Embed Size (px)
Citation preview
Breda Slavinec
Paučine * Pajčevine
Preveli studenti Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu
Oleg Bakić, Valentina Bedi, Krešimir Bobaš, Iva Brabec, Anita Kisić,Janja Kovač, Martina Mavričević, Nikolina Šintić, Viktorija Škorućak
Nakladnici
Zagreb, 2013.
Naslov izvornika: Pajčevine, 1994., Breda Slavinec
Nakladnici: Klub studenata južne slavistike A-302
Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, Ivana Lučića 3, 10 000 Zagreb, [email protected]
(za Klub A-302: Janja Kovač) i
Zavod za umetnost in kulturo Peter Rezman, [email protected]
(za ZUK Rezman: Peter Rezman)
Glavni urednici: Janja Kovač, Marjan Pungartnik
Redaktura: Valentina Bedi, Tamara Belović, Viktorija Škorućak
Lektura: Valentina Bedi
Fotografija na naslovnici: Bojan Mihalič
Prijelom i grafička oprema: Ivana Hrestak, Filip Kovačević
Tisak: Zrinski Čakovec
Naklada: 600 primjeraka
ISBN 978-953-56026-4-4
CIP zapis dostupan u računalnome katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 869108
5
NA VELIKEM PSU JAHAM
Na velikem psu jahamskozi to divjo nočjokamkot nikoli doslejZvezde sem pustila na nebuker jih ni smiselno potrgati
NA VELIKOM PSU JAŠEM
Na velikom psu jašemkroz ovu divlju noćplačemkao nikada dosadZvijezde sam ostavila na nebujer nema ih smisla pobrati
Valentina Bedi
6
ZRCALO ZRCALO
Zrcalo zrcalona steni povejkdo najraje umrlv deželi bi tej
Se bomo zbraliin pomagalispletične poiskaliin grehe skovalinato pasrce izkopali
OGLEDALCE OGLEDALCE
Ogledalce ogledalcena zidu kaži mitko najradije umro u zemlji ovoj bi
Okupit ćemo se i pomoćičešljačice potražiti i grijehe skovatia potomsrce iskopati
Valentina Bedi
7
SMO KRIVI PRED BOGOM
Smo krivipred Bogomker za nekoga ne bo tistega drugičker smo pečate sami izrezaliker nismo lomili vratker nismo odpirali glavker nismo vetra priklicali nazaj
morali bi
KRIVI SMO PRED BOGOM
Krivi smopred Bogomjer za nekoga onog neće biti drugi put jer smo pečate sami izrezalijer nismo lomili vrata jer nismo otvarali glavejer nismo vjetar prizvali nazad
trebali smo
Valentina Bedi
8
V JUTRIH
V jutrih me z nabijanjem žebljevbudijoda me ne bi nežnost preveč spremenilaS sabljami so mi prebodli vratada ne bi posedala na pragu in sanjalaz noži so mi tlakovali potda mi ne bi več prihajali v gosteS kopji me kličejo da bi se ozrlapa nočemin to jih jeziS kosami mi visijo nad glavoda bi mi premešali možganepa je ne želim odpreti
JUTRIMA
Jutrima me nabijanjem čavalabudeda me nježnost ne bi previše promijenilaSabljama su mi proboli vratada ne bih sjedila na pragu i sanjalanoževima su mi popločali putda mi ne bi više dolazili u gosteKopljima me zovu da se osvrnemali nećui to ih ljutiS kosama mi vise nad glavomda mi zavrte mozgomali je ne želim otvoriti
Valentina Bedi
9
DANES
Danesbomo jokalida bomo jutri umilidanesbomo iztrgali dušeda jih ne bomo mogli jutri prodatidanesbomo delili pogledeker bomo jutri brez očipo tuji krvi bomo brodilida bo jutri čas za našojezike bomo jutri obrezaliker je vseenodanesali jutri
