Djordje Balasevic - Jedan Od Onih Zivota

5/26/2018 Djordje Balasevic - Jedan Od Onih Zivota


63.644 rei i jedna psovka


Bio je to jo jedan od onih dana kad ti ba ne ide... No, da njih nije, kad bi se i setio da postojei dobri dani?

Pretpostavljam da sam tako primetio i izvesni Prljavi Vetar koji me je presreo ispred GlavnePote? Na tom uglu vetrovi se ionako okupljaju redovno, kao besposleni dripci pred seoskomsamoposlugom, i da je to bio jedan, recimo, severac, jugozapadni, kpsava, povetarac, ili bilo koji drugizaduvani lik iz meteorolokih izvetaja, verovatno ga ne bih ni pogledao...

Ali ovaj je bio prljav, prljav i sav nikakav, a ja definitivno imam falinku da takve u drutvuzapazim pre nego One Druge...

I mislim da bi se propisno obrukao da je morao da dune u spirometar...Konfete opalih latica zasule su oki Banke, na nagnutom izlizanom platou (idealnom za

Spomenik Vojniku Koji eka Devojku Koja Nee Doi?), bilo je papiria i opuaka sasvim dovoljnoda zasite i trgove ovog sveta, ali taj vetriak jednostavno nije imao plua ni da ihpomeri. jedva jenekako nakostreio onaj neukrotivi pramen na momelu, tekom mukom nabuno srozano reklamno

platno koje je sa fasade preko puta uporno pozivalo na jednu uveliko odigranu premijeru, i to je sve...Ipak, kad mi se onako grebatorski uneo u lice, roj neugodnih gazirajuih estica zaplesao mi je

u nozdrvama, ubacio sam trepavice u drugu brzinu i mugnuo niz izlog robne kue pokuavajui da gase otarasim, ali nije tek tako odustao. Saletao me je kao prosjak, sve do sredine peakog prelaza,

oseao sam ga as na jednom as na drugom ramenu, i inilo mi se da ti dodiri ostavljaju tragove naantilopu, pranjave i pepeljaste, lepljive kao tavanska pauina...Jedna nesnosna estica neizdrivo mi je zagolicala usnu, uhapsio sam je vrhom jezika i

pljucnuo kao zrno maka...Eto...I vetar su nam zaprljali...Pa sad, ako je to neki izgovor, bilo je poprilino kie poetkom meseca, danima su se sivi

vuneni oblaci cedili sa nebeskog trika. Teki Koraci zduno su peatili Trg Slobode, Zmaj ]ovinu imermer Katolike Porte, i onda, im je sunce malo prosuilo plonike, donovi su tu prainugu usitnilido perfekcije, toliko, znai, da je ak i jedan probueni vetar bio dovoljan da je digne i uskovitla...

Ekipi Autista na autobuskoj stanici to kao da nije smetalo?U prolazu sam pokuao da ulovim neki sapatniki pogled, ali samo bi neko za metar i

sedamdeset nii nego ja uspeo da ulovi poglede Ljudi Sa Belim Plastinim Kesama, koji su, odradivijo jednu subotu, poraeno ekali poslednji bus za periferiju...

Zar sam ja stvarno jedini kom je zasmetao taj pranjavi vetri? Otkud to da me je probirljivagospojica Alergija najzad izofirala, pa godinama me nije ni primeivala?

Da, alergija, ne priam napamet, tako bar ja posmatram stvari...Oni pomenuti Teki Koraci dokoraali su, naime, iz Veoma Udaljenih Sela, prvo tu u Neka

Oblinja Sela (pretvorivi ih postepeno u Neka Veoma Udaljena Oblinja Sela), pa onda, mic po mic, igric po gnc, sve do same kotice varoi...

Da, da...Nekome ko ne ivi uz Neprilagodive ovo moe zazvuati nerazumljivo, to mi je jasno, ali

pria o Neprilagodivima nije prosta kao veina stvari u vezi sa njima, i neu se prevariti da je ponovozapoinjem. Ukratko, dotini Teki Koraci, naviknuti na sve same preice u ivotu, pokupili su iskrice

alergena negde usput, i doneli ih ovamo na cokulama i crnim gumenim izmetinama. Pnmetio sam dame ti tragovi gue, vie i vie, svakim boijim danom, ali badava, izgazili su ovaj grad suvie savesnoda bi ih ikako mogao izbei. Jedino, moda, kreui se sasvim uz kue, kao zaverenik, pritajenim isenovitim sporednim ulicama koje jo zamiriu na sebe, i u kojima se, kao u katakombama, jo moenaii i na tragove koraka mojih retkih preostalih Zemljaka?

Dabome, na brisanom prostoru izmeu pote i pozorita nisam imao nikakvih ansi...Sreom, veoma blagi rastvor toga u vetru nije mi ozbiljnije nakodio, napravio mi je par

faltica na elu, i malko pritvorio kapke mog pogleda (kao gutljaj gorkog leka, otprilike), mada, ruku nasrce, mislim da mi ni pre toga lice nije izgledalo puno vedrije...

No, setivi se, uglavnom, da Bulevar pravi blagu okuku stotinak metara uzvodno, drao samdesno, najdesnije, nadajui se da e vetria amaterski izleteti iz krivine kad se sledei put zauka od

mosta, to se verovatno i dogodilo?Nisam se osvrtao, za svaki sluaj...


Znajui da se vetrovi najbolje love u kronjama, pogledom sam obiao zamke koje sampostavio u granama Velikog Crnog Drveta pred Uspenskom Crkvom, sve su mirovale...

Te grane su, uzgred, bile mrke i teke, kao da su donete rekom, a sitni uti listovi tinjali su tu itamo, tamnim hladnjikavim sjajem, kao ilibari...

Uzalud, pomislih, ako do sada nisam nauio da razlikujem lipu od platana, ili bresta, onda viei neu, bojim se...

Ali, svejedno...Voleo sam to drvo, od malena jo, i sve te godine ono je za mene jednostavno bilo Ono Veliko

Zeleno Drvo Kraj Uspenske Crkve...Dan kao ovaj, kad se pre moglo objasniti kao Ono Veliko Crno Drvo Kraj Uspenske Crkve,

mogao je znaiti samo jedno:Jesen je...Jesen je ve...I opet?Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesioone veeri kadje njena pozlaena

parada umarirala u nau varo?Eh, da...

Ni godinja doba ne pomeraju me vie kao nekad...Prolee mi je uvek udaralo amar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zimabi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajui pune ake dijamanata u moje misli, jednostavno,kao ake staklenih klikera u duboke depove kaputa...

Ali Jesen me je najvie mazila...Sputala mi se na ramena neno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lia, i uila me

recima kojima se priziva tiina, i koje se (ako ih pravilno zamisli), rimuju sa rominjanjem kie, i sladepod jezikom kao branjave mrvice peenog kestena...

Da, neto se dogodilo u onom posebnom kosmikom satiu, ugraenom u vlani sivi pesak,negde na samom izvoru moje kime...

Veliki zupanik, koji bi ranije uvek kljocnuo kad kazaljka naie na april ili oktobar, zarubiose kao ljunak, i tokici su odjednom poeli da se vrte neoekivano lako...

Dovraga, poraavajue lako...Kao na glupom okruglom asovniku u holu eleznike stanice koji melje rezignirano, kao

dolap, nemajui pojma o tome da li je napolju upravo sumrak, susneica, oktobar ili eventualnoponedeljak...

*****

Anamaria (zajedno, bez "j"), nije me primetila na vratima kafea "Fagot"...Zavirio sam u mali prenatrpani ank kao u trafiku, ostavljajui njenim prijateljima dovoljno

vremena da joj signaliziraju moj dolazak...Crneli su se uureni u krugu kao Oaloena Porodica, i tek poneka svetla nijansa (ne

pastelna, za ime boije!), provlaila se kao detalj na njihovoj garderobi. Dabome, bilo bi

senzacionalno da i boje nisu na onom dugom spisku predmeta, normi, nagona i fenomena koje Sektaprezire i nipodatava...

Sedeli su na niskim tapaciranim klupicama u suprotnom uglu, to i nije tako udaljeno kao tozvui. Kafe "Fagot" se, u stvari, i sastoji od etiri velika spojena ugla, i svako ko se spusti u tu upuautomatski se nade u nekom od njih. Dabome, uz to je i tavanica upadljivo niska, i mada visina nije nimeu prvih pet osobina kojima me opisuju, ubrzo sam osetio kako mi se teret planete njie nad glavomkao prepuna pristanina mrea, i nisam se usudio da dignem pogled ka ogledalu...

Bio sam siguran da se upravo pretvaram u neku od onih runih pljosnatih ribetina, kojeizbeene puze i bauljaju po dnu, pokuavajui da se provuku ispod okeana...

Da, istina je, ne volim takva mesta, ne volim ih uopte...U zaguljivim suterenskim kafiima oduvek pokazujem simptome kesonske bolesti, i

za to ve, manjevie, znaju svi koji me znaju... Anamaria, svakako, i mnogo bolje od ostalih...Verovatno je ba zato to Sektako Uporite i izabrala za skrovite od mene?

-Hej?


Mahnula je, mirajui iznenaenje, uzvratio sam uzdrano, kaiprstom uperenim u bapristiglu au, pokazujui da nemam nameru da se miem od anka...

to li sam je toliko i traio, kog vraga? Bilo je jasno da u je izgubiti ako je pronaem...-Evo me... Dolazim tamo...Provukla se kroz guvu naizgled lako (kao da se prisea polke?), gasei cipelicama neke

zamiljene pikavce na podnom mozaiku, ali ja sam znao kako joj teko pada tih par koraka ka meni. Uzadnji as sam odluio da ipak ne kaem glasno da ih je moda prekasno napravila? Rastojanje izmeunas definitivno se vie nije moglo prei tek tako, prostim svakodnevnim koracima...

-Nisi bio kod kue?- Nisam...- Zvala sam te oko osam. Pola devet. Tu negde...Poljubila me je slubeno, kao da mi uruuje runi sat za dvadeset i pet godina provedenih u

Firmi, pokuala je da izdri moj pogled potpuno smireno, ali neto je iznenada poplailo par lastavicapritajenih u njenim trepukama...

O da, lagala je, jo kako...Jednom, kad je zadremala, preturajui joj kriom po recima, kao po tani, sluajno sam

nabasao na neke male, nepotrebne lai, i te noi je tamna senka slutnje prvi put nadletela moje snove.

Znao sam da to uzima jednom za uvek, La je teka droga, sa te igle se jo niko nije skinuo...- Zavrilo se malo ranije, pa smo svratih na kaficu, svi zajedno... Ovaj... Ba sam sespremala da krenem... Ozbiljno... Evo, ovog asa...

Vidim, lutko, zamalo da se sudarimo na vratima...Kako dosad nisi nauila da sam ja momak kog svako moe lagati, ali ga niko ne moe slagati?

I da glupa pravila ove igre u kojoj je tebi sve dozvoljeno potujem jedino zbog toga to sam ih linoodredio?

-Hoe li da malo sednemo... s njima... ili da odmah idemo negde?Ovo "s njima" izgovorila je za nijansu znaajnije nego to je bilo potrebno, da ja sluajno ne

bih pomislio da bi to moglo znaiti i "s nama", no, ja sam ve imao svoju teoriju o tome ko bi tumogao biti s kim, a ko ba i ne...

Primetio sam tipa koji je nekako ostao da visi kad je Anamaria ustala, odavala ga je napadna

spontanost, naglo je ivnuo, usplahirio se, zverao levo desno, ali je usput vrlo vesto izbegavao upornuzasedu mog pogleda...

Da, znam...Bilo bi prirodnije da sam ga klepio jo u dolasku, a usput pljusnuo par preventivnih amara i

njegovim eventualnim sekundarnima, ali ipak sam, ko zna zato, samo oprezno kovertirao svoj sledeiveliki potez, i bezvoljno slegao ramenima...

Kao da joj je laknulo zbog toga?Otaljala je jo jedan osmeh, pruila ruku, i odlepala me do drutva za stolom, paljivo i sporo,

kao staru prolupalu kodu...- Ovako, deco... Da vas upoznam... Ovo je taj moj Petra...

*****

Umetnost je, dakle, sve ono to ne razume?Setivi se da su Vitezovi Okruglog Stoia u uglu klaustrofobinog folerskog kafea krstai te

religije, shvatio sam da prepotenko kraj kog sam seo, antikvitet sa slikarskom bradicom, moe bitisamo Vrhovni arobnjak Merlin, niko drugi...

