Borba Fanatizma i Ateizma

7/24/2019 Borba Fanatizma i Ateizma

http://slidepdf.com/reader/full/borba-fanatizma-i-ateizma 1/8

Da li smo Zlo prepoznali ili ne, da li živimo u simbiozi sa njim, ili se borimo protiv Zla – odgovori su različiti i zavise pre svega, od naše vere. Naše znanje o Zlu koje jasno vidimo kod

druguh ljudi, naročito kad su u pitanju prirodne katastrofe, ratovi, epidemije, ne bi imalo

imena niti bi toliko zaokupljalo našu pažnju, da ne postoji nešto, u vidljivom i nevidljivom

svetu, nešto sto se suprotstavlja Zlu.

Umri i postani!" Gete

Umri, za zlo u sebi, za greh koji nosiš, i opet postaješ čist, a tada si blizu Bogu, još ovde na

Zemlji, a i posle smrti.

Proces nastajanja i nestajanja, umiranja i ponovnog rađanja, je univerzalni proces koji se

milionima godina odigrava u galaksijama i na Zemlji. Šta biva sa čovekom kada umre? Za

materijaliste, za koje duša nije besmrtna, telo se raspada i transformisana materija služi drugim bićima za razvoj. Za one koji veruju, duša posle smrti nastavlja da živi, za hrišćane u

nekom "međusvetu" do Strašnog suda za budiste, hinduiste, dzainiste, duša ulazi u neko novotelo, reinkarnirajući se hiljadama puta.

Odakle dolazi Zlo? Ono što nas muči i traži egzistencijalni odgovor je nas stav prema Zlu. Da

li smo Zlo prepoznali ili ne, da li živimo u simbiozi sa njim, ili se borimo protiv Zla – odgovori su različiti i zavise pre svega, od naše vere.

Naše znanje o Zlu koje jasno vidimo kod druguh ljudi, naročito kad su u pitanju prirodne

katastrofe, ratovi, epidemije, ne bi imalo imena niti bi toliko zaokupljalo našu pažnju, da ne

postoji nešto, u vidljivom i nevidljivom svetu, nešto sto se suprotstavlja Zlu. Ta protiv - sila je

Dobro, koje se pripisuje Bogu. Vera nam pomaže da uložimo napor i poverujemo da je Dobro jače od Zla, a Svetlost moćnija i trajnija od Tame. Onaj koji nam pomaže da ovakvu veru

steknemo, da je jačamo i da je do kraja života održimo je Isus Hrist, koji nam je pre dve

hiljade godina poručio: "U svetu ćete imati muke, zlo i nerazumevanje, bićete izlagani

gonjenjima i mučenjima sve do smrti, ali ne bojte se, Ja sam pobedio svet!"

Hristova kazivanja u sva četiri Jevandjelja, Poslanice apostola Pavla, čitava hrišćanska

literatura kroz vekove, nepobitno kazuje da zlo potiče od djavola, i da čovek može da bude

opsednut djavolom, i da od ove opsednutosti može da bude izlečen jakom verom u Hrista, koji

je, upravo tražeći veru od čoveka, izgonio djavola.

Sa razvojem nauke kroz vekove, naročito medicine, kao i razvojem svesti i samosvesti,

skeptičkog i racionalnog mišljenja čoveka – vec početkom ΧII veka, počinje neverica u

postojanje đavola. Danas je sve manje ljudi koji veruju, bilo u Boga, bilo u đavola. Dostojevski je s pravom rekao da je đavolov trijumf kada postigne da čovek prestane da

veruje u njega. Pošto ne postoje ubedljivi dokazi koji bi nas uverili da je čovek opsednut

đavolom, a ne samim sobom (sadržajima svog nesvesnog bica – individualnog, porodičnog, nacionalnog, i kolektivnog), potrebna je velika opreznost u vezi sa ovim pitanjem. To se lako

može objasniti na primeru epilepsije. U Jevandjeljima imamo primere Hristovog lečenja

epileptičara, isterivanjem zlog duha iz bolesnika. Danas nam je poznato da najveći broj

epilepsija, a ima ih oko deset vrsta, ima svoj fiziološki uzrok – tumor mozga, traume glave, ra



zna trovanja organizma... Da li bismo, ipak, smeli neke vrste epilepsije koje medicina stavlja

u grupu tzv. genuinih ili idiopatskih epilepsija (epilepsija kod kojih nije moguće ustanoviti

uzrok), poistovetiti sa bolestima usled opsednutosti đavolom, veliko je pitanje.

