BORISLAV PEKI}

1930-1992IZLO`Bu PRIRE|UJU OP{TINA VRA^AR

I BIBLIOTEKA GRADA BEOGRADA

POVOdom 80 godi[wice ro\ewa

beograd, APRIL 2010.

Борислав Пекић (1930-1992)

Галерија општине ВрачарБеоград, Његошева 77 Април 2010.

ИздавачиОпштина Врачар иБиблиотека града Београда

За издавачаБранимир Кузмановић,Јасмина Нинков

Аутор изложбe и каталогаОлга Красић-Марјановић

Дизајн изложбеМарија ВилотијевићДизајн и припрема каталога Снежана Рајковић

DVD продукцијаCyber Entertainment

ШтампаANIVA

Тираж 300

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41:929 Пекић Б.(083.824)

КРАСИЋ-Марјановић, ОлгаБорислав Пекић : 1930-1992 : [Галерија

општине Врачар], фебруар-март 2010. / [аутор изложбе и каталога Олга Красић-Марјановић]. -Београд : Библиотека града Београда : ОпштинаВрачар, 2010 (Београд : Aniva). - 24 стр. :илустр. ; 25 cm

Податак о аутору преузет из колофона. - Тираж 300.- - Borislav Pekić (1930-1992) : izložba

Biblioteke grada Beograda povodom 15-godišnjice smrti, Beograd, april 2007./ DVD autoring Nemanja Tasić. - 1 elektronski opštički disk (DVD) : tekst, fotografije, zvuk, video ; 12 cm

ISBN 978-86-7191-192-4 (БГБ)

a) Пекић, Борислав (1930-1992) - Изложбени каталозиCOBISS.SR-ID 173476364

1

,,Ја сам Акваријус, с другим астролошким знаком близанаца. Требало је даживим с то година испред доба, а живим с тотину година иза њега.Противречност је моја природа. Сталан рат манихејских начела добра и зла,вере и сумње, дисциплине и анархије, побуне и покорности, слободе и догме,самилости и окрутности, смелости и кукавичлука, умерености и претераности,медитације и акције, ирационалности и разума, духа и тела..."

Из разговора са Радославом Братићем

„Некад сам сањао да будем истраживач (неиспитаних предела), откривач(недефинисаних) тајни, научник, путник према звездама, археолог... Писац сампостао онда кад сам схватио да за све то немам ни менталних, ни физичких, пани друштвених услова. Али и сада жалим. Од свих тих сања остала је јамачноимагинација да се бавим земаљским Аргонаутима, ловцима на земно Златноруно, од којих су по природи ствари, најуспешнији били трговци и поседници,прави и они у пренесеном смислу који укључује власт над људима и идејама..,"

Из интервјуа са Бором Кривокапићем

„Иронија је конститутивни део мог књижевног рукописа. Ја самромансијер с повременим срећнијим или несрећнијим излетима у филм,театар, есејистику или радио драму...“

Б. Пекић

PISAC

DETIWSTVO

2

Борислав Пекић рођен је 4.фебруара 1930. године. „Подгорице сене сећам, што је жалосно, јер ту самрођен, али одмах и исељен силом очевеслужбе; из Новог Бечеја и Мркоњић-Града имам мутна, несигума, можда ипроизвољна сећања; али ту, дилижансуснова кристално јасно и упечатљиво,емотивно врло интензивно оцртавајуКнин, Цетиње и Баваниште. Имао самсрећно детињство..."

Отац, Војислав Д. Пекић, као млад био је „непомирљив и радикалан". На Дурмитору 1917. год.пришао је комитима. Завршио је правни факултет у Београду. Као високи државни чиновник службоваоје у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић-Граду, Книну. Почетак Другог светског рата зетекао га је на Цетињуна положају начелника Управног одјељења Зетске бановине. Заједно с породицом италијанскеокупационе власти протерале су га у Србију.Од оца, према коме је гајио дубоко поштовање, Борислав Пекић, је наследио осећај за високо моралнепринципе и смисао за хумор.

DETIWSTVO

3

Мајчина породица била је грчко-цинцарског порекла. Љубица Пекић, студирала је на Високојекономско-комерцијалној школи у Загребу. До удаје, радила је као професор математике у Панчеву.Поседовала је изузетан смисао за реалност. „Кад су ме хапсили, отац је дубоко размишљао, а она митрпала марамице у џеп. На суду ми је отац давао савет, а она цигарете...“

Са мајком је често боравио у Словенији код ујака Златка Петровића, директора Југословенскеудружбе барв у Долу при Љубљани, и у Мојстрани, месташцу у срцу Јулијских Алпа.

У Книну је завршио други и трећи разред основне школе. Почиње да пише дневник и сам честоодлази у биоскоп. На Цетињу похађа четврти разред. Учи немачки и музику, иако осетљив и повучен дружи се са будућимредитељима Здравком Велимировићем и Мирославом Дедићем и глумцима Павлом и ДушаномВујисићем.

„Рат је пореметио и моје детињство, али га нијеучинио несрећним, као већини мојих вршњака... Живелисмо у Баваништу, једном селу јужног Баната, где се ратмало осећао, а немаштине није било... Неприлике, не бихрекао несреће, почеле су за мене тек 1945, тачније 1946.године."

Породица се тек 1945. настанила у Београду гдеПекић наставља школовање у Трећој мушкој гимназији уЊегошевој улици. Матурира 1948. године. Ради каорепортер у „Гласу".,,У гимназији сам се углавном бавио читањем свега исвачега, држећи књигу и мозак испод клупе, а главуизнад, на располагању професорима, од којих се ретко коусуђивао да нешто пита. Нешто због свог, а мало и могдостојанства.

Успео сам тако да се литерарно образујем... Почеосам са Балзаком а завршио с Франсом, Прустом, Жидом,Камијем, почео са Маном и ту завршио, с Хакслијем,Фокнером, Хемингвејем, Дос Пасосом, Вулфом, да бих севратио Хакслију, са Тургењевом и Толстојем, да бих сезаглавио опет у Достојевском... Ако томе прибројимКафку и Крлежу, ту би се нашао оквир мојих спонтанихкњижевних припрема."

Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН, 13.9.1987.

Б. Пекић у школи у Книну

GODINE

KOJE SU POJELI

SKAKAVCI

4

Борислав Пекић у Казнено поправном дому у Нишу 1953.

5

„Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладинеЈугославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа идржаве, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне РепубликеСрбије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројемгодина губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године."

Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. и 20. 9. 1987.

У затвору је провео пет година од 7. новембра 1948. до 1. децембра 1953. године. Затворски досијеБористава Пекића чува се у архиви Казнено поправног дома у Нишу. У личном листу пише да је Пекић првозаведен, под бр. 14504, а затим 1125. У Казнено поправни дом у Сремској Митровици спроведен је 12. августа1949. Оболео је и нередовно лечен од туберкулозе.Тај период свог живота описаће после готово четрдесет година у тротомном издању књиге „Године које су

појели скакавци; успомене из затвора или антропопеја (1948-1954)."

,,У Скакавцима тема је време. Начин мишљења тог времена.Његов дух. Догађаји који су га демонстрирали. Други је разлог ширеприроде он тек у завршници ових успомена треба да дође до пуногизражаја. Испитивање је то антрополошких аспеката затвора као ицивилизације и њене кореспонденције са цивилизацијом на слободикао другим моделом истог заточеништва..."

Из интервјуа са Весном Рогановић, Борба, 29. 8. 1980.

Према анкети два београдска дневна листа, Први том књигепроглашен је 1987. године, за најбољу књигу у 1987. години, док језа други том 1989. године Пекић добио награду „МилошЦрњански".

„Силом револуционарних околностиодмах по рату, ушао сам у политикудвадесет година пре него што самушао у књижевност."Из интервјуа са Весном Рогановић, Борба 13.

6. 1991.

,,У ноћним тишинама затвора чују сепонекад гласови који допиру из нас,давно изговорени гласови временакроз које смо прошли и недодирнувши га."

Из необјављених дневникаБ. Пекића

SA QIQANOM

6

Од 1954 до1958. студира експерименталнупсихологију на Филозофском факултету у Београду.

У периоду између 1958-1964. године учествује наанонимним конкурсима за филмске синопсисе„Ловћен филма" из Будве и добија награде за радове„Губавац" и „Одавде до Арарата". Напушта студије,жени се и ради као драматург и сценарист уфилмским продуцентским кућама. Маја 1959. годинеродила му се ћерка Александра. Тих година„дефинитивно се опредељујем за уметност,литературу и јавни живот..." Под псеудонимима АдамПетровић, Борислав Петровић и Димитрије Петровићпочиње да објављује у листовима „Видици" и „Време".Прва објављена прича „Исус Карењин" најављује„Време чуда".

„Становала сам у непосредној близини Малајничке улице, а познавала сам Пекића из виђења од својеране младости, нарочито док сам била у гимназији. Био је врло маркантна личност коју је човек мораода запази - страшно висок, некако је деловао већ својом појавом... Још није носио наочаре, није имаобраду али ме је његова фигура увек подсећала на Дон Кихота...

Често је сањао одломке својих романа, чак и целе драме, тако да у ствари није одмарао ни дању ниноћу... Никакав неуспех није га обесхрабривао. Напротив, то га је подстицало да још више ради, па макарсе то само слагало у фиоци... Био је веома дисциплинован, строг према себи, жртвујући апсолутно свакитренутак своме раду."

Пекићева Клупа / Љиљана Пекић

Б. Пекић у Паризу, 1965.Са супругом Љиљаному Венецији, 1961.

7

Мила моја,

...Право да ти кажем најсрећнији сам кад радим и кад не читам новине. Једноставно се навикавам да их нечитам, примећујем да у таквим случајевима боље пишем и да сам у стању више да се концентришем на оношто радим. Мислим да сам сада ушао у зрело књижевно доба и за оно што мислим да радим треба ми десет година.Наравно ако напишем све што сам наумио. Опет сам те сањао, мила моја, у једном чудном сну на једној плажи свој у бакарној светлости сунца које језалазило, седели смо на једном камену одевени у коже - као Кромањонци! Али били смо врло, врло срећни.Можда је у том сну дошла до изражаја моја жудња за сомоћом, природом и ослобађањем од проблема.

Бескрајно те љубим, волим и желим Душко

13. јули 1970.

Мила моја Мацо,

Дакле, будим се око 10 и 30 почињем да радим око 11, па све до 3, онда ручам и прилегнем до 5,потом са прекидом за вечеру и повремено телевизију, која је испод сваке критике, радим негде до 4изјутра, и тако сваког дана... Можда због интензивног рада, а пре ће бити због целе ове ситуације која се као вреће песка навалилана моја леђа, осећам потребу да видим некога, да с неким разговарам, али, мимо тебе, немам никогас ким бих то стварно могао.

LONDON

8

После 1968. године породица Пекић, одлучила је да се привремено исели из земље. Могуће опцијебиле су Немачка, Африка, Енглеска. Лиљана Пекић, као инжењер архитектуре; добија посао у Лондону, уархитектонском одељењу Општине Брент. Међутим, Бориславу, једног јутра, у зору, око 4.30 милиционериодузимају пасош. Породица одлучује да Љиљана ипак отпутује за Лондон. Касније јој се придружује и ћеркаАлександра. „Пасош ми је враћен после великих чланака у немачкој штампи о мом случају и добијања НИН-ове награде за Ходочашће. Отпутовао сам у Лондон. Након тога, пет година ниједна моја књига у земљи нијеобјављена, а сви су уговори са мном раскинути без икаквог објашњења..."

Из интервјуа са Весном Рогановић, Борба 28.9.1989.