Uf...Ima tipova koji ne moraju nita rei da bi me iznervirali. Ne moraju ak ni biti u blizini, kad

bolje razmislim? Dovoljno je da se samo setim da postoje, pa da mi adrenalin ufura u glavu kaounezverena fliperska kuglica...

A pomenuti Mesni Opsenar, Dipl. Maglonom, pomenuti Gospodin Usmeni Leksikon StranihRei I Izraza, ne samo da dobrih petnaestak minuta nije zaklapao, nego me je jo i gurkao svaki put

kad bi otresao cigaretu, mada, za utehu, mislim da se on od tog dodira grozio i vie nego ja, bar sudeipo tome kako se pritom pecnuto trzao?


Priajui o izvesnoj knjizi koja je bila u modi, priao je, u stvari, o svim knjigama koje jeproitao, a bilo ih je otprilike oko bezbroj...

Pa, uj...S tako strmim ramenima oito se mogao zavui i meu najgue stranice?- Tragikomina kompilacija povrnog... Potpuna havarija poente... Jo jedan otuni esencijal

hipotetine maliganske poetike...Pravio je udne, okrutne pauze (koje su pruale lanu nadu da je gotov), a onda bi visoko

dizao bradu i dugo grgotao frazama koje je eleo da naglasi. U strahu da se ne zagrcne, u par navratasam bio u eem iskuenju da ga odvalim po leima pa da ih ispljune vejednom, ili ih proguta, jo

bolje, pa malo umukne za promenu...No, uglavnom...Nije u itavoj toj prii posebno vaan bio ni nadrealni autor, (kog Mag sasvim sluajno zna jo

sa post diplomskih), ni dotini kult-roman (ih, plagiran, dakako!), nisu bile vane ekspertize, citatiMarkesa, Kundere i Bukovskog, ni neki potpuno novi, dosad nepoznati i neobjavljeni detalji iz ivota"te kapriciozne Saganove"...

Ne, taman posla...Bila je vana jedino umiljena tikvolika glavuda u koju se sve to udo pameti nekako

smestilo...- U toj, nazovimo je, noveli, je samo kamufliran jedan presovani pupoljak trivijalnosti,jedan pupoljak kom on jo od studentskih dana lukavo ne doputa da se sasvim rascveta, znajui da biga to konano raskrinkalo ak i pred oima tih njegovih, kako da kaem... Abonenata? Ha, ha... No, toje samo moje "nudi verbis", znate, a oni koji dodeljuju nagrade... Tja... Gospoda imaju svoje is-tan-a-ne kriterijume, bogu hvala... I svoje koverte sa instrukcijama, a te koverte nisu istanane, duboko

sam ubeen? Ali o njima se ni ovog puta neu poniziti da diskutujem... Ajte, molim vas? Pa, dotle ipaknismo doli...

I: zavesa!Zadovoljan tiinom koju se niko nije usuivao da prekine nakon njegove poslednje reenice,

narcisoidno je kucnuo cigaretom o nadlanicu, i pripalio je plastinim reklamnim upaljaem koji nikakonije iao uz svu tuveliku priu. Uinio je sve da deluje labavo, mlado i veno, ali su neumoljiviprsti

sredovenosti na nekim mestima probijali tu fasadu, podmuklo, kao vlaga...1 gornjak od dinsa bio mi je sumnjiv. Vremean, ali ne i otrcan?]edino sam na poklopcu gornjeg levog depa otkrio jedan razglavljeni trag igle, koji me je

naveo na zgraavajuu pretpostavku da je na dotini kostim svaki bed bio kaen kroz istu istackurupicu?

"Peace",Tito, Lenon, Snoopv, Sveti Sava? Da li je mogue?Pa sad...Taj gornjak oito nije bacan po sobi kao svi poteni gornjaci. Nije guvan, rasejano

zaboravljan po naslonima kafanskih stolica, i na njemu nisu sedele devojke u papirnim letnjimhaljinama, blentavo zagledane u sedefne falte talasa...

Ne...Taj gornjak je poniavan. Pran je i peglan. I visio je na ofingeru, sramno, kao obeeni

konjokradica, medu "grombi" kaputima, belim kouljama i mantilima od balon svile. Uh, to je valjdaneto najgore to ovek moe uraditi svom starom dobrom gornjaku uvaene marke Roy Rogers...

Roy Rogers? ]o i to? Da li sam ja to zaista na pragu jednog velikog arheolokog otkria?No, predugo sam fiksirao pomenutu etiketu, i Merlin me je dostojanstveno odmerio.

Osmehnuo sam se napadno i izvetaeno, ukapiravi da je za Okruglim Stoiem najprirodnije bitineprirodan...

- Super vam je taj gornjak, gospodine... Vidim, i vi ste bili na Ponte Rosu, tamo, ezdesetsedme-osme?

- Pardon? Ah... Vi ovo zovete "gornjak", znai? Gor-njak? Da, veoma interesantno...Kao to sam i oekivao, protumaio je moje obraanje potpuno pogreno, pogladivi "Roy

Rogers" ponosnim pogledom prodavca patoloki ouvanog automobila...

-Eh, da... To vam je, vidite, jakna jo iz "onih" dana...


Jednom ili dvaput, vrbujui me za drutvo nekih interesantnih ljudi koje je sluajno upoznala,Anamaria je pomenula i Vrhovnog arobnjaka, samo ovla se dotiui njegove genijalnosti inaitanosti...

Najvie je ipak padala na to to je jedno vreme bio i pomalo "zabranjivan"...Zabranjivan? Taline li bitange...Ta titula je medu onima koji su se dobrovoljno prijavili u Intelektualce obavljala funkciju

etvrtog stepena komparacije. Ui meu Zabranjivane, bio je san svakog Umetnika Bez vrstogAlibija...

Ali, cvrc...Onda je satni mehanizam podeen na Kraj Komunizma otvorio teka vrata na bunkeru sa

zabranjenim knjigama, predstavama, filmovima, i fama o Zabranjivanima izvetrila je kao loepreseen pricer. Bio je to pravi festival marginalija, apsolutna veina Muenika je neto znailajedino po jadnom kriterijumu svojih jo jadnijih Inkvizitora, drevna je i uhodana to simbioza...

Eto...Tako je i Merlin godinama bio sretno zabranjivan. Stavie, kao Zabranjivani je, kau, bio

dobar, ak veoma dobar...Postavi Dozvoljen, odjednom je postao potpuno patetian i neupotrebljiv...

-Bee li, ono, Petra, mladiu?... udno neko ime...Njegovo pitanje imalo je etniki podznak, sa ciljem da se skraenim postupkom utvrdi mojaplemenska pripadnost, no, ako je mislio da u odgovoriti sa "Jata vala, staro liko...", "Hercegovsko,po mome ed-Petrau...", ili bilo ta to bi me nacionalno odredilo, morao sam ga malkice razoarati...

"Petra" je, na alost, samo jedan ubogi nadimak...Odgovorio sam najzad, usporeno, kopirajui njegovu pozu, ne toliko da bi on to mogao

primetiti, ali ipak sasvim dovoljno da bi to mogla primetiti Anamaria...-Bilo bi, ono, udno, gospodine... Da je neko ime...

Njegovo Uobraenstvo bi, bez sumnje, posle izvesnog vremena i samo dolo doodgovarajueg zakljuka, ali se Anamaria, polaskana to se genije ba meni prvom obratio posle svojeverbalne arolije, brzopleto ubacila u razgovor...

-Ne, to mu nije pravo ime... Oh, a ja sam potpuno zaboravila... Vi se ne znate od ranije?

Odmahivao je glavom sporo, isputajui dim u tankom snopu, kao zviduk (iz predostronosti,valjda, da taj ventil ne umanji suvie njegovu nadmenost?) ostavljajui mi, u svakom sluaju, vienego dovoljno prostora manevar...

- Pa... Gospodin mene ne zna, pretpostavljam... Ali ja njega svakako vrlo dobro znam...Podigao je obrve nudei mi lo falsifikat upitnog pogleda (na koji sam ja tobo iz cuga

naseo), primakao sam se, konspirativno, na ta se malo primakao i on, naivno oekujui nekikompliment na raun svoje slavne avangardno-disidentske faze...

Dr' se sad, keso naduvana...-Mama mi je, znate, puno priala o vama... Beala je sa asova da bi sluala kako recitujete

Miljkovia... Sve drugarice iz razreda bile su prosto zaljubljene u vas... Do mature, maltene... Onda ihje prolo...

Preterao sam, dabome, nego ta sam, no te reci su ga svejedno nakratko izbacile iz igre...

Osvrnuo se, zbunjeno, a onda, suoen sa mojim neodreenim osmehom, ipak se zahvaliosporim umerenim naklonom. Zatim se zamislio, brusei pepeo o otri rub pepeljare, navuen nametafiziku preko proste jednaine s dve nepoznate...

Nagaajui moje godine, i mogue godine moje majke, doao je konano i do svojih, i podelioih sa godinama ovih devojica ije lakoverne jedrenjake piratski navodi na te opasne pliake u ZalivuVelikih Maglina...

Odlino...To sam, naime, i hteo...

No, spaavajui ast svog uzdrmanog prijatelja, Anamaria se uvredila umesto njega.Zloupotrebivi komeanje izazvano pojavom konobara, njena ruka je ispuzala iz moje, oprezno inepovratno, kao belouka iz stare kouljice...

-Eh, mili moj... Neukusno... Prilino neukusno...Promrmljavi to, povredila me je jo malo, malicko, a i nije mogla puno vie...

Taman toliko mesta je ostalo...


U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam apat jednog malog poljupca, kaosjajni srebrni novi, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna...

Srea da nita nisam poeleo...Ustajui, naneo sam joj prstom dodir na obraz, paljivo i neno, kao prozirnu nijansu

svetloljubiaste na tek zapoeti portret enje...-Idem sad... Nedostajae mi, Ti Mala Breskvo...

*****

Kiica je zavela strogi policijski as u Njegoevoj...Gurkajui se oko mesta na kalendaru kao Ciganii oko praznog mesta u prvom redu

bioskopa, Oktobar i Novembar su malko protresli gusto sito oblaka, prosejavi samo one najsitnijekapi na ispruenu bronzanu ruku gnevnog spomenika pred Gradskom Kuom...

Zvanino bi se, moda, i moglo izjaviti da je vladala tiina, ali ta tiina je za moj ukus ipakbila preglasna, na ivici vibracije, uinilo mi se?

Ova varo se, izgleda, i ne gasi vie? Ostaje ukljuena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da

radi u leru svu no, ekajui promenu na nebeskom semaforu...Puina opustelog trga odjednom je potpuno sludela moj kompas, bio sam tako zagubljen da jeizgledalo prosto nemogue da postoje samo etiri strane sveta? Odoka sam izraunao najduudijagonalu, nadajui se da u se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to poao?

Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona...Verovatno je, preturajui po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomeno

tuak velikog mesinganog avana?Pola jedan, jedan ili pola dva?Svata je to moglo da znai...Ali, svejedno...Anamaria e ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak...Dobra mera vremena izmeu nas?

Sedam godina su kofer u koji moe stati strano puno stvari. Ako ume da pakuje, naravno...To to meni ne trebaju vie neke sitnice koje njoj trebaju sve vie, ne daje mi pravo da je

nagovaram da ih ne trpa unutra...Njen kofer, na kraju krajeva...Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokuavao da je

odvratim...Do pepela se i stie jedino preko vatre...

Nema tih rei koje mogu nadomestiti ibanje godina u lice, ni od najbolje prie ne moe seisplesti mrea za hvatanje vremena...

Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili p'ola dva, i ona e negde zastati podzamuckujuim plavim neonom sa reklame iznad izlogaprodavnice modne obue...

I onda e znati...

Dah uspomene paljivo e oduvati prainu sa smene stare ogradice od posesivnosti koju samjednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...

Uzdahnue, predoseam?estice sjaja rastopie joj se naas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi...Bie sama, nadam se?Jer, tad e se u ritmu njenog pulsa moda pojaviti ona uznemirena i kljuna sinkopa koju sam

poslednjih dana uzalud oslukivao u odjecima naih tiina...Da...I onda e znati da je jedina koju sam ikad voleo...Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...tedei se...

Uei se kako

u najbolje voleti nju... Kada je kona

no na

em...


Iako je njegova kua obeleena sasvim sitnim parnim brojem, svi uporno objanjavaju kakoFea Rus ivi "negde pri kraju ulice"...

Hm?Na ovom okruglo postavljenom svetu ponekad zaista nije jednostavno odvojiti istok od

zapada, ili levo od desnog, ali taj zalomljeni vrak Miurinove definitivno pre podsea na kraj nego napoetak neega?