Sve ovo, mada u manjoj meri, važi i za brojne vrste duševnih oboljenja (psihoze) za koje se

vekovima smatralo da su dokaz postojanja đavola, odnosno, njegove prisutnosti u čoveku. Danas je biološka psihijatrija u mogućnosti da veću grupu duševnih oboljenja prepozna kao

poremećaj moždanog metabolizma, ili kao oštećenje određenih delova mozga, i da ih pritom

uspešno leči.

Ovo naravno, ne treba da razuveri čoveka u postojanje đavola. Ali, treba da ga učini obazrivijim, opreznijim, i kritičnijim jer neki ljudi i danas, neguju u sebi animističko – magijsko mišljenje, staro hiljadama godina (kao arhajski sloj u psihi svakog čoveka). Među

ovim ljudima ima verskih fanatika, duševno bolesnih ljudi, čudaka, agnostika, ateista,

nažalost, veliki je i broj pravoslavnih hrišćana.

Pitanje razlikovanja demonske opsednutosti čoveka od neke poznate ili nepoznate psihičke

bolesti, može postaviti samo onaj religiozan čovek koji veruje u egzistenciju demonskih bića. Dok su politeističke religije sveta pre pojave prve monoteističke, judaističke, slabije

razlikovale dobre od rđavih duhova, u jevrejskoj hrišćanskoj i islamskoj religiji ova podela je

oštra i beskompromisna (primer odnosa prema zmiji sve do danas, ovo jasno pokazuje).

Upravo u hrišćanskoj civilizaciji, vrlo dugo, čak i kada je nauka počela da se razvija, vladalo

je opšte misljenje da su duševne bolesti posledica demonske opsednutosti, pa se pribegavalo

različitim načinima i sredstvima isterivanja zlih duhova iz demonizovanog ljudskog bića.

Neurologija i psihijatrija su u međuvremenu toliko napredovale da je poreklo velikog broja duševnih poremećaja otkriveno, pa i je i njihovo lečenje umnogome napredovalo.

Površno posmatrano, svaka bolest je zlo, makar ona bila najbezazlenija i najkratkotrajnija,

telesna ili psihička, ona nas ometa u našoj nameravanoj aktivnosti, pa se nikad i ne zapitamo

da li su naše neposredno zamišljene aktivnosti ispravne, pre svega moralno ispravne.

Potrošacka kultura XX veka gotovo da je potisla pitanje smisla bolesti, jer biti bolestan, u

ovoj kulturi, znači najveću moguću nesreću: dok traje bolest, bolesnik je ne samo u

materijalnom gubitku, već mu, dužim bolovanjem, preti gubitak radnog mesta, pa je i njegova

egzistencija ugrožena.

Neobična je u čovekovom ponašanju prema bolesti činjenica da on, suočavajući se

svakodnevno sa smrću, ostaje naizgled ravnodušan i prema bolesti, i prema mogućoj, sopstvenoj nagloj ili sporijoj smrti. Zbog ovakvog čovekovog ponašanja, koje kao da nosi

“slepu mrlju” , prema bolesti i smrti, čini se kao da je strah od smrti njegova prirodna

odbrana.

