Borislav Pekić Cincari ili korešpodencija Uz soglasije i podržku autora na epistularnu komediju preudesio: Borislav Mihajlovi ć-Mihiz I hleb je ceo i pas je nahranjen. (Stara grčka poslovica) Korešpodenti: SIMEON NJEGOVAN (NJAGO) LUPUS. DEDA. Apsolutni šef beogradske trgovačke firme *Simeon Njegovan i sin”. Mator (preko 70 godina), a vučji držeći kao što mu i ime kaže. Već pet godina je u emigraciji u Beču kao blizak saradnik prognanog kneza Miloša Obrenovića. SIMEON NJEGOVAN - HADŽIJA, sin Lupusov. Nominalni šef firme. Pedesetih godina; svršeni student Hajdelberga. Okrenut na duhovnu stranu. MILICA NJEGOVAN roñena NENADOVIĆ, Hadžijina žena. “Srpska ajmana” kako je nazivao Lupus - u stvari beogradska matrona iz sredine prošlog veka. Kakav Beograd Rim, takva i ona matrona. SIMEON NJEGOVAN - MLADI GAZDA, Lupusov unuk. Miličin i Hadžijin sin. 25 godina. Naslednik firme i njen glavni stub. Sa njima će se slučiti sva glavna zbitija ove priče. JULIJANA, JULIŠKA TOLNAJ - cirkuska igračica, konjokrotiteljka i voltižerka. Subreta, razume se. Žilavo čeljade i vatrena košutovka... ILIJA GARAŠANIN. USTAVOBRANITELJ, ministar vnutrenih dela Kneževine Srbije. Svi podaci o njemu u istoriji. BARON SINA, bečki bankar. Cincarin dabome. Postojao. ŠAMSUDIN, ŠAMSIKA TOT - upravitelj cirkusa “Interkontinental”. ANTONIJE, prokurista firme “Simeon Njegovan i sin”. Lica bez teksta: TOMANIJA SINA, verenica mladog gazde Simeona. Zemunkinja. DVE DEVOJKE NJEGOVANOVIH. Sestre mladog gazde. Beogradske udavače. Dešava se u Beogradu i Beču, 1847-1848. godine, pre i za vreme “Madžarske bune”. I DEO Kako je mladi Gazda Simeon pao u desperatnu ljubavnu strast spram konjokrotiteljke gospoñice Julijane Tolnaj i kako se u ovoj krizi držala firma “Simeon Njegovan i Sin”.

Mladi gazda Simeon - Simeonu Lupusu, tajno, iz Beograda u Beč, 1-og septembrija 1847. Ljubezni gospodine dedo Simeone. iz počitajemog pisma Vašeg uvideo sam negodovanje što uposledak reñe pišem. Najpre, pouzdana se prilika ne nalazi na sokaku. Od ustavobraniteljskih pandura prepadnuti, srpski grañani se ne odvažuju tajno pismo preko granice preneti. Naš svet retko u jabaniju putuje. Već sam se ozbiljno kanio u Zemun preći i pismo odaslati austrijanskom poštom, mada našo obrenovićevci tvrde da je naš kum Ilija Garašanin grdne pare prosuo da po telegrafima i poštama monarhije svoje špijune poseje. Ajde sada, gospodine dedo i na novosti da se obratimo. Najradosnija je da smo pre nekoliko nedelja sa kumom Ilijom Garašaninom na ravnu špijunsku nogu. Ako je istina da je on neku našu korespondenciju povatao, onda vas mogu izvestiti da već mesec dana čitam i ja njegovu. Jedna praktikantska sirotinja iz preka; koja u Garašaninovoj kancelariji službuje od svega značajnog čini dve kopije. Prvu za protokolarnog gazdu koji ga plaća, drugu za tajnoga, mene, koji ga takode plaćam. “Iz svega se, dakle, vidi” piše naš kum Ilija Knjazu Aleksandru Karañorñeviću “da se deljateljnost Miloševa, sve većma razvija za proizvedenije žestoke bune kod nas. Ovim mora kakva razumnija glava od Miloševe upravljati”. To on cilja na Vas, dedo. Vas optuživlje da bivšeg Knjaza podučavate za njegov povraćaj na vlast. Da vidite, gospodine dedo, kako taj naš Rišelije, Garašanin ceni Srbe za čiju je tobož sreću nama ponjavu pod guzicom izmakao “Stvari ovde vrlo rñavo idu, narod je glup i ništa ne razume”. Tako o narodu piše Garašanin. Vi se, gospodine, sećate kako su u doba Miloševo kancelariske sile tretirane. Više kao domašnja posluga. Mogli su biti batinani i oni sa najvišim rangom, što je nekima dobro činilo. Sad se to sasvim obezobrazilo. Sijaju u nekakve ruske, guberničke uniforme, meñuse se nazivadu “Vaše Prevashoditeljstvo”, “vaše blagorodije”. Koješta! Blagorodije na Balkanu gde su od ljudi i medvedi blagorodniji. Činovnici sve popasoše. Poreske su glavnice osloboñeni, dok mi privatnjaci pod dažbinama izdišemo. Glavu zalažem da u ovo magnovenije naša firma “Simeon Njegovan i sin” plaća poreza više nego celokupno činovjaštvo knjaževine Srbije, dijavolos, i nju i njih i nas poneo! Sad idem na jaliju, u magaze, gde nam je jutros na šlepove stigla roba iz Braile. Otac će vas izvestiti o stanju firminih poslova. Isporučite molim vas bivšem knjazu Milošu moje visokopočitanije i želje za pavraćaj, koje se, naravski, i na Vas odnosidu. Vaš odani unuk Simeon. Simeon Lupus - mladom gazdi, iz Beča u Beograd, tajnom porukom 15. ix 1847. Dražajši moj unuče Simeone, uprepastio sam se kad sam pročitao da ti našeg Miloša nazivaš bivšim knjazom. Kakva su to posla? Kakav je da je, ñavol ga odneo, on je i sad naš Knjaz, a džambas Aleksandar Karañorñević tek uzurpator. Naročito pazi kojim se jezikom izražavaš kad o kumbarosu, o kumu Iliji Garašaninu govoriš. Premda nam je provizorno na mošnje lego, ne diraj ga. Garašanin će ostati najpametniji srpski diplomatik posle svetoga Save. Ma koliko inače obrenovićevce proganjao, nas će štititi. Kad se mi na vlast vratimo njemu dlaka s glave neće faliti. To je meñu nama prećutno. U svakom slučaju ako protiv njega moraš već lajati, ne čini to pred materom ti. Ona je Trajanova rupa. Seje tajne kao proklamacije. Jako mi je u volji šta smo kumu u korešpondenciju zašli. Od sada ćemo bolje znati kako mu, schwarzkunstleru, misao radi. Što se tiće Garašaninove izjave da je narod glup kao stoka, tome sa svoje strane ne bih imo ništa ni

dodati ni oduzeti. Oduvek sam tako mislio. Milo mi je što je i Garašanin došao do tog spoznanija bez koje se veliki državnik ne biva. Knez Meternih se u taj nauk dobro razume. Za činovnjačke izelice ništa mi ne pričaj. Ta je zaraza svu Evropu napala. Čume, Huni i Revolucije joj ništa nisu mogle, ali će činovnici civilizaciji doći glave. Sada bih još nešto i za starog Knjaza da javim. S njim se više ni o čemu ljudski ne može razgovarati do o kurvama. Ove 1847. godine bio nam je u pohode crnogorski Knjaz Vladika Rade Petrović, zvani, ne znam zašto, Njegoš. Grdosija od papaza. A još, vele, i pametan, iako piše pesme. Sastao se s našim Knjazom da mu izioži situaciju na granici Turske i Crne Gore. Milošu, kučkožderu, oči sijaju. Vladika misli da ga je poneo patriotičeski žar te mu zaiska 12 hiljada dukata za puške i džebanu, jer taj Njegoš je bezparić kakvog Evropa ne zna. Na mantiji nema džepova, jer veli, nema u njih šta držati. Naš Miloš došo bled ko voštanica: “Činiš voliko, gospodine Vladiko” - veli on svojim survinskim načinom, u pupak; gleda pa veli: “Entschuldigen Sie bitte, vrlo mi je žao, ali vam novac ne mogu dati”. Vladika zakuka: “Ne zborite tako. čoče, ako za nevolju znate, ako mi vi pomoći nećete, a da ko će drugi na svijet”? Onda naš presvetli nacionalni pastuv poče diplomatisati, krenu u izumevanje svakojakih izgovora. Kao, ako Porta za to sazna, a saznaće bog i duša, iskaće od Austrije da ga sa svoje teritorije kao smutljivca protera. “Pa kuj ću ja, ovako mator, a jezice ne znam?” Eto ti Simeone dete, knjaza srpskog. Kad smo već kod artista i muzenja para, jer to dvoj izgleda ide zajedno, Miloš je, kao neki balkanski Mediči, okupio oko sebe sve najslavnlje, srpske umetničke arambaše, meñu kojima su najskuplji hromi Vuk, ðura Daničić, Jakov Ignjatović i nekakav Radičević Branko, stihokovac i suknjoljubav. Svi oni imaju krupne ideje i sitne pare. Od Knjaza, inače, retko koja žena može mirna proći. Guju bi u oko jebo da joj može razlikovati pol. Najpre se vucarao s nekom Fanikom Hinterberger. Sad se kurva s izvesnom Anom Rafelsberg. Ima u njoj vagon žive mere. Uzeo je svoje kopile sa čerkeskom milosnicom Danicom za nekog trgovca Aleksića koji drži svilenu radnju “zum Fürstn Milosh”. Dao joj je, zamisli, 40 hiljada dukata miraza, za koju bih se sumu i ja za njega udo. Javi pod hitno za oca šta ga je spopalo. Otvori oba oka i ne daj mu ništa sam da potpisuje. Što mi za “Korziku” ništa ne javljaš? Šta je s “Korzikom”? Voli te tvoj deda Simeon. Hadži Simeon i Milica - Simeonu Lupusu, iz Beograda u Beč, redovnom poštom, 2. novembrija Dražajši i počitajemi otac, Vaš unuk Simeon Vas je zacelo izvestio da se spremam podneti Vam na uviñaj knjigovodstvenu bilansu za protekli kvartal 1847, kao i predloženije za špekulacije u prvom kvartal nastupajušče godine. U tom cilju su već i sva nužna dokumenta bila separirana, kad se slučila nevolja. Ja sam, otac, sva izvoñenja za tu referadu izgubio. Kako i gde, ni pod torturom ne bih umeo objasniti. Dopustite mi, gospodine otac, da se od svog sogrešenija bar malko iskupim izvešćem o poleznoj dogodovštini što se u stolnome nam Beogradu slučila i prosula i na nas ovde nešto od svetlosti civilizacije. Imao je naš Beograd čast primiti, slušati i aplaudovati gospodina Štrausa mlañeg koji nas je zadužio jednim “srpskim narodnim maršom”. Što se pak familijarnih stvari tiče tu i nema ništa osobito da se kaže. Ja sam fala milostivome Bogu zdravo i dobro. U crkvu redovno idem i kostobolja me popustila. Vaša snaja, gospoña Milica, takoñe je dobro. Uskoro ću joj pero ustupiti kad priča doñe do ovdašnjih posela i