Verovatno bi jedan jedini pogled sa neparne strane sve u momentu postavio na svoje mesto (ipotvrdio moju teoriju da je ova koji kai plave table sa brojevima kua kritinog jutra na posao stigaoiz suprotnog smera?), ali oko toga i nastaje glavna peripetija...

Nema, naime, neparne strane Miurinove...Nema je, i gotovo...I, to je najgore, ne seam se ni da li je ikad bilo?Katkad se preda mnom spusti rampa tog pitanja, i fantomski red kua projuri mi mislima kao

sablasni pononi voz, prebrzo zamiui za onu Krivinu Vremena koja oznaava krajnju ivicu dometamojih seanja...

Ne znam, stvarno...Valjda bi na tojsruenojpolovini ulice ipak ostao neki trag, zgreni fosil kamena temeljca u

najtamnijoj travi, uz jarak, elini klin ueta za ve zaboravljen u bagremu u onoj silnoj urbi prilikomselidbe, ili bar zarala vena arteskog bunara, mala skrivena kljuaonica koju bi odale teknajznatieljnije zvezde, nadvijajui se nad nju da zavire u koralno sredite Zemlje?

Ma, jasno, dosad bi se neko veizlanuo o neparnoj strani Miurinove...U kakvom od onih pospanih, omamljenih razgovora pred kraj sveara, neko bi ve davno

pomenuo svog ujaka (odavno udovca?) koji je tamo iveo, pa bi se onda setili i njegovog prvogkomije, najboljeg tapacirera u gradu (stvarno, boga ti, je l' iv taj uopte?), ili bi ve iskrsnuo nekitrei, nepredvidivi junak tune pijane prie, prevareni, streljani ili tuberkolozni stanar kue broj tri,

pet, sedam, ili ak tamo etrdeset i devet, sedamdes' jedan, to da ne?Pa, ako je tu bilo neparnih brojeva, onda ih je bilo i krupnih, pretpostavljam? Neu da kaem

da bi Miurinova bila ba glavni bulevar u San Marinu, ali duga je to ulica, preduga da bi je polanestalo tek tako?

Postoji i varijanta da su Neprilagodivi poruili niz tuih kua da bi sebi izgradili livadu slinunekoj iz Neuporedivog Rodnog Kraja, ali sumnjam u to? U istorijskom periodu Prve Otimaine crvene

partizanske pikado strelice obino su se zabadale u sam centar, teko da bi koji proleter pristao na ovuneasfaltiranu zabit? Neprilagodivi se i danas pate sa urbanom orijentacijom, a mogu misliti kako li jetek u Ono Vreme Miurinova bila dislocirana u odnosu na Ce-Ka, Pe-Ka i ostale skraenice?

Ne, i to otpada...Pre e biti da je na mestu o kom priam naprosto jednom davno zastala obala grada, koja je,

pomerajui se dalje ka zapadu, ostavila za sobom (kao nasukano ostrvo), iroku nabijenu ledinu nakojoj su cirkuski pauni godinama irili krikaste lepeze svojih atri, sve dok se tu nisu uglavili hotel,sportski tereni i improvizovani sajamski parking?

No, bilo kako bilo...Fea Jankovije, uglavnom, proiveo ivot u tom tihom rukavcu ulice, zavuenom u severne

provincije tamnozelenog Futokog Parka, u jednom udnom Sokaku Bez Preko Puta, u koji se nekakouvek ulazi iz suprotnog pravca, i kojim, putujui od Detelinare ka Limanima, prolaze jo samo retkiMiroljubivi Domoroci koji kriju tajnu mapu periferije na pergamentu svojih uspomena...

*****

Iz taksija sam namerno izaao poprilino dalje, ak na rubu pustog parkiralita pred glavnimulazom Sajma. Da me je odatle do Fedine kue svaki korak kotao dinar, od hiljadarke bih dobio samoneki sitni kusura, ali itavog dana mi se inilo da usporavam, da stajem, i reio sam da se malonavijem koracima, kao trapavi mehaniki lutak...

Perspektiva uskog trotoara nagovetavala je onu dobro poznatu neprijatnost mimoilaenja s

nekim u pustoj ulici (lako je mimoilaziti se u prenatrpanoj Dunavskoj, recimo?), sredina puta varljivose ponudila kao bolje reenje, no (procenivi da e me kakav neurotini crveni "jugo" svakako napastipre nego to se doepam raskrsnice?), izabrao sam treu marrutu, meni i najpoznatiju, uostalom...


Prolaz kroz "S. C. Sajmite"...Skromni, primerno jednostavni proleterski stadion, nije odavao znake ivota...Mesec je na sve to gledao iz nekog svog ugla, crne senke su se teglile pomrinom kao tuljani,

reene da obeshrabre svakog neupuenog namernika, ali ja sam znao da je to mesto bezazleno ak i ugluvonemo doba jedne tamne i vetrovite jesenske noi, i nisam naseo...

Kapije se nikada ne zakljuavaju, takoe mi je bilo poznato, ali Tajni Instikt Jegulje ipak me jeodveo tano tamo gde jedna ipka na ogradi vevekovima nedostaje...

Ops?Ne, nema problema. Prolazim, jo uvek...Ograda se, inae, prilino redovno bojadie, nekim udom? Korov realnosti polako je prekrio

parkoliki kompleks terena, jednom zamiljen kao "idealno mesto za odmor i rekreaciju radnika", alilimena taraba se svakog prolea uredno mae novim slojem zelene, oker, ili one crvenkasto-ute,mislim da je "terakota" ifra za tu farbu?

U stvari, sve to ima svoje zato, kad bolje razmislim...Drugog petka u maju (dobrih etrdesetak majeva unazad?), panduri se usplahire po okolnim

raskrsnicama kao "makazari" nad lejama kelerabe, i procesija crnih automobila tano u podne naieHajduk-Veljkovom. Godinama je osobno Maral presecao trobojnu svilenu vrpcu, u zadnje vreme sve

kojekakve Kalfe Koje Se Ue Za Ministre tu polau majstorski ispit otvarajui nekad uvenupoljoprivrednu izlobu, no, to nije od presudnog znaaja, ni jedno, ni drugo, ni tree...Susedna ograda, ukratko, mora biti na nivou, zato je uminkavaju...

No, Sveta Rupa odoleva, kao to rekoh, i bilo bi lepo da to nije sluajnost?Moda je neko od Naih zaduen za krpljenje, ko e ga znati, moda se i taj Tajanstveni

Poslovoa nekad tu provlaio, kao Igra ili Kibicer, svejedno, pa svesno potpisuje naloge danepostojea ipka mora ostati na svom mestu, kao oltar, kao spomenik krajputa Velikim IgraimaMalog Fudbala koji su jednom davno (na otprilike dva sata do sumraka?), ispadali iz ograde pognuto isamouvereno, kao duhovi iz zidnog sata?

Rada Minhauzen...Perica Mali i Perica Bangavi...Jocko rojf, Bora Uvo, Zolika Maar...

Sipa i Dovlica...Blentavi...LjubinkoPeji...Hm...I Batula Petra?Pa, uj...Imao sam i ja svojih sezona, ne kaem...Ali jesen devedeset i prve nije od tih...Tu vie nema dileme...

*****

Oi su mi se oduvek lake privikavale na tamu nego na svetlost, brzo sam napipao poznatiljakasti puti, i iskrzana firanga kroanja razmakla se pred mojim nailaskom, otkrivajui "Park" kakoisplovljava u nokao putnika laa. Feini prozori se, naravno, jo nisu mogli ni nazreti, ali do njih semoe dobaciti crvenom ruom sa palube hotelskog parkinga, tano sam znao gde su...

Zar to prole godine nije bilo osetno blize?Raunao sam da u se pokriti sa dva tri minuta hoda, ali izgleda da sam korake konvertovao u

minute po nekom starom, davno nevaeem kursu?udno, zaista?Trenutak ranije, vizirajui asfaltne terene kroz zebrasti rukometni gol, potvrdio sam svoju

teoriju da se Svet postepeno smanjuje, a opet mi je i do atletske staze trebala decimala vremena vienego inae? No, proavi esmu na zidu sanitarne kuice zaao sam preduboko u minsko polje

uspomena, nije bilo povratka. Lagano sam pourio ka velikom igralitu, ube

en dae izlizani zeleniotirakonano skinuti to olovo sa mojih cipela...

Trava se ba razbokorila u esnaestercu...


Samo bi neki atletski abac, surovo izdrilovan na barskom poligonu, uspeo da doskoi sabusena na busen, i tako prevali put od gol linije do gipsane take penala, a da ne dodirne golu zemlju...

ekaj, zar je i onda bilo tako? Eh, onda...Punio sam petnaest, zaboga, godine zvane Onda, i gledao sam na sve strane samo ne u travu...Bila je subota, naravno, veliki svetac za sve nas koji smo igrali za kolu. I dan danas subote

obeleavam crvenim slovima, ostala mi navika da im se radujem, eto, mada to ve godinama nezasluuju...

Nema veze...Na zavrnom turniru "optinskog", uglavnom, za ulazak u finale bio nam je dovoljan i bod

protiv onih minkera iz ". Natoevi", koji su nam od poetka prvenstva dahtali za vratom. Kia jetog jutra pljutala, pljutala, pa se malo i zapljutala, a kad se konano trgla, zateena pod lukom duge(kao pod ogromnom eerlemom), itav teren se veljuljukao na vodi, kao veliki list lokvanja...

Nastavnik nas je uio da igramo preteno na kontru, tvrdo, matoro i odgovorno. Priao nam jekako zna ekipe koje su dale pet golova pa izgubile utakmicu, ali da ne zna ni jednu koja nije primilagol, a izgubila? Po uigranoj varijanti, Mrena i ja smo patrolirali du sredinje linije kao graniari,uvajui se ofsajda, ali na desetak minuta do kraja utakmice i dalje je bilo nula-nula...

Tad je kiklop sa velikom peticom na leima ipak proplivao...

Naa odbrana napokon je dobacila do centra, i lopta se, samo liznuvi bancu, provukla ispodpazuha tromom kutravom deaku koji je unapred zastenjao nameravajui da je zaustavi barpleksusom...

- Uf...Raunajui na taj kiks, na vreme sam povukao u prazno, stigavi pre svih do fudbala

zaglibljenog u onom "pupku" kaznenog prostora. Golman mi je kolebljivo poao u susret, ali ramstativa bio je prevelik za portret tog mravka, i bio sam siguran da neu promaiti...

Uinilo mi se da je lopta vre ulepljena u tutkalo blata, pokuao sam zato da je podbodemzanemarljivo jae, ali loe sam proraunao tu parabolu. Lob je, dodue, ponizio istralog vratara,

povukao sam telo unazad pokuavajui da usporim let nekim nevidljivim dizginama, ali se posle dugesekunde iekivanja zauo jedino tup udarac u preku, overen okruglim crnim peatom u uglu, nasamom tananom avu sastava sa levom stativom...

Sa "levom golmanovom", kako se to veobjanjava...- Oooooooo!Pogledao sam ka klupi kraj koje je Nastavnik veito stajao. Skinuo je eir, provukao prste

kroz kosu, pa vratio legendarni karirani klobuk na glavu. Kod nekog bi ovaj gest verovatno proaosasvim neopaeno, ali moj "razredni" nije reagovao mnogo burnije od toga...

-Igramo samo! Tutanj! Igramo dalje!Poterao me je ka centru (maui nepodmitivo, kao saobraajac u picu), dopingovao me

ozbiljnim, roditeljskim pogledom, i uurbano zapljeskao rukama...-Idemo, Batula, nita to nije! Ajde! Imamo ih sad!Klimnuo sam jedan i po put (dole-gore-dole, ostavljajui pogled oboren), i pokuao da patike

iupam zajedno sa korenom, ali desna mi se primila za zemlju kao okot, ne seam se teeg koraka uivotu...

A pobedili smo, uzgred...Samo par sekvenci kasnije, onaj njihov nesretni veliki centarhalf je ponovo pogreio, vrativi

loptu prekratko, Mrena je izronio kao lovak, lupio lanjak golmanu i pobedonosno uetao u gol...Od moje propale anse proteklo je jedva tri minuta, moda ni toliko...