Što se tiče smisla bolesti, objašnjenje koje je pristupačno verujućim ljudima jeste da je smisao

bolesti da nas nečemu poduči. Podučiće nas da smo najpre sami uzročnici neke sopstvene

bolesti. Ako smo i ovakvu stvarnost otkrili i postali “psihosomatičari”, na najboljem smo putu

da u drugoj fazi osvešćivanja smisla bolesti, postanemo pažljiviji i pronicljiviji, jačajući introspekciju u pogledu nasih osećanja, misli i postupanja u svakodnevnom životu sa sobom i



sa drugima. Tako ćemo sve bolje uočavati koliko su naša osećanja i naše misli odgovorne za

nastanak neke akutne ili hronične bolesti kod nas samih, odnosno, koliko su zaslužne za

relativno dobro održavanje našeg zdravlja. Najzad, u trećem, najvišem stepenu osvešćivanja, odnosno, sticanja uvida u smisao svake bolesti, čovek stiže do zahvalnosti Bogu što mu je

poslao bolest i što ga je na taj nacin opomenuo da nije hrišćanski ispravno živeo, a takođe mu

je zahvalan i zbog toga što mu je otkrio put i način za ozdravljenje, ili što ga je očuvao

zdravim usred bolesti svakodnevnice, društva i doba u kome zivi. U tom smislu, bolest nije

uvek zlo.

Veliki je značaj ranog detinjstva za obrazovanje prvih predstava o Bogu. Te predstave su kod

malog deteta strogo antropomorfne i izgrađuju se na osnovu likova prisutnih roditelja ili

odgajivača. Muž i žena koji žive u skladnom braku, vole svoju decu, pritom su i religiozni,

mogu sa dosta verovatnoće da očekuju da ce i njihova deca biti takođe religiozna i da će u

predstavi Boga sagledati dobrotu, milosrđe, pravdu i ljubav. Kada ova deca odrastu neće imati

teskoća oko verovanja, i biće na dobrom putu daljeg usavršavanja svoje vere. U psihologiji i pedagogiji se smatra da je ovakav pozitivan ishod psihološkog i religijskog razvoja u porodici

rezultat prihvaćenosti deteta od strane roditelja, koje vodi osećanju poverenja i u Boga.

Nažalost, veliki je broj porodica koje karakteriše neslaganje medju supružnicima, ambivalentan ili prevashodno negativan odnos prema deci, praćen nekad i zlostavljanjem

dece, što je dovoljno da izazove strah od roditelja, ali i osećanje odbačenosti koje vodi

osećanju odbačenosti od strane Boga.

Ukoliko roditelji nisu vernici, mala je verovatnoća da ce njihova deca kad odrastu, biti

vernici. Zanimljivo je da su biografije poznatih svetitelja svedočile o tome da su njihovi

životi, posebno u detinjstvu i u adolescentnom dobu, bili veoma teški, ispunjeni nesrećama, progonima, mržnjom, bolestima, neki su relativno dugo živeli kao teški grešnici, pa ipak je

došlo do preobraženja. Čuda preobraženja i pokajanja su najdramatičnija i najradosnija čuda

koja se događaju. U Talmudu se kaže: “Pokaj se i jedan dan pre smrti!” Čuda se u svetu

neprestano događaju, i u vezi s tim Paracelzijus kaže: “Ne dozvolite da sa očajnim Satanom

kažete: to je nemoguće!”

Zbog zle ljudske prirode koja je agresivna (agresivnost je nagon), zavidna, pohlepna,

sadistička, vode se ratovi. Ratovi se vode i zbog straha od “drugog”, zbog prirodne ljudske

ksenofobije. Od straha se najčešće branimo agresijom. Podela ratova na napadačke i

odbrambene je samo delimicno tačna, mada se zaista čini da su neki narodi, recimo

germanski, po prirodi, osvajački, a neki, na primer slovenski, odbrambeni.

Istina je da rat vode ateisti, i to je sve očiglednije u XX veku. I ranije, kao i sad, verske ratove

vodili su ili skriveni nevernici, ili bolesni, fanatizovani vernici. Ni krstaske ratove nisu vodili

hrišćanski vernici, već skriveni nevernici, i skriveni fanatici. Četvrti krstaški rat 1204. godine

nije imao za cilj oslobađanje Hristovog groba u Jerusalimu od muhamedanaca, već osvajanje

Vizantijskog carstva. To svedoči da ratove zaista vode ateisti, a hrišćanski vojnici vodili su i

vode sasvim drugačije ratove. A sve što se dešava loše u jednim narodu, to se odražava i na

pojedinca. Ukoliko je on hrišćanskog uverenja, onda sva ta opšta zbivanja osetljivije prima.

