ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Од Пољске до Северног рата

Немачки напад на Пољску изведен је из више праваца: централни напад из Помераније, Шлезије и Моравске, уз напад из источне Помераније на северу и из Словачке на југу. Сви напади изведени су са техничком супериорношћу и са разорним средствима, што је изазвало повлачење пољских снага са цивилном влашћу. Пољској нису притекли у помоћ њени савезници; француска армија је извела један симболичан напад на немачку границу, али је желела да сачека долазак британских трупа, одбијајући да крене у велику офанзиву. Британија је послала 29 авиона у напад на немачке бродове, од којих је изгубила 7. Немци су са тешком муком окупирали западну границу, са 33 дивизије, без тенкова и авиона, и са муницијом за само три дана. Насупрот њима, на другој страни била је француска војска која је имала преко 70 дивизија, око 3 000 тенкова и авијацију. Мобилизација у Пољској је била спора, руководство слабо, авиони застарели, комуникација лоша, а коњица је безуспешно јуришала на тенкове. Немачке јединице су их лако поразиле и на копну и у ваздуху. Пољска армија је имала само једну победу у ноћи 9/10. септембар на југу преко реке Бзуре, али је Луфтвафе одбио овај напад. Варшава је била бомбардована 25. септембра током читавог дана, а град се предао већ сутрадан. Хитлер је стигао у инспекцију 5. октобра. Немачка брза и јака победа је изненадила Русе, па су руске снаге 17. септембра ушле у Западну Белорусију и Западну Украјину. Окупирали су пола Пољске, а у октобру су под своју контролу ставили Естонију, Летонију, Литванију, након одобрења њихових влада. Руси су хтели да зашитите Лењинград од копненог и поморског напада присвајањем финске територије у непосредној околини града и контролом Финског залива. Руси су преговарали са Финцима, нудили двапут већу територију у замену за финску половину полуострва која штити прилаз луци Мурманск. Фински став је био против уступака свом традиционалном непријатељу, а пошто су Руси схватили да преговорима неће ништа добити, поставили су у Финској своју марионетску владу и напали је 30. новембра, због чега је СССР избачен из Лиге народа. Финска армија од 200 000 војника је пружала јак отпор, али је временом почела да оскудева у свему, па је почела да попуњава редове и тинејџерима. С друге стране, Руси су на југу били заустављени до краја године због лошег вођења напда. У Америци, Француској и Британији изузетно се ценио труд и напор Финаца. План британске и француске владе је био да се помогне Финска како би се спречило снабдевање Немачке из СССР-а и Скандинавије, а Хитлер био принуђен на преговоре. План је био и да се изазове напад на северу, преко Шведске и Норвешке, како би се Хитлер задржао на том ратишту и како не би отишао на запад, али ипак је све ово било мало вероватно и оствариво јер Норвешка и Шведска нису дале дозволу за прелазак француских и британских трупа преко њихових територија. Требало је зато освојити Норвешку пре Хитлера, но ситуација на фронту се изменила. Русија је у фебруару преузела нови и снажнији напад, под маршалом Тимошенком, на Карелијску превлаку. Фински фронт је био пробијен, а влада је сматрала да ће помоћ бити мала или прекасна. Одлучила се на закључивање мира, упркос противљењу Француске и Британије. Двеста хиљада Финаца је морало да се сели, а Лењинград је постао безбеднији. Даладје је пао, а Пол Рено, његов наследник, склопио је споразум са Британијом по којем ниједна од ових земаља неће закључити сепаратни мир са Немачком. Немачки ратни брод (џепна оклопњача) Граф Шпе потопљен је, а то је подигло британски борбени морал. Британски заробљеници су пре потапања брода пребачени на Алтмарк, који је на путу ка Немачкој ушао у Норвешке воде. Норвешка је била неутрална земља, па су Британци послали наоружану формацију која се укрцала на тај брод и ослободила заробљенике. Норвешке наде да ће остати неутрална у рату су престале; ипак је њен значај био огроман - разуђена обала са великим бројем острва и залива из којих су Британци могли да блокирају Немачку, а Немци да нападају бродове на Атлантику. Уз то, преко Норвешке се транспортовала и руда гвожђа из Шведске. Поред тога, ту је и норвешка лука Нарвик, која се не леди за разлику од шведске луке Лулеа. И Черчил и Хитлер су хтели да крену у акцију на Норвешку, пре него што то уради овај други. Врховни адмирал Редер је упознао Хитлера крајем 1939. са Видкуном Квислингом, који је био премијер за време немачке окупације, да би га сународници убили након рата. Хитлер је наредио инвазију на Норвешку 1. марта 1940. године. Отпор Данаца и Норвежана није представљао велику препреку. Иако су Британци очекивали копнени напад, Хитлер је решио да им се супротстави на мору и овлада норвешком обалом све до Нарвика, док би офанзивом из ваздуха освојио аеродроме. Напад на Норвешку, од Осла до Нарвика, почео је 9. априла. Упркос бурама и снежној олуји,

1

Немци су имали успеха на више места, иако су изгубили један брод и генерала и адмирала који су руководили нападом на Осло. Норвешки парламент је пренео сва права на краља који је одбио да се преда и решио да пружа отпор док не дође помоћ из Британије и Француске. Вест да су се Немци искрцали тако далеко на северу, примљена је у Лондону са неверицом. Британски кабинет је био затечен. Пошто су Немци држали све луке и аеродроме, Британци и Французи су морали да прихвате рискантно искрцавање с мора и из ваздуха. Прво је у плану било искрцавање код Нарвика, а онда је одлучено да то буде близу Трондхајма, у средњој Норвешкој. Касније је одлучено да се покуша и са северном и са централном варијантом, да би на крају дошло до искрцавања код Намсоса и Андалсенса. Французи су се искрцали код Намсоса, али нису имали ни ципеле за снег ни скије, као ни топове и тенкове, пошто је брод био превелики да би упловио у луку. Тако су копнене јединице биле приморане да стоје у месту и да се бране од ваздушних напада. На северу је дошло и до напада немачке морнарице, па је капитулација постала неминовност. Међу бегунцима на путу за Велику Британију нашао се и норвешки краљ. Немци су заузели базе из којих су могли да нападају бродове на Атлантику, а касније и конвоје на путу за СССР. Шведска руда гвожђа је наставила да се превози у Немачку. Хитлер је победио захваљујући доброј координацији свих служби, а и неспретности противника. О Норвешкој се расправљало у Доњем дому 7. и 8. маја 1940. Чемберленову владу напустило је око 100 присталица, мада је премијер и даље имао подршку већине од 81 члана овог Дома, али не и подршку да настави да води рат. Дом га је сменио, преовладало је мишљење да је земљи потребна већинска влада, а Лабуристичка партија није хтела да се приклони Чемберлену, те је очигледан наследник био Халифакс, али је 9. маја изабран Черчил. Он је од 10. маја био премијер и главни одговрни за победу или пораз у рату. Черчил је постао премијер са 65 година. Пуних 40 година је био истакнута политичка личност. Члан Доњег дома био је од 1900., а од 1908. повремено и члан кабинета. Био је министар трговине, ун. послова, наоружања, војске, авијације, за колоније и министар финансија. Написао је десетак књига, био је добар познавалац историје. Ипак, до 1940. он већ десет година није био на руководећем положају. Његова политичка каријера била је испуњена недоследношћу на коју се гледало неповерењем. Био је ратоборан, патриота и одлучан када је у питању акција. Био је поуздан, помало и арогантан као аристократа, али је и поред тога умео да се осети делом народа, а не одвојеним од њега. Оног дана када је постао премијер, Хитлер је напао Француску и земље Бенелукса. Тзв. „смешни рат“ (локални, спорадични, краткотрајни) је завршен. Черчилова влада остаће упамћена и по томе што је урадила нешто што Чемберленова није никад; бацила је бомбу на Немачку.

Пад Француске

Немачка је освојила Рајнску област, Аустрију, Чехословачку, Гдањск, Мемел и Пољску, а Хитлер је одлучио да нападне Француску. Слом Пољске се може посматрати из више углова; било је оних који су се надали да ће се овим задовољити територијалне претензије Немачке и да ће пораз Пољске значити да се неће ићи ка Источној и централној Европи, постојали су и људи који су мислили да ће успех Хитлера у Пољској створити подстицај за сличан рат на западу итд. Како год, Хилтер је без консултовања са генералом фон Браухичем, наредио армији да се припреми за напад на Францсуку те јесени. Браухич је сматрао да би пролећна офанзива била много боља јер би јесен могла да успори тенкове и спречи деловање авиона. На крају је одложен напад. Због сећања на Први светски рат и офанзиву из 1914., немачки врховни штаб се одлучио за план напада на широком фронту северно од Луксембурга, а главни циљеви су биле луке на Ламаншу (што није заузето у Првом светском рату). Ово је показало опседнутост штаба неуспехом из претходног рата, а поред тога сврха плана је била заузимање корисног простора за напад на Велику Британију, јер су луке могле да послуже као базе за подморнице. Овај план, у почетној фази, није имао за циљ избацивање француске војске из строја, као што је то био случај са Пољском, јер је признавао могућност дугог и статичног рата. Чак и да је успео, рат у Француској не би био окончан, а француске и британске трупе би у случају да не буду одмах поражене, могле да наставе да се снабдевају преко лука. Генерал фон Манштајн, највећи критичар овог плана, имао је и друге идеје. Предложио да је да тежиште напада на северу буде на његовом левом, а не десном крилу и да основни циљ буде анулирање француске способности да настави да пружа отпор, а не освајање лука на Каналу или неке територије. По њему ће цела непријатељска територија били ратни плен када се порази француска војска. Хитлеру су политички циљеви били изнад војних. Покушавао је да изведе немогуће не ослањајући се толико на стратегију. Ипак, прихватио је Манштајнов план, са одређеним модификацијама.