No, sasvim dovoljno, pokazalo se...U ta tri minuta sam, naime, odrastao, nepovratno, jednom za uvek...Sunce je jo istog popodneva prosuilo otisak mog promaaja na preki, i taj crni krug mi se

podsmeljivo cerio sledee subote kad smo istravali na finalnu utakmicu, i jo dugo, dugo posle...Da nije bilo zaslepljujue-varljivog neona u pozadini zakleo bih se da sam ga naas video

kako se kao debeli mrki maak oblizuje na gredi i te veeri, dvadeset i koju godinu kasnije, kad sam,prodirui po poloaju levog krila, povukao duboko u tamni gol-aut, shvativi da veuveliko kasnim na

ugovorenu partiju gangster-remija kod Fedora Jankovia, svrenog ekonomiste, a nesu

enogumetnikog fotografa, impresarija, producenta, scenariste, publiciste, i ko e ga znati ta sve jo ne...


*****

- Mir, Marine...Prepoznavi me, nespretni tufnasti pas prestao je da laje, i vano doskakutao do kapije svojim

razmontiranim marionetskim korakom...Osvrui se ka kandelabru koji je svakog asa paljenjem trebao potvrditi da je i neko od

ukuana uo zvono, dotakao je njukom moju nadlanicu prinetu kovanoj arabeski, i uputio mi onajpogled koji kod etvoronoaca prolazi kao plemenit, dok se kod ljudi vrlo jednostavno objanjava ikaoponizan, koliko se seam?

Marin je rodom iz okolnih krajeva, ali je, predvidivo, "dalmatiner", zbog ega ga je gazda inazvao kako ga je nazvao...

Pa, sad?Da je duhovitost skok s motkom, ili tome slina disciplina, u kojoj se do trijumfa dolazi preko

hiljadu neuspelih pokuaja, Fea bi nesumnjivo bio jedan od najduhovitijih tipova na kontinentu?Ovako, i taj fazon mu se sluajno omakao kao uspean, to je on kasnije uporno anulirao insistiranjem,i neumerenim i nepotrebnim objanjavanjima...

- Marin, razume? Dalmatinac - pa Marin. Kao ono Frane, Stipe, Jure... Marin... A? Dobar

tos? ta kae? Priznaj da je dobar?Priznavao sam, pokorno, svaki boiji put, jer Fedor inae i nije tako lo kako se nagovetava...Ne, nije, ozbiljno...U pravilima fudbalske igre lepo pie da je lopta van igre tek kad pree aut liniju svojimpunim

obimom? E pa, moj bledunjavi riobrki poznanik (koji bi i bez puno minke odigrao sanatorijumskogpacijenta u predratnom filmu?), je lopta koja veno epa aut liniju, ali je nikad potpuno ne pree.Sudei o Fei, u vie navrata sam bio spreman da visoko podignem utu sudijsku zastavicu, ali, akoemo poteno, kako god da sam povlaio crtu izmeu igre i auta, on je ipak svaki put boljim delomostajao sa prave strane te tanke i presudne linije...

I?U emu je nesporazum, uopte?Pa...

Da ne ispadnem pakostan?Ali nesporazum je moda jedino u tome to Gospod Bog ne dri malu piljarnicu na uglu, u

kojoj bi smo, negde iza gajbe rogaa, meu mesinganim tegovima, kraj tegle sa ruiastimprominclama, uspeli pronai i malu staklenu boicu sa udnim pegavim semenom Talenata Koji NamNedostaju...

O, ne...U boijem kristalnom duanu meu oblacima, na alost, nikad nije bilo cenjkanja oko onoga

to moepostati, i onoga to jednostavno mora biti da bi to bio...Fea se nije tek tako pomirio sa tim...

Ne razlikujui titule ispisane na vizitkartama od titula koje su kao ifre ispisane hijeroglifimanaih modanih vijuga, odluio je (na svoju odgovornost!), da u ivotu postane Jedan Duhoviti KockarI Svima Simpatini Boem...

I do kraja je skoro sve ubedio da je poziranje ravnopravni deo umetnosti?Druio se sa pijanim glumcima, uramljivao francuske plakate i iskrzane partiture, putovao na

premijere u Beograd, Sombor i Suboticu, organizovao izlobu slika zvanu "Jasmin Party", (galerijubezdunih lokalnih vrljotina u svom vrtu), ali, sve u svemu, tu usiljenost je nosio tako lako da nijepreostalo puno onih kojima je to smetalo...

Meni, ponekad, kao to rekoh, mada to nema veze..Luni Jankovi, pretpostavljam, daleko, daleko vie?Dodue, "miss" prirodno-matematikog, koja se udala za Feu uasnuta pretnjom doivotnog

zabavljanja, to nikad nije javno priznala, ali...ta ja znam?

Neka velika tajna strpljivo je dodavala tamne godove oko njenih oiju, to je ona sve tee i

tee uspevala da prikrije minkom i pozlaenim okvirima svojih folirantskih "profesorskih" nao

ara.Ti modri podonjaci su kao vlani pesak upijali dremljive talase sjaja po kojima sam njene oi nekad

lako pronalazio i u najveim guvama pogleda...


Ili su za sve krivi samo ovi dugi intervali izmeu naih vienja? Meseci, prolea, zime, koje sunas nauile da kao stari ratnici prvo prebrojimo oiljke i brazgotine zaraene u borbi sa Vremenom, pada se tek tad oprezno osmehnemo jedno drugome?

ao, ruinirani deae...Slutim da je pri naim susretima (sriui grafite koje su godine naarale po mom licu), i ona

ponekad razmiljala o neujnim i podlim vrtlozima koji nepovratno mute bistre lagune Nekih OijuKoje Smo Znali, no, ne zameram joj ako je tako. Ja sam se, na primer, vegotovo potpuno privikao nasebe, a opet se neprijatno iznenadim svaki put kad stanem pred ogledalo...

Eh...Strano je kad ostari, zaista...

No, jo je stranije kad ostari mlad. Kao veina onih koje znam...-Momenat... Dolazim... O, stoput sam mu govorila da ne uzima moje kljueve...Luna mi je, dakle, konano otkljuala kapiju, taman kad sam se, mimo svog obiaja, spremao

da pozvonim i drugi put...Prvo je naiao glas, iza ugla, a onda je metronom Marinovog repa sveano najavio i njenu

lomljivu siluetu. Trnci nemira kripnuli su mi pod nogama, uho, tek- tek, otprilike kao Onaj DavnoOtopljeni Sneg, ak i tie, ako je to uopte mogue?

Naivno sam pokuao da ih se otarasim, drobei onom tek pripaljenu cigaretu, ali to jenaelektrisane iskrice samo ibnulo gore, uz kimu, kao udarac malja plehanu kazaljku snagomera naulazu u zabavni park...

-Nisam ula tvoj auto...Da, to je liilo na nju..."Tvoj auto"...I gotovo...Mi smo prijatelji. Samo prijatelji. Tek neto bliskiji stranci, maltene? Nikad nieg nije bilo

izmeu nas dvoje...Ali...Prepoznajem te po vratima automobila tiho zalupljenim pred mojom kuom u pono...Tek tako...

- Ne, Luno... Doetao sam... Ostavio sam kota jednom klincu pred pumpom.. .Doterae ihovamo ako doe na red pre jutra...

Pljesnula je iznenaeno (skoro obradovano?), zadravi ruice spojene...-Ma... ula sam da sad to rade? Ne mogu da verujem... I ta, ti mu onda zaista plati za to?- Pa... Dam mu veneku kintu...Studenti su doista provalili fizionomije koje ne pristaju da puze metar po metar u

kilometarskom redu za benzin, i tano pogode kome treba da kucnu u prozor nudei da, za marku-dvena sat, ekaju umesto njega...

Momak koji je etkao kraj kolone sa "sociologijom sela" pod mikom je vejednom za meneobavio tu poverljivu misiju, i s njim sam se, polazei na kartanje, lako dogovorio oko sitnih

primopredajnih detalja...-E... Ba svata...

Oigledno se oraspoloila analizirajui novonastalu granu prostitucije, prekrstila je ruke iradoznalo ekala da jo malo priam o tom iznajmiljivanju mladia na sat...

Rezignirano sam slegao ramenima...- Pa... Klinci su vidre, draga moja. Snalaze se... Okrenu zaas stotinak maraka, birajui

devijantnu sredovenu klijentelu, koja ne priznaje redove za neto to se ne deli, nego se pla a...Uozbiljila se, i spustila ton...E, ba smo i nali o emu da razgovaramo?-A ula sam i da e ponovo uvodili one "bonove za benzin"? Kao pre par godina... Zna? Kad

li je ono bilo?- Jeste... Ija sam uo... Ali sam davno potroio svoje "bonove za ekanje" u ovom ivotu...

Nita mi to vie ne pomae...

Osmehnula se setno, komentariui sve samo sporim potvrdnim klimanjem, i povukla se koraku stranu...

- O... Ui vejednom... Ui, molim te...


Mahnula je kratko, uznemireno...-Ali uvaj se... Ipak... Obeaj mi da e se uvati?Polako, lue...

Nigde ja ne putujem...Podigao sam kaiprst, i na tren bio u iskuenju da ga njime pozovem sebi, ali sam joj na kraju

ipak samo lagano pnpretio, potiskujui nazad, u grudi, elju koja se opirala drno i vragolasto, kaoonaj pajac-na-feder kad ga vraa u kutiju...

- Bolje se ti uvaj, gospoice Nespretnjakovika... Zna ve... Na tim "vratolomnim"stepenicama...

- Eh...Prela je rukom po izlizanom gelenderu, neno i paljivo, kao po staroj porodinoj komodi...-Katkad, kad si ti u blizini, namerno se sjurim niz njih... I nita, eto... Kao u inat...

*****

Ne...Nismo mi bili ljubavnici...

Nikad...Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...I to je sve...Oboje smo nosili na laniu po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokuavali

da je sastavimo, ko zna zato, i ta tajna lebdela je nad desetogodinjim okeanom prolog vremena kaoukleta laa...

Negde ovde daleko...Negde tame blizu...Ni na nebu, ni na zemlji...Do te tajne se, interesantno, moglo stii jedino ba strmim stepenicama visoke verande, uz

koje se Luna uspentrala hitro, kao kouta, ostavljajui na njima izvesni zagonetni osmeh, kao ruu,kao malu staklenu cipelicu po kojoj u je pronai...

Ali, gde uri? Opet ne pazi, ludica...Jednom je vegadno uganula nogu okliznuvi se tu, na zaleenom oblom basamku...O, jednom davno, najdavnije. Jo dok je iz ove kue odlazila svojoj kui na spavanje...Bila je zima, seam se, neki februar, esnaesti, osamnaesti, tu negde...Toga se, ve, ne seam tano...Morao bih zaviriti u Fedinu linu kartu da otkrijem i taj podatak? Stara Vodolija je uvek

pravila svetkovine od svojih roendana, jedan od njih se slavio i te veeri...I tako...Pred zoru sam se ponudio da razvezem iznurene tamburae po periferijskoj pomrini, rtvujui

se da tako propustim slavljenikov neizostavni zavrniplaidoyer...Bre no to sam uspeo da se vratim, i ostali gosti su se tiho, na vrhovima prstiju, izvukli sa te

stote reprize Feine maliganske monodrame. Luna je, kao pravi kapetan, ostala poslednja na brodu

koji je tonuo, i tek tad zalupila vrata i ustro krenula sama...Uf...Suvie ustro, bojim se?Zatekao sam je kako na stepenitu verande, sedei na pljosnatoj lakovanoj tanici, oprezno

pipka pomodreli levi zglob...-Nezgodno sam stala... Nije nita... Veprolazi... Hm, hm?Merei veliki podliveni otok na kantaru svog iskustva, odmah sam shvatio da e ta noica

morati u gips, i da je tekua sezona za nju, najverovatnije, zavrena...Ali, Fedor je visio preko otomana kao iznoena potkoulja, od njega nije moglo biti nikakve

koristi...Podigao sam zato njegovu devojku onako kako se ve podiu tue devojke, obazrivo,

najobazrivije to sam umeo, i poneo je do automobila. Bolnica je bila odmah tu, preblizu da bih zvaoambulantna kola...Provejavao je neuverljivo krupan sneg...


Mali ratoborni noni portir zareao je na moje farove, znao sam od ranije da nemam anse kodtakvih "por-terijera", pa sam, gunajui, ostavio auto pred ulaznom rampom, i ponovo uzeo Lunu unaruje...

Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujue prirodno,kao samonikla puzavica oajno eljna iijeg dodira, oslukivala je koljku koju sam krio pod kaputom,i nije govorila nita...

Pomislio sam da e zaspati, ali ne, povreda se polako hladila, znao sam da je boli sve vie...Deurni na prijemnom, svom sreom, bio je neki Goran, sa neoekivanim nadimkom Doktor,

znali smo se onako, igrao je svojevremeno polutku i halfa u "Metalcu", stabilan, dobar tehniar, aliuasno spor igra...