DANAS
Danasćemo plakatida bismo sutra umilidanasćemo iščupati dušeda ih sutra ne bismo mogli prodatidanasćemo dijeliti pogledejer sutra budemo bez očijukroz tuđu krv ćemo gacatikako bi sutra bilo vrijeme za našujezike ćemo sutra potkresatijer svejedno jedanasilisutra
Valentina Bedi
JEDNA OD NAJLJEPŠIH JESENI JE MAMA
12
PRAV ČUDNO JE
Prav čudno jeko čas prinese sanjeturobnih popoldnevovzaslišiš klavirin deček dviga deklicoljudje gredo mimoZ razpokanimi ustnicamiizoblikuješ pozabljene mislizbegan simisliš da te nia vedno globje in globjepronicaš v tisto čudovito toplinoin se napajašBojim se prižgati svečoda ne bi zaradi kresnih nočikaj pomeniloTudi preteklost sčasomaredkeje zaboliToliko stvari spoznašda je včasih prav smešnoTakrat ko jene moreš govoritiali pa sploh ni potrebno
BAŠ ČUDNO JE
Baš čudno jekada vrijeme donese snove turobnih poslijepodnevazačuješ klaviri dječak podiže djevojčiculjudi prolaze Raspucanim usnamaoblikuješ zaboravljene mislizbunjen simisliš da te nemaa uvijek dublje i dubljeproničeš u onu prekrasnu toplinui napajaš seBojim se zapaliti svijeću da ne bi zbog krijesnih noćinešto značiloI prošlost s vremenomrjeđe zaboliToliko stvari spoznašda je ponekad baš smiješnoTada kada jestne možeš govoritiili uopće nije potrebno
Anita Kisić
13
ZA OKNI JE LEPO
Za okni je lepokadar vešda te nekdo obiščelepo pa niče te je še sebe strah(in ne moreš vedno govoriti sam sseboj)Živiš le v mrzlih pepelihza iskrico v kotlihv zledenelih očeh ljudia dovolj je
ZA PROZORIMA JE LIJEPO
Za prozorima je lijepokada znaš da te netko posjetia nije lijepoako te i sebe strah(a ne možeš uvijek razgovarati sam sa sobom)Živiš samo u studenim pepelimaza iskricu u kotlovimau sleđenim očima ljudia dosta je
Anita Kisić
14
NOGA POLZI
Noga polzi z druge nogesmešno je ko ljudjespravljajo stvari v omaroulice so praznenašel sem tebe
NOGA KLIZI
Noga klizi s druge nogesmiješno je kada ljudispremaju stvari u ormar ulice su prazne našao sam tebe
Anita Kisić
15
Z VOZOM SE BOMO PELJALI
Z vozom se bomo peljali za gorotam je lepoenkrat sem bila že tamne boj se mama
VLAKOM ĆEMO SE VOZITI
Vlakom ćemo se voziti iza planinetamo je lijepojednom sam već bila tamo ne boj se mama
Anita Kisić
16
POZIMI ČAKAM NA SMRT
Pozimi čakam na smrtpoleti obdelujem poljehčerka mojane vem kakšna je tvoja bolečinaše sama se ne najdeš več v njej
ZIMI ČEKAM SMRT
Zimi čekam smrtljeti obrađujem poljekćeri mojane znam kakva je tvoja bolni sama se više ne pronalaziš u njoj
Oleg Bakić
17
ENA NAJLEPŠIH JESENI
Ena najlepših jeseni je mamaLeganja h kraguljemso staline starega vrtaTopel čas jele redko se spomnim gugalnikain pohabljene starkeŽivim ta časz drobnimi cvetoviin osivelim zatonom žalostiučim se neke prave starosti
JEDNA OD NAJLJEPŠIH JESENI