2

Немачка је остварила успех захваљујћи бољој војној тактици, а не бољим тенковима или бројкама (имала их је мање). Авијација је пратила напредовање оклопних јединица. Немци су 10. маја истовремено напали Холандију, Белгију, Луксембург и Француску. У Холандији је тежиште напада било усмерено на Ротердам и његов главни аеродром Валхавен. Ротердам је под притиском и страховитим бомбардовањем положио оружје, док је напад на аеродроме код Хага био неуспешан. Холанђани су се предали 15. маја. Напад на Белгију је подразумевао прелазак преко више водених путева и канала, па су Немци сковали план да 41 једрилица пребаци војску и тако је у првом једриличарском нападу у историји освојена тврђава. Чим су сазнале за напад на западу, француске и британске снаге су се покренуле да остваре контакт са белгијском армијом на реци Дил и тамо створе одбрамбену линију од Ламанша до швајцарске границе. Како се рачунало на белгијску неутралност, Французи нису имали адекватне планове како да заузму велики број положаја. Немачке јединице предвођене генералом Ромелом, 12. маја пробиле су се на француску територију, јужно од Седана, да би следећег дана на неколико места прешле Мезу. Распад у француској војсци услед неразумевања генерала. Француска авијација је скоро поптуно уништена, прва француска армија, британске снаге и седма фра. армија су биле потпуно одсечене од осталих трупа. Следећег дана, 16. маја са Холандијом ван рата, са неоствареним плановима у Белгији, и са Немцима који су јуришали на Француску, Гамлен је обелоданио британско-француском ратном савету да нема више резерви. Он је поставио своје трупе у фиксиране положаје, одакле их није било лако пребацити када дође време, а поред тога дао је и одмор својим људима 7. маја не схватајући озбиљно наговештај о немачком нападу. Немачке оклопне јединице су од Мезе пробијале ка обали уз снажну и ефикасну подршку авијације, и до ње стигли 20. маја. Сада је уместо фран-брит. линије постојала немачка линија од Немачке до мора, додуше танка због релативно малих снага. Немци су морали да консолидују линију и направе планове за борбу против савезничких снага које су се налазиле северно и јужно од ње, док су савезници смишљали како да прекину ту немачку линију и успоставе везе између разбијених армија. Рено је сменио Гамлена и поставио на његово место генерала Максима Вегана, који је тад имао 72 године. Ипак, није могао да исправи Гамленову грешку. Због неодлучности и неспоразума, француска војска ништа није урадила, а немачка линија је постајала све јача и непробојна, те су Немци сада могли на миру да разматрају планове за окончање рата. Немци ипак нису тако брзо одлучили којим правцем да крену у даљу офанзиву. Савезничке армије, иако разбијене, и даље су пружале отпор. Иако су за три дана прешли 480 километара до Канала, Немци су наредних 50км дуж обале прелазили преко три недеље. Браухич је био спреман да крене у опкољавање савезничких снага на северу, не чекајући да се разраде планови о даљем потчињавању осталог дела Француске. Рундштед је пак био за заустављање и прегруписање армије. По Манштајновом плану, после пробоја је требало да се крене на југ, а не на север. Хитлер је дао одобрење Рундштедовом плану, а за то време савезничке армије су искористиле да се доведу у ред. Ово Хитлерово заустављање спада у једну од највећих мистерија рата. Хитлер није имао план за наставак рата против Британије и очекивао је да ће она склопити мир са њим након пада Француске. За то време Геринг је тражио да се наставак рата препусти авијацији. Иако су се мимоилазили у размишљању, обојица су се слагала с једним; да се зауставе тенкови. Савезничке снаге биле су у обручу око Денкерка. Булоњ је пао 25. маја, а Кале следећег дана, после целодневног бомбардовања артиљерије, тенкова и авиона. И напад и евакуација отпочели су 27. маја. Због кише и магле напади из ваздуха су престали 29. и 30. маја. Британци су успели да спасу преко 330 000 људи из Денкерка, а укупно 558 000 људи из различитих крајева Француске у Британију. Након завршетка денкерске операције, 5. јуна Немци су са линије Сома-Ена започели серију напада на југ (упоредо са нападом кроз Алзас) и уништили француску армију. Потом су расправљали да ли да силину својих оклопних снага упере источно или западно од Париза. За три дана су стигли до Сене, а у Париз су ушли 14. јуна. Убрзо потом стигли су до најудаљенијих делова Францсуке, иако су француске трупе пружале отпор и даље. Француска је била тотално очајна, неможћна и исцрпљена, па се обратила савезнику. Но, британске копнене снаге су могле само донекле да јој помогну јер нити су могле да замене француске трупе нити да јој обезбеде спас. У ваздуху су могле много више, међутим како су француски аеродроми пали у немачке руке, мало тога је урађено, те се авијација повлачила у Британију. Веган је 12. јуна прорекао крај; његове исцрпљене јединице су била ангажоване на свим тачкама, он није располагао никаквим резервама, а Реноов захтев за јаким ваздушним нападом није био реалан. Черчил је и сам био свестан ситуације још 16. маја, када је био у првој од пет ратних посета Француској. Суочио се са тоталним падом свог јединог савезника. Када је поново дошао 11. јуна, по четврти пут, видео је да Британија нема више своје трупе на континенту, да је француска влада напустила Париз. Трудио се

3

да колико год може помогне Француску и задржи је у рату, јер би му рат са Немцима без савезника на континенту створио нове велике проблеме. С друге стране, британска авијација је сваки дан у Француској губила значајне и ретке харикене (ратне авионе), што је изазвало велику забринутост у штабу авијације. Черчил је у Туру одбио да Француску ослободи њеног обећања да неће склопити сепаратни мир са Немачком. Обећао је да неће износити противоптужбе и да ће се Велика Британија, након победе, потрудити да врати Француској њену величину и достојанство, уколико настави са борбом. Но, Петен и Веган били су за прекид борбе, јер нису веровали ни у своје снаге ни у могућност да Британија нешто може да промени. Док је француска влада била у Бордоу, а Немачка у Паризу, 15. јуна Рено је изнео предлог да француска војска положи оружје, али да влада треба да и даље буде у рату и да се повуче са морнарицом и авијацијом у Северну Африку. Шарл де Гол, помоћник министра рата, подржавао је Реноов предлог, али не и генерали који нису желели да копнене јединице снесу кривицу за пораз. Петен је поднео оставку. Када се 16. маја кабинет поново састао, Рено је од Черчила примио сагласност Велике Британије за фран-нем. преговоре о примирју под условом да француска флота пре тога отплови у британске луке. Но, нови Черчилов предлог за наставак рата био је заснован на француско-белгијској политичкој унији и заједничком држављанству после рата и залогом о тоталној британској помоћи. Можда је ово и намерно предложено, јер тешко би у супротном значило обавезу Британије да учествује војно у свему овом. Рено је поднео оставку 16. маја, а нову владу формирао је Петен. Он је одмах, преко Шпаније, затражио примирје. За то време вођени су разговори и вршене припреме о евакуисању министара, чланова владе и осталих. После састанка Хитлера и Мусолинија у Минхену, услови су изнесени, а прихваћени 22. јуна у Компијењу. Два дана касније, потписан је споразум са Италијом која је затражила Ницу и део Савоје. Десет дана после потписивања примирја у Компијењу, Британија је започела са драстичним мерама према француској флоти. Италија је имала највећу подморничку флоту на свету, а по прихватању ултиматума француски бродови су морали да се врате у своје луке где би били ван борбене активности, што би значило да би Британија била опасно угрожена од стране Италије. Зато је Британија сматрала да француски бродови морају бити трајно ван домашаја немачких руку или уништени. Адмирал Дарлан је 24. маја наредио својим капетанима да гледају да никако не падну у немачке руке. Неки француски бродови су били у британским лукама и тамо су разоружани, неки су у француским водама, а највећи део је био у афричкјим лукама, где су Французи сами разоружали своје бродове.

Адмирал Смервил је 3. јула Жансуу предао ултиматум са четири могућности: 1) да се придружи Великој Британији у рату;2) да настави са смањеном посадом и под британском пратњом пловидбу до најближе британске луке где ће бити интерниран;3) да се стави под надзор САД;4) да потопи бродове у року од 6 сати;

Жансу није знао за последњи предлог, па је већ био суочен са британском ватром, па је погинуло око 1300 Француза, док су Страсбур и 12 других бродова побегли за Тулон. Француски бродови на Карибима су били или оштећени или избачени из строја до краја рата. Све ово битно је погрошало француско-британске односе, јер је Британија желела да преузме све што је француско - флоту и колоније. Пад Францсуке 1940. био је пре свега војни пораз, а француске снаге су биле лоше вођение, опремљене и увежбане. Нису биле модернизоване, надале су се да је Немцима доста рата и да неће бити новог. Касније су одложили наоружање и набавку нове опреме што се битно одразило на стање на фронту. Тенкови су били слаби, тактика застарела, снага авијација не баш завидна. Пораз Француске представљао је највећи домет немачке армије, која је лако савладала и Пољску и Француску и показала сву моћ и снагу своје армије. Иако пад Пољске није представљао изненађење, ипак је Француска била од великог значаја, па је пораз сматран коначним и непоправљивим.

Битка за Британију

Након пада Француске, рат се свео на немачко-британски сукоб. На острву су неки људи сматрали да је рат готов иако се то није јавно говорило. Хитлер је донекле веровао да ће Британија закључити мир. У сваком случају, нацисти ни сада нису имали јасан план шта даље радити. Фирер није био сасвим за то да нападне Велику Британију; њему је више значило да га она пусти да настави по своме него да је освоји. Уосталом, Британија је била велика медитеранска сила што би значило да би Немци морали да се боре и против британских база на

4

Медитерану, тј. да се окупирају Шпанија и Француска и пребаце немачке снаге у Северну Африку. Хитлер је био више за кратке и оштре акције, него за овај вид сукоба јер није био сигуран куда би га такав рат одвео. Немачка војска није могла да умаршира у Енглеску као што је могла у Пољску, Француску, али је њена морнарица могла да блокира и прекине њено снабдевање, а авијација би бомбардовањем могла да је натера на предају. Поморска стратегија обухватала би подморнички рат комбинован са нападима на трговачке бродове и минирањем обалних вода. Ипак, немачке поморске и подморничке снаге нису биле задовољавајуће. Алтернативу поморској блокади чинила је ваздушна офанзива услед које би Британија капитулирала под притиском бомбардовања или због тога што би остала без одбране, посебно ловачких авиона. Управо то су покушали Хитлер и Геринг, од средине јула до средине септембра, али им није пошло за руком. Како се Немачка у складу са Версајским уговором одрекла авијације, своје ратне авионе је правила у СССР-у, Шведској и другим земљама. Главни творци Луфтвафе били су Милх и Удет са Валтером Вевером, који су створили тајну авионску индустрију, надзирали стварање нових модела авиона. Пошто је дошло до разлаза између Милха и Геринга, дошло је до наглог успона Удетовог утицаја, који је заслужан за појаву месершмита, авиона који је имао добре маневарске способности, опремљен са 2 или 4 митраљеза и 2 топа. Ту су били и јункерсе штуке, који су имали јак продоран звук, али не баш сјајну брзину. Могли су да буду од користи само приликом напада на објекте који су имали слабу противавионску заштиту. Британијска продукција авиона је била у порасту, а у пролеће 1940. је престигла немачку, када је правила преко 1 000 авиона месечно. Француска авијација је имала већи број авиона у првим борбеним редовима него Британци, али су јој резерве биле мале, а модели застарели. Луфтвафе је у пољском рату употребио мање од половине својих снага. Осим за бомбардовање Варшаве, коришћени су за нападе на пољске аеродроме и војне комуникације, док је напад на Норвешку био више војни маневар и прилика да се испробају неке нове авионске снаге. Напад на Холандију и Францсуку је био доста озбиљнији, те су практично сви авиони из првих борбених редова били укључени шестонедељне борбе. Тек након што је уследио распад француске армије, немачки бомбардери су почели да нападају железничке пруге, луке и градове. Како год, показало се да немачко бомбардовање никада није успело да уништи британску економију и ослаби морал народа да би то могло да доведе до окончања рата. Британци су проценили да ће због бомбардовања изгубити око 2 милиона људи за прва два месеца, да ће материјална штета бити огромна, да ће бити неопходна евакуација већег дела Лондона и да ће доћи до потпуног слома комуникација и других јавних служби што ће са собом донети и панику, епидемије итд. Ипак, дебело су погрешили, те су жртве и штета били много мањи - око 60 000 мртвих и преко 200 000 рањених. Како напад Луфтвафеа није успео, никад није дошло до инвазије која је била популарна само у круговима копнене војске, док је морнарица на то гледала као на врло рискантан потез. Ни Хитлер није био одлучан; прављени су различити планови и вршене припреме, фирер је био срећан уколико на овај начин заврши рат на западу, али и свестан колико су мале шансе за тако нешто. Био је спреман и на повлачење услед неуспеха операције. Први план, из децембра 1939., предвиђао је искрцавање на источној обали, али се од тога брзо одустало јер се противила морнарица због чињенице да јужна обала има више тачака погодних за искрцавање. Морнарица је била за југоисточну обалу јер је тамо море најуже, те је фирер дао наређење 17. јула да се почне са припремама за инвазију. План је био да се за то време Краљевска морнарица држи на растојању, у Северном мору или Медитерану, као и да се очисте минска поља. Уколико би успео план, за три дана искрцао би се довољан број војника који би за месец дана приморао Британију да се преда. Искрцавање је требало да се обави на три сектора између Фолкстоуна и Брајтона, уз лажне нападе на Шкотску и Исланд. Инвазиона флота је кренула у септембру и сукобила се са Краљевском у рату који је Черчил назвао битка за Британију. У јулу 1940. генерали Кеселринг, Шперле и Штумпф имали су на располагање око 3000 авиона, укључујући и 1400 бомбардера великог радијуса, 300 обрушавајућих бомбардера, као и преко 1000 авиона ловаца. Британија је имала 1200 авиона, резерве су биле довољне, само су фалили увежбани пилоти. Оно што је Британцима доносило превагу јесте и њен систем за рано обавештавање, тј. радар и лоцирање противничких авиона. Постојао је ланац од 51 радарске странице дуж обале, а размишљало се и о прављењу малих радара који би се сместили у авионе и омогућили ловцима да ноћу лакше открију и униште бомбардере. Допуну радарском систему чиниле су осматрачке јединице. Немци су знали за радар, али су потценили његов значај.

