DEXTypewriter

DEXTypewriter

DEXTypewriter

DEXTypewriter

DEXTypewriter

DEXTypewriterCHARLOTTE BRONTE

DEXTypewriter

DEXTypewriter

1

GLAVA PRVA

Toga dana nije se moglo misliti na šetnju. Doduše, ujutru smo lutali čitav sat kroz ogolelo šipražje, ali posle večere (kada nije bilo gostiju, gospođa Rid je večeravala ranije) hladan zimski vetar navukao je tako tamne oblake, a kiša je tako prodirala do kostiju da je svaki izlaz iz kuće bio nemoguć. A meni je bilo milo, nikada nisam marila za duge šetnje, naročito u studene dane. Strašno mi je bilo da se kroz ledeni suton vraćam kući promrzlih ruku i nogu, i ojađena srca zbog grdnji dadilje Besi i poniženja usled osećanja da sam nešto niže od Elize, Džona i Georgiane Rid. Pomenuti Džon, Eliza i Georgiana bili su sada šćućureni oko svoje mame u salonu. Ona je ležala na divanu kraj vatre i, okružena svojim ljubimcima (jer nije bilo ni svađe ni plača), izgledala je potpuno srećna. Što se mene tiče, oslobodila me je toga da se pridružim toj grupi, rekavši mi da žali što je prinuđena da me drži na odstojanju sve dok ne čuje od Besi, a i sama se ne uveri, kako nastojim da se ponašam više kako detetu priliči i steknem društvenije i privlačnije držanje lakše, iskrenije i prirodnije nego što je bilo moje. Ona zaista mora da me liši povlastica namenjenih samo maloj deci kojima je sudbina bila naklonjena. - Šta kaže Besi da sam uradila? - upitah. - Džejn, ja ne trpim zapitkivanja i prepirke. Ima nečeg nepristojnog kad se dete tako ponaša prema starijama. Skrasite se negde, i dok ne naučite da budete ljubazniji, ćutite. Mala trpezarija nalazila se pokraj salona i ja se ušunjah unutra. Tu je bila biblioteka. Brzo sam uzela jednu knjigu sa slikama. Sela sam u nišu kraj prozora, podvivši noge kao Turčin i, pošto sam navukla crvenu zavesu, ostala sam tako potpuno sama. Gusti nabori crvene draperije zaklanjali su mi pogled zdesna, s leve strane štitila su me prozorska okna, ali me nisu razdvajala od sumornog novembarskog dana. S vremena na vreme, dok sam prevrtala listove svoje knjige, bacala sam poglede na to zimsko popodne. U daljini se pružao prostor u kome se magla mešala sa oblacima, bliže se video mokri travnjak i šiblje povijeno burom, dok je u prozore šibala neprekidna kiša nošena besnim vetrom. Vratih se knjizi. Bila je to Bevikova Istorija ptica u Velikoj Britaniji.

2

Svakako, predgovor me nije mnogo zanimao, pa ipak, iako sam bila dete, nisam mogla da pređem preko izvesnih uvodnih strana. Bile su to strane koje su govorile o skrovištima morskih ptica, o „usamljenim stenama i rtovima", na kojima su one boravile na obali prema Norveškoj, koja je bila načičkana ostrvima od Lindenesa ili Neza do Severnog rta. Gde Severni okean u burnom talasu vri oko golih, setnih ostrvaca dalekog Tula, gde između Hebrida Atlantski okean val pomamni baca. Isto tako nisam mogla da neopaženo pređem preko opisa pustih obala Laplanda, Sibira, Špicbergena, Nove zemlje, Islanda, Grenlanda, sa prostranim pojasom Arktičke zone i onim napuštenim predelima jednoličnih prostora tog rezervoara leda i snega, gde čvrsta ledena polja, naslagana vekovnim zimama, kao staklena kora na vrhovima alpskih glečera okružuju pol, nagomilavajući oštre i jake zime. Zamišljala sam sve ovo na svoj način: ta bela prostranstva smrti, nejasna kao svi upola shvaćeni pojmovi koji mračno plove kroz dečji mozak, ali su neobično upečatljivi. Reči i vinjete u tim stranama predgovora isticale bi: stenu koja se usamljeno uzdiže na uzburkanom moru; slomljen brod nasukan na pustu obalu, hladni avetinjski mesec koji kroz pukotine oblaka izviruje na ostatke lađe koja tone. Ne mogu da kažem kakvo me osećanje obuzima gledajući to mirno i pusto groblje pokraj crkve, sa usamljenim spomenicima, opasano porušenim zidom, gledajući kapiju, ona dva drveta, onaj niski vidik i mlad mesec koji se pomaljao svedočeći o smiraju dana.Za dva nepomična broda, ukočena na ustajalom moru, verovala sam da su morske utvari. Preko slike koja je prikazivala đavola kako pričvršćuje lupežu torbu na leđa brzo sam prešla. To je bila slika užasa.Svaka slika predstavljala je neku priču, često puta zagonetnu mome nerazvijenom shvatanju i nepotpunim osećanjima, pa ipak uvek duboko zanimljivu kao i Besine priče, koje bi ona ponekada pričala u zimkim večerima, kada bi se desilo da je dobro raspoložena, i kada bi, pošto bi donela nešto za peglanje u dečju sobu, dozvolila da sednemo kraj nje. Tada bi, peglajući čipke gospođe Rid ili štrikajući karnere na njenoj noćnoj kapi, napajala našu budnu pažnju ljubavnim odlomcima i avanturama iz starih vilinskih priča i drevnih balada ili (kako sam docnije otkrila) delovima iz „Pamele" i „Henriha, grofa od Morlenda". S knjigom na kolenu, bila sam srećna, srećna bar na svoj način. Bojala sam se samo da me neko ne prekine. To je ubrzo došlo. Vrata trpezarije otvoriše se. - Uh, gospođo sanjalice! uzviknuo je Džon Rid. Zatim je zastao: našao je sobu praznu.

3

- Gde li je, do đavola? produži on. Lizi! Georgia! (zvao je sestre). Džejn nije ovde, recite mami da je istrčala na kišu. Životinja jedna! „Dobro što sam navukla zavesu", pomislila sam i iz dna duše poželela da ne pronađe moje skrovište, a Džon Rid ga ne bi nikada ni pronašao, jer nije bio mnogo pronicljiv. Ali Eliza je pomolila glavu na vratima i odmah rekla: - Ona je sigurno u prozoru, Džone. Odmah sam izišla, jer sam zadrhtala pri pomisli da me Džon izvuče iz skloništa. - Šta želite? upitah nespretno i bojažljivo. - Recite: „Šta želite, gospodine Rid" bio je odgovor. - Hoću da dođete ovamo i, pošto je seo na fotelju, dao mi je rukom znak da priđem. Džon je bio učenik od četrnaest godina (bio je dakle, četiri godine stariji od mene, jer je meni bilo deset), širok i krupan za svoje godine, tamne i bubuljičave kože, grubih crta na širokom licu i glomaznih ruku i nogu. Za stolom je imao običaj da se prejede, zbog čega je često bolovao od žuči; imao je mutne i krmeljive oči i opuštene obraze. Trebalo je da sada bude u školi, ali ga je njegova mama dovela kući na mesec dva „zbog njegovog nežnog zdravlja". G. Majls, učitelj, tvrdio je da bi on bio zdraviji da je od kuće dobijao manje kolača i slatkiša; ali je majčino srce odgurnulo tako grubu pomisao i slatko se obmanjivalo da je Džonovo žutilo na licu dolazilo od preterane marljivosti, a možda i čežnje za kućom. Džon nije imao mnogo nežnosti ni za svoju majku ni za sestre, a prema meni je pokazivao otvorenu netrpeljivost. Kinjio me je i kažnjavao ne dva tri puta nedeljno, ne jednom ili dva puta dnevno, već neprestano. U meni se sve bunilo čim bi mi prilazio. Bilo je trenutaka kada sam bila zastrašena užasom koji mi je ulivao, jer nisam imala kome da se obratim da me zaštiti od njegovih pretnji i proganjanja. Posluga nikako nije želela da uvredi svoga mladog gospodara uzimajući me u zaštitu, gospođa Rid bila je slepa i gluva kada sam ja bila u pitanju. Ona ga nikad nije videla kako me udara ili muči, mada je on to činio baš u njenom prisustvu, najčešće iza njenih leđa. Slušajući Džona, prišla sam mu bliže. Puna tri minuta plazio se na mene koliko god je mogao. Znala sam da će me ubrzo udariti, i dok sam sa strahom očekivala udarac, nisam mogla a da ne pomislim na odvratan i ružan izgled onoga od koga ću ga dobiti. Ne znam da li je pročitao taj osećaj na mome licu, jer me je odmah, bez ijedne reči, lupio iznenada i snažno. Zateturala sam se i kada sam povratila ravnotežu, ustuknula sam korak-dva od njegove stolice.

4

- Eto vam za vašu drskost kojom ste odgovorili mami pre kratkog vremena -reče on - i za vaše podlo skrivanje iza zavese, i za onaj pogled od pre dva minuta, pacove jedan! Naviknuta na uvrede Džona Rida, nikada mi ni na um nije palo da mu odgovorim. Brinula sam se samo kako ću da izdržim udarac, koji će svakako doći posle uvrede. - Šta ste radili iza zavese? - upita me on. - Čitala sam. - Pokažite knjigu. Vratih se prozoru da je uzmem. - Vi nemate prava da uzimate naše knjige. Vi zavisite od nas, kaže mama, nemate para, otac vam ništa nije ostavio. Trebalo bi da prosite, a ne da živite ovde sa gospodskom decom kao što smo mi, i da jedete isto što i mi, i da nosite haljine koje vam mama kupuje. A sada ću vam pokazati kako smete da pustošite moju biblioteku. Ona je moja, cela je kuća moja, ili će biti moja kroz nekoliko godina. Idite i stanite kraj vrata, dalje od ogledala i prozora. Poslušah ga, iako nisam odmah shvatila njegovu nameru, ali kada sam videla kako je digao knjigu i nanišanio, nagonski sam odskočila u stranu viknuvši u pomoć, pa ipak ne dovoljno brzo. Knjiga je poletela, pogodila me? i ja sam pala,udarila glavom o vrata i rasekla se. Krv je pocurila iz rane, a bol je bio oštar. Moj užas je prevazišao vrhunac i druga osećanja su me obuzela. - Gadni, svirepi dečko! - rekoh. - Vi ste ubica, vi ste isto što i gonilac robova, vi ste što I rimski imperatori! Čitala sam Istoriju Rima od Goldsmita i stekla sam svoje mišljenje o Neronu, Kaliguli, itd. Tako sam u tišini i svojoj usamljenosti pravila poređenja, ne misleći da ću ih ikada glasno izgovoriti. -Šta, šta! - uzviknu on. - Da li vi to meni kažete? Čujete li, Eliza i Georgiana? Zar da ne kažem mami? Ali najpre… Pritrčao mi je. Osetila sam kako me je ščepao za kosu i ramena i počeo tući. Doista sam videla u njemu tiranina, ubicu. Osetila sam kako mi dve kapi klize niz vrat i oštar bol. Ti osećaji su za trenutak nadvladali strah i ja ga izbezumljeno dočepah. Ne znam šta sam radila rukama, ali on uzviknu: „Pacove! pacove!" i zaurla u pomoć. Ta pomoć nije bila daleko. Eliza i Georgiana otrčaše po gospoću Rid, koja je bila na spratu. Ona se ubrzo pojavi u pratnji Besi i sobarice Abot. Rastavili su nas. Čuh reči: - Gospode! Kakva furija, da se tako baci na gospodina Džona! - Da li je ikada iko video takvo besnilo?! Zatim je gospođa Rid dodala: - Odvedite je u crvenu sobu i zaključajte je. Četiri ruke su me zgrabile i odnele gore.

