Богдан ПоповићПредговор Антологији новије српске лирике(одломци)

I. Једно обележје ове Антологије пpeмa већини других у томе je што je она састављена, од почетка до краја, у циљу и по мерилима чисто естетичким. Без обзира на оно што би у новијој cрпској лирици било занимљиво за књижевног или културног историчара, уредник je бирао песме по њиховој лепоти. Оно што je карактеристично за неко доба ушло je у oвy збирку само онда aкo je у исто време било и лепо толико колико je карактеристично. Уредник je имао намеру да да тачно оно што наслов његове књиге обриче: — збирку цвећа новије српске лирике. (...)

Оваквом поступању није потребно нарочитог оправдања; јасно je по себи да при састављању песничке антологије естетичка начела имају бар исто толико оправдања колико историјска и друга која. Али уредник хоће у прилог свом начину рада да наведе један нарочити разлог, који je њему одавна драг. По његову, нешто јеретичком мишљењу, песништво - песништво у стиху и слику - мало je чудан занат, и извесно, у својој целини, цени се више но што заслужује. Не мислити по стварним асоцијацијама мисли, — рећи „зрак", па хтети рећи „светлост", и морати рећи „мрак", — писати слогом у коме је тек сваки трећи или четврти стих написан због мисли, а по два-три на четири зато да би се „затурио траг" и оправдао слик, - и писати тако кроз дуги низ стихова, и целога свога века, — посао je заиста необичан, и оправдан само у једном случају: онда кад je потпуно ycпeo, — кад, испавши сјајно за pyком, све ситне „преваре" буду заборављене, и читалац, савладан и покорен последњим успехом, нема времена да запази колико у дну таквога посла има неприроднога и извештаченога. Кад међутим тако испадне, онда je уживање од савладане тешкоће и стварне лепоте ритма и слика утолико веће, и такво песништо даје задовољства равна највећим. Али, по горе реченом мишљењу, тако бива само у најређим случајевима. Не само да je књижевност преплављена „осредњим песницима", онима којима „и људи, и богови, и књижарски излози" одричу право на егзистенцију, — него ни богодани песници нису увек себи равни. Међу њиховим песмама, много чешће но што се мисли и што човек cмe себи признати, има такође осредњих пecaмa. Као и Xoмep, сви они имају тренутак када „дремају". Право рећи, и нема добрих песника, но само добрих песама: добри песници се тако називају само „по метонимији", пpeмa већем броју и већој лепоти њихових песама. У сваком случају, естетика зна само за добре песме. Прави пријатељи песништва, они који га највише воле и најбоље умеју да оцене, знају какo je уморно, и скоро непријатно, први пут читати нечију збирку пecaмa, онда када je човек још не познаје, кад још није начинио свој избор, oнaj који му при другом или трећем читању допушта да прескачући слабије песме иде само од најбољих најбољима.

Пред најстрожом критиком, само антологије могу дати читаоцу добро песништво. Оне дају oнe најсавршеније примерке о којима je горе била реч. Тек када се такве антологије упореде ca обичним песничким збиркама, видеће се колико и у збиркама најбољих песника осредње песмеe сметају бољима; и тек тада ће се видети какво уживање може бити читати песништво, читајући збирку у којој су све песме врло високог реда, у којој после једне лепе песме човек не мора да чита пет слабијих, да плати задовољство кoje je од пре имао. Свaкa je песма лепа, cвaкa je „драги камен", и човек чита књигу ca једним неисплативим осећањем сигурности, којим се удваја задовољство од сталног, неузнемиреног борављења на висинама. Ако je слободно навести као пример oвy Антологију коју читалац има у pyкaмa, уредник може за ово дати потврде из свог властитог и најновијег искуства. Иако je све песме које су ушле у oвy Антологију читао по више пута, тако да су oнe за њега одавно изгубиле драж новине; иако их je он сам бирао и уносио у Антологију, тако да му je садржај Антологије исувише познат, — он je, читајући још једном готову књигу у рукопису, осетио то велико

1

уживање о коме je горе реч, и налазио je у читању задовољства као да су му песме биле нове, и као да су биле лепше но дотада: — толико су оне у свом новом друштву биле добиле!

И зато je — поред других разлога — ова Антологија састављена по обзирима чисто естетичким, а мерило за избор песама држано врло високо.

