CARIGRADSKE PRINCEZE NA SRPSKOM DVORU (2)

Najmlađa srpska kraljica

Da bi opasnog balkanskog kralja pretvorio u prijatelja, car Andronik mu je najpre ponudio svoju sestru Evdokiju, koja je odbila da pođe za "varvara"

VLADAR SA NAJVIŠE BRAKOVA: Kralj Milutin na fresci u Gračanici

Sa prvom vizantijskom princezom na srpski dvor su stigli razdori i svađe, a sa sledećom, otmenost i kultura sveta u kome je rođena i odrasla. Bila je to Ana, kći epirskog despota Teodora iz dinastije Anđela. Dovedena je Radoslavu, sinu Stefana Prvovenčanog. Prestolonaslednik je dočekao svoju nevestu na očevom dvoru u Paunima, kod Uroševca, i tu su se venčali. Mladenci su potom otišli na medeni mesec u Zetu, u kraljevski dvor pod gradom Skadrom. Iz tih dana sačuvan je zavetni prsten na kome grčkim pismom stoji: "Verenički prsten Stefana, izdanka od loze Duka, primi rukama Ana, iz roda Komnina." Srpski kralj je tokom cele svoje vladavine bio opčinjen svojom suprugom. Ona je dvorsku svitu učila kako da se odevaju, kako da se ponašaju pri jelu, kako da vode razgovore...

Ljubav iznad trona

I sam polovinom Grk preko majke Evdokije, Radoslav je sve činio da što više liči na Anu i njenu porodicu. U tom naporu je mnoge ljude u Srbiji okrenuo protiv sebe. Među njima i strica Savu, prvog arhiepiskopa srpskog, koji je, nezadovoljan prevelikim Aninim uticajem na povodljivog mladog kralja, krenuo da obilazi hrišćanska svetilišta. A Radoslav, presrećan što ima Grkinju za ženu i što je preko majke unuk vizantijskog cara Aleksija Trećeg, čak se na srpskim poveljama potpisivao grčki, kao Stefan Duka. Kovao je novac po ugledu na vizantijski, obnovio je odnose sa Ohridskom arhiepiskopijom, starim neprijateljem srpske crkve. Nije ni primećivao kako se oko njega sve više gomila gnev. Kada je 1230. bugarski car Asen Drugi potukao je i zarobio Teodora Anđela, oca kraljice Ane, Radoslavu su dani na prestolu bili odbrojani.

Nezadovoljna vlastela, vođena njegovim bratom Vladislavom, oborila je kralja koji nije umeo da odvoji ljubav od državnog interesa.

Osetivši šta im se sprema, kraljevski par je 1234. pobegao u Dubrovnik. Tamo su bili primani sa svim počastima, ali samo dotle dok su Dubrovčane uspevali da ubede da će se vratiti na vlast. Čim je i ta iluzija nestala, Radoslav je bio zamoljen da napusti grad. Radoslav i Ana su otišli u Drač, u današnju Albaniju. Tamo je njenog slabog muža sustigao poslednji udarac sudbine. Lepa Ana se brzo snašla u novoj sredini. Ne mareći nikad iskreno za svog muža, lako je upoznala novog ljubavnika, nekog franačkog najamnika. O tome monaški izvori uviđavno izveštavaju: "Jedan Fruz (Francuz) grozno zapreti kralju smrtonosnim mačem."

ZBOG ŽENE IZGUBIO PRESTO: Kralj Radoslav na fresci u Mileševi

Bivši kralj se povukao, i tako izgubio i ženu. Ostalo mu je da se vrati u otadžbinu, i to u crnoj monaškoj rizi, gde je postao kaluđer Jovan. Anina veza sa Francuzom nije dugo trajala. Pojedini izvori tvrde da je uz posredovanje sestre Irine, koja je u postala bugarska carica, Ana uz dozvolu kralja Vladislava mogla da nađe utočište u Srbiji. Drugi tvrde da se bivša srpska kraljica vratila ocu u Epir i tamo završila život u nekom manastiru.

Treća princeza koja je u Srbiju došla iz Konstantinovog grada bila je Simonida, ćerka cara Andronika Drugog Paleologa. Viznatinci su u to doba, polovinom 13. veka, uspeli da oteraju omražene Latine, ali ih je to veoma oslabilo. Nemoć da se dalje brane iskoristio je srpski kralj Milutin, pa su jedna po jedna oblast susedne carevine padali njemu u ruke. Car Andronik je morao da spreči da se njegov balkanski neprijatelj jednog dana ne pojavi pred zidinama Carigrada, pa je primenio staru vizantijsku mudrost: orodiće se sa neprijateljem. Milutin bi kao miraz zadržao ono što je već osvojio, a car bi sačuvao ostatak svojih zemalja. Andronik mu je najpre ponudio za ženu svoju sestru Evdokiju, koja tek što je ostala bez svog muža Jovana, cara Trapezunta. Bila je to malena država na obali Crnog mora, koja je samostalnost vekovima čuvala zahvaljujući samo legendarnoj lepoti svojih princeza. Milutin je zato pristao na ženidbu, ali je Evdokija sa gnušanjem odbila tog "varvarina". Ponosita i pobožna udovica trebalo je da postane njegova peta žena, a na toliko brakova crkva nije gledala blagonaklono.