5

GLAVA DRUGA

Odupirala sam se celim putem. Bilo je to nešto novo s moje strane i ta okolnost samo je još više povećala ružno mišljenje, koje su Besi i gospođica Abot želele da imaju o meni. U samoj stvari bila sam van sebe, kako to Francuzi kažu, videla sam da mi je trenutak besa doneo neobičnu kaznu i, kao svi pobunjeni robovi, u očajanju sam odlučila da idem do kraja. - Držite joj ruke, gospođice Abot, ona je kao pobesnela mačka. - Zar vas nije stid? - uzviknu sobarica. - Kakvo užasno ponašanje, gospođice Ejr, da udarite mladog gospodina, sina svoje dobrotvorke. Vašeg mladog gospodara! - Gospodara? Kako je on moj gospodar? Da li sam ja njegova služavka? - Ne, vi ste još manje od služavke, jer vi ne zarađujete za svoje izdržavanje. Tako, sedite tu i razmišljajte o svojoj neposlušnosti. Grdeći me tako, donele su me u sobu, koju je gospođa Rid odredila, i bacile me na stolicu. Moja prva misao bila je da se naglo oduprem, ali njihove ruke namah su me zgrabile. - Ako ne sedite mirno, vezaćemo vas - reče Besi. - Gospođice Abot, pozajmite mi vaše podvezice, jer će moje odmah pući. Gospođica Abot se okrenula da sa svoje debele noge skine traženu vezu. Ove pripreme za vezivanje i ostale pretnje nisu me naročito uzbuđivale. -Ne skidajte ih - uzviknuh - neću se pomaći. Da bih potvrdila to, stegla sam stolicu rukama. Pazite šta radite reče Besi, i kada se uverila da popuštam, prestala je da me steže. Ona i gospođica Abot su tada stale prekrštenih ruku, posmatrajući me sumnjivo, kao da su se pobojale da nisam pri čistoj svesti. - Ona to dosada nije radila - reče najzad Besi okrenuvši se Aboti. - Ali je oduvek imala taj bes u sebi - bio je odgovor. - Često sam iznosila gospođi svoje mišljenje o njoj, i gospođa se složila sa mnom. Ona je vrlo pritvorna. - Nikada još nisam videla da se devojčica njenih godina tako vešto pretvara. Besi nije odgovorila, ali posle jednog trenutka obratila mi se. - Trebalo bi da uvidite, gospođice, da ste jako obavezni gospođi Rid. Ona se stara o vama, kada bi vas ostavila morali biste da idete u sirotište. Na to nisam imala šta da kažem. To nije bilo ništa novo za mene. Moje prve uspomene bile su vezane za nagoveštaje iste vrste. Ovaj prekor o mojoj zavisnosti postao je

6

kao neka nejasna žalba, koja mi je brujala u ušima, vrlo bolna i uvredljiva, ali malo razumljiva. Gospođica Abot se pridruži: - Ne bi trebalo da sebe stavljate na istu nogu s gospođicama Rid i gospodinom Rid zato što vam je gospođa ljubazno dozvolila da budete s njima odgojeni. Oni će jednog dana biti vrlo bogati, a vi nemate ni pare, treba da ste ponizni i da pokušate da budete što ljubazniji prema njima. - Ovo vam govorim za vaše dobro - dodade Besi blažim glasom trebalo bi da se potrudite da budete ponizniji i uslužniji, i tek onda biste mogli da se osećate ovde kao kod kuće. Ali, ako ostanete samovoljni i grubi, uverena sam da će vas gospođa oterati. Otišle su zaključavši vrata. Crvena soba bila je uvek prazna, vrlo retko je ko spavao u njoj. Mogu reći skoro niko, sem kada bi slučajno naišli gosti u Gejtshed Hol bila bi iskorišćena za gostinsku sobu, iako je bila najveća i najsvečanija u zamku. Postelja, sa masivnim mahagonskim stubovima, pokrivena zavesama od tamnocrvenog damasta, stajala je kao šator nasred sobe; dva velika prozora sa uvek navučenim zavesama imali su iste crvene draperije, ćilim je bio crven, sto u podnožju postelje takođe prevučen jarko crvenom tkaninom, dok su zidovi bili nešto bleđi, s ružičastim prelivom. Orman, toaletni sto i stolice bili su od starog, tamnog mahagonija. Samo su se beli jastuci i pokrivač izdvajali u ovoj tamnoj sobi. Široka mekana fotelja, isto tako bela, bila je pokraj postelje i s malom stoličicom učinila mi se kao neki bledi presto. Bilo je hladno u toj sobi, jer se vatra u njoj retko ložila, i mirno, jer je bila daleko od dečje sobe i kuhinje, i izgledala je svečano zato što se znalo da se u nju retko ulazi. Samo je subotom ulazila sobarica da sa ogledala I nameštaja skine preko nedelje nakupljenu prašinu. Vrlo retko je i gospođa Rid posećivala ovu sobu, katkad u nameri da pregleda tajnu fioku u ormanu, gde je držala izvesne papire, kovčežić s nakitom i jednu minijaturu svog pokojnog muža.U tim poslednjim rečima ležala je tajna crvene sobe i draž koja ju je činila usamljenom uprkos njenoj veličini. Gospodin Rid je umro pre devet godina; to je bila soba u kojoj je izdahnuo, tu je ležao na odru, odatle je njegov kovčeg bio iznesen, i od toga dana neka vrsta kobnog osvećenja sačuvala ju je od čestih poseta. Sedište, na kome su me ostavile Besi i zla gospođica Abot, bio je nizak divan pokraj mermernog kamina. Postelja se dizala ispred mene. Desno je bio visok, taman orman čija su uglačana vrata prelamala odbleske predmeta u sobi; levo, prozori zagušeni draperijama i veliko ogledalo između njih ponovno je isticalo veličanstvenost postelje i sobe.

7

Nisam bila sigurna da li su zaključale vrata, I kada sam se usudila da se pokrenem, ustala sam i prišla da vidim. Na žalost, nijedna tamnica nije bila bolje zaključana. Vraćajući se, morala sam da prođem pored ogledala i moje zasenjene oči nehotice su se zagledale u njegovu dubinu. u toj nestvarnoj slici sve je izgledalo hladnije i tamnijenego u prirodi: i ono malo neobično stvorenje, koje me je posmatralo bela lica i ruku što štrče u mraku, i one oči pune užasa koje su se kretale tamo gde je bilo sve mirno. Izgledalo je kao da se nalazim pred pravom utvarom. Pomislila sam da je posredi neka minijaturna avet, poluvila, polukepec, o kojima je Besi uveče pričala da iz paprati na pustim ledinama izlaze pred zakasnele putnike. Vratih se sedištu. Od tog trenutka obuze me neko sujeverje, ali ono još nije potpuno ovladalo mnome. Krv je još u meni vrila. Duh pobunjenog roba držao me je još uvek svojom ogorčenom snagom. Trebalo je da sprečim naglo oživljavanje sećanja na prošlost pre nego što utonem u mučnu sadašnjost. Sva grubijanstva Džona Rida, sva nadmena ravnodušnost njegovih sestara, sva mrskost njegove majke, sva pristrasnost posluge, sve se vrtelo u mojoj uzburkanoj glavi kao mračni talog na dnu bunara. Zašto ja uvek patim? Zašto me uvek muče? Uvek optužuju? Uvek osuđuju. Zašto im nikada nisam u volji? Zašto uzalud da pokušavam da zadobijem nečiju naklonost? Eliza, tvrdoglava i sebična, bila je poštovana. Georgianu, koja je imala užasan karakter, drsko držanje i oštru osvetoljubivost, svi su podnosili. Njena lepota, njeni rumeni obrazi i zlaćani uvojci toliko su očaravali one koji su je gledali da su zaboravljali njene greške. Što se tiče Džona, njemu niko nije pretio, niko ga nije kažnjavao, iako je zavrtao šije golubovima, ubijao piliće, tutkao pse na ovce, kidao grožđe sa loze u staklenoj bašti i lomio pupoljke na najređim biljkama. Nazivao je svoju majku „moja starka"; prebacivao joj ponekad što ima crnu kožu sličnu njegovoj, drsko joj odgovarao, dosta često je cepao i prljao njene svilene haljine, pa ipak je, i pored svega toga, ostajao „njeno milo dete". Ja, međutim, nisam smela da napravim nikakvu grešku, trudila sam se samo da ispunim svaku dužnost, i mene su nazivali neposlušnom i dosadnom durljivicom iznad svega, i to od jutra do mraka i od mraka do jutra. Glava me je još uvek bolela i krvarila usled onog udarca i pada. Ali niko nije kaznio Džona što me je udario, i zato što sam skočila na njega da se odbranim, na mene je bačena ljaga.

8

„Nepravda! Nepravda!" govorio je moj razum podstaknut samrtnim bolom na preke, ali trenutne misli, i odluka skovana u istom trenutku nalagala mi je da uteknem od ove nepodnošljive more, da pobegnem, ili ako se to ne bi moglo izvesti, da mučim sebe glađu i žeđu i da umrem. Kako je poražena bila moja duša tog sumornog popodneva! Kako su mi misli bile zbrkane, a srce ispunjeno buntovničkim osećanjima! Pa ipak, u kakvom mraku, u kakvom dubokom neznanju se vodila ta duševna borba! Nisam mogla da odgovorim na neprekidno unutarnje pitanje zašto ja toliko patim? I sada, daleko od tih dana neću reći posle koliko godina danas mi je jasno. Ja sam značila neslogu u Gejtshed Holu, nisam bila tu niko i ništa; nisam imala ničeg zajedničkog sa gospođom Rid ili njenom decom, ili njenom potčinjenom poslugom. Ako me nisu voleli, nisam u stvari ni ja njih volela. Oni nisu bili obavezni da mare za jedno stvorenje, kome nije bilo prijatno među njima, za jedno posve različito biće po temperamentu, po sposobnostima, po naklonosti. Jedan beskoristan stvor, nesposoban da služi njihovim interesima, ili da služi njihovom zadovoljstvu, jedno pokvareno stvorenje koje se bunilo protiv njihovog ponašanja, ili preziralo njihovo mišljenje. Samo, znam, da sam bila sangvinično, sjajno, bezbrižno, bezobzirno, lepuškasto, besno dete iako bez sredstava i bez prijatelja gospođa Rid bi mnogo lakše podnosila moje prisustvo, njena deca bi mi ukazivala više drugarstva, posluga bi mi bila naklonjenija, a ne bi od mene pravila strašilo u dečijoj sobi. Dan je počeo da napušta crvenu sobu, bilo je prošlo četiri časa i oblačno popodne pretvaralo se u tmurni sumrak. Slušala sam kako je kiša bez prestanka udarala o prozorska okna na stepeništu, a vetar zavijao kroz šiblje iza hola. Malo-pomalo ledila sam se kao kamen i sva Moja hrabrost me je napustila. Moje uobičajeno raspoloženje, stvoreno poniženjem, sumnjom i osećanjem napuštenosti, palo je kao pokrivač na žeravicu moje ljutnje. Ceo svet je govorio da sam nevaljala, i možda sam to zaista i bila. Pomišljala sam čak i da sebe umorim glađu. To je, zacelo, bio zločin. Ali, da li sam spremna da umrem i da li je grobnica u crkvi Gejtsheda bila privlačan cilj? Pričali su mi da je u toj grobnici sahranjen gospodin Rid. I sama pomisao na njega ulivala mi je još veći strah. Nisam ga zapamtila, ali sam znala da je on bio moj jedini ujak brat moje majke da me je uzeo u svoj dom kad sam ostala bez roditelja, i da je u poslednjim trenucima tražio obećanje od gospođe Rid da će me čuvati i vaspitati kao svoju rođenu decu. Gospođa Rid je verovatno smatrala da je ispunila svoje obećanje i ona ga je, zaista, održala onoliko koliko je njena priroda dozvoljavala. Ali kako je mogla