Jedna od najljepših jeseni je mamaLijeganja k jastrebimanasljeđa su starog vrtaToplo je vrijemesamo se rijetko sjetim stolice za ljuljanjei osakaćene stariceŽivim u ovom vremenusa sitnim cvjetovimai posivjelim zalaskom žalostiučim neku pravu starost
Oleg Bakić
18
HČERKA MOJA
Hčerka mojata hiša je velikain to je dobroČe imaš preveč hudih besedje bolje da umolknešDovolim ti da spiščetudi ne morešmogoče moram opraviti s tvojimisteklimi lisicami in kačamiOprosti preveč hitro pozabljamSamo da se nasmeješčeprav grenkojaz tako ne čutim razlike v tem
KĆERI MOJA
Kćeri mojaova kuća je velikai to je dobroAko imaš previše teških riječibolje je da ušutišDozvolim ti da spavaščak i ako ne možešmožda moram izaći na kraj s tvojimbijesnim lisicama i zmijamaOprosti prebrzo zaboravljamSamo da se nasmiješmakar i gorkoja ionako ne osjećam razliku u tome
Oleg Bakić
MOJ VRIJESAK
20
* * *
Med zvonovi je tvoj glas resješe težje jea vseeno iz takih stvariso spoznanjaStari orglarigra zameželi da vzljubim pomlad
* * *
Među zvonima tvoj glas je vrijesakjoš teže jea svejedno iz takvih stvarisu spoznajeStari orguljašsvira za meželi da zavolim proljeće
Martina Mavričević
21
* * *
Imam tvoj vonjbakin pledin sebe z zadnjim ponižanjem ljudiŠe vedno obstajajo stvariki jih moraš sam nareditiNi mi lepo osiveli zaton žalostiznova vzhajaš
* * *
Imam tvoj mirisbakin pledi sebe sa zadnjim poniženjem ljudiJoš uvijek postoje stvarikoje moraš sam učinitiNe sviđa mi se osivjeli zalazak žalostiiznova izlaziš
Martina Mavričević
22
* * *
Komu naj damsonce s polžarkinadih netopirstvaali coprnico s konjskim obrazomKomu naj dam moje resjeprah uvelih vetrnickadar se dolgo v meniubija veter * * *
Kome da damsunce s poluzrakamanadahnuće šišmiševanjaili vješticu konjskog licaKome da dam svoje vrijeskoveprah uvelih šumaricadok se dugo u meniubija vjetar
Martina Mavričević
23
* * *
Včasih je vseeno lepo živetipesmi sploh niso žalostnepočasi greš proti večeru
In ti resjesam si se posadilrazrasteltrgam samatakrat kadar tišinaželi zaplesati z menoj
* * *
Nekad je ipak lijepo živjetipjesme uopće nisu žalosnepolako ideš prema večeri
A ti vriješčesam si se posadiorazrastaotrgam samaonda kad tišinaželi zaplesati sa mnom
Martina Mavričević
24
NISEM ENA IZMED MNOGIH
Nisem ena izmed mnogihčeprav o meni ne pojejona rock koncertihmoji pajki mi narekujejo srečoPa vendarko nas mine vse spoštovanjeje mogoče najboljeda se vidimoznova v pozni starosti
NISAM JEDNA OD MNOGIH
Nisam jedna od mnogihiako o meni ne pjevajuna rock koncertimamoji pauci proriču mi srećuPa ipakkad nas prođe sve poštovanjemožda je najboljeda se vidimoponovno u kasnoj starosti
Martina Mavričević
JASMINOVO LJETO
26
* * *
Spominjaš mena Jasminovo poletjein na prosojno dlanki pobožas premolkom izrečene besedeSi kot slezov cvetki potrebuje jutranje sonceda si nadihnesvojo lepoto
* * *
Podsjećaš me na Jasminovo ljetoi na prozračan dlankoji pomilujes predahom izgovorene riječiKao sljezov cvijet sikoji treba jutarnje suncekako bi udahnuosvoju ljepotu
