšte napomene: Razmnožavanje je veoma značajna biološka i prirodna osobina voćaka koja: obezbeđuje održavanje i rasprostranjenje određene voćne vrste, redovnu i obilnu rodnost voćaka.

Voćke se mogu razmnožavati na dva načina: 1. generativno (seksualno, polno ili digeno) ili 2. vegetativno (aseksualno, bespolno ili monogeno)

U savremenoj voćarskoj proizvodnji vegetawtivno ratzmnožavanje, koje se uspešno može izvoditi više načina, daleko je značajnije od generativnog razmnožavanja. 1. U toku bioevolucije voćaka vegetativno razmnožavanje se stalno razvijalo i usavršavalo tako da je postepeno potiskivalo generativno. Generativno razmnožavanje. U voćarsko razvijenim zemljama generativno razmnožavanje se koristi u oplemenjavanju i proizvodnji generativnih podloga. - U oplemenjivanju voćaka hibridizacijom generativno razmnožavanje

omogućava dobijanje F1 generacije kod koje su kombinovane biološki i privredno najkorisnije osobine roditelja. Ako se hibridizacijom stvori neka nova sorta ona se dalje razmnožava vegetativno da bi se na potomstvo verno prenele osobine roditelja.

- Podloge za pojedine voćne vrste razmnožavaju se i delje generativno iako postoji mogućnost za njihovo vegetativno razmnožavanje. Razlog za to dobijanje podloga sa dubokim i jakim korenovim sistemom apsorpciji prema suši i mrazu i na kojima su voćke razvijenije, bujnije, i dugovečnije. Ali one su najčešće varijabilne zbog izražene heterozigoti pa se ta varijabilnost prenosi na voćke.

- U zemljama sa nerazvijenim voćarstvom generativno razmnožavanje se koristi i za dobijanje sadnica voćaka (orah, vinogradarska breskva, badem, đžanarika, kajsija i dr.).

Gledano u celini generativno razmnožavanje u voćarstvu ima trostruki zadatak 1. Dobijanje F1 generacije pri hibridizaciji u cilju oplemenjivanja stvaranja novih

sorti. 2. Dobijanje generativnih podloga za neke voćne vrste koje imaju neke prednosti

nad vegetativnim.

20

3. Dobijanje sadnica u svrhu proizvodnje voća. Za ispunjenje prvog zadatka generativno razmnožavanje primenjuje se univerzalno, za ostvarenje drugoig cilja trenutno i za ostvarenje trećeg cilja samo sporadično. Najveći nedostatak generativnog razmnožavanja je što se na potomstvo heterogeno prenose nasledne osobine. GENERATIVNO RAZMNOŽAVANJE PODLOGA Generativno razmnožavanje voćaka obuhvata: - izbor matičnih stabala ili podizanje matičnih zasada za proizvodnju semena - sakupljanje plodovai vađenje semena - sušenje, klasiranje i čuvanje semena - ispitivanje klijavostii i energije klijanja - stratifikovanje (jarovlenje) i setva semena - nega sejanaca - vađenje i klijanje sejanaca a) Seme za generativno razmnožavanje se mora uzimati samo od selekcionisanih

stabala voćaka (bilo da se nalaze u prirodnoj populaciji ili u matičnom zasadu) čije je poreklo, vreme zrenja i lokalitet poznati. Pri izboru semena treba obratiti pažnju na sledeće:

1. Kod jabuke i kruške seme uzimati od diploidnih sorti a kod ostalih vrsta od samooplodnih

2. Seme sa voćaka starijih od 50 godina ne uzimati jer se neke osobine ne prenose verno na potomstvo

3. Ne uzimati seme od voćaka čiji su plodovi i lišće oštećeni parazitima 4. Uzimati seme iz plodova sa periferije krune 5. Koruistiti seme od srednje poznih sorti. Seme suviše ranih sortine klija a pozni

ima suviše nizak procenat klijavosti 6. Seme iz plodova posle fermentacije se ne sme koristiti 7. Ne treba koristiti suviše star semenski materijal 8. Treba koristiti seme iz srednje krupnih plodova od koga se dobijaju

najkvalitertniji sejanci. b) Fiziološki zreli plodovi se sakupljaju. Posle sakupljanja od njih se odvajaju semenke jer su supstance ( ) mesnatog dela toksične za mlade embrione. Seme se odvaja od mesnatog dela l) metodom ispiranja i 2) suvom metodom. Seme

