ACfA HERBOLOGICAVol. 9, W 1 (2000),5-19

UDK: 578.08;632.5

BIOLOSKA BORBA PROTIV KOROVAI

STRATEGIJE, AGENSI I REGULATIVA

Radmila PETANOVIC1, Zlata KLOKOCAR-SMIT2, Radoslava SPASICI

1 Poljoprivredni fakultet, Beograd2Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

Petanovic, R, Z. Klokocar-Smit i R Spasic (2000): Bioloska borba protiv korova, 1.Strategije, agensi i regulativa. - Acta herbologica, Vol. 9, No.1, 5-19, Beograd.

U ovom revijalnom radu obradeni su razlozi aktuelizacije bioloske borbeprotiv korova i pogodnosti primene ove metode, glavne strategije, organizmi kojise koriste kao agensi bioloske borbe protiv korova, bitne karakteristike fitofaga ipatogena preporucenih za biolosku borbu kao i pozeljne karakteristike korova,kriterijumi i metode izbora agenasa za introdukciju, propisi i preporuke 0

unosenju i rukovanju bioloskim agensima.

Kljucne reci: bioloska borba, agensi, strategije, regulativa.

UVOD

U nasem milenijumu hernijske mere jos uvek predstavljaju osnovni metod borbeprotiv stetnih organizama. Uprkos dominaciji ove metode i njenom ekspanzivnomrazvoju posle II svetskog rata, vee ranih 60-ih se pocelo sa sagledavanjem sirih im­plikacija koriscenja hemikalija po ljude i biosferu u celini (CARSON, 1962).

Imajuci u vidu nezeljene posledice pesticida po zdravlje (hronican toksicanefekat mnogih jedinjenja, efekat na reprodukciju, mutageni, onkogeni efekat, dugotraj­no ostecenje nervnog i imunog sistema itd.), zivotnu sredinu (kontaminirajuce rezidueu vodi i zemljistu) kao i probleme koji proisticu iz neadekvatne aplikacije, u mnogimzemljama ~e predvida smanjenje njihove uptrebe i za 50% do 2000. godine. Tri vodecezemlje su Svedska, Danska i Holandija, dok je americki Kongres 1994. godine pred­video redukciju primene pesticida u izabranim ekosisternima i uvodenje alternativehernijskom suzbijanju (WYSOKI, 1998).

Problemi prouzrokovani prekomernom primenom mineralnih dubriva i pesticidau konvencionalnoj poljoprivredi inicirali su, posebno u visoko razvijenim zernljamarazvoj koncepta odrzive poljoprivrede, a jedan od njenih bitnih elemenata je alterna­tivna kontrola stetnih organizama u agroekosistemima kroz implementaciju bioloskeborbe, integralne zastite i drugih alternativnih bioloski prihvatljivih metoda, koje suekonomski opravdane.

5

ACTA HERBOLOGICAVol. 9. N" 1 (2000), 5-19

Bioloska borba (biolosko suzbijanje, bioloske mere zastite, bioloskc metodeborbe prativ stetnih organizama) je definisana kao koriscenje populacija parazitoida,predatora, parazita, patogena, antagonista iIi kompetitora za regulisanje gustina popu­Iacija stetnih organizama njihovim smanjenjem, a samim tim i smanjenjem steta dokojih dovode (VAN DRIESCHE & BELLOWS, 1996). Ona obezbeduje ekoloski sigu­ran, energetski efikasan i jeftin nacin suzbijanja stetnih organizama, bilo samostalno iIikao komponenta integralne zastite (HOY, 1983). Prema terminoloskom recniku naukca koravima bioloski agens je organizam koji sluzi za suzbijanje nepozeljnih vaskularnihmakrafita, a biolosko suzbijanje su mere primene organizama iIi njihovih pradukata zasuzbijanje nepozeljne vegetacije do prihvatljive granice (PIETERSE, 1990). U nasto­janju da se odluci izmedu hemijskog i bioloskog suzbijanja korava mora sc praceniti nizrelevantnih cinjenica. Nepodobnost klasicnih mehanickih mera je u njihovoj kratkotraj­noj efikasnosti zbog sposobnosti vegetativne prapagacijc, nedostatku radne snage iskupih rnasina i relativno niskom ucinku. Nedostatak hernijskih metoda su postojanjeopasnosti pri rukovanju, zagadenje zivotne sredine i visoka cena.

Smatra se da bioloski agensi, iIi kako ih jos nazivaju "bioracionalni pesticidi.,(BLUMRICH, 1987) obecavaju uspeh jer nisu jednokratna mera, vee jednom intra­dukovani u zivotno okruzenje svojim stalnim prisustvom u toj sredini ugrozavajunepozeljne biljke.

Primena bioloske borbe generaIno, a time i bioloske borbe prativ korava, ost­varuje se razlicitim pristupima iIi strategijama koje se najcesce, kada su agensi fitofagneartrapode definisu kao:

Klasicna bioloska borba koja podrazumeva zastitu ad intradukovanih vrsta ko­rava aIohtonim organizmima, odnosno organizmima iz podrucja poreklakorova. Najcesce se primenjuje za permanetnu zastitu ad visegodisnjih vrstakorova na ruderalnim stanistima, pasnjacima iIi kanalima;Augmentaciona bioloska borba (ad lat. augmentatio = urnnozavanje,pojacanje, povecanje) koja podrazumeva masovnu prapagaciju i periodicnoispustanje egzoticnih iIi autohtonih priradnih neprijatelja. Koristi se zaprivremeno suzbijanje autohtonih iIi intradukovanih vrsta korava. Klasicnabioloska borba obicno se ostvaruje inokulacionim postupkom (1at. inoculatio= ubrizgavanje), odnosno jednokratnim unosenjem priradnog neprijatelja uekosistem koji se daIje sam razmnozava. Augmentaciona bioloska borbaobicno se ostvaruje inundacionim postupkom (1at. inundatio = plavljenje,poplava) visekratnirn ponavIjanjem, odnosno periodicnim ponavIjanjem kadaje to potrebno).Konzervaciona iIi konzervativna bioloska borba (1at.conservatio = odrzavan­je, cuvanje, zastita ad prapadanja) u kojoj su agraekosistemi organizovanitaka da maksimalno pojacavaju efekat nativnih (autohtonih) priradnih nepri­jateIja (BATRA, 1982; ROSEN & HUFFAKER; 1983; BERNAYS, 1985).

Bioloska borba prativ korova biljnim patogenima najcesce koristi tri strategije, ato su: 1) klasicna (adekvatno fitofagima), 2) augmantaciona, koja podrazumevapojacavanje efekata patogena na razlicite nacine, ali ne i njegovo vestacko gajenje iIiprimenu inundativnih metoda i 3) strategija mikrobijalnih herbicida koja podrazumevamasovno gajenje inokuluma patogena, standardizaciju, formulaciju i primenu u uslovi­rna kada su usev i korav u ranim fazama razvoja (CHARUDATTAN, 1985).