Из тог периода (19. 6. 1970 - 23. 3. 1971.) остала је богата кореспонденција са супругом Љиљаном,породицом и пријатељима, У Лондону Пекић ће живети и стварати 20 година. Његов велики пријатељ,Борислав Михајловић Михиз, ће записати: „И потекла је из далеког Лондона, као кроз порушену брану, широкабујица његових романа, драма, есеја, дневничких записа, нагло је порасло Пекићево књижевно дело на многехиљаде исписаних страница..."

„У туђину сам отишао из два разлога. Осетио сам да сам у стварност упао, утонуо, „заглибио се" дубљенего што ми је идеја о независности уметности допуштала...Отишао сам, дакле, да повратим унутрашњууметничку слободу. А још више своје - време. За рад ми треба много више времена него што допушта Београд,мој начин живота у њему, а и властита искушења..."

Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. 9. 1987.

„Колико у мојим књигама има аутобиографског? Мало. Моја биографија је у мојим дневницима,исповестима, а у књигама понегде и посредно...“

Са супругом Љиљаном,Ланкастер, 1981.

Са ћерком Александром,1978.

Вембли, 1978.

DELA

9

ВЕРУЈТЕ КЊИГАМА, НИКАД ЊИХОВИМ ПИСЦИМА Борислав Пекић

ВРЕМЕ ЧУДА: ПОВЕСТ. - Београд : Просвета, 1965.ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА: ПОРТРЕТ; - Београд : Просвета, 1970.НИН-ова награда за роман 1970. годинеУСПЕЊЕ И СУНОВРАТ ИКАРА ГУБЕЛКИЈАНА : НОВЕЛА. - Београд : Слово Љубве, 1975.КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА: СОТИЈА : ЛОНДОН 1971/1972. - Београд : Рад, 1977.Прва награда Удружених издавачаОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ : НОВЕЛА, - Београд : Слово Љубве, 1977.ЗЛАТНО РУНО : ФАТАЗМАГОРИЈА (I-VII). - Београд : Просвета, (1978 - 1986)Његошева награда 1987.БЕСНИЛО : ЖАНР-РОМАН. - Загреб : Свеучилишна наклада Либер, 1983.Награда „Београдски победници" за најчитанију књигу 1984.1999 : АНТРОПОЛОШКА ПОВЕСТ. - Љубљана : Цанкарјева заложба, 1984.Награда године за научну фантастикуГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ СКАКАВЦИ : УСПОМЕНЕ ИЗ ЗАТВОРА ИЛИ АНТРОПОПЕЈА (1948-1954)I - III - Београд : БИГЗ (1987-1990)Награда „Милош Црњански"ПИСМА ИЗ ТУЂИНЕ. - Загреб : Знање, 1987.НОВА ПИСМА ИЗ ТУЂИНЕ. - Загреб : Младост, 1989.Награда „Јаков Игњатовић", Будимпешта, 1991.ПОСЛЕДЊА ПИСМА ИЗ ТУЂИНЕ. - Београд : Дерета, 1991.АТЛАНТИДА (I, II) : ЕПОС. - Загреб : Знање, 1988.„Горанова награда" 1988.НОВИ ЈЕРУСАЛИМ : ГОТСКА ХРОНИКА : ЛОНДОН, 1988. - Београд : Нолит, 1988.АРГОНАУТИКА: ФАНТАЗМАГОРИЈА. - Београд: Српска књижевна задруга, 1989.СЕНТИМЕНТАЛНА ПОВЕСТ БРИТАНСКОГ ЦАРСТВА. - Београд : БИГЗ, 1992.ВРЕМЕ РЕЧИ. - Београд : БИГЗ, 1993.ОДМОР ОД ИСТОРИЈЕ : ПОЛИТИЧКИ ЕСЕЈИ. - Београд : БИГЗ, 1993.ГРАДИТЕЉИ. - Београд : БИГЗ, 1995.РАЂАЊЕ АТЛАНТИДЕ. - Београд : БИГЗ, 1996.СКИНУТО СА ТРАКЕ : ДНЕВНИЧКЕ ЗАБЕЛЕШКЕ И РАЗМИШЉАЊА 1954-1983.- Београд : Народна књига-Алфа, 1996.У ТРАГАЊУ ЗА ЗЛАТНИМ РУНОМ. - Београд : БИГЗ, 1997.ОДАБРАНА ДЕЛА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА [књ. 1-12]. - Београд : Партизанска књига, 1984.Награда Удружених издавачаИЗАБРАНА ДЕЛА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА [I коло; књ. 1-6]. - Београд : Просвета, 1991.ИЗАБРАНА ДЕЛА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА. - Нови Сад : Соларис, 2001 – 2008.

ЗЛАТНО РУНО I-VII. – Београд : Дерета, 2005, 2008.

HODO^A{}E

ARSENIJA

WEGOVANA

10

У Дневнику је сам Пекић записао како је настајао Роман:„Дан провео на улици, тражећи пут којим ће се кретати Арсеније Његован, када, после двадесет

седам година, једног јунског дана 1968, буде изашао из куће на Косанчићевом венцу, да обиђе своје каменељубавнице, и врати се после неколико сати - у смрт.

Ја сликам перспективе улица и куће, Љ. по мом диктату, бележи у Дневник маршруту.Косанчићев венац 17. (Опис...) Сећање на бомбардовање. Разговор са станарем, мајстором Хелгаром, уједном понижавајућем положају, У Сребреничкој. Бензинска пумпа фирме ИНА. (Опис...). Задарска улица..."

Из Дневника Б. Пекића

Књигу ће 1970. године објавити „Просвета". После изванредних критика, већином гласова жирија,Б. Пекић добија НИН-ову награду, која му је уручена фебруара 1971. године.

,,У највишој врлини уметности, у њеној моћи да однос уметника према свету учини општим, успособности уметности да од сваког Дела учини јавни сигнум којим искуство обележава сопствениразвитак, крије се и њена најзлоћуднија урођена мана: опасност да Дело не одражава ништа друго до свогтворца. Јер, ако у једној књизи, слици или композицији нема ништа од других због других и за друге, ондаће оне, и када су савршене, личити на свеће које светле само док горе, а не на звезде које нас обасјавају икада су већ давно погашене.