Nikolina Šintić
27
* * *
Sedaj sva praznikot pozabljen vrt malomeščankeNikoli nisva dohiteli dnevada bi ti prineslapolno naročje marjetickot sem obljubila
* * *
Sada smo praznekao zaboravljen vrt malograđankeNikada nismo dostigle dan kako bih ti donijela puno naručje tratinčicakao što sam obećala
Nikolina Šintić
28
* * *
Polagam ti na dušodekle mojeNe moreš trgati cvetjaki je že lansko zimo zamrznilo
* * *
Na dušu ti polažem djevojko mojaNe možeš brati cvijećekoje se već prošle zime zaledilo
Nikolina Šintić
29
* * *
Menda ne boš nikoli pozabilamojega zatonain na najin načinboš živelavse preostale jeseniz menoj
* * *
Vjerojatno nikada nećeš zaboravitimoj zalazaki na naš način živjet ćešsve preostale jesenisa mnom
Nikolina Šintić
30
* * *
So bili dneviko se je moj dih ohladilznala si mu datimeglico ki je zardela
* * *
Bili su danikada se moj dah ohladioznala si mu datimaglicu koja se zarumenila
Nikolina Šintić
31
* * *
Ti si moje Jasminovo poletjein kakorda se delajo gubena mojem obrazuse počasi izgubljašTako nežno kot sem te vzljubilate pričenjam sovražitiiz mraka v mrakbruhamožgane marjeticetebiv zadnji dar
* * *
Ti si moje Jasminovo ljetoi kaošto se stvaraju borena mom licupolako se gubišTako nježno kao što sam te zavoljelapočinjem te mrzitiiz mraka u mrakbljujemizgorene tratinčicetebiu zadnji dar
Nikolina Šintić
32
* * *
V teh letihkar je še ostalobova vsaka na svojem koncuob sanjah cimbalpokopavaliti svojebele drevoredejaz svojo rodbino * * *
U ovim godinamakoje su još ostalesvaka će na svojem krajuuz snove cimbalapokapatiti svojebijele drvoredeja svoju rodbinu
Nikolina Šintić
33
PRI SAMEM HUDIČU
Pri samem hudičuvse je mirno in tihole ključi se sami premikajov ključavnicahKaj ti pomaga koketnostče ne greš naprejpišem le pesem na posteljo KOD SAMOG VRAGA
Kod samog vragasve je mirno i tihosamo se ključevi sami pomičuu ključanicamaČemu ti pomaže zavodljivostako ne ideš naprijedpišem samo pjesmu na krevet
Iva Brabec
34
SLIŠIM VETER
Slišim vetertrka na moja vratarad bi potrgal rožena mojem vrtuda bi jih nesel ženine smem pustitiprevečkrat se je že zgodilo ČUJEM VJETAR
Čujem vjetarkuca na moja vratahtio bi potrgati cvijećeu mojem vrtuda ga nosi ženine smijem dopustitipreviše se puta već dogodilo
Iva Brabec
PAUČINE
36
* * *
Kaj vempo kaj smo šlitakrat nismo vedelisedaj vemdav armaja1
1 dav armaja (ciganski) - prisežem (hrv. kunem se)
* * *
Što ja znampo što smo išlitada nismo znalisada znamdav armaja
Janja Kovač
37
* * *
Laibach gradoviali me vidišsiva eminenca
* * *
Laibach tvrđavevidiš li mesiva eminencijo
Janja Kovač
38
* * *
Ko se ob ognjupogovarjaš o otrocihpravijo da nekaj pomeni
* * *
Kad pored ognjarazgovaraš o djecikažu da to nešto znači
Janja Kovač
39
* * *
Glavo na rames sponkami spni srcegremopo kaj Bog ve
* * *
Glavu na ramespajalicama spoji srceidemopo Bog zna što
Janja Kovač
40
* * *
V sodu je vinadav armajarazlijmo gada nam ne bodo glaveprišle do srca
