Mile Nedeljković: Lomovi u srpskom novinarstvu

[Feljton Glasa Javnosti iz 2001. godine, objavljen u periodu od 12. do 31. jula]

1

Rasulo u aprilskom slomu Pogubna uloga dr Valtera Grubera, specijalnog upravljača u ime Štaba nemačkog Vojnog zapovedništva u Srbiji

Drugi svetski rat je bio u toku i već se slutila zla kob nad Jugoslavijom, čiji je aprilski slom 1941. godine bio slika i prilika opšteg društvenog i političkog rasula u zemlji. Deo tog rasula su bili i novinari. Top se ogledalo i u njihovoj profesionalnoj organizaciji, Udruženju novinara, čiji je tadašnji zvanični naziv bio Jugoslovensko novinarsko udruženje - sekcija Beograd (odnosno Novinarsko udruženje - Beograd). Na dan skupštine 26. maja 1940. godine Udruženje je imalo 261 člana i to, kako se tada po statusu delilo članstvo, 186 redovnih, 45 pripravnih i 30 stažera. Ta skupština je, između ostalog, raspravljala i o pogoršanom položaju novinara u društvu, i o tome donela određene predlog i zahteve, ali je to ostalo mrtvo slovo na papiru. Na dan 6. aprila 1941. godine, Udruženje je, prema jednom spisku, imalo 264 člana (193 redovna, 42 pripravna člana i 29 stažera).

Osnovna odlika novinara, a samim tim i njihovoj Udruženja, kao i njegovog Upravnog odbora, bila je veliko nejedinstvo, koje je išlo do reskog suprotstavljanja, a potom, u ratnom zaoštravanju, u bukvalnom smislu reči, do borbe na život i smrt.

Poslednja predratna skupština, održana 28. februara 1941. godine, izabrala je za predsednika Pjeka Križanića, a u Upravni odbor su ušli Radenko Tomić (potpredsednik), Gavro Velikić, Simo Francen, Đivo Višić, Dojčilo Mitrović, Milan Đoković., Spasoje Đorđević (sekretar) i Radmila Bunuševac-Dedinac. Ova uprava je postojala samo 37 dana (do 6. aprila), ali se formalno vodila do 8. maja 1941. godine, kada su nemačke vlasti zvanično postavile svoje komesare -upravljače nad Udruženjem.

Ko je umeo da razaznaje tokove stvari, jasno je video sve protivrečnosti među članovima ovakvog malobrojnog UO. Pod okupacijom su se iz novinarstva povukli Pjek Križanić, Živo Višić i Radmila Bunuševac-Dedinac, koji će se aktivirati po oslobođenju Beograda, 1944. godine i obnoviti rad Udruženja 1945. godine. Gavrilo Velikić je postao šef Presbiroa Vrhovne komande Draže Mihailovića, Sima Francen nije, budući da je uređivao okupaciono "Novo vreme" dobio dozvolu za rad u novinarstvu posle oslobođenja. Radenko Tomić je kao saradnik okupatora osuđen posle rata, a Spasoje Đorđević je streljan. Dojčilo Mitrović je od 1941. u partizanskom pokretu, dok je Milan Đoković proveo okupaciju na čudan način (bio je na spisku nemačke pomoći 1941. i 1942. i radio u preduzeću "Jugoistok", ali je odmah po oslobođenju 1944-1946. bio urednik "Politike", što znači da je pod okupacijom delovao konspirativno).

Devet članova Upravnog odbora, a tako različitih životnih pravaca i sudbina. Nemački munjeviti rat u aprilu 1941. godine i okupacija su pružili jasnu sliku svih razlika među

2

srpskim novinarima. Već 10. maja 1941. godine, Vojni zapovednik u Srbiji - Propagandno odeljenje "S" - zatražilo je od Dragomira Dimitrijevića, sekretara Jugoslovenskog novinarskog udruženja, da odmah preda sve ključeve i sva dokumenta Proizvođačke zadruge profesionalnih novinara - radi nadzora nad Jugoslovenskim novinarskim udruženjem i nad svim njegovim priključnim organizacijama, uključivši tu i izdavačko preduzeće "Sedmu silu" obaveštavajući ga ujedno i o postavljenju za komesarske upravljače dr Liperta (Julius Lipert, kapetan od 1942. major) u ime vojnog zapovednika u Srbiji i dr Grubera (Valter Gruber, kasnije, od 1944. Mert - ) u ime štaba Vojnog zapovedništva u Srbiji, kao specijalnog okupacionog upravljača i njegovog zastupnika.

U ovom obaveštenju je nedvosmisleno stavljeno do znanja da do daljnjega miruju sva prava, a zastupnik ima sva ovlašćenja u skladu sa naredbom. Drugim rečima, sve je bilo u rukama dr Valtera Grubera.

Za srpsko novinarstvo je osobito oguban bio dr Valter Gruber, koji je, kao dopisnik nemačke agencije DNB (Deutsches Nachrichten Biro - Nemački obaveštajni biro) iz Beograda, bio vrlo dobro upoznat sa prilikama u Jugoslaviji, a isto tako izvanredno obavešten o političkim stavovima i simpatijama srpskih novinara, od kojih je mnoge lično poznavao.

Stavljena pod strogu kontrolu, sredstva informisanja u Srbiji, koja su radila po nemačkom planu, uglavnom su obrazovana tokom prve godine okupacije. Namesto Agencije Avala, u njenim prostorijama (U Resavskoj ulici - sadašnja Frankopanska u Beogradu) počela je da radi Agencija "Rudnik", a Radio Beograd je nastavio emitovaće, ali sada u službi propagandne Vermahta.

Tri, već klasična, međunarodna beogradska dnevna lista "Politika", "pravda"i "Vreme" su prestala da izlaze 6. aprila. Nemesto njih su se pojavila dva dnevna lista - "Novo vreme" (16. maja) i "Obnova" (6. jula). "Novo vreme" je, zapravo, nastavak Stojadinovićevog "Vremena" u čijoj zgradi (danas zgrada orbe" i "Večernjih novosti") nastavlja sa izlaženjem, U zgradi "Politike" je "Obnova" dok je u zgradi "Pravde" (vlasništvo braće Sokića u Vlajkovićevoj ulici - danas štamparija "Glas") smešten dnevni list "Donaucajtung" koji izlazi na nemačkom jeziku.

Tačno namenjeni po određenim ciljnim grupama, pokreću se okupacioni nedeljnici - "Dom i svet" (21. juna), "Ponedeljak" (4. avgusta, dopuna "Novog vremena", oje nije izlazilo ponedeljkom), ljotićevska "Naša borba" (1. septembar), "Srpsko selo" (1. septembar) i kratkoveke "Narodne novine" (27. oktobra). U sklopu propagande Trećeg Rajha, povremeno (od 1. oktobar) izlaze "Filmske novosti" informacije "Jugoistok filma A. D." koji je bio generalni zastupnik nemačkih filmskih producenata za Srbiju, a krajem godine ()6. decembra) pojavljuje se i humoristički list "Bodljikavo prase".

3

Ova šema je upotpunjena 1941. godine, pokretanjem ilustrovanog nedeljnika "Kolo" (3. januara) i kulturnog nedeljnika "Srpski narod" (6. juna), dok je "Novo vreme" pokrenulo svoje nedeljno sportsko izdanje "Novo vreme - Sport" (4. avgusta).

U 1943. je počeo da izlazi "Srpski radnik" (20. juna, dva puta mesečno), glasilo Srpske zajednice rada.

Raspršeni novinari Okupacija je razvejala novinare na više strna - jedni su je prihvatili, drugi otišli u četnike ili partizane, treći dopali logora, a mnogi ubijeni

Specijalni okupacioni upravljač nad štampom u Srbiji, zastupnik Štaba Vojnog zapovedništva u Srbiji dr Valter Greber, koji je sedeo u Radio Beogradu, stvorio je tokom 1941. godine dobru šemu informisanja, prilagođeni interesima nemačke, vešto upravljajući njenom poslušnošću.

Međutim, ova štampa, koju je uz njega kontrolisala i Nedićeva državna propaganda i koja važi za tzv. kvislinšku štampu, nije bila sva štampa u okupiranoj Srbiji. Osim nje, a izvan domašaja nemačkih i Nedićeve vlasti, postojala su još dva paralelna toka štampe u zemlji - četnička i partizanska. Istina, one nisu imale ni uslove, ni tehniku i stalnost, a pogotovu ne i tiraž, što su ih imali kvislinški listovi, ali, uprkos tome, njihov značaj i uticaj nisu bili nimalo za potcenjivanje.

Od novinara koji su uživali ugled kao profesionalci, pa su prihvaćeni i u članstvo Udruženja u Beogradu, prvi su pokazali svoje lice Žendrinski, Božinović i golubić. Vladimir Žedrinski (crtač "Politike") odlazi u Hrvatsku i postaje istaknuti saradnik ustaškog lista "Spremnost". Ljubomir Božinović, novinar "Vremena", prebacuje se u Bugarsku i tek tad se otkriva da je on Bugarin čije je prvo ime Ljuben Božinov. Najdalje je otišao Zvonimir Golubić, dopisnik zagrebačkog "Jutarnjeg lista", koji, koristeći rat za svoje prave ambicije, postaje Pavelićev oficir.

Prvi je posle aprilskog sloma nastradao Jaša Miloslavić, dopisnik "Vremena" iz Dubrovnika. U njegov stan, su, odmah po uspostavljanju tzv. Nezavisne države Hrvatske, za klanje Srba vazda spremni, provalili 5. maja 1941. godine ustaše, i posle zverskog mučenja streljale ga. U njegovom stanu (ulica Između palača br. 4) uništeni su vrlo vredna biblioteka i sav nameštaj, a njegova udovica Vele (rođena Đonović), ostavši bespomoćna sa svoje dece, doživela je nervni slom, uz oštećenje vida, koji joj je kasnije delimično povređen. Došavši tek u oktobru 1946. godine u Beograd, udovica Milosavić je jednostavno ovako izrazila svoj

4

život u Dubrovniku za vreme Endehazije: "Teške i krvave dane sam proživela sa svojom decom pod okupacijom".

Na žalost, ovim je stradanje srpskih novinara pod okupacijom tek počelo. U nemačko i italijansko zarobljeništvo dopadaju 23 novinara, od kojih su šestorica iz "Politike", četvorica iz "Vremena", dvojica iz "Pravde", dvojica otpuštenih iz Presbiroa i devetorica koja su se trenutno nalazila van novinarske profesije. U nemačke logore, pretežno oko Osnabrika, smešteni su Stanislav Vinaver, Miroslav Vitorović, Stevan Grković, Milan Dedinac, Svetozar Doroški, Mihailo Živančević, Milord Ivanić, Ante Kovač, Grgur Kostić, Milan Krstić, Dejan Lapčević, Stojan Marinović, Boža Mrković, Živan Mitrović, Nikola Petrović, dr Ljuba Popović, Miloš Sretenović, Dušan Timotijević, Siniša Timotijević i Dragi D. Todorović, a u italijanskom Vlastimir Petković i Oskar Davičo, dok je Dušan Jerković odveden prvo u logor na Banjici, a zatim prebačen u logor Botn u Norveškoj.

Za vreme rata, po kapitulaciji Italije (1943), Vlastimir Petković odlazi iz logor Kampo kod grada Montemale u Švajcarsku, odakle se pridružuje emigraciji u Londonu, a Oskar Davičo iz logor za Jevreje na Korčuli, gde je prebačen po hapšenju u Splitu, dospeva iz Lombardije preko Monte Gargana na ostrvo Vis i stupa u Prvu proletersku diviziju.

Uz pokret Draže Mihailovića pristaju dr Živko Topalović, nekad urednik "Radničkih novina", a sada najbliži saradnik Draže Mihailovića, Gavro Velikić, direktor Agencije "Avala", postaje šef Presbiroa Vrhovne komande, direktor "Vremena" Ratibor Sotirović postaje šef Obaveštajnog odseka Draže Mihailovića, a saradnik "Politike" Miloš Stevanović, radi u Državnom štabu.

Janko Tufegdžić, vojujući pod četničkom zastavom u Podrinja, izdaje "Glas Cera", jedno od najuglednijih pera, ne samo "Politike" nego i tadašnjeg novinarstva, Grigorije Božović, uređuje četnički list "Pljevaljske novine", a Milan Šantić iz "Politike" organizuje četnički pokret u Hercegovini. Miloš Brašić iz "Vremena", blizak Pećančevim četnicima u Vrnjačkoj Banji, biva načelnik štaba gorkih četnika, a Bora Gavrilović, nekadašnji saradnik Presbiroa i Balkanskog instituta, nalazi se u četničkom štabu Dobrosava Jevđevića.

Istaknuti novinar "Politike" i ranije član Uprave Udruženja novinara Budimir Švabić, deluje u Šumadiji, izdajući četničke novine "Glas Oplenca", u kojem piše vatrene članke u slavu krlja Petra Drugog i književne zapise, potpisujući se kao Zmaj od Rudnika. Osobito su mu bili dobri svečani brojevi za 27. mart, koji je slavljen kao četnički praznik, jer - tog dana, kada je u znak nezadovoljstva zbog potpisivanja pakta sa Nemačkoj, 1941. godine, izvršen puč, "naš kralj je stupio na jugoslovenski presto.

Četničke novine u unutrašnjosti, obično nisu navodile mesto izlaženja, nego su, umesto toga, upisivale "na položaju" "u slobodnim planinama" i sl.

5

Partizanska upornost Uprkos nepovoljnim okolnostima, partizanski pokret je, osim najboljeg organizacionog jedinstva, vodio najveću i stalnu brigu o svojoj štampi

Za razliku od tzv. kvislinške ili Nedićeve štampe, kojoj su u Beogradu stajale na raspolaganju tada najbolje štamparije sa savremenom rotacijom, i za razliku od četničke štampe koja je u unutrašnjosti, pogotovu u grdovima iz kojih su odsustvovali Nemci, mogla da se otisne na flah-mašinama, pa i tiglovima, prenošenim iz mesta u mesto, partizanskoj štampi nije, naročito u početku, stajala na raspolaganju nikakva tehnika. Uz to, partizanski pokret nije imao nikakvih uslova za razvoj svoje štampe jer je bio ilegalan, bez stalne slobodne teritorije, bez transporta i bez mreže za rasturanje do čitalaca. Pa ipak, kako je rat odmicao, to je partizanska štampa sve više narastala i bila sve prisutnija u stanovništvu. To je i logična posledica činjenice da je partizanski pokret posvećivao najveću pažnju svojoj propagandi i štampi, bez koje se ni sam pokret ne bi mogao razvijati.

Ima u Arhivi Udruženja novinara jedan spisak, načinjen očigledno prvih dana okupacije, na kojem su upisani svi novinari - članovi na dan 6. aprila 1941. godine, a na čijem se kraju, pod rednim brojem od 265 do 274 nalazi dopisanih, pa precrtanih, deset imena. To su: Vladimir Dedijer, Prvoslav Vasiljević, Radovan Lalić, Eli Finci, Radovan Zogović, Milivoje Dolinski Stefanović, Milovan Đilas, Lazar Lilić, Tanasije Mladenović i Slobodan Ivanović.

Da li su njihova imena dopisana zbog raspitivanja dobro obaveštenog specijalnog komesara Valtera Grubera ili su mu, možda, naknadno, s kompletiranim spiskom predata, ne može pouzdano da se zaključi. Ali, pada u oči da su na spisku sve sami intelektualci, vrlo jake stvaralačke ličnosti, u naponu snage i da je leva orijentacija, tačnije Komunistička partija, ono što ih određuje. U tom trenutku su svi bili u ilegalnosti, a ubrzo će se videti da su u partizanskom pokretu, sa oružjem i perom u ruci.

Verovatno se samo moglo pretpostaviti da će to biti njihov razvojni put. Kao što se u opštem metežu prvih dana okupacije, nije zapravo ni znalo gde se sve ko od novinara nalazi. U partizanskom porketu su se, dalje, obreli mnogi novinari. Među njima Nikola Kapetanović, Mihailo Lalić i Veselin Masleša, kao i dve žene - Natalija Hadžić i Vera Stefanović (zaklana od četnika kod Leskovca). Među poslednjima je (1. juna 1944) u partizane otišao Slavko Ivanić, koji je dotad radio u "Novom vremenu".