21

prilikom izdvajanja ne sme dugo ostati u vodi naročito ne u toploj i ustajaloj zbog nedostatka kiseonika. c) Posle odvajanja od mesnatog delaseme se mora prosušiti jer je njegova vlažnost u plodu 20-22% a ako se izdvaja ispiranjem može se povećati i do 40%. Sušenjem se ona mora sniziti na 15-16%. Seme se može sušiti u prirodnim uslovima u tankom sloju na trajnom mestu 4-5 dana ili u sušnicama na to od 35o-40o znatno kraće. Posle sušenja seme se klasira uz pomoć određenih sita na sitno, srednje krupno i krupno. Sitno seme se odbacuje a ostale dve frakcije se čuvaju a zatim seju odvojeno. Klasirano seme se čuva uplastičnim vrećama do setve (jesen) ili do stratifikovanja. d) Određivanje klijavosti semena. Kvalitet semena zavisi od klijavosti energije

klijanja, dinamike klijanja, čistoće semena i setvene vrednosti semena Klijavost je broj naklijalih semenki u određenoj količini semenog materijala. Klijavost se može ispitati metodom bojenja kotiledona pomoću 0,1-0,2% rastvoren indigonorina Ako se kotiledoni potopljeni 24 h u ovom rastvoru oboje plavo seme je izgubilo klijavost, Drugi način je stariji i sastoji se u skidanju semenjače i endoderma i stavljanje klice do klijanja u klijalištu. Pod energijom klijanja podrazumeva se brzina klijanja određenog broja semenkiu određenom vremenskom periodu. Čistoća semena je težinski odnos između čistog semenskog materijala i ukupnog semenskog materijala izražen u %. Pošto su klijavost semena i čistoća semena različiti potrebno je za svako seme izračunati njegovu setvenu vrednost. Setvena vrednost se dobija kada se klijavost i čistoća semena pomnože pa podele sa sto (dobija se vrednost u %). e) Nakon ispitivanja kvaliteta semena ono se stavlja na stratifikovanje.

Stratifikovanjem se postiže jarovizacija semena. Jarovizacija je biohemijsko – fiziološki proces pri kome u periodu zimskog mirovanja dolazi do promena određenih supstanci u semenu. Ako se ne izvrši jarovizacija semena ono neće da klija odnosno ono mu se skine semenjača ono može da klija ali sejanci neće normalno da se razvijaju. Samo stratifikovanje predstavlja čuvanje semena kraće ili duže vreme ( u zavisnosti od vrste i sorte) U pogodnom supstratu pod povoljnim uslovima (od 5o-7oC) i vlage uz prisusetvo kiseonika (O2).

Može se vršiti po slojevima ili izmešano sa supstratom a može i u frižiderima na +o 0-5o u polietilenski kesama. Setva semena se vrši u jesen (obično nestratifikovano) ili u proleće (stratifikovano). Setva semena se vrši u semeništvu, ali seme breskve, kajsije, oraha, badema, đženarike može se sejati direktno u rastilo u kome se podloge kaleme očenjem iste godine.

22

Dubina setve zavisi od krupnoće i kreće se od 2-3 cm kod jabuke i kruške do 6-8cm kod oraha i pitomog kestena. Najbolje je setva u leje ručno ili mašinski gde leja ima 6 redova sa rastojanjem 20-25 između redova, i 40-50 cm između leja. Ako se setva vrši direktno u rastilo gde će vršiti i kalemljenje međuredno i redno rastojanje se podešava prema obradi. f) Nega sejanaca obuhvata proređivanje na 2-4 cm u redu okopavanje,

navodnjavanje i prihranjivanje po potrebi i zaptiti od bolesti i štetočina. Pikiranje sejanaca voćaka može biti na zeleno i zrelo. - Pod pikiranjem na zeleno podrazumeva se presađivanje mladih sejanaca (kada

se razviju 2-4 lista) sa obaveznmim skraćivanjem glavne žile za ¼ do 1/3 dužine. Niže se postiže bolje razgranjavanje korenovog sistema i adaptiranje sejanaca čime se dobijaju ujednačeni sejanci.

- Pikiranje na zrelo ima značaja samo za jabučaste voćne vrste koje se karakterišu vretenastim korenom. Presađivanje se vrši ili u pikirište 40-60 x10 ili u rastilo 80-100 x30-40.