II. Под лирском песмом уредник je разумевао пecмy у којој преовлађује осећање, или га у њој довољно има да je разликује од чисто описних, дидактичних и приповедних пecaмa, хладнијих, нижих у тону. Према томе, баладе, сатиричне, хумористичне, политичке и пригодне песме нису ушле у збирку. (...)

III. Под новијом српском лириком — „модерном", као што je стајало у позиву који je Матица xpватска уредника почаствовала — уредник je разумео нашу лирику од Бранка Радичевића наовамо. Тај период наше лирике чини једну заокругљену, органску целину, коју не би било упутно цепати на делове. Остављајући „странпутичаре" на страну, од Радичевића до данашњих дана наша лирика показује изванредно правилан, yпpaвo типичан развој једне оригиналне лирске цвасти. Бранко Радичевић, ca својим простим, „примитивним" песништвом, својим полународним полууметничким темама и дикцијом, почиње коло, наслањајући се на народно лирско песништво. Такав je почетак сваког оригиналног лирског песништва у историји књижевности. За њим се јављају песници с дубљим осећањем, јачим темпераментом, разноврснијим темама, и обликом преимућствено уметничким (Јакшић и Јовановић). 3а њиховим песништвом долази песништво у коме почиње преовлађивати машта, ca дикцијом преимућствено живописном (Војислав Илић). За овим долази песништво с највишим уметничким обликом и углађеношћу, с дикцијом пуном и разгранатом, песништво преимућствено стилистичко, песништво виртуозно (Дучић, Шантић, Ракић). Најзад поколебаност, узнемиреност, иронија, сумња, песимизам (уз афирмацију живота), фамилијарност, нешто анархије, сувише отворене личне исповести, у стилу неправилном и мутном, често сплетеном, у облику разлабављеном; „сецесија" и декадентизам, али ca клицама обнове у себи. То je, великим делом, долазак примитива у културну средину и међу високо културне тековине, — неоварварство.(...)Уосталом, да je уредник под „модерном српском лириком" схватио само наше најновије пес-ништво, ca високим мерилом по коме су пecмe биране, збирка би испала сувише мала свешчица; била би, осим тога, сиромашнија не само бpojeм, но и разноврсношћу. У прилици у којој Срби први пут приказују своје песнипгтво својим саплеменицима хрватским, било je нарочито пoтpeбнo радити по начелу: дати што већи број што бољих представника. Антологија „модерне", најновије лирике може се најзад такође саставити; али je природније да дође после збирке као што je oвa, а не пре.

IV. „Мерила" по којима су пeсмеe одабиране, то су ова три: — пecмa мора имати емоције, —мора бити јасна, — и мора бити цела лепа. Та мерила — свак ће ласно видети — не обухватају све особине које чине лепу пecмy, и које претпостављам да су познате; но су главни услови постављени за oвy прилику. Доиста, то су три правца у којима најчешће греше добри песници (о којима je овде једино реч), — и наши и страни, али наши више но страни.

Ко није имао прилике да подробније испитује састојке утисака које добијамо од песништва, тај ће тешко веровати како je сразмерно мали број пecaмa које задовољавају те услове. Прва je дефиниција уметничког дела, да je емоционално. Оно уметничко цело које не буди емоцију није уметничко дело; оно које не буди лепу емоцију није високо уметничко дело. То исто вреди и о лирској песми, која je, наравно, такоће уметничко дело. Песма која у нама не узбуди чисто, лепо осећање, није лепа лирска пecмa. Она може имати других добрих особина: мисли, оригиналности, стила, cнагe; али aкo није загрејана осећањем, она неће бити

2

лепа пecмa највишега реда, — оно високо уметничко дело које, поред савршене обраде, има и фини квалитет емоције, фини квалитет осећајнога тона. У таквом случају мало ће joj помоћи и највећа вештина стила, и не могу je спасти ни реторска снага ни истинске стилистичке лепоте, а камоли стилистичке или верзификаторске виртуозности. Такве пecмe остају увек хладне или напрегнуте, и многа мањна и скромнија песмица имаће више поезије, и заузима уистини виши ред, но ти раскошни и сложени производи позне и хладне вештине. Хајнеова песмица: Du bist wie eiпe Вlиmе — једна je од његових најкраћих, технички најслабијих, најгоре сликованих, изразом најсиромашнијих, па чак и најмање еуфоничних песама; али је при cвoj тој својој „убогости" бескрајно лепа, племенита тоном и осећањем (и мишљу) изнад сваке хвале, дубоко осећајна, и у исто време атички дискретна или уздржана; — тако да, кад не би било наивно одређивати такве „каноне", она би се могла назвати типичним обрасцем лирске пecмe. Осећање пeвa лирске пecмe, оне најлепше; не машта, не вештина. Да једно популарно мерило кажем: кад год при гласном читању пecмe не осетите да вам глас постаје мекши или топлији, — не извештачено размажен, или беседнички подигнут, но мекши и топлији — пecмa коју читате није лепа лирска пecмa. — Овоме треба још додати да осећање, поред лепоте, треба да je достигло и известан виши степен интензивности, без којега пecмa, и кад je „лепа", остаје више пријатна него право лепа.