9

da zavoli jednog uljeza koji nije bio od njenog roda i za koga je, posle smrti muža, nije ništa vezivalo? Morala je zaista biti ljuta što je bila u obavezi da izigrava roditelja jednom čudnovatom detetu koje nije mogla da voli, i da večito trpi jednu tuđinku u svom porodičnom krugu. Čudna misao mi je došla na pamet. Nisam sumnjala nikad nisam posumnjala da je gospodin Rid živ, on bi se bolje prema meni ponašao. I sada, posmatrajući belu postelju i tamno osenčene zidove bacajući s vremena na vreme zastrašen pogled na mračno ogledalo setila sam se šta sam slušala o mrtvima uznemirenim u grobu zato što su njihove poslednje želje bile narušene; kako se vraćaju na zemlju da kazne zbog prekršene reči i da osvete potištene. Mislila sam da bi duh gospodina Rida, mučen nevoljama deteta svoje sestre, mogao da napusti svoj večni mir pa ma bio u grobnici pored crkve, ili dalje u nekom nepoznatom svetu, gde odlaze umrli i da mi se javi u ovoj sobi. Obrisah suze i uguših jecaje iz straha da odjek jednog jačeg bola ne probudi neki natprirodni glas koji bi hteo da me uteši, ili da iz senke ne istera neko blaženo lice koje me posmatra sa puno saučešća. Ta pomisao, po mojoj teoriji utešna, bila bi užasna ako bi se ostvarila, i zato pokušah iz sve snage da je odgurnem. Trudila sam se da budem odlučna. Pošto sam sklonila kosu sa očiju, ispravila sam glavu i pokušala da smelije gledam u mračnu sobu. U tom trenutku neka svetlost pojavi se na zidu. Da li je to, pitala sam se, beo mesečev zrak koji se probijao kroz pukotinu na zavesi? Ne, mesec je bio miran, a ova se svetlost kretala. Dok sam posmatrala, taj zrak svetlosti klizio je ka tavanici i zadrhtao je nad mojom glavom. Sada mogu da tvrdim da je taj zračak svetlosti, sudeći po svemu, bio odsjaj svetiljke koju je neko nosio prelazeći preko travnjaka, ali onda preplašena i napetih živaca pomislila sam da je taj zrak, koji je brzo iščezao, bio vesnik neke vizije sa onog sveta. Srce mi je naglo zakucalo, glava gorela. Neki šum koji mi se učinio kao šušanj krila zvonio mi je u ušima. Pričinilo mi se da je neko tu blizu mene. Počeh da se gušim, nisam više mogla da izdržim, potrčah vratima i očajnički zatresoh bravom. Koraci se začuše u hodniku, ključ škripnu u bravi i Besi i Abot uđoše u sobu. - Gospođice Ejr, jeste li bolesni? upita Besi. - Kakva paklena vika! Krv mi se uzbudila - uzviknu Abot. - Vodite me, pustite me u dečju sobu! - vikala sam. - Zašto, da vam nije rđavo? Da niste što videli? - ponovo upita Besi. - Oh! Spazila sam neku svetlost i pomislila da se pojavljuje neka avet.

10

Zgrabila sam Besi za ruku i ona me nije odgurnula. - Ona je namerno vriskala - izjavi gospođica Abot sa izvesnim gađenjem - i to takav vrisak! Da je bila na mukama, mogao bi je čovek izviniti, ali ona je samo želela da nas namami ovamo. Znam ja njene marifetluke. - Šta je to sad opet? - upita naglo jedan drugi glas, i gospođa Rid uđe u sobu s kapicom navučenom kao jedro, dok su joj suknje jako šuštale. - Abot i Besi, mislim da sam vam naredila da Džejn Ejr neće izići iz crvene sobe sve dok ja lično ne dođem da je potražim. - Gospođica Džejn je vrisnula tako glasno, gospođo pokuša Besi da se zauzme. - Pustite je! - bio je njen jedini odgovor. - Pustite Besine ruke, dete, nećete uspeti na taj način da iziđete, budite u to sigurni. Užasno mrzim izveštačenost, naročito kod dece. Moja je dužnost da vam kažem da vaši marifetluci neće upaliti. Ostaćete tu još jedan sat i kada budete potpuno pokorni i mirni, tad ću vas osloboditi. - Oh, ujna! Smilujte se! Oprostite mi! Ne mogu više da izdržim kaznite me na neki drugi način! Umreću ako… - Mir! Ova silovitost je - odvratna reče ona i nesumnjivo je i nalazila da je tako. U njenim očima nazrela sam razbesnele strasti jedne podle duše, i opasne dvoličnosti. Pošto su se Besi i Abot udaljile, gospođa Rid, netrpeljiva zbog mog divljeg jecanja i pomamnosti, naglo me je gurnula u sobu i zaključala bez ijedne reči. Čula sam kako se udaljuje, i ubrzo sam dobila nastup. Ta scena završila se mojom nesvesticom.

11

GLAVA TREĆA

Prvo čega se sećam bilo je da sam se probudila sa osećanjem teške more, koja me je još gušila. Kao da sam pred sobom videla strašno usijanu peć koja je bila pregrađena crnim šipkama. Čula sam takođe neke glasove, koji kao da su bili prigušeni vodom ili vetrom. Uzbuđenje, neizvesnost, ili ono osećanje strave koje me nije napuštalo pomutilo je moja čula. Osetila sam, zatim kao da me neko dodiruje, podiže i pomaže mi da sednem, i to nežnije nego što se meni dotle ikad desilo. Naslonila sam glavu na jastuk ili na ruku i bilo mi je dobro. Nekoliko trenutaka docnije ovo moje nejasno čuđenje bilo je razjašnjeno. Znala sam sigurno da se nalazim u svojoj postelji i da je onaj crveni plamen bila vatra u dečjoj sobi. Bila je noć, sveća je gorela na stolu. Besi je stajala u podnožju postelje s lavorom u ruci, dok je jedan gospodin nagnut nada mnom sedeo na stolici pored moga jastuka. Osetila sam da mi je laknulo; bila sam ubeđena da sam potpuno sigurna kada sam primetila da se u sobi nalazi stranac, koji nije bio iz Gejtsheda, niti rođak gospođe Rid. Okrenuvši glavu od Besi, čije mi je prisustvo bilo mnogo manje neprijatno nego prisustvo Abot, posmatrala sam lice tog gospodina. Poznavala sam ga dobro. Bio je to gospodin Lojd, apotekar, koga je gospođa Rid ponekad zvala kada bi posluga bila bolesna. Za sebe i svoju decu obično je zvala lekara. - Pa lepo, ko sam ja? - upita on. Izgovorih njegovo ime pruživši mu u isto vreme ruku, koju je on prihvatio i smešeći se rekao: „Uskoro ćemo biti sasvim dobro." Zatim me je položio na jastuk i okrenuvši se Besi naredio da pazi dobro da me niko u toku noći ne uznemirava. Pošto je izdao dalja uputstva i dodao da će me posetiti sutradan, otišao je, na moju veliku žalost. Osećala sam se tako zaštićenom dok je sedeo uz moje uzglavlje, a kada je za sobom zatvorio vrata, učinilo mi se da se cela soba ponovo zamračila, i teška tuga ponovo se svali na moju dušu. - Čini li vam se da ćete zaspati, gospođice? - upita Besi dosta blago. Jedva sam se usudila da joj odgovorim, jer sam se bojala da bi iduća rečenica mogla da bude gruba. - Pokušaću. - Da li biste želeli da popijete što idi da jedete? - Ne. Hvala, Besi.

12

- Onda idem da spavam, jer je već ponoć prošla, ali me možete pozvati ako bi vam što u toku noći zatrebalo. Zaista, kakva divna učtivost! To me je ohrabrilo da upitam: - Besi, šta se dogodilo sa mnom? Jesam li bolesna? - Pozlilo vam je, svakako zbog toga što ste mnogo plakali u crvenoj sobi. Uskoro će vam biti bolje. Besi je ušla u odeljenje za poslugu koje je bilo pored moje sobe. Čula sam kako kaže: - Saro, dođite da spavate sa mnom u dečjoj sobi. Ni za živu glavu ne smem da ostanem preko noći sama sa ovim jadnim detetom. Može da umre. Čudno je kako je dobila taj napad, i pitam se da li nije nešto videla. Gospođa je bila odviše gruba. Sara je došla i obe su legle u postelju. Šaputale su punih pola časa pre nego što su zaspale. Čula sam odlomke njihovog razgovora, iz čega sam i suviše dobro mogla da zaključim o čemu je bilo govora. „Nešto je prošlo pokraj nje obučeno u belo i iščezlo… Veliki crni pas je išao za njim… Triput jasno kucanje na sobnim vratima" „Svetlost na groblju baš iznad njegovog groba" … itd. Najzad su obe zaspale. Vatra i sveće ugasile su se. Što se mene tiče, bdenje u ovoj dugačkoj noći pretvorilo se u tegobnu nesanicu, a sva moja čula bila su napeta od straha, koji samo deca mogu da osete. Nikakva ozbiljna ni duža bolest nije propratila ovaj događaj u crvenoj sobi. Moji živci pretrpeli su šok čije posledice i danas osećam. „Da, gospođo Rid, vama imam da zahvalim za izvesne duševne patnje. Ali treba da vam oprostim jer niste znali šta ste radili; dok ste mi slamali srce, verovali ste samo da iskorenjujete moje rđave sklonosti." Sutradan oko podne ustala sam, obukla se, i umotana u šal sela kraj vatre u dečjoj sobi. Osećala sam umor, ali moj najveći bol bila je neiskazana tuga, ona mi je nagonila neme suze. Čim bih obrisala jednu slanu kap, naišla bi druga. Pa ipak, mislila sam da treba da budem srećna, jer niko od Ridovih nije bio u sobi svi su otišli kolima sa svojom mamom. Isto tako Abot je šila u drugoj sobi, a Besi, ostavljajući igračke i uređujući fioke, uputila bi mi s vremena na vreme neobično ljubazno po koju reč. Ovakvo ophođenje trebalo je da bude za mene rajski mir, jer sam bila naviknuta na život pun neprekidnih grdnji i progona bez milosti, ali u stvari moji iskidani živci bili su u takvom stanju da nikakva tišina nije mogla da ih umiri i nikakvo zadovoljstvo da ih prijatno uzbudi.Besi je sišla dole u kuhinju i donela tortu na, jednom šarenom porculanskom tanjiru, na kome su naslikane rajske ptice s

13

gnezdom u ružinim pupoljcima, a koji je sada, kao i ranije, u meni izazivao neobično divljenje. Često sam tražila da mi se dozvoli da taj tanjir držim u rukama, da bi ga izbliza mogla zagledati, ali mi je uvek stavljano do znanja da nisam dostojna takvih povlastica. Međutim, taj dragoceni tanjir stavljen je sada na moje koleno i meni je srdačno ponuđeno da pojedem parče izvrsnog kolača koji je bio na njemu. Uzaludna milost, koja je došla kao sve druge milosti, davno željene, odveć kasno! Nisam mogla da jedem tortu. I ptičje perje i boje cveća izgledale su mi neobično izbledele. Ostavila sam i tanjir i tortu na stranu. Besi me je upitala da li bih želela neku knjigu. Reč knjiga delovala je na mene kao osobit podstrek i zamolila sam da mi doda Guliverova putovanja iz biblioteke. Tu sam knjigu često sa velikim zadovoljstvom prelistavala. Smatrala sam da je ta pripovetka stvarnost i ona me je više zainteresovala od vilinskih priča. Uzalud sam tražila šumske vile među lišćem i cvećem, ispod pečuraka ili bršljana na starinskim zidinama; najzad sam uvidela žalosnu istinu da su one sve otišle iz Engleske u neku daleku divlju zemlju, gde su šume gušće i gde je naseljenost retka. Nasuprot tome, Liliput i Brobdingnak bili su, po mome verovanju, stvarni delovi zemljine površine; nisam ni posumnjala da bih jednog dana, krenuvši na dugačko putovanje, mogla sopstvenim očima da vidim mala polja, kućice i drveće, smanjeni svet, kravice, ovčice i ptičice iz toga carstva. Žitna polja visoka kao šuma, džinovske pse, ogromne mačke, žene i ljude kao kule. Pa ipak, kada mi je ta omiljena knjiga došla u ruke kada sam prevrtala listove i tražila divne slike koje su me dosada zanosile i koje sam ranije lako mogla da pronađem sada su mi se učinile jezive i sumorne. Džinovi su bili kao mršave aveti, Liliputanci zlobni, zastrašeni kepeci, Guliver najočajnija skitnica u najgroznijim I najopasnijim krajevima. Sklopila sam knjigu, koju više nisam mogla da prelistavam, i stavila je na sto pored netaknute torte. Besi je tek završila brisanje prašine i spremanje sobe i pošto je oprala ruke,otvorila je jednu fioku punu divnih svilenih i satenskih zamotuljaka, i počela da šije novu kapu za Georgianinu lutku. Istovremeno ona je pevala:

„Kada smo se ko Cigani skitali, davno, davno... " Često sam slušala tu pesmu i uvek s naročitim uživanjem, jer je Besi imala sladak glas bar tako se meni činilo. Ali sada, iako je njen glas još uvek bio prijatan, zaključila sam da je ta melodija neopisivo tužna. Ponekad, zauzeta

14

poslom, ona je ponavljala taj refren lagano i čežnjivo: „davno, davno" zvučalo je kao najžalosnija kadenca neke pogrebne pesme. Prešla je na drugu baladu, koja je ovoga puta zaista ličila na žalopojku i koja me je rasplakala.