Ima autora koji razlikuju sarno klasicnu (inokulacionu) i inundativnu strategiju(primarno se odnosi na bioherbicide) (WATSON & WYMORE, 1989). U bioloskomsuzbijanju mikraorganizmima strategije su razlicito definisane u zavisnosti ad razlicitih

6

BJOLOSKA BORBA PROTIY KOROYA, I- STRATEGIJE, AGENSI I REGULATIYA -

kriterijuma i autora, ali SU, gore navedene najprihvacenije medu istrazivacima koji sebave bioloskorn borbom protiv korova.

Pored navedenih, najcescih strategija bioloske borbe u poslednje vreme se pri­menjuju i biotehnicke i/ili biotehnoloske metode koje se zasnivaju na koriscenju pro­dukata metabolizma najcesce mikroorganizama iIi biljaka za dobijanje bioherbicida(mikoherbicida odnosno aleloherbicida), a takode i tehnologija transfera gena kojomse transforrnisu gajene biljke da bi postale rezistentne na herbicide (dobijanje tako­zvanih transgenih ili gcneticki modifikovanih organizama - GMO).

Uspesnost bioloske borbe povecava se integracijomvise agenasa, a narocito inte­gracijom sa drugim metodama zastite od stetnih organizama.

Aplikacija bioloskih agenasa na biljke iIi zemljiste ne bi trebalo da predstavljavcci rizik od onog koji proizvode agrotehnicke mere (rotacija useva, obrada zemljista,mulciranje, dubrenje, primcna pesticida). avo pogotovo vazi za nativne (autohtone)agense i strategiju augmentacije.

Bioloska borba protiv korova ima dugu tradiciju od dva veka. Brojni su podaci 0

bioloskoj borbi protiv korova kao i primeri efikasnih programa suzbijanja mnogihkorovskih vrsta u nekoIiko zemalja (CROWLEY, 1989). Uspesni projekti bioloskeborbe ostvareni su pre svega klasicnim postupkom i to posebno na visegodisnjimkorovima, na ruderalnim stanistima, pasnjacima i u kanalima. U agroekosistemima ovajmetod je bio ogranicen, pre svega razlicitim antropogenim uticajima koji negativnodeluju na prirodne neprijatelje korova. Najznacajniji uspesi na tom polju postignuti suuglavnom u SAD, Kanadi, Juznoj Africi, Australiji i Novom Zelandu, gde su najvecimdelom obavljena istrazivanja i najvise ulozeno u razvoj ovih metoda. Klasicnom intro­dukcijom uvcdene su sirorn sveta 294 vrste organizama (BATRA, 1982). U poslednjevreme, pretezno zbog rezistentnosti na herbicide formirani su i evropski programibioloske borbe protiv korova u usevima (MUILLER - SCHARER & FRANTZEN,1996). Regulacija gustine populacija bioloskim agensima izgleda kao jedino rnoguceresenje sa gledista uredbe 0 zastiti prirodnih retkosti kao sto su na primer kod nasbiljne vrste Nymphaea alba L., Nuphar luteum (L.) Sm. i vrste roda Trapa.

Do sada je odrzano 10 medunarodnih simpozijuma 0 bioloskoj borbi protiv koro­va. Poslednji simpozijum je odrzan 1999. godine u drzavi Montana (SAD).

Predvida se da ce u buducnosti masovna primena bioloske borbe protiv korovauticati na smanjenje upotrebe herbicida i verovatno i troskova njihove primene kada seagensi budu ustaIili, a to ce uticati na smanjenje gubitaka u prinosu i sigurnost za spol­jasnju sredinu.

Uprkos ostvarenim programima i optimistickim prognozama treba reci dabioloska borba nije uvek bila uspesna, ad 192 vrste egzoticnih organizama koji sukorisceni protiv 86 vrsta korova sirorn sveta za 80 godina ciljane introdukcije (JULIEN,1982), ni jedan insekt nije postao ozbiljna stetocina korova, a neki se hrane i gajenimbiljkama (WYSOKI, 1998). Posle 100 godina od prvih uspeha ostala su fundamentalnapitanja kao sto su: koIiko cesto, koliko mnogo, kako i gde prirodne neprijatelje trebaispustiti. Verovatno je jedan od bitnih razloga nedovoljno istrazivanja na ovom polju.Neki od osnovnih razloga neuspesne introdukcije u zemljama u kojima se intenzivnoradilo u oblasti bioloske borbe protiv korova su: klima, vreme, odsustvo sinhronizacije,pogresna rasa (soj) iIi biotip, razlicita preferentnost za staniste, kompeticija, preda­torstvo, parazitizam, niska stopa populacionog rasta, nedovoljan broj ispustanja itd.

Limitirajuci faktori implementacije bioloske borbe u Latinskoj Americi koje jeistakao CHAVEZ (1995) mogu se po nasern misljenju primeniti i na nasu zemlju:

1. nedovoljno precizno (jasno) poznavanje domacina i prirodnih neprijatelja;

7

ACTA HERBOLOGICAVol. 9. W 1 (2000),5-19

2. nedovoljan broj obucenih entomologa u oblasti bioloske borbe koji ce korek­tno identifikovati prirodne neprijatelje;

3. nedostatak potrebne opreme, karantina i mogucnosti gajenja i istrazivanja natom polju;

4. nedovoljna politicka, ekonomska i institucionalna podrska;5. nepoverenje vlade, proizvodaca, pa cak i tehnickih eksperata u efikasnost

programa bioloske borbe;6. nelojalna konkurencija transnacionalnih hemijskih kompanija protiv proiz­

vodaca agenasa bioloske borbe i propagatora ove ideje;7. odsustvo kooperacije i komunikacije izmedu javnih i privatnih institucija, uni­

verziteta i istrazivaca zbog profesionalne ljubomore, borbe za prezivljavanjeu toku ekonomskih kriza i promene prioriteta nadleznih u ovoj oblasti;

8. neupucenost iIi nemotivisanost strucnjaka u zavodima za poljoprivredu daprenose tehnologiju iIi obucavaju proizvodace;

9. zastarela literatura u bibliotekama i nernogucanost pracenja inovacija naovom polju.

U ovom radu bice reci 0 organizmima koji se koriste kao agensi bioloske borbeprotiv korova, bitnim karakteristikama fitofaga i patogena preporucenih za bioloskuborbu, kao i pogodnim karakteristikama korova koje na ovaj nacin zelimo da suzbi­jamo, kriterijumima i metodama selekcije fitofaga i patogena za introdukciju, primeri­rna efikasnog suzbijanja korova klasicnim postupkom, evropskim programima bioloskeborbe protiv najznacajnijih korova u usevima, savremenim pravcima, odnosnobiotehnickim i biotehnoloskim metodama, propisima i preporukama 0 unosenju i ruko­vanju bioloskim agensom i dosadasnjim rezultatima u oblasti bioloske borbe protivkorova u nasoj zemlji.