Prema rečima apostola Pavla, ljubav hrišćanina je “milokrvna, sve nosi, sve veruje, svemu se



nada, sve trpi...” patnička je, jednom rečju, jer zna da pati i da učestvuje u patnjama drugih

ljudi.

Politička situacija i kod nas i u svetu, je veoma nestabilna, napeta i zavisna od odluka moćnih, pa se čovek zbog toga oseća sve nemoćniji, uplašeniji i nezaštićeniji. Ali upravo u takvim

situacijama čovek polaze veliki ispit izdržljivosti, dokazujući sebi i drugima jačinu svoje

hrišćanske vere, nade i ljubavi. To je šansa hrišćaninu da izgradi sebe u jos cvršćeg

hrišćanina, jer usavršavanju čoveka u veri, nadi i ljubavi, nema kraja. Samo se hrišćanin kao

čovek koleba, sumnja, pada i opet uspravlja; hrišćanstvo kao nepokolebljiva i nepobediva

Hristova Crkva ostaje uvek isto. Verovatno će se broj hrišćana u budućnosti smanjiti, ali ce

oni biti kvalitetniji. Istinski hrišćani, uprkos ratovima, revolucijama, i pomorima, ostaće

nepokolebljiv i nepobediv jer zna za Oca (Boga su i mnogi prehrišćanski narodi nazivali

Ocem), i Njegovog Sina (preko Hrista Bog nam je postao bliži i nežniji Otac, preko Hrista mi

smo usinovljeni), i Svetog Duha – znači zna za Svetu Trojicu, koji su nam uvek na pomoći,

koji nas produhovljuju i čine stvaraocima, kad god Boga tražimo “svim srcem, svom dušom, svim umom i svom snagom” voljom svojom.

Hrišćanstvo je prirodna religija za sve one bezazlene, čista srca, malo okaljane grehom

(ličnom zaslugom, dobrih i verujućih roditelja, povoljnih spoljasnjih prilika u kojima su živeli i rasli), ali i za one intelektualce među filozofima, naučnicima i umetnicima, koji su prošli kroz lavirint “individuacionog procesa” i imali sreće da pomocu Arijadninog konca (Animusa

ili Anime, ljubljene žene ili muža, prečiste Deve Marije) izađu iz lavirinta i podju putem

oboženja; za neke poput Tertulijana, uz “sacrificijum intelektus”, ali drugi, “prirodniji”,koji mire um i veru, primivši novozavetnog Hrista, u celini onakvog kakvog su nam Jevanđelja

predstavila.

Sa druge strane, ako je čovek prirodno biće i ako njegov razvoj razumeju svi ateistički filosofi

kao i materijalistički naučnici i evolucionisti, onda je hrišćanstvo, ili tačnije, judeohrišćanstvo, ono koje uči o Bogu koji je stvorio svet “ni iz čega” i čoveka “po obličju svojemu, po obličju

Božijemu stvori ga, muško i žensko stvori ih...” , zatim učenje o padu čovekovom u greh zbog

neposlušnosti Bogu, pa sve do Hristovih zapovesti o praštanju neprijatelju, odricanja od sebe i

vere u vaskrsenje mrtvih – onda je hrišćanstvo, apsolutno neprirodna religija.

U tom smislu javlja se dilema o protivrečnosti hrišćanstva – da li je ono prirodna ili

neprirodna religija, kada i za koga. Istina je, međutim, da je mnogo toga u našem životu antinomično, nažalost nekad i protivrečno. Nekad su u večnom sporu (pa čak i u svađi), muško i žensko; duh i duša; duša i telo; nagoni i duh; “muško” i “žensko” u nama samima;

svesno i nesvesno; svesno i nadsvesno; vera i sumnja; na kraju krajeva, život i smrt!