- Pikiranje sejanaca na zrelo vrši se po njihovom vađenju iz semeništa. Pikiraju se slabo razvijeni sejanci da bi se poboljšao njihov razvoj.

g) Vađenje i klasiranje sejanaca. Vađenje sejanaca se vrši odmah po opadanju

lišća. Nakon toga se klasiraju po razvijenosti i zdravstvenom stanju. Po završenom klasiranju oni se sade u rastilo (posle odgajivanja) ili se vezuju u snopiće trape i čuvaju do sadnje.

23

VEGETATIVNO RAZMNOŽAVANJE VOĆAKA Vegetativno razmnožavanje voćaka primenjuje se od davnina. Zasniva se na sposobnosti voćaka da vrše regeneraciju organa koji ili nedostaju ili da od izdvojenih delova razviju čitav organizam (reparacija). Vegetativnim razmnožavanjem se na potomstvo verno prenose osobine roditelja. Primenjuje se da bi se otklonili nedostatci generativnog razmnožavanja: neprenošenje svih morfoloških i fizioloških osobina na potomstvo, odsustvo uniformnosti u tako dobijenom potomstvu, kasniji početak rodnosti i dr. Uspeh vegetativnog razmnožavanja voćaka zavisi od unutrašnjih i spoljašnjih činilaca. Unutrašnji su: nasledne biološke osobine vrsta, sorti ili tipova voćaka; stadijna razvijenost voćaka; količine hranljivih i fitohorionalnih materija u tkivu; starost organa namenjenih za razmnožavanje. Spoljašnji su: Plodnost i vlažnost supstrata; temperatura supstrata i temperatura atmosfere; prisustvo kiseonika; vreme i tehnika izvođenja. Vegetativno razmnožavanje se deli na: 1. Vegetativno razmnožavanje na sopstvenom korenu i to 1)spontano gde spada

razmnožavanje izdancima, živićima, i ožiljavanjem vrha letorasta i 2) uz određene tehničke postupke gde spada razmnožavanje nagrtanjem, položenicama, reznicama, mikrorazmnožavanje (kultura tkiva).

2. Vegetativno razmnožavanje na korenu ili stablu drugih voćaka. U njega ubrajamo samo razmnožavanje kalemljenjem.

Razmnožavanje živićima (lozicama) Ovaj način razmnožavanja masovno se primenjuje samo kod jagode. Jagoda ima osobinu da tokom vegetacije obrazuje veći broj stolona (lozica) koje se pružaju po površini zemljišta u različitim pravcima. Kada stolon dođe u kontakt sa vlažnom,i plodnom zemljom na kolencu (nodusu) sa njegove donje strane obrazuju se žile a sa gornje lišće. Na taj način se formira živić (malada biljka jagode) koja se odvaja od matične biljke i samostalno se gaji. Na jednom stolonu mogu se formirati više živića. Razmnožavanje izdancima Ovo je jedan od najstarijih načina vegetativnog razmnožavanja. Izdanci se razvijaju iz adventivnih pupoljaka skeletnih žila naročito onih po površini. Njihovo