ORGANIZMI KORISCENI U BIOLOSKOJ BORBI PROTIV KOROVA

Najznacajniji agensi korisceni protiv korova su insekti (WAPSHERE et al, 1989)i oni su razmatrani kao primarni faktori regulacije gustina populacija ovih biljaka(HUFFAKER et al., 1984). Pored insekata proucavaju se i primenjuju grinje, mikroor­ganizmi (narocito gljive), nematode, herbivorne ribe, druge zivotinje i biljke (posebnokompetitorski i alelopatski odnosi).

Insekti kao agensi bioloske borbe pripadaju svim redovima, ali su medu njimanajcesce vrste iz reda Coleoptera (109 vrsta). a medu njima su najznacajnijeChrysomelidae, Curculionidae i Cerambycidae, Lepidoptera sa 82 vrste iz familijaPyralidae, Noctuidae i Tortricidae. Ostale vrste pripadaju redovima Homoptera,Hemiptera, Diptera, Thysanoptera i Orthoptera (JULIEN, 1992).

U toku poslednje decenije poraslo je interesovanje za koriscenje grinja ubioloskoj borbi protiv korova, prevashodno zbog njihove sposobnosti da uticu na rast ireprodukciju biljaka (ANDRES, 1983). Do sada su proucavane i koriscene 3 vrste izfamilije Tetranychidae, 1 iz fam. Galumnidae, dok su 4 vrste iz familije Eriophyidaekoriscene u programima bioloske borbe, 15 vrsta su proucavane kao potencijalni agel}­si, a 14 preporuceno za dalja proucavanja (GERSON & SMILEY; 1990 PETANOVIC,1996; CRAEMER et al., 1999). Eriofide se smatraju primarnim kandidatima za ovunamenu, pre svega zbog njihove monofagije (CROMROY, 1979), ali i sposobnosti dauticu na rast i reprodukciju domacina (BOCZEK, 1995).

Pored insekata i grinja protiv introdukovanih korova korisceno je 7 vrsta gljiva,a pro­tiv nativnih 15 vrsta (mLIEN, 1992). U Sevemoj Americi je razrnatrana lista od 18 vrstagljiva kao potencijalnih agenasa bioloske borbe protiv korova (CHARUDATTAN, 1985).

8

BIOLOSKA BORBA PROTIV KOROVA, I- STRATEGIJE, AGENSI I REGULATIVA -

HASAN (1988) navodi oko 60 vrsta i podvrsta gljiva, neke viruse i jcdnu vrstu nema­tode kao potcncijalne agcnse u bioloskoj borbi protiv korova.

los je 1966. MCNEW izracunao da postoji 100.000 raznih oboljenja ciji suuzrocnici mikroorganizmi, te bi ovakvo obilje mikroorganizama ornogucavalo najsiriizbor kandidata upotrebljiih za biolosko suzbijanje.

Prednosti primenc mikroorganizama su brojnc. Tehnologija njihove aplikacije jerelativno jednostavna. lednom uvedeni u biljnu zajednicu sami sc dalje odrzavaju.Njihova brojnost ornogucava sirok izbor i to usko specijalizovanih. Ne predstavljajuopasnost za covcka, Nikada ne deluju potpuno eradikativno, ne unistavaju biljnu vrstu,odnosno domacina potpuno sto omogucuje obnavljanje asocijacije. Uvodenje mikroor­ganizama, patogena biljaka, zahteva pazljiv pristup i rukovanje. Primena moze podizvesnim okolnostima poremetiti za duze vreme biljnu zajednicu kao sto je to bio slucajjos 1930. godine sa Zostera marina duz evropske obale Atlantskog okeana i severois­tocnc obale SAD (ZETTLER & FREEMAN, 1972).

Od drugih organizama navodi se 11 vrsta riba iz familija Cyprinidae, Cichlidae iOsphonemidae za suzbijanje akvaticnih korova i 1vrsta nematoda (JULIEN, 1992). Herbivor­ne ribe nisu selcktivnc, ali vrlo uspesno suzbijaju vodenu vegetaciju. Neke vrste puzevavrlo uspesno unistavaju zelenu masu nepozeljnih biljaka, ali oni nisu selektivni i nemogu se ograniciti na odredeno staniste. Pored toga u poslednje vreme se u 1apanu, napirincanim poljima koriste crvi (tubificide) za biolosku borbu, a i kao hrana ribama kojese takode hrane korovima (KURIHARA & KIKUCHI, 1988). U SAD uce jaganjce dase hrane korovskim mlecikama (WALKER et al., 1992). Semena ovih biljaka koja produkroz crevni trakt ovaca ili koza imaju mnogo manju klijavost (LACEY et al., 1992).

Pored zivotinja i gljiva druge biljke, posebno zbog kompetitivnih i alelopatskihodnosa koriscene su za regulaciju brojnosti pojedinih vrsta korova, a ponekad i citavegrupe. Tako vrsta Coronilla varia, posejana duz autoputeva sprecava pojavu nepozeljnevegetacije dugi niz godina (LONGCHAMP, 1977). Alelopatija je dokumentovana uslucaju brojnih znacajnih gajenih biljaka. Mnoge biljke, kao sto su Iuglans spp.Eucaliptus spp. Platanus occidentalis L., Brassica nigra L., Prunus densiflora L. pokazu­ju ciste zone inhibicije u koje ni jedna strana biljka ne moze da se naseli. U akvaticnimstanistima zapazeno je da vrste roda funcus fitotoksinima (kolinima) inhibiraju razvojmnogih akvaticnih biljaka, a Eleocharisacicularis (L.) R. Br. potiskuje i zamenjuje Elodeacanadensis Rich., Potamogeton crispus L., P pussilis L., P. foliosus L. i Myriophylum spica­tum L.. Rast algi inhibisan je fitoalaksinima Typha latifolia L. (ALIOTIA et aI., 1989), aMyriophylum brasiliensis Compo sadrzi jedinjenja koja potiskuju modro-zelene alge(SAITO et al., 1989.).

Koriscenje jedinjenja izolovanih iz mikroorganizama ili biljaka za dobijanje bio­herbicida bice obradeno u posebnom poglavlju.

Za uklanjanje i regulaciju gustina nekih biljnih vrsta primenjuju se i mere koje sezasnivaju na kompetitorskim odnosima. Tako su na primer zbog kompeticije za svetlostkao osnovni uslov zivota vodenih biljaka kanali naseljeni flotantnim vrstama iz rodaSalvinia ili ukorenjenim vrstama sa plovecim listovima velike povrsine kao Nymphea albaL. ili Potamogeton natans L. Obilna produkcija algi ometa razvoj submerznih vrsta. Sarnokompeticijom za hranljivim elementima kao sto je fosfor ili udruzenorn sa dejstvom pato­gene mikromicete Colletotrichum sp. masa Myriophyllum sp. umanji se za 90%.