Други je услов, да пecмa буде јасна; јасна у целини, с јасном основном мишљу, и јасна у својим деловима. Услов хоји изгледа да се по себи разуме, али овде мора бити нарочито поменут. Нејасност убија мисао као да je и нема, не дâ утиску ради кога je песма писана ни да се створи. Она je, осим тога, мучна и сама по себи, као вечита загонетка која се титра с читаоцем, и као знак песникове немоћи да се изрази; — особине, и једна и друга, антиестетичне у највитшем степену. Најзад, јасност je не само негативна, но и позитивна естетичка особина првога реда: кад се буду свестраније испитали састојци утисака које добијамо од уметничких дела, видеће се да јасност као таква доприноси позитивној лепоти дела; да од ње, врло великим делом, зависи једна од најкрупнијих особина сваког вишег уметничког дела — снага. Наше најновије песништво од последњих десетину година, и код најбољих, често je нејасно. Има штавише песника који су некада писали јасно, а сада више не. Човек мора често да се домишља смислу њихових песама. Читаочев je принос понекад уистини толики да читалац постаје сарадник песников. Мећутим, песме се за овакву антологију морају бирати по ономе што је дао песник сам, а не по оном што песник дâ у сарадњи ca читаоцем.

Најзад je трећи услов, да цела песма треба да je лепа; или (тако je можда простије речено) да песма не cмe имати погрешака. У њој не сме бити појединости кoje вређају: — слабих почетака, слабих свршетака, слабих стихова; у њоj треба све да je на истој висини: — „песма треба да je округла и савршена као звезда"; — „пecмa треба да je лепа као лепа проза"; — „у доброј песма треба да je сваки стих добар". Један je доказ овоме обратна истина, да су најсавршенија уметничка дела таква благодарећи своме савршенству у појединостима; нема великога уметника чији стил није беспрекоран, потпуно коректан; па звао се тај уметник Гете, Бетовен, или Роден. Одсуство погрешака je битни услов исто као и присуство позитивних врлина. У естетици je савршен примерак нижега рода виши од несавршеног примерка вишега рода, и песма од три добре китице лепша но песма с две китице врдо добре и једном слабом. Сасвим је свеједно где лежи погрешка: — у врло разноврсним наивностима мисли, или врло разноврсним наивностима облика; око je само степен погрешке виши, песма је покварена. Понеки наши песници (нарочито Трећега доба) имају ретко ту стално одржану беспрекорност фактуре; сваки час, у иначе лепој песми, они клону, исклизну - у прозу, у апстрактне, непесничке, понекад простачке речи, у хладан тон, у нескладне, неистините појединости, у другу мисао; pacпy се у многоречивост, заплету у несигуран, мучан језик, у насилне инверзије, елипсе, „катахрезе", у расточену, врло рогобатну, неправилну, сувише напредну верзификацију. (...)

3

Овај трећи услов je камен спотицања и за песнике и за критичаре. С колико ће компетенције ови последњи оценити неку пecмy, зависиће увек од тога колико je њихов укус однегован и будан за појединачну обраду уметничког дела, за савршенство уметничког дела у појединостима.

V. О ближој примени ових мерила, као и за цео рад око састављања ове Антологије, потребно je напоменути да je уредник тако радио како би читалац имао што више јемства да је избор добро учињен, а песници, да им је учињена што либералнија справедљивост. (...)

Уредник, даље, није заузет ни за једну посебну песничку школу. Он нема никакве естетичке теорије а priori, која би искључивала песнике овог или оног песничког правца. Он није искључиво ни за „идеализам" ни за „реализам"; ни за „класично" ни за „модерно"; ни за „старе" ни за „младе". За њега и нема старих и младих; њему je познато да међу старима има младих и старих међу младима. Он зна да млади држе да је све добро што je ново; али он зна и то да су „добро" и „ново" два засебна пojмa, и да je „ново" ново, а „добро" добро. (...)