24

razviće pojačavaju mehaničke povrede žila. Obrazovanje izdanaka je nasledna osobina nekih voćnih vrsta. Izdanke obrazuju : šljiva, višnja, dunja, leska, malina, ribizla, ogrozd, borovnica, maslina smokva i nar. Da bi se razvio što veći broj izdanaka potrebno je iseći matične voćke do zemlje, đubriti, što dublje orati (radi mehaničkih povreda skeletnih žila) i po mogućstvu navodnjavati takve zasade. Masovno se primenjuje kod maline. Osnovni nedostatak ovog načina razmnožavanja je što se dobijaju sadnice neujednačenog kvaliteta i zbog nekontrolisanog širenja virusnih oboljenja. Razmnožavanje ožiljavanjem vrha letorasta Primenjuje se kod sorti kupine sa puzećim rastom. One su bez bodlji. Ako se primeni neki drugi način razmnožavanja mogu se na sadnicama pojaviti. Izdanci kupine u toku svakog rasta se savijaju i vrhom dodiruju zemlju. Na mestu dodira sa zemljom razvije se nova biljka koja se može odvojiti od matične i samostalno gajiti. Raznožavanje nagrtanjem Primenjuje se kod voćnih vrsta koje imaju osobinu da u toku vegetacije iz korenovog vrata razvijaju veći broj izbojaka i koji se lako ožile ako se nagrnu plodnom i vlažnom zemljom. Na ovaj način razmnožavaju se vegetativne podloge: dunja, M i MM tipovi jabuke, neke vrste šljiva, i sadnice nar, smokva, leska. Matična stabla koja moraju biti autentična i zdrava, sade se na duboko obrađenom i plodnom zemljištu na rastojanju u redu 80 cm a između redova 1-1,2 m/odnosno na onom rastojanju pri kome se mehanizacija može optimalno primeniti. Posađena matična stabla se skrate iznad površine zemlje /5-10cm. Matična stabla se ne nagrću već se ostavljaju da se što bolje razvijaju u drugoj godini. U proleće se uklone svi izrasli izbojci do osnove, pri čemu se obrazuje tzv. »glava žbuna« Iz glave se razvijaju nove mladice koje, kada dostignu dužinu od 20-25 cm, nagrćeno sitnom i plodnom zemljom. Da bi se pojačalo ožiljavanje potrebno je osnovu izbojka tretirati 0,02% rastvorom IBA (indel-buterna kiselina) Nagrtanjem zemljom se vrši još 1 do 2 puta u toku vegetacije zbog sleganja zemlje i rasta (izduživanja izdanaka). U jesen ili u proleće žbunovi se odgrću i svi izbojci bez obzira na stepen ožiljavanja se skidaju do same »glave žbuna«. Razmnožavanje položenicama

25

Ovaj način ne razlikuje bitno od nagrtanja jer se zasniva na ožiljavanju neodvojenih delova matične biljke. Skoro sve voćke koje se razmnožavaju nagrtanjem razmnožavaju se položenicama. Razlikujemo običnu i kinesku, položenicu. U zavisnosti od toga da li se polaže jedan ili više izbojaka položenice može da bude jednostrana, dvostrana i zvezdasta. - Obična položenica: Od jednog položenog izbojka dobija se jedna ožiljena mladica. Matičnjak vegetativnih podloga se podiže sadnjom matičnih stabala na rstojanju 1,0 –1,2 x 1,5-2m. Kada matične biljke dovoljno ojačaju razmnožavanje se vrši tako što se kod jednostarne položenice savije jedan izbojak u redu u jarak dubok oko 20 cm. Pričvrsti se rakljom i prekrije zemljom. Vrh obavezno mora biti iznad zemlje. Ovako se dobija jedna mladica pa ovaj način nije ekonomičan. Kod dvostranih se dobijaju 2 ožiljene mladice. Kod »zvezdaste« dobija se veći broj mladica po žbunu ali je mehanizovana obrada u takvom matičnjaku otežana. - Kineska položenica- Od jednog položenog izbojka dobija se veći broj ožiljenih mladica. Izdanak se položi u jarak dubok 20 cm u pravcu reda, pričvrsti se sa dve raklje i prekrije tankim slojem zemlje, stim da vrh sa jednim pupoljkom ostane iznad površine zemlje. Kad mladari srastu 20-25 cm položenica se nagrne zemljom. U jesen se odsecaju ožiljene mladice. Broj ožiljenih mladicaje jednak broju mladara. Razmnožavanje reznicama Zahvaljujući sposobnosti reparacije mogu se na delovima grančica i žila formirati organi koji nisu postojali. Ta sposobnost je zasnovana je na postojanju začetaka žila u mladom drvetu. Za razmnožavanje reznicama mogu se koristiti reznice grančica koje mogu biti a) zrela b)zelena Razmnožavanje zrelim reznicama U jesen se odseku reznice od jednogodišnjih grančica (letorasta dužine 20-30 cm, zatim se stratifikuju (u umereno vlažnom pesku u predhodnoj prostoriji zaštićenoj od mraza). U proleće se vrši sadnja u dobro pripremljene leje na baštenskom zemljištu ili u staklarama na rastojanju 40-80 x 10-15 cm. Sadnja se obavlja tako da iznad zemlje budu 1 do 2 zimska pupoljka iz kojih će se razviti mladari. Dubina sadnje zavisi od zemljišnih i klimatskih činioca. Ako je zemljište teže reznice se sade pliće u kosom položaju. - Razmnožavanje zelenim reznicama Ovaj način se primenjujekod nekih vrsta i sorti čije se zrele reznice ne ožiljavaju. Skidaju se zelene reznice sa poluzdrvljenih mladara (maj-jun) koji se pri savijanju