„Noge mi ranjave, udovi umorni, a put je dalek i skoro će seta večernja pasti na

planine divlje, na mračnu stazu jednog siročeta. Zašto me poslaše samoga daleko,

u pustu gde samo kamen siv se sreta? Ljudi su surovi i samo anđeli

bde nad koracima jadnog siročeta.

Ipak slatko noćni povetarac duva, vedro je, nigde oblaka u letu. I bog zaštitu u milosti pruža,

nadu i utehu jadnom siročetu. Čak i kad bih pao sa slomljena mosta,

zaveden zalutah, izgubih metu, s blagoslovom moj bi otac ipak

pružio zagrljaj jadnom siročetu.

Misao ova meni snagu pruža, iako bez krova lutam slično psetu, nebo je streha gde me odmor čeka, bog je prijatelj jadnom siročetu."

- Hajde, gospođice Džejn, nemojte plakati reče - Besi kad je završila. Ona je isto tako mogla da kaže i vatri: „Ne gori." Ali kako bi mogla da pogodi moju bolećivost.U toku jutra gospodin Lojd je ponovo došao. - Šta, već ste ustali? - reče ulazeći u dečju sobu. - Pa lepo, dadiljo, kako joj je? Besi je odgovorila da sam vrlo dobro. - Ali onda bi trebalo da izgleda veselija. Hodite, gospođice Džejn. Vaše ime je Džejn, ako se ne varam. - Da, gospodine, Džejn Ejr. - Pa lepo, vi ste plakali, Džejn Ejr. Možete li mi reći zbog čega? Da li vas što boli? - Ne, gospodine. - Oh, čini mi se da je plakala što nije mogla da se izveze sa gospođom u šetnju. - Svakako ne. Ona je već velika za takve tričarije.

15

I ja sam tako mislila; i kako je moje samoljublje bilo pogođeno hladnim optužbama, odgovorih naglo: - Nikada ne bih plakala u životu za takvu stvar. Mrzim vožnju kolima. Plačem, jer sam nesrećna. - Ah, pobogu, gospođice! - reče Besi. Dobri apotekar izgledao je malo zgranut. Stajala sam pred njim i on me je posmatrao prodornim pogledom, njegove oči bile su male i sive, ne mnogo svetle, ali bih sada smela da kažem da su bile pronicljive. Njegove crte bile su stroge, pa, ipak, imao je dobroćudno lice. Pošto me je nekoliko trenutaka posmatrao, rekao je: - Od čega ste se juče razboleli? - Pala je - reče Besi upadajući u reč. - Pala? Zar opet kao beba? Zar ona u svojim godinama ne ume da ide? Ona svakako ima osam do deset godina. - Gurnuli su me. - bilo je moje drsko objašnjenje, koje mi je nametao moj smrtno uvređeni ponos, - ali se nisam od toga razbolela! - dodadoh dok je gospodin Lojd šmrkao burmut. Pošto je vratio burmuticu u džep od prsluka, zvono je glasno pozvalo poslugu na ručak. Znao je za koga je to. - Ovo je za vas, dadiljo - reče on možete ići. - Održaću joj lekciju dok se ne vratite. Besi bi radije ostala u sobi, ali je bila primorana da ide, jer se u Gejtshed Holu strogo vodilo računa o tačnosti obedovanja. - Niste se od pada razboleli, pa od čega onda? - nastavio je gospodin Lojd kada je Besi izišla. - Zatvorili su me gore u sobu gde ima aveti, sve do mraka. Spazila sam kako se gospodin Lojd osmehnuo i namrštio u isto vreme. - Avet! Dakle, vi ste ipak beba! Bojite se aveti? - Bojim se aveti gospodina Rida. On je umro u onoj sobi i ležao tamo na odru. Ni Besi ni niko drugi neće da uđu noću u nju ako mogu da to izbegnu, nalazim da je svirepo što su me zatvorili tamo samu, bez sveće. Čini mi se da to nikada neću zaboraviti. - Koješta! I zbog toga ste vi tako nesrećni? Bojite li se i sada po danu? - Ne, ali noć će uskoro pasti i, posle, ja sam nesrećna, vrlo nesrećna i zbog drugih stvari. - Kojih drugih stvari? Možete li mi bar jednu reći? Kako sam zaželela da mogu da odgovorim potpuno na ovo pitanje! Kako je teško bilo podesiti odgovor! Deca mogu da osećaju, ali nisu u stanju da kanališu svoja osećanja. A ako se ovo analisanje i vrši u njihovoj svesti, ona nisu u stanju da rečima izraze zaključak. Međutim, uplašena da ne izgubim ovu prvu i

16

jedinu priliku za olakšanje svoga bola, da ga drugome poverim, ja sam posle izvesne pauze uspela da stvorim istinski, iako mršav odgovor. - Prvo, nemam ni oca ni majke, ni braće ni sestara. - Imate dobru ujnu i rođake. Ponovo sam zastala, zatim rekoh nesmotreno: - Ali Džon Rid me je bacio na pod, a ujna me za tvorila gore u crvenu sobu. I po drugi put gospodin Lojd je izvukao burmuticu iz džepa. - Zar ne nalazite da je Gejtshed Hol vrlo lepa kuća? - upita on - i zar niste zahvalni što živite u tako lepom mestu? - To nije moja kuća, gospodine, i Abot kaže da ja ovde imam manje prava od služavke. - Eh, niste valjda toliko glupavi da želite da napustite ovako divno mesto? - Kada bih imala da odem nekuda, vrlo bih ga rado napustila. Ali ne mogu da odem iz Gejtshed Hola sve dok ne porastem. - Možda i možete ko zna? Imate li drugih rođaka sem gospođe Rid? - Mislim da nemam, gospodine. - Nikoga od očeve porodice? - Ne znam, upitala sam jednom ujnu Rid, ali ona mi je rekla da imam možda neke siromašne rođake niskog porekla, po imenu Ejr, ali da ona ništa ne zna o njima. - Ako biste ih imali, da li biste voleli da odete kod njih? Razmišljala sam. Sirotinja ne privlači ni starije osobe, a još manje decu, koja nemaju ni najmanju predstavu o trudoljubivoj i poštovanja dostojnoj sirotinji. Ona bi reč sirotinja vezivala za poderano odelo, bednu hranu, ognjišta bez vatre, grubo ponašanje i niske poroke. Za mene je sirotinja bila sinonim degradacije. - Ne, ne bih volela da pripadam sirotinji - bio je moj odgovor. - Zar čak i kada bi bili ljubazni prema vama? Odmahnuh glavom. Nisam mogla da zamislim kako siromašan svet može da bude ljubazan; zatim da naučim da govorim kao oni, da primam njihovo držanje, da postanem slična jednoj od onih sirotih žena koje sam nekada videla kako nose svoju decu ili peru rublje pred vratima kotedža i sela Gejtsheda. Ne, nisam imala dovoljno hrabrosti da otkupim slobodu po cenu njihovog društvenog staleža. - Ali, da li su vaši rođaci zaista tako siromašni? Da li su oni radan svet? - Ne znam. Ujna Rid kaže da su oni, ako ih imam, svakako neka prosjačka banda. Ja ne bih volela da prosim. - Da li biste želeli da idete u školu?

17

Ponovo se zamislih. Jedva sam znala šta je to škola. Besi je ponekad govorila o tome kao da je to neko mesto gde mlade devojke sede u klupama, nose table, a sem toga treba da budu izvanredno ljupke i učtive. Džon Rid je mrzeo školu i mučio je svoga učitelja, ali ukus Džona Rida nije bio i moj ukus. Iako je Besino shvatanje školske discipline (što je ona doznala od mladih dama u porodicama gde je živela pre nego što je došla u Gejtshed) bilo donekle očajno, ipak njene pojedinosti o izvesnom usavršavanju tih mladih dama nisu bile, po mom mišljenju, manje privlačne. Hvalila je lepo slikanje predela i cveća koje su one radile, pesme koje su pevale i komade koje su svirale, torbice koje su plele, francuske knjige koje su mogle da prevode, sve dok nije podstakla moj duh dok sam je slušala. Sem toga škola bi značila za mene potpunu promenu, dug put, potpuno razdvajanje od Gejtsheda, ulazak u nov život. - Zaista bih volela da idem u školu! - bio je zaključak mojih razmišljanja . - Dobro, dobro, ko zna šta sve može da se desi - reče gospodin Lojd ustajući. „Detetu je potrebna promena vazduha i mesta", dodade on govoreći samome sebi - „jer su mu živci popustili." Besi se sad vratila, i u istom trenutku čulo se škripanje kola preko glavne šljunkom posute staze. - Je li to vaša gospođa, dadiljo? - upita gospodin Lojd. - Voleo bio da govorim s njom pre nego što odem. Besi ga je pozvala i povela u trpezariju. Iz razgovora koji je imao s gospođom Rid, mislim, a prema onome što se dogodilo, apotekar se bio usudio da predloži da me pošalju u školu. Ta je ideja bila brzo prihvaćena, jer je tako kazala Abot, razgovarajući o tome sa Besi kada su jedne noći, dok sam bila u postelji, obe šile u dečjoj sobi i verovale da spavam. „Gospođi Rid je bilo veoma milo da se otarasi tako dosadnog i nevaspitanog deteta, koje uvek gleda kao da na nekoga motri, koje sprema zaveru", usudila se da kaže. Mislim da me je Abot smatrala za neku vrstu dečjeg Gaj Foksa. Tom istom prilikom, iz razgovora između gospođice Abot i Besi, doznala sam prvi put da je moj otac bio siromašan sveštenik, da se moja mati udala za njega protiv volje svojih roditelja koji su smatrali ovaj brak ponižavajućim za nju. Moj deda Rid bio je toliko ljut zbog majčine neposlušnosti da ju je ostavio bez kršene pare. Posle godinu dana braka otac je dobio tifus prilikom obilaženja siromašnog kraja jedne industrijske varoši u svojoj parohiji. Moja mati dobila je tifus od njega, i oboje su umrli u razmaku od mesec dana.

18

Kada je Besi čula tu priču, uzdahnula je i rekla: - Jadna gospođica Džejn je za žaljenje, Abot. - Da - odgovorila je Abot - da je ona dobro, ljupko dete, čovek bi se mogao i sažaliti što je siroče, ali niko ne može da voli ovako naduvenu žabu kao što je ona. Svakako ne mnogo - složi se Besi - ali da je bar lepa kao gospođica Georgiana, sve bi to bilo mnogo drukčije. - Da, ja obožavam mis Georgianu - uzviknula je strasno Abot. - Slatka mala, sa onim svojim dugim uvojcima, plavim očima i divnom bojom lica, baš kao da je naslikana. Besi, šta kažete, da spremimo zeca na velški način za večeru? Slažem se, s pečenim lukom. Hajdemo dole! I otišle su.