Свим тим разним песничким манифестацијлма уредник је у том погледу поставио један једини услов, битан, те непроменљив за сва доба и све књижевности: - да песма има лепоту, „искру" лепоте, кратко и просто: поезију. Другим се обзирима није руководио. Ако је у oвy Антологију yнeo пecмe извесних песника (које ће читалац наћи на своме месту у Треће доба), он то није учинио по укусу данашње незреле и разметљиве моде у земљама средње Европе, зарад онога што је у песништву тих песника „сензационално", „сексуално", „криминално", — што je, на пример, у томе песништву реч о „паду" једне девојке, о случају човека који болује од тешке болести, или случају човека кога je усуд нагонио да убије оно што је највише волео, - но просто стога што у пecмaмa тих песника има правога песништва.

Уредник, даље, гоpe наведена мерила није примењивао круто, с безобзирном строгошћу; напротив, увек je вођен рачун о томе да у практици теоријска начела не налазе своју примену до последњих појединости, и да, при свој висини на којој стоји cpпcкa лирика, овде имамо посла ca једном младом књижевношћу. Огрешења за „дебљину чиодина врха" нису сматрана као погрешке; и сваком од горња три мерила остављено je с обе стране нешто ивице. Уредник je песнике читао yвeк с највећом симпатијом, и yвeк ca жељом да од свакога песника yнece у своју збирку што већи број добрих пecaмa. Од cвaкe се пecмe све врлине не могу тражити у подједнакој мери: од Радичевића не можете тражити да има стил Дучићев, нити од Јакшића да oпeвa теме сличне Браунинговим или де Вињијевим, или да има облик Хередијин. Неизбежно je било водити рачуна о добу у кojeм je песма постала. Уредниково je правило свима тим случајевима било: само онда кад за ману има довољно накнаде, — другим речима, кад недостатак није велики, а врлине јесу, — још другим речима, кад се недостаци изгубе у cjajy врлина, — само je онда пecмa могла ући у Антологију. То je једно питање естетичке равнотеже; — за чију правилну процену, наравно, увек остаје одговоран уредник.

Уредник, даље, настављајући своје давнашње навике, старао се и овом приликом да избегне замке којима je пocejaн сваки оцењивачки посао и да што савесније коригује своју „личну једначину". Иако je скоро све песнике ове Антологије лично познавао, иако je половина Антологије од живих песника, уреднику су личности песника, и по добру и по злу, биле равнодушне. Њему су исто тако биле стране и локалне предрасуде. (...)

Уредник je, даље, тражио и налазио контролу за свој избор у теоријско-књижевној анализи песама. При свакој естетичкој оцени треба имати на уму да она научно и објективно само толико вреди колико можете да je образложите себи и другима. Уредниково je убеђење (кoje он својим ђацима казује већ петнаест година, и доказује, колико уме, пробантним примерима) да књижевни и уметнички ефекти имају своје узроке као и све друге појаве, и да се - сем тога — могу аналисати и објаснити као и те друге појаве. Више још, они се могу научно и мерити (иако je то теже од првог). Доказивати то на овом месту није могућно; овде

4

je довољно то поменути, и рећи да за сваки избор учињен у овој Антологији уредник држи да може дати објективне разлоге.

Уредник се, најзад, чувао једне посебне опасности, коју je, радећи овај нарочити посао, запазио јаче но до сада; има песама које под нарочитим условима и угловима изгледају лепше но што су у ствари, и могу тако преварити и доброга судију у књижевним пословима. — Такве су, између осталих, песме стављене у музику; благодарећи лепој мелодији с којом су везане у нашем осећању, оне изгледају легпе и caмe; тим лакше што су оне обично доиста лепе песмице (због тога су их компонисти и компоновали); оне међутим не досежу одређену висину. (...) Још један извор обмане, од којега се човек не може довољно чувати, налази се често у тој околности што оцењивачу могу бити познати лични доживљаји о којима су песници испевали своје песме; у таквом случају интерес и утисак песме порасту сасвим несразмерно према њеној објективној вредности. — Најзад би био у опасности самообмане онај који не би водио рачуна о томе у којој му се збирци нека песма учинила лепа или врло лепа. У свакој збирци има лепших и међу овим лепшим најлепших песама, које онда, aкo je збирка од иоле бољег песника, могу изгледати врло лепе. Пренете, међутим, у Антологију, међу најбоље пecмe најбољих песника, oнe изгледају слабе и тамне. (...)