Трудио сам се стога да датуми који обележавају путању мог личног искуства не одређују сасвим исудбине мојих личности, па с њима и судбину Арсенија Његована, јер бих у противном водио јаловукореспонденцију са самим собом, Али, ни допуштао нисам да свет у коме живим својим датумима,сопственим развојем без призива одређује њихову судбину, јер бих онда себе свео на улогу коју је ЕженЈонеско означио као поштарску: био бих разносач порука и препорука.

Једини критеријум којим сам се при тражењу равнотеже између мог и туђег искуства руководио -било је оно што сам замишљао да је моја савест. Животу никада нису недостајали виши циљеви. На жалост,оно што нам се тако често објављује као живот на делу, неконтролисана је спрега воље и случаја, добрихнамера и рђавих исхода, па ми, који смо и сами тек још једна непозната у тој несведеној једначини патње,сумње, наде, страсти, искушења и неизвесности, једино на савест можемо да се ослонимо и да у њојпотражимо критеријуме својих избора, мере својих акција, а ако смо писци, и циљеве својих речи. Алисуд, суд увек припада другима. И у животу, и у уметности. Јер су наши животи и наше уметности другима инамењени."

НИН-ова НАГРАДА

ZLATNO

RUNO

11

Својим главним делом сматрам „Златно руно“. Пекић је 1974. године дефинитивно конципираоСагу о Његованима као Ромејски прстен. „Пловидба хеленских хероја и полубогова у Колхиду по Златно Руно, опевана од Аполонија Рођанина, уоснови је авантуристичка повест која као и свака прича о жудњи за нечим, о напорима да се до тога дођеи о исходу тих напора. То је укратно, и тема мог романа“.

Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. 9. 1987.

„Моје Златно руно није историјски роман у стандардном значењу речи. Уместо хронолошког, линеарногвремена, оно је у цикличном, уместо у дефинисаним просторима, оно је у међупросторима. Бројниисторијски моменти у његових седам томова, од пловидбе Јасоновог Арга у Колхиду и Тројанског рата, до1941, само су мостови који га воде с ону страну емпирије, у мит, у мета-стварност, у суштину и судбинуљудске историје“. У VII томова на 3500 страна у ужој породици Његована живео је Пекић са 63 члана породице Његован-

Турјашки, који су од праисторијских митских времена, са бројним историјским личностима које сустварале историју Балкана, од Андрианопољске битке 1205. до почетка Другог светског рата 1941. године,трагали за суштинама човека и живљења. (...) У потрази за универзалним до кога ми је стало, немам никакве потребе да се удаљујем са Балкана, моглокалног литерарног подручја, извора мојих надахнућа, мог језика, мог порекла и мојих митова. А тамогде је писац, тамо је и универзум...“

Из интервјуа, Вјесник, 1.2.1985.

„...Ја сам романескни циклус „Златно руно“, од седам књига, писао на руке, на обичној машини и шест путасам га прекуцавао. Нисам имао дактилографкињу, а то је три и по хиљаде страница, па израчунајте!..

СЛИКОВНИЦА ЊЕГОВАНА, ТУРЈАШКИХ И ИСТОРИЈСКИХ ЛИЧНОСТИ ИЗ ФАНТАЗМАГОРИЈЕ „ЗЛАТНО РУНО“ ОД I ДО VII КЊИГЕ

У богатој заоставштини Борислава Пекића пронађена је и ова необична сликовница. Исечци из штампе,репродукције портрета Уроша Кнежевића и најчешће исечци из Каталога изложбе Анастаса Јовановића,одржане крајем седамдесетих година XX века у Галерији САНУ, сложени и преименовани, послужили суписцу у грађењу ликова „Златног руна“.

Опис Сликовнице / Гојко Божовић // Анали Борислава Пекића, бр. 1 (2004)

ROMEJSKI PRSTEN

12

„...Критичари oву врсту романа зову роман-реком. Ја бих мој пре назвао роман-морем.Роман-река претпоставља, да код поређења останемо, један, током воде, предодређен правац одизвора до утоке..."

... Поређење с морем ми се чини прикладнијим управо због схватања времена, збогподређивања композиције таквом схватању и претпоставке да оно не изражава само временскипростор садржаја већ и судбину човека и његове повести, не само судбину приче у времену већ ипричу времена као Људске судбине. Време је у Руну једно. Прошлост, садашњост и будућност сусимултане зоне темпоралности, као што је и вода мора једномерна и једновремена, те никуда не теченего се само распростире. То се истовремено време шири, сликовито речено, у кругу који је у романупланиметријски описан, тако да се од године 1769. и пада Москопоља, цинцарског Армагедона,крећемо према будућности, години, рецимо, 1801, 1830, 1848, 1867, 1903, 1910, 1915, 1919, 1941, па, упаранормалној пројекцији, све до године 1980, али се једновремено, паралелно, у истој равнипротицања, враћамо прошлости, док ова има године и познаје историјско датирање, до 1690, 1566,1453, 1427, 1299, 1205, а онда, кад године уђу у неизвесност, дубље у хеленски мит о Аргонаутима, сведо безвремена Аркадије и Златног доба које му претходи. Кретање кроз време је привидно. Времестоји као што то с морем бива. Они који се крећу, то су јунаци Руна, то смо ми који у том непомичном,увек истом мору укруг пливамо...

Из интервјуа са Бранком Јокићем, Побједа, 1. 10. 1987.

Предраг Палавестра: „Златно руно" је можда најмонументалнији романсијерски подухват у целојсрпској књижевности.