soareja. Vać unuk Simeon, kad je trgovački posao u pitanju, prava je vodnica, zverski drobi sve što mu na žrvanj padne. Da je malo opširnije izobraženije dobio ne bi mu na uštrb bilo. Jer vaš unuk, zamislite, ne razlikuje Platona od Plotina. Nije pravo što ste njega pustili da jedva i gimnazijum završi dok sam je svršio studij u Heidelbergu, ma da znam da je to bilo samo zato što se od mene nikakvim koristima za firmu niste nadali. Moje je, počitajemi gospodine, mnenije da je trgovinu i privatnu sobstvenost izmislio ñavo da njome korumpira ljude. Znam da će Vas ovo razjariti, ali ja tako mislim. Vaša snaja Milica me požuruje, bi da stigne na neko poselo, pa prekidam pisanje... MILICA: Dragi i poštovani otac, znate da sam ja sa Vama uvek otvorena bila, ali se meni činilo da mi, ako ste me sprskom alamunjom i alom zvali, tu otvorenost niste zamerali. Uvek ste govorili da se kuća Njegovan na dva stuba drži, na Vama i na meni. Svi muškarci na našem konaku, kao da su se dogovorili, obešene noseve imaju. Od roñenja, čini mi se, nosevi im vise, brinu. Jedan Simeon za drugoga brine, obojica za Vas trećega, a svi zajedno; brinete za firmu. A takvog račundžiju, takvo čudovište, kakav je moj sin, a Vaš unuk, u veku nisam srela. Gospod doktor Teodor Herbez iz Popečiteljstva finansija regularno nas na svoja posela poziva. On je oženjen onom Jelenkom, zvanom “mala gospoja”, koja je bila Miloševa ljubavnica, a sad se zdravo profinila i u damu izobrazila, kao da mi ne znamo što znamo. Tu Jelenku je bivši knjaz dobro podmirazio samo da bi ja sebe stresao. Na tim poselima mogu se sresti braća Simići. kapetan Miša Anastasijević i Hadži Toma sa osam kćeri. Tu sam upoznala i nekog Panića, samo sam poboravila čime se bavi. Kanda travkama. Naročito me je svojom gospodštinom i otmenošću za sebe predobio književnik Matija gospodin Ban... MLADI GAZDA (upada joj u reč): Adriatičeski hohšlapler. Dalmatinski premuntez. MILICA: Gospodin Matija Ban vospitava i Knjaza Aleksandra kćeri Kleopatru Jelenu i Poleksiju. Konak mu je uvek pun nekakvih noćom šunjajućih se ćauša i prečana, koji sebe nazivljedu Jugoslovenima, a Srbi su ili Rvati. MLADI GAZDA: Terači vetra kapom, duvači oblaka. MILICA: Ja se na njegova gunñanja ne obazirem. Jer mi je na poselima važno biti zbog naših devojaka. Kad već svoje prijeme ne održavamo, jer Vaš unuk, džimrija, trošak žali. HADŽIJA: Sve to po salonima galopiranje, valciranje i fota sigranje, ñavolosu je vremena bacanje. Mnogo je poleznije u crkvi molenje i poleznih knjiga čitanje. MILICA: Od silnog puženja po hladnim crkvenim podovima, ti si Hadžija i navukao tvoj revmatizam, koji se ne može dobiti na pregrejanim poselima. MLADI GAZDA: Ne, ne može, na takvim poselima se dobijaju deca. MILICA: Ti baš imaš jezik. MLADI GAZDA: Imaš ga bogami i ti, majko. MILICA: Jeste imam ga, ali ga nemam od roñenja. Bog mi ga je dao kad je čuo da sam meñu Njegovane isprošena. A to što devojke i ja uopšte idemo nekud, možemo zablagodariti jedino tome što ti na balove gledaš kao na bračno tržište za udadbenu reklamu tvojih sestara. Iako smo jedna od tri najbogatije kuće u Srbiji ja tek šijem svoju drugu haljinu ove godine. Da sam deda iz Beča ne pošalje koji bivši novitet ja ne znam kako bi se od sramote iz kuće uopšte izlazilo. Vidiš sine kako gospodinu Banu bašta buja, a ne kao naša gde se ništa ne može održati, jer kad po vašim stovarištima nestane prostora, ti za smeštaj robe upotrebljavaš moje leje. Ovo ti velim što sam tvrdo rešiteljna da baštu renoviram da na nešto liči. Znam gde držite kubure za protivu provalnika. Čim

meñu cvećem spazim prvu tvoju vreću - pucaću. Ako sam već srpska ajmana, kako me tvoj deda zove. nek se bar zna zašto. Moj deda sa majčine strane bio je knez Aleksa Nenadović kome su zbog bune dahija glavu otkinule i na kolac je natakle, pa umem svoja prava i slobodu da branim. Kao Srbi pod Turcima. MLADI GAZDA: Je l’ te mati, da niste počem hteli reći Srbi pod Cincarima? MILICA: Nisam, ali bi mogla. MLADI GAZDA: To ste vi, kanda, opet u nekom ustaničkom raspoloženju? MILICA: I jesam, bogami. Osećam se ko Srbi u zimu 1804. MLADI GAZDA: Bun, bun. Ali ko je ovde dahija? Ispada nekako da sam to ja. MILICA: Ja se u tvoju firmu ne mešam, ali kuća i bašta moja je briga. MLADI GAZDA: Meni, majko, izgleda da ti o firmi nemaš pojma, čim možeš da zamisliš da izvan nje uopšte postojiš. MILICA: Ti nisi baš sasvim čitav. U moju srpsku, alemunjastu pamet to ne ide. Oduvek sam mislila da sam ja Milica Njegovan i da pripadam familiji Njegovan, a ne firmi. Ja nisam ispala kroz firmin karavanski put za daleki istok, kao vi, nego sam roñena od majke Stojanke i od oca llije. Te bih da se čine neka razgraničenja izmeñu trgovačkih špekulacija i živog ljudskog mesa. Ti možeš tvoju Tomaniju, kad se uzmete u firmin raf kao robu turati, ali mene bogami, ne možeš. Ću se džilitnem, ceo kontoar ima u vazduh da ti leti. MLADI GAZDA: Buna, dakle majko? Vi Srbi baš ne možete bez gužve. MILICA: A šta si pa ti? Zar i ti nisi Srbin? MLADI GAZDA: Misliš sada, od jutros? MILICA: Mislim oduvek, ali ako ti je lakše, jesi li Srbin sada? MLADI GAZDA: Nisam. MILICA: Barem pola. MLADI GAZDA: Ni pola. MILICA: Znači Cincarin si? MLADI GAZDA: Ni Cincarin nisam. MILICA: Ta šta si onda kog vraga? Baš me zanima šta sam s onolike bolove rodila? MLADI GAZDA: Od juče uveče niti sam Srbin, niti Cincar, nego sam čovek koji je sinoć u pet sat; preko zemunskog telegrafa dobio obaveštenje da je lada “Korzika” sa firminim tovarom u vrednosti od 150 hiljada groša, neosiguranim tovarom, gospodo, nestala u buri negde izmeñu ðenove i Marseja, čovek sam koji do ovog trenutka nije dobio nove vesti pa nema pojma da li mu je tovar propao, samo oštećen, ili mu se nije ništa desilo; čovek koji ne zna da li je izgubio 150 hiljada groša, ili samo 50 ili ništa i koji na mesto da se odmah preveze u Zemun i legne kraj telegrafa da sazna gde je “Korzika”, sedi ovde sa svojom majkom i objašnjava joj stvari koje ona niti može niti hoće da razume. (Izleti napolje) MILICA To su mu bile zadnje reči pre nego što je otišao za Zemun. Završavam jer ja i devojke idemo na poselo kod istoga gospodina Matije Bana. Odoh. Vas voli i pozdravlja iz sveg srca Vaša snaja Milica sa devojkama. Lupus - Hadžiji, telegram preko zemunskog telegrafa Šta je s “Korzikom” stop Gde je “Korzika” stop Simeon Simeon na putu stop Odgovaram na mesto stop Korzika je francusko ostrvo u Liburniskom moru na Sredozemlju stop

Osam hiljada sedamstotina kvadratnih kilometara aproksimativno stop Stanovnika ne znam stop Glavni grad Ajačio stop Rodno mesto Napoliona Bonaparte stop Poštovanje Hadži Simeon. Lupus - Hadžiji, telegram Usrdno hvala na poduci iz zemljopisa stop Kao i obično od goleme si mi pomoći stop U buduće spajaj reči jeftinije je stop Simeon. Lupus - Hadžiji, redovnom poštom Ni ponjatija nemaš, sine, koliko mi je breme s duše spalo kad sam iz Tvog pisma saznao da je slavna bečka tanc-firma “Štraus i Sinovi” ozarila najzad i naše balkansko uvo od turskih zurli i talambasa ogluvelo. Tako sad moji sunarodnici ñipaju uz bečku promenadnu muziku, dok se bečlije još uvek ustavno jebedu sa Madžarima. Ubuduće piši lojiko ke katanoito, razumno i razumljivo, ili ne piši nikako. Kumim te bogom poštedi me mnenija o bilo čemu. U protivnom glavu ću ti čibukom odvaliti pa ćete imati razloga da me zovete “Dahijom” i “Kučuk Alijom”, što sam čuo - ne brini. Ja sam vć odavno znao da jedva čekaš iz firme da izañeš i bolje bi bilo da sam prezidenstvo u firmi u mojem odsustvu deo tvojemu sinu Simeonu, jer on je još u kolevci bio razumniji nego što si ti sada u pedesetoj za grob se preparirajući. Za tvoju kostobolju nije me briga. Milica je u pravu, žena. Nisi je zaradio za mojim kontoarskim pultom, nego po hladnim crkvama, pa račun pošalji patrijaršiji. U poslove se, okrom tobože, ne mešaj. Simeona mi ne diraj i ne štadiraj. Kaži mu samo da malo veću pažnju obreti na svoju verenicu Tomaniju Sina. Zna da je uvek u poslu, ali i Tomanija je posao. Ne bih voleo da čujem kako Kir Aristofanos zateže što mu se jedinici ne poklanja dovoljno pažnje. Znaš kako je ta prečanska sorta osetljiva. Tvoja bi Milica pametnije postupila da se o tome stara, nego što sanja o bašti i lejama. Neka povede sina da s Tomanijom tancuje. Da ne misli devojka kako se udaje za knjigovostveni registar. Vidim da snujete udaju devojaka. Bun, i vreme je. Udavače su sine sezonska roba, posle im cena pada. Mi smo ovde, da kažemo, podnošljivo. Fali Beograd, razume se, ali ni Beč nije baš kasaba, a poslovi su svugde u svetu na isto bućkalo vatani. U poslednje vreme, meñutim, kao da je u ove bečlije sam ñavolos ušao. Sve živo polkira, valcuje, galopira. Svi osim pandura koji koračaju normalno. Od svega žiteljstva ima sada u Beču najviše muzikanata i policije. A taj spoj ne sluti na dobro. Posle mlogo pevanja i sigranja kukanje sleduje. Meternih veli: “Neka se veseli narod. Ko peva, zlo ne misli”. Meternih je, nema zbora, kefalo. Samo je preterano samopouzdan, ne ume izgleda, da se brine. A to je za trgovca i državnika mana koja najskuplje koša. Sad videćemo. Cincari vele: “Albo este ši neja, ama rade” - Sneg je beo, ali peče. Ja sam u meñuvremenu, na nagovor baruna Sine iz starog kvartira preselio u veće zdanje na Stefanplacu, ušreg od katedrale. Nisam se lako nakanio, ali barun Sina navalio. BARUN SINA: Bez adrese nema vam u Vijeni života. Nije vam to Balkan. LUPUS: A šta to Balkanu smeta? Taj Balkan, gospodine, dao je tri velike civilizacije jelinsku, romejsku i tursku - dok su ostali delovi globusa jedva po jednu namakli. Šta će mi, pobogu, kir Sina tolika kućerina? BARUN SINA: Da prireñujete prijeme i balove kir Simeone. LUPUS: A šta će mi prijemi i balovi? BARUN SINA: Da pravite poznanstva i kontakte, gospodine. LUPUS: Šta će meni ovako matorom kontakti?

BARUN SINA: Da pomoću njih zarañujete novac, naturlich. LUPUS: Natürlich. Ali ja, unter uns gesagt, već imam dovoljno novaca. Šta će mi više? BARUN SINA: Šta će vam novac? Pa da s njim kupite još veću kuću. LUPUS: Šta će mi veća kad je i ova suvišna? BARUN SINA: Gott im Himmel Herr Negovan, pa da u njoj prireñujete još veće prijeme i balove, stičete još više veza, te pomoću njih zarañujete još veće novce, kojima ćete... LUPUS: Ich verstehe, znam. S kojima ću kupiti još veću kuću za još veće balove... Lupus - Hadžiji, telegram Još živ stop što ne javljaš ništa za stanje otnošaja meñu sinom ti i Tomanijom Sina stop Da se nije što na zlo dalo stop javi smesta stop Ne lenji se jerbo ću ti glavu odbiti stop Ljut vrlo stop. Simeon. Hadžija i Milica – Lupusu, redovnom poštom Najljubezniji naš otac, ne znam kako da vam stvar protolkujem i s koje strane da načnem teško i pečalna obstojateljstva. Dražašji gospodine, svedoci su mi Bog i Milica koja pored mene sedi i pisanje prati da se proteklih nedelja neščastije slučilo s našom familijom. Nekako odmah posle gostujušćeg Herr Štrausa mlašeg došao nam je iz Pešte dampfšifom u podne cirkus imenovan “lnterkontinental”. Vlasnik mu je neki Tot, Šamsudln, Šemsika Tot, Ciganin iz Osijeka. Ja, dabome, nisam išao, Milica sa devojkama jeste, a za Vašeg unuka ću kazati. MILICA: Otac, ovaj moj nikad neće stići do toga šta se desllo, a desilo se da Vam se unuk zagledao u neku ženu. Kakvu ženu, drolju, gospodine. Odnosna osoba je Ugarka koja u cirkusu Šamsike Tota konjokroćenja veštine izvodi. Žilava je, koščata, ko obravnica. Videla sam je - beštija i ništa više. Devojke imaju drugačije umenije. Po njima, odnekud, izgleda moderno, muškarački, engleski. Kao Žorž Sandovica, samo plava. Beštija se, ako vas zanima, zove Julijana Tolnaj. Sad neka nastavi Hadžija. Više, valjda, neće moći da okoliši i petlja. Vi uzmite valerijan kapljice, znate kakvo vam je srce. HADŽIJA: Dražajši otac, zaljubljivanje Vašeg unuka slučilo se već na prvoj cirkuskoj pretstavi. MILICA: Zaljubljivanje u jednu belosvetsku kurvu i cirkuzantkinju. HADŽIJA: To veče na Beograd se oborila diukalionska poplava. Oblak se usred pretstravljenija provalio i šatra se pod vodenom težinom srušila. Poplašio se konj na kome je baš u tom magnoveniju osoba akrobatiku izvodila i golem džumbus nastao. Kako se konjokrotiteljka našla na Simeonovim leñima niko od prisutnih nije umeo reći, tek svi se kunu da je on osobu baš tako, na krkače, iz šatre izneo. Nečastije nas je zadesilo u godini u kojoj se spremamo da gospoñicu Tomaniju Sina venčanju privedemo. Od prstena ne verujem da je s njom bio. MILICA: Otac, što moj Simeon priča je koješta. Da mi je sin pod Tomanijinom suknjom i čučao, ne bi Julijani bestiji izmakao, ako ona zna što ja mislim da zna. HADŽIJA: Mogu Vam pretskazati da ako Sine za bruku čuju od venčanja na jesen neće biti ništa. Cirkus trenutno nije u Beogradu, na turneji je po vnutrenosti. MILICA: I Simeon nije u Beogradu. S cirkusom je i s tom... Juliškom. Morala sam uzeti pero da Vam to kažem, jer se moj Hadžija boji, pa bi opet prošlo vremena dok bi pismo preko tog brega prevaljao.