* * *
U buretu ima vinadav armajarazlijmo ga da nam glave nedođu do srca
Janja Kovač
41
* * *
... in se je začelo dav armajapopotovanjein voda iz očibova skozi linostreljala misliin spenjala pajčevine
* * *
… i počelo je dav armajaputovanjei voda iz očijukroz puškarnicu ćemostrijeljati mislii spajati paučine
Janja Kovač
42
* * *
Med nebom in lubjemsi poiskal mojo perutin mi jo znova pritrdil
* * *
Između neba i lubovapotražio si moje krilo i ponovo mi ga pričvrstio
Janja Kovač
43
* * *
Samo ta potoknatoči v čebrein spravi v kletpotlej le pridi v gosteo dav armaja
* * *
Samo taj potok natoči u čabrovei spremi u podrumposlije pak dođi u gosteo dav armaja
Janja Kovač
45
MOJA RDEČA JUTRA
Moja rdeča jutraz željamida znova začnem verovati v ljudivedno več svetlobe neopazno klijebi naj bile mojeLahko se predašza nekaj letsamo do smrti je še treba živetiVsak dan je v novem letuin v vsakem človekulistič dobregasaj ne morem verjeti
MOJA CRVENA JUTRA
Moja crvena jutrasa željamada iznova počnem vjerovati u ljudesve više svjetlosti neprimjetno klijane bi li bile mojeMožeš se predatina nekoliko godinasamo do smrti još treba živjetiSvaki je dan u novoj godinii u svakom čovjekulistić dobrogama ne mogu vjerovati
Krešimir Bobaš
46
TIHA HOJA KLJUČARJEV
Tiha hoja ključarjevme vabi na dimna poljakjer se vrbe množijoin divjina belih makovohlaja nočiS konci prstov vstajamiz teh sledov svežih bolečinKako lepo jekadar veš da ni nikogarko bi ti natrosil polno nedrjeposušenih makovnekega hladnega jutrane maram hladnih jutertakrat je že vse mrtvo
TIHI HOD KLJUČARA
Tihi hod ključaramami me na dimna poljagdje se vrbe množei divljina bijelih makovahladi noćiVrhovima prstiju ustajemiz tih tragova svježih bolovaKako li je lijepokada znaš da nema nikogatko bi ti nasuo puno njedroisušenih makovanekog hladnog jutrane volim hladna jutratada je već sve mrtvo
Krešimir Bobaš
47
DRAGA MI JE LUDOST
Draga mi je ludostpomiješana sa strašćui kao što kažešono više veseljeKada začujem gitarukao da bi mi netkosegnuo između očijui ispričao bajku
Krešimir Bobaš
RADA IMAM NOROST
Rada imam norostpomešano s strastjoin kot pravištisto višje veseljeKo zaslišim kitaromi je kot da bi mi kdosegel med očiin povedal pravljico
48
NISAM ZVONAR
Nisam zvonar da zovem i molim za ljudeNisam potokkoji se zamuti da kome govorimNisam petrolejkada tebi dajem svjetlostkad ćeš hodati uokoloi ljubiti djevojkesa žalošću u sebi
Janja Kovač
NISEM MEŽNAR
Nisem mežnarda bi klicalin molil za ljudiNisem potokki bi moten postalda bi komu govorilNisem petrolejkada bi tebi dajal svetloboko boš hodil okrogin ljubil dekletaz žalostjo v sebi
50 Obećanja su dragadrhtanju moje drage.Obećanje izgovorim nakon udahajer misao tada nema značenje.I obećanja postaju nedraga. Viktorija Škorućak
Obljube so ljubedrhtenju moje ljube.Obljubo izrečem za vzdihomker misel takrat nima pomena.In obljube postanejo neljube.