26

ne lome. Oni ne treba da budu naročito dugačke. Dovoljno je 10-12 cm. Njihovo lišće treba da bude reducirano na 1/3 do ½, da bi se umanjila transpiracija (Mišić navodi da donje lišće treba obraditi a gornje skratiti za polovinu, a takođe i vrh treba skratiti Sadnja se vrši u staklarama na rastojanju 7x 4cm, na dubini svega 2-3 cm. Zelene reznice se u toku ožiljavanja vlaže ožiljavanjem (tzv »mist metoda«) a u staklari se mora održavati pogodna tenperatura od 25-30oC. - Razmnožavanje korenovim reznicama Korenove reznice uzimaju se u jesen i čuvaju do sadnje u proleće u vlažnom pesku radi boljeg kalusiranja preseka, mada je moguće uzimanje i u proleće. One su debljine: 6-8 mm i đužine 10-12 cm. Kod korenovih reznica mora se posebno obratiti pažnja na polaritet, pa se zato po pravilu na stablovom polu pravi kosi presek a na korenovom polu ravan presek (jer je teško razlikovati ta dva pola. Sadnja se vrši u proleće na rastojanju 20-60 x 7x10 cm. Reznice se sade vertikalno pri čemu se gornji presek prekrije tankim slojem zemlje od 1-2 cm. Kada izdanci iz korenove reznice izrastu oko 10 cm ostavi se samo 1 najrazvijeniji a ostali ukolone. Za razmnožavanje reznicama koriste se : Dunja M, MM tipovi jabuke, magriva, ogrozd i ribizla. TRANSPLATACIJA /KALEMLJENJE/ Kalemljenje je još uvek najznačajniji vid vegetativnog razmnožavanja voćaka. Ovim postupkom razmnožavaju se voćke koje formiraju deblo. Kalemljenje se zasniva na sposobnosti delova koji pripadaju različitim voćnim organizmima da posle mehaničkog spajanja uspostave anatomsko-fiziološko jedinstvo gradeći novu životnu jedinicu koja se naziva d i b i o s (simbiot) . Pri tome jedna od komponenti kalemljenja –podloga ili hipobiot – svojim korenovim sistemom obavlja f-ju apsorbovanja vode i mineralnih materija (iz nje se razvijaju podzemni organi nove voćke). Druga komponenta kalemljenja koja se naziva plemka, ili epobiot regeneriše nadzemne organe nove voćke. Ukoliko između ovih komponenti ne postoji kompatibilnost (afinitet) koristi se treća komponenta koja se zove posrednik (deblotvorac). Pod kompatibilnošću u voćarstvu podrazumevamo stepen anatomske i fiziološke podudarnosti komponenti kalemljenja.

27

Da bi spajanje komponenti bilo uspešno treba ispuniti sledeće uslove: 1) Komponente kalemljenja moraju pripadati kompatibilnim kombinacijama.

Kompatibilnost između komponenti zavisi od njihove botaničke srodnosti pa što je botanička srodnost veća veći je i stepen kompatibilnosti. Po pravilu najveći stepen kompatibilnosti je između sorti iste vrste, pa je zato i kalemljenje između njih lako. Teže kalemljenje je između različitih vrsta istog roda, a veoma teško između različitih rodova. Veći stepen kompatibilnosti između srodnih formi se javlja zbog toga što botanički srodnost uslovljava biohemijsko-fiziološko- anatomsku srodnost tj. botaničkom srodnošću su uslovljene: fenofaze, bujnost, brzina rastenja, sistem fitohormona i vitamina i td.

2) Pri kalemljenju neophodno je ispoštovati polaritet komponenti. Do sjedinjavanja komponenti dolazi samo ako se morfološki gornji pol/ stablov pol/podloge spoja sa morfološkim donjim polom/korenov pol/kalemgrančice.