HADŽIJA: Dragi otac, Milica mi stalno pero iz ruke otimlje. Sve bi u tri reči, ko s tri metka, da kaže, a ja iznosim na parče da Vas ne tresne kaplja i da ja pod stare dane ne postanem paterokton - oceubica. Prošastog vtornika velim ja gospon Antonije, nikako iz arhive da se vrne, te uñem da vidim. kad tamo... ANTONIJE: (drži u rukama ženske gaćice) Ženske gaćice, gospodine Hadžija. Crne, čipkane, dokolene, ko što ih nose bečke kurve po kuplerajima. HADŽIJA: Ti ine afto, ma ton Teon? Šta je to za ime Boga? ANTONIJE: Ženske gaćice, kažem, gospodine. HADŽIJA: Vidim i sam, gospon Antonije, ali se pitam šta će ženske g... u arhivi? ANTONIJE: Ne znam šta će, majke mi. Juče ih nije bilo. Juče niko u arhivi nije radio do mladi gazda Simeon koji je tu proveo noć sreñujući neke račune. I nisu samo te ženske gaćice u pitanju. Neki dokumenti su ugužvani i s krajeva dobro nagoreli. Kao da je s njima neko cigare palio. MLADI GAZDA: Napustite odaju gospon Antonije. Imam s ocem privatno razgovarati. HADŽIJA: Šta se smeješ ko da su ženske g... u arhivi najprirodnija stvar na svetu. MLADI GAZOA: Da ne dužim gospodine, ja nisam kao Vi. Neka odmah znate da sam se u artiskinju gospoñicu Julijanu Tolnaj neopozivo zaljubio, a i ona u mene i s njom se ovde, noću u firmi sastojao, te su sledstveno tome, gaćice njene. A što su dokumenti izgoreni to je zato što ona puši na čibuk. Verovatno ga je palila firminim dokumentima. Nije mi bilo briga i nije me briga ni sad. Ni za dokumente, ni za firmu, ni za dedu u Beču, a po najmanje za one naduvene Sine i njihovu Tomaniju. Meni je svih tih Simeonovskih briga dosta, imam samo jednu, prvu čovečnu i slobodnu želju od kako sam se rodio, a to je kako da nagovorim osiječkog gospodina Tota da me u svoj cirkus primi. HADŽIJA: U cirkus? šta bi tl kog ñavolosa tamo radio? MLADI GAZDA: Bilo šta. Radio bi i kao štalski momak ili konjostroitelj, kad me već ničemu pametnijem i korisnijem od procentnog računa niste naučili. Umem jedino novac zarañivati. Ja sam tvrdo rešitelan i ništa me ne može pokolebati, da zauvek ostavim firmu i da se upustim u čaran i pustolovan život putujućeg artiste. HADŽIJA: To će ti dedu načisto ubiti. HADŽIJA (nastavlja pismo) Svemu ovome nema mnogo da se doda. Prsten će sa Julijanom biti čim se cirkus vrne u Beograd. MILICA Ne verujem Ja otac, ni u kakav prsten. Imaju oni, ako se ne spreče, da se venčaju ciganski oko vrbe. Ja sam za tropar prema svecu. Bestiji neka se ponudi novac da se Simeona kani, a ako neće, ako se bude ritala, da se cirkus policajno preko kuma Garašanina, iz Srbije ispujda. Milica. Lupus - Hadžiji, telegram Ništa ne preduzimajte stop Pismo s instrukcijama sledi stop Simeon. Lupus - Hadžiji, štafetom Sine Simeone i snaho Milice, saberite se, ne gubite glavu i ništa na sviju ruku ne preduzimajte. Naročito ti, Milice, magarice, ne poduhvataj se istornjavanja ciganske bande iz zemlje. Ne sme se postupati nepromišljeno, ajdučki, ukratko, srpski. Mora se biti diplomatičan i podzeman. Evo šta vam je raditi. Milice, iz tih stopa idi kod kuma Garašanina, i izloži mu žalostan slučaj. Ne ulazi u pojedinosti jer bi to čaršinskom

ogovaranju krila dalo. Uzmi naše balkanske beogradske repere - reci, na primer, da su ga nečim začarali, smutili ciganskim marifetlucima. U to će svako balkanski razboran verovati. Gledaj ako možeš, tako zboriti da te čovek razume. Policaji preferiraju fakta i jasan jezik. Prosto ga, u ime kumstva, zamoli, da kako zna i ume, pod bilo kojim paragrafom, cirkus tog posranog Tota u Srbiji zadrži. Jer ako ih istornjamo. Simeon će za njima, a onda ga moramo po Evropi vijati, a to je skupo. Ako cirkus zadržimo ostaće i Simeon, pa ćemo dobiti u vremenu. Razumeš li sada, Milice. A ti, Hadžija, kad Simeona vidiš, reci, da si posle zrelog dumanja, došao do zaključenija da je on sam od svoga života domnu, afendiko, gazda i da se ti u njegove odluke nemaš prava mešati. Budite zdravi i pametni oboje. Simeon. (Garašanin i Millca u Garašaninovoj kancelariji piju kafu.) MILICA: Kad bolje razmislim, pitam se, gospodine kume Garašanine, šta fali toj ciganskoj bestiji što nam uzjahala sina? U čemu su moje bogataške privilegije? Sta ja to, za mater božiju, imam više nego ona, šta ja smem više nego ona, šta umem više nego ona? Ona sme čak i na čibuk tatarski da puši, a kad bi nešto ja zadimila mene bi prozvali kurvom ili vešticom. Ona sme i jahaće pantalone da nosi, za koje bi mene naša caršija častila takvom šikanom da bi morala jal u manastir, jal i sama u cirkus. GARAŠANIN: Vrlo sažaljevam slučaj, gospoño Milice. Iz ovih stopa preduzeću nuždne mere da se cirkus u Srbiji zadrži kako je gospodin kum iz Beča zahtevao. MILICA: Ponekad mi, gospodine kume, zaista doñe da uzmem za ruke one moje sirotice pa da se kao trupa prijavimo istom “Interkontinentalu” za artiskinje. Da se i one malo muškaraca najašu, a ne da ih čitavog svog pečalnog veka kao supruge i majke na krkače nose. Prašćajte za ovu upadicu. Kanda je i mene malo dokačilo. GARAŠANIN: Nesrećna je zemlja čiji veliki muževi u krupnom istoričeskom magnoveniju sabiranja južnih Slovena, moraju da žive u tuñini. Kažite vašem svekru, a mom kumu, da se po Panoniji grdno komešanje zapatilo. Da u Mañarskoj svakog trena mogu nastati zbitija koja će iziskivati graždansku slogu. MILICA: Da kod nas u Srbiji žena ne živi kao metla, u ostavi, te se vadi samo kada kuću treba čistiti i pajati, a posle opet u mrak tura kad se o ozbiljnim, muškim, stvarima ima debatirati, ja bih vam možda nešto i znala. Ovako kao duduk ne znam ništa. Od inozemnosti sam videla jedino Zemun, a obećato mi je i Pančevo. GARAŠANIN: Saopštite mu da se na njega najozbiljnije računa kad taj čas doñe, da će oni tamo, kaogod i mi ovamo, dinastičku parnicu u stranu gurnuti. Kad su u sporu interesi naroda ja na kraljeve ne gledam. MILICA (ustajući): Kafa vam je odlična. Državna, što bf reko moj sin da je pri zdravoj pameti. GARAŠANIN: Pismo koje gospodinu kumu za Beč napišete donesite u vnutrenje poslove da diplomatičnom štafetom ode, kako u nepozvate ruke ne bi palo i kompromitovalo me što s jednim obrenovićevcem razgovaram. Lupus - Milici, tajnom prilikom Milice, šta ti bi džilatati se i nekakvu emancipaciju proklamirati kad vidiš dokle su nam te emancipacije kuću dovele. Sin ti timari cirkuske konje i sigračice, a muž dušu po crkvama, dok firma propada. Nadao sam se da si bar ti sačuvala zdrav razum, a sad najednom i ti počinješ da fantaziraš. Toliko sam desperatan da mi doñe s Aleksandrom Karañorñevićem se izmiriti, u Srbiju se vratiti, i svima vam tamo po ludoj materi nešto

učiniti. Kaže se meñutim, apo lisa kerdos den vieni - od srdžbe profit ne raste. Ako se ova kriza povoljno okonča, kunem se svetim arhangelom Mihajlom, lično ću ti muške gaće i čibuk kupiti pa jedno nosi, drugo puši, a ko te popreko pogleda sa mnom će imati posla. Sad pazi: pod enas - ne zloupotrebljavaj ljubeznost kumovu i diplomatičesku poštu, izlanućeš nešto. Pod dio - nedaj mužu da po crkvama gubi vreme. Pod tris - neka gospod Antonije preuzme poslove. Pod teseris - nedaj sinu da raskida s Tomanijom Sina, moli ga da pričeka. Pod pende - dojavi odmah odmah čim cirkus zadrže. Milica - Lupusu, depešom preko zemunskog telegrama Cirkus zadržan stop Simeon lud stop Mi prepadnuti stop Koraknite već jednom stop Milica. Gospodin Šamsika Tot - Upraviteljstvu varoši Beogradske - žalba Upraviteljstvu varoši bogradske. Ja, Šamsudin Tot, graždanin ugarski, artist i upravitelj neuporedimoga internacionalnoga cirkusa “lnterkontinantal”, s trupom znamenitih veštaka u parteru i kroza zrak, sa germanskim kurjacima, ruskim medvedima, turskim majmunima i domašnim petlovima, na umetničkoj turneji kroz vašu zemlju nahodeći se, ulažem žalbu protiv mračnog i bespovodnog postupka upraviteljstva varoši Beograda kojim su meni, kaogod i uvaženim članovima moje meždunarodiie menažerije putom fizičkog prisilenija, matere mañarsko-ciganske psovanja i ruku pod suknje zavlačenja, oduzete putne isprave, te nam je tako onemogućen povratak u civilizaciju. Stoga u svoje lično ime kao i u ime svih artista pod mojom palicom, kategorično urgiram da nam se sve teskere bez odlaganja vrnu. U protivnom se kanimo obratiti austriskom konzulatu pa i Muhafizu beogradskom. S poštovanjem Šamsudin Tot svojeručno. Mladi Gazda - Lupusu, redovnom poštom Gospodine, kad sam doznao za tešku nevolju koja se oborila na izvesni onostrani cirkus, jasno mi je postalo da su rečene nevolje logičeski vaše zloćudne naravi. Vi ste, poznajem ja vas, preko kuma Ilije Garašanina izdejstvovali oduzimanje pasoša dok nekim Vašim ujdurmama ne uspete da me onemogućite u mom napuštanju firme i bračnom svezivanju za obožavanja i ljubavi dostojnu gospoñicu Julijanu Tolnaj. Meni ovo gospodine niko nije odao, pa nemate zašta majci ili ocu prosipati vaše ajdučke grdnje. Svaki deo ove prljave pripovesti nosi trag vašeg prstena pečatnjaka, istog što je već godinama pečatio izvesna tajna, meni upućivana pisma. Ovo velim s toga, što, ako u razumnom roku pomenutim artistima putne isprave ne budu vraćene, ja ću sva Vaša tajna političeska pisma, koja uprkos Vašim izričitim nalozima nisam uništio, odneti na onaj isti kancelarijski sto kome ste se obratili da meni upropastite život. A vi puknite. U ovo vam se kunem višnjim Bogom i našom slavom svetim arhanñelorn Mihajlom prekidajući s Vama svaku porodičnu i ma koju drugu vezu. Mladi Gazda - Tomaniji Sina Poštovana gospoñice Sina, ne znam jesu li do Vas doprle priče koje naše projektirano venčanje čine nemogućim. Molim da se od sada smatrate slobodnom od svak obaveze prema meni i kući Njegovan. Spreman sam da za ovaj raskid svu krivicu primim na sebe, ali ne mogu, gospoñice, a da za grešnike ne proglasim i naše familije i varvarske predačke običaje Arumuna, koji u interesu bogaćenja genosa, vezuju sasvim nedorasla