9

ACTA HERBOLOGICAVol. 9. W 1 (2000),5-19

BITNE KARAKTERISTlKE FITOFAGA, PATOGENA IKOROVSKlH VRSTA PODESNIH ZA BIOLOSKU BORBU

FITOFAGNI ORGANIZMI

Na osnovu mnogohrojnih proucavanja bitnih karakteristika fitofagnih insekata igrinja za biolosku horbu protiv korova razvijeni su kriterijumi valorizacije ovih organi­zama kao pozeljnih agenasa (HARRIS, 1973; CROMROY, 1983):

1. specificnost za domacina2. prouzrokovanje direktnog ostecenja3. nanosenje indirektnog ostecenja4. fenologija infestacije korova5. broj generacija godisnje6. prosecan broj potomaka po zenki7. spoljasnji faktori mortaliteta8. ponasanje u ishrani9. kornpatibilnost sa drugim agensima bioloske borbe10. distribucija u odnosu na areal korova11. uspesnost (efikasnost) odnosno potvrda prethodne efikasnosti u autohtonim

stanistima12. disperzijaU vezi sa kriterijumima vrednovanja isti au tori (HARRIS, 1973; CROMROY,

1983) su ustanoviIi i metodoIogiju vrednovanja osobina artropoda za biolosku borbuprotiv korova koja sc obavija kroz razvijen bodovni sistem (scoring system) za svaki kri­terijum pojedinacno u kome su ponudenc varijante razlicito vrednovane.

1. Specificnost za dornacinaUtvrduje se da li je sirok polifag, oligofag, strogi monofag iii monofag za grupu

vrsta tzv. centrifugalnom filogenetskom metodom, polazeci od srodnih vrsta unutarroda, a zatim sirenjern na najsrodnije rodove itd. (WAPSHERE, 1974), sto se postizetestiranjem ishrane, ovipozicije i izgIadnjivanja, a zatim prenosenja na biIjne vrste kojese testiraju;

2. Direktna ostecenja dornacinaUtvrduje se da li dovode do formiranja gala, mina defolijacije itd.

3. Indirektna ostecenjaUtvrduje se da li agens izaziva inicijalna ostecenja koja ogranicavaju produk­ciju semena iii je vektor prouzrokovaca biljnih bolesti itd.

4. FenoIogija napadaUtvrduje se da Ii je aktivnost na dornacinu vremenski ogranicena iii proIon­girana u toku cele vegetacione sezone.

5. Broj generacijaUtvrduje se da li je vrsta agensa obligatno univoltna, bivoltna ili polivoltna.

6. Prosecan broj potomaka po zenki u toku jedne generacijeUtvrduje se da li je broj potomaka ispod 10, 10-100 ili preko 100.

7. Spoljasnji faktori mortalitetaUtvrduje se da Ii agens ima nespecificne iii specificne prirodne neprijatelje ida li je podlozan delovanju drugih ekoloskih faktora u smislu povecanja mor­taliteta

8. Ponasanje u ishraniUtvrduje se da li se agens hrani solitarno (zbog eventuainog kanibalizma,intraspecijske kompeticije i s1.) ili gregarno

10

BIOLOSKA BORBA PROTIY KOROYA, I- STRATEGIJE, AGENSI I REGULATIYA-

9. Kornpatibilnost sa drugim agensima bioloske borbeUtvrduje se u kojoj je rneri zadovoljavajuca kompatibilnost u odnosu nadruge agense bioloske borbe

10. DistribucijaUtvrduje se da li je distribucija agensa lokalna, a ako nije koliki deo arealabiljne vrste dornacina zauzima

11. Dokaz efikasnosti agensa bioloske borbeUtvrduje se da li su prvi pokusaji bioloske borbe bili uspesni ili ne, da li suzbi­ja korov u zemlji porekla (ako se primenjuje u klasicnoj bioloskoj borbi) i dali je agens uspesan u najmanje dva regiona u svetu.

12. DisperzijaUtvrduje se da li agens formira "dzepove" populacija niske brojnosti ili irnatendenciju sirenja populacija niske ili visoke brojnosti.

Neki primeri koji slede ilustruju znacaj pojedinih karakteristika fitofaga zabiolosku borbu.

Najznacajnija karakteristika fitofaga je specificnost za dornacina. Organizrni kojise introdukuju radi bioloske borbe protiv korova ne bi trebalo da prouzrokuju bilokakvo znacajnije ostecenje na biljkama koje su od ekonomskog ili ekoloskog znacaja.Testovi specificnosti za dornacina koji se pre svega odnose na ponasanje u toku ishranei ovipozicije na seriji biljaka sprovode se najpre u staklarama, potom u laboratorijamai konacno u poljskim uslovima. Testovi se vecinom koncentrisu na biljne vrste koje pri­padaju istoj ili srodnim familijarna, kao i korov koji treba suzbijati (HARRIS, 1989;SHEPHERD, 1989).

Druga znacajna karakeristika je mobilnost. Fitofagna vrsta koja intenzivno trazibiljku domacina mnogo je pogodnija za ove namene.

Veoma vazna osobina je i tolerantnost na prornenljive uslove sredine. Insekti kojise razrnnozavaju u insektarijumima su obicno izlozeni optimalnim, povoljnim i stabil­nim uslovima temperature, vlaznosti i svetlosti. Takvi insekti kada se puste u prirodunailaze na nepovoljne, cesto mnogo gore uslove.

Za introdukciju su posebno povoljne vrste koje napadaju generativne organekorovske biljke kao sto su cvetni pupoljci, cvetovi, semena ili organi za vegetativnureprodukciju, Takva fitofagna vrsta ce unistiti skoro sva semena ili cele biljke. HARRIS(1989) je u Kanadi utvrdio da je 99,5 % semena korova Centaurea maculosa Lamarckbilo unisteno od strene dye vrste muva, dye vrste osica i jedne vrste leptira koji napada­ju generativne organe. Osica Trichilogaster acaciaefoliae (Froggatt) (Hymenoptera:Pteromalidae) formira gale u cvasti Acacia longifolia (Andrews) Willdenow. Kada jeuneta u Juznu Afriku prouzrokovala je opadanje reprodukcija za oko 80% i rasta za53% (DENNILL, 1989; MESSERSMITH & ADKINS, 1995). 1j;ria jacobea (L.)(Lepidoptera: Arctidae) i buvac Longitarsus jacobeae (Waterhouse) unistili su populacijukorova iz roda Senecio za 89%, a broj cvasti za 93%. Ove dye vrste fitofaga deluju kom­plementarno (BROWN, 1989; DIEHL & McEVAY, 1989; FIELD, 1989; JAMES et al.,1992; MESSERSMITH & ADKINS, 1995). Korovska vrsta Carduus nutans (L.)bioloski je kontrolisana u SAD, Kanadi i Novom Zelandu ispustanjern rilasaRhinocyllus concinus (Prelich) (Coleoptera: Curcu lionidae) koj i unistava seme u razvo­ju. Ovaj rilas je unistio 63% semena dvogodisnjih i 90 % semena jednogodisnjih bilja­ka. Jednogodisnje biljke koje cvetaju u jesen izbegavaju infestaciju sto ukazije na zavis­nost uspeha od fenologije biljne vrste (SHEPPARD et al., 1989). Dve vrste muva iz rodaUrophora primenjene su u Kanadi za suzbijanje korova evropskog porekla Centaureadiffusa Lamarck i C. maculosa Lamarck. Larve ovih tefritida forrniraju gale cvasti koje

11

ACTA HERBOLOGICAVol. 9. W 1 (2000),5-19

uticu na gubitak energije i odsustvo semena (SHORTHOUSE, 1989). Vise od 1/4 vrstaintrodukovanih u Kanadu su fitofagi koji prouzrokuju gale.