5

Прелиминарну фазу у бици за Британију представљао је покушао Луфтвафеа, започет 10. јула, да стекне доминацију у ваздуху изнад Довера. Напади на бродове су били само проба тактике и испитивање снага пре уласка у главну битку. Британски губици су били мањи у почетку, али то није могло да гарантује коначан исход, јер је РАФ (Royal Air Force) због губитака у Француској морао да чува и штеди своје снаге. Луфтвафе је почео са нападима на аеродроме ловачке авијације, како би успео да је намами у отворену битку у којој би је уништио у ваздуху, али је услед лошег времена мора да прекине са нападом на пар дана. Главна битка у овој фази била је 15. августа, где су опет Немци имали више изгубљених авиона. Након тога настављени су напади на команду ловачке авијације са истовременим ноћним нападима на градове. Ова фаза је била успешнија за Немце, али не и пресудна. Британци су имали велику штету на земљи. Авијација која је покривала Лондон и југоисточну Енглеску била је посебно оштећена. Ово је представљало велику опасност, али су немачки губици било дупло већи - око 1000 наспрам 550 авиона, док су Британци имали више изгубљених ловаца, што је премашивало текућу продукцију и додатно отежавало и онако незавидну ситуацију са пилотима. Иако је тих дана одбрана Британије била под знаком питања, Луфтвафе је пропустио да предузме корака који би је још више угрозили. Геринг је одустао од напада на радарске станице, јер је потценио њихов значај, што представља један од највећих пропуста обавештајне службе током рата. Радарски ситем је наставио са радом током читаве битке за Британију, а немачки покушаји да га униште су били преслаби и недовољни. Друга велика грешка Немаца била је када је ради напада на Лондон и друге градове, престао напад на команду ловачке авијације. Британци су бомбардовали Берлин 25. августа, што је представљало одмазду за немачки напад на Лондон. Ова британска акција није нанела велике штете, али је значила доста на психолошком плану. Нико није веровао да је Велика Британија у положају да уради тако нешто. Хитлер је одлагао пар дана, а онда 15. септембра, донео одлуку да се крене у финалну битку за Британију. Немачки бомбардери су током јутарњег и поподневног напада претрпели тешке губитке, да би два дана касније Хитлер отказао инвазију. Луфтвафе се окренуо ноћном бомбардовању када радари нису били оспособљени за ноћну одбрану, те је уз мале губитке наносио велику штету. Чувени напад на Конверти био је 14. новембра. Све ово трајало је док Немци нису пребавили велики део својих бомбардера на исток, због операције Барбароса. Показало се да је Луфтвафе од велике користи као подршка копненим снагама, али да није могао да се носи са непријатељском авијацијом. Геринг је лоше водио команду, што је донело погрешну стратегију и велике губитке. Ипак, главни разлози немачког неуспеха били су недовољан број ловачких авиона, као лоша команда ловачке авијације - дух њених пилота и квалитет њених авиона. Што се тиче Британије, њен највећи проблем били су губици ловачких авиона, јер су резерве биле не баш валике, те су стокга Даудинг и Парк морали да сведу губитке на што мањи број. Немачка је изгубила битку за Британију; инвазија никад није изведена; блокада је настављена. Престиж Велике Британије је учвршћен захваљујући РАФ-у, а Хитлер је био наведен да начини грешку. Иако није успео да оконча рат са Британијом, решио је да нападне СССР. Заваравао се мишљу да ће му напад на Совјетски Савез помоћи да порази Велику Британију. С друге старне, англо-америчка снага је заједничким ударом са истока уништила Трећи Рајх. Дакле, битка за Британију је била један од пресудних догађаја рата.

Медитеран, Северна Африка и Средњи исток

Хитлеров неуспех да победи Британију, после пада Францсуке и уласка Италије у рат, створио је нов низ дипломатских и стратешких проблема. Његове наде у мир на западу пале су у воду, што због решености Британије да настави са борбом, што због њених успеха у тим борбама. Ипак, рат на мору, био је велики ризик од рата са САД. Двадесет седмог септембра, пре него што је напуштена идеја о инвазији на Велику Британију, Хитлер поново оживео пројекато тројном пакту између Немачке, Италије и Јапана. Свако се обавезао да ће помоћи овом другом уколико га нападне нека земља која још није у рату. Јапан је био узнемирен могућношћу да би могао истовремено да буде у рату са СССР, САД и Британијом, те је пришао Хитлеровом плану како би извршио притисак на Стаљина да се нагоди са Јапаном у вези Манџурије и како би одвратио Вашингтон од идеје да приђе Британији. Хитлерови циљеви су били слични; да застраши Стаљина и да Вашингтон остане по страни, иако се претварао да жели да побољша односе са СССР и да га укључи у четворочлани антиамерички пакт. Хитлер је у Француској је успоставио окупациони режим на северу у дуж атлантске обале, а сателитски режим у осталим деловима земље. Петен је држао у рукама знатне остатке флоте, територије и стратешку позицију у Северној и Западној Африци, као и на Средњем Истоку, а имао је и америчку наклоност.

6

За фирера, Франкова Шпанија је била и савезник и дужник. Републиканску Шпанију би могао да освоји без муке, али је са Франковом Шпанијом желео да се нагоди. Циљ му је био да обезбеди контролу над западном страном улаза у Медитеран и да дође до поседа једног од Канарских острва на којем би створио базу за битку на Атлантику. Мамац за Франка био је Гибралтар. Франко је имао уговор о пријатељству са Немачком из марта 1939., али га је збунила Хитлерова офанзива на католичку Пољску у заједници са Стаљином. Касније је од Хитлера тражио Оран, цео француски Мароко, велике количине хране, горива и војне опреме. Хитлер је био у недоумици да ли да обезбеђивање западног Медитерана уради са њим или против њега. Но, када је Хитлер напао Совјетски Савез, антикомунистички настројен шпански диктатор је послао 18 000 људи као помоћ. Шокирали га је руско-британски савез. Фирер је имао много више проблема у односима са Мусолинијем, чије замисли су биле огромне и не увек сагласне са немачком политиком. Ако је Хитлер требао да управља земљама од Атлантика до Урала, Мусолини је требао да влада Медитераном и околним земљама. Хитлеров успех је пружао шансу Мусолинију да освоји империју ван Европе, док би Хитлер био неприкосновен у Европи. Симбол ове визије био је Челични пакт из 1939. године. Мусолини пре 1942. није био спреман за рат, али га је пад Француске 1940. убрзао, додуше не смањивајући његове захтеве. Италијани су на састанку у Бренеру, октобра 1940., тражили део јужне Француске, Корзику, Малту, Тунис, део Алжира, једну луку у Мароку, француску Сомалију и британске положаје у Египту и Судану. Италијанска империја, од Атлантика до Црвеног мора и немачко царство на северу би се сукобили око питања Средњег истока, којем је Хитлер хтео да приђе са Кавказа, а Мусолини преко Суеца. Хитлер је био спреман да Мусолинију остави Европу јужно од Алпа. Очекивао је да ће Мусолини напасти Малту средином 1940., али до тога није дошло. Војска је била слабо опремљена, авијација застарела, флота неувежбана и слабо наоружана. Већу у јулу, Хитлер је одлучио да на пролеће нападне СССР и 18. децембра издао је прво наређење у оквиру плана Барбароса. Очекивао је да ће рат са Русима окончати за шести месеци, а онда се вратити Британији. Италијански напад у Грчкој крајем 1940., као и британска офанзива против Италијана у Африци, непланирано су убрзали Хитлерове кораке у Југоисточној Европи и Африци. Руско-немачки пакт из 1939. признао је руске интересе на Балкану, додељујући Бесарабију СССР-у. Стаљин је освајањем Буковине показао да се ту не заустављају његови интереси. Румунија је Хитлеру била веома важна; као земља природних богатства и као јужни сусед Совјетског Савеза. У јесен 1940. један део Румуније дао је Мађарској, а други Бугарској. У новембру 1940. Бугарска, Мађарска и Румунија су приступиле Тројном пакту. Хитлер је тако имао контролу над Балканом, али је због Мусолинијевог напада на Грчку, 28. октобра, морао да организује нове нападе на Балкану, пре офанзиве на СССР. Мусолини намерно није на време обавестио Хитлера о нападу на Грчку, јер је и овај знао да нападне неку земљу без да га правовремено обавести. Знало се да се Хитлер неће сложити са овом акцијом, те су ови пропусти у сарадњи силама Осовине постали карактеристични. Ниједан од ових диктатора није био сарадљиве природе. За све лошије односе већи кривац је Бенито Мусолини, јер га је фирер поштовао. Мусолини је Осовини пришао више због згражавања према западним демократијама него из љубави према Хитлеру и Немачкој. Бенито Мусолини је желео да од Италије направи балканску и афричку силу. Венизелос је то знао, па је закључио уговор са Италијом 1928., али је све то било мртво слово на папиру. Грчке једине наде 1940. биле су да ће Хитлер обуздати свог савезника, јер на помоћ Британије нису могли да чекају. Ултиматум Италије уследио је у ноћи између 27. и 28. октобра. Италијанске трупе су већ прешле грчко-албанску границу, али су се Грци одбранили, а онда кренули у противнапад у Албанију, и тако протерали комплетну војску Италије. Поред тога, Британци су између 11. и 12. новембра, код Таранта, оштетили три италијанске оклопњаче. Мусолини је терао маршала Грацијанија у Либији да крене у акцију у Северној Африци. Черчил је такође послао војску како би можда успео да и Француску врати у рат. Са војног гледишта, британска офанзива била је велики успех, јер су британске снаге напредовале током зиме под командом генерала Арчибалда Вејвела напредовале. Оно што је почело као демонстрација силе, претворило се у велику победу. Ово је присилило Хитлера да Италијанима пошаље помоћ, измени планове за Балкан, због опасности да би Британци могли своје снаге да пребаце у Грчку. Британско напредовање заустављено је у Бенгазију, који је освојен 7. фебруара. Пет дана касније, у Триполи је дошао Ромел, а убрзо потом и немачки тенкови. Пустињски рат је сада претрпео трансформацију и он више није био само сукоб Британаца и Италијана. Хитлер је убеђивао Италијане да крену на Египат нудећи им подршку авијације. Британци су бомбардовали Ђенову с мора, и Специју и Ливорно из ваздуха. Британска супериорност на мору потврђена је 28. марта, у бици код рта Матапан.