Partizanskom pokretu su pripadali Predrag Udicki, Dušan Mijatović i Petar Bešević. Udicki je dobio nadimak Deneba, po nemačkoj agenciji DNB, u kojoj je, po partijskom zadatku, ostao da radi, dok su se druga dvojica nalazila na konspirativnom zadatku van profesije što će se saznati tek po oslobođenju. Uz to je Petar Bešević, živeći povučeno u Beogradu, tako

6

dobro obavio zadatke, da je odmah po oslobođenju bio sumnjiv i morao pismeno 30. oktobra 1944. godine da se izjašnjava šta je radio za vreme okupacije.

Njegovo izjašnjavanje pred nepoznatim mu a strogim predstavnicima tek uspostavljene partizanske vlasti počinje ovom prethodnom rečenicom, koju je kao moto podvukao: "Zaista mi nije prijatno da govorim o sebi, ali kad već moram, neka bude…" Bešević je poslednji glavni urednik Agencije Avala, na čije je čelo, nalazeći se na mestu dopisnika iz Sofije, postavljen posle puča od 27. marta. Dobro poznat u novinarskim krugovima među stranim dopisnicima u Sofiji i Beogradu, Bešević nije ni najmanje uživao naklonost nemačkog specijalnog komesara dr Grubera koji ga je, odmah po preuzimanju vlasti u Srbiji, razrešio dužnosti i posla, tačnije otpustio, o čemu mu je 16. jula 1941. godine izdao, stavljajući na nju uz likovanje i svoj potpis, zvaničnu potvrdu koja glasi: "Ovim potvrđujem da je g. Petar Bešević bio zaposlen do 6. aprila o. god. u Agenciji Avali, kao glavni urednik sa mesečnom platom od 7.000 dinara, a da iz političkih razloga nije preveden u službu DNB u Beogradu".

Za veliki broj pravih novinara, koji su bili i iskreni rodoljubi, a uz to su i dosledno ostali verni novinarskoj etici, prilike stvorene okupacijom nisu bile nimalo lake. Mnogi nespremni da odu u neizvesnost života u tzv. "slobodnim srpskim planinama", tj. među četnike, ili u pozadinske zemunice i šumsku gerilu, odnosno, u partizane, nisu znali kako da prežive, ali su odbili da rade u okupatorskoj i kvislinškoj štampi, snalazeći se na razne načine.

U novinarske udžbenike i u primere etičkog kodeksa treba, između ostalih, navesti ponašanje Desimira Blagojevića iz "Pravde", najboljeg novinara svoje generacije, Žiku M. Jovanovića, novinara demokratskih pogleda i pokretača više listova, među kojima i prvih filmskih novina u Srbiji i Dušana S. Mijatovića, saradnika "Pravde". Blagojević (rođen 1905. u Topoli) zarađivao je za hleb tako što se nije libio toga da radi kao fizički radnik. Dočekujući vozove na beogradskoj železničkoj stanici, bio je nosač, dok je Dušan s. Mijatović (r. 1919) bio fizički radniku magacinu Srpske književne zadruge.

Skupa cena komformizma Trogodišnji povlašćeni položaj novinara saradnika okupatorske štampe, preokretanjem ratne sreće, nestao je kao nimalo bezazlena zabluda

Žika M. Jovanović (r. 1906. u Kragujevcu) nosio se mišlju da se, odmah po aprilskom slomu, s nekoliko kolega prebaci u Grčku, tačnije u Solun, i da tamo, kao što je to učinio Manojlo Sokić 1916-1918. godine, u izbeglištvu izdaju dnevni list "Pravdu". Kako im nije

7

pošlo za rukom da izađu iz zemlje a ubrzo je, početkom maja, Italija uz pomoć Nemaca okupirala Grčku, zamisao im je propala i potom su se snalazili kako je ko znao i umeo. Jovanović je kod privatnika u pekari "Balkan", ko ja se nalazila na tadašnjoj beogradskog periferiji, na kraju Aleksandrove ulice (kod današnjeg restorana "Lion"), od ranih jutarnjih časova prodavao hleb.

U spisku novinara koji je dostavljen komesaru Gruberu, u rubrici za podatke gde danas rade, najčešći je odgovarao"van novinarske profesije", a u rubrici za adresu stana ima mnogo upitnika. Iskušenja za ovu vrstu novinara tek su predstojala. Neki će svemu odoleti i izaći iz rata bez igde ičega, ali sa sačuvanom čašću, a neki među njima će, voljno ili nevoljno, nastradati samleveni u žrvnju okupacije.

U srpsko novinarstvo je pod okupacijom stupilo na scenu tzv. kvislinške štampe novih 119 novinara. Najviše 1941. godine - 84. Sledeće godine znatno manje - 23, a 1943. godine, kada su nemačka kola očigledno pošle nizbrdo, samo 12.

Specijalni okupacioni komesar- upravljač nad srpskim novinarstvom dr Valter Gruber, valjda nemajući poverenja u Srbe, koji su mu pristupili, ubacio je u Udruženje novinara (koje je preimenovao u Srpsko novinarsko udruženje) i druge neke "Srbe", čija su imena, osim o poreklu, govorila i o "dobrim" namerama - inž.

Valentin Anders i dr inž. Franc Podbrežnik, za koje se nije znalo ni gde ni šta rade, dok su drugi bili raspoređeni po beogradskim redakcijama - Nikola Gutje ("Dom i svet"), Ani Zloh (Zender Belgrad), Anastasija Klint (Agencija Rudnik), Eugen Mesner ("Obnova"), Ivan Nađvinski (sekretar SNU), Dušan Papadopolos ("Obnova"), Rade Štagler (Beogradski Lojd) i dr., a s njima je i dr Vinko Močnik, koji, šireći blagodeti katoličanstva, uređuje "Glasnik Nadbiskupije beogradske". Bili su tu i ruski emigranti -belogardejci, koji u u Hitleru, spremni zbog toga da mu služe, videli oslobodioca svoje otadžbine - Boris Ganusovski, Viktor Ivanov, Gordovski, grof Georgij Grabbe (sa dva "b"), Aleksandar I. Ivanov, Sergije N. Latišev Boris Čujkevič, koji su u Beogradu uređivali listove ("Vjedomosti korpusa", "Cerkovnaja žiznj"), ili u Radio Beogradu (stanica P. K. Zender) bili u Ruskom odeljenju, zaduženom za istočnu propagandu.

Od 28 profesionalnih srpskih novinara od kojih je 264 bilo učlanjeno u Udruženje na dan 6. aprila 1941. godine, oko tri četvrtine ih nije prihvatilo saradnju sa okupatorom. Međutim, jedna četvrtina, tačnije njih 73, ušli su u mlin tzv. kvislinške štampe. Prirodno, najviše ih je bilo iz "Vremena", koje je poslednjih godina pred rat i uređivano sa očiglednom naklonošću prema Nemačkoj. Gledno po redakcijama, lista novinara koji su za reme okupacije ostali u novinarskom poslu, izgleda ovako: "Vreme" 28, "Politika" 20, Agencija Avala 7, "Pravda" 5, Presbiro 3, nezaposlena 4 i iz drugih, uglavnom manjih redakcija po 1 ("Eko de

8

Belgrad","Zemlja", "Juro", "Naša krila", Opština grada Beograda, Radio Beograd i "Samouprava".

Očito, imajući u vidu veličinu predratnih redakcija, najčasnije su se poneli novinari "Pravde" jer su ispoljili najmanju spremnost za kolaboraciju. Pri tome, nijedan novinar "Pravde" nije zauzeo neko važno ili uticajno mesto u novinama i propagandi. Od ove petorice Spasoje Đorđević, do rta sekretar Udruženja, otišao je u Nedićevo Ministarstvo prosvete, gde je vodio odsek zadužbina. Fotoreporter Milan Roglić se zaposlio u Propagandnom odeljenju Predsednika Vlade, dok je Sreten Sokić, jedna od vlasnika "Pravde", postao korektor u "Novom vremenu" a Milorad Đorđević i Đorđe Dedić su našli utočište vodeći službena saopštenja - prvi Centrale za hemijske proizvode, a drugi Centrale za gvožđe i metale. Od njih petorice je najgore prošao Spasoje Đorđević, koji je streljan po oslobođenje u Beograda. Sretenu Sokiću je konfiskovana imovina, ali nije diran, kao ni Milord Đorđević i Milan Roglić, dok je Đorđe Dedić nastavio novinarski rad i dočekao penziju kao urednik "Borbe".

Vrlo su različiti motivi kojima su se rukovodili novinari kad su pristupili saradnji u okupacionim glasilima. Neki su to činili da bi spasli glavu, neki iz nevolje da bi preživeli, neki da bi pritajeni delovali za druge ciljeve, neki po tajnom zadatku, ali mnogi iz uverenja, iskreno i zdušno. U svakom slučaju, pristajanje na saradnju je vuklo sa sobom i određeni komfor. Po nemačkoj uredbi, novinari su podeljeni na liste ("A, C, D i E; upravo vreme je postojala i F lista), u koje su poređani po profilima delatnosti, a u z to i statusno, na osnovu čega je proisticao i određeni tretman.

Na ovim nemačkim listama se na početku okupacije, 1941. godine, našlo 98 novinara, ali je taj broj kasnije povećan na 187. Danas deluje kao tamna mrlja u i biografijama nekih novinara činjenica da su se nalazili na ovim nemačkim listama. Istina, svi nisu prihvatili to što su uvršteni u spisak. Među njima Budimir Švabić, bivši novinar "Politike" koji je, kao iskreni rodoljub, otišao u četnike, te je njegovo ime naknadno precrtano na listi, uz primedbu da "nije u preduzeću" (inače jebio predviđen da radi u "Obnovi"). Takođe, nije bio u "preduzeću ni Gojko Banović. Ali su zato neki drugi novinari "Politike" neki izvesno vreme, a neki stalno, bili u "preduzeću". Jovan Ganović je potpisao "Obnovu", a Vladislav Ribnikar "Dom i svet". Obojica su vrlo revnosno dostavljali prema potrebi podatke udruženju.

9

Novinari na velikom iskušenju S oslobođenjem su nicala mnoga glasila, a u pobedonosnom dolasku partizanske vojske umarširala je i većina njihovih novinara

Jesen, 20. oktobar 1944. godine, u Beogradu. Grad oživljuje. Na prvi pogled, sve je isto, ali je sve drugačije. U istim zgradama i istim štamparijama izlaze tri dnevna lista. Na istom mestu radi novinska agencija i emituje se radio-program. I mnogi isti ljudi su u njihovim redakcijama. U zgradu "Vremena" i okupacionog "Novog vremena" smešta se "Borba", organ Komunističke partije, a u zgradi "Pravde" braće Sokića u Vlajkovićevoj ulici, posle kratke izmene na dve adrese, izlazi dnevni list "Glas". "Borba" se vezivala za tradiciju radničkog i komunističkog pokreta (prvi broj, kao glasilo ilegalne Komunističke partije, izašao u Zagrebu 18. februara 1922) i narodnooslobodilačke borbe (brojevi izašli u Užicu 1941. i Driniću 1942. i 1943), dok se"Glas" vezivao za ilegalu, u kojoj je ponikao kao glasilo Jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije (prvi broj izašao 30. avgusta 1942).

Od međuratnih dnevnih listova preživljuje jedino "Politika". Na njenom čelu je Vladislav Ribnikar, što oličava i porodični kontinuitet osnivača ovog lista braće Ribnikara. U kući Ribnikara na Dedinju, doneta je 1941. godine odluka o podizanju ustanka (što je kasnije slavljeno kao Dan boraca, 4. juli). Uz to, Vladislav Ribnikar je s Mošom Pijade osnovao Tanjug (petak, 5. novembar 1943. u Šarenici u Jajcu).

Iako to na svima nije pisalo, očigledno je da su sva tri beogradska dnevna lista bila glasila Komunističke partije i partizanske vojske, s kojom su umarširali njeni urednici i većina članova redakcija, ili su im se pridružili napuštajući ilegalu.

Prvi se, po prirodi stvari, oglasio Tanjug (21. oktobra) koji je dan ranije iz Aranđelovca emitovao u svet vest da je Beograd oslobođen od Nemaca. Od novina se prvo, u slavu oslobođenja, pojavio "20. oktobar" koji je zahvaljujući preduzimljivosti Vladimira Dedijera spremljen na brzu ruku (24. oktobra). Od dnevnih listova se prvo pojavljuje "Politika" (28. oktobra) koja gladnom, izmučenom i desetkovanom stanovništvu glavnog grada vraća vedrinu i životni polet, zatim"Glas" (7. novembra), pa "Borba" (15. novembra).

Poslednjih dana oktobra pojavljuje se i borbeni omladinski nedeljnik "Omladina" a Radio Beograd počinje emitovanje 10. novembra. U tadašnjim uslovima radio je imao kudikamo

10

manji značaj od štampe. U zemlji je bilo 1945-1947. godine oko 75.000 radio-pretplatnika. Radio Beograd je u početku imao predajnike jačine 300 vati, a potom 20 kilovata. Uz njega su u Srbiji postojale samo još tri radio-stanice, simboličnog i vrlo lokalnog značaja. Zanimljivo je da je Radio Zaječar druga stanica koja se oglasila u oslobođenoj Srbiji (20. decembra 1944). Sledeće godine je vrlo skromno počela da radi Radio Priština (5. februara 1945), a zatim Radio Niš (31. decembra 1945), i to su do šezdesetih godina bile jedine radio-stanice u Srbiji.

Kada se pažljivije pogleda namena ondašnje štampe, vidi se da je, s tačnom namenom, pokrivala sve delove stanovništva. U političkom pogledu listovi Komunističke partije ili listovi Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta, koji su bili pod njenim uticajem i neposrednim rukovodstvom, nisu imali premca. Komunisti su dozvolili da izlaze dva lista drugih stranaka, koje nisu bile desničarske. To su "Republika", organ Jugoslovenske republikanske demokratske stranke (izlazila do 1956) i "Selo", organ Ujedinjene zemljoradničke stranke (izlazilo do 1952). Ove predratne stranke nisu i posle Drugog svetskog rata imale ni jaku organizaciju ni brojno članstvo ni veći uticaj, pa nisu ni predstavljale nikakvu opasnost za nove vlasti. Međutim, treći list, "Demokratija" Milana Grola, organ Demokratske stranke, koja se ozbiljno umešala u odsudne izbore u jesen 1945. godine, bio je jednostavno ugušen posle svega šest brojeva.

Za radnike je izlazio sindikalni "Rad" (list Jedinstvenih sindikata radnika i nameštenika Jugoslavije, prvi broj 25. januara 1945), za seljake "Zadruga" (organ Glavnog sveza zemljoradničkih zadruga) i "Seljačka borba", a za žene "Žena danas" (organ Antifašističkog fronta žena Jugoslavije) i "Zora" (organ Antifašističkog fronta žena Srbije), za omladinu"Omladina" (list USAOJ-a) i "Mladi borac" (list USAOS-a), za pionire "Pionirske novine" (organ Saveza pionira Jugoslavije) i "Pioniri" (Centralni odbor USAOJ-a), a za vojsku, koja je služena tri i četiri godine (mornarica) i obuhvatala velike postotke stanovništva, "Narodna armija" (list Jugoslovenske armije). Danas je teško shvatiti da je vojni list "Narodna armija" imao redakciju koja se po broju novinara ravnala s najvećim dnevnim listovima ili Tanjugom. Kao vrlo važno oružje borbe i propagande obnovljen je, neposredno pred parlamentarne izbore, humoristički list "Jež" (prvi broj 22. oktobra 1945), koji je imao značaj centralne štampe.

Lokalni listovi u unutrašnjosti bili su glasila Jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta na okružnom ili opštinskom nivou, koji su pokretani ovim redom: "Vesti" u Užicu (10.10.1944), "Reč naroda" u Požarevcu (15.10.1944), "Narodni list" u Nišu (21.10.1944), "Sloboda" u Pirotu (22.10.1944), "Bratstvo" u Novom Pazaru 1.11.1944), "Naša reč" u Leskovcu (1.11.1944), "Pobeda" u Kruševcu (16.11.1944), "Slobodna reč" u Vranju (1.12.1944), "Glas Podrinja" u Šapcu (16.12.1944), "Jedinstvo" u Prištini (25.12.1944), "Svetlost" u Kragujevcu (3.1.1945), "Slobodni glas" u Čačku (18.1.1945), "Sve za pobedu" u

11

Valjevu (15.2.1945), "Novi put" u Jagodini (3.3.1945), "Hrvatska riječ" u Subotici (26.8.1945), te "Narodni glas" u Prokuplju i "Naš život" u Zaječaru.