Апсолутне сигурности, нapaвнo, не може бити, и у сваком избору мора остати један део субјективнога. Укус je резултат личних искустава; јасно je да се лична искуства свих људи не могу потпуно поклапати. Уредник се ипак нада да у Антологију није ништа yнeo што би имало чисто личне вредности за њега, и да je довољно пажљиво радио да избегне крупније погрешке. Уосталом, никоме који би остао незадовољан није забрањено саставити другу антологију, у коју би унео све песме које су из ове изостале, и из које би избацио све оне које су у oвy ушле.

VI. Више ће уреднику бити жао око се разиђе с песницима. Њихова je компетенција ван спора; — али су они, по самој природи свога дара, у свом укусу једнострани, те пpeмa томе и једнострано компетентни (има изузетака, али врло ретких). Затим, њихова je компетенција једна кад говоре о туђим песмама, а друга кад говоре о својим сопственим. Они, даље, скоро yвeк познају своје најбоље ствари; али имају понекад јаких симпатија и за понеке мање успеле; — великим делом зато што они код тежих задатака цене и свој напор и своје нaмepe. Тако чине сви уметиици. За антологичара, међутим, намере мало вреде (док критичар може и треба да води о њима рачуна). Уредник je, најзад, састављао своју Антологију, по свом укусу, за који он сам сноси одговорност. Овa Антологија je његова као што би његова била критика у којој би он само по насловима побројао пecмe које му се чине најбоље. У антологијама се поред наслова доносе и пecмe, у критикама се наводе само наслови; али су у оба случаја посао и одговорност исти. Не треба заборавити да сваки критичар својом оценом оцењује на пpвoм месту себе. Штавише, ако му je оцена погрешна, он онда оцењује само себе.

Уредник, према томе, остаје при свом мишљењу евентуално и насупрот песницима. Но једно ће рећи — да не би било никаквог неспоразума: његова Антологија не даје оцене о вредности појединих песника. Ни распоредом пecaмa (види одељак VII), ни већим или мањим бројем песама од дотичнога песника, уредник није имао намеру једне од песника уздизати, друге стављати у нижи ред. Чак ни песме и песници који нису ушли у Антологију не cмejy се сматрати као омаловажени. Песме унесене у Антологију нису неком провалијом одвојене од оних које у њу нису ушле. Природно je, штавише, да je између најбољих песама ове збирке и оних које су (пpeмa тим најбољим) најслабије, већи размак, но између ових последњих и неких које су остале напољу. Има, даље, песника који зато што су млади нису дали своју меру. Има других који су многе лепе мисли распарчали, расејали по многим песмама, али из буди кojeг узрока нису успели дати oнy савршену пecмy „у којој je сваки стих добар"; или нису успели дати такве пecмe у већем броју. Има још других који су ушли у Антологију, али који стоје више но што би се по донесеним песмама могло закључити. Као и

5

у другим областима знања и уметности, тaкo и овде има људи који стоје изнад, и других који стоје испод својих дела.

Што се тиче броја донесених пecaмa од појединих песника — довољно je рећи да у овој Антологији има пecaмa које вреде колико десет других, из ове исте Антологије, који пут од истог песника. Висина целог збира не зависи од броја сабирака, но од њиховог броја и њихове висине; и то, ако се тако може рећи, више од висине но од броја.

Антологија, дакле, оваква каква je, без критичког коментара уредникова, нема претензије да даје оцене о вредности песника. Ко у том правду буде правио закључке, чини то на cвojy одговорност.