bića, još dok njihova srca nisu ni stigla da izraze svoja sopstvena opredeljenja. Nadam se, gospoñice, da ćete jednoga dana i sami zahvaljivati Bogu za ovu odluku. Siguran sam da ćete i Vi naći ono što Vam srce želi. Sa uvažavanjem Simeon Njegovan. Lupus - Mladome Gazdi Dražajši unuče, premili moj Simeone, ima u životu svašta, ali za firma čoveka najnesnošljivije je kad ga kokalo apo kokalo, kost od kosti njegove, testamentarni naslednik i futurum njegove krvi optuži za ruiniranje života. Tako je, pečalni, s obe noge u grobu, primih i pročitah Tvoje srdito i preteće pismo. Jeste, sinko, greh jc moj. Pa premda nije moja ideja bila da se preko kuma Ilije ometa to tvoje bračno svezivanje za ljubavi dostojnu gospoñicu Julijanu Tolnaj, to je bila ideja tvoje brigom pritisnute majke Milice, opet je moja krivica najpretežnija, jer sam strahu roditelja ti popustio. Uviñam da je što smo činili za firmu možda i bilo dobro, ali za tebe ne. Simeoni su od vajka mrcvarili jedan drugoga u ime firme. Nisu oni to, sinko, činili što su bili zlotvori. Da bi mogao pravedno suditi ispripovedaću ti priču o našoj porodičnoj argonautici. Mi smo u Konstantinopolis sišli iz Trakije otprilike u doba kada su Turci pod Rodope bili. Ostali smo mahom na jedincima. U Trakiji Simeoni behu trgovci mirisa i šminki, tek u Tebama počeli smo prodavati lekovite trave i baviti se kosmetikom. Tako je naš Simeon Sigetski za račun Mehmed paše Sokoloviča u živu proobratio glavu sultana Sulejmana Vli čanstvenog kad je ovaj 1566. pod Sigetom umro. Kroz stotine i stotine godina gurbetovanja, patnje, straha, brige i truda ta firma, od Tebe danas na propast osuñena, nije bila samo roba po magazama, po morskim i karavanskim maršrutama, ta firma je mnogo više od toga, ona je sva njena prošlost i sva njena budućnost koje Ti hoćeš da je lišiš. Toliko sam se osećao dužnim predočiti ti kao deda. Umoliću te da ako ikako mogneš, odluku o napuštanju firme povučeš. Oženi se, sinko, kako ti srce zapoveda, ali ostani u firmi i budi joj gazda. I gospoñica Julijana Tolnaj biće u firmu primljena raširenih ruku i bez ikakvih predrasuda. Ako li ti ova solucija ne odgovara, ako po svaku cenu hoćeš iz firme, niko ti, zapamti, ne sme na putu stajati. Cela će familija Njegovan uz Tebe solidarno biti, a ponajvećma baš ja. Ako ti s moje strane nešto treba samo javi. To se ima odnositi i na bilo kakve potrebe artiskinje gospoñice Tolnaj, kojoj isporuči moje najusrdnije pozdrave i želje za što skorijim viñenjem. A kod viñenja već kad smo, pitam se ne bi li bilo bolje da veridbu obavimo ovde u Beču, gde su nazori svetski, a ne palanački kao kod nas. Ako ne možeš ostati s firmom, pečate i ključeve predaj gospodinu Antoniju, prokuristi, nipodkako ocu i oprosti ako možeš. Voli te tvoj deda Simeon. P.S. Prilažem ceduljku za kum Iliju. Odnosi mu je da tvojima cirkuzantima pasoše vrne. Mladi Gazda - Lupusu Najmiliji moj dedo Simeone, Vaše me ljubazno pismo do fundamenta srce potreslo. Pokazalo se da ste vi u stvari jedno torženstveno ljudsko biće, na čemu sam vam ja i moja slatka Julijana neizmerivo blagodarni. Zlopatim se kako da vam objasnim što nisam kadar Vaše predloženije da u firmi ostanem akceptovati. Vi bar znate šta je firma i koliko ona od čoveka zahteva. Odkad za nju radim, a to je čini mi se odkad sam se rodio, nisam ja, dragi moj dedo, nijedan dan života imao a da sam mogao reći - moj je. Već me je i moja Julijana uhvatila da, kad se čega sećam, nikad ne velim, to je bilo toga dana, meseca, godine “Uvek kažem:” bilo je to onda kad je na bečkoj efektnoj berzi pao kurs turskog dukata za pola procenta “ili” bilo je to onda kada je pala pod stečaj drvena

kumpanija u kojoj smo imall 25% glavnice. Ne, preljubezni moj dedo, ne mogu u firmi ostati. Ipak Vam na svemu od srca hvala. A o Beču i Vašem toplom pozivu ću porazmisliti, mada verujem da Julijani do graždanskih formi nije stalo. Sad žurim u vnutrene poslove kod kuma Ilije da mu Vašu ceduljku uručim. Mnogo vas voli i poštuje Vaš presrećni unuk Simeon. Barun Spiridon Sina – Lupusu, Loco, Lakijem Cher Monsieur et Ami, da Vas uznemirim prisiljavaju me izvesne neugodne informacije koje se tiču projektovanog venčanja Vašeg unuka i moje unuke Tomanije. Njihova je veza bojati se. Irréparablement, oštećena žaljenja vrednim ponašanjem Vašeg unuka. Čim se sretnemo na prijemu kod njegove svetlosti kneza Miloša morate mi objasniti kakva je to čudotvorna osoba koja je Vašem unuku, čuvenom po trezvenosti, mogla do te mere pamet pomutiti? To zaista mora biti nešto naročito. n'est-ce pas? Vaš barun Spiridon Sina. Lupus – Barunu Sini, Loco, dušmaninom Vrlo poštovani i dragi barune, kako ona persona izgleda pojma nemam, nikada je nisam video, a cirkuse ne posećujem. I sam sam ljubopitan. Što se tiče dana, moj je unuk do sada bio vezana vreća. Ko je nju uspeo odrešiti, zaista mora biti ekstraordineran. Vaš Simeon Njegovan. Mladi Gazda - Julijani Tolnaj, artiskinji, iz Beograda, gdi bude po vnutrenosti Srbije, štafetom Neiskaziva Julijano, presjajni moj dijamando. Dobih vesti iz Beča od dede Lupusa, kojih sam se plašio bio. Pokazalo se, bez razloga. On iskreno odobrava našu svezu. Ako nam se što ispreči, veli, da će lično i urgentno ukloniti. Poslao mi ceduljku za našeg kuma ministra Garašanina da se cirkus odmah iz Srbije pusti. Stoga reci gospon Totu da pasoše odmah diže. Svu naknadu štete obeštetiću ja iz svoga džepa. Znam da ti, dijamondo moj, do novaca nije stalo. Kad budem predao pečate i ključeve našem gospodinu Antoniju, gotov sam. Teliose, završilo se, što vele Grci. Jerokino moj slatki, jedva čekam da opet budemo zajedno. A opet žao mi je dede. Deda neće dugo, a otac se ne računa. Njega firma kao da nema. O čemu ja to pričam, ma ton Teon, za ime božje? Kakvi poslovi? Šta me se sve to tiče? Pod nadzorom firme su me smislili, isplanirali i ugovorili. Ja sam posle funkcionirao kao i svaka mašina. A onda si naišla ti i prepravila me, mandragoro, krotiteljko, celivam svaku poru tvog tela, a osobito onaj zlaćani ulaz u život, čije ime nisam do sada smeo ni da pomenem, a nekmoli da mu se s obožavanjem klanjam. Sav tvoj Simeon. P.S. Zamisli, dede protiv Tebe toliko ništa da mi je predložio da se s Tobom venčam, ali da produžim voditi firmu. Glatko sam odbio. Siguran sam da se soglašuješ sa mnom. Julijana Tolnaj - Mladom Gazdi, iz Kragujevca u Beograd Slatko Simeon, malo moj Srb, crno moje konjče, zdravo fino bilo od teb pismo primiti i razumeti da otići iz ovaj strašan držav i u Peštu se vrnuti. Kad informiram gospon Tot za rajzepas, on plači, a on takav švajnhund. Čim celo band preko Save utekni, čim granic od ova ajdučke mizerije preñe, uzima tebe za moj konjostrojac, nem tudom kako se kaže, a onda uzmi Tvoji novci od refundacija od šteta. Ja njem ondak rekni da od ta njegova

špekulacija nema niks. Moj Simeon, kažim, nije obligatno svinjarije od srpski vlast plaćati. A isto takoñer da prezident na jedno važno firma nema nikakav nužd u cirkus od švajnhund Tot raditi, kad ga može celo kupiti. Sad Ti, Simeon, na men ne ljutiš, ti meni pisao tako slatko o tvoj deda u Beč. Mene to zdravo rastužiti dalo, jer i ja imam jedno ded u Madžarska koje voli jako. Uvek šalji njemu anzihtskarte, od gradovi gdi jesam s cirkus. Pita alzo ja Tebe, lepo je li tvoj deda tako sam ostaviti? On ionak ne živi dugo, šta košta da Ti za to rok u cirkus od švajnhund Tot ne uñiš, nego i ja iz nejga iziñem i u tvoj cirkus, hoću kažim, u tvoja firma uñim. A kada deda umri, onda iz firma cuzamen iziñemo i za otmen publikom naš teatar etabliramo. Oćiš? Jedva čekam moj Srb, crno moje konjče, zajedničkim biti. Sad se za tačka i jedno gazdinsko ambar moram dati šminkati. Publikum unmöglich divlji. Konjušar od mene Joško će sa mnom u firma. On doduš, boj da ti ne budeš ljubomoran, ali ja mu reknem da je budal kad misli da jedno prezident od firma na jedno konjušar može biti ljubopitljiv. Tvoja, koja te ljubi, Julijana. Mladi Gazda - Simeonu Lupusu Dražajši dedo, gospodine Simeone, hitam da Vam zablagodarim na brizi za sreću moju i moje budušče supruge gospoñice Tolnaj. Kažem budušče supruge, jer je moja Julijana odlučila da se ipak i zvanično venčamo. Tu je žrtvu učinila samo radi Vas koji je podsećate na njenog dedu u Madžarskoj. Zar to nije dirljiva pažnja prema našoj porodici i Vama lično? Vaš poziv iz sveg srca prihvatamo i u carstvujušču Vijenu na svetkovinu venčanja stižemo početkom januarija, zavisno od cirkuskih poslova. Tačan datum javiću iz Pešte depešom. Opraštajući se zauvek od firme, uz rukoljub budušče snaje Julijane, Vaš odani unuk Simeon. Milica - Lupusu, porodičnim kurirom Otac-neotac, ni moj Hadžija, koji mi nad glavom cmizdri ni ja, Milica, ne možemo da se saberemo od svega što nas je snašlo od kako ste, sotona jedini zna zašto, odobrili skarednu svezu našega jedinca Simeona s onom cirkuzantkinjom, džambaskinjom i interkontinentalnom kurveštinom Tolnajkom, crkla dabogda, pa ga još, da sramota bude kompletirana, pozvali da s njom po Beču paradira. Ovde je bruka pukla golema, pošto se naš ajvan s njome javno na promenadi prikazuje, a iz cirkusa ne izbiva. Ta ciganska banda je sinoć oproštajno predstavljenije na Kalimegdanu dala. Pričaju da je naš Simeon držao konja one probisvetkinje ponosno kao da drži državni barjak. Ja iz kuće nosa ne pomaljam. Ljudi se počeli od nas odbivati. Očajni smo i za Dunavo pripravni. Zašto ste to učinili? Ako sada ne zna, moraće Vam znati crna duša kad pred Boga uskoro, nadam se, predstane. Ja i moj Simeon prekidamo ovime svaku familijarnu vezu s Vami. Poslove će Hadžija predati glavnome prokuristi gospodinu Antoniju. Ionako ih je taj i dosada vodio, a moj Hadžija samo potpisivao što mu se podmetne. Nemojte nam više ni pisati, jer odgovarati nećemo ni na Vašu čitulju. Milica HADŽIA Dragi otac, šta učiniste neka vam je, s moje strane, Bogom prosto. Simeon. MILICA Ali, ne i sa moje. Milica. Lupus - Hadžiji. depešom Magarci stop Simeon