I sami njihovi nazivi, po revolucionarno-romantičnom zanosu, odavali su značenje novih težnji, duha novog vremena i njegove vlasti.

Jednostavno, štampa nove vlasti je prekrila sve društvene slojeve ili, kako se tad govorilo: "Radnike, seljake i poštenu inteligenciju", od vrha do dna, od najmlađih do najstarijih, u rasponu od centralnog do lokalnog okvira i značaja.

Veliki posao Suda časti Mnogi novinari su morali da dobiju povoljno mišljenje svog staleškog suda koji je odlučivao o tome ko može obavljati novinarski posao

Proleće 1945. Vode se poslednje borbe za oslobođenje zemlje od okupatora. Još nisu uklonjene sve ruševine i zgarišta. U Beogradu se 29. aprila obnavlja rad Udruženja novinara. Na ovoj skupštini je izabran i Sud časti, u koji su ušli Mirko Ćuković (predsednik), Bogdan Pešić, Đivo Višić, Dejan Lapčević i Dušan Timotijević, a kao njihovi zamenici Đorđe Nikolić i Momčilo Simić. Sve predratni novinari, a osim Bogdana Pešića (prvi glavni urednik "Studenta" 1937), svi su na dan 6. aprila 1941. godine bili članovi Udruženja novinara, dok su dvojica od njih (Đivo Višić i Dušan Timotijević) više puta birani u njegov Upravni odbor. Ovaj Sud časti je poznavao u dušu tadašnje, ne tako brojno, članstvo Udruženja i beogradskih redakcija.

Nove vlasti nisu u prvom naletu imale ni mnogo razumevanja, niti milosti, za one koji su se obreli na protivničkoj strani, ili su se u ratu držale suzdržano prema njoj. Pravilo svih prevrata jeste da onaj koji nije bio s pobednikom znači da je bio protiv njega, što je ponekad vrlo opasno, pa tako i sada. U takvim prilikama se kaže da su srećni oni koji su doživeli da im po svršetku rata bude suđeno.

Čudna poleđina

U metežima se sudi i presuđuje bez suda, u završnici rade preki sudovi, a neposredno po oslobođenju su obrazovani narodni sudovi, koji su, kako-tako, forme državnog pravosuđa. Naravno, državno pravosuđe 1945. godine bilo je u suštini partijsko, i nije nezavisno od mešanja države, a to znači Partije. U mnogim slučajevima se sudilo unapred osuđenima.

12

Tako su narodni sudovi osudili mnoge novinare. Neke na smrt, neke na robiju, a nekima su oduzeta građanska prava. Ali su mnogi neosuđeni novinari morali da čekaju povoljno mišljenje novinarskog Suda časti, bez čijeg odobrenja se nije moglo ni postati član Udruženja, pa ni obavljati novinarski posao.

U prvim posleratnim danima velika je oskudica u svemu. Naravno i u papiru. Nema ga dovoljno. Piše se na čistoj poleđini listova na kojima je nešto, više ili manje važno, već bilo napisano. Ponekad se ne zna šta je zanimljivije, ono što je prethodno napisano ili ono što se piše novo na slobodnoj poleđini. Na primer, u arhivi Suda časti na jednom listu pelira je kopija novinskog izveštaja koji glasi:

TANJUG, 10. jula 1945, SOFIJA, telefonom u 13.00 čas. VESTI IZ CARIGRADA. Današnji "Džum Hurijet" na uvodnom mestu objavljuje članak vlasnika lista Nadir Nadija pod naslovom "Primer Tita" u kome se kaže:

"Ako se traži primer anarhije ideja, koja vlada u Evropi, najbolji primer bi se našao u onome koji je dao maršal Tito. Reklo bi se zaista da ovaj čovek živi sa svojim mislima, rečima i idejama, samo zato da stavi na površinu sva ideološka zla ovog rata, kao i nesposobnosti da se asimilira socijalno verovanje. Kaže se da Tito, koji se pojavio na svetskog sceni kao komandant i maršal, jeste u stvari komunista. Čuje se često da Tito ponavlja formule koje crpi iz fašističke literature, formule koje su postale u stvari njegovi klišei. Ali Tito, koji je komunista u osnovi, u svakom momentu menja svoje držanje. Ako se radi o problemu Trsta, on postaje vatreni patriota koji izjavljuje sa suzama u očima da je ovo teritorija jugoslovenska i da će morati pripasti Jugoslaviji. Idućeg dana Tito se pretvara u ubeđenog rasistu. On hvali slovensko jedinstvo. On manifestuje volju da vidi bratstvo između svih pravoslavaca. Dva dana posle toga verovalo bi se da je Tito pravi Balkanac. On govori i zadržava se na na probi približavanja balkanskih naroda, bez obzira na rasu, veru, narodnost i jezik.

U momentalnom preokretu njega ponovo vidimo kao komunistu. On dodiruje pored toga pitanje panslavizma i nacionalizma, da bi posle toga manifestovao nepokolebljivu privrženost svim mogućim ideologijama. Zaista teško je verovati da protivrečnost i čudnovatost reči i dela maršala Tita mogu biti ma šta drugo nego primer pometnje ideje u kojima danas Evropa živi".

Spremni za odstrel

Nažalost, tu je kraj prve strane dopisničkog izveštaja iz Sofije, a nastavak teksta je na nekom drugom listu, koji ko zna kuda je dospeo i za šta je njegova poleđina upotrebljena. Međutim, na poleđini ovog lista, dva dana kasnije, stoji značajna zapisnička beleška sa sednice Suda časti. U vrhu levo piše: "1. isključiti novinare, 2. osuditi one koji nisu (MN: ne

13

kaže se šta) i 3. (MN: takođe se ne kaže šta)". Očito, pisano je skraćeno i upućeni su znali sadržaj i značenje izostavljenoga. A u vrhu desno je datum: "12.7.1945". A onda sledi lista od četrnaest novinara o kojima je raspravljano, s kratkim zaključnim napomenama:

"1. Miloš Brašić - sa Pećančevim četnicima u V. Banju, 2. Nikola Dragićević - raspitati se, 3. Borivoje Antić - lični prijatelj Nedićev (raspitati se), 4. LJubomir Vukadinović - crna lista (raspitati se), 5. Dragan Aleksić - raspitati se (izbaciti), 6. Đorđe Lobačev - Bogdan Pešić, 7. Vlasta Belkić - šta je crtao (mape), 8. Vojin Đorđević - sekretar SIP (raspitati se), 9. Sabahadin Hodžić - Đivo Višić, 10. Bogoljub Cikota - Bogdanu Pešiću, 22. Miloje J. Radosavljević - raspitati se, 12. Milivoje Mihailović - organizator nemačke propagande, 13. Milan Radulović - raspitati se, 14. Živko Milićević- u plenumu (raspitati se)". Kod broja 12. dopisano u dnu i crtom spojeno: "Savez (Iproz-Nevenku)". I na kraju, u dnu piše "Utorak u 11 h pre podne". Znači tad je sledeći sastanak.

Beleška se lako odgonetne. Ništa nije zaključeno, ali se većini ne piše najbolje. Od njih četrnaestorice za petoricu će se još raspitati (brojevi 2,7,11,13 i 14), za dvojicu će se raspitati Bogdan Pešić (brojevi 6 i 10), a za jednoga Đivo Višić (br. 9). Za sledeću dvojicu o kojima će se raspitati postoje polazni negativni podaci (br. 3 i 8), a jednome je već presuđeno - "raspitati se (izbaciti)", kratko i jasno (br. 5), o dvojici postoje samo negativni, vrlo otežavajući podaci (br. 1 i 12), a jedan je dospeo na crnu listu (br. 4).

Šta je donelo raspitivanje vidi se iz podataka da su, posle ovoga, u članstvu ostali samo dvojica (Sabahadin Hodžić i Đorđe Lobačev).

Razlozi za odbijanje Sud časti nije neposredno posle Drugog svetskog rata raspravljao o vrednosti novinara nego je odlučivao na osnovu njihove političke pripadnosti

U prva dva-tri mesca Sud časti ima prepune ruke posla. Spiskovi podnetih molbi za prijem u članstvo Udruženja su sve duži. A svaki kandidat je poseban slučaj i priča.

Molbe su, sem izuzetno, sporo rešavane. Jedno zato što su članovi Suda časti, osim ove obaveze, imali svoje redovne poslove, naporne i iscrpljujuće, a drugo zbog toga što nisu želeli da preko kolena prelamaju ocene o ljudima. To rešavanje, uz brižljivo raspitivanje i pribavljanje dokaza, trajalo je dugo, ponekad i duže od šest meseci. Kada su Sudu časti prosleđene molbe Miloša Brašića i ostale trinaestorice (22. juna 1945), na rešavanje je već čekalo 150 molbi, a kada je o Brašiću i ostalima doneto rešenje Suda časti, već je bilo pristiglo novih 400 molbi. Posle urgencije Upravnog odbora 31. maja 1946. Sud časti je

14

dostavio svoje rešenje, u kojem kratko i jasno stoji d jedino može biti primljen Đorđe Lobačev (obrazloženje: "Pošto nema bitnih elemenata zbog kojih ne smože biti primljen, a pošto jebio u jedinici (uz Crvenu armiju), može se primiti za člana". U nešto blažem iskazu je data propusnica i za Bogoljuba Cikotu: Sud časti nije našao razloga za odbijanje".

Odbijen prijem

Lobačev je bio jedan od najgenijalnijih crtača u srpskoj štampi. Proslavljeni ilustrator "Politike", ruski emigrant, odmah se 1941. godine našao na nemačkoj listi "E", na kojoj su bili povlašćeni likovni umetnici i fotoreporteri, i na njoj ostao do kraja okupacije, radeći u listu "Kolo". Očekivalo se kao sasvim izvesno da će on po dolasku oslobođenja, a pogotovu ako bi pao u ruke Crvenoj armiji, biti smesta streljan. Međutim, on ne samo da nije strljan, već je primljen na rad u novinarstvu. Niko nije ni slutio da je ovaj tihi crtač bio, u stvari, vešto prikriveni Staljinov obaveštajac, sa visokim činom u NKVD. Zato je i mirno dočekao Crvenu armiju, od koje je, lako identifikovan, dobio odgovarajuće vrlo pohvalne preporuke. Mislilo se da se on izvukao na osnovu toga što se u poslednjem trenutku priključio kao borac, a on je, jednostavno i neupadljivo, i dalje samo nastavio svoj glavni posao obaveštajca, za koji se dugo nije znalo, pa ni pretpostavljalo.

Najčešći odgovor za ostale koji su čekali rešenje Suda časti je, kratko i bespogovorno, glasio: "ne može biti primljen", "ne može biti član", ili "ne prima se", uz poziv na saopštenje Suda časti od 13. januara 1946. na osnovu koga su ostavljeni na ledu Milan Radulović, Vojin Đorđević i LJubomir Vukadinović, već tada poznat kao prvo pero sportskog novinarstva. Uz odbijanje stoji, kao dovoljan razlog, jezgrovito obrazloženje: "bio urednik okupatorskog lista (Dragan Aleksić), "bio saradnik okupatorskog list", (Borivoje Antić, Vlasta Belkić), "bio četnički novinara" (Miloš Brašić), dok se za Nikolu Dragićevića kaže da se njegova prijava vraća "jer ne spada u nadležnost Suda časti".

Trojica od četrnaestorice sa prethodnog spiska se ne pominju u ovom rešenju Sabahadin Hodžić, Milivoje Mihailović i Živko Milićević. Sabahadinu Hodžiću je stavljeno na teret što je bio "pobegao u Tursku", i da je bio "propagandist Draže Mihailovića u odeljenju Denića u Kairu". Da ovo nije bilo od uticaja vidi se iz činjenice da je Sabahadin Hodžić već pre šest meseci nastavio da radi kao karikaturista u obnovljenom "Ježu". I on će, kao i Milivoje Mihailović, do godišnje skupštine (2. jula 1946) biti ponovo član Udruženja novinara. Jedino Živko Milićević nije naišao na razumevanje Suda časti. A eto, kada se kasnije vreme sleglo, dvojica iz ove liste od četrnaestorice - Živko Milićević i LJubomir Vukadinović, iće uvršteni među sto najvećih novinara u knjizi "Dva veka srpskog novinarstva" (Beograd 1992). U istoj knjizi su među sto najvećih novinara ušla i dvojica iz Suda časti, koja su sudila o njima - Dušan Timotijević i Bogdan Pešić. No, u tim okolnostima, Sud časti nije raspravljao o vrednosti novinara nego o njihovoj političkoj pripadnosti.

15

U rešenju Suda časti i četrnaestorici čiju sudbinu pratimo se navode još sedmorica novinara - Konstantin Atanasijević, Stojan Bralović, Jovan Običan, Aleksandar Pavlović, Nikola Petković, Aleksandar Simić, Naum Simić i Damjan Sokić. Svi su odbijeni, a za Bralovića se kaže da i "sada se neprijateljski drži". U greh im je uzeta saradnja sa okupatorom i u njegovoj štampi.

Ocene i obrazloženja

Zbog čega je ko izbačen iz novinarstva vidi se iz koverat sa karakteristikama koje su date o imenima što se nalaze na ovoj listi. O njima se kaže:

Atanasijević Konstantin - Bata - Šarlatan u svakom pogledu, u novinarstvu, književnosti pa i u politici. Kao novinar pisao je o svemu i o svašta. "Veliki stručnjak" za pozorište, on je prilikom posete Parizu napisao par članaka o francuskom pozorištu. Za vreme okupacije ispunila mu se ambicija i posto je upravnik niškog pozorišta. U svojstvu upravnika, trudio se mnogo da dokaže nadležnim kako je sposoban da vodi pozorište i jednom prilikom zbog toga je bio zatvoren od narodnih vlasti i uziman na odgovornost, ali iz nedostatka (dokaza) on je pušten.

Brzović Nikola - Kao dopisnik"Kola" iz Beča, u kojem su hiljade naših radnika našli smrt na robijaškim radovima, donosio u "Kolu" besne i odvratne napise o zadovoljstvu i udobnom životu tih mučenika.

Sokić Damjan - Iako je najmlađi član pored Sokića, uspeva da zauzme mesto glavnog urednika "Pravde"u bivšoj Jugoslaviji, kao ostala braća, ništa nije stekao u pogledu pismenosti, ali mu to nije smetalo da na čelu redakcije zauzme diktatorski stav prema svim saradnicima. Za vreme okupacije oni se povlače, sa svim ostalim, do Herceg Novog, odakle, pomoću novca i veza koje su imali u visokim talijanskim krugovima, sa regularnim pasošem prelazi u "Novu Evropu" i u USA, odakle su, u društvu sa Fotićem, vršili besomučnu propagandu protiv NOP, a u prilog DM. Zbog takvog stava, po dolasku u Jugoslaviju, Damjan Sokić biva osuđen.

Književnicima se loše piše Izgleda da svakoj vlasti smeta ismejavanje poltrona koji za ljubav svog trenutnog uspeha ignorišu i svoju nacionalnu istoriju i svoje prijatelje.

16

Kao dobri međuratni novinari, a uz to i književnici, bili su poznati i vrlo cenjeni Dragan Aleksić, Milan Jovanović Stojimirović i Mića Dimitrijević. Utoliko su za nove vlasti posle 1945. godine bili opasniji, pogotovu što su se pod okupacijom našli na suprotnoj strani. O njima se u spisima što su ostali iz rada Suda časti govori u suštini s političkog stanovišta, iz čega proističe i odgovarajuća ocena. Tako se o Draganu Aleksiću kaže:

"Odmah po okupaciji od strane grupe novinara oko "Novog vremena" angažovan je u svojstvu urednika za društvenu hroniku. Dragan Aleksić je uređivao kulturni deo oko "Novog vremena" i kao takvog Gestapo ga je uhapsio zbog brošura koje je izdala Sedma sila a gde je on bio član Uprave. Pošto je on dokazao da nije kriv za pravac i uređivanje Sedme sile, a na intervenciju njegovih prijatelja, on je pušten. Ništa mu to nije smetalo da nastavi dalje s radom u "Novom vremenu". Koncem 1944. godine, kad je Srpsko novinarsko udruženje preuzelo Humorističko pozorište u zgradi Riun od Bate Mihailovića, Aleksić je postao član uprave tog pozorišta pored Radenka Tomića, Ivanića, Čujovića i drugih. Inače, vrlo čestito se držao za vreme rata, činio usluge i nije se angažovao potpuno za kvislinšku vladu i okupatora. Dragan Aleksić je vrlo kulturan novinar i spada u red prvih, težak je bolesnik i vrlo vredan. Poreklom je iz Srema."