7

Италија је истовремено изгубила и Источну Африку, али су августа 1940. успели да натерају Британију да напусти британску Сомалију, као и да угрозе Судан и Кенију. Међутим, већ фебруара 1941. Британци су вратили своје територије, а онда уз помоћ јужноафричких, нигеријских, индијских и француских трупа кренули у освајање Етиопије и Еритреје. Адис Абеба је напуштена почетком априла. На северу је и даље постојао отпор, али је до предаје дошло новембра. У пролеће 1941. године, Немци су водили борбе на балканским и северноафричким фронтовима. Ове борбе су биле подређене нападу на СССР који ће уследити у јуну. Хитлер је већ оставио нерешену ситуацију на западном фронту када је одустао од напада на Британију, а ако сад и на југу не би успео да доврши своје балканске и северноафричке операције пре почетка Барбаросе, онда би још више проширио своје обавезе. Непосредни повод Хитлеровог напада на Балкан, био је удар у Југославији. Принц Павле је оклевао у томе да ли да приђе Тројном пакту или попусти пред притиском САД и Британије, и нападне Италијане у Албанији. Под притиском пада Француске и у нади да ће добити Солун, 25. марта потписао је пакт. Међутим, два дана касније генерал Симовић је збацио његову владу. Он је био присталица неутралног курса. Но, ово није било довољно Хитлеру који је страховао од британског напредовања у Егејском мору и Грчкој, те је решио да их предухитри нападом на Југославију и Грчку. Бомбардовање Београда почело је 6. априла 1941., а град је пао 13. априла. Немци, Мађари, Бугари су узели за себе делове Југославије на које су претендовали, док је Анте Павелић створио НДХ. Истовремено је нападнута и Грчка, која је за разлику од Југославије, имала подршку Велике Британије. Черчил је знао да Британија може да добије битке против Хитлера, али не и да сама победи Немачку на континенту. Черчил се надао Турској помоћи, али је она желела да остане неутрална. Од почетка рата имао је на уму да створи коалицију која ће бити довољно јака да уништи нацисте, а САД су имале централно место у његовој замисли. Због тога је пружио помоћ Грчкој која је имала симпатије у САД. Тако би и у случају неуспеха донело поене Британији. Ипак, Черчил је морао да процени и војне разлоге и одмери их са политичким. Није желео да угрози борбе у Северној Африци тако што ће помоћи Грчкој. С друге стране, грчка влада је била у страху да би долазак британске војске испровоцирао Немачку, коју после не би могле да зауставе. Британци су били за јужну линију, дуж реке Алиакмон, док су Грци чекали на северу где су коначно и потучени. Немачком нападу 6. априла, претходила је италијанска офанзива крајем марта. Мусолини је отишао у Албанију, али се после неуспеха вратио. Отпор на грчком тлу потрајао је до краја парила, а онда је угушен. Уследило је грчко повлачење на Крит, где се планирала одбрана острва, међутим услови су били лоши; утврђења нису саграђена, тек сваки шести грчки (од 3500) војник је имао пушку. Напад је почео 20. маја слетањем једрилица и десантом падобранаца. Новозеланђани су напустили аеродром Малеме на западној страни острва, што је послужило Немцима. Инвазију са мора прекинула је британска морнарица, која је додуше претрпела штету из ваздуха. Немци су све више продирали на исток из Малемеа, те је убрзо постало јасно да треба организовати евакуацију бранилаца. Повлачење је почео 1. јуна, а спасила се само половина војске. Британска медитеранска флота је претрпела тешке губитке, па је морала да обустави операције из страха од још већих губитака јер би то могло да значи губитак конторле у источном Медитерану. По неким тврдњама, кристка операција је, наводно, одложила Барбаросу за 1941. и спасила Москву, а можда и СССР. Симовић је извео државни удар баш на дан када је Хитлер планирао организацију напада, те је тада морао да се бави Југославијом и одложи Барбаросу од средине марта за 22. јун. Пошто је отопљење те године дошло нешто касније, свеједно би била одложена. СССР-у би једино могла да помогне одбрана Крита и продужетак тамошњих борби. Британски положај на Средњем истоку био је све гори - Французи у Срији и Либану признали су Виши, а непријатељи Британије су били и палестински муфтија Хоџа Амин као и египатски краљ Фарук. Ипак, Британија је успела да успостави de facto контролу над Египтом и Кипром, као и над Персијским заливом. Неки арапски националисти су гајили наду да ће се уз помоћ Немачке ослободити британског утицаја. Антибританско расположење у арапском свету било је појачано и због британског дозвољавања Јеврејима да се врате у Палестину, као и идеја о јеврејској држави. Нацисти су са својим антијеврејским ставом били иделан избор. Британска књига из 1939. која је предвиђала строго ограничење даљег насељавања Јевреја (уз арапски пристанак) је спасила британско-арапске односе, али само на две године. Влада ирачког премијера Рашида, је желела да види колико ће Немци помоћи уколико се одупре Британцима. Хитлер се није слагао са арапском политиком, али није желео ни да дозволи да Британци постигну успех у Ираку пошто би такав успех могао да привуче Турску у британски табор. Зато је фирер обећао помоћ Рашиду слањем авиона и наоружања. Британци су игнорисали ирачке услове о броју војника који могу да ступе на ирачко тло као и о дужини боравка јединице, па су напали Ирак 2. маја 1940. године. Нападнут је Багдад са југа, који се предао последњег дана маја. Рашид се повукао у Техеран, а Британије је осигурала Либију, Сирију и Иран.

8

Једна од последица епизоде са Рашидом, била је привремено јачање немачко-фран. односа. У то време у Вишију доминантна фигура био је оштри противник Британаца, адмирал Дарлан, који је дозовлио Немцима пролаз на Блиском истоку и обећао да ће Рашида снабдети француским оружјем. Овако нешто изазвало је Петена, који је послао Вегана из Северен Африке како би се одупро Дарлану. Локални француски командант, генерал Денц, предложио је заједнички отпор са Немцима, али Виши није дао пристанак, због страха од британске одмазде у Мароку као и због страха од Американаца од којих је Француска добијала храну и друге потребне ствари. Генерал Денц је услед Турског напада преко Сирије морао да капитулира. Овај британски успех је укинуо власт Вишија у Сирији и Либану, а присилио је Де Гола да овим земљама дâ независност, коју је потврдила Велика Британија. САД и СССР су признале независну Сирију и Либан. Убрзо после капитулирања генерала Денца, јула 1941. године, Британија је двоструко осигурала позиције на Средњем истоку, окупиравши заједно са СССР-ом, Иран. Немачка је средином лета 1941. присвојила Балкан, а Велика Британија одговорила својом доминацијом над читавим Средњим истоком. Рат се и даље водио у Северној Африци и у Медитерану. Битка за рт Матапан у марту и повлачење Луфтвафеа ради борбе са Русима, олакшали су положај Британије, а у јулу је Малта дочекала први конвој. Проблем Британије је био губитак носача авиона и оклопњаче, као и италијанске мине што је могло да угрози превласт британске морнарице на Медитерану. На копну је Ромел напредовао; прва офанзива с краја марта 1941. довела га је од Триполитаније преко Киренаике до Египта. Бенгази је пао, али су Тобрук задржали аустралијски, новозеландски и пољски гарнизони. Ромелов успех је указивао на даља немачка напредовања према Суецу, Ираку, Персијском заливу, али је Хитлер знао да још увек није време за то, бар не док се не заврше ствари на Балкану. Због тога је Ромел морао да стане. Британци су изгубили доста тенкова, а Вејвел је смењен. Уместо њега на север афричког континента стиже Окинлек. Ромел је остао на египатској граници до новембра, преживљавајући све тешкоће у снабдевању преко Медитерану. Окинлек и Канингем су напали средином новембра. Ромел се повукао ка Триполитанији како би избегао опкољавање. Иако су сада контролисали Киренаику, дошло је до неслоге међу Британцима, те је Окинлек отпустио Канингема и позвао из Каира генерала Ричија. Рат у Африци завршен је тек годину и по дана касније и то након отварања другог фронта на северозападу континента, ради англо-америчке инвазије у новембру 1942. године.

Барбароса

Руско-немачки уговор из августа 1939. скоро пуне две године вршио је функцију због које су га Немци закључили. Током овог периода Хитлер је практично постао господар континенталне Европе до граница СССР-а. Било је неколико неутралних држава на ободу, као и Швајцарска, али оне нису биле против Немачке. Стаљин није био пасивни посматрач; запосео је источне делове Пољске, а после пада Француске, анектирао је балтичке државе и од Румуније преотео Бесаарабију и северну Буковину. Хитлер је зато распарчао Румунију, а Стаљин је протестовао сматрајући да је то било кршење немачко-руског уговора, али се фирер није обазирао на ово јер је и присвајање Буковине од стране Својетског Савеза било кршење уговора. Стаљинови агенти у иностранству јављали су да Хитлер спрема напад на СССР. Ово су потврђивале и америчке и британска влада, као и распоред немачких трупа. Упозорења је било и од стране немачких дезертера. Стаљин је закључио са Јапаном пакт о неутралности, али није веровао да ће Јапанци испоштовати уговор, те је још неко време држао трупе на Далеком истоку. Петог јуна, Стаљин је постао премијер уместо Молотова (заменик председника владе и министар ун. послова), а дотад је био само генерални секретар Комунистичке партије. Стаљин се трудио да што више одложи и избегне немачки напад. Повећао је извоз у Немачку, обећао одређене економске олакшице за Немце, престао да расправља о руско-немачкој граници на Балтику, забранио критику Немачке у руској штампи, отерао југословенског амбасадора из Москве, одбио да призна грчку избегличку владу и признао Рашидов пронемачки режим у Ираку. Хитлер ништа од овог није тражио. СССР је имао два велика проблема; стање совјетских оружаних снага и проблем стратешке природе. Западна граница СССР-а била је веома дугачка. Недалеко од њих на северу је био Лењинград, а на југу пољопривредна и рудна богатства Украјине. Москва, у средини, није била ван домашаја непријатељских снага. Централни фронт је пресечен Припјетским мочварама. Стаљин је пребацио војску у ноосвојене територије - Бесарабију, Пољску, Финску и балтичке земље. Снаге које су могле да се мобилишу и одупру немачком нападу, и даље су се опорављале великих чистки.