WEGO{EVA NAGRADA

13

ЊЕГОШЕВА НАГРАДА ЗА „ЗЛАТНО РУНО" УРУЧЕНА ЈЕ БОРИСЛАВУ ПЕКИЋУ НА ЦЕТИЊУ 1. НОВЕМБРА 1987.ГОДИНЕ

,,,..Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота закојима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност,Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеност усебичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодноумирање, а постојање не заслужује више од заборава?Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историјеизведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио саЗлатним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својихзаблуда, илузија и грехова? Ако први стихови „Вијенца" одају моје зебње, стих с краја „Луче"* - „воскресењем смрт си поразио" -враћа моје наде.Али шта нас чека: ,,ера страшна Људскијем кољенима" или ће се пловидба за Златно Руно хуманогидентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрти поразити" да,нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од Његошевих стихова оживотворити усудбини потомства, неизвесно је.У неизвесности, тајна је, мука, али и лепота живљења. Она лепота коју је Његош, један од последњихзаточеника древног медитеранског света, тај велики, храбри, несрећни и умни творац, владар идуховник, морао осетити као свој прави завичај, када јој је из провалије Људских недоумица, душевнихнеизвесности и световних невоља, подарио једино што је остало само његово - јер све остало другомедаде - подарио своју - самоћу..."

Текст говора Борислава Пекића при додели Његошеве награде

ATLANTIDA

14

Идеја Атлантиде је, несумњиво, потекла из потребе за рајем. Како се постојање раја, у паклу људскестварности, није могло доказати, морали смо га тражити у нечему што је постојало, па се из извеснихразлога изгубило. Такав је библијски Еден, рај на истоку. Такви су изгубљени рајеви свих раса, народа,племена. Секхет-Аару Египћана, Елисејска поља Грка, келтски и галски Авалон/Абалуси/Абалониа, ацтечкиАзтлан, страрохиндуско Бело острво, Златни крајеви источних легенди...

Овде се морамо зауставити и издвојити филозофа Оригена. Платонов извештај о рату Атлантиђана иАтињана интерпретира он као сукоб добрих и рђавих демона, антиципирајући идеју која је у овој књизикњижевно примењена у облику глобалне алегорије. Нумениус ми је такође помогао, јер је тај рат назваоборбом душа и тако у физички свет легенде о Атлантиди увео појам који ме навео на смелост да тајни ратАтлантиђана и њихових робота схватим као - рат оних с душом против оних који је немају.

Неспоразуми око Атлантиде без сумње ће се наставити све док траје наша потреба за једним бољимсветом. Атлантида ће и постојати и неће постојати. Сви желимо да неког раја негде има, макар особноникад до њега не доспели. Поузданост да можемо доспети ако се потрудимо, довољна је да тај рај у својимсновима одржимо.

Можда је уметност дубљи део меморије од Људског памћења, а имагинација у трагању за истиномкориснија од научне уздржаности?

Али имагинација није потребна само писцу који вас чека иза бусије овог наслова. Потребна је и -вама. Ако је немате, маните књигу!

Одломак из предговора Романа

„...Ја нашу цивилизацију базично сматрам андроидском,не људском у пуном значењу ове речи. О борби да онапостане Људска, о борби роботске већине и људске мањинепишем у Атлантису..."

У белешкама сам Пекић каже: „Атлантис треба схватитикао глобалну метафору о историји врсте. То је филозофскироман изграђен као хибрид између научне фантастике итрилера. При чему трилер служи само да увуче читаоца уједну мисаону игру и да га припреми на закључке које он,ако би били саопштени у другом облику, вероватно не бибио кадар да прими, односно да схвати."Време речи

Епос „Атлантиду" објивила је издавачка кућа „Знање“ изЗагреба 1988. године. Исте године Пекићу је за романуручена „Горанова награда“.

15

Борислав Пекић при додели Горанове награде, Луковдол 1989.

DRAMSKI PISAC

16

ПОЗОРИШНЕ, РАДИО И ТВ ДРАМЕна сценама београдских позоришта, емитоване на РадиоБеограду и РТС

„Оно што себи у роману не допуштам - његово подређивањевластитој идеји о свету, уколико је и какву имам - у драмипрограмски негујем. Моје су драме, дакле, само узастопне формемојих ангажмана, понекад есеји рађени у форми драмскихдијалога, понекад идеје костимиране у псеудоживотне ситуације,али увек - чисте конструкције. Оне су, чини ми се, погодније зачитање или радио-емитовање, него за театар."

Из интервјуа са Душицом Милановић, Књижевност, бр. 5-6, 1985. год.

У периоду од 1969. до 1991. године Пекић је написао тридесетакрадио драма које су емитоване на Радио Београду, радиоЗагребу, у Немачкој (Радио Келн и Штутгарт), у Холандији, Белгијии Швајцарској...„...Готово све су моје позоришне представе базиране на радио-драмским рукописима... Држим да је од свих облика књижевногизражавања радио-драма најближа роману, јер допушта безмалонеограничену слободу кретања како у димензијама времена ипростора тако и кроз духовни микрокосмос... Додаћу да серадио-драма, бар како је ја радим, пише као песма.

Из интервјуа са А. Беговић, Радио Загреб, 23. 10. 1983.

КАКО ЗАБАВЉАТИ ГОСПОДИНА МАРТИНА / режија ЗдравкоВелимировић. - Народно позориште, Круг 101 1970/71. Премијера8. 1. 1971.Како забављати господина Мартина [радио драма] / режијаДарко Тадић. - Радио Београд, 1. 5. 1989.Прва награда на фестивалима у Охриду и Варни 1990.НА ЛУДОМ БЕЛОМ КАМЕНУ : ГЕНЕРАЛИ ИЛИ СРОДСТВО ПООРУЖЈУ : У ЕДЕНУ НА ИСТОКУ / режија Љубомир Драшкић. -Атеље 212. Мала сцена.Премијера 29. 3. 1971.Представа је представљала Југославију на Театру нација у Берлину1971.-Награда за комедију године на Стеријином позорју 1972. -Награда Кнегиња Милица позоришта у Крушевцу 1991.Генерали или сродство по оружју [радио драма] / режијаЉубомир Драшкић. - Радио Београд, 1. 5. 1977.КАТЕГОРИЧКИ ЗАХТЕВ /режија Борислав Глигоровић. - Народнопозориште, Круг 101. Премијера 11. 3. 1978.Категорички захтев [радио драма]/ режија Борислав Глигоровић.- Радио Београд, 1. 5.1978.БУЂЕЊЕ ВАМПИРА / режија Димитрије Јовановић. - Београдскодрамско позориште. Премијера 29. 12. 1978.Инострана премијера: Праг, Дивалдо Ф.Ф. БурианаКако упокојити вампира [ТВ драма] / сценарио Борислав Пекић ;режија Славољуб Стефановић Раваси. - РТВ Београд, 1977.