Ocene i obrazloženja

Toliko. No, i pored toga što "vrlo čestito se držao za vreme rata, pa i "činio usluge", za njega nije bilo mesta u novinarstvu. NJemu za utehu, Milan Jovanović Stojimirović je prošao kudikamo lošije, čiji se profil vrlo prizemno ocrtava:

"Pre rata poznat je bio kao špijun Generalštaba i Dvora. On to ni je ni krio. U novinarskim krugovima se plasirao kao dobar poznavalac Bugarske. Lične je veze imao sa svim bugarskim krugovima, a naročito s D. Velčevim. Po hapšenju D. Velčeva za vreme dr Milana Stojadinovića, govorilo se je u beogradskim krugovima da je on to "otkucao". Tako je dopao zatvora D. Velčev. Da li je tačno to, nije utvrđeno, ali je interesantno da se takođe prenosili glasovi da je on vanbračni sin kralja Ferdinanda. Verovatno da je to poteklo odatle što je ličio i što je održavao veze sa zvaničnim bugarskim krugovima. Za vreme okupacije kao istaknuti ljotićevac, postaje glavni urednik "Obnove" i jedan od glavnih (urednika Biltena)? Pred oslobođenje, on je s grupom ljotićevaca i s Ljotićem prebegao za Nemačku. Potom se preneo glas da je on s Dimitrijem Ljotićem, prilikom jedne auto-nesreće kod Ljubljane ili Maribora poginuo."

Ni reč o njegovim književnim delima. Ispada da mu je veći greh predratno poznavanje Bugarske, nego što je bio ljotićevac. No, Jovanović Stojimirović (ovo drugo prezime mu je po ujaku, koji ga je prihvatio posle očeve smrti) niti je prebegao, niti je kod Maribora poginuo s LJotićem. Živeo je u Beogradu, gde je i umro 1966, ali posle sedam i po godina provedenih na robiji, od petnaest godina na koliko je bio osuđen 1946. godine.

17

Nije bolje prošao ni Mića Dimitrijević, o kome je sačuvana ovakva ocena Suda časti:

"Pre rata saradnik "Politike" za specijalne reportaže koje su danas iščezle. S ličnim vezama (M. Aćimović, Drag. Jovanović) on se je odmah po okupaciji našao u redu onih koji su verno služili okupatoru. U svojstvu glavnog urednika "Nedeljnog ilustrovanog lista" koji objavio je niz stvari koje su služile okupatoru kao propagandno sredstvo, bilo u korist Nemaca ili na štetu NOB. Inače, za vreme okupacije plodonosan pisac propagandnih bljuvotina kao "Vita-Lina", "Minut posle 10", "Dorćolska posla", koje su bile toliko prikazivane u nemačkom propagandnom humorističkom pozorištu Centrala za humor. Inače po preuzimanju Centrale za humor od strane Srpskog novinarskog udruženja, on postojeće jedan od glavnih članova Uprave. Po oslobođenju krio se jedno vreme dok ga narodne vlasti nisu uhvatile i osudile n osam godina robije".

Sporne scene

Za Mićinu doradu pozorišnog komada "Dorćolska posla" nisu imale razumevanja ni ratne ni posleratne vlasti. Ovaj pozorišni komad je smetao i jednima i drugima. Prvima što ne neguju nacionalni duh, a drugima što je uopšte igran. Prvi su mu zamerali što ismejava izdajice, a drugima zbog "propagandnih bljuvotina".

U samoj stvari, "Dorćolska posla" su šala u dva čina s pevanjem. Prvi čin, koji se događao na starom Dorćolu, napisao je Čiča Ilija Stanojević, a drugi čin, koji se događa "vreme sadašnje", dopisao je Mića Dimitrijević.

Izvestan broj ulaznica je dostavljan Pozorišnom odseku Odeljenja državne propagande Predsedništva ministarskog saveta "kako bi se dosledno mogla sprovoditi a kontrola izvođenja". Međutim, Pozorišni odsek Odeljenja državne propagande je 11. aprila 1944. zahtevao da se iz predstave bezuslovno izbace scene igranja čočeka i dijalog iz drugog dela između g. Ace Cvetkovića (uloga Nikole alasa, zvanog Baron) i g. Dušana Životića (uloga Toše, zvanog Šulce), jer one ne "neguju umetnost i nacionalno vaspitanje srpskog naroda".

Iz Udruženja novinara, pod koje je ovo pozorište tada potpadalo, odgovoreno je da dijalog između gospode Cvetkovića i Životića, "kojim se oštro šiba i žigoše poltronstvo pojedinaca koji za ljubav svog trenutnog uspeha ignorišu i svoju nacionalnu istoriju i svoje prijatelje itd.", ni po čemu nije u su kobu s plemenitom težnjom da se razvija viši umetnički nivo i nacionalno vaspitanje srpskog naroda, a "što se tiče prizora s čočecima, to ja sastavni deo poznatog prvobitnog komada Čiča Ilije Stanojevića, koji je kao takav godinama izvođen i u Narodnom pozorištu, a nikad ni s nadležnog mesta, ni u javnosti, nije se čuo glas protesta protivu te scene". Kako su do Uskrsa, koji je te godine bio 16. Aprila, bile predviđene još tri predstave ovog komad, to je zatraženo da se odobri njihovo odigravanje (13, 16. i 17. aprila).

18

Ukidanjem ove dve sporne scene, ukazuje se u dopisu Udruženja, bila bi ukinuta i sama predstava, a time bi, pošto je ovo bila jedina predstava, praktično bi bilo ukinuto i samo pozorište. Uslovi rada pozorišta su inače bili nepovoljni. Igralo se između sirena koje su upozoravale na moguće vazdušne napade. Nažalost, mogući vazdušni napadi su se obistinili. Na Uskrs, 16. aprila, anglo-američka avijacija se obrušila na Beograd i bombe su sravnile sa zemljom pozorište, pa je samim tim i spor postao bespredmetan.

Na crnoj listi Novinari, koje su nove vlasti označile kao narodne neprijatelje i izdajnike, nisu imali nikakvih izgleda za opstanak u profesiji

Od profesionalnih novinara, koji su na dan 6. aprila 1941. godine bili članovi Udruženja novinara Srbije, osamdeset njih, ili svaki treći, našli su se na crnoj listi novinarskog Suda časti. Ovo telo je ocenjivalo njihovu podobnost za nastavak rada u novinarstvu, koji većini nije omogućeno. Ocene nekih novinara koji su bili na crnoj listi su sledeće:

Bajkić dr Velimir - Čovek koji zaista mora da žali za bivšom Jugoslavijom. Za njega se govorio da je "čovek visokih kvaliteta". I zaista je. On je pre rata zauzimao vidne položaje od profesora Univerziteta do Narodnog blagostanja preko koga je branio kartele i zastupao interese visokih kapitalista kao na primer "Bate". za vreme rata isto se tako dobro snašao, zbog čega je i pobegao ne dočekavši oslobođenje svog naroda od fašizma, već u zajednici sa njima jedva se zadržao u Pragu. zahvaljujući što naša zemlja momentalno nema stručnjaka na tom polju, i što može da se popravi, on je danas u zemlji.

Bogojević Slobodan - Kao karikaturista "Bodljikavog praseta" služio je interesima najbestidnije nemačke propagande, a uz to bio je tehnički urednik lista "srpski narod".

Brajić Lazar - Član Odseka za štampu Nacionalne službe, organizacije koja je služila interesima okupatora, odvodila narodne snage od direktnog i od indirektnog učestvovanja u narodno-oslobodilačkim pokretima.

Velikić Gavra - Zvani mali čovek a veliki novinar, zbog veštog držanja kod svakog režima, on se do 27.03.1941. provlačio kroz redakciju. 27.03.1941. bio je jedan od rukovodilaca u "Avali". Za vreme rata nastavio je službu kod DM, danas se nalazi u Španiji u kolu onih izdajnika novinara koji i zdaju razne listove.

Vučković Dragomir - Saradnik "Novog vremena". Po oslobođenju pristupio Narodno-oslobodilačkom pokretu i bio je u Štabu 4. bataljona Prve proleterske brigade.

19

Gavrilović Bora - Važio je kao veliki novinar utoliko što je bio vrlo uglađen, nikakav pisac, bio protežer Milana Srškića i provlačio se po redakciji i pre a i pod okupacijom bio je jedan od rukovodilaca štamparije "Luče" i saradnik DM. Zbog toga on ne dočekuje oslobođenje, već odlazi za Španiju.

Gavrilović dr Milan - Političar starog kova iz Zemljoradničke stranke koji je služio interesima Dvora i velikosrpske klike. Najdestruktivniji novinar koji je koristio veliki publicitet lista "Politike" da se predstavi kao eminentni političar naročit oko rešavanja hrvatskog pitanja. NJegov se lik naročito ocrtao za vreme okupacije u Londonu i po oslobođenju svoje zemlje.

Davidović Vojislav - Član Nemačkog obaveštajnog biroa, institucije koja je oterala hiljade naših ljudi u smrt.

Dimić dr Velimir - Pre rata bio je cenzor Centralnog pres-biroa, za vreme rata šef Nedićeve propagande, kovač najodvratnijih laži i kleveta o srpskom narodu i narodno-oslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Danas u Beogradu.

Dokić Teodor - Glavni urednik "Bodljikavog praseta" čiji list se izrugivao svemu čestitom u našem narodu i kod naših saveznika, i uz to i saradnik "Novog vremena".

Marić Nikola - Nabeđeni novinar koji se plasirao u"Vremenu", zahvaljujući rodbinskim vezama sa Milutinom Stevanovićem. U "Vremenu" je radio na sređivanju klišea, a od novinarstva bilo je toliko što je pokatkad dao poneki prikaz boks meča. Za vreme rata nastavlja svoju karijeru u"Novom vremenu". Po oslobođenju pretvorio je neku nazovi piljarnicu. Inače, poznat iz špijunskog procesa Milutina Stevanovića. Iz nedostatka dokaznog materijala pušten je na slobodu, ali je zapeo početkom sve do 1947. godine osuđen na tri godine robije, što je prikrivao Paju Nikolića i pripremao njegovo bekstvo, koji je takođe osuđen kao saradnik okupatora.

Marković Božidar - U novinarstvu se pojavljuje prvi put 1940. godine bez nekih stručnih kvalifikacija, a zahvaljujući rodbinskim vezama sa Bogdanom Markovićem, direktorom Agrarne banke. Zatim se pojavljuje u časopisu "Sad i nekad", gde je davao izvesne reportaže. Za vreme rta biva zarobljen i odmah se stavlja na raspoloženje okupatoru, uređujući zarobljeničke novinar. U toku 1943 godine ovaj narodni i izdajnik biva pušten iz zarobljeništva i u Berlinu sa dr Lazarom Prokićem, pokreće "Srpski rad". U toku 1944. godine po oslobođenju Jugoslavije pojavljuje se preko Radio-stanice "Donau", odakle otvoreno napada narodno-oslobodilački pokret. Ovaj narodni izdajnik našao je utočište kod bivših naših saveznika.

20

Mesarović Branislav - Njegova zvezda prvi put zasijala u"Politici" u vidu glavnog korektora. Znalac srpskog i ruskog jezika, a uz pripomoć žene ruske emigrantkinje, uspeva da prevodi neke ruske pisce. Po napuštanju"Politike" on se pojavljuje prvo kao ortak svoga brata u izradi žileta, zatim kao izdavač male priručne biblioteke, preko koje se prikazuje kao levičar, ali trockista. Po dolasku za šefa Centralnog presbiroa Predraga Milojevića on dobija mesto lektor svakodnevnog biltena. Po oslobođenju, zahvaljujući tome što je bio hapšen od Gestapoa, usuđuje s i izdaje svoje brošurice preko kojih bi se prikazao borcem za narodna prava, ali u tome ne uspeva, zahvaljujući "Borbi". Još i danas ima radnju antikviteta otvorenu za vreme rata, u kojoj su se u to vreme nalazili ne samo antikviteti, već i ljudi intelektualci. U slobodnim časovima "proučava" i prevodi Krilova, o kojem ima nameru da izda knjigu.

Mesner Eugen - Do rata nalazio je uporište u bivšoj Jugoslaviji kao dobar deo ostalih ruskih emigranata. Za vreme rta njegova zvezda odjednom zasija u vidu čuvenog člankopisca u "Novom vremenu" kao Vegecius, u "Obnovi" kao E. M. u "Srpskom narodu" kao Vojnović, to je bio glasnogovornik nemačke propagande. Poznat je s nizom novoškolovanih izraza: "naše grupe su posle uporne borbe ostavile uporište kako bi iz neprijatelja…" Pred oslobođenje, dosledan date rečI, "odlepio" se od okupirane Srbije.

Spoljni i unutrašnji neprijatelji O antinarodnom radu novinara za vreme okupacije sudila su s istom nenaklonjenošću dva suda - narodni i, posebno, novinarski Sud časti

Sačuvane, i pažljivo kovertirane karakteristike novinara koje je dao Sud časti bile su zapravo sažeci osuda, izrečenih o ovim novinarima 1946. godine.

Milošević Miloš - Odmah po Prvom svetskom ratu pojavljuje se u raznim časopisima. Naročito je bio zapažen u grupi SKA. Bio je u Agenciji "Avala" i neposredno pred rat postao je urednik "Eho de Belgrad". 1940. godine definitivno se opredeljuje za grupu Draže Mihailovića, kada se Dragi otcepio od Zemljoradničke stranke i stvorio svoju sopstvenu stranku. Koncem 1940. godine pokreće list koji je izašao u dva-tri broja, gde iznosi svoj stav. Za vreme okupacije, po dolasku Milana Nedića za predsednika srpske vlade, zauzima mesto urednika "Srpskog naroda", glasila kvislinške vlade. Govori se da je i on jedan od onih koji su intelektualno pomagali Nediću u sastavu njegovih izdajničkih govora. Potrebno je napomenuti da Milošević nije bio hapšen od strane Nemaca (od Srpske državne straže) bio hapšen i u zatvoru proveo sedam dana. Iako je zauzimao otvoren stav pre rata protiv njih, a naročito se bio zamerio u novinarskim krugovima dr Gruberu. Milošević je važio kao

21

vrlo nervozan tip, ličan, imao nečeg diktatorskog u sebi. Inače, je važio kao dobar panslavista. Po oslobođenju, plašeći se narodnog suda, izvršio je samoubistvo.

Mladenović dr Miloš - Još pre rata bio je poznat kod novinara, ali ne kao njihov kolega, već kao glavoseča - cenzor Centralnog pres-biroa. Čovek koji nije uspeo da se plasira na Univerzitetu, pošto mu je to bila želja, uspeo je da napravi više grupa nego godina službe, toliko da je za vreme okupacije našao svoju ličnost u glavnom uredniku "Novog vremena". Bljuvao je odvratne laži na sve napredno. Pred oslobođenje, zajedno s naredbodavcima, napustio je Jugoslaviju, a danas se nalazi u Rimu, gde izdaje neki list.

Napravnik Karlo - Za vreme rata pojavljuje se kao crtač kod "Nonauzeitunga". Poreklom Čeh, plasira se kod Nemaca i uspeva da dobije redovan pasoš još pre oslobođenja i umakne zasluženoj kazni.