Ratovi i građanski ratovi u XX veku, mučenje ljudi u logorima Aušvica, Kolime, Jasenovca,

stradanje žena i dece, kaluđera i sveštenika, posebno u XX veku Jevreja, Jermena i Srba, kao

da su spustili pakao iz nevidljivog sveta na zemlju, izmišljajuci takva sadistička i perfidna

mučenja ljudi, koja se jedva mogu porediti sa predstavama pakla i paklenih mučenja kod

Dantea, na srednjovekovnim freskama, sa prikazivanjem Strašnog suda, na slikama Bosa i

Brojgela...



Sartrova maksima: “Pakao, to su drugi!” , kao filosofija egzistencijalizma u XX veku, tačno je

odgovorila na realna zbivanja medju ljudima i narodima, stvarajući kod čoveka najveći mogući strah, ne od pakla, gnevnog Boga, ispasštanja posle smrti, već je probudila realan

strah od drugog čoveka, ovde na Zemlji.

Ljudsko biće je negde iz prastare dubine svog dvostrukog porekla (božanskog i zemaljskog),

sklono i revnosti i fanatizmu, a pre i češće, fanatizmu nego revnosti. Dok za našu lepu reč

revnost, imamo veliki broj sinonima: trud, nastojanje, živa želja, briga, marljivost, obazrivost,

usrdnost itd., strana reč fanatizam, fanatik (lat. fanaticus), prevodi se kao zaslepljenost,

zanetost, zanos.

Recimo deca, koja imaju sličnosti sa psihom tzv. primitivnih naroda, u toku igre mogu biti

toliko zaneta da ne primećuju kako im iz neposredne blizine preti, nekada, i životna opasnost.

I odrastao čovek je sklon zanosu, pa i zaslepljenosti nekim ili nečim što ga opčinjuje. Čovek je najčešće očaran nečim što jako želi, nečim čemu silno teži. Najraniji čovekov intiman svet,

svet je slike, imaginacije, fantazije i fantazma (fantazam je, za razliku od fantazije, definisan

kao “mentalni izraz nagonske želje nabijene afektom”), i kada ovaj svet želja u toku

sazrevanja čoveka postepeno bude potisnut i zamenjen svetom realnosti i razuma, nikada se u

čoveku neće u potpunosti izgubiti svet filogenetski dugog detinjstva. Posledice ovoga mogu

biti pozitivne i negativne.

Pozitivne i konstruktivne su posledice čovekovog zanosa ako se taj zanos usmeri, pretvori

(sublimira) u nesto stvaralačko; nikad nije bilo velike umetnosti, pa ni filosofije i nauke bez

znatnog udela puer aeternus u čoveku – stvaraocu, a naročito u religiji.

Negativan, destruktivan i samodestruktivan tok uzima naš svet mašte i želja kada zanos pređe

u zanetost, zaslepljenost, odnosno, u fanatizam. Upravo zbog ove, jedva primetne razlike

između zanosa i revnosti u nama samima, i zbog brzog i lakog prelaza iz zanosa u

zaslepljenost, svaki čovek je u stanju da povremeno ili duže vreme reaguje kao fanatik. Da li

će se reagovati fanatično, kada i koliko dugo, zavisi od više činilaca: od urođenog

temperamenta, karaktera, uticaja rane porodične sredine, inteligencije, skladnog ili

neskladnog odnosa izmedju četiri osnovnih psihičkih funkcija (mišljenje, osećanje, čuvstvovanje i intuicija), uticaja društva, podložnosti ili otporu sugestiji ili autosugestiji (koji

imaju silnu energetsku snagu u čoveku) itd...

Čovek ipak nije samo biće fantazije i fantazma, već i misaono biće, biće ideja. Kako onda

zadovoljiti oba bića u čoveku, obe osnovne potrebe: steći osnovnu misao ili ideju – vodilju, i

u isto vreme biti konstruktivno zanet njome? Ove prirodne potrebe u čoveku najuspešnije

zadovoljava religija, a isto tako uspešna je i politika. Tu revnost ili fantazam dolaze do svog

punog izražaja, unoseći u ljude, narode, društvo i istoriju, blagoslov ili prokletstvo. Ni u

jednom drugom području ljudskog delanja čovek ne polaze tako osetljiv ispit savesti, kao kad

je obuzet Bogom ili politikom.