9

Док је Хитлер придобијао официре, Стаљин их је убијао. Тако је рецимо Тухачески ухапшен и убијен после само једног дана суђења. Страдали су и маршали, заменици комесара одбране, чланови Војног совјета, команданти војних округа, заповедници армија, много официра. На њихова места постављени су били млади партијски ентузијасти и пензионисани људи, који нису познавали нову војну опрему. Све ово је дезорганизовало и обесхрабрило службе и умањило шансе да се СССР одупре непријатељу. Реалан показатељ стања били су сукоби у Финској; Хитлеру је требало недељу-две да заврши посао, док су Руси са преко милион и по војника ратовали три месеца. У мају 1940. је уместо Ворошилова, маршал и комесар одбране постао Тимошенко (са 45 година). У фебруару 1941. је Жуков постао начелник штаба армије, због заслуга за успешно окончан рат са Јапаном. Стекао је велико поверење Стаљина и био једна од најистакнутијих личности међу његовим маршалима. Припреме су биле одлагане до последњег тренутка како се не би испровоцирали Немци и одложио почетак рата. Стаљин је, поучен искствима у Монголији и Финској, изгубио веру у велике тенковске формације и одлучио је да оне не треба да се концентришу у корпусе и армије, већ рашире по осталим формацијама. Међутим, немачки успеси у Француској су му променили мишљење, али касно да би руске снаге могле да се прегрупишу пре него што су доживеле тешке поразе. Хитлеров напад почео је 22. јуна. Ово је била највећа војна операција икад изведена. Његова армије је напала у три правца. Северна и централна група, предвођене фон Лебом и фон Боком, упутиле су се ка Лењинграду и Москви, док је јужна група под командом фон Рундштеда, кренула према Украјини, Криму и Кавказу. Главни задатак био је да се у западном делу Русије опколе и униште руске снаге. Руска јавност није имала појма шта јој се спрема, а руске снаге у западним областима су такође биле изненађење. Првог дана, неколико сати после почетка напада, руски фронт је пробијен на више места. Главно тежиште немачког напада било је у центру, где су биле панцер - групе. Оне су нападале брзо и директно настојећи да опколе руске снаге које су биле раздвојене продорима панцера. Руси су тако били распарчани и опкољени у „џеповима“, који су били огромни, па самим тим и број заробљеника. На руској страни владао је потпуни хаос; прекинуте су све врсте комуникација. Очајнички извештаји са фронта су захтевали доста времена за дешифровање. Но, упркос свему, Руси су успели да изврше контранапад, шаљући своје тенкове у самоубилачки напад. Други су се повлачили и уништавали свемогући инвентар и инсталације. Немци су напредовали и по 80км дневно. Били су изненађени и својим успехом и храбрим самоубилачким отпором људи за које су очекивали да ће бити потпуно деморалисани. Још на почетку су осетили да ће рат на истоку бити другачији од осталих. Руси су по бројкама били равноправни; имали су више људи, тенкова, авиона. Но, већина тенкова је била поптуно застарела, а губици су били толико велики да се њихов број свео на две цифре. Руски тенк Т 34 дао је свој допринос тек 1943. године. Број војника је био огроман, али нису биле добро организоване, распоређене, а фалила је медицинска и радио-опрема. Велики делови СССР пали су у немачке руке. Предавале су се читаве армије и падали градови (Минск 28. јуна, Смоленск 16. јула), изгледало је да је немчка победа на овом ратишту потпуна, али Руси још увек нису били сасвим савладани. Руска авијација, највећа на свету, у годинама пред рат је била у фази обнове и експанзије. Иако је била инфериорна у односу на немачку и британску, руска авијација је брзо надоместила одређене недостатке и постигла резултате у које су Немци тешко могли да поверују. Руси су у првом делу рата своју инфериорност компензовали великом бројношћу, да би у другој половини рата имали већу и бољу авијацију од Луфтвафе. Ипак, почетком рата, резерве су биле премале; авиони су из фабрика одмах летели на фронт. Руска авијација није имала радар, ни контролу са земље, ни довољан број ловаца и авиона за ноћне акције. Оно мало што је ваљало било је распоређено у околини Москве за одбрану града. Уз то, руска авијација је током 1941. била подељена на западни и источни фронт против Јапанаца, све док Москва није била угрожена. Прва три месеца рата 1941. била су катастрофална, али још увек не и фатална. Велики број руских авиона је уништен на земљи, приликом повлачења или изненадним падом. Руски губици су крајем августа износил преко 5 000 авиона. Немци су веровали да руске авијација више не постоји, и били су запањени сталним приливом појачања. Нису могли да дођу до фабрика авиона и униште их, већ су морали да обарају авионе, што је све више исцрпљивало Луфтвафе. Пространство и снег су били савезници Русима. Пребацивање снага од Лењинграда до Украјине или централног фронта, слабило је оперативну ефикасност. Комуникације су биле теже и несигурније, услови за лет све гори, удаљеност од база никад већа. Са првим снегом заледили су се и аеродроми, а Луфтвафе није могла да своје људе опреми одговарајућом одећом, а машине антифризом. Пресудна чињеница био је опстанак руских копнених снага. Крајем првог месеца борби, Немци су направили паузу ради одмора и ради расправа. Панцер-лније су било далеко испред пешадије, даље него

10

што се од њих тражило и очекивало. Неке и по 300км удаљене од своје базе, те су зато резервни делови морали да се шаљу авионима јер су путеви били у лошем стању поред стотина хиљада наоружаних Руса иза немачких линија. Гудеријан и тенковски заповедници су желели да што пре наставе са нападима на Русе, спрече консолидацију њихове линије одбране и освоје Москву. Хитлер је хтео да се одржи на центру, изолује Лењинград и да се пробије са југа иза Москве. Немачке снаге биле су развучене у свим правцима и није било немогуће да Руси убаце нове трупе између панцера и њихових пратећих јединица. Расправе о даљим потезима трајале су од средине јула до средине августа. Немци су тако изгубили месец дана најбољег летњег времена за акције, као и шансу да искористе хаос који је настао у западној Русији. Тако су Руси добили времена за одмор и збијање редова. Неколико дана после немачког напада, основан је одбрамбени комитет чији је вођа био Стаљин. Остали чланови били су Молотов, Ворошилов, Маљенков и Берија. Стаљин је у јулу постао министар одбране и премијер (као Черчил), а у августу и врховни командант (као Хитлер). У почетку је био тих и неодлучан, али је у јесен реорганизовао врховну команду и наметнуо своју вољу командантима. На северу је армија била поверена Ворошилову и Жданову, у центру Тимошенку и Булгањину, а на југу Буђонију и Хрушчову. Буђони је касније био смењен, а на његово место је дошао Тимошенко којег је у централном делу сменио Коњев, па онда Жуков, који је доведен из Лењинграда. Жукову је поверена одбрана главног града. Пауза на немачкој страни прекинута је 23. августа. Напад је настављен; пао је Дњепропетровск два дана касније, а Руси су дигли у ваздух велику брану на Запорожју. Кијев се сада налазио на западном врху руске одбрамбене линије, напола опкољен и опасно угрожен. Иако су Буђони и Хришчов сматрали да је његов пад готова ствар, Стаљин је наредио да се пружа отпор до краја. Стаљину је значило свако одлагање, јер је то успоравало напредовање нациста ка Москви, а повлачење толиких снага имало би веома негативни психолошки ефекат. Четири руске армије су се предале 17. септембра, а Немци су заробили 665 000 Руса. После Кијева, до краја године, Немци су заузели Украјину и добар део Крима. У руске успехе би могао да се уброји само освајање Ростова и отпор у Севастопољу. У Москви је почела паника коју су повећавали извештаји о немачком опхођењу према заробљеницима и цивилима. Евакуисано је преко 2 милиона Московљана, док су остали побегли. Остали су Стаљин и његови главни функционери. Позвана су појачања из Могнолије, јер је Јапан одлучио да нападне на Пацифику, а не на северу Азије. Убрзо после немачке октобарске офанзиве, покварило се време и бојиште се претворило у блатне мочваре у којима су се заглављивали тенкови и друга возила. Немци су чак прижељкивали мраз како би се блато замрзло и могли да се крећу. То се није десило доста дуго, да би потом у новембру дошло до јаке зиме за коју немачки војници нису имали одговарајућу опрему. До Божића било је око 100 000 промрзлих војника. Раширила се и дизентерија. Оружје је отказивало. Поред тога, ноћу су их нападале мање групе Руса. Велика хладноћа отежала је и допремање хране, коју су често морали да секу секирама и тестерама. Неки су се самоубили. Почетком децембра одустало се од покушаја да се стигне до Москве удаљене свега 30 километара, три дана касније Руси су кренули у контранапад, повратили неке територије и ослабили притисак на главни град. Овај мали успех је био довољан да се заустави Хитлер. Опстао је и Лењинград. Опсада овог града била је један од епских догађаја овог рата. Милион од три милиона људи је умрло током опсаде. Када је почела немачка офанзива учињене су очајничке и закаснеле припреме за одбрану. Руске снаге су обновиле напад на Финску, јер се очекивало да ће се она удружити са Немцима. Финске снаге су повратиле изгубљене територије 1939/40. Северна група немачких армија је брзо напредовала; брзо је стигла до Двине, наставила ка Пскову и можда могла да освоји Лењинград пре краја јула. Њена претходница, која је прешла 750км за три недеље, била је само 95км од града, али онда је застала и стагнирала до 8. августа. Хитлер је желео да уништи Лењинград, али не и да оптерети снаге како би могао да оствари напредовање ка срцу Русије. Почетком септембра пале су прве бомбе на Лењинград, а 11. септембра дошао је Жуков како би руководио одбраном града. Неколико дана потом, град је био скоро сасвим опкољен. Тако је остало од септембра 1941. до јануара 1944. У почетку је било залиха за месец или два, а добар део њих уништен је у ваздушним нападима. Људи су почели да умиру од глади пре краја 1941. Ускоро је неколико десетина хиљада људи умирало услед оскудице у елементарним потребама. Ово је уништило морал становништва, као и здравље преживелих. Велика хладноћа, глад, болести, тежак рад и слом јавних служби. Најтеже је било после немачког заузимања Тиквина, који је био источно од Лењинграда и омогућавао железничку везу са Лењинградом. Руси су сада морали да пренос хране и опреме врше преко залеђеног језера Ладога. Јака зима и олујни ветрови су спречили допремање већих количина потрепштина.