Prokić dr Lazar - Seljačko dete rodom iz sela Markovca (kod) Lapova. Po svršetku mature odlazi za Pariz i u velikom varoškom vrtlogu nalazi se u taboru antidemokratske omladine i u inostranstvu vodi borbu protiv ondašnjeg savetnika poslanika Stanoja Simića, današnjeg ministra (Vidi "Vreme" za vreme uređivanja D. Gregorića i "Obnovu" za vreme okupacije). Iz Pariza dolazi u Beograd po obrazovanju vlade Dragiše Cvetkovića i postaje urednik "Samouprave", odakle on napad Demokratski front i zauzima stav za Osovinu. Pred rat s Jugoslavijom, pokreće časopis "Signal", izašlo 6-7 brojeva, gde on otvoreno zauzima stav nacionalsocijalizma, napadajući sve demokratske ljude, Jevreje a komuniste denuncirajući policiji. 27. Marta, po hapšenju pristalica Osovine, on uspeva da preko nemačkog poslanstva pobegne. Za vreme rata, među prvima se stavio na raspolaganje Rajhu. On zauzima položaj pomoćnika aktivne propagande i organizuje antikomunističke izložbe, a koncem 1943. odlazi za Nemačku, gde organizuje list "Srpski rad", namenjen radnicima u Nemačkoj.

Simić Bogdan - U svojstvu dopisnika "Politike" iz Beča, zauzimao je stav socijaldemokrate. Za vreme okupacije postao je urednik "Novog vremena" i za sve vreme ostao je na tom položaju. Po oslobođenju osuđen je na smrt kao saradnik okupatora i izdajnik svoga naroda.

Sokić Miloje - Jedan je od braće Sokića koji se sada nalaze u USA i radi u zajednici s Konstantinom Fotićem protiv Nove Jugoslavije. Pre rata kao i svi ostali, Sokić je zauzeo jedno od mesta u "Pravdi" u svojstvu političkog urednika po uspostavljanju diktature Petra Živkovića. Za zasluge koje je "Pravda" imala, on je ataširao od braće Sokića za poslanika. Po dolasku Boška Jevtića, postaje njegova desna ruka, a da mu ništa nije smetalo da isto to bude i kod Milana Stojadinovića. Zbog njegovog antinarodnog rada za vreme okupacije i posle oslobođenja, u zajednici s njegovim bratom Damjanom, osuđen je na konfiskaciju celokupne imovine "Pravde".

22

Sotirović Vladan - Još u bivšoj Jugoslaviji pokazuje voj stav kao saradnik "Vremena" (vodi društvenu rubriku i pozorište - valjda zato što mu je otac glumac). Za vreme okupacije, među prvima, plasira se u "Novom vremenu" gde je vršio propagandu za "Veliki nemački Rajh", prevodeći uspehe Vermahta. U toku 1941. godine s legalnim nemačkim pasošem napušta okupiranu zemlju i našao se u Beču kao srpski konzul, gde je špijunirao naše radnike i radio s ljotićevskim satelitima. Dok se naša zemlja oslobađala od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, dotle je on govorio preko "Donau" stanice protiv NOP-a. Nalazi se u Salcburgu.

Stefanović Ratomir - Kao plasirani političar i fotoamater uspev, još kao đak, da uđe u novinarstvo. Preko lista "Ferijalni savez". Zahvaljujući tome i svršenim studijama, kao inž. agronom, postaje pisac "Turističkih članaka" i o našem selu. Do rata je bio saradnik "Politike" a za vreme okupacije "Novog vremena" i urednik "Srpskog sela". Uverenje je vladalo da nije neprijatelj Nemaca niti da je radio kao izdajnički novinar, već iz čisto materijalnih razloga i ambicija. Zbog toga mu je posle oslobođenja omogućeno zaposlenje.

Stojčić Dušan - Pre rata saradnik "Vremena". Za vreme okupacije saradnik okupatora u svojstvu urednika za društvenu rubriku izdajničkog lista "Obnova". Dušan Stojčić najintimniji saradnik Aleksandra Stojkovića, koji je otvoreno radio za interese Nemaca. Verovalo se, u krugovima novinara, da Dušan Stojčić služi kao poluga Aleksandra Stojkovića. Po oslobođenju uhapšen, osuđen na smrt i streljan.

Todorović Božidar - Počinje karijeru u"Vremenu" u svojstvu saradnika za vezu, sekretara redakcije, i pred rat tehničkog urednika "Vremena". Za vreme rata nastavlja svoju novinarsku službu u svojstvu tehničkog urednika pod okupacijom u"Opštinskih novina". Po zabrani "Opštinskih novina", povlači se u Aranđelovac i postaje upravnik Dečjeg doma. U toku 1944. godine, vraća se u Beograd i prima se dužnosti tehničkog urednika "Glasa" i "Ježa".

Tokin Boško - Za vreme bivše Jugoslavije afirmira se kao stručnjak za film. Nije zadovoljan sa ovom karijerom te pokušava kao književnik, ali bez naročitih uspeha. Za vreme rata on se aktivizira i postaje jedan od urednika "Kola", zbog čega je bio i osuđen. Po izdržanoj kazni odlazi u privatno filmsko preduzeće u Vršac, gde se i danas nalazi.

Na spisku odbačenih novinara je bio i Ljubomir Vukadinović, koji je tada uživao ugled najboljeg sportskog novinara. Rođen 1912. počeo je u"Politici" 1930. godine i u predratnoj deceniji zablistao kao novinar osobenog dara i, po čemu se isticao, lepog i vrlo prijemčivog stila, kojim je plenio posebno ljubitelje fudbala. Pod okupacijom, je, sve četiri godine, pisao za „Obnovu" i „Novo vreme".

23

Politički nije bio ni pristalica ni protivnik nijedne partije ili pokreta. Ali se našao među onima koji nisu pružali otpor okupatoru. Pisao je jedino o sportu. Ali se tada a naročito pri promenama koje su nastupile sa oslobođenjem zemlje od okupatora, sve posmatralo kroz političku prizmu i, naravno, ovaj novinar je dobio nepovolja politički žig. U kovertiranoj karakteristici o njemu piše:...

Slučaj Ljube Vukadinovića

Od novih vlasti odbačen novinar Vukadinović Ljubomir - Kao sportski urednik „Obnove" svojim napisima zlonamerno je uspostavljao i zavodio našu omladinu u danima kada se bila odlučna bitka, baš za život mladih pokoljenja."

U jednom drugom dokumentu koji je sačuvan u Arhivi Udruženja novinara o njemu je rečeno još i ovo:

„Pre rata plasiran kao sportski pomoćni saradnik kod „Politike". Za vreme okupacije plasirao se je kao i ostali izdajnički novinari u fašističkom listu „Obnova" i pripadao je grupi Mira Stevanovića, Miše Dimitrijevića itd. Po oslobođenju osuđen je kao crnoberzijanac zbog kupoprodaje kremenova sa Martinovićem koji je kao kraljevski poslanik došao po oslobođenju u Beograd, uhvaćen i osuđen, pa koristeći se diplomatskim pasošem i pobegao".

Zlo i gore, ili, jednostavno, Vukadinović je od novih vlasti kao novinar odbačen.

Po oslobođenju se sve više polagalo na fiskulturu i sport, pa se utoliko više osećala potreba za sportskim novinarima. U toj potrebi se jasno videla praznina zbog isključenja Ljubomira Vukadinovića iz novinarstva. Na ovom polju iskusnijih novinara nije bilo, izuzev Radivoja Markovića, koji je ostao u Radio Beogradu, a mlađi nisu još savladali ni azbuku, a kamoli veštinu, ovog poziva. to se najbolje vidi iz pisma koje je stiglo iz sportskog društva „Crvena zvezda", koje postoji nepunu godinu. U pismu piše:

„Naše fiskulturno društvo izdaje mesečni sportski časopis „Fiskulturnu reviju" koja je izvrsno primljena od naše omladine i čitalačke publike. Saradnici i uredništvo toga časopisa su naši članovi - omladinci koji su amateri i početnici u novinarskom poslu.

Kako se naš list stalno razvija, te se pokazala potreba da se angažuje i jedno stručno lice, pogotovo što su svi naši saradnici zaposleni bilo školom ili drugim službama. redakcija

24

našeg lista misli da u tom poslu angažuje druga Ljubomira Vukadinovića, ranije sportskog saradnika „Politike".

Kako imenovani nije preuzet od današnjih naših listova, a mi ne želimo da ga angažujemo pre no što Udruženje da svoje mišljenje o tome da li se Vukadinović može ponovo uključiti u njegov rad - sportsku reportažu.

Molimo da Udruženje da svoje stručno mišljenje, da li bi Lj. Vukadinović? štetio ugledu našeg lista, s obzirom da je pisao za vreme okupacije, ili bi mu doprineo priznatom stručnošću i rutinom u sportskom novinarstvu.

Ovo je vrlo delikatno pitanje kod koga treba uzeti sve momente u obzir, a to Redakcija našeg lista, koja je sastavljena od početnika u novinarskom poslu, ne može da oceni.

Molimo hitan odgovor.

Smrt fašizmu - sloboda narodu!"

Pismo je napisao 18. februara 1946. a potpisali su ga Đorđe Paljić (kasnije urednik nedeljnika „Fudbal") i Vasa Stojković (kasnije takođe sportski novinar).

Da je odgovor mogao biti samo odrečan, vidi se iz toga što tokom cele 1946. godine Ljube Vukadinovića nema na stupcima štampe. U novinarstvo je vraćen tek početkom 1947. godine.

U jednoj neimenovanoj belešci Sud časti piše:

„Prosečan crtač koji se za vreme okupacije ugnjezdio u „Novom vremenu" kao stručnjak za izradu geografskih karata o ratištu".

Lako je prepoznati da se beleška odnosi na Vlastu K. Belkića. Belkić je pre rata studirao Umetničko-slikarsku školu u Parizu a potom je kao ilustrator u"Vremenu" devet godina crtao na dečjoj strani razne crteže i rebuse, kao i tada popularan humoristički strip „Gile i Rile". Za vreme rata je crtao mape u „Novom vremenu", te se zbog toga i on našao na crnoj listi. Bio je među onima koji su od proleća 1945. godine čekali na rešenje Suda časti. Sud je inače, sporo donosio odluke, što znači da ih nije prelamao preko kolena. I to je dobro, ali je u Belkićevom slučaju ispalo loše.

On se 28. septembra žali Udruženju: „U višemesečnom očekivanju da Sud časti Novinarskog udruženja donese svoju odluku po mojoj molbi, ja sam dočekao da budem lišen građanskog prava glasanja". U Žalbi, između ostalog, navodi:

25

„Odmah po oslobođenju Beograda, ja sam se prijavio biv. Redakciji „Vremena", gde sam bio primljen od druga Ćilasa i drugih, koji mi je odgovorio da mogu mirno ići kući. Od toga dana ja nisam bio uznemiravan od strane naših vlasti".

Zagonetni Miloš Brašić Zbog tri greha molba Veljka Sušića za prijem u Udruženje novinara odbijena je 1946. Godine

O Belkićevoj žalbi Sud časti je odlučivao tek posle tri meseca, pošto su u međuvremenu izbori za Ustavotvornu skupštinu već prošli. Sud časti je 28. decembar 1945. godine na poleđini Belkićeve žalbe napisao: „Zastarelo, Sud časti ne može odlučivati o njegovom prvu glasa". Potpisali su se Mirko Đuković, Dejan Lapčević, Đivo Višić i Petar Bešević.

Žalba je bačena ad akta. Time je sudbina novinarskog i građanskog prava Vlaste K. Belkića bila zapečaćena.

Molba Veljka Sušića za prijem u Udruženje novinara je dugo čekala na rešavanje u Sudu časti. Već ta činjenica dovoljno govori da nije bilo lako presuditi. Veljko Sušić se obratio sa molbom da mu se, ako ne bude primljen u članstvo, makar izda pismena dozvola da može obavljati korektorski posao u nekom beogradskom listu. Njemu su, zbog potrebe za korektorom, posao ponudili Zdenko Has, urednik sindikalnog „Rada" i Milenko Karanović, urednik „Pionira". Međutim, nisu mogli da ga prime sve dok se nalazi na crnoj novinarskoj listi.

Sušić je od 1934. godine sve do preseljenja u Beograd (krajem februara 1940), bio dopisnik „Politike" iz Mostara. Za to vreme se poziva na Dobricu Kuzmića, urednika dopisne rubrike „Politike" i Avda Huma, pre rata vođe napredne mostarske omladine, a posle rata potpredsednika Narodne skupštine Bosne i Hercegovine. Kako nije mogao da bude primljen u „Politiku", budući da je „od mostarske reakcionarne čaršije oglašen otvorenim komunistom", to je, zahvaljujući Predragu Milojeviću, u junu 1940. stupio u Centralni presbiro, gde ostaje do 6. aprila 1941. kada ostaje bez posla.

Kako se u Beogradu, u kojem je živeo u krajnjoj oskudici, pod okupacijom nije moglo kretati bez isprava a racije su bile vrlo česte, to je u aprilu 1941. godine Sušić dobio od zemljaka i prijatelja Vlajka Lalića legitimaciju da je honorarni saradnik Državne propagande. Kako Sušić nije bio činovnik Državne propagande, to je stavljen na spisak kao saradnik lista „Srpski narod". Na konkursu ovog lista Sušić je dobio treću nagradu za pesmu „Molitva Hristu".

26

Na ovaj list i njegove saradnike su se posleratne vlasti posebno okomile, i to je, samo po sebi, dovelo Sušića u krajnje nepovoljan položaj. Za greh mu je uzimano i predavanje što je 1944. godine održao na Kolarčevom narodnom univerzitetu na akademiji povodom 20-godišnjice smrti pesnika Alekse Šantića. Na toj akademiji su učestvovali i umetnici Dobrica Milutinović, Milivoje Živanović, Divna Radić, Žarko Cvejić i Milenko Živković, koji su svi nesmetano nastavili rad i posle oslobođenja.

Međutim, zbog tri greha - pripadanje Državnoj propagandi (u kojoj nije radio), saradnja u „Srpskom narodu" (čiji član redakcije i stalni uposlenik nije bio) i predavanja o Šantićevom rodoljublju (čiji je prihod upućen udovicama i siročadi pobijenih Mostaraca 1941. godine) - molba Veljka Sušića za prijem u Udruženje novinara je odbijena 27. marta 1946. godine. To mu je dopisom hladno saopšteno, a o molbi da može makar da bude korektor - ni reči.

Nije uzeto u obzir ni to da mu je u Mostaru od ustaša pobijena sva bliža i dalja rodbina, i da mu je brat Čedomir, partizanski prvoborac, poginuo u okolini Nikšića u martu 1942. godine.

Sud časti je mnogo lakše doneo odluku o Vojinu Đorđeviću i Vladimir Žedrinskom, koji su u Ćukovićevim beleškama označeni brojevima 28 i 29.

28. (Vojin Đorđević). Svoju novinarsku karijeru otpočeo je sa saradnjom u „Nedeljnim ilustracijama", tu se zbližio sa Dragomirom Stojadinovićem, bratom dr Milana Stojadinovića. Pošto je Milan Stojadinović po preuzimanju vlasti preuzeo i „Vreme" to ga je Dragomir doveo za sekretara redakcije. Po okupaciji, pošto je Jovan Đorđević bio jedan od JRZ novinara, to je postao sekretar SIP, jedan od glavnih faktor posle Dragomira Stojadinovića. On je jedan od prosečnih novinara, od onih koji su i dobri administrativci. Po oslobođenju otvorio je neku mlekaru a i danas radi kao privatnik.

29. (Vladimir Žedrinski). Ruski emigrant koji se je po svojim dobrim crtežima plasirao u"Politici" do rata i u Narodnom pozorištu u Beogradu. Po okupaciji nije mu bilo dovoljno da radi samo za okupator au Beogradu već je otišao za Zagreb, gde je postao jedan od glavnih faktor propagande NDH.

Osuđen na ćutanje Greh Momčila Jojića bio je primanje honorara

Pretresajući novinarsku crnu listu, predsednik Suda časti Mirko Ćuković ovako pod rednim brojem 34, karakteriše Momčila Jojića:

27

„Mladi reporter koji je bio naročito zapažen posle objavljivanja reportaža iz SAD u „Politici". Iste reportaže objavio je Aca Popović, knjižar kao zasebnu brošuru. Za vreme okupacije, jedno vreme se nije viđao i govorilo se da se sklonio u Bugarsku, pošto mu je žena Bugarka. Međutim, po oslobođenju narodne vlasti su ustanovile da je primao honorar iz SKZ, čijoj je aktivnosti doprineo najgori izdajnik dr Svetislav Stefanović, koji je zbog toga i streljan u vezi s tim. „Borba" je u jednom napisu između ostalih napala i M. Jojića."

Dakle, Jojićev greh je bilo to što je primio honorar od Srpske književne zadruge.