I kako onda razlikovati revnost od fanatizma? Hristove su reči: “Po plodovima njihovim

poznaćete ih. Drvo dobro dobre plodove rađa, a r đavo samo r đave!”



Kada govorimo o religiji, nije tesko prepoznati revnosne vernike. Istinska revnost odaje se

smirenošću i skromnošću, blagošću i opraštanjem, nepokolebljivom verom i nadom u Hrista,

verom koja se nikad i nikome ne nameće, razumevanjem drugih ljudi i srcem i umom. Sve

suprotno od ovih vrlina prepoznaćemo u ponašanju, izrazu lica, i delanju fanatičnog čoveka. Kako treba da se ponaša revnosni čovek kad se sretne, suoči ili sukobi sa fanatikom? Sa

dubokim razumevanjem, sa osećanjem i hrišćanskim sažaljenjem, sa sposobnošću

razlikovanja greha od grešnika. Jer iza nesrećne maske fanatika krije se strah i osećanje velike

slabosti, nesigurnost i potreba za nadkompenzacijom inferiornosti. Među fanaticima je veliki

broj neurotičara, psihopata i psihotičara.

I najzad, bitna razlika izmedju fanatičnog i revnosnog vernika je u tome što revnosan čovek celog života preobražava sebe, a fanatičan teži da preobrazi druge.

Bitno je praviti razliku izmedju samosvesti i gordosti. Samosvest se u psihologiji definiše kao

“svest o samom sebi, o svojoj egzistenciji”. Čovek je jedino biće koje je svesno i samosvesno.

On do svoje samosvesti dolazi relativno rano, negde oko treće godine, zahvaljujući pokliču

koji ne dolazi spolja, vec iznutra, iz njega samog, iz same suštine njegovog Bogolikog bića: Ja

sam ja! To je poklič koji mnogo podseća na Jahveovo javljanje Mojsiju: Ja sam onaj koji

jesam!

Samosvest je onda neophodan stupanj u razvoju jer ona označava izlazak individue iz “roda, krvi i mase” , iz anonimnosti kolektiva i paganstva, put osvešćivanja sebe kao bogolikog bića, kao dela Božije zajednice, kao osvešćenog bića sa određenim smislom i ciljem u životu. Bez

razvijene samosvesti nema ni pristupa slobodi, ni slobodi biranja, ali onda je i čovekov prilaz

Bogu opterećen strahom i ropskom pokornošću. Nedovoljno razvijenu samosvest kod čoveka koristili su oduvek svi vlastodršci sveta kako bi narod držali u strahu, ali ne u strahu pred

Bogom vec pred njegovim lošim zamenicama na zemlji, koji sebe uzdižu na stepen božanstva.

Najjednostavnije bi bilo reći, polazeći od tradicije Starog i Novog zaveta, da je gordost – pragreh, dok je neposlušnost Adama i Eve prema Bogu praroditeljski greh, izvedeni,

posledični greh. Zavođenje prvih ljudi došlo je spolja, od vrhunskog zavodnika, palog anđela

Lucifera (a doslovno “nosioca svetlosti”), koji je rekao: “Učiniću sebe jednakim Svevišnjem”

i povukao za sobom kolebljive prve ljude. Lucifer se inače protiv Boga pobunio zbog zavisti.

Gordost je oduvek bila u prisnoj vezi sa zavišću. I zavist i gordost predstavljaju osnovno

preljudsko, vanljudsko i ljudsko zlo. Josif Brodski je zlo ovako objasnio: “Zlo je vulgarnost. Koren svih zala je teorija da si ti bolji od nekog drugog. Ljudi misle da su bolji od drugih i da

im više pripada nego drugima. Tu počinje zlo.”