19

GLAVA ČETVRTA

Iz svoga razgovora sa gospodinom Lojdom i iz razgovora između Besi i Abot stekla sam dovoljno nade da je promena u mom životu bila na vidiku. Od sveg srca sam to želela i čekala ćuteći. Međutim, to nije išlo tako brzo; prošli su dani I nedelje, moje nekadašnje zdravlje se povratilo, ali nikakav novi nagoveštaj nije učinjen u vezi sa onim o čemu sam ja neprestano sanjarila. Gospođa Rid me je posmatrala strogim okom, ali mi se vrlo retko obraćala. Od moje bolesti ona je još više uvećala razdaljinu između svoje dece i mene. Dala mi je jednu sobicu za spavanje, osudila me da jedem sama i da sve svoje vreme provodim u dečjoj sobi, dok su moji rođaci stalno boravili u salonu. Pa ipak, nijednom rečju nije nagovestila da će me poslati u školu. Ja sam, međutim, nagonski osetila da neće dugo trpeti moje prisustvo pod istim krovom, jer bi njen pogled, kada bi pao na mene, izražavao više nego ikada neizdržljivu i ukorenjenu antipatiju. Eliza i Georgiana, očevidno držeći se njenih naređenja, razgovarale su sa mnom što su manje mogle. Džon bi se isplazio što je više mogao kada bi me video, jednom je pokušao i da me udari, ali kako sam se u istom trenutku okrenula protiv njega, podstaknuta onim istim osećanjem duboke mržnje i očajnog revolta koji je u meni razbuktao sve rđave nagone, pomislio je da je bolje da odustane i otrčao je s mnogo pogrdnih reči, zaklinjući se da sam ga ogrebala po nosu. Ja sam ga zaista udarila po onom istaknutom delu lica. Udarac je bio jak koliko su zglobovi mojih prstiju mogli da ga nanesu, i kada sam videla da ga je udarac i pogled kojim sam to propratila ukrotio, imala sam žarku želju da nastavim da ga tučem, ali je on već bio kod svoje mame. Čula sam kako je, jadajući se, započeo priču da ga je „ta gadna Džejn Ejr" napala kao divlja mačka, ali je odsečno bio prekinut. - Ne govorite mi o njoj, Džone, kazala sam vam da joj se ne približujete, jer ona nije dostojna pažnje. Ja ne želim da se vi i vaše sestre s njom družite. Tada sam ja, previvši se preko ograde, iznenada viknula, ne razmišljajući mnogo šta ću reći: - Ni oni ne zaslužuju nimalo da se ja sa njima družim. Gospođa Rid je bila krupnija žena, ali kad je čula ovu neobičnu i smelu izjavu ustrčala je uz stepenice kao vihor, oterala me u dečju sobu i, bacivši me na ivicu

20

postelje, zabranila mi s velikim uzbuđenjem u glasu da ustanem sa toga mesta i da i jedno slovo izustim toga dana. - Šta bi vam moj ujak Rid rekao da je živ? - upitala sam je protiv svoje volje. Kažem, protiv svoje volje, jer izgleda da mi je jezik izgovarao reči bez moje želje. Nešto je govorilo kroz moja usta što ja nisam mogla da kontrolišem. - Šta! - reče gospođa Rid bez daha. U njenim običnim, sivim očima pojavio se strah; otrgla je ruke od mene i posmatrala me tako kao da istinski nije mogla da sazna da li sam dete ili demon. Morala sam da idem do kraja. - Ujka Rid je na nebu, i on vidi sve šta vi radite i mislite, a tako i tata i mama. Oni znaju kako me držite zatvorenu preko celog dana i kako želite da me umorite. Gospođa Rid se pribrala vrlo brzo, žestoko me prodrmusala, povukla za uši, a zatim me ostavila bez i jedne reči. Besi je popunila tu prazninu, držeći mi pridike čitav sat, dokazujući da sam ja, van svake sumnje, najnevaljalije i najraspuštenije dete, koje je ikada kao dadilja odnegovala. Unekoliko sam joj poverovala, jer sam zaista osetila da se u meni bude samo moji rđavi nagoni. Prošao je novembar, decembar i polovina januara. Božić i Nova godina bili su proslavljeni u Gejtshedu sa uobičajenim prazničnim veseljem. Pokloni su bili izmenjani i priređene večere i soarei. Naravno, ja sam bila odstranjena sa svih tih zabava. Moj jedini udeo u tom veselju bio je da posmatram kako se Eliza i Georgiana oblače i silaze u salon, odevene u tanke muslinske haljine s crvenim pojasevima, jako doterane kose, da slušam zvuke klavira i harfi, da posmatram kako prolaze lakeji i čujem, uz zveckanje čaša i porculana, isprekidan šum razgovora dok su se vrata na salonu otvarala i zatvarala. Kad bi me sve to zamorilo, povukla bih se u usamljenu i tihu dečju sobu, u kojoj, iako je bilotužno, ipak nisam bila nesrećna. Iskreno govoreći, nisam imala ni najmanje želje da budem u njihovom društvu, jer bi me u tom krugu jedva ko zapazio, i da je Besi bila bar malo ljubaznija i druželjubivija, smatrala bih naročitim zadovoljstvom da provedem večeri mirno s njom umesto da ih provodim pod strašnim pogledima gospođe Rid u sobi punoj dama i gospode. Ali Besi, čim bi obukla svoje mlade dame, imala je običaj da se iskrade do kuhinje, ili dole do upraviteljice doma, noseći skoro uvek sa sobom sveću. Tada bih ja, dok je vatra u kaminu dogorevala, sedela s lutkom u krilu, i posmatrala s vremena na vreme unaokolo; kao da sam htela da se uverim da sam ja jedina avet u ovoj polutamnoj sobi. Kada bi žar postao već tamnocrven, žurno bih se svukla, otkopčavajući i drešeći odelo što sam brže mogla i u postelji potražila zaklon od zime i mraka.

21

U postelju sam nosila i svoju lutku. Ljudska bića moraju da vole nekoga, i kako nisam imala dostojniji predmet ljubavi, bila sam prisiljena da nađem zadovoljstva u tome da volim i mazim jedno izbledelo lice, dronjavo kao kakvo minijaturno strašilo. I danas se još jednako pitam s kakvom sam apsurdnom iskrenošću zavolela ovu malu igračku zamišljajući da je poluživa i sposobna da oseća. Ne bih mogla da zaspim dok ona ne bi bila uvijena u moju spavaću košulju i dok ne bi spokojno ležala pored mene; bila sam donekle srećna, verujući da je i ona srećna. Prolazilo je tako mnogo časova dok sam čekala da gosti odu i osluškivala Besine korake na stepeništvu. Ponekad bi Besi dolazila da potraži naprstak ili makaze, ili da mi možda donese pogačicu ili kolač od sira da se založim. Tada bi ona sela na ivicu postelje i čekala dok ne pojedem, a kada bih bila gotova, ututkala bi pokrivače oko mene, dva puta bi me poljubila i rekla: - Laku noć, gospođice Džejn. Kada bi bila ovako ljubazna, Besi bi mi se učinila kao najbolje, najlepše i najljubaznije stvorenje na svetu; tada bih iz dna duše poželela da uvek bude tako mila i ljubazna, da mi nikada ne dosađuje pridikama ili me grdi, kao što je vrlo često za to bila sposobna. Mislim da je Besi Li morala biti dobroćudna devojka, jer je bila ispravna u svakom poslu i imala neobičan dar za priče. Takav sam bar utisak imala posle njenih priča u dečjoj sobi. Bila je isto tako i lepuškasta, ako su moja sećanja na njeno lice i stas danas tačna. Sećam je se kao vitke, mlade žene sa crnom kosom, tamnih očiju, vrlo lepih crta i fine kože na licu, ali je imala ćudljivu i preku narav i ravnodušno gledište po pitanjima principa i pravde. Pa ipak, takvu kakva je bila volela sam više od ma koga drugog u Gejtshed Holu. Bilo je to januara oko devet časova ujutru: Besi je sišla na doručak, a moje rođake mama još nije pozvala. Eliza je stavljala kapu i topao baštenski ogrtač, spremna da ode i nahrani živinu njeno omiljeno zanimanje, ali i značajno, jer je prodavala jaja upraviteljici doma i tako nagomilavala novac zarađen na taj način. Imala je smisla za trgovinu i naročiti dar za štednju, koji se ispoljavao ne samo u prodavanju jaja i pilića nego isto tako i u dugom cenkanju oko korenja, cveća, semena i rasada sa baštovanom, koji je, opet, dobio izričito naređenje od gospođe Rid da kupuje od mlade dame sve proizvode iz njenih leja, koje je ona želela da proda. Eliza bi prodala i kosu sa glave, kad bi samo mogla dobro da ućari. Što se tiče svog novca, Eliza ga je prvo krila po zabačenim ćoškovima, zavijala

22

u krpe ili hartije, ali kada je te zamotuljke pronašla sobarica, Eliza, uplašena da jednoga dana ne izgubi svoje blago, pristala je najzad da ga poveri na čuvanje svojoj majci, po zelenaškom interesu pedeset ili šezdeset odsto i interes je primala tačno svaka tri meseca, zapisujući svaku brojku pažljivo u beležnicu. Georgiana je sedela na visokoj stolici i pred ogledalom nameštala kosu, provlačeći kroz nju veštačko cveće i izbledelo perje, koje je pronašla u jednoj fioci na tavanu. Ja sam spremala svoju postelju, pošto mi je Besi strogo naredila da je namestim pre nego što se vrati. Besi me je često zapošljavala kao neku vrstu pomoćnice u dečjoj sobi, da spremam sobu, da obrišem prašinu, itd. Kada sam podigla pokrivač i savila svoju spavaću košulju, prišla sam polici ispod prozora da uredim neke knjige i sklonim razbacane igračke. Georgiana mi je odjednom naredila da ostavim na miru njene igračke jer su male stolice, ogledala, tanjiri i šoljice bila njena svojina i tako prekinula moje spremanje. I ne znajući šta drugo da radim, počela sam da duvam u smrznute šare na prozorskom oknu i očistila sam ih da bih mogla da gledam napolje, gde je sve bilo tiho i ukočeno od jakog mraza. Sa tog prozora videla se vratareva kućica i kolski put, i baš kad sam očistila okno od srebrnobelih šara, upravo onoliko koliko mi je bilo potrebno da pogledam napolje, spazih kako se kapija širom otvorila i neka kola prođoše kroz nju. Posmatrala sam ih ravnodušno kako idu stazom, jer su kola često dolazila u Gejtshed, ali nikada nisu dovela goste koji bi mene zanimali. Zaustavila su se pred kućom, zvono je na vratima odjeknulo i posetilac je bio primljen. Kako sve to za mene nije bilo od značaja, ubrzo je moju pažnju privukla jedna gladna senica koja je doletela na ogolelu trešnju pored prozora. Ostaci moga doručka, mleko i hleb, stajali su na stolu, i taman sam pokupila mrve i uhvatila za kvaku prozora, u nameri da istresem mrve na prozorsku dasku, kada Besi trčeći uđe u moju sobu. - Mis Džejn, skinite kecelju, šta to radite? Jeste li jutros oprali ruke i umili se? Još jedanput sam okrenula kvaku pre nego što sam odgovorila, jer sam želela da ptici osiguram hranu, otvorila sam prozor i razbacala mrvice, neke po prozorskoj dasci, neke po granama trešnje, i tek kada sam zatvorila prozor, rekoh: - Ne, Besi, tek sam završila brisanje prašine. - Neposlušno, neuredno dete! Šta to sada radite? Crveni ste kao da ste opet neku glupost uradili. Zašto ste otvarali prozor? Nisam morala da se trudim da odgovorim pošto je Besi bila u velikoj žurbi i nije imala vremena za objašnjenje. Dovukla me je do umivaonika i bez ikakve milosti počela da mi trlja lice i ruke sapunom, vodom i peškirom, ali, na sreću,

23

to nije dugo trajalo. Ukrotila mi je kosu oštrom četkom, odvezala kecelju, dovela me žurno do stepenica, i naredila da siđem, jer su me čekali u salonu. Htela sam da upitam ko me čeka i da li je gospođa Rid tamo, ali Besi je već bila otišla i zatvorila za mnom vrata od sobe, Silazila sam polako. Skoro puna tri meseca gospođa Rid me nije zvala k sebi. Usled toga što sam bila primorana da dugo vremena sedim u dečjoj sobi, za mene su doručak, večere i saloni postali prostori u koje sam se bojala da zađem. Stajala sam u praznom tremu. Preda mnom su bila otvorena trpezarijska vrata i ja, poplašena, zastadoh i uzdrhtah. Kakav je strah ispunjavao malu, bednu kukavicu, strah stvoren nepravičnim kažnjavanjem poslednjih dana. Plašila sam se da se vratim u dečju sobu, a plašila sam se i da kročim u salon. Tako sam stajala nekoliko minuta u nedoumici. Snažno zvonjenje zvonca u trpezariji najzad me je navelo na odluku. Moram da uđem. „Ko bi mogao mene da traži?" pitala sam se dok sam obema rukama okretala čvrstu kvaku na vratima, koja se trenutdva odupirala mojim naporima. „Koga ću da zateknem pored ujne Rid u salonu? čoveka ili ženu?" Kvaka se okrenula, vrata su se otvorila i ja sam se, ulazeći, duboko poklonila. Pogledala sam. Izgledao je kao crni stub! Bar tako mi se tada učinilo na prvi pogled, prav, tanak, u sivo odeven, stajao je na ćilimu neki čovek. Njegovo sumorno lice podsećalo je na izvajanu masku stavljenu na stub kao kapitol. Gospođa Rid sedela je na svom uobičajenom mestu, kraj vatre. Dade mi znak da se približim. Priđoh joj, i ona me predstavi hladnom strancu rečima: - To je ta mala devojčica, zbog koje sam vam se obratila. On jer je to bio čovek lagano okrenu glavu k meni i, pošto me je odmerio svojim ispitivačkim sivim očima, koje su žmirkale "ispod obrva gustih kao četka, reče svečano u basu: - Ona je malog rasta. Koliko joj je godina? - Deset. -Toliko? odgovori on u neverici, pa nastavi i dalje da me meri nekoliko trenutaka. Zatim mi se obrati: - Kako se zovete, mala? - Džejn Ejr, gospodine. Izgovorivši te reči, podigla sam oči. Izgledao mi je vrlo visok tako da sam prema njemu bila još manja. Crte lica odavale su snagu, i one i linija celog tela bile su tako grube i oštre. - Pa lepo, Džejn Ejr, jeste li vi dobro dete?