11

На срећу, Руси су успели да поврате Тиквин. Лењинград никада није био сасвим опкољен, пошто су Руси држали положаје у југоисточном заливу језера Ладога. Лењинград је опстао и у 1942. захваљујући отпору у Севастопољу где је немачка 11. армија требало да буде пребачена до Лењинграда. Руске операције почетком 1943. су успеле да ослабе немачку блокаду, отварањем новог коридора за снабдевање преко језера, али је потпуно ослобођење од опсаде дошло тек у време потпуног слома Немаца. Напади на Лењинград престали су тек јануара 1944. године. Град је одликован Орденом Лењина. Немци су крајем 1941. освојили велики део СССР-а, али Хитлер није успео да порази Русе. Није освојио ни Москву, ни Лењинград, само Ростов који је потом изгубио, прегазио је Крим, али му се испречио Севастопољ. Расправе о томе шта је примарно - Москва/Лењинград, Лењинград/Украјина, Севастопољ/Лењинград показују да су немачке снаге од самог почетка биле расуте. Напади на Москву су били бројни, али преслаби, са врло мало авиона сем једне ноћи када је полетело 127 бомбардера. Резерве Луфтвафеа су биле понекад забрињавајуће мале, а Удет се убио крајем године. Успеси на копну и ваздуху током 1941. анулирани су у децембру, да би напад из 1942. кулминирао катастрофом код Стаљинграда, после чега су две велике копнене силе наставиле да одмеравају своје снаге све док Немци нису били потпуно одбачени. Губици на руској страни су били огромни - најамње 3 милиона људи и вероватно 18 000 тенкова у прва три месеца рата. Родољубље и револт су расли због свирепих потеза Немаца према цивилима и заробљеницима. Стаљин је задржао присебност, војни команданти су радили добар посао, као и обавештајне службе које су слале информације од значаја. У Токију Рихард Зорге (Немац) је успео да открије Стаљину да Јапанци неће напасти Русе у Азији него Американце на Пацифику. Појачања са источног фронта пуно су значила Жукову у одбрани Москве. Пошто Немци нису успели да поразе Русе роком 1941., дошло је до другог и највећег преокрета рата у Европи. Ако их Хитлер није победио саме за шест месеци, онда је то значило да их једноставно не може победити. Нити је био припремљен за дуги рат нити је могао да га добије. Крајем 1941. је од Браухича преузео команду над армијом. Свађе током 1941. уништиле су добре односе Хитлера и његових официра. Крајем године отпушени су Гудеријан, Рундштет и Хепнер, а остали касније. Европски рат из Пољске постао је светски рат - 7. децембра 1941. јапанским нападом на Перл Харбор, почео је рат на Пацифику. Хитлер је САД-у објавио рат и претворио је у противника и у Европи и на Атлантику. Рат се тада проширио целим светом.

Нови поредак

Немачка је током четири године доминирала већим делом Европе него што је икада пошло за руком некој држави пре ње. Ту су биле окупиране и државе чију је имовину требало експлоатисати у даљем рату. Хитлера је поред победе у рату занимало и питање расе. Његови списи били су материјал из којег се током послератних година стварао Нови поредак у Европи. Нови поредак - немачка хегемонија коју треба сви да прихвате, а која ће бити успостављена помоћу оружја. Модел нацистичке државе и начина живота се имитирао у другим земљама. Први услов Новог поретка било је задобијање одређених територија. Концепт Grossraum или велики немачки посед, обухватао је Европу од Атлантика до Урала. Ипак, ово није морао да буде фиксирани простор са сталним границама. Поред Немаца, овај посед би обухватао нордијске (без пол. и екон. власти) и ненордијске расе. Хитлер се одушевљавао Спартом. Он је желео да створи и робове Grossrauma којима би било укинуто право на образовање. Хитер је сматрао да је за њих довољно познавање саобраћајних знакова и слобода да се купају за празнике. Оне људе који нису могли да буду ни робови, требало је уништити. По питању СССР-а, фирер је желео да германизује земљу немачким насељима. По неким веризјама постојао је евроафрички супер Grossraum, још грандиознија визија, првенствено због обезбеђивања потребних сировина Европи и како би се Италијанима доделила инфериорна улога, чији положај у чистом Grossraum-у није одређен. Да би се оствариле ове замисли, постојала су два плана; демографски и економски. Људе је требало иселити или уклонити. Економски аспекти нису били обједињени у један документ или план, али постојала је општа црта. Нацисти су веровали у концентрацију власти, те су желели да централистички процес наставе и ван немачких граница, где би Берлин био политички, економски и културни центар - тј. тоталитаристички центар супердржаве. Власт би била подељена по одељењима и агенцијама које би биле смештене у главном граду. Немачка би обухватала Алзас и Лорену, Луксембург, делове Белгије и Шлезију. Ту би била смештена тешка и војна индустрија, а ван ових граница индустрије би постојале само уз дозволу и њихов примарни

12

циљ био би производња потрошачке робе за Немце. Поред тога, ти региони би производили и храну, а њихово пољоприведа би била испланирана да одговара Немачкој. Нови поредак је био покушај да се створи економија шира од националне економије. Уз то постојали су планови да се споје Балтик и Црно море каналом Одра-Дунав, Рајна и По, да се изгради брана на Гибралтарском мореузу да би се цела Европа снабдевала јефтином енергијом. У основи овог поретка, наравно, била је немачка власт и немачке потребе, а не европска заједница. Добробит за остале би биле мрвице са богаташевог стола. Ове идеје су имале мирнодопске циљеве, а не ратне, а када се рат претворио у дуги рат, оне су неминовно морале бити потиснуте. Продужавање рата утицало је и на демографско планирање Новог поретка, али не потпуно. Изведена су нека пресељења становништва, а ужасно пуно је урађено по питању истребљења. Обе ствари биле су у надлежности ЅЅ-оваца. Они су представљали инструмент Хитлерове личне воље. Били су задојени нацистичком идеологијом и имали посебне повластице. Постали су управљачи Немачке. Њихов вођа био је Хајнрих Химлер. Био је један од кандидата за врховну власт после Хитлера, мада је сâм фирер рекао да Химлер не може бити његов наследник јер није културан. Припајање полиције ЅЅ-у био је битни корак у трансформацији ЅЅ до моћи која је управљала Немачком и терорисала један континент. У Вајмарској Републици, свака покрајина је имала своју власт и полицију, од којих је најзначајнија била пруска полиција, којом је управљао министар ун. послова Пруске, који је био утицајнији од министра ун. послова Рајха. Геринг је био најмоћнији полицајац у Немачкој, док је Химлер био шеф баварске полиције у Минхену, а потом себи изборио и положај у пруском систему. Пруска полиција је обухватала саобраћајну, жандармерију, криминалистичке детективе, тајну службу државне безбедности и посебне службе (железничка полиција и ватрогасне бригаде). Химлер је био заменик шефа пруског Гестапоа.. Године 1936. основане су уједињене немачке полицијске снаге на челу са Химлером, који је постао министар унутрашњих послова Рајха. Постао је значајнији од пруског ривала. После 1936. следећи корак било је уједињење детектвиске и обавештајне функције полиције. Химлер је за шефа Sipoa именовао Рајнхарда Хајдриха, шефа службе безбедности ЅЅ-а. Милер, шеф Гестапоа, дуго није био члан нацистичке партије. Сумњало се да је радио за Русе где је побегао крајем рата у умро. Његови претпостављени и потчињени, Хајдрих и Ајхман, били су другачији. Обојица антисемити; Ајхман најодговорнији за уништење Јевреја. Надгледао је расистичку политику у Чешкој и Моравској, потом и у Пољској, а на крају у Мађарској. После рата је побегао у Јужну Америку где је нађен 1960. од стране јеврејске организације која га је осудила и убила у Израелу. Хајдрих је био пропали морнарички официр, свиреп и немилосрдан, али интелигентан. Након његове смрти, Химлер је остао без свог најопаснијег ривала. Химлерови дугорочни планови о преуређењу Европе били су зановани на смањењу броја Словена, за 30 милиона, и постављању немачког горњег слоја у изабраним деловима Пољске, балтичким земљама и СССР-у. ЅЅ је 1942. сачинио нацрт или Источни план који је требало да покрива наредних двадесет пет година. Међутим, Хитлер је сматрао да треба сачекати крај рата и омео Химлера да своје замисли спроведе у дело. Истовремено, неки Американци су правили план по којем би Немачка после рата била пољопривредна зона. Химлер није био заинтересован само за то да Немце из Рајха расели по Grossraum-у, него да у Рајх врати фолксдојчере, који су у окупираним територијама третирани као привилегована класа. Ово је изазвало неповерење Руса па су они своје фолксдојчере депортовали на исток пре него што су Немци стигли по њих. Касније су свађе и расправе биле главни кривац што су Химлерови планови стали. Тек на крају рата је 300 000 фолксдојчера из Совјетског Савеза кренуло на запад, али као избеглице. Јединио исељење вредно помена у СССР-у било је исељење једног броја Украјинаца из околине Житомира и Калиновске како би се створио простор за насељавање Волињских Немаца. На западу су Алзас, Лорена и Луксембург припремљени за германизацију, али је то довело до економских поремећаја и хаоса, па су ЅЅ-овци направили већу штету него корист. Мањи број фолксдојчера је дошао до Рајха, већина је остала у анектираним земљама, а великом броју се изгубио траг. Поред ових сеоба становништва, ту је био и план истребљења непожељних, посебно Јевреја и Словена. Чистота аријевске расе није нужно захтевала масовна убиства, али је нацистичкој митологији била повезана са спасењем људске расе. Мржња према Јеврејима је подразумевала да их треба уништити. Дискриминација Јевреја је прописана законима када су нацисти преузели власт, да би их потом стављали ван закона, пљачкали и убијали. Масовна убиства су организована после почетка рата. Забрањени су и најмањи физички контакти Јевреја и не-Јевреја. Исељавање Јевреја је било осујећено забранама извоза имовине и отежаним приступом свом рају, Палестини, где су Британци одбили да дозволе насељавање више од 1500 Јевреја месечно уколико немају 1000 фунти по особи. Прогони су постали све већи и јачи, а један млади Јеврејин Хершел Гринцпан је одлучио да убије немачког дипломату у француској амбасади, што је изазвало жестоку одмазду нациста. Ухапшено је 20 000 Јевреја, поломљени излози њихових радњи (кристална ноћ), уништено је 200 синагога и других