A opasno brz lekar, da ne poveruje? Sve je odigrao iz prve, puno nam je pomogao...Sledeeg meseca, kad smo se sluajno sreli u opirni, interesovao se da li je sve u redu sa

nogom moje curice?Rekoh da jeste. Ali da to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja...

Nasmeio se, znaajno...Ree da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj?inilo mu se, naime, da ta mala moe biti samo moja i niija. Tako mi se bar nekako stiskala

uz grudi, dok sam je one noi nosao klinikim hodnicima, kao nevestu...Zar?Rekoh Doktoru, ne trepnuvi, da mi to nije padalo na pamet...A padalo mi je, naravno...I pre i posle...Te iste jeseni, naroito...Fea je napokon napravio svatove o kojima je godinama priao. Sa izrezbarenim uturama i

platnenim banatskim pekinma. I sa fijakerom, belim konjima i hiljadu naviksanih violina u portiSaborne Crkve...

Unosei mladu preko praga, zastao je da pozira unajmljenim fotografima i roaku iz Nemakekoji je posrtao pod samarom tek lansirane video-kamere. Nevestin veo se u tom natezanju nekakootkaio, mimo protokola, sputajui zavesu na udni i uporni pogled kojim je traila nekog u onoj

masovki...Ne mene, svakako...I zato bi?Kad mi nismo bili ljubavnici...

Nikad...Samo smo se ponekad, u noima punog meseca, malo traili po dugim talasnim duinama

enje...I to je sve...U partiju sam se ukljuio brzo, prebrzo, u stvari...Zapoinjali su novu bulu ba kad sam uao, tako da su mi karte utrapljene u ruke pre nego to

sam stigao da osmotrim situaciju i smislim izgovor...-Igraj ti umesto mene, Batula... Taman da organizujem cugu i kaficu...

Da, Fedor je definitivno zreo za jednu generalku na svojim ratelovanim knterijumima? Sveudniji sastav izvodi na teren...

Sem njega i Nide Zubara (takode starosedeoca za stolom), u igri su ovog puta bili mahomSuri Brani koje ranije nisam viao, barem ne iz blizine...

Fea ree da vode neki krupan business...-Ah... tako?Oseam da je Gospodi Biznismenima "Interpol" glavni inostrani partner?U malenoj puolikoj piljici (kamufliranoj pod tupilom leve slepoonice), imam ugraen

Posebni Instrument Za Brzu I Efikasnu Procenu Nepoznatih Ljudi. OK, zvui prilino komplikovano,ali u stvari se radi samo o jednom "friziranom" instiktu, nita vie. U svakom sluaju, pouzdana iveoma upotrebljiva je to napravica, godine su dobro izbadarile njenu preciznost...

Pred uzorcima koje je domain doveo na kartanje, preosetljiva, ionako nervozna skala mogaparata, formalno je pomahnitala, lepei se na "crveno"...

Pa logino, nisam je ni trebao aktivirati...


Tipove koji glasno priaju o svojoj lovi i o tuim enama mogao sam sasvim lako proceniti iodoka, manualno, takorei...

-Drekavica, drago mi je... Znamo li se mi sluajno?Drekavica? Oboavam onomatopejina prezimena...Mladi Hidrocefal mi se mangupski iskezio, pokuao sam da mu odsmehnem ali mi nije

polazilo za usnom, dovraga, osmeh e mi skroz atrofirati, kako je krenulo?Oacovao sam ga rezervisano, dobro pazei da mu ne pruim previe razloga da mi se dalje

obraa...Znamo li se mi sluajno?-Pa, ako se znamo... To i moe biti samo sluajno...

Nije postojala opasnost da e Glavonoac reiti jednostavni verbalni rebus i eventualno senaduriti. Njegova koncentracija dobacila je jedva do polovine dijaloga, a onda je (prestavi da trese"dipon" sa pozlaenom lajsnom), konano pripalio cigaretu i nepristojno se okrenuo u stranu. Na sebi

je imao jedan, blago reeno, "pastelni" sako, i iroku karnevalsku kravatu kojom je izvrio pokuajsamoubistva guenjem, delovao je onako razdragano-cigoliko ("harmonikaki", najpriblinije?), aliak mu ni to nije pomoglo da mi bude simpatian...

Malo po onom karakteristinom prezimenu, a malo po niskom naboranom elu koje mu se kao

lavina obruavalo na nos, u momentu sam zakljuio da je deko sin svoga oca, verovatno me je toblokiralo i uinilo vidno neprijatnim?Njegov ovekoliki Roditelj je, naime, za mene prototip bitangi koje su poseljaile ovaj grad. U

ivotu je otvorio vie lokala nego knjiga (ukljuujui i slikovnice), abecedu ne bi uspeo da izgovori zamanje od petnaest minuta ni po proizvoljnom redosledu, ali je ipak preko noi stekao maginu titulu

prof. koja mu je u ovom akademski nastrojenom gradu najednom otvarala sva vrata. ak i neka zakoja se veverovalo da su lana, nacrtana na zidu, poto se nikad nisu otvorila nekom ko je potenokucao na njih...

Gos'n prof., dakle? Pravo, medicina, kibernetika, istorija umetnosti?Aha...Trice & kuine...Izvedeno od profiter, zaboga, ne odprofesor, kakve su to naivne asocijacije?

-Pa... Ako mene i ne znate, znate mog starog... Malo ko njega ne zna...Povukavi u meuvremenu par neurotinih dimova, Hidro-"C" mi se obratio naglo i preglasno,

kao i prvi put, uostalom...-Da... Moj ale dri i "etiri vojvode', na primer... Sad stalno ide reklama na televiziji... Onaj

ekskluzivni objekat, videli ste sigurno... Sav u mermeru, mesingu, staklu?Ekskluzivni objekat, znai? A bio sam ubeen da je to prvi zvanini konzulat primitivizma u

naem gradu...-Dobro, de, sinko, pobedio si... Znam vau birtiju... esto proem tuda...A tvoj Tata-Australopitekus, vidi, uvek ba tada krklja sa cigarom na vratima, ne mogu da ga

promaim? I jednom u mu, onako en passant, samo bekhendom ukucati pikavac u usta, nadlanica mise otima na njega kao arov na potara, jedva je oteram na mesto...

- A... Jeste li i vi moda za picu, prijatelju? Ja astim. Ostalima sam ba poruio iz "La

montanare"... I to je na lokal...Malo ga je umirilo to to mi je napokon objasnio ko je, pa je, potonuvi na dno stolice,

milostivo snizio ton za par decibela...-Mi ih sad raznosimo i po kuama, znate... Po porudbini... Kao Ameri...Ajde?-E, to ste se super setili... Mada su vam pice tako tanke da ih moete slati i faksom..Svi su prasnuli, zbunjeno ih je pogledao pa se bre bolje nasmejao i on, onako "na prazno",

potpuno blentavo, o boe, nee se valjda uvrediti u ponedeljak-utorak ujutru, kada ukapira ta samrekao?

- U redu...Pa... Onda nita od pice, znai?Odmahnuo sam glavom, a on je dobroduno slegao ramenima i sa naporom se udubio u karte,

nastavljajui da zvecka statusnim grozdom klju

eva...Ima li uopte potrebe da opisujem i masivni koni privezak sa neizbenim daljinskim auto-

alarma, ili je sve jasno?


OK, sinko, nisam ni mislio da si doao biciklom...Priznajem, tavie, da sam napolju enjivo zastao kraj tvog petrolej-zelenog lepotana sa be

platnenim krovom, oduvek sam eleo takav "BMW"...A, opet, nikad nisam eleo takvog aleta? Sve to, vidi, ima svoju cenu...- Ih! Ja ti te tablice mogu srediti za 'iljadu maraka... Ako si zainteresovan, mislim oz-bilj-no

zainteresovan? Imam oveka u Kekemetu koji e to odraditi...Eto ti ga sad ?Da sam se kojim sluajem prijavio za kviz "Spari ove dripce za stolom sa vozilima parkiranim

pred kuom", upravo bih proao i sledei krug? Odgovarajui na neije pitanje u vezi pomodnih"euro" registarskih tablica, Brka (zavaljen levo do Glavonoca) je lino potvrdio moju pretpostavku da

je upravo on ponosni vlasnik crnog koronarnog "mercedes-karavana", usidrenog naspram kapije...- Nema potrebe da ga ode registrujem... Zna me milicija dobro... Pa zna kol'ko bi mi samo

ot'lo na carinu i porez? Danas se to ne isplati? Ej, a to je nov auto, moj zemlja e, nigde ogreban...Ma, "ganc"... Potpuno nov...

Da, jo se pui...Pravi Gazda se negde jo uveliko nada da e ga pronai, toliko je nov...Taj Hrabri Mitraljezac Iz Veine Domaih Filmova je obavljao funkciju neke vrste

predsedavajueg za stolom, i uporno se izraavao u markama, niko mu nije skrenuo panju da jenepristojno priati punim ustima nula?- Nisam blesav da bacim tri 'iljade maraka... Zna koja je to lova? Mada ti konta da ja kao

uspean "businessman" mogu i sasvim solidno da zaradim...A ja kontam da bi kao "show-businessman" zaradio i vie, kao prvi bosonogi step igra u

istoriji Brodveja? Meke italijanske mokasine izobliile su se kao "baletanke" na kalupu njegovihukljeva, a ni ostalim delovima garderobe nije bilo preterano udobno na tom gromadnom telu? Lakosam mogao da ga zamislim kako sam premeta pun orman iz sobe u sobu, borbeno i zajapureno, kaoda mu mere prolazno vreme...

Ostali su ga verovatno znali i bolje i due, jer nisu bili posebno impresionirani njegovimestocifrenim reenicama, ali se zato nesretni Nida Zubar zablentavio tako inferiorno da sam poeleoda ga munem pod stolom...

Nikola, brate! Daj, unesi u sve to i malo dostojanstva!Mitraljezac je prvi od Svojih krenuo u kolu u "kupovnim" cipelama, Tajo mu je u dvadeset

treoj osedeo od straha, kad je prvi put video lokomotivu, a edo se bavio sakupljakom privredom, izabavljao se sa nevernom kozom Radinkom, koja ga je na kraju i ostavila zbog lepukastog obanaMiluna iz susednog zaseoka...

Nido, prijatelju?Deda Gavra je drao knjiaru u glavnoj ulici, tata-Raa je praio saksofon po posleratnim

igrankama, a ti si doktorirao prole zime na deijoj protetici, sea se?Halo, gubitnie?Zar se to sve zaista moe prestii tek tako, jednim maznutim crnim "mercedesom", pa ne znam

kako da je "turbo" i "de luxe"?Ma...

Kome ja to sve i priam, da mi je znati?Nikoli Kiriu, poznatom i kao "Nika Kamata", ultra-treberu koji je jo u prvom srednje

nosio onaj lepljivi novanik, i pedantno udarao patent zatvarana malu koka kolu, rasporeujui je nadoruak, ruak i veeru?

-Izvolite kafu... eer je u maloj posudici... Namerno nisam jako zasladio... Neko voli goru, aneko ne..'. Posluite se... Izvolite samo...

Ja o ovcama, a Fedor na vrata...Njegova utivost je u odnosu na situaciju delovala tako komino da me je to naisto

poniavalo...utljivi Revolvera, na primer, preostali svat za stolom, sedeo je tako da mu je zapalo da dalje

dotura oljice (to je inio sa gadljivom grimasom), no, njemu se nije moglo omai ita to asocira na

"izvolite". Dodue, primetio sam veda taj tip nije

uo ni za arhaizam "hvala" pa nisam bio posebnoiznenaen. Rei "izvolite" i "hvala" se, naime, obino naue u paru, istog dana u ivotu, a deko je

izgleda ba tog dana falio sa nastave? Sedeo je, inae, desno do mene (sef mu je oito bio u kvaru,


poto je svo zlato iz kue poneo na sebi), i ispostavilo se da sam na kraju auto-kviza izvukao najlakepitanje, jer, i da nam nije preostao jo samo onaj nabudeni amerski dip sa nildovanim branicima,lako bih pogodio da to moe biti samo "njegovo auto", naprosto su ili jedno uz drugo, nepogreivo,kao puna i klempave ui...

Da, "njegovo auto", nije greka. Ti naizgled grubi mladii su tako dirljivo vezani za svojavozila, da im tepaju u srednjem rodu...

Moje auto...Kao: "moje janje"...Ili "moje dijete"...U vezi tog lika sve je inae bilo obeshrabrujue jasno, jedino sam se lomio oko toga da li mu

je lina karta izdata u SUPu Niki, ili SUPu Bijelo Polje, no, kad je na pola filma neoekivano planuona jednu trojicu karo, kojom sam i ja konano zatvorio, smeo sam i da poloim lovu na "NK"...