Pola veka kasnije, kada se 1992. godine pojavila knjiga „Dva veka srpskog novinarstva" među najvećih 100 novinara je uvršten i Momčilo Jojić. Njegova meteorski kratka i upečatljiva novinarska karijera (rođen 14. jula 1914, u novinarstvo stupio početkom 1937. i njemu bio nepune četiri godine) izdvojila ga je među savremenicima po zbirci reportaža „Nepoznata Amerika" i izveštajima „Pisma iz Sofije".

Dajući njegov portret u „Dva veka srpskog novinarstva" pod naslovom „Osuđen na ćutanje", Dušan Slavković ovako završava tekst:

„Posle rata Jojić je bio uhapšen, a kada je godinu i po dana kasnije pušten na slobodu, bez suđenja, bilo mu je zabranjeno da piše - zbog kakve krivice za vreme okupacije, ostalo je nerazjašnjeno. Radio je kao korektor i lektor u „Privrednom pregledu" i u „Radu". Bio je i karikaturista - njegovi crteži pojavljivali su se u „Politici" i u „Ošišanom ježu".

Jojić je umro u Beogradu 1968. godine.

Među sto najvećih srpskih novinara, odabranih povodom obeležavanja 200. godišnjice srpskog novinarstva (1791-1991), nalaze se svega tri žene - Maga Magazinović (1882-1968), Milica Jakovljević, popularna Mir-Jam (1887-1952) i Desa Glišić (1910-1991). Ovaj podatak, da su u dva veka srpskog novinarstva samo tri žene uvršćene među stotinu naših najvećih novinara, razgovetno pokazuje da je, dugo i pretežno, a u ovo vreme isključivo, novinarstvo bilo muško zanimanje.

Magu Magazinović, koja je, osim u novinarstvu, ostavila vidljiv trag u muzici (smatra se začetnikom modernog baleta i ritmike), publicista Milojko P. Đoković tačno i slikovito označuje kao „prvu lastu feminizma". Vodeći rubriku „Ženski svet" u „Politici" u koju je stupila 1905, Maga Magazinović je pokazala da, i te kako, žene mogu biti dobri novinari, bez uzmaka pred jačim polom.

Na dan 6. aprila 1941. godine, Udruženje novinara je imalo 274 člana, među kojima samo 12 žena (4,37 odsto), što je manje od dvadesetine. Lepši pol novinarske profesije su bile Mirjana Ikonić, Jelka Milutinović, Danica Šo (Agencija Avala, Radmila Dedinac-Bunuševac,

28

Nada Doroški („Politika"), Vera Stefanović, Radmila Todorović, Zdenka Galovac („Vreme"), Natalija Hadžić („Pravda"), Milica Jakovljević („Nedeljne ilustracije"), Desa Glišić i Ruža Mandić (bez stalnog zaposlenja).

Nažalost, sve nisu dočekale oslobođenje i nastavile rad u novinarstvu. Danica Šoć je umrla, Natalija Hadžić je stradala u partizanima, Veru Stefanović su zaklali četnici kod Leskovca, dok je Zdenka Galovac, pre rata saradnik „Vremena" a pod okupacijom urednik nemačke radio-stanice Zender Belgrad, pred oslobođenje pobegla s Nemcima u Beč, ali je, ipak, kao gestapovka, došla pod narodni sud u Beograd.

Četiri ih je ostalo van novinarskog zanimanja, koje zbog godina, koje zbog ratnih tegoba (Mirjana Ikonić, Jelka Milutinović, Ruža Mandić i Milica Jakovljević), a četiri su nastavile novinarsku delatnost posle Drugog svetskog rata - Radmila Bunuševac, Nada Doroški, Desa Glišić i Radmila Todorović, dosežući do najviših dometa u novinarstvu. Uskoro će se njima pridružiti nova i vrlo brojna mlađa generacija žena - novinara. Pri tome, kao znak neprekidnosti i neposustajanja, Radmila Bunuševac je bila član poslednje predratne (do 6. aprila 1941) i prve posleratne (izabrane 29. aprila 1945) uprave Udruženja.

Jedva da je mesec i po dana prošlo od tzv. preterničkih borbi protiv ostatka okupatorskih trupa, završenih 15. maja 1945, a već 1. jula Udruženje sastavlja spisak od 34 svoja registrovana člana koji imaju svojstvo nekadašnjih novinara - stažera.

Feminizacija struke Neposredno posle Drugog svetskog rata, uočljivo je da se za novinarsko zanimanje opredeljuje sve više žena

Među sto najvećih srpskih novinara, odabranih povodom obeležavanja 200. godišnjice srpskog novinarstva (1791-1991), nalaze se svega tri žene - Maga Magazinović (1882-1968), Milica Jakovljević, popularna Mir-Jam (1887-1952) i Desa Glišić (1910-1991). Ovaj podatak, da su u dva veka srpskog novinarstva samo tri žene uvršćene među stotinu naših najvećih novinara, razgovetno pokazuje da je, dugo i pretežno, a u ovo vreme isključivo, novinarstvo bilo muško zanimanje.

Magu Magazinović, koja je, osim u novinarstvu, ostavila vidljiv trag u muzici (smatra se začetnikom modernog baleta i ritmike), publicista Milojko P. Đoković tačno i slikovito označuje kao "prvu lastu feminizma". Vodeći rubriku "Ženski svet" u "Politici" u koju je stupila 1905, Maga Magazinović je pokazala da, i te kako, žene mogu biti dobri novinari, bez uzmaka pred jačim polom.

29

Prve laste

Na dan 6. aprila 1941. godine, Udruženje novinara je imalo 274 člana, među kojima samo 12 žena (4,37 odsto), što je manje od dvadesetine. Lepši pol novinarske profesije su bile Mirjana Ikonić, Jelka Milutinović, Danica Šo (Agencija Avala, Radmila Dedinac-Bunuševac, Nada Doroški ("Politika"), Vera Stefanović, Radmila Todorović, Zdenka Galovac ("Vreme"), Natalija Hadžić ("Pravda"), Milica Jakovljević ("Nedeljne ilustracije"), Desa Glišić i Ruža Mandić (bez stalnog zaposlenja).

Nažalost, sve nisu dočekale oslobođenje i nastavile rad u novinarstvu. Danica Šoć je umrla, Natalija Hadžić je stradala u partizanima, Veru Stefanović su zaklali četnici kod Leskovca, dok je Zdenka Galovac, pre rata saradnik "Vremena" a pod okupacijom urednik nemačke radio-stanice Zender Belgrad, pred oslobođenje pobegla s Nemcima u Beč, ali je, ipak, kao gestapovka, došla pod narodni sud u Beograd. Četiri ih je ostalo van novinarskog zanimanja, koje zbog godina, koje zbog ratnih tegoba (Mirjana Ikonić, Jelka Milutinović, Ruža Mandić i Milica Jakovljević), a četiri su nastavile novinarsku delatnost posle Drugog svetskog rata - Radmila Bunuševac, Nada Doroški, Desa Glišić i Radmila Todorović, dosežući do najviših dometa u novinarstvu. Uskoro će se njima pridružiti nova i vrlo brojna mlađa generacija žena - novinara. Pri tome, kao znak neprekidnosti i neposustajanja, Radmila Bunuševac je bila član poslednje predratne (do 6. aprila 1941) i prve posleratne (izabrane 29. aprila 1945) uprave Udruženja.

Početak prevage

Jedva da je mesec i po dana prošlo od tzv. preterničkih borbi protiv ostatka okupatorskih trupa, završenih 15. maja 1945, a već 1. jula Udruženje sastavlja spisak od 34 svoja registrovana člana koji imaju svojstvo nekadašnjih novinara - stažera. Pada u oči da je među njima 15 žena. Otuda se ovaj spisak može smatrati ne nagoveštajem nego početkom prevage ženskog pola u srpskom novinarstvu. Na spisku su Vera Abunun, Anka Germanović, Sonja Leontić, Vida E. Marković, Desanka Matović, Vera Simić, LJiljana Flam (Tanjug), Stanislava Belić, Milica Vasiljević, Vukosava Gavrilović, Smilja Korać ("Politika"), Žaklina Šamorel-Altramar ("Borba", Nevenka Vujić ("Zadruga"), Ana Živković (Ministarstvo informacija) i Ljubica Kadijević (Predsedništvo Skupštine).

U ovom spisku od 34 registrovana člana zaokruženo je deset brojeva, a ispod piše: "Zaokružene prevesti u pripravno članstvo". Od deset zaokruženih, većina je ženskog pola, njih šest: Nevenka Vujić, Vukosava Gavrilović, Smilja Korać, Sonja Leontić, Vida E. Marković i Žaklina Šamorel-Altramar.

U prve dve godine posle Drugog svetskog rata udeo žena u novinarstvu se osetno povećava, tako da je u odnosu na 1941. učetvorostručen.

30

U beogradskim redakcijama tokom 1946. godine zaposleno je 250 članova Udruženja, od kojih su 49 žene, što je nešto manje od petine ili 19,6 odsto. U Tanjugu od 37 članova redakcije 12 su žene, u "Borbi" od 36 - 9, "Politici" od 40 - 6, "Omladini" od 18 - 4, Radio Beogradu od 7 - 2, "Radu" od 7 - 2, "Pionirskim novinama" od 8 - 2, "Mladom borcu" od 13 - 2, "Glasu od 15 - 2, Predsedništvu Skupštine 1, Zadruzi od 2 - 1, "Pioniru" od 4 - 1, Ministarstvu informacija od 5 - 1, "20. oktobru" od 7 - 1, "Ježu" od 8 - 1 i "Narodnoj armiji" od 32 - 1. Ugledu i mestu žena u novinarstvu, publicistici, kulturi i društvenom životu su tada i kasnije uz starije koleginice, Milicu Jakovljević i Radmilu Todorović, svojim sposobnostima i umećem doprinele:

Vida E. Marković, Anka Germanović, Milojka Mlađenović, Desanka Matović, Milica Eča, Vera Nikolova, Ana Kostić-Palavestra, Vera Bakotić, Vera Abunin, Vera Simić, Bojana Jakovljević, Ljiljana Flam (Tanjug), Sonja Leontić, Maja Kravarić, Desa Miljenović, Vladislava Nanović, Sonja Dapčević, Emilija Živanović, Mileva Jakovljević, Vanda Kreačić, Iboljka - Buba Mićić (Borba"), Radmila Bunuševac, Nada Doroški, Nada Marković-Jankov, Smilja Korać, Jelica Timotijević, Nevenka Gostović ("Politika"), Ljubica Jančić, Olga Miletić, Dušica Ilić-Čangalović, Marženka Žarković ("Omladina"), Klaudija Žuhina, Roksanda NJeguš (Radio Beograd), Milka Žicina, Vera Vinčić ("Rad"), Jelena Bilbija, Olga Marković ("Pionirske novine"), Angelina Levićanin, Ljubica Lopičić, ("Mladi borac"), Ivanka Bešović, Frida Tasić ("Glas"), Mira Alečković ("Pionir"), LJubica Kadijević (Predsedništvo Skupštine), Nevenka Vujić ("Zadruga"), Anđa Bunuševac (Ministarstvo informacija), Julija Lazarević ("20. oktobar"), Desa Glišić ("Jež"), Džina Prlja ("Narodna armija").

Do proleća 1947. godine u Udruženju novinara se nalaze nove članice iz beogradskih redakcija - Lenka Aljinović, Marija Blagojević, Nevenka Gostović, Roksanda Grčić-Sparavalo, Olga Vlatković, Nataša Đurić, Stana Živković, Nad Živković-Erceg, Koviljka Jakšić, Vidosava Janković, Veselinka Janjatović, Bosiljka Jovović, Stamena Lapčević, Dušica Manojlović, Nada Marić, Blaženka Mimica, Višeslava Mišić, Dobrila Popović, Jelena Protić, LJubica Ristić, Jovanka Soldatić, Vera Crnobori, Vera Šegan, a iz unutrašnjosti Marija Kirić, Gizela Sabo, Jelena Petrović i Vera Spasojević ("Slobodna Vojvodina", "Mađar so"), iz Šapca Blaženka Stejić ("Glas Podrinja", kasnije Tanjug), iz Niša Desanka Stojiljković (Radio Niš).

U prvoj polovini 1947. godine, Udruženje broji 392 člana, od čega su 83 žene, tj. više od petine ili 21,2 odsto. U odnosu na 1941, broj žena u novinarstvu je povećan sedam puta.

31

Stravičan bilans rata Srpsko novinarstvo je nastajalo za vreme ratova, u tuđini. Prvi naš list "Serpskija novini", pojavio se u Beču, 14. marta (po starom kalendaru) 1791, to jest poslednje godine austro-ugarskog rata, koji je kod nas poznat kao Kočina krajina. Posle dvadesetogodišnje pauze, takođe u Beču, Dimitrije Davidović obnavlja naše novinarstvo pokrećući "Novine Srbske" 1813. godine, kada je, kako slikovito kaže Jovan Skerlić, Srbija posrtala na bojnom polju.

I ratna tragika, od tad do današnjih dana, sustopice prati noše novinarstvo.

Tako, između ostalih, u balkanskim ratovima stradaju Ljuba Jovanović i Vladeta Kovačević, a u Prvom svetskom ratu braća Vladislav i Darko Ribnikar, Dimitrije Tucović, Veljko Mušici, Milan Mićić, Radoje Radojlović, Jovan Mandil, Dušan Spasić… Ginu na bojištima Cera i Kolubare umiru u logorima (Nežider), stradaju u odstupanju ili podležu ratnim vihorima kod Valone, u Solunu, na Krfu, u Egiptu, Francuskoj, itd.

Mrtvi, izbegli i osuđeni

Od 264 novinara koji su bili članovi Udruženja novinara Srbije, na dan 6. aprila 1941. godine, život je izgubilo 36, po oslobođenju od okupatora osuđeno na robiju 7, zabranjen rad u novinarstvu 28, u emigraciju otišao 21, ostalo van profesije 94, a samo 78 nastavili su rad 1945. godine, uz još sedam koji su im se kasnije do 1947. godine pridružili.

Stradali su: Grigorije Božović, Miodrag Savković, Bogdan Simić, Jovan Tanović, a uz njih i bivši član Kosta Luković (streljali ga partizani), Jaša Miloslavić (ubile ga ustaše), Žiga Bošković (ubili ga ljotićevci), Vera Stefanović (zaklali je četnici), Krunoslav Žanko, Ernest Lefkovic, Eugen Mautner (stradali od okupatora), Nikola Aleksić, Vasilije Gluzdovski, Miodrag Inđić, Stipe Pekić (streljani od okupatora), Spasoje Đorđević, Gradimir Kozomarić, dr Oton Krstanović, Vasilije Medan, Đorđe Milovanović, dr Ivan Nevistić, Manojlo-Maša Ozerović, dr Milivoje Popović, dr Josif Flam (streljani), Veselin Masleša, Janko Tufegdžić, Predrag Udicki, Natalija Hadžić (poginuli), Gojko Božović i Dušan Jerković (ubijeni u logoru), Miloš Milošević (samoubistvo), od bivših Ljubomir Jovanović (samoubistvo pri hapšenju), Manojlo Sokić, Danica Šoć (umrli), Stevan Grković (umro u nemačkom logoru), Vojislav Vasiljević (umro od rana), Josif Aroeti, dr Dizider Gelej (nestali).

Osuđeni na robiju: Mića Dimitrijević, Zdenka Galovac, Nikola Marić, Damjan Sokić, Dragomir Stojadinović, Boško Tokin, Radenko Tomić, a od bivših članova Dragomir Stojadinović i Milan Jovanović Stojimorović.

32

Emigrirali: Dragoljub Aćimović, Jovan Banjanin, Gavrilo Velikić, Bora Gavrilović, dr Milan Gavrilović, Grga Zlatoper, Petar Ivanković, Kosta Krajšumović, Stanislav Krakov, Jovan Lazarević, Vlastimir Petković, dr Svetislav Petrović, Vladan Sotirović, Ratibor Stirović, Miloš Stevanović, dr Živko Topalović (u savezničke države), Ljubomir Boćinović (u Bugarsku), Zvonimir Golubić, Vladimir Žedrinski (u NDH), Eugen Mesner, Karlo Napravnik (pobegli sa Nemcima).