Mladoženja je bio besan i uvređen, što ga je učinilo još opasnijim. Androniku je preostalo da zarad mira ponudi sopstvenu kći mezimicu, koja u to doba nije imala više od šest godina. Milutin je pristao, iako je bio skoro četrdeset godina stariji od svoje nove neveste. Bračni pregovori su bili mučni i naporni. U Srbiji je postojala jaka antivizantijska struja, koja je smatrala da veliku slabost neprijatelja valja iskoristiti za osvajanje, nikako za primirje. Milutinu je u međuvremenu stigla i bračna ponuda bugarske carice kojoj je umro muž, a ona je, da bi rasterala druge nasrtljivce na presto, odabrala najsnažnijeg suseda.

Androniku je u Carigradu bilo još teže. Crkva nije imala razumevanja za njegovu politiku opstanka po svaku cenu, verujući da nagrada za patnje nije u zemaljskim dobrima, već u nebeskim. Patrijarh Jovan,

poznat po svojoj verskoj i moralnoj strogosti, žestoko se usprotivio budućem braku, i to ne samo što se dete davalo za starca, nego što je taj starac već imao ženu kod kuće. Andronik, međutim, nije mogao da dozvoli još jedan skandal posle onog sa Evdokijom. Ugovor i prosidba zaključeni su 1299. godine. Milutin je tražio da Simonida odmah dođe na dvor, a car je pristao, ali pod uslovom da joj muž ne prilazi dok ne postane punoletna. A to je u srednjem veku značilo, do njene 12. godine. Milutinovi ljudi su princezu, još dete, sačekali na granici Srbije i Vizantije, i odveli je njenom suprugu. Ostareli kralj je dočekao devojčicu "ne kao suprugu, već kao gospodaricu": sišao je sa konja i klekao pred nju.

I car Andronik je u svojoj zemlji morao da klekne, i to pred uvređenim patrijarhom Jovanom, da mu se pravda i moli ga da se vrati u Carigradsku patrijaršiju. Objasnio mu je da vladar "nema drugih roditelja osim zakona, i nema druge dece, osim svih Romeja (Grka)". Tako je poslednji brak Milutinov blagoslovio ohridski arhiepiskop Makarios, ali takođe uz uslov da nema bračnih odnosa do nevestinog punoletstva. Ako je verovati vizantijskom letopiscu Nićiforu Gregoru, srpski kralj obavezu nije ispunio. Već u trećoj godini braka nasrnuo je na suprugu iako je ona, upravo da se to ne bi dogodilo, odgajana u manastiru. Simonida tada nije imala više od deset godina. Pošto kasnije nije imala dece, ostalo je da se nagađa da li ju je nestrpljivost i samovolja muža učinila nerotkinjom.

Otimač devica

Kralj Milutin se od svih nemanjićkih vladara najviše puta ženio, a njegovi ljubavnički poduhvati postali su legendarni još dok je bio živ. Ali, i sve prethodne supruge je oterao sa dvora, jer mu je državni interes uvek bio pre ličnog. Još pre Simonide, imao je i iskustva sa otimanjem devica iz manastira. Tako se jednom prilikom, u poseti bratu Dragutinu koji je vladao na severu, zagledao u Jelisavetu, sestru Dragutinove žene Kataline i ugarskog kralja Ladislava Četvrtog. Viznantijski istoričari tvrde da je Milutin uspeo da zavede Jelisavetu iako je ona još kao devojčica postala monahinja. Jelisaveta je skinula monašku odeždu i udala se za srpskog kralja 1283. godine. Srpska crkva se sve vreme protivila takvom braku, tako da je njihova ljubav trajala nepunu godinu, taman toliko, da dobiju kći Zoricu.

Ime od sveca

Ime Simonida je u vizantijskom svetu jedinstveno, a princeza ga je dobila zahvaljujući jednom poznatom običaju srednjeg veka. Njena majka carica Irina imala je težak porođaj, a kada se neko nađe u teškom telesnom stanju sa neizvesnim ishodom, pred ikonama svih dvanaest apostola palile su se sveće. Ako se sve završi dobro, bolesnik menja svoje ime i uzima ime onog apostola pred čijom ikonom se sveća poslednja ugasila. Ako je reč o porođaju, spasiteljevo ime je dobijalo dete. Kad se caru Androniku rodila kći, još je gorela sveća samo pred ikonom apostola Simona.

Bivša žena u taoce

Prilikom dolaska Simonide u Srbiju, svadbene delegacije su se susrele u Solunu i izmenile ne samo svadbene poklone, nego i taoce. Taoci su bili tu za slučaj da neko ne ispuni data obećanja i preuzete obaveze. Jedan od talaca sa srpske strane bila je i treća Milutinova žena, kraljica Ana.