24

Nemogućno mi je bilo da odgovorim potvrdno, jer je moj mali svet imao suprotno mišljenje. Prećutala sam. Gospođa Rid je odgovorila mesto mene, odmahnuvši glavom i značajno dodavši: - Možda je bolje da o tome što manje govorimo, gospodine Broklherst. - Zbilja mi je žao što to čujem! Ona i ja moramo da porazgovaramo. I on se iz uspravnog stava zavali u fotelju preko puta gospođe Rid, i reče: - Priđite! Koraknuh preko ćilima, i on me postavi ispred sebe. Kakvo mu je lice bilo sada, kada je bilo gotovo na istoj visini s mojim! Kakav veliki nos! I kakva usta! I kakvi široki istureni zubi! - Nema ničeg žalosnijeg nego videti jedno nevaljalo dete - poče on – naročito nevaljalu devojčicu. Znate li vi kuda rđavi idu posle smrti? - Idu u pakao - bio je moj brz i pravoveran odgovor. - A šta je pakao? Možete li mi to reći? - Ponor pun vatre. - A da li biste voleli da padnete u taj ponor i da tamo večito gorite? - Ne, gospodine. - Šta treba da radite da to izbegnete? Razmišljala sam jedan trenutak i moj odgovor, koji je zatim usledio, nije bio besprekoran. - Moram da budem zdrava i da ne umrem. - Kako možete da budete zdravi? Deca mlađa od vas umiru svakodnevno. Pre dva dana sahranio sam jedno malo dete od pet godina dobro malo dete, čija je duša sada na nebu. Bojim se da to ne bi moglo da se kaže za vas, ako bi vam se to desilo? Pošto nisam bila u stanju da razvejem njegovu sumnju, samo sam oborila oči na dva velika stopala urasla u ćilim, uzdahnuvši i poželevši da budem što dalje od toga. - Nadam se da taj vaš uzdah dolazi iz srca, i da se kajete što ste bili izvor neprijatnosti svojoj od ličnoj dobrotvorki. „Dobrotvorka! Dobrotvorka!" pomislila sam: Svi nazivaju gospođu Rid dobrotvorkom. Ako je tako, onda je dobrotvorka samo jedno neprijatno biće. " - Molite li se bogu ujutro i uveče? - nastavi moj vaspitač. - Da, gospodine. - Čitate li Bibliju? - Ponekad. - Sa zadovoljstvom? Sviđa li vam se? - Volim Jovanovo otkrovenje i knjigu proroka Danila i Postanka, i Samuila i nešto iz druge knjige Mojsijeve, i o Jovu i o Joni. - A psalme? Nadam se da vam se dopadaju? - Ne, gospodine.

25

- Ne? Oh, sramno! Znam jednog dečka manjeg od vas, koji zna šest psalama napamet. Kada ga upitate da li više voli da jede medenjake ili da pročita neki stih iz psalama, on odgovara: „Oh, psalme! Anđeli pevaju psalme", kaže on, „a ja bih želeo da budem mali anđeo na zemlji." I za svoju dečju pobožnost dobije kao nagradu dva oraha. - Psalmi nisu zanimljivi - primetih. - To pokazuje da imate gadno srce. Morate se moliti bogu da vam ga promeni. Da vam da novo i čisto, i da vaše kameno zameni živim. Taman sam htela da upitam kako bi se ta operacija o zameni srca dala izvesti, kada se gospođa Rid umeša i reče mi da sednem. Zatim je nastavila razgovor. - Gospodine Broklherst, mislim da sam vam u pismu, koje sam vam pre tri nedelje napisala, naznačila da ova devojčica nema ni karakter ni sklonosti koje sam želela. Ako biste je vi primili u školu u Lovudu, želela bih da direktorka i učiteljice strogo motre na nju, i da iznad svega vode računa da je njena glavna mana pritvorstvo. Kažem to pred vama, Džejn, da ne pokušate da obmanete gospodina Broklhersta. Mogla sam zaista da se bojim, mogla sam zaista da prezirem gospođu Rid, jer je umela do srca da me uvredi. Nikada nisam bila srećna u njenom prisustvu. I, ma kako da sam se upinjala da budem poslušna, nisam mogla da joj ugodim. Svi moji napori uvek su bili odgurnuti i nagrađeni sličnim rečima. A sada ta optužba izgovorena pred jednim strancem prostrelila mi je srce, i nejasno sam već nazirala da mi je ona ugasila svaki zračak nade u novom životu koji mi je namenila; osećala sam, mada nisam mogla da izrazim taj osećaj, da je ona sejala odvratnost i gadost duž nove staze moga života. Videla sam sebe već pretvorenu u očima gospodina Broklhersta u pritvorno, zlo derište, i šta sam mogla da uradim da to popravim? „Zaista ništa", pomislila sam boreći se da ugušim jecaj, i žurno sam obrisala nekoliko suza, nemoćne svedoke svojih muka. - Dvoličnost je strašna mana kod jednog deteta reče gospodin Broklherst. Ona je isto što i laž, a lažljivci će dobiti svoje mesto u plamenom jezeru. Na nju će se ozbiljno motriti, gospođo Rid. Govoriću već sa gospođicom Templ i učiteljicama. - Želela bih da bude vaspitana po pragramu koji joj odgovara - produži moja dobrotvorka - da bude od koristi, da se nauči da bude ponizna. Što se tiče odsustva, ona će ga, s vašom dozvolom, provoditi uvek u Lovudu. - Vaše odluke su potpuno opravdane, gospođo - odgovori gospodin Broklherst.Poniznost je hrišćanska vrlina, koja se naročito neguje u mojoj školi. Trudio sam se da pronađek najbolji način da u učenicama ubijem ono osećanje ponosa. Tek pre nekoliko dana dobio sam sjajan dokaz svoga uspeha.

26

Moja druga kći, Augusta, došla je sa svojom mamom da poseti školu i, po povratku, uzviknula je: „Oh, dragi moj tata, kako sve učenice u Lovudu izgledaju tihe i jednostavne sa svojim iza ušiju zalizanim kosama, s dugačkim keceljama, sa onim malim holandskim džepovima na haljinama podsećaju skoro na sirotinjsku decu. Zagledale su moju i maminu haljinu, kao da pre toga nikada nisu videle svilu." - Takve stvari potpuno odobravam odgovori gospođa Rid. Da sam no celoj Engleskoj tražila, sumnjam da bih našla sistem koji bolje odgovara jednom detetu kao što je Džejn Ejr. Čvrsta ruka, dragi moj gospodine Broklherst; ja sam oduvek za čvrstinu u svim stvarima. - Čvrstina je, gospođo, prva hrišćanska dužnost, i škola u Lovudu je njen najbolji primer. Prosta hrana, prosto odelo, neizopačen uređaj, naporan rad, to je dnevni raspored pansiona i njenih stanovnika. - Potpuno ste u pravu, gospodine. Mogu li da budem sigurna da će ovo dete biti primljeno za učenicu u Lovudu i da će tamo dobiti obrazovanje koje dolikuje njenom društvenom položaju? - Možete, gospođo, ona će biti smeštena u sobu za naročite biljke i verujem da će biti zahvalna na neopisivoj povlastici koja joj je ukazana. Onda ću je poslati što pre, gospodine Broklherst, uveravam vas da mi je stalo da se što pre otarasim odgovornosti koja postaje sve teža i teža. - Nesumnjivo, nesumnjivo, gospođo. A sada idem. Vratiću se u Broklherst Hol kroz dve nedelje. Moj dobar prijatelj arhiepiskop neće mi dozvoliti da ga ranije ostavim. Izvestiću gospođicu Templ da će dobiti novu učenicu, tako neće biti nikakvih teškoća kad bude stigla. Zbogom! - Zbogom, gospodine Broklherst. Pozdravite gospođu i gospođice Broklherst, Augustu i Teodoru, i gospodina Brotona Broklhersta. - Hvala, gospođo. Mala, evo jedne knjige koja se zove Dečji vodič. Čitajte je uz molitve, naročito onaj deo koji govori o strašnoj, iznenadnoj smrti Marte G., jednog neposlušnog deteta, koje se odalo lažima i pritvornosti. S tim rečima, gospodin Broklherst stavi mi u ruke jednu sveščicu, ušivenu u korice, i pošto je zazvonio za svoja kola, otišao je.Gospođa Rid i ja ostale smo same. Nekoliko minuta proteklo je u ćutanju. Ona je šila, a ja sam je posmatrala. Gospođa Rid je tada mogla imati trideset šest ili trideset sedam godina. Bila je snažno građena, imala i široka ramena, debele ruke i noge. Nije bila visoka; iako puna, ipak nije bila debela. Imala je nekako široko lice, jako isturenu čvrstu donju vilicu, nisko čelo, usta i nos bili su dosta pravilni. Pod njenim smeđim obrvama sijalo je oko lišeno svake samilosti; koža na licu bila je crna i gruba, a kosa je imala boju kudelje.

27

Ona je bila odličnog zdravlja i nije znala za bolesti. Bila je iskusna, dobra domaćica i pod svojim nadzorom držala je celu kuću i poslugu. Samo su njena deca prkosila njenom autoritetu i podsmevala joj se; oblačila se dobro i umela je da naglasi svoj stas i istakne svoje haljine. Sedeći na niskoj stolici, nekoliko koraka od njene fotelje, zagledala sam joj lice i ispitivala joj crte. U rukama sam držala knjižicu u kojoj je opisana iznenadna smrt lažljivice. Priča koja je trebalo da mi posluži kao prigodna opomena. Sve što se desilo, sve što je gospođa Rid rekla gospodinu Broklherstu o meni, ceo tok njihovog razgovora bio je još uvek svež i surovo mi je zvonio u ušima: svaka reč me je bolno žacnula tako da se u meni sve pobunilo i uzavrelo. Gospođa Rid podiže oči sa svog rada i prsti joj prekinuše svaki pokret. - Iziđite i idite u dečju sobu - glasila je njena zapovest. Moj pogled ili nešto drugo s moje strane morali su joj se učiniti uvredljivi, jer je progovorila neobično razdraženo, iako prilično prikriveno. Ustala sam i pošla vratima, i vratila se natrag. Prošavši kroz sobu, prišla sam prozoru i približila joj se. - Moram da govorim. Bila sam nepravično ugnjetavana i osetila sam potrebu da se okrenem protiv onih koji su me vređali. Ali kako? Kakvu sam moć imala da se osvetim svojoj neprijateljici? Prikupila sam svu energiju da izgovorim ovu osornu rečenicu: - Ja nisam dvolična. Kada bih to bila, rekla bih da vas volim, ali izjavljujem da vas ne volim. Mrzim vas više nego ikoga na svetu posle Džona Rida. Ovu knjižicu o lažljivici možete dati svojoj kćeri Georgijani , jer ona laže, a ne ja. Ruke gospođe Rid ostale su nepomične na njenom radu, njene ledene oči su me prodorno gledale. - Šta imate još da kažete? - upitala je ona tonom koji se obično upućuje protivniku istih godina, a ne detetu. One njene oči, onaj njen glas pobudili su u meni svu odvratnost koju sam osećala prema njoj. Dršćući od glave do pete od neke neukrotive uzrujanosti, nastavih: - Milo mi je što mi niste nikakav rod. Nikada, dok god živim, neću vas više zvati ujnom. Nikada neću doći da vas vidim kad odrastem, i ako me neko zapita da li vas volim, ili kako ste se prema meni ophodili, reći ću da mi je muka kad na vas pomislim, i da ste se prema meni najsvirepije poneli. - Kako se usuđujete da to kažete, Džejn Ejr? Kako se usuđujem, gospođo Rid? Kako se usuđujem? Pa to je istina. Mislite da ja nemam osećanja i da mogu da živim bez trunke ljubavi ili nežnosti! Ali ja ne mogu tako da živim, a vi ste bez milosti. Sećaću se do poslednjeg daha kako ste me gurnuli grubo i mučki gurnuli u crvenu sobu i zaključali tamo, iako sam se