Из представе Буђење вампира

Из представе Буђење вампира

17

РЕМЕК-ДЕЛО ИЛИ СУДБИНА УМЕТНИКА / режија БориславГлигоровић. - Народно позориште, Круг 101. Премијера 6. 4. 1979.ЦИНЦАРИ ИЛИ КОРЕШПОНДЕНЦИЈА [IV том Златно руно] /драматизација Борислав Михајловић Михиз; режија АрсенијеЈовановић. - Атеље 212. Премијера.1.- 12. 1985.Последња представа 10. 2. 2002.Награде: Друга награда за представу на Гавелиним вечерима уЗагребу 1980; „Аплауз Сарајева", Сарајево, Октобарски даникултуре 1980; Награда за најбољу представу, Удружењедрамских уметника Србије 1980; Награда за режију АрсиЈовановићу.УДУСРС 1980; Награда за најбоље остварење ДанилуСтојковићу УДУСРС 1980; Премијера Градског СлЗ-а културеБеограда за најбоља остварења, током 1980; три награде наСтеријином позорју 1982. - Представљала Југославију на Театрунација у Софији 1982.Цинцари или Корешпонденција [радио драма]. - Радио Београд, 1982.РАЗАРАЊЕ ГОВОРА / режија Нађа Јањетовић. - Београд : Београдскодрамско позориште. Мала сцена. Премијера 5. 4. 1980.Разарање говора [радио драма] / режија Нађа Јањетовић. - РадиоБеоград, 1. 10. 1980.БЕСНИЛО / адаптација Миодраг Зупанц ; режија Јовица Павић. -Београдско драмско позориште. Премијера 27. 2. 1988.Беснило [радио драма] / режија Дарко Тадић. - Радио Београд, 1986.НЕКА СЕ ЗБУДЕ ПИСМО [ВРЕМЕ ЧУДА] / режија Радмила Војводић. -Атеље 212. Премијера 9. 5. 1993.ЗЛАТНО РУНО / адаптација Небојша Брадић, М. Јеремић, Ж.Јовановић ; режија Небојша Брадић ; продуцент Г'7 плус. - Београд :Београдско-драмско позориште. Премијера 16. 1. 2001.X+Y-0 / режија Милица Краљ. - Београдско драмско позориште.Премијера 29. 10. 2003.Чаробни кофер госпође X или X+Y=0 [радио драма] / режија НађаЈањетовић. - Радио Београд, 1980.ТВ драма / режија Здравко Шотра. - ТВ Београд, 1985.У ЕДЕНУ НА ИСТОКУ / режија Никола Ђуричко. - Београдско драмскопозориште.Премијера 9. 11. 2004.БЕРМУДСКИ ТРОУГАО [радио драма] / режија Дарко Тадић, РадиоБеоград, 1. 1. 1982КО ЈЕ УБИО МОЈУ БЕСМРТНУ ДУШУ ИЛИ СЛУЧАЈ ТРГОВАЧКОГПУТНИКА [радио драма] / режија Нада Бјелогрлић. - Радио Београд,1. 1. 1984.СИВА БОЈА РАЗУМА [радио драма] / режија Олга Брајовић. - РадиоБеоград, 1.1. 1985.МЕТАСТАЗА [радио драма] / режија Дарко Тадић. - Радио Београд, 1.6. 1987.РАЈНСКЕ ЗАДУШНИЦЕ [радио драма] / режија Гордана Лебовић. -Радио Београд, 1. 6. 1991.

[ТВ драма] / режија Димитрије Јовановић. - ТВ Београд, 1984.Емитовано 17. 9. 1984.ТВ фестивали: Монте Карло, 1985 ; Кан, 1985.Борислав Пекић добитник је Прве награде на конкурсу радиодрамске емисије поводом дана Радио телевизије Београд 1987.За радио-драму 186. степеник која је емитована на РадиоЗагребу 1982. добио је Прву награду на позивном конкурсу овестанице.

Из представе Како забављати господина Мартина

Из представе На лудом белом камену

Из представе Коресподенција

18

Из представе Златно руно Београдског драмског позоришта

SCENARISTA

19

Своју списатељску делатност БориславПекић отпочео је радом на филму.

Године 1958. јавио се на конкурсцрногорског филмског предузећа „Ловћен филм“са неколико филмских синопсиса. Као потпуноанониман аутор добија Прву и Другу награду изапошљава се у „Ловћен филму" као драматург, гдеће радити од 1958. до 1963. године. „Био је топериод највећих уметничких успеха јединогцрногорског филмског предузећа." Сам је писаосценарије, али и читао и дотеривао туђе текстове исценарије за домаће и копродукционе филмове. Уавгусту-септембру 1966. боравио је у Кијеву наснимању филма „Виница",

Године 1960. написао је сценарио за филм„Дан четрнаести". ,,У сценарију су маштовито ив е ш то и с п р е п л е та н е с удб и н е ч е тв о р и ц еосуђеника, који се разликују не само по врстипреступа и тежини кривице већ и по годинама,карактеру и социјалној средини из које су поникли.Једини заједнички именитељ је дан четрнаестиодобреног одсуства, кад треба да се врате указнено-поправни дом..."

Овај филм представљао је, у званичнојконкуренцији, југословенску кинематографију нафилмском фестивалу у Кану 1961. године.