Kraj prvog dela II DEO Kako se firma “Simeon Njegovan i Sin” izvukla ispod cirkuskih butina konjokrotlteljke Julijane Tolnaj i kako se u carstvujuščem gradu Vijeni slučila buna. Gazda Simeon - Hadži Simeonu. Iz Beča u Beograd, redovnom poštom, dne 30. januarija 1848. Ljubezni moji roditelji, draga majko i otac, jedva da smo vozljubljena Julijana i ja nekoliko nedelja u Carstvujuščoj Vieni, toliko se velebnih zbitija slučilo, da ne znam s koje ih bande načeti. Deda Lupus nam se zdravo promenio. Sem fesa i topuz čibuka, na njemu je sve ala franca, pa ide u ljubičasti gerok. A i skotsku narav upitomio nekako. Zamislite, Julijani ruku cellvao, a tako ni s rukom carigradskog patrijarha nije postupao, nego je serbez makao kad mu je pod nos podnešena. Kuća mu vredi više od cele Gospodske ulice s dodatkom Saborne crkve, samo ne zvoni. Kod dede zatekli prijem. (Beč, sjajan spram dotadašnjeg skromnog grañanskog Beograda. U toku je jedan od Štrausovih valcera. U pozadini ples, u kome se, pored ostalih parova, vidi Julijana kako igra sa nekim husarskim oficirom) Julijana se odmah posle predstavljanja i celivanja, još ni prašinu aljine nije stresla, ufatila u opšte vrćenje i galopiranje. Jedva je pod okom držim, jer me deda i barun Sina pritisli za novosti s Balkana. BARUN SINA: Više je nego verovatno, cher Ami, da će Srblja i Garašanin hteti da Meternikove neprilike s Mañarima iskoristi u svrhu dinamiziranja ideje o ujedinjenju Južnih Slovena izvan granica Monarhije. LUPUS: Ne znam ja ništa o tome, cher ami. Tipota den ksero. SINA: Naravno, naravno... (ne skidajući lornjon s Julijane) Ekstraordinarna dama, gospoñica Tolnay. N'est ce pas? LUPUS: Jeste. Ordinarna u svakom pogledu. SINA: Pa ipak bilo bi mudro kad bi Knez Miloš bio upozoren da njegovi interesi ne leže u tajnim pregovorima s košutovcima i zameranju Austriji, bez čijeg pristanka nema ni govora o njegovom povratku na srpski presto... Kakva figura, kakva gracioznost! Ta ona, Njago, ne igra! Ona lebdi. MLADI GAZDA: Gospoñica Tolnaj je prakticirala s konjima... LUPUS: Kao što vam je znano, Sina, mene politika ne zanima, ali star sam, zaboravan poprilično, pa se pitam, ako se slučajno pred Knezom Milošem o vašim rečima izlajem, hoću li načinlti kakvu indiskreciju? SINA: Otkud ja znam, dragi Njago? Bankar sam, nisam političar. Jedino znam da je vlada, odlučila jedinstvo Monarhije svim sredstvima braniti svoj odnos prema nasleñu srpskog trona i dinastičkim borbama izmeñu Obrenovića i Karañorñevića u potpunosti podrediti držanju ovih kuća prema našoj političkoj slici... Vaša je stvar, naravno, kome ćete to, u trenutku svoje zaboravnosti, saopštiti. Knezu Milošu ili gn. Iliji Garašaninu... MLADI GAZDA: Gospoñica Tolnaj je famozno vična konjima... SINA: Tako? (drži lornjon na Mladom gazdi) Sasvim arlstokratski. LUPUS: U krugovima gospoñice Tolnay, u aristokrate se računa svako ko zna oca.

SINA: Esprit burgeois de l'époque. Grañanski duh je, dragi moj Njago, ključ dana i budućnosti, i ko ga ne oseti, ko mu se na vreme ne prilagodi, već sutra će u muzeju praviti društvo staromodnim privilegijama krvi i porekla. MLADI GAZDA: Ja sam, meñutim, i taj grañanski odbacio. Sad sam obujmljen jedino artističkim. LUPUS: Štalskim. Ako se otera Njegova Ekselencija Meternih, bojim se, da će se ta artističko-štalska mera i na bečko društvo početi primjenjivati. SINA: Ali ako Knez Meternih ne popusti, imaćemo revoluciju i kukati za bilo kakvom merom. LUPUS: Nema naroda koji, ako mu i malo date, neće tražiti još više. I sve više ukoliko mu više dajete. SINA: Da li je to razlog što obrenovićevci ne dižu otvorenu bunu u Srbiji? LUPUS: Ne. Razlog je što kod nas, kad nezadovoljan svet na Dvor krene, završi kod prve veće radnje na koju naiñe. A veće radnje u Beogradu su uglavnom moje. SINA: Praktičan neki narod. Ali, kad smo već kod praktičnosti, cher Ami, kanite li, možda, u banju Marijenbad dok ovo proñe? LUPUS: Ne kanim. Umesto toga sam izdao nalog da se svi prizemni otvori na kući zabarikadiraju, a sluge ojačao u naoružanju. SINA: Ne držite li tu privatnu mobilizaciju malko preteranom? U Beču smo, mon Dieu, nismo na Balkanu! LUPUS: U tome i jeste stvar što na Balkanu nismo. Da jesmo, da je na mesto Njegove ekselencije Kneza Meterniha, naš Knez Miloš, ja vam se dragi moj barone, u takve troškove sigurno ne bih bacao. Ne verujem da bi kod njega ta čuvena evropejska revolucija trajala duže nego da se jedan dobar čibuk popuši. Ostatak dana bi se proveo u sahranama. (Sina ih napušta. Odlazi da igra sa Julijanom. Lupus štapom udari mladog gazdu u leña. Ovaj jekne.) MLADI GAZDA: Zašto, gospodine? LUPUS: Slučajno. Godine ne dadu da kontroliram pokrete. I tako znači odlučili smo da se manemo dosadne trgovine i zarañivanja, i živimo slobodnim, trošadžijskim životom? MLADI GAZDA: Jesmo, dedo. LUPUS: I pare da arčimo nemilice? MLADI GAZDA: Jeste, dedo. Blagodareći vašem ljubavi moje razumevanju. LUPUS: Živimo, uživamo, a? MLADI GAZDA: Zume - apolavsome! Živimo, uživajmo! LUPUSE: I trošimo? MLADI GAZDA: I trošimo. LUPUS: Očaran sam. MLADI GAZDA: Zahvaljujem. Mogu li sad da idem? LUPUS: Kuda? MLADI GAZDA: Sigrao bih i ja malko s gospoñicom Tolnaj. LUPUS: A voli li i gospoñica Tolnay da troši? MLADI GAZDA: Više nego išta. Hoće da me nauči kako se arči alla grosso i viče “baš me briga!” Jer samo trošenje i nije toliko bitno za slobodu, koliko da te zbog toga boli briga. LUPUS: Ma nemoj! MLADI GAZDA: Stvarno, gospodine! I u tom je moja Julljana, pedagog kakvog na svetu

nema. Što ona za jedno pre podne potroši, osrednji trgovac ne može za mesec zaraditi. LUPUS: Lele! Ali nek je sa srećom. Samo da bi se na veliko trošilo, i velike pare treba imati, a koliko je meni poznato, ti ih nemaš. MLADI GAZDA: Moja Julijana i ja se oslanjamo na vaše obećanje da ćete nam se u svemu naći, gospodine. Ne mislite ga, valjda, trgnuti? LUPUS: Teos filaksi. Bože sačuvaj. Zar bi iko zdrav imao srca i pameti usprotiviti se jednoj tako razboritoj želji?... Kako ono beše? Živimo... živimo... MLADI GAZDA: Živimo, uživajmo. LUPUS: Jeste. Živimo, uživajmo! Voleo bih da i ja mogu. MLADI GAZDA: Šta vam brani? LUPUS: Isuvise sam star za štalu. Zato se samo vi fino provedite. Sve račune ja plaćam. MLADI GAZDA: To je zbilja ženerozno. Dozvolite mi da vam celivam ljubeznu ruku. LUPUS: Sub modo pod uslovom, da mi uredno potpisuješ priznanice. MLADI GAZDA: Kakve priznanice? Pa vi znate da vam ja taj novac ne mogu vratiti. LUPUS: Ama, niko ti ne traži da ga vraćaš. Zar sam ja zver? Meni to treba radi poreze... MLADI GAZDA: Onda da ih potpisujem. Što da ne? Mislite li na njih dobiti kakve olakšice? LUPUS: Dabogme! MLADI GAZDA: Našta, gospodine? LUPUS: Na glupost, gospodine. U to sva zaduvana stiže i moja Julijana. Ja krenem da je preuzmem, ali deda me, onako mator, preteče, uhvati Julijanu oko pasa i vrati je u valcer, vičući “Zume, apolavsome!“ Živimo, uživajmo, a ja ostanem s štapom koji mi ga je u ruke turio. Julijana Tolnaj - Eržebeti Tolnaj, iz Beča u Peštu Mila moja sestrice, ne srdi se na mene što ti retko pišem, ali sam zdravo zauzeta. Računala sam na mog Raca Simeona da s njim izvučem i sebe i našu famillju iz bede. Ali s njim, s mojim Racom, draga Erži ne ide glatko. On je još od Beograda ispoljavao grdno zanimanje za cirkuski život pa i želju da postane artist - voltižer. Najveći mu je, izgleda, san bio da se truckamo na konju zajedno. Ja sam se nadala da su to bube česte kod urednih familijamih grañana, koje zaslepljuje arena. Za njih je cirkus treštanje muzike. iluminacija, lepe žene i sve to spetljano u uzbudljive vratolomlje. Ti si mila moja sestrice, u tom “zdravo lepom životu” izgubila noge, otac nam se od straha propio, a ja... ja sam se Erži za Raca i vezala da bi se kurtalisala cirkusa... Sad vidiš u čemu je stvar. Oboje smo jedno drugome promenili život. On se, Erži, oko mene jako trudi, radim s njim šta oću, a ni kao muškarac nije rñav. Računala sam da ću ga ta cirkuska fantazija proći. Polagala sam i na njegovog dedu, našeg bečkog domaćina, najvećeg premunteza koga sam u životu srela, da će ga od dozvati pameti. Planirala sam da se venčamo, on u firmi ostane i nasledi je, da se u Beč preselimo, jer se u onom njihovom Beogradu ne može ljudski živeti. Muka je, meñutim, što on o trošenju ume jedino da priča, ali kad do stvarnog troška doñe, on se prosto oduzme. Paralizira se Erži, na časnu reč. Nikad još nisam videla čoveka kome pare iz ruke teže ispadaju. Ume da zarañuje, deda mu veli da je u tome besprimeran, ali da troši ne ume. I tako sam ja s mojim Racem u duši počela raskidati, čak i da se u normalno trgovačko stanje vrati, ja od toga neću mnogo imati. Održavam s njim one odnose, razgovaramo o venčanju, kojima, cirkusu i ostalim njegovim budalaštinama i trošim njegov novac mirne savesti. Trošim ga mnogo, uspevam nešto