3) Obezbediti veliku dodirnu površinu kambijuma komponenti. Što je dodirna

površina veća veći je i uspeh kalemljenja. Kambijum je lateralno meristemsko tkivo čijom aktivnošću se uspostavlja anatomsko – fiziološka veza između komponenti. Pravljenjem preseka ćelije kambijuma trpe jače ili slabije mehaničke povrede usled čega one počinju intezivno da se dele i rastu. Na taj način se formira traumatično meristemsko tkivo označeno kao kalus koje počinje da popunjava prostor između spojenih komponenti. Kalus je homogeno tkivo i njegovim obrazovanjem završava se I faza anatomskog povezivanja hipobiota i epibiota u dibios. Diferenciranjem ćelija kalusa u sprovodne sudove i druge anatomske elemente yavra[ava se anatomsko poveyivanje. Od ćelija kalusa koji je u nivou kambijuma formiraju se odgovarajuće kambijalne ćelije, od ćelija kalusa koji je u nivou floema i ksilema odgovarajući elementi ksilema i floema. Na taj način nastaje tzv. spojno tkivo. Obrazovanjem spojnog tkiva završava se povezivanje komponenti u jednu anatomsku celinu. Razmenom materija i cirkulacijom sokova između komponenti uspostavlja se i fiziološko jedinstvo pa one nadalje funkcionišu kao jedan organizam.

4) Obezbediti odgovarajuće zdravstveno i fiziološko stanje komponenti. Ako su komponente zdrave i ako sadrže veće količine rezervnih hranljivih materija i fitohormonalnih materija kalemljenje će biti uspešnije. Vrlo je bitna i fiziološka aktivnost komponenti za uspeh kalemljenja. Kalusno tkivo se najbolje formira u periodu početnog i kasnije usporenog rastenja.

28

5) Neophodno je da pri izvođenju kalemljenja vladaju optimalan meteorološki uslovi: da je tenperatura 18-25oC a vlažnost vazduha 85%.

6) Kalemljenje treba izvoditi u prvo vreme na odgovarajući način, uz upotrebu kvalitetnog alata. Samu operaciju kalemljenja treba da izvode osposobljeni kalemari

NAČINI KALEMLJENJA Kalemljenje prema načinu izvršenja može biti: 1. kalemljenje pupoljkom (to je tzv. očenje ili okuliranje) 2. kalemljenje kalemgrančiciom.

Kod kalemljenja pupoljkom kao plemka koristi se dobro razvijen, zdrav, vegetativni pupoljak sa delom kore. Kod kalemljenja kalemgrančicom za plemku se koristi deo jednogodišnjeg dobro razvijenog i zrelog letorasta sa dobro razvijenim pupoljcima.

KALEMLJENJE KALEMGRANČICOM Najčešći način kalemljenja kalemgrančicom su sledeći : 1) Prosto spajanje 2) Englesko sapajanje 3) Kalemljenje na isečak Prosto spajanje To je kalemljenje kalemgrančicom pri čemu su podloga i kalem-grančice iste debljine. Suština ovog načina kalemljenja je da se na obe komponente naprave identični kosi preseci i izvrši njihovo spajanje i vezivanje. Najčešće se izvodi u toku zimskog perioda kao sobno kalemljenje (15.02-15.03.) posle čega se kalemovi parafinišu, stavljaju u vlažni supstrat (stratifikovanje) i posle toga se sade u rasadnik. Ako se kalemljenje obavlja posle 15.03. kalemovi se parafinišu i odmah sade u rastilo. Ovaj način kalemljenja se može primeniti i na već posađenim podlogama, ali je ovo ređi način. Najčešće se primenjuje na podlogama na kojima okuliranje u prethodnoj godini nije uspelo. Gornji presek kalemgrančice se posle kalemljenja premazuje kalemarskim voskom ili drvofiksom. Kosi preseci mogu biti potpuno ravni, izvedeni jednakim potezom ruke. Ako presek nije dobro napravljen ne sme se vršiti njegova popravka već se mora praviti novi presek. Dužina kosog preseka mora biti 2-2,5 puta veća od prečnika komponenti