51
O moj bog žal mi jeker nisem grešilaker bi z grehi zadostila sebiker se je prvi poljub ustavil med ustnicamiker sem moje sokove prepredla z nitkamiker sem se dala zvabiti razumu.
O moj Bože žao mi jejer nisam griješilajer bih grijesima sebi udovoljilajer se prvi poljubac zaustavio između usanajer sam svoje sokove ispreplela nitimajer sam se dala namamiti razumu.
Viktorija Škorućak
52
Takih ljubezni ni večda bi od lepot bolelo.Nekdajso minute pomenile hrepenenjeure neskončnostleta pozabo.
Takvih ljubavi nema višeda bi zbog ljepota boljelo.Nekadasu minute značile čežnjusati beskonačnostljeta zaborav.
Viktorija Škorućak
53
Morala bi se zavedatisamo po en čevelj imammorebiti v sredini po eno okoeno roko da ne obračam dlaniz enim ušesom slišim kar je potrebno slišatiin eno hrbtenico da stojim pokoncidvojina prinese dvojnostednina edinost.
Morala bih postati svjesnasamo po jednu cipelu imammožebiti u sredini po jedno okojednu ruku da ne okrećem dlanovejednim uhom čujem što je potrebno čutii jednu kralješnicu da stojim uspravnodvojina donese dvojnostjednina jednost.
Viktorija Škorućak
54
Trde besede pred milinoso moja pokora.in tvoje pričakovanje - če je to greh?Kuham zvarekprosto za nebesa.
Tvrde riječi prije milinemoja su pokora.i tvoje očekivanje – ako je to grijeh?Kuham uvarakčisto za nebesa.
Viktorija Škorućak
56
RESJE, METAFORA SAMORASLOSTI
Pisati znova o zbirki, ki je izšla pred dvajsetimi let, je vesela stvar – to namreč pomeni, da knjiga še živi. Preveril sem na Cobiss.si in videl, da jo (še) imajo v sedemnajstih knjižnicah. Hkrati me vrača v čas, ko je nastajala, na tedenska srečanja v literarni delavnici v mariborskem Domu ustvarjalnosti mladih, neskončne pogovore. Konec osemdesetih sem prevzel iz šole kreativnega pisanja v okviru Mladinskega kulturnega centra skupino, ki je napovedala po dvajsetletni suši in po mučnih ose- mdesetih rast novih mlajših avtojev. Med njimi je bila tudi Breda Slavinec. V rokopisu njene pesniške zbirke sem zaznal nagnjenost do marginalnih stvari, pa hrepenenje po nekem plemenu, ki bi ji ponudilo možnost identifikacije. Njene pesmi so bile na eni strani tožba, izrečena na fa- ntovski način (k čemur prispeva tudi sem in tja moški govorni položaj), s prikrito kletvico, na drugi pa mehka dekliška pisava, ki je bolj izrazita v ciklu o Jasminovem poletju.
Če bi pisal spremno besedo z današnjega gledanja, bi v pesmih našel tenko črto ranljivosti, ki je položena v raztresene podobe (v pesmi »Prav čudno je«) in ki se kaže z neke vrste sprijaznjeno- stjo, da se le ne dotikajo neke boleče, nepreživele rane, okrog katere se pesmi gradijo kot čip-kasta ograda–obveza. Morda bi danes videl v njej žalost zaradi minule adolescence, ko je ne-dorečenost tako lepa in vznemirljiva. Skoraj vsako besedilo v zbirki zazveni baladno, ker je v ozadju toliko zgodb, ki jih ne more izreči naravnost, ker bi z njih odgnala čar. To so tudi pesmi opredeljevanja (Tiha hoja ključarjev …). Danes bi še poudaril pomen dvojnosti v besedi »resje«, ki plaho govori o neki stvarnosti, nastajajoči iz verzov, res je, o neki očitnosti, ki je ne prepozna-vamo. Na drugi strani je to metafora – resje kot samoraslost, rastje na samem, v presledkih. Poudaril bi tudi tihi govor o ne-možnosti ljubezni v Jasminovem poletju.