13

јеврејских зграда, Јевреји су били избачени из свих болница и школа, био им је забрањен приступ јавним местима, морали су да плате 95 милиона марака за обнову порушене имовине, као и казну од милијарду марака. Дошло је до исељавања и бежања Јевреја, али су Немцима проширења на рачун Аустрије, Чешке и Моравске, а нарочито Пољске, донела више Јевреја него што су их се решили. Хитлер и Химлер су 1938. расправљали о убијању читавих делова чехословачког становништва, а ове разговоре поновили су уочи напада на Пољску. Јевреји су требали да буду похапшени и убијени. Са немачким Јеврејима се још увек није знало да ли их иселити или убити. Последњи озбиљан покушај да се Немачка очисти од Јевреја је био Мадагаскарски план, где су требало да се пошаљу сви европски Јевреји, али од овог није било ништа. Одлучили су да пошаљу немачке Јевреје у Пољску где би их тамо са Јеврејима из осталих делова Европе, убили. После пораза Пољске и пре напада на СССР, створена је нова агенција, Операциони штаб Розенберг. У почетку је замишљен као истраживачко тело са задатком да прикупља материјале о Јеврејима и прави план њиховог истребљења. Касније је од овог штаба настало Министарство за Исток где су се правили планови о будућности руских територија. Хитлер је намеравао да Лењинград додели Финској, а Румунији Бесарабију и Одесу, док би Розенберг од остатка руске државе начинио најмање четири нове: Московију, Кавкаску државу, Украјину и Остланд. Наравно, ови планови никад нису остварени. Хитлеров план био је да балтичке државе, Крим, Баку и околина, предео око Волге и полуострво Кола на северу трба да буду потпуно немачки. Одлука о масовним убиствима, донета је 1941. пре инвазије на СССР. Формирана су четири специјална одреда која су имала задатак да хватају и убијају идеолошке противнике, као што су комунистички функционери, политички комесари и Јевреји. Посебно је значјано било што су укинути судски процеси, те су официри могли да пресуђују, па и смртном казном. Ове четири групе су била мале - свака је бројала између 400 и 800 људи. Њихов једини посао био је убијање. Веровали су да ће постати локални цареви Новог поретка. Јевреји су одвођени на отворени простор где су били свучени и убијани, а потом бацани у ровове, док су неки масовно утапани или спаљивани живи. Џелати су били полупијани, добијали су високе плате и дуге одморе. У највећој појединачној операцији убијено је за само два дана 33 000 кијевских Јевреја, септембра 1941. године. Химлер је присуствовао убијању 16 000 Јевреја у Пинску, помоћу граната, секира, паса, коњице, па му је позлило. Наредио је да се смањи употреба оружја и повећа употреба отровног гаса. Претпоставља се да су Немци на Истоку убили око два милиона Јевреја. Јевреји из осталих делова Европе су одвођени у логоре смрти у Пољској. Концентрациони логор је био ограђени простор где су се држали људи против своје воље. То нису били затвори, јер се у логоре ишло не због кривице него због тога што су људи били мрски режиму или су му се противили, као што су Јевреји били омражени. Ту их није слао суд. Логори су најпре имали функцију да заплаше људе. Први концентрациони логор основан је у марту 1943., а то је био Дахау, поред Минхена. Остали су основани наредних година, посебно након аншлуса Аустрије и присвајања Чешке и Моравске. Убијено је на милионе људи, изгладњивањем, епидемијама, медицинским експериментима, батињањем, гушењем. За време овог периода, логори су били подељени на две врсте; већину су чинили радни логори у којима су људи из целе Европе радили за Немачку током неколико месеци док нису имрли или били убијени. Друга врста били су логори смрти, чији је главни посао био истребљење људи. Постојало је пет оваквих логора који су били смештени у Пољској; први је основан у Аушвицу, који се развио у читав комплекс логора. (Циклон Б - убијање гасом), а потом и логори у Челмну, Треблинки, Собибору и Белсеку. Пољски Јевреји су имали предност јер су се налазили на лицу места. У Пољској је 1939. било преко три милиона Јевреја. Нигде сем у Палестини Јевреји нису чинили тако велики проценат становништва и нигде сем у САД-у није било толико много Јевреја. Првобитни немачки план био је да се сви Јевреји у Пољској депортују у источну зону, али је ово изазвало хаос на железницама, те се одустао. Прибегло се оснивању гета у већим градовима. Сваки Јеврејин би био убијен уколико се види ван гета. Они у њима, били су тешко изгладнели и густо насељени. Епидемије су почеле брзо да се шире. Варшаваски гето обухватао је пола милиона Јевреја. У Аушвицу је за мање од три године убијено више од милион Јевреја. Пражњење Варшавског гета започето је јула 1942. када је страдало око 380 000 Јевреја. Неки су се крили по подрумима и канализацији, а априла 1943. преосталих 14 000 су подигли устанак. Борба је трајала месец дана, док сви нису погинули или ухваћени и одведени у гасне коморе. Депортације из Немачке су и окупираних територија су загушивале саобраћај до краја 1941. године, када је решено да се Немачка очисти од свих Јевреја. План да се они населе у СССР пропао је због проблема превоза. Уместо тога слати су у Аушвиц и источну Пољску. Почетком 1942. одлучено је и да се убију сви хрватски, словачки и румунски Јевреји.

14

Полу-Јевреји су по Хајдриховом плану требали да се стерилишу, уместо депортују, а четврт-Јевреји нису требали да буду малтретирани осим уколико својим изгледом превише подсећају на Јевреје. Ту је била и група привилегованих Јевреја (ратни ветерани, људи преко 65 година, са страним везама или међународном репутацијом), чија судбина је зависила од локалних функционера. Они нису имали никакав законски статус или заштиту, и могли су да изненада буду послати у концентрациони логор. За њих је био резервисан логор код Терезијенштата (Терезина) у Чехословачкој. Рајх је новембра 1943. проглашен очићеним од Јевреја, али ипак није било баш тако јер су се многи Јевреји спасили ступањем у брак са не-Јеврејима, као и полу-Јевреји и четврт-Јевреји који су преживели. Крајем рата било их је у Немачкој око 33 000. На западу су Јевреји одмах отпуштени из јавних служби и подвргнути мањим забранама, као што су забране да се хране у кафанама или ресторанима, возе јавним саобраћајем и слично. Касније им је конфискована имовина. Током 1943. године почела је депортација. У почетку су били поштеђени Јевреји без деце у браку са не-Јеврејима уколико изаберу стерилизацију, али то само како би се олакшао масовни транспорт и да би се држале у покорности док не дођу и они на ред. Што се тиче француских Јевреја, нацисти су успели да убију само четвртину, јер су француске власти захтевале да се оне обрачунају са њима. Неки су се спасли бекством у Италију или Монако. Дански Јевреји су се у највећој мери спасили, бекством у Шведску. У Румунији су погроми били спровођени без подршке Немаца и 2/3 Јевреја је током рата нестало. У Србији и Хрватској су многи Јевреји убијени и без депортације. У Хрватској су били убијани и Срби. Јевреји су имали избор да пружају отпор или да чекају. Забали су у пасивност и апатију, но ипак било је и оних који су се борили и пружали отпор. У Француској, потом у Пољској је неколико хиљада Јевреја побегло у шуме, у Галицији су од Италијана куповали оружје, а чак је и у логорима долазило до устанка и побуна. У Аушвицу је прва била у лето 1942. где се мали број спасио и успео да побегне. Неуспешан је био и други покушај, две године касније. Како се рат ближио крају, убијани су све брже, премештани на запад. Иако је Химлер наредио да се престане са убијањем у октобру 1944. године. (преживело 2-3% Јевреја) Број мртвих је био огроман, између 4 и 6 милиона. Уз то и око 200 000 Цигана, а доста су страдали и Словени. Масакр милиона Јевреја представља врхунац у историји односа Јевреја и не-Јевреја. Хитлер није измислио антисемитизам, јер он постоји још од хришћанства. Ниједна држава није могла да прими толики број Јевреја, па ни Палестина, те Хитлеру није преостало ништа него да их убије. Католичко свештенство је увелико подржавало Хитлера и упркос убијању њихових пољских колега. Кардинал Тисеран је напао папу јер је ћутањем одобравао усташама да убијају православне Србе и тако је био кривац за смрт преко пола милиона људи. Папа Пије XII се није оглашавао ни по немачком односу према Пољацима.

Експлоатација

Рајх је формално анектирао веома малу територију: Гдањск, веће делове Пољске и мање делове Белгије, а припремао је да то уради и са Алзасом, Лореном, Лусембургом и деловима Словеније. Све ове области које су се граничиле са Рајхом, имале су велики стратешки и економски значај, а поред тога оне су некад биле део средњовековног немачког царства. Ханс Франк је био генерални гуверман Пољске, Чешком и Моравском управљао је протектор (Нојрат, Хајдрих, па Фрик), балтичке и руске територије биле су под Розенбергом. Осталим деловима окупиране Европе управљали су војни или цивилни гувернери зависно од стратешког значаја тих територија. Грчка, Југославија, Белгија и окупирани део Француске били су под војном управом. Грчка и Југославија су поред немачке, биле изложене и италијанској и бугарској окупацији. Грчком је управљала марионетска влада у Атини, а управа Југославије је била подељена између марионетске владе у Београду и сепаратистичке хрватске државе под Антом Павелићем. Норвешка и Холандија су биле под цивилним рајхкомесарима, који су били одговорни Хитлеру и у њихове руке је пребачена власт краља и владе. Данска је била изузетак, јер је дански краљ током читавог рата остао у земљи и обављао своју дужност; дански кабинет је такође радио; како би се признала данска независност и неутралност. Немци су 1943. ухапсили краља и преузели земљу, распустили армију, а ЅЅ одреди су преузели управу. Да је Немачка добила рат, Данска и Холаднија би вероватно биле анектиране. У овим земљама су уведени немачки залоне, а производња и рад су третирани као сегменти немачке економије. Француском се управљало из Париза и Вишија (влада Петена). Влада из Вишија је управљала земљом сем Алзасом и Лореном (присаједињени Рајху) и југоисточним делом који је окупирала Италија. У Паризу је био Ото Абец, који је одржавао везе са владом у Вишију, вршећи притисак на Петена.