- Ih! Trica maa! to je ne bai prije, jadan? Ia sam na boju, pogle... tela sam ti jo oddruge ruke...

Posle se ponovo uutao, duboko i pretei, tek povremeno se osvrui ka ortaku koji je sedeoiza, a ni taj drugi, Udubljeni, (a mraniji od svih, ini mi se?), nije bio izrazito priljiv. Zurio jeRevolverau preko ramena nemo, kao "opserver" (ako se tako naziva onaj pripravnik koji godinu dana

dedi u kabini, samo posmatrajui kako se pilotira?), par puta je umesto komentara prezrivo coknuona neku podignutu ili odbaenu kartu, i samo mu se jednom omaklo da se poluglasno nasmeje, ali i toje izveo na izvornom ijekavskom? Ocenio sam da troi oko deset litaragela na sto kilometara, tamnazalizana kosa samo mu je jo vie isticala sanatorijumsku boju lica (mislim da se u katalogu ta nijansanavodi kao "psihopat-bleda"?), i priznajem da sam uloio prilino napora da prikrijem nelagodnostkoju su u meni izazivali njegovi mat-staklasti pogledi kojim nas je hipnotisao iz prikrajka...

A Fedor je sa svog antikvitetnog "revoxa" putao "Pleterse" i "Golden Gate Kvartet", svima jelaknulo kad je traka iscurila...

Hidrocefal je oprezno zamumlao jednu novokpmponovanu, Mitraljez se ozario prepoznavirefren pa su nastavili da zavijaju unisono, i pun mesec se te noi sasvim neobavezno zadesio nadMiunnovom, ali i da nije, nesretni duet bi ga do svitanja prizvao i sa najudaljenijeg okrajka neba,uopte ne sumnjam u to...

"Pokloni li ljubav drugom sve e za me sta-ti,A kafana postae mi i otac i ma-ti...A kafana postae mi i otac i ma-aaa- aati"E, moja "Srpska Atino", tuna i alosna... Dobra te je ekipa zakupila, nema ta? Neprilagodivi,

Ratne Vrane, i Naoruani ljam...A ja sam te oduvek precenjivao, ti mala uobraena varoi, pravio sam zvezdu od tebe gde god

sam stigao, ti si za mene bila neto kao ono ogromno uskrnje jaje u izlogu poslasti arnice, "kugeluhr" na pultu sajdijske radnje, da, ja sam oduvek naivno verovao da pripada tim krhkim, unikatnimeksponatima kraj kojih pie: "nije na prodaju", i kojima se moe potajno diviti sa pristojneudaljenosti, ali ih nikad ne moe imati...

Pa...Verovatno je to razlog to se noas na trenutke oseam kao mokljan koji je zaprosio

Profesionalku, mada ne znam zato mi je ipak pomalo neprijatno zbog tog poreenja?Ma, ne...Ti definitivno vie nisi grad koji bi se mogao uvrediti, moj Novi Sade...I, nema pojma kako mi je krivo...Jer, da sam se samo usudio da pretpostavim kako si bagatelan, ja bih te jo odavno kupio za

sebe...I sad bi nam oboma bilo lake... To pokuavam da kaem...

*****

Fedor mi je za osamnaesti roendan poklonio "Obscured By The Clouds"...

ovee...Zna ko je tad sluao "Floydove"? Ua rodbina "Floydova", eventualno... I Fea Jankovi...


Bio je pustolovni konkvistador rock & roll'a, i igla njegovog kultnog gramofona je kao iljakpanskog koplja osvajaki doticala neistraene i mistine predele Novog Sveta, u koje bi drugiobazrivo zagazili tek potom...

Moda sam rekao da on ponekad ba i nije potpuno po mom ukusu, ali ak ni ja ponekadnisam potpuno po svom ukusu, nije to neko merilo...

U tome o emu priam je, uglavnom, bio besmrtan, to potpisujem, tu ga nikad nisam uhvatioda folira...

Na koji su ga samo fazon onda Narodnjaci navukli da cupka sa njima u tom grotesknomorijentalnom ritmu, ne mogu da razumem?

Ma...itava generacija nam se odjednom srozala kao istegljena dokolenica, tako to ide...ivot je otprilike kao onaj "steepl-chase", startuju sve sami favoriti, i veselo se pljuskaju na

prvim preponama, pa jedno vreme tre zajedno, u grupi, petliki se smenjujui u vodstvu...A, onda, kako trka odmie...Izdvoje se dvojica-trojica, povuku daleko napred, grupa zaostane, razvue se, neki se gre,

odustanu, neki uspore do ivice asti...Fedor je zapao u teku krizu na onom delu staze na kom se to dogodi veini takmiara, tu

negde izmeu tridesetpete i ertdesete, gde mnogi izgube sveinu...Gledajui ga kako ostaje da visi preko prepone koju su razapeli Mitraljez i Glavonoac,shvatio sam da ga upravo obilazim za itavu duinu, ali to me je samo podstaklo da cinino pojaamtempo...

Sorry, Jankoviu, sad nemam vremena da razmiljam o tome da smo zajedno krenuli...Iza krivine se vezatee ue zlatnog zvona koje najavljuje poslednji krug...Doradio si, minkeru stari, no, to je tvoj problem, ja zbog toga neu uzimati sedative, to je

sigurno...Ionako sam veeras odigrao "oprotajnu" na zelenoj oji tvog kartalita, pa ja sam i u

vojnikoj kantini birao drutvo za stolom, sea se da sam uvek bio pomalo svojeglav?A to "uvek" je kod mene jo u toku...udno, je 1'?

To "uvek" kod mene ponekad ba ume da se otegne?- Nee karta potenog oveka... Ne ide te danas nita, Batulence... Samo te posmatram, moj

burazeru...Ne, nije me puno oslovljavao, mislim da je naslutio da sam jo kod prvog meanja precepio

odluku da vie neu dolaziti, i znao je da se svakog asa moe dogoditi da se jednostavno podignem iodem. Meu nama budi reeno, to bi se svakako i desilo da mi je Student ranije doterao auto, no,spasilac je stigao tek negde oko pola etiri, kao za inat, pa sam sve dotle bio primoran da utim, isportski podnosim poraze...

Ma, neto sitno, zanemarljivo, bez veze, skoro da i nije vredno pomena...Ajd' dobro, dve-tri-etiri, najvie pet-est stotki, eto, a moda ni toliko...OK...Verovatno e zazvuati kao vrlo nespretan izgovor, ali u odnosu na skupocene etone vremena

koje sam izgubio za tim stolom, ta lova je, zaista, tek jedna nebitna puslica prljavih raznobojnihpapiria...

-Laku no, Batulice moj... Priznaj da je bilo super...Aha, Fedore, bilo je...Ali onda sam doao kod tebe na partiju remija...

*****

Anamaria me je jednom pitala zato se polivai ulica uvek pojavljuju pred kiu, i odao sam jojtajnu da oni, u stvari, rade za jednu veliku stranu silu...

Da...

Oni rade za Kiu...


U Prevrnutom Svetu, odakle se Kia penje (to ovde deluje kao da pada!), sve je potpunoobrnuto (to tamo deluje kao potpuno normalno!), taj Svet zapoinje krajem, u njemu tiina urla, tamo

je najbre ono to stoji u mestu, ali...Bolje da ne priamo o tome, rekoh joj...

Namerno sam proredio svoja gatanja u zvezde...Pokuavam da se odviknem...Povukla se u senku mog ramena, znala je da je mata plaha ivotinjica, i da je sigurnije da me

utke, stiskom ruke nagovara da dalje priam...Opirao sam se, pokuao da joj objasnim da e me unititi udubljivanje u romane kojima

nedostaju poslednje stranice. Poalio sam se da sam pomalo umoran od izvlaenja pitanja na kojaodgovori jo nisu izvueni...

Vie puta mi se uinilo da sam dokuio Svemir, da sam ga raskrinkao, poradovao sam se kakose sve poklopilo kao ona "uta mrlja" na starom fotoaparatu, ali, onda bi se pomenla neka dvadeset iosma cifra desno od zareza, ta dupla slika bi mi se u milisekundi razmakla u glavi, i sve bi se ponovozamutilo...

Ostavljajui sve manje nade da u ikad uspeti da izotrim?Stiskala mi je ruku tvrdoglavo, kao dete gumenu igrakicu koja svira...

U redu, rekoh...U Prevrnutom Svetu, iza crnog nebeskog ogledala, (to tamo deluje kao ispred njega!),hladnoa pri, tama zaslepljuje svojim bljeskom, sve je okrenuto naopako, pa se tako i Kia grozi iuasava svega suvog...

Strano, jezivo...Onako, otprilike, kao to se na ovom svetu Vatra uasava Kie...Ako ne i gore od toga?Jer, samo je retkim vatrama uspelo da budu onako suve kao to najprosenije jesenje kiice

umeju da budu mokre...Za Kiu nema nita gore nego kad joj usred noi neki neprijatni suvi grad zapljusne lice...

Njeni "momci" to znaju...Gospodarica im samo dojavi kad e doi, podvue ist beli oblaak pod valjak Meseca, kao

prazan list hartije u pisau mainu, ostavi kratku diskretnu poruku da stie tad i tad, i oni urno polijuulice...

Zbog toga, znai, im se naoblai, Kini Ljudi utke i odgovorno prelaze plonike naroitomsrebrnkastom emulzijom, takozvanom "vodom", koja ublauje otre rubove ivinjaka, i rastapa svuonu nesnosnu, mirglavu i bodljikavu prainu...

Prosto i logino...Kao kad bi za nas, recimo, neko malo prosuio vlana i ledena ramena talasa u iji zagrljaj

utravamo sa obale...I to je znai to, pitala me je zaueno?Pa da, mila, rekoh joj...To je, otprilike, to...

*****

-Malo ste se zamislili?Student me je diskretno obavestio da se svetio na semaforu promenulo. Pogledao sam u

retrovizor i lagano ubacio u prvu, ne elei da mu priznam da je u pravu...-Ne, nisam... Nego bih morao na neki put... Pa razmiljam kakvo bi vreme moglo biti?Sa olakanjem se uzvrpoljio na seditu...-Ma, roknue kia, sto-posto... Vidite kako dim iz auspuha ostaje nisko?Roknue kia? Eto ti ga sad...Studo je doao do identinog zakljuka kao i ja, svako pomou svoje metode, dodue, ali od

toga nauka samo moe imati koristi...

Zabrinuto sam podvirio pod ajbnu, analizirajui nebo...-Bogami, i meni se ini... A, dokle e ti? Kai slobodno gde ti odgovara?

Odgovaralo mu je negde na bulevaru, svejedno gde...


Iskrcavi ga na raskrsnici pre stadiona, konspirativno sam klimnuo Kinim Ljudimausplahirenim oko matice-cisterne, i pustio da me ulica Maksima Gorkog ponese svojim tokom...

Tinjao je tek poneki prozor...Vrei sveanu smotru automobila postrojenih pred pumpom, osetio sam se nadmono zbog

svog prepunog rezervoara, to me je postidelo vesledeeg momenta, iskreno i duboko...Gospode, Ovi su nas ba nauili da se radujemo obinim stvarima?ime li emo se oduevljavati sledee jeseni? Sijalicom? Zubnom pastom? akom prekrupe?avo e ga znati...Odavno triput razmislim pre nego to izgovorim "nemogue". Prevejana je varalica ta re...

No...Prestrojivi se, dakle, ukljuio sam migavac mada je to bilo isto rasipanje, nikog nije bilo

iza, i niko iv mi nije dolazio u susret...Parkirao sam (neoekivano lako?), kraj kabastog "aleka" konzerviranog pod maskirnom

ciradom, ali sam brzo mugnuo u ulaz, setivi se da komija iz prizemlja mitraljira svakog ko se u todoba noi zatekne u preniku od pet do deset metara oko njegove smee limuzine...

Svetio u hodniku bilo je upaljeno, ali priznajem da sam se toga setio tek kasnije,rekonstruiui sluaj...

-Dobro vee...Nespretno sam nabasao na dvojicu Naroguenih, pred vratima stana broj etiri, na prvomspratu...