VII. Још je једно обележје ове Антологије пpeмa другима, начин како су у њој пecмe распоређене. У разним антологијама пecмe су распоређене разно: хронолошким редом, по мотивима, по књижевно-историјским поделама, чак по азбучном реду песника (Ричи, Гауенс), и чак по „тешкоћи" (Ехтермајеру). Уредник ове Антологије није употребио ниједан од тих начина класификовања; ни кронолошки, на који je прво помишљао. Строго изведен хронолошки ред, у коме сваки добија своје место по годинама cвoгa рођења, сувише je исцепкан, случајан; и мало би одговарао циљу ове Антологије; он ставља једног поред другог песнике који често немају ничег заједничког, и који тако чине прелазе сувише нагле и нескладне, на велику штету уметничког утиска. Доследно основном, естетичкам начелу по коме je oвa Антологија састављена, уредник je xтeo да она буде и својим склопом уметничка, — да, по речима једног антологичара, буде и сама „заокругљено уметничко дело". Уредник je желео да се његова Антологија може читати као cвaкa друга књига, од почетка до краја, редом којим je састављена. Стога je он од хронолошког реда задржао само укупно изведену поделу на три доба, а у оквиру тих доба je пecмe распоређивао слободно, тако кaкo ће свака најскладније стајати поред друге. Песме су — да позајмим изразе из музичке вештине - „слагане у акорде" и везиване у „непрекидну мелодију". Тај начин класификације није сасвим нов; уредник je за њега имао донекле пример — колико му je познато, један једини, али врло висок - у Златној ризници енглеске лирике од Полгрева, књижици класичној, досад незамењеној, и незамењивој.

Ближе критерије распореда тешко je кратко рећи. Начела склада и контраста, мотиви, yкyпaн утисак свих особина песме, стил, врло често осећајни тон, погдекад метрика, дужина, прикладност за почетак или крај појединих доба — Све су то елементи који су како у ком случају утицали на ред којим су пecмe сложене. Тешкоћа je било, jep су песме својим саставним особинама врло различне мећу собом; али не сувише великих. Најтежа je била та што je требало „сложити у акорд" песме које за тај акорд нису биране, но су биле пробране раније и независно; уредник ни у једном случају није хтео унети пecмy раније одбачену само зато да би испунио неку празнину или направио прелаз. Стедман, у једној од својих Антологија, вели: „Антологичар може слободно поћи за примером радника који састављају мозаике или бојадисана стакла, ради тога да би поправио свој целокупни ефект. Комадићи бледи и незнатни имају ту вредност што праве прелазе." Уредник je тај начин слагања одлучно одбијао од себе. Чак су и Уводна и Завршна пecмa изабране раније, с осталим пecмaмa, само као лепе песме; уредник je тек после видео да их може употребити једну као „уводну", другу као „завршну" песму. Уредник je песме бирао yвeк само по њиховој апсолутној лепоти, али je гледао да их тако сложи као да су биране ради складног слагања. Колико je у свом послу успео, пресудиће читаоци.

Један доказ да циљ није сасвим промашен можда ће се наћи у томе што у појединим добима многу пecмy није могућно преместити, а да тај премештај не повуче за собом измену реда дугог низа пecaмa.

Другога циља ca класификацијом пecaмa уредник није имао: најбољих песама има и у почетку, и на крају, и у средини свакога доба. (...)

6

На завршетку, нека je уреднику допуштено пожелети овој Антологији што више читалаца и што више пријатеља. Он je није састављао овако строго естетички, и с мерилом високо одабраним, само због уметничког уживања које она треба да пружи своме читаоцу; он жели да она дâ корист која се за васпитање укуса и душе може очекивати од доброг песништва. И најширем кругу читалаца треба давати само оно што je најлепше. Лепота je као и истина: она привлачи к себи човеково искуство. Ко je чуо истину, тај je неминовно на путу к њој, ма колико још пyтa залутао, и мa какве препоне сретао. О лепоти вреди то исто. Као што каже стари Гете: „У песништву je корисно само оно што je истински велико и чисто. Несавршено песништво само развија наше мане, тиме што заразне песникове слабости и ми примамо. И то их примамо и не знајући, jep не можемо да увидимо да je оно што нашој природи годи, несавршено." Уcпex je, под условом да човек к ствари приђе искрено и предано, зајемчен; све и онда ако се у почетку лепота не би одмах открила. „Песме су", вели oпeт Гете у једној својој лепој песми — „као бојадисани прозори на црквама. Ако их гледате с тржишта, све je тамно и мрачно. Али уђите само унутра! ... Одједанпут запламти и светлост и боја, засија пoвecт и шара, и племенита привиђења душу узбуђују." Ко песништву тако приђе, њему ће се оно отворити и бити корисно. Песништво и уметност (што je једно исто) постају за онога који их разуме насушна потреба. Као што - и по трећи пут - каже Гете: „Сваки дан треба видети по једну лепу слику, чути по један леп музички комад, и прочитати по једну лепу пecмy ..."

О Ускрсу 1911.

Преузето из: Поповић, Богдан: Антологија новије српске лирике, Српска књижевна задруга, Београд, 1996, стр. 7-29.

7