Melani Klajn tvrdi da dete veoma rano počinje da oseća zavist, ali to naravno, ne znači da će

ono celog svog života biti zavidljivo. Svakako da čovek nekada u životu pokazuje zavist.

Jednostavno, u osnovi svakog čovekovog sagrešenja prisutni su zavist i gordost, a gordost je

jedan od sedam smrtnih grehova, stavljen na prvo mesto. Najpre, to je najstariji ljudski i

preljudski greh, a i svi ostali gresi su u primetnoj ili manje primetnoj vezi sa ovim prvim

grehom.



Sinonimi za gordost u srpskom jeziku su: oholost, bahatost, uobraženost, samoljubivost,

nadmenost, razmetljivost, obest...Sama ova brojnost sinonima ukazuje na starost i dubinu,

raznolikost ispoljavanja, upornost trajanja i tvrdokornost održavanja gordosti kao pragreha i

praroditeljskog greha.

Samosvest, kao Božija blagodet i dostojanstvo dato je čoveku kako bi koračao sigurnom

stazom i sigurnim korakom ka Bogu, a gordost je izopačena samosvest, koja gura čoveka sa

Božije na lucifersku stazu, uvek sa mogucnošću da se (prepoznavanjem greha i kajanjem)

čovek vrati na pravu stazu. Često je borba izmedju samosvesti i gordosti u nama doživotna; odlučan znak u ovoj borbi je njeno osmišljavanje.

Treba takođe praviti razliku između straha i strahopoštovanja prema Bogu. Svi se ljudi nečeg

boje. Prenatalni psiholozi pišu da se ljudski embrion u majčinoj utrobi grči kad preti neka

spoljašnja opasnost, ili kada se majka nečeg jako uplaši. Strah nas ne napušta čitavog zivota, a

nekad je i sam čin umiranja praćen traumom. Strah osećaju i biljke kada im preti uništenje, dokazali su fitolozi.

Strahovi se razlikuju od mesta, vremena i doba starosti. Strahovi u detinjstvu i u adolescenciji

mogu da budu veoma jaki i da ostave trajne posledice na razvoj čoveka. Naravno da nisu svi

strahovi neurotične ili psihotične prirode, već postoje i prirodni i opravdani strahovi (strah od

zemljotresa, erupcije vulkana, poplava, požara...), koji imaju biološku funkciju – služe kao

opomena i zaštita od opasnosti.

Čovek je uvek verovao u onostrane i natprirodne sile: ove sile ili bogovi mogu biti naklonjeni

ili nenaklonjeni prema ljudima, a najčešće su oni bili ambivalentni, koji poseduju dobru i lošu

stranu svoga bića, pa su se tako, krajnje ćudljivo i nepredvidivo ponašali prema čoveku. Zbog

toga je čovek stalno morao da smišlja načine kako da umilostivi ove natprirodne sile, ne samo

da bi se ublažila njihova srdžba, vec i da bi se bolje upoznala njihova stvarna priroda. Ovakvo

ljudsko osećanje u odnosu na bogove, otkrilo je ljudima put boljeg poznavanja, a onda i

lagano ovladavanje zakonima prirode.

Sve što je rečeno o strahu kod ljudi, odnosi se i na njegov strah prema Bogu. Paganski čovek, prisutan i danas u nesvesnom, kolektivnom biću, kada veruje u Boga, plasi ga se kao

nemilosrdnog sudije koji stalno kontroliše njegove misli i postupke, kažnjavajući ga za

prestup. Kada čovek ne veruje u Boga, on tada nesvesno, svoj prirodan strah od Boga

zamenjuje najrazličitijim manifestacijama straha iz vidljivog i nevidljivog sveta. Otkrivanjem

novozavetnog Hristovog bića u sebi, njegov prastari paganski, delimično i starozavetni strah

od Boga uspešno se zamenjuje strahopoštovanjem prema Bogu.