Као сценариста и косценариста БориславПекић потписао је у периоду од 1961. до 1989.године седам југословенских играних филмова.Иако је током деценија сарађивао на коначномуобличавању далеко већег броја филмскихсценарија.Био је члан Удружења филмских радника Србије.По Борислав Пекић - филмски сценариста / Дејан Косановић //

Пекићева клупаБ. Пекић са Здравком Велимировићем, Кан 1961.

20

СЦЕНАРИСТИЧКИ ОПУС

Дан четрнаести : играни филм / сценарио БориславПекић: режија Здравко Велимировић. - Продукција:Ловћен филм (Будва), 1960.Филм је представљао у званичној конкуренцијијугословенску кинематографију на Међународномфестивалу у Кану 1961. године.Не дирај у срећу : играни филм / сценарио БориславПекић, Мило Ђукановић; режија Мило Ђукановић. -Продукција: Ловћен филм (Будва), 1961. Свему има вријеме : документарни филм /сценарио Никола Јовичевић, Борислав Пекић.- Продукција : Ловћен филм (Будва), 1961. Дим : играни фиим / сценарио Борислав Пекић,Слободан Косовалић ; режија Слободан Косовалић.- Продукција: Авала филм (Београд), 1967. Quo vadis Živorade?: играни филм / сценариоБорислав Пекић ; режија Мило Ђукановић. - Боснафилм (Сарајево), 1968.Борислав Пекић је адаптирао сценарио БранимираЈанковића.Сунце туђег неба : играни филм / сценариоБорислав Пекић, Ђорђе Лебовић, Милутин Косовац;режија Милутин Косовац. - Босна филм (Сарајево),1968.Борислав Пекић и др. су адаптирали сценариоАрсена Диклића и Богдана Јовановића.13. јул : играни филм / сценарио Борислав Пекић...(и др.) ; режија Радомир Шарановић. - Ловћен филм(Титоград), 1982.Време чуда / сценарио Борислав Пекић, ГоранП а с к а љ е в и ћ ; р е ж иј а Го р а н П а с к а љ е в и ћ .Копродукција : Београд : ТРЗ Сингидунум : РТВБеоград : London: British Television - Chanel four, 1989.Сценарио је адаптација истоименог романа.- Филм је освојио трећу награду за сценарио наФестивалу југословенског филмског сценарија уВрњачкој Бањи 1990. Филм је представљаоЈугославију на филмском фестивалу у Кану 1990, намеђународном фестивалу „Интерфест" у Москви1990, на фестивалу у Глазгову 1990, на Светскомфилмском фестивалу у Монтреалу 1990.

That Summer of White Roses = Ђавољи рај /сценарио Борислав Пекић, Рајко Грлић ; режијаРајко Грлић. Копродукција : London: AMY Interna-tional; Загреб : Јадран филм : Маестро филм, 1989.Сценарио је адаптација новеле „Одбрана ипоследњи дани". - Филм је представљаоЈугославију на фестивалима: Фестивалмедитеранског фиима у Монпељеу 1989;Међународном фестивалу у Токију 1989, где јеосвојио награду ,,Tokyo Golden Dragon" занајбољи филм и режију; фестивал „Златна арена" уПули; Фестивал у Сан Себастијану (Шпанија), СанФранциско и FILMEX у Лос Анђелесу.

Из Библиографије Борислава Пекића / Милена Марковић

На Пулском фестивалу, 1961.

П. Вујисић и Б. Пекић у филму Не дирај срећу

AKADEMIKКао „једног изразитог, даровитог, мудрог и надахнутог писца", 1985. године академици Добрица

Ћосић и Антоније Исаковић и дописни члан Предраг Палавестра предложиће га за дописног члана САНУ-„САНУ“ је стара српска културна и научна установа... част ми је што јој припадам. Међутим, није на

мени да судим о њеној улози у животу нације. Такво право има само нација. Шта смо када урадили, и какосмо то чинили, већ ће нам се за времена само по себи рећи..."

Из интервјуа са Славицом Лазић, „Српска реч", Крагујевац, 13. 5. 1991.

Борислав Пекић био је члан уредништва Књижевних новина (1986-1969) ; дописни члан САНУ, чланКрунског савета (1992); члан - потпредседник српског ПЕН центра (1977); члан енглеског ПЕН центра; чланудружења књижевника Србије; члан Удружења филмских радника Србије; члан Удружења драмскихуметника Србије; оснивач, потпредседник и члан Главног одбора Демократске странке (1990); члануредништва листа „Демократија" (1990).

Дела Борислава Пекића превођена су на: енглески, чешки, пољски, словачки, словеначки,реторомански, македонски, албански, арапски, румунски, француски, немачки и шпански језик.

Умро је у Лондону, 2. јула 1992. године. Као први преминули члан тек основаног Крунског савета,посмртно је одликован краљевским Орденом белог орла првог степена.

21

VERUJEM

U DEMOKRATIJU

22

„...Васпитан сам као демократа. Настојим да се као демократа понашам и да у себисавладам урођене Људске, тоталитарне, готово бих рекао антрополошкиантидемократске особине потекле из себичности, жудње за моћи, таштине и рђавогискуства са Људима. Верујем у демократију као најбољи од свих рђавих система, асвакако најподношљивији, у реалну и реалистичку демократију управљања разумом,контролисаног од јавности и изборних тела, оплемењену социјалним интересом засудбину ближњег и компромисом са потребама заједнице, али и ефикасног у заштитисвега личног, што представља грађанску и политичку слободу, у парламент као мајку,а не маћеху народа, опште и тајне изборе, слободно удруживање,сталну размену идеја, рада, капитала, тежњу личном успеху иблагостању, приватну иницијативу, право регулисано законом имењано вољом већине уз сталну мисао о егзистенцији мањине...Верујем у правила грађанске игре...Демократија је у првом реду компромис. Морамо га једномнаправити и са својим најлепшим надама и најзаноснијимутопијама, и од онога што је немогуће бар на време узети оно штоје могуће, иначе ћемо остати без ичега, јер ће у међувремену и оношто је могуће било постати за нас немогуће."