Izvan stroja

Zabranjeno da rade u novinarstvu: Dragan Aleksić, Vukašin Anđelković, Bora Antić, Konstantin Atanasijević, dr Velimir Bajkić, Vlastimir Belkić, Aleksandar Bilić, Stojan Bralović, Miloš Brašić, Svetozar Grdijan, dr Velimir Dimić, Svetozar Dinčić, Nikola Dragićević Vojin Đorđević, Živorad Đorđević, Milorad Đorđević, Momčilo Jojić, Borivoje Kesić, Vlajko Lalić, Živko Milićević, Milorad Milošević, Jovan Običan, Nikola Ciko Petković, Milan Radulović, Aleksandar Simić, Naum Simić, Milan Tokin i Sima Francen.

Ostali van profesije: Danilo Bukiš, Slobodan Vidaković, Arsen Gazivoda, Svetislav Glišović, Blažo Đurović, Slavko Ivanić, Milan Ivezić, dr Dragomir Ikonić, Mirjana Ikonić, Andra Ilijaš, Đorđe Đuka Janković, Branko Jovanović, Jovan Jovanović, Stanko Jovanović, Stojan Jovanović, Dušan Kasapinović, Stijepo Kobasica, Slavko Kosić, Grgur Kostić, Živko Kostić, Joško Krođelj, Milan krstić, Stanko Kukić, Ljubomir Lazičić, Ivan Maksimović, Nestor Malinić, Ruža Mandić, Dušan Manojlović, Stojan Marinović, Momčilo Marković, Radmilo Milenković, Miomir Milenović, Ljubiša Milovanović, Jelka Milutinović, Ljubomir Mićić, Maksim Mrzljk, Branislav Nedeljković, Borivoje Nešković, Radomir Pavlović, Dragomir Pajević, Đorđe Perić, Mikloš Petrović, Đorđe Pecarski, Gabro Pilić, Milivoje Ar. Popović, Jovan Popović, Ilija Radulović, Miroslav Ribnikar, Milan Roglić, Dejan Samardžić, Dušan Sekulović, Sima Simić, Joso Sironić, Leopold Skorepa, Josip Smolčić, Ljubomir Spasojević, Mirko Srećković, Vaso Srzentić, Dušan Staić, Raka Stanisavljević, Voja Stanojević, Dimitrije Stevanović, Milutin Stevanović, Miroslav Stevanović, Vasa Stefanović, Ratomir Stefanović, Božidar Stilinović, Milosav Stojadinović, Vladan Stojanović Zorovavelj, Aleksandar Stojković, Boris Sukdolak, Rafailo Talvi, Pera Taletov, Siniša Timotijević, Milenko Todorović, Dobrica Trifunović, Dragomir Ćeramilac, Viktor Fink, Anton Herenda, Mirko Cvetkov, Pavle Cerović, Marko Ciganović, Branko Čačuga Milojko Čolović, Milan Šantić, Lujo Šulić.

Povukli se: Milica Jakovljević, Đorđe Lobačev, Apolon Eropkin (ostario, bez penzije)

Nastavili rad u drugoj oblasti: Dragomir Vučković, Vuk Dragović, Mihailo Lalić, Božidar Todorović, Hamza Humo.

33

Od 264 novinara, 186 izvan stroja, uz još četvoricu predratnih bivših novinara, što je ukupno 190. Uz njih su prestali da rade u novinarstvu još 119 novinara, koji su pod okupacijom postali članovi Srpskog novinarskog udruženja i proglašeni izdajničkim, okupatorskim i fašističkim novinarima.

A među onih 90 - 10 se ubraja u stotinu najboljih srpskih novinara u poslednjih dvesta godina - Gligorije Božović, dr Milan Gavrilović, Vuk Dragović, Milica Jakovljević, Momčilo Jojić, Stanislav Krakov, Veselin Masleša, Živko Milićević, Manojlo Sokić i Jovan Tanović.

Predratni i posle rata Srpsko novinarstvo, izašlo iz Drugog svetskog rata s velikim lomovima, čekali su novi lomovi. I oni su ubrzo došli. Neki manji, a neki veći i bolniji

Od 164 profesionalna novinara, koliko ih je okupljalo Udruženje novinara na dan 6. aprila 1941. godine, posle oslobođenja Beograda (1944), i zemlje od okupatora (1945), u novinarstvu je ostalo sveta 71, a do 1947. godine pridružiće im se iz predratnog sastava još sedam, od kojih su neki u međuvremenu bili na crnoj listi.

Rat je, dakle, premostila samo četvrtina novinara (26,9 odsto). Od predratnih, posle Drugog svetskog rata, nastavili su da rade:

Gojko Banović, Petar Bešević, Bogdan Bilbija, Desimir Blagojević, Bogdan Budimir, Radmila Bunuševac, Miroslava Vitorović, Đivo Višić, Živojin Vukadinović, Milorad Gajić, Vatroslav Glavadinović, Mata Glavadinović, Borivoje Glišić, Desa Glišić, Slobodan Glumac, Milan Dedinac, Lazar Delja, Dragomir - Lola Dimitrijević, Nada Doroški, Svetozar Doroški, Milan Đoković, Dragoljub Jovanović, Mihailo Jovanović, Marko Kavaja, Aleksa Kamatović, Nikola Kapetanović, Ante Kovač, Pjer Križanić, Dobrosav Kuzmić, Dejan Lapčević, Dušan Lončarević, Dušan Lopandić, Ljubiša Manojlović, Gradomir Marinković, Mihailo Marković, Radivoje Marković, Boža Martinović, Branislav Mesarović, Predrag Milojević, Andra Milosavljević, Dojčilo Mitrović, Živan Mitrović, Milivoje Mihailović, Marko Nikolajević Kabiljo, Đorđe Nikolić, Borivoje Ognjanov, Pavle Pavlović, Milorad Panić Surep, Todor Paranos, Siniša Paunović, Mihailo S. Petrović, dr Ljuba Popović, Nikola Popović, Milovan Pulanić, Boško Radovanović, Vladislav Ribnikar, Raka Ruben, Momčilo Simić, Miloš Sretenović, dr Mihailo Stanković, Konstantin Stepanović, Stojiljko Stojiljković, Ljubiša Stojković, Ljubo Stojović, Branko Stražičić, Dušan Timotijević, Radmila Todorović, Branislav Ćirić, Sabahadin Hodžić, Sava Cvetković i Dušan Šijački. S najdužim stažom je Dušan Šijački (r. 1882, u novinarstvu od 1898), a s najmanjim tada mladi Slobodan Glumac

34

i Dušan S. Mijatović (članovi Udruženja od 1940). U većini predratni su mlađi novinari u naponu snage i stvaralačke moći, koja će doći do punog izražaja.

Kasnije se uključili: Ljubomir Vukadinović, Đorđe Dedić, Rista Marjanović, Dušan S. Mijatović, Vladislav Milenković, Ozren Nedeljković i Krsta Tačević.

Nije sve kako piše

Među onima koji su ostali izvan novinarskog stroja, 1945. godine je i Dragomir Stojadinović. Za njega piše da je osuđen i upućen na izdržavanje kazne zatvora. On je za vreme okupacije bio direktor Srpskog izdavačkog preduzeća, i u tom svojstvu se pojavljivao kao vlasnik i izdavač "Novog vremena". Bio je brat predratnog predsednika vlade dr Milana Stojadinovića, kome se pripisuje vođenje profašističke politike, kojom je odisao i list "Vreme", iza koga je on stajao kao akcionar.

Nigde, međutim, nije zapisano kad je Dragomir Stojadinović izdržao kaznu i napustio zemlju. A to se desilo pre isteka kazne zatvora.

Iz zatvora ga je pre vremena izbavio brat Milan. Zvuči neverovatno, ali komunističke vlasti su omrznutom "fašisti" dr Milanu Stojadinoviću time samo vratile uslugu. Da je dr Milan uživao naklonost posleratnih jugoslovenskih vlasti, vidi se i po tome što su mu 1971. godine u Jugoslaviji štampani memoari. Dok se o celoj emigraciji i političarima "stare i trule" Jugoslavije u zemlji govorilo i pisalo sve najgore - Stojadinoviću se objavljuju memoari. Čime je on to zaslužio? O tome postoji svedočanstvo najpoverljivijeg čoveka Ozne, Slobodana Uče Krstića (onog što je uhvatio Dražu Mihailovića). U teškoj situaciji po zemlju, Uča Krstić je uspostavio kontakt s dr Milanom Stojadinovićem, koji je svojim vezama pomogao da Jugoslavija sklopi važan posao s Argentinom. Zauzvrat, dr Milan je tražio samo da se njegov brat Dragomir pusti iz zatvora i ode u inostranstvo. Uča Krstić je to prihvatio i vrlo brzo održao reč.

Ćutanje pobednika?

Među predratnim novinarima na listi poginulih se nalazi i Veselin Masleša. Ovaj vrsni novinar, istaknuti publicista i autor vrednih istorijskih studija o Mladoj Bosni i Svetozaru Markoviću, kako kod nas piše u svim udžbenicima i leksikonima, poginuo je kao partizan u Petoj ofanzivi "prilikom drugog noćnog prelaska Sutjeske, sutradan, posle teške bitna na Ozrenu, ko ja se vodila za prolaz ranjenika". To se zbilo 14. juna 1943. godine. Proglašen je za narodnog heroja. Po oslobođenju su njegovo ime ponele mnoge ulice u zemlji, narodni i radnički univerziteti, kulturno-umetnička društva, jedna izdavačka kuća i dr.

35

Međutim, nedugo posle oslobođenja, procurela je vest da je Veselin Masleša - živ. Ali to je, novinarskim jezikom rečeno, neproverena vest. Po njoj, Masleša nije poginuo, već je na Sutjesci zarobljen od Nemaca. Po kapitulaciji Nemačke, prebacio se u Pariz i tu živeo. Rušenjem mita o njegovo pogibiji bi, svakako, potamnelo njegov herojski oreol. A osim toga, izazvalo bi podozrenje prema mnogim činjenicama borbe i pobede. Zato se o tome ćutalo.

Koliko je u tome istine, a koliko je glasina, ostaje da se vidi. Jer, po uveravanjima s više strana, sumnja u Maslešinu pogibiju je osnovana.

Opovrgavanje Maslešine smrti izazvalo bi nesumnjive lomove u javnosti, kao i u novinarstvu. Ali i bez toga, srpsko novinarstvo su posle Drugog svetskog rata čekali novi lomovi. I oni su ubrzo došli. Neki manji, a neki veći i tragičniji.

Sumirajući svoje četiri decenije u novinarstvu, Dragoljub Golubović ih je ovako sažeo: "Dvadeset pet glavnih urednika, kroz četiri redakcije, za četiri decenije. Nijedan nije ostao u novinarstvu. Ne znam gde su otišli. A odlazili su, sem u dva časna izuzetka, zato što su kad ih pitate: Kako si?, odlazili u Centralni komitet po svoje mišljenje. A onda, kada takvo mišljenje nije bilo vladajuće, padali bi zajedno s garniturama koje su ih dovodile na vlast, kao svoje produžene ruke".

Novinar prerušen u seljaka Živeo je u provinciji povučeno i pokatkad se pojavljivao u Beogradu prerušen kao seljak

Među novinarima koji su uvršćeni u crnu listu je i Miloš Brašić. Zabeleška o njemu u Sudu časti je čudna. Ni njemu nije omogućeno da nastavi s novinarskim zanimanjem, najverovatnije stoga što se još pre rata nalazio na suprotnoj strani od posleratnih pobednika. Pod brojem sedam, bez navođenja imena, ali nedvosmisleno, na osnovu podataka u ovoj zabelešci, Miloš Brašić je ovako ocrtan:

„Bavi se novinarstvom 20 godina. Bez naročite kulture, ali sa izvanrednom sposobnošću za novinara balkanskog tipa. Izvanredno brz, bistar i s velikim vezama koje je stvorio zahvaljujući tome što je putem raznih reči održao putem subvencija „Vreme", on je zauzimao mesto političkog saradnika a docnije glavnog urednika. Nacionalista fašističkog tipa, radikal iz omladine, „slovenskog Juga", on se je tako održavao da je bio sve do rata glavni faktor „Vremena". Za vreme rata, nije se angažovao kao novinar, živeo je u provinciji, povučeno i pokatkad se pojavljivao u Beogradu prerušen kao seljak. Govorilo se da ima izvanredne veze kod DM i da je u njegovom štabu. Po oslobođenju pojavio se u Beogradu i

36

mnogi su se zgranuli. On se je hvalisao da ima veze i da je bio doskora u inostranstvu. Međutim, doznaje se da je on bio uhapšen u Rumuniji od strane narodnih vlasti kao funkcioner DM? Sada kažu da je zaposlen kao bibliotekar Univerzitetske biblioteke".

Ima u zaostavštini Suda časti jedan spisak na kojem se nalazi 76 brojeva. Reč je o 76 novinara čija imena se ne navode, izuzev kod brojeva 34 i 44 (Jojić i Krestić) i kod broja čiji je pseudonim naveden (Vegecius, a to znači: Eugen Mesner). Uz poneke od tih brojeva stoje kratke naznake. Na primer:

„1. Radio za Nemce u „Novom Vremenu" za celo vreme okupacije. Zaposlen negde. 2. Postoji mogućnost da je pobegao. 3. U Beogradu je, ne sarađuje nigde. Negde radi privatno. 5. Žena Vasilija Andrića, pukovnika, ima izgleda da je umrla. 7. Brat generala Jončića. Pripada DM, bio ranije stojadinovićevac. 11. Na likovnoj Akademiji. 13. Kod „Glasa". 17. Još od pre rata imao veze s policijom, osam godina, 18. U Beogradu je zaposlen u državnom preduzeću, 19. Kidno (Pravo tako: kidno, a ne kidnuo. Ista reč stoji i uz brojeve 24, 36, 37 i 38). 22. U Radio Beograd. Videti. 28. Sekretar Udruženja. 29. U Zagrebu je. 30. Zlikovac, Kidno. 31. Radio Beograd. 33. U bekstvu. 34. Jojić Momčilo. U Beogradu. 35. Radio Beograd. 41. Otkupljivao neke Jevreje u zatvoru. 43. Pobegao; u Parizu je organizator DM; pobegao preko Švajcarske u Pariz. JNS. 44. Rukovodilac prosvete u Zagrebu - Krestić. 45. Pobegao; od pre rata fašista. 46. U Beogradu; fašista. 37. Umro u Nemačkoj? 49. Trgovao s Nemcima; ima antikvu. 50. Pobegao - Vegecius. 54. Glavni urednik „Novog vremena". Pobegao u Beč? Austrija. 56. Pobegao. 58. Ne radi. 60. U Beogradu - Barboš Hođerin, 60a. Pobegao, Đermanovićev major u penziji, kafana (nečitko). 61. U Švajcarskoj. 64. U bekstvu. Ljotićev prevodilac. 65. Nije bio težak krivac, bio na Umci. 68. U „Glasu". 69. „Jugometal". 70a. U Americi. 70b. U Beogradu, bio zatvaran i pušten. 74. Nedićevac."

Spisak je pisan ručno. Njegov sastavni deo je spisak gde se pod brojevima daju karakteristike novinara. Očito je da su ova dva spiska, iako se ne nalaze u istoj fascikli, nerazlučna celina, jer su oba pisana olovkom, a po rukopisu pripadaju istoj osobi. Rukopis je nesumnjivo Mirka Ćukovića, predsednika Suda časti.

2. (Vukašin Anđelković). Bivši radnik agencije „Avala". Pripada grupi prosečnih novinara, bez naročite kulture. U političkom stavu pripadao je grupi u kojoj nije zauzimao naročiti stav i održao se tako i u 6-januarskom režimu.

3. (Borivoje Antić) je novinar klase dopisničke službe. Provincijski učitelj koji je postao dopisnik „Politike" iz Skoplja , zahvaljujući tome što u to vreme „Politika" nije imala dopisnika iz Skoplja i što je on imao lične veze. Bez naročite kulture, s dobrim vezama i legitimacijom „Politike", on je uspeo da se afirmira kao jedan dobar dopisnik iz Makedonije, zauzimajući stav Južnosrbijanca.