Najefikasnija borba protiv korova ostvaruje se fitofagima koji formiraju gale gene­rativnih organa. Koncentracija asimilata u galama prouzrokuje ne sarno deformacije veei znacajno iskoriscavanje citave biljke. Gale cvetova inhibiraju razvoj semena (HARRIS,1989). Simultana introdukcija nekoliko fitofagnih vrsta koje napadaju razlicite organekorova u toku citave vegetacije prouzrokuju permanentan stres kod biljaka.

Fitofagne vrste predvidene za biolosku borbu ne smeju imati prirodne neprijate­lje kao sto su patogeni, paraziti i predatori u regionima u kojima se ispustaju (JAMES etal., 1993; JAMES & STEVENS, 1992; SHEPHERD, 1989; SHORTHHOUSE, 1989).

Pogodne vrste za introdukciju trebalo bi da se lako masovno gaje, narocito navestackim podlogama.

PATOGENI - prednosti i uslovi za primenu mikroorganizama

Dok se konvencionalnim metodama prigovara, zavisno da li su mehanicke ilihemijske, visoka cena i sveopsta neefikasnost, iii moguce zagadenje sredine, ili opas­nost za rukovaoca, prednosti mikrobnih agenasa su brojne:

1. osetljivost na hemijske agense (okvasivace, fungicide, insekticide, herbicide,mineralna tecna dubriva)

2. brojnost i raznovrsnost3. specificnost4. efikasnost5. promenljivost6. neeradikativnost7. lako sirenje i samoregulacija8. neskodljivost za coveka i zivotinjeTehnologija bioloskog suzbijanja mora da se zasniva na znanju kako patogenom

efikasno upravljati. Zato je potrebno poznavanje objekta suzbijanja, bioloskog agensai uslova stanista te njihovih mogucih interakcija u sredini u kojoj ce biti primenjeni.

Faktori koji potpomazu u razvoju oboljenja (CHARUDATAN, 1987) su sledeci:1. gustina populacije biljke dornacina2. genetska uniformnost3. osetljivost biljke domacina4. prisustvo dovoljne kolicine inokuluma, propagula, patogena5. sposobnost prezivljavanja u strukturama otpornim na nepovoljne uslove6. povoljni uslovi za umnozavanje patogena7. uspesne tehnologijeVelika gustina populacije ornogucava brzo sirenje oboljenja i obezbeduje

mikrouslove koji pogoduju razvoju patogena. Homogenost populacije obezbeduje veciuspeh primenjenog bioagensa. Poznato je da vegetativno razmnozavanje biljaka dajepopulacije uniformnije po genetskoj strukturi koja je osetljivija na bioagense, nego onakoja potice od polno razrnnozene vrste (BURDON & MARSHALL, 1981). Uspesnornrazvoju oboljenja doprinose i sledece tehnologije: propagacija genetski uniformnevrste, obilno unosenje hranljivih materija, deseminacije, namerne ili slucajne, navod­njavanje kisenjern, povredivanje kosenjern, povrede koje nanose herbivore, razlicitifizioloski stresovi.

Kada se jednom utvrdi i odredi da je izolovani mikroorganizam patogen za odgo­varajucu biljnu vrstu, potrebno je sprovesti mnoga ispitivanja ilustrovana na primeru

12

BIOLOSKA BORBA PROTIY KOROYA, I- STRATEGIJE, AGENSI I REGULATIYA -

Fusarium roseum "culmorum", mikromicetc koja unistava Hydrifla verticilata (L.)Royelle (CHARUDATAN et al., 1990).

Potrebna ispitivanja1. nalazenjc i izolacija2. determinacija3. uticaj na biljku, objekat suzbijanja4. histopatologija5. odredivanje spektra domacina6. sposobnost za prezimljavanje u vodi i zernljistu7. uticaj fungicida na patogenu gljivu8. uticaj na kvalitet vode9. uticaj na neciljane vrste (rakove, ribe itd.)10. razrada tehnologije proizvodnje inokuluma za siru primenu11. produkcija organa (spora i drugih struktura) za prezimljavanje12. utvrdivanje efikasnosti na vecoj povrsini u prirodnim uslovima.Pored bitnih karakteristika fitofaga iii patogena izvesne karakteristike Cine

korovske vrste pogodnijim za biolosko suzbijanje. Korovska biljka mora biti preferent­na za fitofaga iIi patogena u poredenju sa drugom biljkom spontane flore. Korovskavrsta treba da bude posebno atraktivna kao biljka domacin za fitofagne vrste i pato­gene. Trebalo bi da u citavom regionu bude geneticki uniformna, odnosno da ne forrni­ra biotipove koji bi bili razlicite hranljive vrednosti ili razlicitih drugih osobina.

Lakse je suzbijati korov koji ima nizu regenerativnu sposobnost ostecenih delo­va, sa manjom sposobnoscu grananja i kompenzacije koriscenja slobodnog prostora ikomponenata ishrane (MEIJDEN, 1989; MEYERS et al., 1989).

Bolji rezultati u bioloskorn suzbijanju obicno se dobijaju kod korova koji imajunizi potencijal indukovane rezistentnosti, odnosno odbrane od svih vrsta stresa.

Ponekad se u eksperimentima bioloske borbe protiv korova pojavljuje konfliktinteresa razlicitih udruzenja. Najznacajniji introdukovan korov na Novom Zelandu jeUlex europeus L., ali istovremeno ova biljka ima veliki ekonomski i ekoloski znacaj.Pcelari je smatraju dragocenim izvorom polena, a znacajna je i kao generator zasni­vanja nativnih suma, hrana za koze, raste na nagibima sklonim eroziji, a koristi se i kaoziva ograda iIi zabran za stoku (DELFOSSE, 1989; HILL, 1989). Phragmites communisL. predstavlja smetnju funkcionisanju kanala i postoje patogeni koji bi se mogli uspes­no koristiti, (FISCHL, 1996; FISCHL & SZEGLET, 1998; FISCHL et al., 1998; BAN isar., 1998; KLOKOCAR i ARSENOVIC, 1989), no istovremeno postoji otpor uklan­janju emerznih vrsta kao idealnih stanista za divljac.