Tistega, kar je nastalo po letu 1994, v tem rokopisu ni veliko. Domnevam, da je še kaj več, ve- ndar se je avtorica cenzurirala. A tisto, kar je dodala prvotnemu besedilu Pajčevin, govori na tisti osi, ki jo je postavila s to zbirko: govori o singularnosti. Dvojina ni tako razumljiva sama po sebi. Emotivni naboj je upadel (Takih ljubezni ni več …) in sebe doživljamo prej kot mehanizem kakor nekaj, kar v sebi (še vedno) skriva tisto rano. A zato je morda spoznanje singularnosti vrh te kompozitne zbirke, ki je pred mano. Po paradoksnosti spominja na Escherjevo ptico, ki prehaja v drugo brez vsakega prekrivanja. Ni lahko premostiti dvajset let. Paradoks to zmore.
Marjan Pungartnik
57
VRIJES, METAFORA SAMONIKLOSTI
Pisati ponovno o zbirci koja je izašla prije dvadeset godina vesela je stvar – to naime znači da knjiga još živi. Provjerio sam na Cobiss.si i vidio da je (još) imaju u sedamnaest knjižnica. Ujedno me vraća u vrijeme kad je nastajala, na tjedne susrete u literarnoj radionici u mariborskom Domu stvarala- štva mladih (Dom ustvarjalnosti mladih), beskonačne razgovore. Krajem osamdesetih preuzeo sam iz škole kreativnog pisanja u okviru Omladinskog kulturnog centra (Mladinski kulturni center) skupinu koja je nakon dvadesetogodišnje suše i nakon mučnih osamdesetih nagoviještala rast novih mlađih autora. Među njima je bila i Breda Slavinec. U rukopisu njezine pjesničke zbirke osjetio sam sklonost prema marginalnim stvarima i čežnju za nekim plemenom koje bi joj ponudilo mogućnost identifikacije. Njezine su pjesme s jedne strane bile tužba izrečena na dječački način (čemu ponegdje doprinosi govor s pozicije muškarca), s prikrivenom kletvicom, a s druge meko djevojačko pismo koje je izrazitije u ciklusu o Jasminovom ljetu.
Kad bih pisao pogovor s današnjeg stajališta, u pjesmama bih našao tanku crtu ranjivosti položenu u rasute slike (u pjesmi »Baš čudno je«) koja se pojavljuje s nekakvim pomirenjem, samo da se ne dotiču bolne, nepreživjele rane oko koje se pjesme grade kao čipkasta povez-ograda. Možda bih danas u njoj vidio žalost zbog minule adolescencije kad je nedorečenost tako lijepa i uzbudljiva. Budući da je u pozadini toliko priča koje ne može izreći izravno jer bi iz njih otjerala čar, gotovo sva-ki tekst u zbirci zvuči baladno. To su i pjesme opredjeljivanja (Tihi hod ključara ...). Danas bih ista- knuo i dvostrukost značenja riječi »vrijes« koja plaho govori o nekoj stvarnosti nastaloj iz sti-hova, res je (istina je op. prev.), o nekoj očitosti koju ne prepoznajemo. S druge je to strane metafora – vrijes kao samoniklost, rast u samoći, u međuprostorima. Naglasio bih i tihi govor o ne-mogućnosti ljubavi u Jasminovom ljetu.
Onoga što je nastalo nakon 1994. godine nema mnogo u ovom rukopisu. Pretpostavljam da ima još čega, ali se autorica cenzurirala. A ono što je dodala prvotnom tekstu Paučina, govori na onoj osi koju je postavila ovom zbirkom: govori o singularnosti. Dvojina nije tako razumljiva sama po sebi. Emotivni naboj se smanjio (Takvih ljubavi nema više ...) i sebe doživljavamo više kao mehanizam nego kao nešto što u sebi (još uvijek) skriva onu ranu. Možda je zato spoznaja singularnosti vrhunac ove kompozitne zbirke koja je preda mnom. Paradoksalno podsjeća na Escherovu pticu koja prelazi u drugu bez ikakvog prekrivanja. Nije lako premostiti dvadeset go-dina. Paradoks to može.