Zastao sam na stepenicama, nakratko, pa sam, tek produivi, uzvratio pozdrav...Onaj besniji, sa "sovjetskim" obrvama, odmerio me je kao kelnericu u staninom bifeu, dok

drugi, proelavi, sa pramenom namotanim oko glave kao turban, nije bio tako zainteresovan...Ustuknuo je korak, pravei mi mesto za prolaz, i uputio u pravcu mojih oiju jedan

unezvereni, "komovicom" nagrizeni pogled, koji se obruio na pola puta...Propustio sam visinu prve dve stepenice i odluno napao tek treu, ali mi je Besnia ipak

nabacio laso pre nego to sam se doepao spasonosnog podesta meu spratovima...- Pardon! Drue! Ne znate sluajno da li je ovaj... Nikolin... Nikolin... ekaj, kako ono

bee... Ma, da li je taj opte u ovom stanu? Nita ne pie na vratima...

Otvorio je konu fasciklu punu koverti, tragajui za onom na kojoj je otkucano ime izvesnogNikolina, omoguivi mi tako da, ak i u polumraku, izdaleka, prepoznam na tim papirimapretenciozni memomorandum "Sekretarijata za narodnu odbranu"...

O-lala...U sosu si, moj Nikoline...Leerno sam vratio teinu na nogu koja je zaostala na stepenitu, i osvrnuo se ka vratima stana

broj etiri...- Taj sad nije u stanu, mogu potpisati... Veito je negde "uteti"... Znate kako to ide?O, Svet je podeljen vrlo prosto. Na Mukarce i ene...Rase, nacije, kontinenti, granice, sve je to obino cepidlaenje. U osnovi, stvar se svodi na tu

prirodnu i iskonsku podelu. Mukarci i ene. Ne: ene i Mukarci, to bi vebilo neto sasvim drugo,nego ba redosledom koji sam prvo naveo, insistiram...

im se negde nasluti samo "S" od "valeranje", svi mujaci odjednom postaju sauesnici ipoverenici, pa su se tako i Narogueni odobrovoljeno uskomeali nakon mog indiskretnogkomentara...

- Aha... Znai, prikan luta unaokolo... Pa, dobro... A kaite nam jo samo... Ovaj... U kojojfirmi radi?

Pokuao sam da se prisetim, ali neuspeno...-Nemam pojma... Ne znam... Neto privatno, ini mi se?Konsultovali su se poverljivim slubenim pogledima koji su me nedvosmisleno uinili

suvinim, pa sam se povukao servilno, kao batler, zviduui dovoljno tiho da bih ih uo kako sedogovaraju ta e dalje...

Stigao sam do treeg sprata kad su zalupili ulazna vrata, a tad je i automat u strujnom ormariu

kljocnuvi prebacio na "mrak", pomaui mi da to bezbednije provirim kroz otkrinuti prozorsvetlarnika...

Beli "stojadin"? Prikladno. Mogao sam i pretpostaviti...


Za razliku od deaka na ije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjimstranicama tampe...

Oni ostadoe negde u devetnaestoj...Zaljubljeni...Zaigrani...Zbunjeni...

Ne dospevi da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci takobezboniki podmetnuli u depove...

Ne, Brate Kaine, ne zovi me u polje...Ne mami me, zalud, da proetamo minskim poljem, moj greni sivomaslinasti brate...Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti...Okai drugu metu na svoje kartonske bedeme...

Nema Mojih u ovom Ratu Naih...Ma, znam..."Ne moe to tek tako"...iak Izdaje se kaci na sve strane. I meni e ga veneki mangup prilepiti na lea, onako u

prolazu, tapui me po ramenu, tobo prijateljski...

Razmiljao sam o tome...Koga izdati kad mi ostane da biram izmeu nas dvoje?I, alim...Ali prestar sam da bih izdao sebe, jo jednom...Zato odjebi, JNA...Dosta je bilo...


raunavi da nismo okonali dijalog?), oi su mu se presijavale kao zagasiti rubini, znao sam da jeupravo urezao moje ime u crnu koru svoje senovite psihe...

- A mi emo jo popriati, prijatelju, i pre no to se nada... Mnoge smo mi odvikli odmangupisanja... Dolo je i naih pet minuta...

Da li se Hrabri zaista ne boje, ili samo znaju trik kako da ne pokau strah?-Pet minuta? Super... Toliko u valjda izdrati?

*****

- Ti nisi normalan, Petra... Bronza? Pravi fijasko... Zar stvarno nisi mogao da mi iskamibarem srebro?

Kao i veina cugera, Potator je zaista liio na boksera, ja sam sluajno znao da onaj oiljak nanjegovom nosu potie od jednog visokog ivinjaka u Futokoj ulici, no, drugi to ni sluajno nisu mogliznati. Drao je neuglednu advokatsku kancelariju blizu Sinagoge, priznajem da nikad nisam video da

je neko uao ili izaao iz nje, ali uvek je nosio iste, opeglane koulje, i besprekorne cipele kojima bibilo doputeno u svaku kuu...

- A Tokio je bio ezdesetetvrte, za tvoju informaciju... "Soni" Popovi? Svata... I ta bi

bilo daje krenuo da me odalami? S tim budalama se nikada ne zna...- Ma, zna se, jo kako-.. Opasni su jedino u oporu...Za svaki sluaj, ipak sam se postavio tako da na vreme primetim da li se Ratoljub vraa sa

nekim istomiljenikom, jer, da se ne laemo puno, za mene su vei dvojica "opor"...-I, kae, nisi primio poziv? Pazi, to je vrlo bitno! Jedno je "ne odazvati se", a sasvim drugo

je "tzbegavati poziv"...Potator i ja zatekJi smo se u kafeu neobavezno, obojica pokuavajui da na tom mestu

usitnimo dopodne kao krupnu novanicu, ali svud unaokolo ukalo se samo o tome koga su i kakonoas "pokupili", mobilizacija polako ali sigurno postaje tema koja potiskuje sva ona naklapanja ovremenu i zdravlju...

U novinama su pominjali "kaznu zatvora u trajanju i do deset godina", pa sam zloupotrebioklimavu kompetenciju svog dugogodinjeg poznanika da se ogrebem za besplatan savet...

-Pa, vidi, sinko... Imam za tebe jednu dobru, i jednu lou vest... Dobra je da ti po zakonu nemogu nita...

Ritualno je liznuo rub aice, strastveni cugeri skoro da i ne gutaju, oni vie sisuckaju pie...-A loa... Da nema zakona u ovoj zemlji...Ajde?Urnebesno!Jedva ekam da rat proe, pa da se nasmejem toj poalici...- Eto... Video si ovog oajnika, malopre? Takvima je sad dozvoljeno da prave neke svoje

"jedinice", pa svake noi prelaze Dunav i kokaju se sa Hrkovima... A tamo isti takvi... Pre... Siluju...Kolju... Gledao si "Dnevnih^ sino?

Gospode boe...Glagoli od kojih su donedavno i veprovi bili poteeni sve ee se izgovaraju i piu uz puna

imena i prezimena, a mi se navikavamo na to kao i na sve drugo, pognuto i utke, obeshrabrujuompokornou stada?

Da li je mogue da ja znam nekog ko bi mogao zaklati nekog?Sve nepoverljivije zagledam prolaznike, trgovce, inkasante, ofere. Svako od njih bi mogao

biti Monstrum u svom slobodnom vremenu?- /zna ko e na kraju pazariti? Seljaci, sirotinja... Socijala... A ovi to su zakuvali e prostrti

crveni tepih, i zagrliti se na nekom aerodromu... Neko umesto pred streljaki, dospe pred poasni vod?Nema pravde na ovom svetu... Nema je, Bogu hvala... Jer, od ega bih ja inae iveo?

Bio je krajnji momenat da i ja najzad progovorim, Potatoru bi eventualno moglo pasti napamet da se ne slaem s njim?

- Ali... Ko su ti tipovi, kaite mi? Iz koje rupe ispadaju? Moram priznati da su me naisto

sludeli... Totalno suovekoliki.. Vie uopte ne kapiram kako da ih razlikujem od Sapiensa?Potegao je za sledeom cigaretom, dopala mu se studentsko-predavaka forma naeg

razgovora, izgleda da mu u poslednje vreme ba ne poklanjaju previe panje?


- Misli na Ove Najgore? Jer, pazi, ima tu raznoraznog sveta? Ima takozvanih patriota... Paonih koji se jo raskusuravaju od prolih ratova... I ima Hercegovaca, kolko 'oe... Oni su ti svet za

sebe...Zatekao me je kako pokuavam da se setim znam li koga iz tog plemena, ali nisam mu

dozvolio da pitanje postavi naglas...- Hercegovci? Ma... Sto posto da znam nekog, ali... Ne mogu da se setim, ovako, na brzinu...

Ja sam vam dete "bratstva i jedinstva", ta da radim? Mi smo se klasifikovali po jednom sasvimdrugom sistemu... I sad nam je haos u arhivi...

Odmahnuo je kratko, saaljivo, gotovo sa gnuanjem...- Neka... Mogue da i to ima dobrih strana? Mada u svakom potenom svetskom formularu

postoji rubrika "nacionalnost"... To si verovatno primetio?Ovog puta on nije ekao moj glasan odgovor, zadovoljio se time to sam skrueno pognuo

glavu...- Da, Hercigonje... I s Nae i s Njihove strane... Oni su definitivno... Ne znam kako da ti

objasnim? Ja sam, recimo, Somborac, to zna? I, kad bi ti naterao nekog tipa iz Osijeka i mene, daratujemo? A? Nema teorije... Ali Kamenjari su jedva ekali... Tresnuo je tamo neki Zli Meteor, ili takoneto... I to je tresnuo ba nasred pruge kojom prolazi Voz Evolucije... I izazvao o-pa-san zastoj, moj

sinko... Vreme u kom ivimo je kao peina zaspalog zmaja, dresirani smo da pojedine rei izgovaramoiskljuivo apatom, i otvorenost Potatorovog glasa gotovo da me je fascinirala...

- Ali najgori su svi ti avanturisti... Kompleksai... Delikventi koji su se nagodili s vlastima...uo si za onog Voju Pucvalu?

Poslednju reenicu je ipak izgovorio osetno tie, na moje veliko olakanje, jer su se neki odprisutnih vepoeli vrpoljiti na stolicama...

- Sluaj... Dolazio je on kod mene u kancelariju, sto puta... "Sociopata", na to sam ga najeevadio... Nasilnik jedan, u prevodu... Baraba obina... Pa, odjednom "Patrijarhalno vaspitanidomain... "Pokrovitelj umetnosti'... "Zatitnik slabih i nemonih "?

Povrno sam znao momka o kom je priao, obesnog jedinca koji je na prvi hitac u Slavoniji(kao da je ispaljen iz startnog pitolja.'), navukao na sebe maskirni prsluk, i li nim ukazom se

unapredio u in "pukovnika", kao u banana-revolucijama...Pred ivot se postavljao bezglavo, sa jajima napred, kao rukometni golman, u SUPu je imao

dosije debeo kao telefonski imenik San Franciska, i da je bio simpatian, lako bih ga opisao kao"simpatinog kriminalca", ali poto nije bio simpatian, stvarno ne znam kako da ga opiem?

- Da... Sreli smo se nedavno u jednom kafiu na Limanu... Tamo se Oni uvee nau, drmnupar viskja, pa Preko... K'o u svatove... Pokazivao je neki infra-dvogled, tobo okrznut snajperom, ibusao se: "Nee me metak! Nee me metak!"... Delovao mije dibidus umrkano...

Hitro prevrnuvi au, kao da onih par preostalih kapi pokuava da ulovi na spavanju, Potatorje cinino poterao dim ka tavanici, pratei ga pobonim, "fratarskim" pogledom...

-Nee ga metak? To je lepo. ..Ali hoe ga "nagazna", na alost... I ne pitaj od koga sam uo...Sutra e biti u svim novinama..

*****

Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam? Sanjam tiha blagozelenaprostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao dinovske mahovine, sanjam ih, kao da letimnad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se granie sa Nedogledom, i na koje se iz ravnice mora

penjati, a sa planine silaziti do njih?I ja sam lagan, a silan, nedodirivi Stepski Galeb od kog maleni ne zaziru, a grabljivci se na

njega ne usuuju, diem se do visina sa kojih odjednom, kao morske trave na dnu, razaznajemmakove, paprat, i utu (koja probija iz dubine kao pesak), pa onda ponirem do visoke lelujave trave,otirui vetar iz krila, i nastavljam nisko, znajui da letim daleko, a na mom kompasu postoji samoIstok, i sunce me ne moe prevariti nikad, ak ni kad mi se nae za leima...

Znam, to geni trae Svoje Mesto...Razmiljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, niarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti...


Ne...Uvek vidim samo jednu osamljenu prolovekovnu krmu (negde na avu ravnice sa

planinom?), okreenu belo, sa tranim krovom natuenim na prozore kao koijaki eir, okna tinjajunarandasto, u toj viziji je veita no, i verovatno mi se uma (pretei navaljena na stranji bedem),zato ini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?

Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresuni tanani dim povremeno usudi da seuzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno

pokuavajui da na prevaru bar zaobie planinu, no, i tu se oas zaplete u guste stoletne kronje, iostane da visi, suei se od meseine, kao ukras na novogodinjoj jelki...

udni drumovi uviru u to Raskre? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stieOdkuda, moda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraaju s puta?

Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih blie odredio to mesto, znam jedino daje Krma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da slede eg jutra mora ustatina prstima, da ne probudi petlove, jer samo tako moe dospeti da pre veeri zauje lave, i spazitornjeve u daljini...

Prostorija je obino puna arolikog sveta, koji kao da pristie iz raznih epoha, brkaju se kuburei helebarde, mundiri i krinoline, sve to pomalo podsea na bife holivudskog studija u kom se

istovremeno snimaju etiri spektakla, ali neprimereno je tiho, nekim udom, i, ne samo da nerazaznajem reci, nego ni jezike na kom su izgovorene?Krmarica se ustro promee, dobroudni klopavi pas njuka oko onih koji mu doputaju,

uunja se, tu i tamo, starac u rubaki, sa sekiricom zadenutom za koni pojas, i obazrivo ubaci parcepanica u kamin, ali oekivana larma svejedno izostaje? Da li se U To Vreme ivelo tie, da li su svi

premoreni od celodnevnog truckanja, ili ih ja jednostavno svaki put zateknem ba u zatiju izmeuveere i poinka, nije ni tako vano...

tavie, bar mogu mirnije da ih zagledam...Gazda je, na primer, prilino oznojan, kao i svi Vredni, mada na njegovom elu (kao i kod

svih Vrednih), ima i rezervnih bora u koje bi se grake znoja mogle sasvim komotno rasporediti.Dodue, vrlo je mogue i da se vlasnik krme na takvom mestu znoji iz stotinu drugih razloga?Krmarica, recimo, za svakog Husara koji naie otkopa po jedno presvueno dugme na sve tenjoj

platnenoj bluzi, a veeras su ih tu ak trojica? Jedan od njih, onaj sa kudeljnim brkovima i dve zlatnepruge na rukavu, posle svake ae sve vie je okrenut ka njoj, a sve manje ka svojim pajtaima zastolom, moda je ba u bokalu koji Gazda upravo toi i ona kap koja e se preliti?

Starac Sa Sekiricom, zatim, radi sve i svata za tanjir orbe i komad pite sa suvim groem, alion odavno ne pomilja da bi ita mogao stei, jedina mu je briga da ne izgubi i to malo to ima. ia

jedini zna da Krmara vidno uznemiruje i prisustvo Konjokradice Sa Zlatnim Zubom, puno su njihdvojica vetrgovali, a par vrsnih vunih dorata u inat je ba odjutros u tali. Da li su vojnici zaista tusamo u prolazu, ili se neto kuva? Na to pomilja i Lopov, nema sumnje, ali on je pribran i naokonezainteresovan (kako to i prilii dobrim lopovima), no, crne uljane okice svaki put iskoriste dimkeramike lule da provere jesu li husarske sablje jo na vealici, da jo jednom trasiraju najkra i put dovrata, i da usput drsko namignu buckastoj seljanici, koja izviruje kao tekunica iza muevljevihramena...

Taj Seljak je od svoje urkaste enice oinski stariji. Sveano somotsko odelo saiveno jesolidno, "da potraje", pre dobrih dvadesetak godina, a izgleda da nije mnogo vie puta ni oblaeno?Tek povremeno on svoj bistri estiti pogled skrene ka Cvikcrau (jedinoj prialici za stolom), a ondaga ponovo vrati na kamin, kao da eli da na eravici otopi brige koje su se za njega nahvatale? Mu i liga velika sua, parnica oko mee sa roenim bratom, ili lajpik pun para za kupovinu vola nasutranjem vaaru, ne dospevam da pogodim? Onaj Cvikera mi uporno skree panju na sebeiskaljavajui se u ogromnu kariranu maramicu, neuverljivo, bez dovoljno "danfa", onako kako touostalom i ine oni koji ba i nisu jako bolesni, a duboko su ubeeni da jesu...

Taj oveuljak mogao bi biti neki inovnik, notar ili uitelj, ali, ta bio da bio, oito je da tragaza slubom vie no to sluba traga za njim? Iskrzana kona torba, sklupana kraj njegovih nogu kaoumoran pas, mnogo bolje prepoznaje svet sa krovova diliansi, i nesumnjivo da jedva eka nastavak

putovanja? Citirajui neto iz kone knjiice (od koje je u

itavoj gostionici izlizaniji jedino njegovsmei aketi?), on se zalud udvara radoznaloj popovskoj keri kojoj oi plove oko glave kao zlatne

ribice, dok njenPapa (uspavan lepetom krila jata peenih pataka u svojoj velikoj bibi), drema izmeu


njih dvoje tako veto i mimikrino, da to pod prevrtljivim svetlom petrolejke deluje kao presliavanjenedeljne propovedi, ili, jo bolje, kao jedna smerna veernja molitvica koju ne bi bilo pristojno

prekinuti...To ipak nije razlog to par putujuih glumata tako beumno vesla drvenim kaikama. Oni

jednostavno nastoje da ostanu neprimeeni, znajui da se komedijaima ne deava nita dobro kad ihprimete van pozornice. Ona je lepa (ulogu kraljice igra bez previe minke), i vidi se da ga zaljubljenovoli, a on je i Pesnik i Fakir, i ongler i Smehotvorac, ali je ne bi umeo odbraniti od grubosti. Sre om,masivni potporni direk ih delimino skriva od grupe raspojasanih svinjarskih trgovaca, zaokupljenihturnirom u prostaenju, na kom je glavna nagrada naklonost Tri Vesele Gospojice Koje Oito NePutuju Da Se Zakaluere, i tako redom, kao uhoda, zavirujem od stola do hoklice, od lika do siluete,od ene do mukarca, pa sve nanovo...

Razmiljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ah nae Porodino Stablo vidim samo kaomladicu na obodu Velike ume...

Zamrznem tako likove na tajnoj veeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge iGospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne...

I mislim: koji je moj? iji sam ja to? Na talasima ije krvi penuaju mehurii mojeembrionske due, i u ijim se venama, a da grean i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja ula i

tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mojih mladea?Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?Ne...Brinem jedino da nije bio podlac?Palikua?Bratoubica?Ili je bio neko ko je sekao srce na krike, da bude za sve...

Neko kog su uvek pitali kad o emu treba presuditi...I neko kome se i Bog obradovao kao dragom roaku...Kada mu je umoran zakucao na Nebo...

*****

-Zdravo, Batula...Nadam se da se nisam trgao koliko sam se uplaio? Dule Ramljak pritajio mi se iza lea

neujno, kao u onim retkim prilikama kad smo igrali jedan protiv drugog, jer obino smo bili na istojstrani. Potator, koji je upravo odlazio, iz nekog razloga me nije upozorio na njega, sigurno je procenioda se tu radi o Naem Coveku, mada je postalo jako problematino pogaati ko je Na a ko nije? Tu jedanas najpametnije ispucati "dvoznak", to bi rekli prognozeri, "fiks" nipoto ne dolazi u obzir...

- Uf, Dudule... Presekao si me... Nisam ni primetio da si uao?Bolje da i ne raunam koliko se poznajemo? Dovoljno je da se setim da smo mu svi tajno

zavideli na "fiatu 850", boje bele kafe, to puno toga objanjava? Igrao je, inae, takozvanog"korektora", mudro, bez faula, tako je uostalom i dobio nadimak, po elegantnom "Dinamovom"

centarhalfu, a i trkao je slino, na vrhovima prstiju, uvek blii lopti ba za taj sitni, ubrzani korai...- Tu sam ja od jutros... U zadnje vreme ba ne mogu da spavam... Pa, tako... Vilenjam po

kafiima...Oduvek je bio povuen (i previe, po mom ukusu?), reakcije su mu i u najveim frkama bile

nekako priguene, aputave i stidljive, no ovo je ipak mnogo ozbiljnije? Oi su mu delovalc sablasno,kao da su nacrtane na dva mala meseca, a neki bezglasni jecaj obuzimao ga je potmulo, kao malarija, ioekivao sam da e mi svakog asa zaridati na grudima...

-Matori... ta se desilo? Sedi malo... Da li je sve u redu?Trgao se, kao iz hipnoze, i naglo povukao dizgine svojih pomahnitalih emocija pokuavajui

da ih umiri, ali one su se i dalje besno propinjale...Odmahnuo je rukom, jednom, pa jo par puta ustro, kao da je otresa od neega...

- Ta... Naravno... Naravno da nije u redu... Nema razloga da brine...To ni izbliza nije zazvualo kao ala, i zalud je ekao da se osmehnem, nisam hteo da timedajem pristanak za uee u nekoj pomerenoj igri? Hvala, ali ne srljam vie da zapuavam rupe na


tuim laama, mnoge brodolomnike je upravo teina brinih spasilaca poslala na dno? Surovo sam gapustio da sam odvaa vodu drvenom lopaticom, to je, ruku na srce, potrajalo due no to samoekivao, ali na kraju mi se ipak obratio relativno sreeno i uravnoteeno, mada je to samo jo vieistaklo Pun Mesec u njegovom pogledu...

- Lii li tebi Vukovar na Novi Sad? Meni su isti... Zna onu utu ku u sa svodovima, tamo gdese put rava? Meni je to ista Dunavska?

A, tu smo, dakle?Potvrdio sam obazrivo, tek primetnim talasiem obrva, jer i mnogo bolji drugovi nego nas

dvojica zavadili su se ovih dana oko Vukovara? Ne znajui jo da li je izgubio nekog dragog u tomgradu, ili je doprineo da neko izgubi nekog dragog (to mi se uinilo verovatnije, na alost?), reiosam da propustim jo jedan krug asocijacija, vadei se na konobara iji sam pogled pokuavao daulovim...

- Odem da fotografiem... Zna ve? Ali kakav god film da ubacim u aparat, ne pomae...Ispadaju samo crno-bele slike, moj prijatelju... A esto i crno-crne...

Vodio se kao "slobodni fotoreporter", i razumljivo je da nije odoleo Vijetnamu U NaemKomiluku, i ogromnom publicitetu koji su Portreti Ludila odjednom poeli dobijati, za razliku odsvih onih njegovih velianstvenih lebdeih odbojkaa, zinutih stonotenisera i izuvrtanih gostujuih

golmana, koje godinama niko nije ni primeivao...- Ubie me, Batula moj... Ubie me idioti... Ostavio sam negative kod jednog drugara, za svakisluaj, ali... Ubie i njega... I decu... Sve e nas pobiti, manijaci...

Malarija ga je ponovo spopala, ali bio je dovoljno svestan da prepozna nevericu u mojimoima, na ta se osmehnuo alostivno, sa suzom, kao klovn...

- E... Nemate vi pojma ta je tamo... I ti misli da sam "odlepio"? Dobro... I jesam,najverovatnije... Ali... Zar sam ja ikada lagao?

Ne, i to je bilo opte poznato. Deavalo se da se zaigramo satima, rezultat je umeo da bude i26:24, ili tako neto, i neretko se stvarala zbrka oko toga da li vodimo sa dva, da li je nereeno, iligubimo sa etiri razlike? Tada, ili kad nismo mogli da se usaglasimo oko nekog kornera (a vailo jeono "tri kornera-penal", i pravo je udo koliko se njih zabroji od jedan do tri?), svi bi se na kraju svaeobino okretali prema Duletu, i uvek bi bilo po njegovom...

Dule Ramljak jednostavno nije mogao da slae, ak ni onda kad je ta la bila oajnikipotrebna naem timu, pa zato bi onda jedan obini rat to promenio?

- Sea se kad smo ili na Tvravu, kao klinci? Svi su se uvek palili na onaj pogled premagradu i Dunavu, ali... Ja sam bio opinjen krovovima desno, u starom Petrovaradinu... to jelogino... U naem kraju ak ni kola nije bila na sprat... Strano mi je nedostajalo malo ptiije

perspektive...U prvi mah sam pomislio kako tetura sa teme na temu, ali ubrzo sam shvatio da mu teme nisu

nepovezane, vesamo ispreturane...- Jedne noi, kod Sarvaa, brojao sam tiinu izmeu eksplozija... Devetnaest... Devetnaest

sekundi tiine... To je bio apsolutni rekord... Moe li da pover

Documents

Djordje Balasevic - Jedan Od Onih Zivota