Из интервјуа Б. Пекића, „Новости 8“ 3. 6. 1989

У уторак, 12. марта 1991. године група академика из Одељењајезика и књижевности, предвођена Предрагом Палавестром,

придружила са студентском протесту код Теразијскечесме. Међу њима били су Матија Бећковић, Никола

Милошевић, Љубомир Симовић и БориславПекић који се у име САНУ и Удружењакњижевника обратио студентима.

23

Од доласка у Београд 1945. године Пекић је сапородицом живео на Врачару, у Малајничкој 7. Ту јепохађао III мушку гимназију, одатле је хапшен ипривођен, ту је написао прве романе, одатле јеотишао у добровољно изганаство у Лондон. Данас,мала врачарска улица носи име знаменитог српскогписца Борислава Пекића. На згради број 7 налази сеспомен плоча, рад вајара Николе Јанковића, коју сувеликом литерати, 1998. године, поставили грађаниВрачара.

На иницијативу супруге Борислава Пекића,Љиљане Пекић и њихових пријатеља, 1993. годинеоснована је фондација „Борислав Пекић“. Фондацијаје установила књижевну награду која се у видустипендије додељује сваке године као подстицајмладим писцима.

У III београдској гимназији , бившојIII мушкој, додељује се награда ученицимаза најуспешније литерарне саставе.

Једна врачарска библиотека носииме Бориславa Пекићa.

24

Борислав Пекић. Личност по много чемунеобична: животом, делом, изгледом. Над малоповијеним раменима човека високог, ломног раста,оштро срезана аскетска троугласта глава. Строг погледпод јаком диоптријом наочара, којим као да више видино што гледа, тек ретко озари кратак и као малоизгубљен осмех. Мек и дуг корак високих ногу иизразито лепа немирна рука...Говори мало и готовоувек преком, кратком реченицом, он, писац најдужефразе у српској књижевности...Горд, чак и некакоплемићки охол. Ретко греши и још теже прашта грешкељудима и себи...“

Борислав Михајловић-Михиз

„Са његовом смрћу, умрло је дванаест српскихписаца. Апостолски број. И сви су се они звали –Борислав Пекић – романсијер, приповедач, хроничар,новелист, мемоарист, драмски писац, ТВ и радиодрамски писац, филмски сценариста, sciece fiction au-thor, писац утопија и антиутопија, есејист, публицистаи фељтонист. Његово дело, по обиму, дубини ивредности готово да заснива целу једну самосталнукњижевност, океан и континент на прастарој инесамерљивој планети писања...“

Михајло Пантић

Ја никада не описујем живот. Ја о њему у књижевнимсликама размишљам. Сукцесивни закључци таквихразмишљања - мој су романи и моје драме.

Значење уметничког дела, оно коначно, суштинско,унутрашње, увек измиче и тоталном схватању иинтерпретацији и у томе је мистерија уметности.То значење измиче и творцу. Он га контролише ...

Моја књижевност је само отисак моје представесвета, па тиме и односа према њему и ангажманапрема њему.

Увек сам сматрао да уметност може да одговори насуштинска питања савременог човека колико и макоја друга духовна дисциплина: теологија,философија, социологија, или ма које морално учење. Упрвом реду стога што је књижевност, поред осталог,и философија у свом естетичком корелату, она јетакође и примењени морал, извесна моралнасугестија, чак иако јој је програмски мрска улогапроповедника, мисионара и реформатора.

Ја мислим да бити господин значи у првом реду битивеликодушан, бити храбар, бити частан, скроман итолерантан.

Из дневника Борислава Пекића

Са Михизом и Бором Тодоровићем, 1982.

Са Небојшом Брадићем

Са Матијом Бећковићем, 1989.

Грађа за изложбу:Архива породице Пекић: Збирка фотографиja(портрети, са пријатељима, са промоција књига), породичниалбуми (детињство, младост,боравак у Лондону, са путовања)Лична документа Борислава Пекића: Крштеница,сведочанства, лична карта, лекарски налази,писма из затвора, писма Љиљани, пријатељима,оптужница и решење о издржавању казне, молба запомиловање, решење о одузимању пасошаДокумента из књижевне делатности: Текстови романа куцаниписаћом машином, дневници, албуми, рукописи, табле сакомпозицијом „Златног руна“, чланске карте удружењакњижевника Србије,српског и енглеског ПЕН-а.Награде и признања: „НИН-ова“, „Његошева“, „Горанова“, „БИГЗ-ова“, „Деретина“,награда Удружења књижевника Србије, Повеља РТС-а зарадио драме, Награда филмског фестивала у Херцег НовомСтрана издања Борислава ПекићаФотодокументација „Борбе“ – Студентски протест,Оснивачка скупштина Демократске странкеФондови Народне библиотеке СрбијеФондови библиотеке САНУАрхивска грађа Позоришног музеја Београд: Фотографије,плакати и каталози представа Народног позориштаАрхивска грађа Атељеа 212Фотографије представа „Корешподенција“ и „Време чуда“Архивска грађа Београдског драмског позоришта.Фотографије представа „Златно руно“, „X+Y=O“, „У Еденуна истоку“Фотодокументација „Бранковог кола“Фотодокументација листова „Данас“ и „Политика“ – портрети Архивска грађа Радио Београда.Новински чланци о Бориславу Пекићу и избор радио драмаВидео записи програмског архива ТВ БеоградДокументарна емисија о Бориславу Пекићу „Пут“ и „Дело“Документација Демократске странкеФилм о оснивању и путу Демократске странке

Изложбу прати DVD на којем се налазе аудио, видео иархивска грађа везана за живот истваралаштво Борислава Пекића

Концепт Олга Красић-МарјановићБиблиотека града Београда посебно захваљује на свесрднојпомоћи и сарадњи госпођи Љиљани Пекић и ОпштиниВрачар која је приредила ову изложбу 2010. године