Marjan Pungartnik
KAZALO
Na velikem psu jaham / Na velikom psu jašem 5Zrcalo zrcalo / Ogledalce ogledalce 6Smo krivi pred bogom / Krivi smo pred bogom 7 V jutrih / Jutrima 8Danes / Danas 9ENA NAJLEPŠIH JESENI JE MAMA / JEDNA OD NAJLJEPŠIH JESENI JE MAMA 11Prav čudno je / Baš čudno je 12Za okni je lepo / Za prozorima je lijepo 13Noga polzi / Noga klizi 14Z vozom se bomo peljali / Vlakom ćemo se voziti 15Pozimi čakam na smrt / Zimi čekam smrt 16Ena najlepših jeseni je mama / Jedna od najljepših jeseni je mama 17 Hčerka moja / Kćeri moja 18MOJE RESJE / MOJ VRIJESAK 19 Med zvonovi ... / Među zvonima ... 20Imam ... / Imam ... 21 Komu naj dam ... / Komu da dam ... 22Včasih ... / Nekad ... 23Nisem ena izmed mnogih / Nisam jedna od mnogih 24JASMINOVO POLETJE / JASMINOVO LJETO 25Spominjaš me ... / Podsjećaš me ... 26Sedaj sva prazni ... / Sada smo prazne ... 27Polagam ti na dušo ... / Na dušu ti polažem ... 28Menda ne boš nikoli pozabila ... / Vjerojatno nikada nećeš zaboraviti ... 29So bili dnevi ... / Bili su dani ... 30Ti si ... / Ti si ... 31
V teh letih ... / U ovim godinama ... 32Pri samem hudiču / Kod samog vraga 33Slišim veter / Čujem vjetar 34PAJČEVINE / PAUČINE 35Kaj vem ... / Što ja znam ... 36Laibach gradovi ... / Laibach tvrđave ... 37Ko se ob ognju ... / Kad pored ognja ... 38Glavo na rame ... / Glavu na rame ... 39V sodu je vina ... / U buretu ima vina ... 40... in se je začelo ... / … i počelo je ... 41Med nebom in lubjem ... / Između neba i lubova ... 42Samo ta potok ... / Samo taj potok ... 43Moja rdeča jutra / Moja crvena jutra 45 Tiha hoja ključarjev / Tihi hod ključara 46 Rada imam norost / Draga mi je ludost 47Nisem mežnar / Nisam zvonar 48Obljube ... / Obećanja ... 50O moj bog ... / O moj Bože ... 51Takih ljubezni ni več ... / Takvih ljubavi nema više ... 52Morala bi se zavedati ... / Morala bih postati svjesna ... 53Trde besede pred milino ... / Tvrde riječi pred milinom ... 54Resje, metafora samoraslosti - Marjan Pungartnik 56Vrijes, metafora samoniklosti - Marjan Pungartnik 57
Na pomoći pri izdavanju knjige zahvaljujem:
TBP Tovarna bovdenov in plastike d.d. Lenart v Slovenskih goricah
Ekoncept d.o.o. Lenart
Pomurski sejem dd. Gornja Radgona
Foto Tone d.o.o.
Občina Sveti Jurij v Slovenskih goricah
Občina Sveta Ana v Slovenskih goricah
Občina Sveta Trojica v Slovenskih goricah
Studio Hrovat Sladki Vrh
i
Janji Kovač
Marjanu Pungartniku
Peteru Rezmanu
Bojanu Mihaliču
Sari Špelec
Simonu Fekonji