PROPISI I PREPORUKE 0 UNOSENJU I RUKOVANJU BIOLOSKIM AGENSOM

S obzirom da nasa zemlja nije donela zakonska akta koja regulisu primenubioloskih agenasa u prirodnim stanistima, moramo se oslanjati na medunarodna istrana iskustva.

Organizacija FAO pri UN je 1996. godine (ANONIMUS, 1996) regulisala ovuoblast propisujuci internacionalne standarde i fitosanitarne mere. Uvoz egzoticnihpatogena regulisan je u delu I Pravilnika sa propisima 0 sprovodenju uvoza i ispustanjaegzoticnih bioloskih agenasa. Ovaj akt je donet na 28. zasedanju FAO u novembru 1995.godine. Njime se ureduje uvoz egzoticnog agensa za biolosko suzbijanje za istrazivanja (1),uvoz i ispustanje egzoticnog agensa za biolosko suzbijanje (2) i uvoz i ispustanjeegzoticnog agensa za biolosko suzbijanje koji ce se primeniti za biopesticide koji sadrziorganizam koji se moze razmnozavati.

13

ACTA HERBOLOGICAVol. 9. W 1 (2000),5-19

U SAD je postupak uvodenja agenasa za biolosko suzbijanje stctnih biljaka regu­lisan zakonima. Zakonodavac razlikujc agens za biolosko suzbijanje primenom inoku­lativnc tchnikc, augmentativne ili inundativne tehnike. Inundativne agense (mirobneherbicide) rcgulise i registruje Agencija za zastitu zivotne sredine (EPA), a agenseklasicne strategijc i augmcntativne Ministrastvo poljoprivrede - Inspekcijska sluzba zazdravlje zivotinja i biljaka (USDA-APHIS), (CHARUDATIAN, 1988). Tri zakonapokrivaju ovo polje: (1) Zakon 0 karantinu iz 1912, (2) Federalni zakon 0 stetocinama,(3) Zakon 0 nacionalnoj politici u oblasti zastite zivotne sredine. Proces iznalazcnja,testiranja (screening) i uvodenja bioagensa za suzbijanje korova traje veoma dugo,slicno pesticidima i lekovima, nekad je to dug period od 10-12 godina pre prvogispustanja (CONFRANCESCO, 1992).

Na Novom Zelandu jos od 1978. zakonskim aktom odreduju se klase stetnihbiljnih vrsta i nacin postupanja s njima. Tako su Salvinia i vodeni ljiljan u klasi A, vrstekoje su opasne i imaju se eliminisati 0 drzavnorn trosku, 0 njima se stara centralnavlada, ali od svakog regiona se zahteva da razvije regionalnu strategiju za suzbijanjekorova koji je za njih najvazniji, (CLAYTON, 1998).

Zakonskom regulativom nase drzave ovo podrucje je sarno delirnicnoobuhvaceno. 0 uvozu bioagenasa stara se Ministarstvo za poljoprivredu i delimicno semoze primeniti postojeca lista karantinskih patogena i stetocina. Rezim uvoza je "poodobrenju". Za dozvolu uvoza je potrebno pojedinacno traziti odobrenje Saveznogsekretarijata poljoprivrede koji je duzan da razmotri zahtev naucno strucne ustanove.Niti Zakon 0 zastiti bilja (ANONIMUS, 1998), a ni Zakon 0 zastiti zivotne sredine(ANONIMUS, 1991a) ne regulisu ovu materiju.

Kod nas su Pravilnikom 0 metodologiji i dokumentaciji za ispitivanje pesticida(ANONIMUS, 1994) regulisane neke procedure oko prijave ispitivanja u cilju dobijan­ja dozvole za promet pesticida bioloskog porekla na teritoriji SRJ.

Deo iz .Pravlinika 0 kriterijumima razvrstavanja otrova u grupe i metodama zaodredivanje stepena otrovnosti pojedinih otrova" (ANONIMUS, 1991b), primenljiv jei za biopesticide. U clanu 5 je odredeno sta se podrazumeva pod mikrobioloskim svoj­stvima otrova: morfoloske osobine, nacin kultivisanja, biohemijska aktivnost, antigenastruktura, patofizioloski efekat i stabilnost.

Sve do sada navedeno kod nas se ne odnosi na mikroorganizme niti na fitofagneorganizme u sluzbi bioloskog suzbijanja korova, te ostaje da se preuzmu pravilnicisvetske organizacije ili sacine nasi, koji bi regulisali uvoz, istrazivanja, testiranja, for­rnulacije, prometa i primene bioagenasa u suzbijanju nepozeljnih biljnih vrsta.

LITERATURA

ALIOTIA, G., M. GRECA, P. DELLA MONACO, & G. PINTO (1989): In vitro algalgrowth inhibition by phytoalexins of Typha lad/alia L. Journal of Chern. Ecology, 16,(9): 2637-2646.

ANDRES, L. A. (1983): Considerations in the Use of Phytophagous Mites in BiologicalControl of Weeds. In: Hoy, M. A., G. L. Cunningham & L. Knutson (eds.) (1983):Biological Control of Pests by Mites. Univ. Calif. Press: 53-56.

ANONIMUS (1991a): Zakon 0 zastiti zivotne sredine. Sl.glasnik RS, (66): 2730-2743.ANONIMUS (1991b): Pravilnik 0 kriterijumirna 0 razvrstavanju otrova u grupe i meto­

dama za odredivanje stepena otrovnosti pojedinih otrova. Sluzbeni list SFRJ, (79):1285-1286.

ANONIMUS (1994): Pravilnik 0 metodologiji i dokumentaciji za ispitivanje pesticida.

14

BIOLOSKA BORBA PROTIY KOROYA, I- STRATEGIJE, AGENSI I REGULATIYA -

ANONlMUS (1996): International Standards for Phytosanitary Measures, Impact regula­tions; Code of Conducts for the Import and Release of Exotic Biological ControlAgents, Ed. Secretariat of the International Plant Protection Convention of FAO ofUN. Roma: 1-21

BAN, R, G. FISCHL, F. VIRANYI & CS. OBRADOVICS (1998): Survey of pathogenicfungi in different reed stands. Novenytermeles, 47 (4): 407---416.

BATRA, S. W T (1982): Biological Control in Agroecosystems. Science 215 (4529):134-139.

BERNAYS, E. A. (1985): Arthropods for Weed Control in IPM Systems. In: Hoy, M. A. &D. C. Herzog (eds.) (1985): Biological Control in Agricultural IPM Systems.Academic Press Inc., 373-391.

BLUMRICH, H., (1987): Die biologische Unkrautbekaempfung - Stand undEntwicklungstendenzen, Grenzen und Moeglichkeiten. Nachrichten fuer denPflanzenschutz in DDR, 10 : 212-215

BOCZEK, J. (1995): Eriophyid mites (Acari: Eriophyoidea) as agents of biological controlof weeds. In: Kropczynska, n, J. BOCZEK & A. TOMCZYK (eds.) (1995): TheAcari, Physiological and Ecological Aspects of Acari-Host Relationsips. Dabor,Warszawa, 601-605.