29

kalemljenja. Pupoljak kalemgrančice po pravilu treba da je na suprotnoj strani preseka ali tako da bude na vrhu spojnog mesta. Kalemgrančica najčešće ima tri pupoljka. Jedan pupoljak se pri pravljenju kosog preseka odbacuje. Kada se, posle kalemljenja, iz ostavljenih pupoljka razviju mladari i postignu dužinu oko 10 cm slabiji se uklanja očenjivanjem. Iz bolje razvijenog mladara (najčešće je to gornji) razvija se nadzemni deo voćke. - Englesko spajanje- Englesko spajanje predstavlja modifikaciju prostog spajanja. Izvodi se tako što se i na podlozi i kalemgrančici naprave identični kosi preseci i dodatni jezičak na obe komponente čime se obezbeđuje veća dodirna površina, lakše kaluciranje i veći prijem kalemova. Zarezi se prave između srednje i gornje trećine preseka. Iako je ovaj spoj čvrst, posle kalemljenja se vrši vezivanje spojnog mesta, kao i kod prostog spajanja. Često se koristi u rasadničkoj proizvodnji za dobijanje sadnica voćaka. Glavna prednost ovog načina u odnosu na okuliranje je što se izbegava negativan uticaj zimskog mraza na okalemljene pupoljke. - Kalemljenje na isečak - Koristi se kada je podloga znatno deblja od plemke, najčešće pri prekalemljivanju starijih voćaka. Na podlozi specijalnim nožem napravi isečak u obliku trostrane piramide, a na kalemgrančici sa dva kosa reza isti takav deo koji se ubacuje umesto izbačenog dela na podlozi. Ukoliko je podloga znatno deblja može se upotrebiti veći broj kalemgrančica. Posle stavljanja grančica vrši se njihovo vezivanje i premazivanje kalem voskom. OKULIRANJE (OČENJE) Okuliranje s obzirom na vreme izvođenja samo može biti: 1. Okuliranje na budni pupoljak. 2. Okuliranje na spavajući pupoljak. Okuliranje na budni pupoljak se retko primenjuje. Izvodi se krajem maja i početkom juna. Najčešće se primenjuje za ubrzanu proizvodnju sadnica breskve u toplijim područjima. Kao plemka koristi se vegetativni pupoljak iz prethodne ili iz tekuće vegetacije. Iz okalemljenog pupoljka razvija se prevremena grančica nekoliko dana posle obavljenog kalemljenja. Okuliranje na spavajući pupoljak je jedan od najčešćih načina kalemljenja. Izvodi se u drugoj polovini avgusta i tokom septembra meseca. Kao plemka koristi se

30

zimski pupoljak iz tekuće vegetacije. Iz okalemljenog pupoljka razvija se mladar naredne vegetacije. Kalemgrančica se sa matičnog stabla uzima neposredno pred kalemljenje. Posle skidanja sa matičnog stabla vrh grančice se odbacuje zato što su pupoljci nedovoljno sazreli, kao i osnova grančice jer su pupoljci previše sitni i nedovoljno razvijeni. Sa središnjeg dela mladara se uklone lisne ploče kao i veći deo lisne drške, da bi se smanjila transpiracija i sušenje cele kalemgrančice. uz pupoljak ostaje malji deo lisne drške kiji služi za lakše ubacivanje pupoljka u tzv. "T" rez. Deo lisne drške služi i kao pokazatelj prijema kalema. Ako dve nedelje posle kalemljenja lisna drška opada sa blagim dodirom prsta kalemljenje jeste uspelo. Posle skidanja listova grančice se vezuju u snop, umotavaju vlažnom tkaninom i čuvaju do upotrebe. mogu se čuvati i do 30 dana u frižideru u PVC kesi ili umotana u vlažnu tkaninu. Postupak kalemljenja Kalemljenje se vrši na jednogodišnjem ili dvogodišnjem delu podloge, na visini od 20-40 cm iznad površine zemljišta Podloga se pre kalemljenja mora očistiti od lišća, bočnih grančica i čestica zemlje. Posle čišćenja se pravi rez u obliku slova "T". Prvo se pravi horizonatlni rez dužine 1 cm, a zatim vertikalni rez dužine 2-3 cm. Tupom stranom kalemarskog noža se odvoji kora do drveta. Sa prethodno pripremljene kalemgrančice se skida pupoljak sa delom kore i malo drveta. Početak reza je 1 cm ispod pupoljka, a kraj je 1 cm iznad pupoljka. Skinuti pupoljak sa korom i drvetom se ubacuje u "T" rez i posle toga se vrši vezivanje reza kalemagrskom gumicom ili samolepljivom folijom. Ako se vrši vezivanje folijom, ona se mesec dana posle kalemljenja mora skinuti da se ne bi usecala u drvo. Sledeće godine se podloga 1 cm iznad okalemljenenog pupoljka skrati, da bi se on doveo u terminalnu poziciju. Na početku se i iz pupoljaka podloge razvijaju mladari, koji se, kada porastu oko 10 cm uklanjaju očenjivanjem. Iz okalemljenog pupoljka razvija nadzemni deo voćke.