štimovanjem računa i na stranu da odvojim i čekam da nañem pristojnu zamenu za mog Raca. Ja, draga moja sestrice, još uvek mog Raca pomalo volim, premda mi na živce ide i zahvalna sam mu. Jer da njega nisam srela, ja bi se još uvek u Totovom cirkusu šikanirala panonskim i balkanskim selendrama. Eto, draga i mila Eržika kakvo je stanje sa mnom. Šta kažete na Košuta koji traži zasebnu Mañarsku vladu? Svi naši Mañari ovde su oduševljeni. I ja molim Boga da naša Mañarska opet bude velika i slobodna. Oko toga se i s mojim Racom kačim. Jer on kaže: “U redu, ne branim, protiv slobodne Mañarske nemam ništa, ali ćemo se za ono velika malo pripitati.” “Šta ima da se pitamo?” kažem “warum”, “darum”, veli on “zato što slobodni možete biti i mali, a ako budete veliki, onda slobodni neće biti drugi.” “Koji drugi?” “Kroati i Srbi” - veli on. A ja onda dreknem: “Kakvi Kroati i Srbi? Ne znam ja ni za kakve Kroate i Srbe! Iznad Save i Dunava svi su Mañari i kvit” I tako se posvañamo. Živela slobodna i velika Mañarska! Živeo Lajoš Košut! Ura! Mamu i tebe voli vaša Juliška. Mladi Gazda - Hadžiji, tajnom prilikom Premili roditelji, nisam mislio skoro pisati, ali prilika izbila, a i dogañaj se slučio, pa Vas o njemu moram izvestiti. Moja je Julijana juče prvi put u društvo izvedena i mojom zaručnicom predstavljena. Juče predveče smo sve troje, Julijana, deda i ja učinili vizitu knjazu Milošu. Miloš nam je, da znate, ostareo. U telu mislim, dočim u mozgu ostao isti kučkoder i čedomorac kakav je oduvek bio. Nit je psovao, nit svoje čuvene buzdovanske pošalice pravio, a nije ni, po svom običaju oma za sisu vatao. Suko brkove i s Julijanom o Mañarskoj divanio. Gledam, mislim, il’ je ćud u izganstvu promenio ili je i njega moja Julijana ukrotila. Čudim se, ali sam i na straži. Taj drukčije ume. “Činiš voliko, devojko, za ostale Madžare ne znam, ali ti mi se onoliko dopadaš.” Julijana se kao prava svetska dama pokazala pa je taj bezobrazluk preokrenula u očinsko tapšanje. Za trpezom nismo bili sami. Naokolo su neke umetničke galunterije. Radičević, Daničić, Nenadović i još neki. Romi Vuk nije bio, u banji je, rekoše. Nikako da ih svarim. Naročito ne kosatog pojetu Branka, koji se oko Julijane toliko majao, da mu je sam knez morao podviknuti: “Mi či se, bre, Branko, od sopstvenosti Njegovana”. Ja načinim ladno primečenije da gospoñica Tolnaj nije ničija sopstvenost, umetnjaci zapljeskaše, Julijana me u čelo poljubi, Miloš zakoluta očima, a deda reće samo “mašala”! Tako se završila naša poseta knjazu Milošu. Samo da se i to naše venčanje što pre obavi, pa da Julijana i ja krenemo svojim putem. Pozdravite sestre, a Vas poštuje i voli vaš sin Simeon sa buduščom snajom Julijanom. Lupus - Hadžiji, telegramom Sin ti je dobro stop Lek je već progutao samo ga još nije proteralo stop Otac. Hadžija - Lupusu, telegramom Otac stop Ja nisam velike škole učio da zarañujem novac stop To može svaka budala stop Svega mi je dosta stop Ako vi ili Simeon brzo ne doñete ja odoh u manastir stop Časne mi reči stop Hadžija. Lupus - Hadžiji, telegramom Stavi zabranu na sinovljev lični račun da ne bi što od novaca podizao stop Ne pitaj zašto stop Nego učini stop Pa onda idi u manastir stop Otac.

Antonije - Lupusu, austrijanskom poštom Gospodar Simeone, prešao u Zemun da pismo pratim bezbedno od panduri i špijuni Ilije G. Račun gospodina Simeona najmlañeg, unuka, zapreten. Ne može s njega nikud ni para. Na gospodina Simeona mlañeg Hadžiju, oko držim. U velikom je duševnom tumbanju. Brine i sekira se. O kontraktima sa Stambolom, Baktatom, ðenovom i Marselesom izvestiću srpskom poštom iz Beograda. Za bečki kontrakt čekam od vas glas. Javite depešom samo: ugovara se ili se ne ugovara? Naš senzal javlja iz Krakova da je tržište nesigurno i ljuljajuće. Poljaci sada samo himne pevaju i barjacima maju. Javite depešom: čekati, ne čekati. Ako se u Evropi zamuti, cena svile u Maloj Aziji će pasti. Zapovedite: kupuj ili ne kupuj. Firma Kumanudi liferuje vojsci hranu skupo. Priča se da će biti nova licitacija. Da li da se učestvuje depešom: licitiraj ili ne licitiraj. U našem narodu vrenje od kako se čulo za Francuze i da im je kralj utekao. Šta mi da radimo? Javite: Muti ili ne muti. Recite radim li dobro? Pogiboh od sekiraciju. Samo: radiš, ne radiš. Pokorno Vaš poslovoña Antonije. Lupus - Antoniju, depešom Ugovara se stop Čekaj stop Ne kupuj stop Licitiraj stop Muti stop Dobar si stop Gazda. Lupus - Antoniju, tajnom prilikom Imam pouzdano izvešće da je moj rošavi kum Garašanin upoznat s time da primamo kopije od njegovih pisama. Uhvatio onog pisara, ali mu ništa učinio nije. Sad mu diktuje lažna pisma, koja treba nas da zalude. Ničim onom momku ne pokazuj da sumnjamo. Kopije primaj i plaćaj, ali pomalo. Na dobitku smo sve dok Garašanin ne zna da znamo za pisma da zna. Ako nas krivim upućuje, ako nas savetuje levo da idemo, desno ćemo okrenuti, je l’ razumeš? Otvori oči i ne razbacuj pare. Gazda. Mladi Gazda - Milici Njegovan Najdraža moja mamo, Vašeg je pečalnog sina zgodilo neščastije kakvo ni u najgroznijoj moriji sanjati nisam mogao. Mene je, mamo, moja Julijana napustila, odbegnuvši neznano kud. Ostavila mi pismeno u kojemu veli da naša sveza nema svrhe, da se ja nikako računskog načina mišljenja ne mogu okaniti i da nikada artista neću postati. Uvek ću kaže ostati trgovac i špekulant pa je za oboje probitačnije da svako sa svojim cirkusom ostane. Njen Joška išćezao takoñe. Svet je za mene propao. Ne znam ni ko sam, ni šta sam, voleo bih mamo da sam mrtav. Vaš nesrećni sin Simeon. Milica - Lupusu, telegramom Šta ste mu uradili za ime božje. Stop. Da ruku dete na sebe ne digne stop Očajni smo stop Ja Milica pitam da li da doñem stop Javite hitno Stop Milica. Lupus - Milici, telegramom Ostani gde si stop Ja brinem stop Ko da ćeš ti bolje od mene brinuti stop Otac Roditelji - Mladom Gazdi HADŽIJA Dražajši naš sine Simeone, u svetom pismu piše: Ko te udari po desnom obrazu obrni mu

i levi, još mogu da ti citiram Horacija i neke stihove i Fausta... MILICA Može, ali neće, jer će ti tvoja majka Milica reći da su sve to gluposti. Trpela bih ja, nad njim stojeći i Horacija pa čak i Geteta, ali ne mogu podneti da se moj sin jedinac uči okretanju drugog obraza. Kida mi se srce kad pomislim šta ti je ta, neću da je nazivam, osoba učinila. Bilo je za očekivati. Što pre zaboravi. Mlad si, zdrav, sposoban, imovan. I doñi nam mili sine što pre. Sestre te vole i na tebe misle, a tvoja te mati čeka da te uteši. Lupus - Hadžiji i Milici Dragi sine Simeone i snajo Milice, ne grdite mene nego Boga falite što je tako brzo oslobodlo firmu one belosvetske kalašture i cigansko-ugarske konjske napasti, a da niko ni prstom nije morao mrdnuti. Ako ste dali poverovati da je u dejstvu bila neka moja smutnja, prevarili ste se. Prevukao sam unuke ovamo da bi mi pod okom bio, da na njega utičem, premda bih lagao kada bih tvrdio da na neke žilavije načine nisam računao. U prvom redu računao sam na fakt da je ta Julijana roñena kurva. Našem je Simeonu to naravski, izmaklo. No naš je knjaz Miloš to stanije stvari već pri prvom viñenju, uz nešto malo fizičeske vizitacije smesta uočio. Ali eto kurva iznenada odbeže sama. Kut vrej efendijak! Nek joj je srećan put. Kao firma se radujem, ma da mi je, privatno Simeona pomalo i žao. Samo bez brige, preživeće taj. Jaka smo mi fela ljudi. Za sada ne daje nikakve znake života i pameti. Velim viči, psuj, kuni lakše će ti biti. On ništa, petra - kamen. Predložio sam mu da porazbija nekoliko praznih flaša. Ako mu stakla žao, nek prebije nekog od posluge. Iz iskustva znam da za smirenje živaca jačeg sredstva nema. Ti, Milice, stoj gde si, nije vreme za špacirunge. Ovde narodna furtutma samo što nije počela. Zbogom. Otac. Julijana Tolnaj - Eržebeti Tolnaj Mila moja Erži, toliko se stvari u mom životu promenilo da prosto ne znam odakle da počnem. U jednom danu promenila sam kavaljera, konje, kočije, apartman, bankovni račun pa čak i ime. Kad sam u Beogradu upoznala Simeona mislila sam ja da sam i ja najposle s magarca na konja skočila. Ispostavilo se meñutim da je prema onome na čemu ja sad jašim moj mali Rac bio mula. Evo kako se sve udesilo. Prekjuče je u moju sobu navratlo Racov deda Lupus. Baš sam se presvlačlla. Taman sam žipon preko glave svukla čujem šuštanje. Prepadnem se, okrenem, i prepoznam Simeona Lupusa. Drži nešto pod rukom, bled, prastar, s rumenim očima kao u rumunskog vampira... LUPUS: Guten Abend Freuleln Tolnaj! JULIJANA: Idite bestraga. Uplašili ste me. LUPUS: Jeste li vi to mene s nekim zamenili? JULIJANA: Jesam. S vampirom. LUPUS (smeje se): Ko je u ovoj kući vampir. Freulein Tolnaj još je neizvesno. JULIJANA: Okrenite se da se obučem. Zar ne vidite da sam pola gola! LUPUS: Meni to ne smeta. JULIJANA: Ali smeta meni. LUPUS: Zašto? Jeste li ružni? JULIJANA: Okrenite se ili ću da vičem! LUPUS: Andaksi. A kad se već oblačite onda obucite ovo. (Pruža joj haljinu) JULIJANA: Šta je to, gospodine?

LUPUS: Haljina tako mi je bar rečeno. JULIJANA: Rečeno? Ko vam je rekao? LUPUS: Jedan veliki gospodin koji vam šalje ovu haljinu u ime svoje velike blagonaklonosti. JULIJANA: Ne primam poklone od nepoznate gospode, ma koliko bili veliki i gospoda i pokloni. A zatim, ova haljina je za izlazak, a ja večeras ne izlazim. LUPUS: Da li vi večeras izlazite ili ne izlazite, i za to bi rekao da je još neizvesno. Znate, gospoñice Tolnaj, pažljivo sam promatrao, a nisam primetio da delite entuzijazam moga unuka prema divotama artističkog života. Vi očigledno niste ponešeni izgledima da živite s jednim konjovodcem. Inače biste se udali za gospodina Jošku, koji, ako se ne varam, u nekom mračnom ćošku vašeg pretsoblja zverski koluta očima. mučeći maštu uspomenama zbog kojih bi mog unuka tresnula kaplja. Vašoj želji da živite s bogatim veletrgovcem nema se šta zameriti. Svet je danas prepun romantičnih idiota. Utešno je sresti osobu kao što ste vi, koja na svoju budućnost misli kao dobar domaćln. JULIJANA: Pa onda se slažemo gospodine. LUPUS: U opštim crtama da, ali ne u svakom detalju. Pretpostavljam da ste svesni da se automatično isključuje mogućnost da postanete njegova supruga. JULIJANA: A zašto bih to ja, molim lepo, bila automatično isključena kao njegova supruga? LUPUS: Zato gospoñice Tolnaj, što niko ne može biti istovremeno razuman i biti vaš muž. Kao što niko ne može bitl razuman, a ne biti vaš ljubavnik. JULIJANA: Znate li vi, gospodine Njegovan, šta ste vi? LUPUS: Šta? JULIJANA: Svinja. LUPUS: Unmögiich - nemoguće. Da ste kazali konj još i kojkako. Mi Cincari naime, starinom potičemo od konja, od kentaura, ako znate šta to znači. JULIJANA: Poticali vi i od samog ñavola, nećete me moći sprečiti da se za vašeg unuka udam ako to budem htela. LUPUS: Ne mislim ja, sačuvaj bože, da vi za tako nešto niste kadri. Ja jednostavno tvrdim da vi za tako nešto nemate računa. Jer u času kad bi pred oltar stali, on, gospoñice Tolnaj, ne bi više bio bogat i ugledan veletrgovac, nego nichts und niemand, niko i ništa. Izbacio bih ga iz firme i razbaštinio. A vi biste se morali vratiti u cirkus osječkoga gospodina Tota i sve što bi vam ostalo, sem nešto malo garderobe, bio bi moj unuk. A taj, priznajte, unter uns, sveden na samoga sebe, i nije bog zna kakave profit. U našoj porodici izbor bračnog partnera nije privatna stvar kao kod fukare. Naslednici velikih trgovačkih kuca u stvarima srca nisu ništa slobodniji od kraljeva. Još davno je izmeñu firme Sina i firme Njegovan, ugovoreno da se njihova Tomanija uda za našeg Simeona. Na to se mislilo i zato se radilo i pre nego što su se oni rodili. Ništa osim smrti ne može sprečiti taj brak gospoñice Tolnaj. JULIJANA: A ako se ja zainatim? LUPUS: Gospoñica Sina će čekati. JULIJANA: Na šta. kojeg vraga? LUPUS: Da umrete, gospoñice. JULIJANA: Ne biste me, valjda, ubili? LUPUS: Ubio? Ja? Šta vam pada na pamet? Ako bi vas neko i ubio, to ne bih bio ja, to bi bila firma, gospoñice.