BROWN, R E. (1989): Biological control of tansy ragwort (Senecio jacobaea) in westernOregon. Proc. VII Int. Symp. Biol. Contr. Weeds 299-305,

BURDON, J. J. & D. R MARSHALL (1981): Biological control ofthe reproductive modeof weeds. J. Appl. Ecol. 18: 649-658.

CARSON, R (1962): Silent Spring. Houghton Mifflin, Boston, 368 pp.CHARUDATIAN' R (1985): The Use of Natural and Genetically Altered Strains of

Pathogens for Weed Control. In: Hoy, M. A. & D. C. Herzog (eds.) (1985): BiologicalControl in Agricultural IPM Systems. Academic Press Inc., 347-372.

CHARUDATIAN' R (1987): Impact of pathogens on aquatic plants used in water treat­ment and resource recovery systems. U: "Aquatic Plants for Water Treatment andResources Recovery", Ed. Reddy, K.R i Smith, WH., Magnolia Publishing Inc.:795-803.

CHARUDATIAN, R (1988): Inudative control of weeds with indigenous fungalpathogens. U: Fungi in biological control systems, ed. Burge, M.N., ManchesterUniv. Press: 86-110

CHARUDATIAN, R, J. T DE VALERIO & V J. PRANGE (1990): Microbial control ofaquatic weeds. Proceedings EWRS 8th Symposium on Aquatic Weeds, Uppsala:71-78.

CHAVEZ, H. A. T (1995): Limitations and activities in the application of biological con­trol. Biocontrol 1: 37---40.

CLAYTON, J. (1998): Aquatic plant management in New Zealand: achievements anddirection. Proceedings of 10th EWRS Symposium on Aquatic Weeds, Lisbon:335-340

CONFRANCESCO, A. F. (1992): Procedure for Introducing Biocontrol Agents of NoxiousPlant into the U.S. Abstracts of the Aquatic Plant Management Soc. Inc., abstractNo. 43: 15, Thirty-Second Annual Meeting and Intern. Symp. on the Biology andManagement of Aquatic Plants, 12-16.1992, Daytona Beach, Florida, USA.

CRAEMER, c., R. SOBHIAN, A. S. McCLAY & J. W JR. AMRINE (1999): A NewSpecies of Cecidophyes (Acari: Eriophyidae) from Galium aparine (Rubiaceae) withNotes on Its Biology and Potential as a Biological Control Agent for Galium spuri­um. Internat. J. Acarol., 25 (4): 225-263.

15

ACTA HERBOLOGICAVol. 9. N° 1 (2000), 5-19

CROWLEY, M. J. (1989): Plant life history and success of weed biological control projects.Proc. VII Intern. Symp. on BioI. Control of Weeds, 17-26.

CROMROY, H. L. (1979): Eriophyoidea in Biological Control of Weeds. Recent Advancesin Acarology I. Academic Press Inc., 473-475.

CROMROY, H. L. (1983): Potential Use of Mites in Biological Control of Terrestrial andAquatic Weeds. In: Hoy, M. A., G. L. Cunningham & L. Knutson (1983): BiologicalControl of Pests by Mites. Univ. Calif. Press. pp. 61-66.

DELFOSSE E. S. (1989): Echium in Astralia. Proc. VII Int. Symp. BioI. Contr. Weeds: 117.DENNILL, G. B. (1989): Why a gall former can be a good biocontrol agent: the gall wasp

Trichilogaster acaciaelongifoliae and the weed Acacia longifolia. Proc. VII Int. Symp.BioI. Contr. Weeds: 37.

DENNILL, G. B. & V C. MORAN (1989): On insect-plant associations in agriculture andthe selection of agents for weed biocontroI. Proc. VII Int. Symp. BioI. Contr. Weeds: 3.

DIEHL J. W & P. B. McEVOY (1989): Impact of the cinnabar moth tTyria jacobaeae) anon-target native plant in Oregon. Proc. VII Int. Symp. BioI. Contr. Weeds: 119-126.

FIELD R. P. (1989): Progress towards biological control of ragwort in Australia. Proc. VIIInt. Symp. BioI. Contr. Weeds: 315-322.

FISCHL, G. (1995). A Balaton mosccari movenyeinn elofordulo mikroszkopikus gombafa­jok. Novenyvedelem, 31 (5): 229-232

FISCHL, G. (1996): Nchany lagyszaru makrofiton gombabetegsege a Kis-Balaton II Utemteruleteen. Nevenyvedelmi tudomany napok, 108-109.

FISCHL, G. & P. SZEGLET (1998): Fontosab gombabetesegek a Balaton moscari noveny­fajain. Jou. hungarian hydrolog. Soc., 78 (5-6): 309-310.

FISCHL, G., GY. BUERGES & P.SZEGLET (1998): Plant hygiene conditions on the reedin the lake Balaton with the special view of the fungal diseases. Meddelingen Fac.,Landbouw., Gent, 63a: 869-871.

GERSON, M. & R. L. SMILEY (1990): Acarina Biological Control Agents. An IllustratedKey and Manual. Chapman and Hall, pp. 174.

HARRIS, P. (1973): The selection of effective agents for the biological control of weeds.Can. EntomoI. 105: 1495-1503.

HARRIS, P. (1989): Feeding strategy, coexistance and impact of insects in spotted knap­weed capitula. Proc. VII Int. Symp. BioI. Contr. Weeds: 39-47.

HASAN, S. (1988): Biocontrol of Weeds with Microbes. U: .Biocontrol of Plant Diseases",1: 129-151, Ed. K.G. Mukererji, K.L. Garg., CRC Press, Boca Raton, Florida.

HILL, R. L. (1989): Environmental protection procedures and the biological control pro­gramme against gorse in Nea Zealand. Proc. VII Int. Symp. BioI. Contr. Weeds:127-133.

HOY, M. A. (1983): Oportunities for Genetic Improvement of Mites as Biological ControlAgents. In: Hoy, M. A., G. L. Cunningham & L. Knutson (eds.) (1983): BiologicalControl of Pests by Mites. Univ. Calif. Press: 141-145.

HUFFAKER, C. B., D. L. DAHLSTEN, D. H. JANZEN & C. G. KENNEDY (1984):Insect influences in the regulation of plant populations and communities. In: Huffaker,C. B. & R. I. Rabb (eds.): Ecological Entomology. John Willey, New York, 844 pp.

JAMES, D. G. & M. M. STEVENS (1992): Stenomesius japonicus (Ry nenoptera:Eulophidae) a parasitoid of the introduced biological control agent Dialectica scalar­iella (Zeller) (Lepid.: Gracillaridae). J. Aust. Entornol. Soc., 31: 233-234.