37

4. (Dragoljub Aćimović) je novinar sasvim mlade generacije i ušao je u vremenu posle svršetka mature (Jagodina), a preko rodbinske veze (Rončić, Milutin Stefanović), a po objavljenom konkursu za saradnika on se je specijalizirao za film i tehniku lista (prelom). Mlad čovek s puno ambicije on je koristio putovanje u Francusku, Čehoslovačku i posetu nekih filmskih studija. Afirmira se kao specijalista za film pošto su se stariji novinari isprebacivali na politiku: za vreme rata produžio je saradnju u „Novom vremenu", gde je bio otpušten. Posle jedne pauze nezaposlenosti, on se je uposlio kao tehnički urednik „Srpskog naroda". Za to vreme napisao je dva-tri članka o filmu i kulturnom zbivanju u Srbiji. Posle sukoba s glavnim urednikom Miloševićem bio je zaposlen kod Ufe filmova (Knez Mihailova 21), gde je uređivao „Filmske novosti" i prekoredno učestvovao u saradnji s Aleksandrom Stojkovićem. Po bombardovanju Beograda od strane Anglo-Amerikanaca, on odlazi u provinciju i stupa u organizaciju DM, uređujući časopis „Pomoravlje". Po oslobođenju, biva uhapšen, saslušavan i iz nedostatka dovoljno dokaznog materijala biva pušten (Jagodina). Posle toga prelazi u Beograd odakle nestaje, a danas se nalazi u bekstvu sa ženom u Italiji.

24. (Svetozar Grdijan). Fotoreporter režimskog lista „Vremena", još pre rata bliski saradnik JRZ i dr Stojadinovića, on je stekao veze sa osovinskim novinarima i smatran kao germanofil. Z vreme okupacije našao je svoje mesto u „Novom vremenu". Javna tajna je da je u svom boksu fotoreporterskom imao sliku gde se rukuje s dr Stojadinovićem, Hitlerom, Borisom i hvalio se tim vezama. Da bi bio potpuno izdajnički novinar, on je uhvatio vezu i s DM. Govori se da je on slikao kongres u selu Ba i da je dostavio Gestapou. Ni dosad nije objašnjeno kako je oteran za Nemačku i šta je s njim.

Kad prođu magle i vreme Prividi često izgledaju kao istine, pogotovu kad ih podupiru zvanični izveštaji. Novinarstvo ih beleži, prati, ali i razotkriva u pravom svetlu kada se za to steknu uslovi

Istine i zablude postaju vidljive tek pošto se prebrode. Na ovo se svodi gorko saznanje mnogih istraživača koji znaju da su činjenice kojima raspolažu samo vrh ledenog brega kompleksnih i zagonetnih pojava što su im u vidnom polju. Za to je poučan primer Miloša Brašića, koga smo , na osnovu raspoloživih svedočanstava, označili kao posebno zagonetnu ličnost.

Da podsetimo, njegova novinarska biografija, kako je ispisana u dokumentima Udruženja novinara, najblaže rečeno, nije povoljna. On je sumnjiv, od glave do pete i žigosan je u karakteristici - Pećančev četnik, načelnik štaba gočkih četnika, nacionalist, fašističkog tipa, itd. A glava mu ostaje na remenu. I to u prevratnom vremenu, kada se za kudi kako

38

bezazlenije stvari izvodilo na sud, pa i na streljanje. Razložno je bilo pretpostaviti da se tu skriva neka pozadina ili nevidljiva ruka.

Oni koji su ispisali ovako nepovoljnu Brašićevu biografiju, uočili su da su se mnogi zgranuli kad se on pojavio u oslobođenom Beogradu. A kako bi se tek ovi biografi zgranuli da su odista znali šta je za vreme Drugog svetskog rata u stvari radio Miloš Brašić, koga su doslovno ocrnili.

Naime, u toku rata je preko Brašića išla tajna radio-veza između Tita i Moskve.

Osamdesetih godina je vođena prepiska između Brašića i Vladimira Dedijera. Kao istoričar, Dedijer je bio neumorni istraživač koji je pribavljao nove verodostojne priloge radi boljeg i celovitijeg osvetljavanja svega o čemu je tada ili ranije pisao, svestan da je to preduslov saznavanja istine, tumačenja i ocene ljudi, pojava i događaja. Deo te prepiske je Brašić dostavio poznatom i uglednom beogradskom novinaru Sveti Tadiću, s kojim je održavao prisne kolegijalne i prijateljske veze i u više prilike mu uputio lična pisma. Zahvaljujući predusretljivosti Svete Radića, donosimo ovde nekoliko odlomka iz prepise Brašića i Dedijera.

U pismu Dedijeru od 5. aprila 1982. godine, ukazujući na netačnost u knjizi "Nauka i društvo" da je akademik Pavle Savić, primio i preneo iz Beograda u Čačak radio-stanicu koju je koristio Tito za direktnu vezu s Moskvom, Brašić piše:

"Zapravo, tu sam radio-stanicu ja, pod ilegalnim imenom "DžIN"; koje je bilo poznato samo Moskvi, preuzeo neposredno posle kapitulacije Jugoslavije, zajedno sa odgovarajućom šifrom, žanrom rada i opremom, od Sovjetskog poslanstva u Beogradu, odnosno, od generala Samohina i pukovnika Maslova. Ubrzo potom radio-stanicu s ostalim preneo sam, s Batom Bugarskim, u Kragujevac, odakle je transportovana u Mrčajevce kod Poštića, te najzad, po mome prethodnom dogovoru sa Ratkom Mitrovićem, stigla u Čačak i locirana u selu Dučalovići. Nadalje, ona je služila Vrhovnom štabu, tj. Titu sve do nemačkog desanta na Drvar.

Inače, ja nisam spadao u Srebrnjakovu grupu, jer sam rukovodio posebnim punktom i imao svoju mrežu obaveštajaca, pa je pre uspostavljanja diplomatskih odnosa između SSSR i Jugoslavije moja veza išla preko Sofije. Naravno, krupna omaška u tome bila je što je Poletajev, kao prvi dopisnik TASS iz Beograda, odseo kod mene privatno, dok nije našao stan.

U ustaničkim danima 1941. za mene su stizali šifrovani telegrami iz Moskve preko Kopiniča, s otvorenom adresom "Starom - ZA BRAŠIĆA", A meni je, u nekoliko mahova, donosila u Vrnjačku Banju, u čijoj sam se okolini nalazio, direktivna pisma i šifrovane

39

telegrame od STAROG Vera Dimitrijevića - Herman, koja je još živa i nastanjena u Beograd".

Na kraju pisma, Brašić stavlja do znanja Dedijeru da zna za njegove sumnje u prvim ustaničkim danima 1941. godine. Duboko konspirativan, Brašić je Dedijer, koji je tada bio politkom Kragujevačkog partizanskog odreda, bio sumnjiv, kao i kasnije, neposredno posle oslobođenja, kada se, pun opreznosti, a nedovoljno obavešten, raspitivao o Brašiću, preko Alekse Kamatovića, zajedničkog poznanika, kolege i predratnog novinara, a 1945. godine urednika "Glasa".

Bez jadanja, Brašić dodaje: "A što sam pak, proveo pet godina na Golom otoku, bez osude, a to nije mimoišlo ni moju stariju kćerku - maturantkinju, pa i drastična diskriminacija sa ugrožavanjem života i opstanka moje žene, mlađe kćeri i starih roditelja sve po liniji IB, to je posebna priča, koja, srećom, nije više aktuelna" upućujući Dedijeru iskrene želje da još dosta godina istraje u svom stvaralaštvu, oje je ustalasalo savremeni svet.

Mesec dna kasnije, 1. maja 1982. godine došavši s puta, a spremajući seza put na Kubu, Dedijer, odgovara Brašiću: "Dragi Mišo, evo vratih se kući i zatekao Tvoje drago i dragoceno pismo. Ja tebe duboko poštujem kao doslednog revolucionara, iako se ponekad nisam slagao s pojedinim Tvojim političkim postupcima. Ali u životu to je periferno i osnovno je gledati čoveka u celini, šta je hteo i šta je postigao. Delim i Tvoje patnje, kao i pitanje Tvoje porodice. Ne znam da li znaš da je i mene slično pogodilo. TO je mračna smrt dva moja sina, gde su Ranković (1959) i CIA igrali glavne uloge. Sve ću ispraviti u narednim izdanjima… Oprosti na svemu. Javi se molim Te. Tvoj drugar Vlado Dedijer".

Na žalost, ratni i prvi posleratni lomovi u srpskom novinarstvu su bili samo uvod, ili loše stečena navika, u ulaženje u nove lomove, do ovog najnovijeg, koji je u toku.

Kad se raziđu magle zabluda, i vremenom slegnu dobara i tegobna iskustva, svaki lom se pojavljuje kao pogrešan račun, utoliko bolnije što se, u svakome od njih, novinarstvu i novinarima sudilo kao sluškinjama koje su otkazale poslušnost gazdi, tj. politici, tačnije centru političke moći. U obračunu se nije uzimalo koliko je istinito ono što je novinar pisao, nego koliko je to štetno sa stanovišta dnevne politike, razume se one koja je dograbila ulogu sudije, pa se može reći da je lomova u novinarstvu bilo onoliko koliko je bilo političkih zaokreta.

40

Sokići čekaju pravdu Kad nisu nalazile ništa drugo, antisrpske vlasti su neistomišljenicima uzimale za greh rodoljublje, demokratska ubeđenja i časno obavljanje novinarskog poziva

U razvojnom luku srpskog novinarstva, izlomljenog i isprekidanog stradanjima u ratovima i političkim progonima u miru, nema mnogo novinarskih porodica u kojima se ovo tegobno zanimanje uvrežilo kao nasledno. Pa ipak, tri se porodice izdvajaju, ostavivši vidljiv trag u novinarstvu - braća Savić, braća Ribnikar i braća Sokić. Braća Savić, Boža i Petar, vlasnici i urednici "Malog žurnala" (1894-1915, 1920), učinili su od svojih, dobro uređivanih i objektivnih novina, najuglednije glasilo do Prvog svetskog rata, posebno cenjeno zbog dosledne borbe protiv režima poslednjeg Obrenovića. Braća Ribnikar, Vladislav i Darko (poginuli u Cerskoj bici 1914), utemeljivači "Politike" (pokrenute 1904), dali su dobar osnov za razvoj lista koji je između dva svetska rata postao jedan od tri najvažnija beogradska dnevnika (uz "Vreme" i "Pravdu".).

Braća Sokić - bilo ih je sedmorica - tvorci su "Pravde" koja je vršnjak "Politike" i do 1941. godine njen ravnopravni takmac, a u ponečemu i bolji suparnik. Najstariji od braće, Manojlo Maša, počeo je kao saradnik "Pravde" od njenog izlaženja (pokrenuli su je 1. septembra 1904. godine Pavle Marinković i Jovan Adamović), da bi stao na njeno čelo 1913. godine i za nepune tri decenije od nje načinio uzorne novine. U lomovima srpskog novinarstva 1941-1945. godine najviše je nepravde naneto "Pravdi" i njenim vlasnicima i urednicima braći Sokić.

Časno poreklo

Sokići vuku poreklo od Matijevića iz Hercegovine, odakle im je pramajka Soka, po kojoj su dobili prezime, prebegla u Ivanjicu pošto je ubila Turčina koji joj je ubio muža. Od njenih potomaka na glas je izašao Milovan, koji je držao kafanu u Ivanjici. Uživajući ugled i poverenje ne samo među meštanima, no i šire, u Starom Vlahu i Rujnu, Milovan Sokić postaje narodni poslanik na listi naprednjaka. Kada je kralj Milan iskoristio Ivanjdanski atentat (1899. godine) da se obračuna sa političkim protivnicima, pre svega radikalima, pred Prekim sudom se kao svedok našao i poslanik Milovan Sokić. Pošten i savestan, Sokić je, uprkos očekivanju kraljeva Milana i Aleksandra, istinito svedočio, potvrdivši da je čuveni radikalski tribun prota Milan Ćurić na Ivanjdan bio kod njega u Ivanjici, pa, samim tim, nije ni mogao biti ni učesnik ni saučesnik u Ivanjdanskom atentatu u Beogradu. Zahvaljujući tome, prota Ćurić je spasao glavu, a kalkulantima je, kako je zapisao L. Lazarević u knjizi "Mali pomenik", Milovan Sokić poručio: "Više cenim istinu, nego i Kraljevsku milost!"

41

Milovan Sokić se kao udovac, posle smrti supruge i dece iz prvog braka, oženio Jevrosimom Jelom, rođenom Purić (1869-1959), rođenom sestrom pukovnika Dušana Purića (1873-1914), proslavljenog komandanta iz balkanskih ratova i junaka žestoke bitke na Mačkovom kamenu, gde je poginuo na čelu svog puka (poslužio je kao prototip oficira prema čijoj je sudbini snimljen film "Marš na Drinu", a po njemu i danas nosi naziv Ulica pukovnika Purića u Beogradu, na Voždovcu).

Milovan i Jela su izrodili desetoro dece - sedam sinova i tri kćeri. Većina sinova su postali novinari, ali je novinarstvo i ostalima bilo blisko ili paralelno zanimanje. Prvi je tim putem krenuo najstariji sin Manojlo (1887-1941). Sledeći sinovi su uglavnom su se bavili drugim profesijama - Mihajlo (1889-1968) postaje šumarski inženjer, Petar (1893-1964) trgovac a Milić (1896-1946) građevinski inženjer, dok će najmlađa trojica biti cenjeni novinari - Miloje (1897-1963), uređivao "Amerikanski Srbobran" u emigraciji), Momčilo (1898-1977) i Damjan (1903-1986). Najstarija kći Angelina (1902-1983) udala se u čuvenu kragujevačku porodicu Bojadžić Pavlović, srednja Borka (1906-1923) umrla je pre punoletstva i tek zadevojčena, a najmlađa, inače poslednje, deseto po redu dete Milovana i Jele, Magdalena Lena (1910-1993) udala se za hemičara Vukića Mićovića, kasnije rektora Beogradskog univerziteta i akademika svetskog ugleda.

Razvejani po svetu

Dnevni list "Pravda" i braću Sokić odlikuje nepomućeni patriotizam. Osim službenih "srpskih novina", "Pravda" je jedini od više desetina beogradskih dnevnih listova koji su izlazili do Prvog svetskog rata, a nastavio je izlaženje i u Solunu (1916-1918), što je jedinstven primer u našem slobodarskom novinarstvu. Za razliku od vlasnika, urednika i direktora "Politike" ili "Vremena", nijedan Sokić nije sarađivao sa okupatorom u Drugom svetskom ratu. Komunističke vlasti od 1945. godine su se krajnje nekorektno, zloupotrebljavajući atribute svoje sile, ponele prema novinarskoj porodici Sokić, kojoj su oduzeli novine, zgradu redakcije i štampariju, kao i svu imovinu i kuće, sabivši iz u sustanarske odnose sa ubačenim udbašima i doušnicima. Dvojica su i zatvarana (Petar i Damjan) i prinudno stavljena u neku vrstu kućnog pritvora, ali im nikakve grehe nisu mogli naći, osim ako im se u greh može uzeti to što su bili rodoljubi, što se nisu odrekli demokratskih ubeđenja i što su časno obavljali novinarski poziv.

Danas je teško pojmiti kroz kakve i kolike su provokacije, zlostavljanja i poniženja, kojima su nekoliko decenija bili izloženi, morali da prođu članovi porodice Sokić samo zato što nisu bili istomišljenici sa posleratnim jugoslovenskim, a izrazito antisrpskim vlastima. Ponosan na svoje ujake, novinare Sokiće, beogradski slobodni umetnik glumac Milutin V. Mićović Mikić (r. 1944), sin njihove najmlađe sestre Magdalene, sa nadmoćnim osmehom, kad govori o tom vremenu koje je upamtio i iskusio, kaže da je spasonosna latinska izreka: "Izdržati i uzdržati se". On danas održava stalne veze sa rođacima Sokićima, među kojima

42

su akademik Ljubica (kći Manojlova) i glumica Ružica (Petrova kći) a kojih ima još i u Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Australiji i Singapuru.

Sa stanovišta novinarstva, pravedni sud istorije je na strani Sokića, ali oni, tvorci čuvene "Pravde" i dalje čekaju pravdu u svojoj zemlji u kojoj su, tako nepravedno, bili obespravljeni po svim osnovama. Životni i novinarski lomovi mogu biti kratkotrajni, ali njihove posledice bezrazložno i nedopustivo dugo traju.