Čovek i ljudska društvenost

Ljudsko društvo je nastalo razvojem materijalnog sveta, a posebno sveta živih bića, na osnovu istorije prirodnog i društvenog razvoja. Stoga je ono podeljeno u različite oblike: nacionalne, društvene, klasne, profesionalne, religiozne, kulturne i druge. U početku ljudske istorije, ono je živelo u specifičnim ljudskim oblicima gde se odvijao svakodnevni život. Horda predstavlja onaj oblik organizovanja-prelazi iz životinjske u ljudsku skupinu. Proces preobražaja tumači Darvin kao borbu za opstanak i prilagodjavanje čoveka uslovima života, dok Engels navodi da je osnovni činilac tog preobražaja ljudski rad, stvaranje orudja za rad, koje je omogućilo da se vrši preobražaj životinjske skupine u ljudsku. Društvo i čovek su nerazdvojni. Ni čovek ni društvo ne mogu jedno bez drugoga. Nekada se vodila rasprava o tome šta je starije, čovek ili društvo. Ali, danas za nauku nema dileme: istovremeno su nastali čovek i društvo, to je bio jedinstven proces.

Čovek nije samo prirodno, već ljudsko prirodno biće, a to znači društveno biće, jer na njega ne deluju samo prirodne, već i društvene sile. Prirodne i društvene sile su u jedinstvu, međusobno povezane. Dok su prirodne sile odlučujuće za njegovu fizičku egzi-stenciju, društvene sile su odlučujuće za njegovu ljudsku egzistenciju, za društvenu di-menziju njegove prirode. Upravo ljudski društveni odnosi predstavljaju bitan konstitutiv-ni elemenat društva, što je veoma važan momenat u objašnjenju suštine pojma čoveka i ljudske društvenosti. Kao organizovana zajednica ljudi, društvo je ukupnost međusobno povezanih društvenih pojava, kao rezultata uzajamnog delovanja ponašanja ljudi u okvirima razno-vrsnih međusobno povezanih društvenih delatnosti (delatnost biološke reprodukcije, eko-nomska delatnost, politička delatnost, kulturna i dr.), koje imaju svoje međusobno proži-majuće oblike društvene organizacije, počev od raznih pravila društvenog ponašanja (obi-čajnih, pravnih, moralnih i dr.), pa do raznih institucija i organizacija koje se konstituišu u tim okvirima. Čovekovo društveno biće se menja tokom istorije, jer se menja društvo, društveni odnosi. Te promene ne moraju da imaju uvek pozitivan karakter tako da stalnim povećavanjem čovekovih mogućnosti, pogotovo rastom njegovog znanja, praćeno je, da-kle, i negativnom stranom ljudske prakse, raznovrsnim oblicima ograničavanja i poroblja-vanja, pri čemu se razni oblici otuđenja pojavljuju kao stalni pratilac razvoja čoveka.