JAMES D. G., P. B. McEVOY & C. S. COX (1992): Combining the cinnabar moth (Tyriajacobaeae) and the ragwort flea beetle (Longitarsus jacobaeae): an experimentalanalysis. J. AppI. EcoI., 29: 589-596.

16

BIOLOSKA BORBA PROTIY KOROYA, I- STRATEGIJE, AGENSI I REGULATIYA -

JAMES, D. G., J. C. MILLER & B. LIGHTHART (1993): Bacillus thuringiensis var. kursta­ki affects a beneficial insect, the cinnabar moth (Lepidoptera: Arctiidaei. J. econ.Entomo1., 86: 334-339.

JULIEN, M. H. (ed.) (1992): Biological of Weeds: A World Catalogue of Agents and TheirTarget Wseds. 3rcl ed. CAB Internat. Walingford, UK, 186 pp.

KLOKOCAR-SMrr, Z. i M. ARSENOVIC (1989): Mikroflora emerznih vrsta u kanalimaDID. Fragmenta Herbologica Jugoslavica, (1): 26-34.

KURIHARA, Y & C. KIKUCHI (1988): The use of tubificids for weeding and aquacul­ture in paddy fields in Japan. J. Trop. Ecol., 4: 393-40l.

LACEY, J. R, R WALLANDER & K OLSON-RUTZ (1992): Recovery, germinabilityand viability of leafy spurge (Euphorbia esula) seeds ingested by sheep and goats.Weed Technol. 6: 599-602.

LONGCHAMp, R. (1977): La lutte biologique contre les manvaises herbes. Phyt. ­Phytoph. 26.

MEIJDEN, VAN E. (1989): Plant's response to herbivory: the trade-off between defenceand regrowth. Proc. VII Int. Symp. BioI. Contr. Weeds: 137-144.

MESSERSMITH, C. G. & S. WADKINS (1995): Integrating weed-feeding insects andherbicides for weed control. Weed Technol., 9: l.

MEYERS, J. H., C. RISLEY & R. ENG (1989): The ability of plants to compensate forinsect attack: why biological control of weeds with insects is so difficult. Proc. VII Int.Symp. Biol.Contr. Weeds: 67-73.

MULLER-SCHARER, H. & J. FRANTZEN (1996): A European Programme for theBiological Control of Weeds in Crops: Objectives and Present Status. IX Intern.Symp. on BioI. Control of Weeds, South Africa, 22-26. Jan. 1996. Programme andAbstracts, 81-82.

PETANOVIC, R. (1996): Eriofide (Acari: Eriophyoidea) agensi bioloske borbe protiv koro­va - osnove za primenu, dosadasnja iskustva. Zastita bilja, vol. 47 (4) 218: 277-300

PIETERSE, A. H. (1990): Concept, Ecology and Characteristics of Aquatic Weeds. U:"Aquatic Weeds, the Ecology and Mangement of Nuisence Aquatic Vegetation ", Ed.by Pieters, A. H., Murphy, K J., Oxford University Press, 593.

ROSEN, D. & C. B. HUFFAKER (1983): An overview of desired attributes of effectivebiological control agents, with particular emphasis on mites. In: Hoy, M. A., G. L.Cunningham & L. Knutson (eds.) (1983): Biological Control of Pests by Mites. Univ.Calif. Press: 2-11.

SAITO, K, M. MATSUMOTO, T SEKINE, 1. MURAKOSHI, N. MORISAKI & S.IWASAKI. (1989): Inhibitory substances from Myriophhyllum brasiliense on growthof blue-green algae. Jou. Natural Products, 52(b):122l.1226.

SHEPHERD, R C. H. (1989): Problems which arise with host specificity testing of insects.Proc. VII Int. Syrnp. BioI. Contr. Weeds: 85-92.

SHEPPARD, A. W., J. M. CULLEN, J. P. AESCHLlMANN, J. L. SAGLIOCCO & J.VITOU (1989): The importance of insect herbivores relative to other limiting factorson weed population dynamics: a case study of Carduus nutans. Proc. VII Int. Symp.BioI. Contr. Weeds: 211-219.

SHORTHOUSE, J. D. (1989): Modification of flowerheads of diffuse knapweed by thegallinducers Urophora affinis and U quadrifasciata (Diptera: Tephritidae). Proc. VIIInt. Symp. BioI. Contr. Weeds: 221-228.

VAN DRIESCHE, R & G. BELLOWS (1996): Biological Control, Chapman & Holl. Int.Thompson Publ., New York, Washington, 539 pp.

WALKER, H. L., H. G. HEMENWAY & P.G. HATIFIELD (1992): Training lambs to beweed eaters: Studies with Leafy Spurges. J. Range Management 45: 245-249.

17

ACTA HERBOLOGICAVol. 9. W 1 (2000),5-19

WAPSHERE, A. J. (1973): A strategy for evaluating the safety of organisms for biologicalweed control. Ann. Appl. BioI. 77: 201-211.

WAPSHERE, A. J., E. S. DELFOSSE & J. M. CULLEN (1989): Recent Development inBiological Control of Weeds. Crop Protection 3: 227-250.

WATSON, K. A. & L. A. WYMORE (1989): Biological Control, a Component ofIntegrated Weed Management. IN: Proc. VII Int. Symp. BioI. Contr. Weeds, 6-11March, 1988, Rome, Italy. Delfosse E. S. (ed.) pt Spec. Patol. Veg. (MAF) CSIROPublications, 101-106.

WYSOKl, M. (1998): Problems and Trends of Agricultural Entomology at the End of the2nd Millenium. Bull. Lab. Ent. Agr. Filippo Silvestri, 54: 89-143.

ZEITLER, F. W & T E. FREEMAN (1972): Plant Pathogens as Biocontrols of AquaticWeeds. Ann. Rev. Phytopath., 10: 455-470.

Primljeno: 25. I 2000.Odobreno: 17. II 2000.

18

BIOLOSKA BORBA PROTIV KOROVA, I- STRATEGIJE, AGENSI I REGULATIVA-

BIOLOGICAL CONTROL OF WEEDS:STRATEGIES, BIOCONTROL AGENTS

AND REGULATIONS

Radmila PETANOVICI, Zlata KLOKOCAR-SMIT2, Radoslava SPASIC1

'Faculty of Agriculture, Belgrade2Faculty of Agriculture, Novi Sad

SUMMARY

A strong tendency to control weeds by cultural and biological methods is present­ly observed in the world. One of the main plant protection problems facing agriculturetoday concerns the implementation of different control methods and the impact on theenvironment and public health by extensive use of chemicals.

This review discusses reasons for the actualization of biological control, advan­tages of this method, main strategies, organisms (insects, mites, fungi) i.e. biocontrolagents, most important characteristics of herbivores and pathogens and suitable char­acteristics of weeds for biological control, criteria and methods for selection of herbi­vores and pathogens for introduction and regulations for import and distribution ofbiological control agents.

Received: January, 25th 2000Accepted: February 17th 2000

19