JULIJANA: Slušajte vi, gospodine Njegovan, ja sam u cirkusu odrasla, ja sam akrobata, ja smrti od malih nogu gledam u oči. Sem toga, ma koliko vi vlaška svinja bili, ne biste se usudili. I nemojte da me plašite uzalud. Ako se ne varam Simeon ima i svog ličnog novca. LUPUS: Imao ga je. Znate li koliko ste za ovo vreme u Beču potrošili? JULIJANA: Zar vi niste rekli da plaćate sve troškove našeg boravka u Beču? LUPUS: Ja sam rekao da ću izmiriti troškove. A izmiriti troškove znači da će se taj dug od dužnika naplatiti. JULIŠKA: I vi zaista nameravate taj novac od vašeg unuka naplatiti? LUPUS: Natürlich. Dabome da nameravam. JULIJANA: Iako ste toliko bogati? LUPUS: Ja sam, gospoñice, baš zato bogat što tako postupam. Simeon, doduše, neće moći da pokrij sva potraživanja, kamate će morati odraditi. JULIJANA: Pobogu, čoveče, nećete valjda roñenom unuku naplaćivati i kamate? LUPUS: Naravno da hoću. Znate, gospoñice, ma koliko moj unuk provizorno bio idiot, on nikad ne bi postavljao takva pitanja. On zna da je kamata načelo, a ne ćud. Da je on na mom mestu, a ja na njegovom, što mi, u strogo privatnom smislu ne bi bilo krivo, on bi prerna meni bio još bezobrazniji. JULIJANA: Dobro, gospodine Njegovan! Vi ste trgovac. Priznajem da sam to pomalo i ja. Hajdemo onda da razgovaramo trgovački. LUPUS: Fein. Zato sam i došao. Od početka sam osećao da ste vi osoba koja zna šta hoće. JULIJANA: I najčešće ume da dobije to što hoće. LUPUS: Najčešće, sami ste rekli. Ne uvek. JULIJANA: Also wieviel? Koliko? LUPUS: Was wieviel, bitte? Šta kolko? JULIJANA: Novca, naravno. Koliko ću dobiti što firmi vraćam njenu skupocenu imovinu, Simeona. LUPUS: Za ime sveta, gospoñice Tolnaj, zar mislite da bih se ja ikada usudio da vašu besprimernu žrtvu ponizim bednom novčanom odštetom? JULIJANA: Nisam ni ja mislila na neku bednu odštetu. Mislila sam na pozamašnu. Niste se valjda nadali da ćete proći s nekoliko komplimenata i par krpica. Šta vi meni za vašeg unuka dajete? LUPUS: Jednog kneza, gospoñice! JULIJANA: Pravog kneza? LUPUS: Pravog? Šta je danas na svetu pravo? Nudim vam, da budem pošten, jednog rñavog kneza za jednog dobrog trgovca. JULIJANA: Ipak, dakle, nije pravi. LUPUS: Nisam rekao da nije pravi, gospoñice. Rekao sam samo da je rñav. Ršav kao državnik, kao vladalac, u smislu koji ne bi smeo da se tiče vaših interesa. U smislu, koji bi vas zanimao on je još uvek sasvim upotrebljiv. JULIJANA: Sta hoćete time da kažete? LUPUS: Hoću da kažem da funkcionira u krevetu i da je bogat. JULIJANA: Ja ni kneževe u džaku ne kupujem. LUPUS: Vi ste mušterija, vaše je pravo da pitate. JULIJANA: Šta je tom knezu bio otac?

LUPUS: Slušajte, nije li to za osobu vašeg društvenog položaja preterano? JULIJANA: Samo vi meni recite čime mu se otac bavio? LUPUS: Svinjama. JULIJANA: To baš i ne zvuči jako kneževski. LUPUS: Varate se, gospoñice, verovatno zato što malo znate. Najslavniji grčki heroj, kraljevi pa i polubogovi napasali su u mladosti svinje. JULIJANA: Koliko je to staro? LUPUS: Na tržište je pušteno o Teodorovo; suboti 1780. JULIJANA: Šezdeset i osam godina. Nije baš taze. LUPUS: Nisam ni rekao da je jutrošnje, gospoñice. Ali derutno nije. Pod garancijom. Starost, uostalom, ima izvesne prednosti. JULIJANA: Ne vidim ih. LUPUS: Ne zahteva isuviše. JULIJANA: Koliko to donosi godišnje rente? LUPUS: Bogato izdržavanje, apartman, kočije, garderoba, poneki dar ili evropejska banja i deset hiljada dukata otpremnine kada tome doñe vreme. JULIJANA: I pet hiljada na ruke - odmah. LUPUS: Nisam ovlašćen. O tome nije bilo reči. JULIJANA: Biće. LUPUS: O hiljadu bi se još i moglo razgovarati. JULIJANA: Pa razgovarajte, ali ne sa mnom. LUPUS: Najviše dve hiljade. JULIJANA: Ispod četiri hiljade ne mogu ići. LUPUS: Više od tri hiljade, nipošto. JULIJANA: Neka bude tri i po hiljade, pa da se rukujemo! LUPUS: Rukovanje je, gospoñice, ugodno i na cifri od tri hiljade. JULIJANA: Neka vam bude. Tri hiljade i idite bestraga. LUPUS: Ugovoreno. Sa vama je, gospoñice Tolnaj, pravo zadovoljstvo raditi. Sad kada smo se ovako lepo dogovorili izdiktiraću vam pismo za mog unuka. JULIJANA: To ću ja sama da napišem, da stvari lakše učinim. LUPUS: Jeste li vi ludi, kakvo olakšavanje stvari? Pismo mora biti kratko, teško, a iznad svega bolno. U ljubavnim rastancima priznaju se samo udarci topuzom. Inače se sve drugo uzima kao popravimo. Pišite: “Simeone... JULIJANA: Da mu kažem bar “dragi”? LUPilS: Ne može. Shvatiće, tikvan, pogrešno. Dakle: “Simeone, došla sam do nepokolebljivog uverenja da naša sveza nema svrhe. Ti se nikada računskog načina mišljenja nećeš okanuti i od tebe artist nikad neće postati. Uvek ćeš ostati trgovac, špekulant, srebroljubav i budala...” JULIJANA: Neću da napišem da je budala. LUPUS: Dobro, neka vam bude, izostavite budala. Nastavite: “Zato je za nas oboje najbolje da svako u svom životu... ostane...” JULIJANA: 1 da jedno drugo u ubavoj uspomeni zadržimo. LUPUS: Brišite to! JULIJANA: Neću. LUPUS: Morate! JULIJANA: Iscepaću pismo.

LUPUS: Dobro, ali onda obavezno dodajte: “Nemoj me tražiti, niti mi dosañivati. Julijana.” Ruku! Sad ćete s spakovati i ja ću vas zatvorenim karucama odvesti u vaš novi apartman. Baron Sina - Lupusu. Loco. Lakejem Cher Monsieur et Ami, sa osobitim zadovoljstvom primio sam preko gospodina kneza Miloša vest da je u neprijatnoj aferi vašeg unuka došlo do povoljnog obrta. Pretpostavljam da je on sada u razumljivoj krizi. saosećam s njim i samo me bojazan od povrede diskrecije sprečava da mu to i osobno izrazim. Od kako smo nas dvojica u blagoslovenim utrobama naših cincarskih matera iz Moskopolja izneseni na zapad, ja ni za šta nisam imao vremena osim za borbu da me se tržišta ne oduvaju. Ni najmanje nisam ponosan na ono što smo vašem unuku učinili u čemu sam i ja iz sveg srca kumovao. Prokleta su pravila igre u svetu u kome živimo. Danas sam Tomanijinog oca Aristofanesa u Zemunu izvestio o srećnom razvoju dogañaja. Što se Tomanije tiče, ona će se naravno pokoriti očevoj volji. Pretpostavljam da ću vas videti na večerašnjem našem kravalu... Za večeru imamo pastrmke iz Bosnije, a za posle večere nešto negližiranih devojaka. Vaš, cher Ami, barun Spiridon Sina. Julijana - Eržiki Tolnaj Draga moja Erži, svakog časa očekujem čudovište kako mog novog Raca u sebi zovem. On i jeste strašan. Ali se lepo provodim. Sinoć sam bila s mojim čudovištem, sa matorim Lupusom i baron Sinom u društvu postarije gospode i mladih dama u takozvanom Heren Hausu, kako se u Beču zovu otmeniji kupleraji. Ne pamtim da sam se u životu tako nazabavljala i izludijala. Bilo je potpunog negližiranja, igranja čardaša po astalima, gospoda su jela cveća iz vaza, pila šampanj iz naših cipela, i uopšte radilo se sve što se može raditi. Kad smo već bili pri kraju, da podstakne urnebes, neko predloži da se igramo konjskih trka. Gospoda su se utrkivala puzeći četvoronoške i noseći na leñima dame. Cigani su svirali Štrausove galope. Konji, odnosno gospoda, imali su oko vrata kartone s brojevima, a mi u rukama štapove da ih na trk podstičemo. Pošto je moje čudovište bilo pijano kao svinja, te od njega ne bi bio nikakav konj, ja uzmem da jašem Simeona Lupusa. Onako mator bio je odličan konj. Čim na kavaljere usedosmo ja Lupusa, s brojem 7 oko vrata, dušmanski ritnem štiklom u slabine. On sunu napred. Tako postignem početnu prednost, koju sam sve do trećeg kruga održala. Tada nas sustiže neki grof u zelenom redengotu sa nekom balerinom iz opere. Tama sam se predomišljala šta da radim, kad se na staklu balkonskih vrata pojavi lice mladoga Raca. Pojma nemam kako je doznao gde sam. Lice mu je bilo bledo i mrtvo kao nadgrobni kamen. Jedino su mu crvene oči bile žive i gledale su pravo u mene i mog konja Lupusa. Tako se prenerazim da se preturim i oborim matorog koji se prilično ugruva. Tako izgubimo trku. Sreća je bila što Lupus nije video unuka, jer kad smo se podigli mladog Raca na balkonu više nije bilo. Moram da prekinem, čujem u predsoblju glasove, moje čudovište dolazi sa aždajama iz svoje telesne pratnje. Ovde se svakog časa očekuje revolucija. Ja jedva čekam da počne. Dole Meternih! Dole Austrija! Živeo Lajoš Košut i velika Mañarska. Tebe i mamu voli vaša Julijana. Lupus - Hadžiji i Hadžija - Lupusu HADŽIJA