Razlika između straha i strahopoštovanja prema Bogu je u tome što se strah oseća prema

Onome čega se bojimo, a strahopoštovanje prema Onome koga volimo. Što je šira i dublja

ljubav u čoveku, ne samo prema Bogu, već i prema ljudima, okolini i svetu uopšte, to je manji

njegov strah a veće strahopoštovanje prema Bogu. Samo ljubav može da nas održi budnim na

mestu gde ce nas strahopoštovanje prema Bogu sprečiti ne da naljutimo Boga, vec da ga ne

ožalostimo. U jutarnjoj hrišćanskoj molitvi kaže se: “Gospode, nauči nas da u toku današnjeg dana nikoga ne razgnevimo i ožalostimo.”



Svi naši psihički problemi i duhovni su problemi, čak i kada su telesne prirode. Mi smo kao

duhovna bića odgovorni za sva zbivanja koja se odigravaju u našoj duševnoj i telesnoj sferi.

Nasi najčešći psihički problemi proishode iz našeg odnosa sa ljudima, najčešće sa onima koji

su nam najbliži, u porodici i na radnom mestu. Naši odnosi sa drugim ljudima, međutim, zavise uglavnom od našeg odnosa sa samim sobom.

Da li uopšte osoba želi da prepozna stvaran uzrok problema u sebi, ili ne želi, tako što ce ga

potisnuti u nesvesno – prvo je značajno pitanje koje treba da postavi sebi osoba koja ima

psihićke probleme. Drugo je značajno pitanje koje treba osoba koja je prepoznala u sebi

psihičke probleme sebi da postavi je da li može da ih reši sama ili ne može. Ako zaključi da

ne može da ih reši sama, postavlja sebi treće pitanje – da li da se za pomoć obrati psihijatru ili

duhovniku.

Ukoliko čovek nije religiozan, svakako će se za pomoć obratiti psihologu, psihijatru ili

psihoterapeutu. Religioznom čoveku je teže, naravno, da donese odluku. U zapadnoevropskim

zemljama vernik se obraća religioznom psihoterapeutu.

Ispovedanje i pričešćivanje spadaju u sedam svetih hrišćanskih tajni, pa svaki hrišćanski vernik treba da ih izdržava. Ispovest u hrišćanstvu ne bi trebalo da bude prinuda li samo

spoljašnja dužnost vernika. Čovek dolazi na ispovest duhovniku kada je nesto zgrešio i

prepoznao svoj greh, tj. kada oseti unutrašnju potrebu za ispovešću, a ima želju da se nekom

bliskom poveri. Ipak, hrišćanski ispovednici odavno znaju da ispovedanje, i kada je iskreno,

ne mora da znači i kajanje.

U jevrejskoj religiji, i u praksi stare hrišćanske crkve, postojale su dve vrste ispovedanja:

unutrašnje i spoljašnje. S vremenom, pošto je kod ljudi bilo sve manje vere i odnos prema

Crkvi se hladio, jačao je zahtev, prvenstveno u rimokatoličkoj crkvi, da se vernici obavezno

ispovedaju u pravilnim vremenskim razmacima a i po svojoj sopstvenoj potrebi.

Pravoslavna crkva je u nemanjicko doba takode negovala praksu ispovedanja koje su se držali i srpski vladari i vojna i civilna lica. Čak ni za vreme robovanja pod Turcima nije zanemarena

u srpskom narodu praksa ispovedanja, povezana sa svetom tajnom pričešća. Poznato je da je

narod pred hrišćanske praznike kilometrima pešačio da bi došao do nekog manastira ili crkve

i da bi se pričestio i ispovedio. Prvi ozbiljan udar ovoj tajni nanet je u XVI veku, kad je

izvedena poznata Luterovska revolucija. Od tada pa do danas odnos vernika prema Bogu u

protestantskoj crkvi je ličan, bez posrednika, odnosno bez ispovednika. Protestanti ne priznaju

ispovest kao svetu tajnu, jer ne prihvataju da sveštenik, odnosno Duh Sveti kroz njega,

prilikom izvr šavanja akta ispovesti može da oprosti grehe čoveku.

Documents

Borba Fanatizma i Ateizma