28

gušila i vikala u očajanju: „Smilujte se, ujna Rid! Smilujte se!" Kažnjena sam bila i patila samo zato što me je vaš gadni sin udario i bacio na pod ni zbog čega. Reći ću tačno svima koji me budu pitali. Svet misli da ste vi dobra žena, ali vi ste zli, tvrda srca. Vi ste dvolični! Pre nego što sam završila svoj govor, duša je počela da mi se širi, obuzelo me je neko novo, najčudnije osećanje slobode i trijumfa. Učinilo mi se kao da je neka nevidljiva veza prsla i da sam se dočepala najzad nenadane slobode. Uostalom, taj utisak nije bio bez uzroka. Gospođa Rid se izgleda uplašila, rad joj je pao na kolena, podigla je ruke, vrtela se u fotelji, a lice joj se grčilo kao da će da zaplače. - Džejn, vi se jako varate. Šta vam je? Zašto drhtite tako celim telom? Hoćete li malo vode? - Ne, gospođo Rid. - Hoćete li što drugo, Džejn? Verujte mi da želim da budem vaš prijatelj. - Ne, vi to ne želite. Rekli ste gospodinu Broklherstu da imam rđav karakter, da sam dvolična. Reći ću svima u Lovudu ko ste i šta ste sve sa mnom radili. - Džejn, vi ne razumete ove stvari. Deca se moraju grditi zbog svojih pogrešaka. - Laganje nije moj običaj - uzviknula sam jako, divljački. - Ali, vi ste odveć nagli, Džejn, to morate priznati, a sada se vratite u dečju sobu kao dobra devojčica i odmorite se malo. - Ja nisam za vas dobra devojčica. Ne mogu da legnem. Pošaljite me što pre u školu, gospođo Rid, jer se užasavam ovde da živim. - Zaista ću je što pre poslati u školu promrmlja gospođa Rid „sotto voce" (u sebi) i, pokupivši svoj rad, naglo napusti odaju. Ostala sam sama u sobi, kao pobednica na bojnom polju. Trenutak sam stajala na ćilimu, na kome je gospodin Broklherst stajao, i uživala pobednički u tišini. Najpre sam bila van sebe od radosti, ali ovo prkosno zadovoljstvo opalo je isto tako brzo kao što se usporavao ubrzani otkucaj moga bila. Jedno dete ne može da se svađa sa svojim starijima kao što sam ja to učinila ne može da pušta na volju svojim raspaljenim osećanjima kao što sam ja pustila a da zatim ne oseti strah od griže savesti i svu ozbiljnost reakcije. Moja duša, dok sam optuživala i pretila gospođi Rid, mogla bi se tačno porediti sa pustarom na kojoj zapaljena paprat plamti, ali ta ista pustara, crna i opustošena pošto se plamen ugasio, mogla bi da predstavi moje duševno stanje kada su mi pola sata ćutanja i razmišljanja pokazali svu ludost moga ponašanja, i svu gorčinu moje mržnje i mrskog položaja. Prvi put sam osetila neku želju za osvetom. Ali, ma kako da je to vino bilo pri prvom gutljaju toplo i aromatično, drugi gutljaji, metalni i nagrizajući, stvarali su u meni osećaj kao da sam otrovana. Vrlo rado bih otišla i zamolila gospođu Rid za oproštaj, ali znala sam,

29

nešto iz iskustva, nešto po nagonu, da bi to bio način da me odgurne sa dvogubim prezrenjem, što bi samo ponovo probudilo neukrotiv nagon moje prirode. Međutim, želela sam da se pozabavim nečim boljim; da ne mislim na mržnju, ljutnju i negodovanja. Uzela sam knjigu neke arapske priče, sela i počela da čitam. Nisam mogla da shvatim šta čitam i misli su mi lutale preko stranica, koje su me obično očaravale. Otvorila sam staklena vrata na trpezariji. Žbunje je bilo nepomično. Mrak i mraz vladali su nad celim imanjem, nenarušeni ni suncem ni vetrom. Podigla sam i prebacila suknju preko glave i ruku, i izišla sam da se prošetam jednom pustom stazom, ali nisam našla zadovolltva u tihom drveću, u popadalim šišarkama, u smrznutim ostacima jeseni, u požutelom lišću koje je vetar na gomilu skupio i sada mrazom okovao. Naslonila sam se na jednu kapiju i poomatrala pusto polje na kome ovce nisu više pasle i na kome se sada kratka trava belila od mraza. Bio je tmuran dan a mračno nebo je „mirisalo na sneg". Pokoja pahuljica pala bi na čvrstu zemlju i sleđenu livadu ne topeći se. I ja, nesrećno dete, stajala sam tu šapućući neprestano: „Šta da radim šta da radim?" Najednom čuh glas koji je vikao. - Gospođice Džejn! Gde ste? Dođite na ručak! Pogodila sam da je to bila Besi, ali se nisam po makla. Njen lak korak već se čuo na stazi. - Nevaljala mala - reče ona.- Zašto se ne odazivate i ne dolazite? Besina pojava, upoređena sa mislima koje su me mučile, učinila mi se vedra, iako je, po starom, bila nešto ljuta. U samoj stvari, posle moga sukoba i pobede nad gospođom Rid, nisam bila naročito raspoložena da se brinem o prolaznoj ljutini dadilje, već sam, naprotiv, bila sklona da se zgrejem u Besinom srcu. Zagrlila sam je obema rukama i rekla: - Hajdemo, Besi! Ne grdite me!' Moje ponašanje bilo je slobodnije i bez ustezanja, preko običaja, i to joj se nekako svidelo. - Čudno ste vi dete, gospođice Džejn - reče ona pošto me je pogledala. - Jedna mala usamljena lutalica. Čini mi se da ćete poći u školu? Klimnuh glavom. - I zar vam neće biti žao da ostavite sirotu Besi? - Šta, zar Besi mari za mene? Ona me uvek grdi. - Zato što ste tako neobična, uplašena, bojažljiva devojčica. Trebalo bi da ste smeliji. - Šta, da izvučem još više grdnje? - Koješta! Vi ste skoro stvoreni za to, to je izvesno. Moja mati mi je kazala, kad je bila prošle nedelje da me obiđe, da ne bi volela da vidi svoje dete na vašem mestu. Hajdemo, imam dobre vesti za vas.

30

- Ne verujem, Besi. - Dete, šta to treba da znači? Kako me zabrinutim očima posmatrate? Pa lepo, gospođa i mlade gospođice i gospodin Džon idu na čaj po podne kod nekih prijatelja, a vi i ja pićemo čaj zajedno. Zamoliću kuvaricu da napravi mali kolač, a zatim ćete mi pomoći da pregledamo vaše fioke, jer ću uskoro početi da pakujem vaše stvari. Gospođa želi da napustite Gejtshed kroz dan-dva, i vi ćete izabrati igračke koje želite da ponesete sobom. - Besi, morate mi obećati da me više nećete grditi dok ne odem. - Obećavam vam, ali pazite da budete dobra devojčica i da me se ne bojite. - Nemojte se trzati kada slučajno počnem jače da govorim. To me ljuti. - Mislim da vas se više neću plašiti, Besi, jer sam se navikla na vas, ali ću uskoro imati da se plašim drutih osoba. - Ako ih se budete bojali, neće vas voleti. - Kao vi, Besi? - Ja vas ne mrzim, gospođice, verujem da vas, čak, više volim od ostalih. - Ali vi to ne pokazujete. - Mali vraže! Počeli ste sasvim drukčije da govorite. Zbog čega ste se tako osmelili? - Pa eto, uskoro ću vas napustiti, a sem toga... Umalo što nisam rekla šta se desilo između gospođe Rid i mene, ali sam se predomislila i setila da je bolje da prećutim to poglavlje. - I tako vam je milo što me ostavljate? - Ni najmanje, Besi, u ovom trenutku mi je skoro žao. - U ovom trenutku! I skoro! Kako hladno to kaže moja mala gospođica. Kladim se, kad bih zatražila da me poljubite, vi biste kazali da više volite da to ne učinite. - Poljubiću vas od sveg srca, sagnite glavu. Besi me posluša. Zagrlile smo se i poljubile, i ja sam pošla za njom u kuću potpuno utešena. To popodne prošlo je u miru i tišini, a uveče Besi mi je ispričala jednu od svojih najzanimljivijih priča i pevala mi neke divne pesme. Čak i za mene život je bio pun sunčevih zraka.

31

GLAVA PETA

Pet časova je tek otkucalo u zoru devetnaestog januara kada je Besi unela sveću u moju sobu i zatekla me već budnu i skoro odevenu. Ustala sam pola sata pre njenog ulaska, umila se i obukla pri mesečini, koja je prodirala kroz uzani prozor moje sobe. Trebalo je da toga dana napustim Gejtehed kolima koja su prolazila pokraj vratareve kuće u šest časova ujutru. Besi se jedina digla u kući, založila vatru u dečjoj sobi, gde je počela da mi sprema doručak. Malo je dece koja mogu da jedu kada su uzbuđena uoči puta, pa tako i ja. Pošto je Besi uzalud navaljivala da progutam nekoliko kašika toplog mleka i hleba, zavila mi je nekoliko biskvita i stavila ih u moju torbu, zatim mi je pomogla da obučem bundu i stavim kapu, i kada se ogrnula šalom izišle smo iz sobe. Prolazeći pored spavaće sobe gospođe Rid, ona mi reče: - Hoćete li da uđete i kažete gospođi zbogom? - Ne, Besi. Sinoć kada ste vi sišli na večeru prišla je mojoj postelji i rekla da ujutru ne treba da uznemiravam kako nju, tako ni moje rođake. Tom prilikom je dodala da ne zaboravim da je ona uvek bila moj najbolji prijatelj i da prema tome o njoj treba da govorim samo sa zahvalnošću. - I šta ste odgovorili, gospođice? - Ništa. Pokrila sam lice pokrivačem i okrenula glavu zidu. - To nije bilo lepo od vas, gospođice Džejn. - Sasvim lepo, Besi. Vaša gospođa nije bila moj prijatelj, već moj neprijatelj. - Oh, gospođice Džejn, ne govorite tako. - Zbogom, Gejtshed uzviknula sam dok smo prolazile kroz trem i izišle na glavna vrata. Mesec je bio zašao i napolju je bilo vrlo mračno. Besi je nosila fenjer, čija je svetlost poigravala preko šljunkovite staze ovlažene skorašnjim jugom. Zimsko jutro bilo je vlažno i hladno. Zubi su mi cvokotali dok sam žurila stazom. U vratarevoj kući gorela je svetlost, i kada smo stigle njegova žena je tek ložila vatru. Moj kofer, prenesen još sinoć, stajao je tu, pored vrata, uvezan konopcem. Nešto malo posle šest časova udaljena lupa točkova najavila je dolazak kola. Prišla sam vratima i gledala kako se fenjeri žurno približuju kroz tminu. - Putuje li sama? upita vratareva žena. - Da. - A je li daleko? - Pedeset milja.