Počitajemi otac, u Serbskim novinama pročitali smo za krvava slučenija u Beču, a već su se i Italija i Mañarska podigle. Ustali i naši Srbi iz preka i Rvati. Rvati i Srbi na Madžare udarili, Madžari na Švabe, Švabe na same sebe. I ovde u Srbiji je stanje rovito, ne bi me čudilo da se i naš narod digne. Vlast ne valja ništa, a ako ćemo po duši ni u Miloševo i vaše vreme nije bolje bilo. A na vlasti, gospodine, nije bio njihov Aleksandar Karañorñević nego naš vozljubljeni Miloš Obrenović. Jedina diferencija što su ranije špijunirali jedni, a sad obrnuti. LUPUS Hadžija, zašto se, čoveče božiji, vataš za svetsku politiku u koju se, uprkos grdnih para za školovanje, ništa ne razumeš. Kanda si se i ti malo razboleo od te revolucionarne malarije. Povodom tvrdnje da u Srbiji nije ništa gore nego što je bilo za Obrenovića, tu se grdno varaš. Nikako to nije isto. Onda smo mi gonili karañorñevićevce, a sada oni nas. Ako je to tebi isto, onda si luñi nego što sam se bojao. Sloboda je za svaki narod jaka hrana, čajenom je kašičicom valja služiti, a ne lopatom. Po pravilu narod je mirniji kad nema nikakve slobode, nego kad je ima pomalo. Šta ti, Hadžija, u stvari hoćeš? Francusku revoluciju u Beogradu? Da nas fukura o fenjere veša? HADŽIJA Mi smo ovde vrlo ponosni, stigao nam je iz preka i veliki srpski dramatičar Jovan Sterija Popović. A s njime i druge izbeglice iz Vojvodine. Ljudi ih u svoje kuće primaju, pa bih ja da ih i mi primimo. Ta i sami ste otac, emigrant, znate šta je izbeglička muka. LUPUS Otkud ti na um pala ideja da kojekakvu fukaru iz preka kod nas pouseljavaš. Poznajem ja naš svet. Pustiće koren, teško ćemo ga iščupati. Što mi za prdizveka Steriju javljaš da je počastvovao Beograd svojim prisustvom, obaška me obradovalo. Za “Kir Janju”, makar iz groba, jebaću majku majčinu. Toliko o braći Srbima iz preka. Sad ću da ti pripovedam šta se u carstvujusčoj Vijeni slučilo. Buna nikog nije iznenadila, kromje kneza Meternika. Gužva je počela s Košutovim govorom trećeg marta. Tražio čovek englesku konstituciju. Teatarsko-hunska posla, čim čujem reč - ustav, ja za čibuk vatam. U svakom slučaju govor tog Atile došao kao neko revolucionarno krštenje. Najnesnosniji su, kao i uvek, bili školci. studenti, gimnazisti, profesori. Od njihovog se drečanja živeti nije moglo. Odnekud se, bog samo zna iz kakvog podzemnog vilajeta, pojavila neka Ugarija, Poljačija, sve sami crni konventovci. Odmah pomislim, opet smo dakle najebali. Domalo se od paljevine i pucnjave ulicama nije moglo. Čim je pala prva glava, počelo opšte subivanje, pljačkanje i palež. Gañao sam ih odozgo kako su ulicom trčali. Jamačno su to opazili i na kuću navalili. Doneli debeli direk od zastave i vrata provalili. I dok sam se ja za goli posed i život borio, njegova ekselencija knez Meternih izvoleo je demisionirati. Srećom se sve dobro završilo, naiñoše ulaneri i spasoše nas propasti. Slušaj! Da bih premamio onu Julijanu da nam se sa Simeona skine i na knjaza Miloša propne, morao sam joj u gotovu dati pet biljada dukata. Kurva Miloš izdatak ne prizna. Ne mogu ja da platim privatna kurvanja tvog gospodina sina. Da si ti u pitanju, ne bih imao kud. Sin si mi. Simeon, meñutim, nije moj sin, tvoj je. Red je da ti preuzmeš troškove. Pošalji štafetom pet hiljada dukata. Sa zdravljem i pameću Otac. Mladi Gazda - Eržiki Tolnaj, neposlato pismo Poštovana gospoñice Tolnaj, želja je vaše sestre Julijane da budete obavešteni šta se s njome desilo. Ona i ja smo njenom voljom raskinuli, jednostavnije rečeno ona me je

napustila. Svih dana narodnih nemira lutao sam gradom pokušavajući da je nañem. Oko mene je pucalo i gorelo na sve strane. Lutajući tako, našao sam se najedared pred barikadom. Na vrhu se vila zastava. Topot konjskih kopita, to je i regimenta išla na pobunjenike. Osvrtao sani se nasred ulice, pobunjenici su vikali na mene: “Skloni se grañanine. makni se budalo, pucaćemo”! Onda se kraj mene našla vaša sestra, s puškom u ruci i odvukla me iza barikada. “Ja sam košutovka - rekla je - i borim se za slobodu Mañarske. Ti se Rac, gazda, firma čovek, idi kući!” Ja dohvatim jednu odbačenu pušku te i sam počeh na vojnike pucati. Ubrzo je postalo jasno da položaj ne možemo održati. Doviknuo sam Julijani da trčimo prema dedinoj kući. a ona, misleći da tu kuću nudim svima pobunjenieima kao sklonište pozva sve da nam se pridruže. Iz dedine kuće počeše s prozora na nas pucati. Znao sam da je deda kuću utvrdio, da je naoružao sluge, ali nisam očekivao da će na ljude pucati. Razjarim se, pronañem jarbol od zastave i njime probijemo ulazna vrata rušeći sve pred sobom. U mene je, gospoñice Tolnaj, ušlo neko besnilo, pucao sam po kući, kundakom razbijao nameštaj, cepao zavese. Koliko je to trajalo ne znam jer je konjica probila barikanu i morali smo se povući dalje. Trčao sam preko Stefanplaca. Ispred mene je trčala Julijana. Onda je počela da posrće, najzad je pala. Podigao sam je na leña i potrčao. Govorila je: “Javi mojoj sestri Eržebet da sam ostala dobra Mañarica. Zatim: “Na grudima, u kožnoj kesi, naći ćeš priznanicu od barona Sine na dve hiljade carskih dukata. Podigni novac i pošalji ga u Peštu.” I najposle: “Baš nam je moglo biti lepo.” Utrčim u sporednu ulicu i spustim je na prag jedne kuće. Tek tad sam video da je više nema. Niz moje ruke je curila njena krv, moj jerokino, moj labud, bio je mrtav. A ja... (iscepa pismo. Piše drugo.) Poštovana gospoñice Tolnaj, imam bolnu dužnost da Vas izvestim da je Vaša sestra Julijana poginula na bečkim barikadama 13. marta uveče. Umrla je kao dobra Mañarica i košutovka. Budući da sam slučajni svedok, pišem Vam anonimno. U prilogu je priznanica na dve hiljade dukata koje možete podići kod filijale banke “Sina” u Pešti. Jedan slučajni prolaznik. (piše treće pismo) Poštovana i dražajša gospoñice Tomanijo, pismo od mene imaš opravdanih razloga i neraspečatiti i nemam nadu da bi ono moglo zaceliti ranu koju sam ti naneo. Šta se sa mnom zbivalo od jednog prokletog dana uglavnom znaš. Ogrešio sam se o Tebe ali ti mogu reći, vozljubljena moja Tomanija, da na kolenima pred tobom molim oproštaj. A Ti učini što ti je srcu milo. Pokorni i pečalni Simeon Njegovan. Hadžija i Milica - Lupusu Štovani gospodine Otac, usrdno Vas molimo da Simeona bezodvlačno u Beograd izšaljete... Sine iz Zemuna već više puta ga njega pitaju. Mi sve nešto lažemo, ali nam izgovora ponestaje. Zahtevanih pet hiljada dukata šaljem u vtornik. Hadžija. MILICA I to uz protest, jer grom me spalio ako Miloš bar pola sume nije na sebe primio, iako Vi otac nećete da na našoj nesreci zaradite. Milica. Lupus - Hadžiji i Milici Sin vam uskoro stiže, ne brinite. Morao sam ga pustiti da se sumoše, pre nego što se u firmu vrne. Kako je ona osoba u neredima izginula, da smo malko sačekali, mogli smo uštedeti pare. A u vezi s parama Ti bi Milice bar jednom svoju jezičinu mogla za zube držati. I pouka za Tebe za pare što mi prekonosiraš. Ja nikada ništa u svom veku nisam zabadava činio. I moraćeš sačekati da me vidiš da umirem pa da vidiš jedinu stvar iz koje

ja nisam kadar profit isterati. A ti Hadžija, ne ljuti se ako ti sin ovde malo Bogu krade dane. Ti ih kradeš od kad živiš, pa ti niko ništa ne može. Vaš, voleći Vas otac Simeon. Milica - Lupusu Otac, odgovoriti vam moram, inače hoću da puknem. Ovamo dolazio čovek koji se taino vidao sa knezom Milošem, pa mu ovaj pripovedao kako Vam je za predobijanje J. T. isplatio tri i hiljade dukata. Hadžija Vam akonto iste J. T. poslao pet hiljada dukata, što u vašem ulazu čini osam hiljada, a u izlazu, ako ste joj zaista dali rečenu sumu. a niste se za jeftinije ispogañali, što verujem, tri hiljade. Čista vam je zarada dakle pet hiljada. Eto, bar da znate da znam. Milica. Mladi Gazda - Lupusu, iz Beograda u Beč, telegram Prispeo u domovinu stop Blagodarim na razumevanju i pomoći dok sam izbivao iz pameti stop Ni preko groba Vam to neću zaboraviti stop Gledaću ravnom merom da vratim stop Vaš odani unuk Simeon. Lupus - Mladom Gazdi Unuk stop Blagodamost iskaži uvoñenjem reda u firmu stop I uvoñenjem pameti u Tebe stop Veća zahvalnost ne treba stop Deda. Mladi Gazda - Lupusu, telegram Dedo stop Venčanje sa Tomanijom Sina ugovoreno stop Finansiski aranžman povoljan stop Unuk. Lupus - Mladom Gazdi, tajnom prilikom Dražajši unuk, U povodu tvog buduščeg venčanja s Tvojom Tomanijom, javljam Vam lošu vest da je baron Spiridon Sina izrazio želanije činu prisustvovtati. Odgovarao sam ga, ali on tvrdoglav kao gurbetska mazga. “San mi je - veli - da jednom vidim Vašu krasnu zemlju, cher Ami.” Videčeš, cher Ami, mislim se - moj pulo! Šta sam mogao? Nisam hteo da ispadnemo negostoprimni, moradoh ga pozvati kod vas na konak. Nigde ga za živu glavu samoga ne puštajte. Vodajte ga gdi ima što za gledanje, ako takvo u Srbiji postoji. Da je ono Rusija, a ja Potemkin, ne bih žalio para da mu od papira i dasaka napravim hudožestveni Beograd. Vodao bih ga na lañi Dunavom, bande bi svirale, a Srbi u nove ancuge s jalije vikah: “Vivat!” Ovako ćemo se, bojim se, em u grdan trošak baciti, em pred Evropom osramotiti. A sad što kažem. kod Tebe zaključano da oslane. Ovde je u Wienerzeitungu izašao kurvinski artikal pod titlom “Prljavi gerok jednog cincarskog gazde”, gdi se ja poinience apostrofiram kako sam, tobože, viñen pod nogama nekakve kurve u bečkom herenhausu. Kao, gospoda se trkala s damama na leñima i to golim! Zamisli, molim Te, takve izmišljotine i klevete. U ovim mojim godinama i sa mojom reputacijom. Odmah odem kod urednika dotičnog cajtunga. Protestiram. On kaže: “Entschuldigen Sie bitte, možete demantirati”. “To Ti, gospodine, demantiraj” velim “kad Tebe ovako budu naguzili, a Simeon Lupus ima svoj način. “I zaištem ime klevetnika. A onaj: “Entschuldigen Sie bitte, list ne otkriva izvore svojih informacija”. Tresnem vratima i odem. Kad tom artisti saznam ime, ono mu više, osim za grobni kamen, neće trebati. Jebaću mu majku majčinu, ma ko to bio. A saznaću posigurno. Daću hiljadu dukata onome ko mi otkrije ime tog klevetnika. U meñuvremenu mi budi zdrav,

Tvoj deda. Mladi Gazda – Lupusu, telegram Dedo stop Pretendiram na hiljadu dukata stop Znam ime člankopisca stop Javite pristanak i odmah šaljem ime Simeon. Lupus - Mladom Gazdi, telegram Petsto dukata stop Dosta je stop Pa unuk si mi, boga mu stop Šalji ime Stop Deda. Mladi Gazda – Lupusu, telegram Devetstotina stop Manje ne mogu stop Mlogo sam se istrošio u Beču stop Unuk. Lupus - Mladom Gazdi, telegram Moja poslednja ponuda osam stotina stop I požuri stop Najmio sam dva podivljačnija dušmanina da se sa člankopiscem prodiskutuju Deda Mladi Gazda – Lupusu, telegram Važi stop Zadužujem Vas za osamstotina dukata stop Divljačne momke slobodno otpustite stop Članak za Wienerzeitung je pisao Vaš odani i pokorni unuk Simeon POSLEDNJA SCENA (Poslednja scena je prijem kod Njegovanovih u Beogradu posle svadbe Simeona i Tomanije. Prisustvuju: Milica, Hadžija, Devojke, baron Spiridon Sina, Antonije, i naravno Simeon i Tomanija. Stiže dedina čestitka iz Beča.) Simeon Lupus - familiji Njegovan, iz Beča u Beograd, redovnom poštom, dne 1. oktombrija 1849. Dragi moji. Unuku Simeonu i snaji Tomaniji želim razuman brak i prvog testamentarnog Simeuna iduće jeseni. Jer, kako naš moskopoljski amanet veli: AKO CINCAR NEMA VIŠE DECE NEGO NESREĆA, KAO NIJEDNO DA NEMA. Sinu Simeonu i snaji Milici čestitam venčanje i u budušče više pameti nego srca. Jer naš moskopoljski amanet veli: SRCE VLADA LJUDIMA, ALI PAMET SRCEM. Sebi za ovu svečanu priliku namenjujem onu stavku našeg moskopoljskog amaneta koji nas upućuje DA NIKOME NE VERUJEMO. NIKOME DO SEBI, PA I SEBI NAPOLA. Od srca vam želim da se u ovaj srećni dan fino provedete, laku noć prespavate, a sutra na posao krenete. Ne lenjite se! Znaću. SIMEON KRAJ