Boris Mihajlovic Mihiz

БОРИС МИХАЈЛОВИЋ – МИХИЗ 1 (1922-1997) Књижевник, критичар, есејиста, путописац, драматург, песник, драмски писац и полемичар, родио се 17. октобра 1922. године у свештеничкој породици у Иригу. 1 Љубиша Јеремић - Брза и прегледна реч Борислава Михајловића Михиза: Расправа о вредности и месту критичарске делатности Б. М. Михиза у српској књижевности мора започети указивањем на неколико ванредних околности које су на сметњи природнијем непосредном приступу. Има једно утврђено мишљење да је овај критичар погађао праве књижевне вредности и видовито истицао увек оно што је било од будућности. У његовим књиежвним разговорима дела се описују изразима нејасним и афектираним, неки роман се уздиже, јер кроз њега ,,шикља крв густа, пресна'', или критикује зато што у њему остварена лсика није обогаћена никаквом вертикалом. Не понавља ли се у њима један старински модел књижевне критике која је лакомислено полагала сву наду у надахнуту евокацију ,,атмосфере'' књиежвног дела. Неспоразуми могу избити и са нешто друкчијих разлога. Он је као критичар испунио задатак одмах иза првог преломног послратног тренутка, тачније, између 1951. и 1956. године. Михајловић иступа као књижевни критичар у воскотиражном недељнику НИН. Њга не занима суком између ,,модерниста'' и ,,конзервативаца''. Он се сукобљава са Крлежом због тога што је Крлежа био против догматичарског и уско утилитаристичког гледања на књижевност. Најчитаније су критике двеју књига Марка Ристића. То су све мишљења критике. Написи о Михизу слажу се да је његова критиак импресионистичког карактера. Он је проглашаван више литератом него критичарем књижевности. Међутим, и летимично познавање Михајловићеве критичарске делатности ддозвољава нам да у њој осим имрпесионистичке увидимо још неку значајну. Они садрже сталну и темељну заокупљеност историјом националне књиежвности. Он је стално једним оком за Скерлићем. Он се са ректим жаром бори аз совје писце: Лалића Михаила, Миодрага Павловића, Бранка В. Радичевића, Добрицу Ћосића, Антонија Исакковића, Мирка Божића, или за ново тумачење и оживљавање старијих: Иве Андрића, Вељка Петровића, Жарка Васиљевића. У чему је смисао враћања у књижевноу прошлсот овог критичара сатолико много црта човека модерног доба, тако заљубљеног у модерна средства комуникације? Један од разлога окретања историји свкако је Михајловићево незадовољство стањем у савременој академској историји. Михиз се залаже за књижевност која се развија изван власти било политичке, био литерарне догме, каој тежи да достигне европскедомете сопственим новаторским моћима. у оправдање оваквог гледања, он некада изводи упрошћење социолошке схеме, као у Књижевним разговорима из 1952. године. Михајловићев критичарски дар је однегован и уз Скерлића и Бјелинског, и уз Матоша и Сент-Бева. Матош је у критичару видео својеврсног уметника, у критици – реаговање које изражава целу једну свестрану и пријемчиву личност. Уметност сама била је за овог осведоченог противника утилитиарних теорија. Оцене песничких дела Михајловић најчешће изводи као тражење и опис основних караткеристика нечијих стихова. Критика прозе је тражила нешто развијенији поступак. Он је увек на страни онога дела које поред изразите стваралачке личности, доноси сложенију психологију, једиснтвенију атмосферу. Определивши се за новинску критику, Михиз је њену функцију видео

Documents

Boris Mihajlovic Mihiz