32

- Pa to je dug put. Čudim se kako se gospođa Rid ne plaši da je pusti samu da putuje. Diližansa se zaustavila. Stala je, sa četiri upregnuta konja, pred kapijom. Njen gornji deo bio je pretrpan putnicima, kočijaš i čuvar glasno su vikali da se požurimo. Moj kofer je bio ubačen. Otrgnuli su me iz Besinog zagrljaja i poljubaca. - Pazite je, dobro je čuvajte! - doviknula je ona čuvaru, kada me je peo u kola. - Da, da bio je njegov odgovor. Vrata se zalupiše, jedan glas doviknu „U redu!", i mi krenusmo. Tako sam bila otrgnuta od Besi i Gejtsheda, tako sam bila bačena u neizvesnost i, kao što sam tada mislila, u neke daleke i tajanstvene krajeve. Jedva se sećam toga puta. Znam samo da mi se dan učinio neprirodno dug i izgledalo mi je da smo proputovali stotine milja. Prošli smo kroz nekoliko gradova i u jednom od njih, jednom velikom gradu, diližansa se zaustavila; konji su bili ispregnuti i putnici su sišli da ručaju. Mene su uveli u jednu krčmu, gde je čuvar želeo da ručam, ali kako nisam imala apetita ostavio me je u nekoj ogromnoj sobi koja je imala ognjišta na oba kraja, luster sa svećama na tavanici i visoko na zidu malu crvenu policu punu muzičkih instrumenata. Dugo sam šetala goredole smrtno uplašena da neko ne uđe i ne ukrade me, jer sam verovala u otmicu dece podvizi koji su se često ponavljali u Besinim pričama. Najzad, čuvar se pojavio. Opet sam bila ubačena u kola, čuvar je seo na svoje određeno mesto, dunuo u rog i kola su opet zatandrkala preko popločane ulice grada. Popodne je bilo vlažno i nekako maglovito, a kada je nastao sumrak osetila sam da smo stvarno dosta odmakli od Gejtsheda. Nismo više prolazili kroz gradove. Predeo se promenio, sivi bregovi zaokružavali su vidik, i kad se suton spuštao silazili smo u jednu dolinu punu mračne šume, i duboko u noć čula sam pomamno zavijanje vetra kroz drveće. Uljuljkana ovim šumom, najzad sam zaspada, ali nisam dugo spavala, jer me je naglo zaustavljanje diližanse trglo iz sna. Vrata su se otvorila i jedna osoba, nalik na služavku, priđe odmah. Videla sam njeno lice i odelo pri svetlosti lampe. - Da li je tu jedna devojčica po imenu Džejn Ejr? - upita ona. Odgovorih „da", i spustiše me na zemlju. Moj kofer je skinut dole i diližansa se ubrzo izgubila. Bila sam sva ukrućena od dugog sedenja i ošamućena od galame i lupnjave kola. Pribrala sam se i pogledala oko sebe. Kiša, vetar i mrak ispunjavali su prostor, no i pored toga ipak sam nazrela jedan zid i otvorena vrata. Prošla sam kroz njih sa svojom novom vodiljom, a ona ih je zatvorila i zaključala. Unutra se sada videla jedna kuća ili kuće jer se zgrada protezala daleko sa mnogo prozora, od kojih su neki bili osvetljeni. Pošli smo širokom šljunkovitom

33

stazom punom vode i stigli do vrata, koja su nam otvorili. Zatim me je služavka uvela u jednu sobu gde je gorela vatra i ostavila me samu. Stala sam i grejala svoje promrzle prste na plamenu, a potom sam pogledala oko sebe. U sobi nije bilo drugog osvetljenja, ali je i nejasna svetlost sa ognjišta s vremena na vreme pokazivala tapete, ćilime, zavese i sjajan mahagonski nameštaj. Bila je to soba za prijem, ne tako prostrana i tako lepa kao salon u Gejtshedu, ali prilično udobna. Taman sam pokušala da razaznam siže jedne slike na zidu, kada se vrata otvoriše i jedna osoba uđe sa svećom, dok je druga išla za njom. Prva je bila visoka dama sa tamnom kosom, crnih očiju, bleda i široka čela. Bila je umotana u šal, ali njen izgled bio je ozbiljan a držanje otmeno. - Dete je vrlo malo da ovamo putuje reče ona spuštajući sveću na sto. Posmatrala me je pažljivo nekoliko trenutaka, a zatim dodala: - Bilo bi bolje da je odmah smestimo u postelju. Izgleda umorna. Jeste li umorni? - upita me spuštajući ruku na moje rame. - Malo, gospođo. - I gladni, nema sumnje. Dajte joj da nešto večera pre nego što legne, gospođice Miler. Da li je ovo prvi put da ste se rastavili od roditelja kako biste došli u školu, devojčice moja? Objasnih joj da nemam roditelje. Upitala me je da li su davno umrli, koliko mi je godina, kako se zovem, da li znam da čitam, pišem i pomalo da šijem; zatim je blago dodirnula moj obraz prstom i, rekavši da se nada da ću biti dobro dete, poslala me sa gospođicom Miler. Gospođa, koju sam ostavila mogla je imati otprilike dvadeset devet godina, druga, koja je sa mnom pošla, učinila mi se nekoliko godina mlađa. Prva je ostavila na mene dubok utisak svojim glasom, izgledom i držanjem. Gospođica Miler bila je običnija, rumena u licu, iako iznurenog izgleda, večito u žurbi kao da ima hiljadu poslova da svrši. Uostalom, izgledala je kao pomoćnica učiteljice, što je ona, kako sam docnije videla, i bila. Išla sam za njom iz sobe u sobu, iz hodnika u hodnik, kroz veliku, nepravilnu zgradu. Malo-pomalo, tihe odaje kroz koje smo prošle zamenile su druge, iz kojih je dopirao šum glasova, i ubrzo smo ušle u jednu široku, dugačku sobu sa dva velika stola na svakom kraju, na kojima su gorele po dve sveće. U klupama su sedele devojke raznog doba starosti, od devet ili deset do dvadeset godina. Pri nejasnoj svetlosti, koja ih je obasjavala, učinilo mi se da ih ima nebrojeno mnogo, iako ih u stvari nije bilo više od osamdeset. Bile su podjednako odevene, u tamnu uniformu od mrke vunene tkanine staromodnog kroja, sa dugačkim holandskim keceljama. Bio je to čas učenja, preslišavale su se za sutrašnje časove, i šum koji sam čula bio je kombinovani rezultat njihovog šaputanja.

34

Gospođica Miler mi je dala znak da sednem u jednu klupu blizu vrata, zatim je prešla na drugi kraj učionice i naredila: - Redare, pokupite sveske i sklonite ih. Četiri visoke devojke ustadoše iz raznih klupa, pokupiše i skloniše knjige. Gospođica, Miler ponovo naredi: - Redare, donesite poslužavnike. Visoke devojke su izišle i ubrzo se vratile. Svaka je nosila poslužavnik s porcijama, u kojima nisam znala šta se nalazi s bokalom i čašom. Obrok je svima bio razdeljen, a učenice koje su bile žedne pile su iz zajedničke čaše. Kada je na mene došao red, pila sam jer sam bila žedna, ali hranu nisam okusila, jer usled umora i uzbuđenja nisam mogla da jedem. Pa ipak sam tada videla da je to bila neka tanka pogača od ovsa, isečena na parčad. Kada je obed bio gotov, gospođica Miler je očitala molitvu i učenice su, dve po dve, pošle uz stepenice. Ovoga puta bila sam tako savladana umorom da sam jedva primetila kako izgleda spavaća soba, sem da je, kao i učionica, bila vrlo dugačka. Te noći spavala sam u postelji sa gospođicom Miler. Ona mi je pomogla da se svučem. Kada sam legla, pogledala sam dugi niz kreveta u kojima su spavale po dve osobe. Posle dvsetak minuta jedina svetlost bila je ugašena i u toj tišini i mraku odmah sam zaspala. Noć je brzo prošla. Bila sam isuviše umorna čak i da sanjam. Probudila sam se samo jednom i čula kako vetar pomamno duva i kiša lije, i uverila se da je gospođica Miler pored mene. Kada sam opet otvorila oči, neko zvono je zvonilo na sav glas. Učenice su već ustale i oblačile se. Još se nije razdanilo i dve svetiljke gorele su u sobi. Ustala sam preko volje. Bilo je očajno hladno i ja sam se obukla kako sam umela i pored cvokotanja umila se kada je lavor bio slobodan, što se nije tako brzo desilo, jer se po šest devojaka umivalo na jednom umivaoniku koji je stajao nasred sobe. Opet je zvono zazvonilo. Dve po dve sišle smo niz stepenice i ušle u hladnu i jedva osvetljenu učionicu. Ovde je gospođica Miler očitala molitvu, a zatim je naredila: - Podelite se na razrede. Velika galama trajala je nekoliko minuta za koje je vreme gospođica Miler neprekidno vikala „mir" i „red". Kada se utišalo, videla sam, najzad, kako su se učenice povukle i obrazovale četiri polukruga ispred četiri stolice, koje su stajale pokraj četiri stola. Sve su držale knjige u rukama, a jedna knjiga velika kao Biblija ležala je na svakom stolu, pred praznim sedištem.

35

Posle kratke pauze od nekoliko sekundi, ispunjene nejasnim žagorom glasova, gospođica Miler išla je od grupe do grupe umirujući ove glasove. Jedno udaljeno zvono odjeknulo je. Ubrzo zatim ušle su tri dame u sobu, svaka je prišla stolu i zauzela svoje mesto; gospođica Miler sela je na četvrtu praznu stolicu, koja je bila najbliže vratima i oko nje su se okupile najmanje učenice. Bila sam prozvana u ovaj niži razred i smeštena na poslednje mesto. Rad je počeo. Dnevni program bio je ponovljen, potom su izvesne stranice iz Biblije pročitane i najzad se počelo s čitanjem Novog zaveta koje je trajalo čitav sat. Dok su vežbanja bila završena, uveliko se razdanilo. Neumorno zvono je sada odjekivalo i četvrti put. Razredi su se uredili i pošli u drugu sobu na doručak. Kako sam se obradovala pri pomisli da ću najzad dobiti nešto da pojedem. Bila sam skoro iznemogla od gladi pošto sam vrlo malo jela dan ranije. Trpezarija je bila velika i niska sumorna soba. Na dva dutačka stola pušile su se dve činije s nečim toplim, što na moje zaprepašćenje nije imalo nimalo primamljiv miris. Opazila sam opšte negodovanje kada su učenice pokušale da to pojedu, i sa dna stola najstarije učenice počele su da gunđaju. - Odvratno! Poridž je opet zagoreo. - Mir, - dobaci jedan glas, ali ne gospođice Miler, već jedne od učiteljica iz viših razreda, male crnomanjaste osobe, elegantno odevene, ali nekako plačevnog izgleda, koja je sela u čelo jednog stola, dok je jedna krupnija učiteljica sela za drugi. Uzalud sam pogledom tražila onu koju sam sinoć videla, ali ona i nije bila tu. Gospođica Miler sedela je u dnu stola, gde sam bila i ja, a neka neobična starija dama, stranačkog izgleda, učiteljica za francuski jezik, kako sam kasnije doznala, zauzela je mesto na drugom kraju. Očitana je dugačka molitva i otpevana himna, i tek posle toga služavka je donela čaj učiteljicama i obed je počeo. Izgladnela i sasvim iznemogla, progutala sam jedno dve kašike iz svoje porcije, ne misleći na ukus, ali kada je prva glad prošla, ubrzo sam uvidela da je nemoguće jesti ono što imam iopred sebe; zagoreo poridž je što i crvljiv krompir, ni glad ne može da ga svari. Kašike su se dizale lagano, videla sam kako svaka učenica proba i pokušava da proguta hranu, ali u većini slučajeva napori bi bili napušteni. Doručak je bio završen i niko nije doručkovao. Molitva zahvalnosti bila je očitana za ono što nismo dobili, druga himna otpevana, i učenice su iz trpezarije prešle u učionicu. Ja sam izlazila poslednja i, prolazeći pokraj stola, opazila sam kako je jedna učiteljica uzela činiju s poridžom i probala ga. Pogledala je zatim druge i njihovo držanje izražavalo je nezadovoljstvo. Jedna od njih, punija, prošaputala je: - Kakvo grozno jelo! To je sramota! Četvrt časa pre nego što je učenje opet počelo učionica se pretvorila u paklenu

36

graju, jer za to vreme je izgleda bilo dozvoljeno da se glasnije i slobodnije govori i učenice su iskoristile tu povlasticu. Ceo se razgovor vodio o doručku i sve su devojke otvoreno negodovale. Jadna deca! To im je bila jedina uteha. Gospođica Miler bila je sada jedina učiteljica u sobi. Jedna grupa starijih učenica stajala je oko nje i govorila joj ozbiljno, preteći rukama. Čula sam kako je neka izgovorila ime gospodina Broklhersta, na šta je gospođica Miler s neodobravanjem zavrtela glavom. Ali se nije mnogo trudila da utiša opšti gnev. Nema sumnje da je i ona