15

У овим земљама, Немци су дириговали цивилним службама, створен је један облик посредне управе. Судови су, као и администрација, споља гледано, наставили да раде као и пре, с тим што је немачка полиција надгледала казне које су изрицане и имала право да их измени. Наравно, Химлерови ЅЅ одреди и полицијски фирери су били закон за себе. Једна земља је била посебан случај - Швајцарска, где се још 1940. сматрало да је Немачка добила рат. Нацисти су Швајцарску гледали као део Рајха и приказивали је такву на званичним мапама. Пуно по питању Швајцарске неутралности урадио је генерал Анри Гизан, који је 30. августа 1939. именован за врховног команданта. Он није делио мишљење да се рат може избећи само истицањем традиционалне неутралности и гледањем да се не испровоцира Хитлер. Он је сматрао да је независност много битнија од неутралности, јер без независности нема ни неутралности која би се морала бранити. Гизан је мислио да се треба осигурати од немачке претње, тако што ће се припремити уништење на хиљаде фабрика, јавни радови и јавне службе, тунели итд. Хитлер је био спреман да разочара Румунију колико је пута потребно, да Мађарској уступи оно што захтева, да Грчку начини италијанском провинцијом, а Бугарској дâ границе које су назначене у Сан Стефану 1878. године. Када је Италија сломљена 1943. те су Немци били приморани да окупирају оне територије на југоистоку Европе које су напустили Италијани. Хитлер је веровао у Мусолинија и није схватио озбиљно обавештења о слому Италије. Од окупираних држава очекивала се покорност и снабдевање немачке војске разним сировинама и потрепштинама. Како су немачке потребе расле, расла је и нетрпељивост, што је с друге стране изазивало отпор. Заједно са немачком армијом у освајања су ишли и посебни економски одреди, чији је задатак био да за немачке потребе уграбе сировине, потрошачка добра, злато, машине, превозна средства, заштите фабрике које ће бити експлоатисане према потребама. Индустрија у земљама ван Немачке је требала да буде допуна немачкој економији, али су очекивања била да ће рат бити краткотрајан, те је запостављена тешка индустрија, тј. обнова фабрика које су Руси при повлачењу уништавали. Немачка економија није била спремна за дуги рат. Производња је била прилагођена тренутним потребама. Производња оружја је током 1940. била чак и смањена (нпр. авиони), а потом, када су нарасле потребе, Немачка је морала да почне са експлоатацијом индустријских потенцијала у освојеним земљама. Нарасла је и производња робе која није намењена војсци, јер се немачка индустрија концентрисала на ратну производњу. Наређења су морала да се слушају јер је контрола била ригорозна, те би Немци лако угасили фабрику уколико од ње не би добили оно што им треба и колико им треба. Они су одређивали у којој мери ће покупити производе, а шта ће оставити. Немци су одређивали и цене. Још један вид експлоатисања било је и конфисковање имовине (Јевреја) и земљишта (Пољска). Стављена је контрола и над пољопривредом. Храна која би остала за потребе становништва је тешко дистрибуирана због распада транспортног система и оскудица у гориву. Јавиле су се и епидемије - туберкулоза, дифтерија, парализа, јер је владала оскудица у лековима. Услед хладноће порасла је глад. Тешко се долазило и до одеће. Радна снага је била једна од највећих потреба Немачке. Још 1939. године, Немачкој је фалило око 300 000 страних радника, а како је рат одмицао тај број се увећавао. У западним и јужним земљама Немци су нудили добре услове за рад у Немачкој, али је одзив био незадовољавајући. Покушало се и са стимулацијом добровољаца тиме што је рад у окупираним земљама бивао све тежи и непријатнији. Радно способно становништво које је одбило да иде на рад у Немачку, губило је право на социјалну помоћ, радило је прековремено. Иако је пар милиона страних радника било у Рајху, велика мањина је дошла добровољно. Многи су били присиљени, међу њима и заробљеници; нарочито су тешко пролазили руски војници, који су пуштани да умиру од глади, рана и болести. Скоро два милиона је умрло у логорима, а милион нестало у војним затворима. Што је рат дуже трајао, присилни рад је постајао једини могући одговор на немачке проблеме. На дан успостављања режима Ханса Франка у Пољској, сви Јевреји су формално били осуђени на присилни рад, а Пољаци лишени права на слободно време. Онај ко би одбио да оде на рад у Немачку, кућа би му била спаљена, породица задржана као таоци или одведена у радни логор. Забележено је и то да је око 100 000 људи враћено из Немачке јер нису били корисни. Крајем рата спуштена је и старосна граница радника који могу бити регрутовани за рад у Немачкој, те су се тако на путу за Рајх могли наћи и дечаци од 10 година. Како СССР није савладана ни 1942. нацисти су ратне заробљенике и логораше ослобађали како би радили у фабрикама, а споразум Химлера и Тиракова, допуштао је да се лица смеју терати на рад до смрти. До маја 1943. прикупљено је још 2 милиона радника, али могућност да се нови радници регрутују постајале су све мање.

16

Југоисточна Европа није могла да се даље експлоатише у виду узимања радне снаге, јер би се угрозила производња хране за Рајх, на западу је тешко могло да се дође до нових радних снага, а на истоку се радно способно становништво повлачило заједно са руском армијом. Тражени су људи по шумама, чешљала се Европа, али се сакупио потребан број радника за одржавање производње. Од свих радника најгоре су пролазили они са истока, посебно Руси и Пољаци, који су били највише малтретирани и најмање плаћени, а најбоље су пролазили Данци, Швајцарци, Фламанци, Мађари, потом Французи и Холанђани. Ове жртве су чиниле петину немачке радне снаге током рата. Године 1944. у Рајху је било 7 милиона страних радника.

Отпор

Само је на истоку и у мањој мери у Италији цивилно становништво живело окружено трајним борбама. Запослење је било најважније; да би се збринула породица и избегао принудни рад, као и нека врста потребе да су ствари остале исте. Сиромаштво је довело до запостављања деце, социјалне поделе и криминала. Крађа је постала облик протеста, проституција се удесетостручила. Сви изнад 15 година морали су да имају личну карту и да прихвате полицијски час и ограничење кретања. Јевреји су морали да показују крштенице својих дедова. Укинута је употреба приватних возила, пошта је била цензурисана, радио-програми су се емитовали, али су били под немачком контролом. Осећала се разлика између делова земље који су били очевици ратних догађаја и оних који су то чули из прича. Људи су се поделили на оне који су били спремни да прихвате нови свет и ситуацију и оне који су се противили и згражавали. Није постојао јединствен однос према Немцима. Појавиле су се самоникле тајне новине, памфлети и подземне штампарије. Људи који су разносили ове примерке ризиковали су свој живот. Непријатељ је био свестан да није угушио опозицију и да постоји отпор. За антинемачко расположење, заслуге су имали и сами Немци; убијали су и депортовали Јевреје, пљачкали имовину људи, слали их на принудни рад, угњетавали на разне начине, примењивали су терор као основно средство власти, стрељали таоце. Поред тога, треба поменути и велике одмазде као и стварање концентрационих логора. По Хитлеру, ниједна казна осим смртне није задовољавајућа и ефикасна. За сваког убијеног немачког војника, стрељане су читаве групе комуниста или талаца. Убијано је и по неколико хиљада за људи и за најмањи напад на Немце. Тако је рецимо цело село Лидице у Чехословачкој убијено или послато у логор због убиства Хајдриха. Друго село је претрпело масовно хапшење људи - око 10 000. Како је ситуција постајала гора по Немце, тако се мењало и њихово понашање, те је Хитлер у јулу 1944. наредио да се сви саботери убију на лицу места. То су били непосредни услови за појаву отпора. Развој отпора је зависио од растуће свести о његовом постојању и прихватању његових циљева и метода. Свест је водила ка сарадњи, а сарадња ка активности. Покрет отпора нарастао је када су домаћини почели да крију његове чланове, да их хране, уступају просторије за радио-одашиљаче. Најранији облици отпора биле су обавештајне мреже. Поред њих, постојале су групе за спасавање помоћу којих су помагани затвореници, оборени пилоти, као и Европљани који су желели да се поново укључе у борбу одласком у Енглеску. Париски студенти су опонашали Немце, копирајући њихове униформе и носећи хемијске оловке као Немци бодеже, прекидали би разговор када би Немац ушао у радњу или би напустили предавање уколико би неко од нациста дошао да присуствује. Антинемачки леци су убацивани у незабрањене новине пре њихове дистрибуције, у универзитетским лабораторијама су прављене бомбе за покрет отпора, поштари су отварали сва писма и уништавали она која су немачким властима скретала пажњу да се ухапсе неки људи. Службеници француске полиције су фалсификовали личне карте. Јављали су се и оставке као вид протеста, што судија и учитеља, тако и норвешких бискупа. Јављао се и економски отпор јер су људи ускраћивали Немачкој плодове свог рада, каснили су на посао, лепили погрешне етикете на пакете који су одлазили на погрешна одредишта, а било је и озбиљних саботажа у фабрикама и на железници и штрајкова. Ипак, штрајкови су се нерадо користили јер осим што би изгубили посао и плату, људи су могли да буду депортовани на присилни рад у Немачку. Спектакуларније акције; када је англо-норвешка акција на острву Лофотен 1941. уништила неколико хиљада тона бродова и осамнаест фабрика за производњу уља од бакалара. Ово је наравно изазвало тешке одмазде.

17

Једна од већих акција била је британска тежња да униште постројења код Веморка у Норвешкој где се производила тешка вода; најпре шпијунирање, потом ометање рада, а потом и америчко бомбардовање 1943. Добар део данског покрета отпора био је усредсређен на саботирање немачке експлоатације њених прехрамбених производа и стратешке позиције. Ово је имало ефекта све до 1943. када су Немци преузели власт и збацили званичну владу. У Грчкој је дизање у ваздух вијадукта Горгопотамус, новембра 1942. на шест недеља прекинуло главни пут преко којег је Немачка снабдевала Ромела у Африци и Пирејску луку довео до застоја. Поред тога, уништен је и велики број возова, прекинуте су телефонске линије, а било је и доста оштећених мостова, тунела и моторних возила. Из економске саботаже произашла је војна акција. Умногоме су допринели људи који су правили скровишта побуњеницима. Тајне армије су оперисале по систему удри и бежи, све док сами Немци нису почели да беже. Активне групе отпора окупљале су се око официра поражених армија, а временом су се јавиле нове, способне вође. Активни отпор допринео је и поразу Немаца, јер су њихове јединице морале да остану на положају због сталних немира, те нису могле да се пребацују с једног фронта на други. Само ради сузбијања покрета отпора, под вођством Милорга, у Норвешкој, Хитлер је морао да пошаље преко 100 000 војника. Милорг је крајем рата заробио око 400 000 Немаца и ослободио 90 000 заробљеника (скоро сви Руси). Данци су ометали повлачење немачких трупа из Норвешке, Холанђани су паралисали железницу, француски покрет отпора је успоравао долазак појачања на одлучујуће секторе. У једном тренутку су се вође покрета састали на конференцији у Швајцарској расправљајући о новој и мање национално подељеној Европи, али док је рат трајао шансе за заједничку акцију биле су мале. Покушаји удруживања фран-белг. и итал-југ. покрета били су безуспешни. Како се отпор развијао, он није више укључивао само покрете отпора у окупраним земљама, већ и владе у изгнанству и организације британске и америчке владе. Једна од најактивнијих оваквих организација била је британска Егзекутива за специјалне операције (СОЕ). Од саботажа до обавештајне и шпијунске делатности. Черчилова идеја била је да се оживи борбени дух и борбена снага у европским народима. Желео је да загорча живот Немцима и да отпораши сарађују са регуларним армијама када дође време за њихов повратак. Но, занемаривала су се политичка питања, док је рецимо америчка помоћ додељивана без признавања да ова врста интервенције има политичке, као и војне импликације. Тако су и избегличке владе почеле да сумњају да британска влада покушава да доминира и диригује једним делом њихове националне делатности. Протестовале су против британских тактика и грешака. Норвешка влада се љутила што су поједине британске акције изазивале само тешке одмазде. Односи са Холанђанима су такође били лоши. Незадовољство је повећано и услед прекида веза и смањења разумевања са обе стране.

Упркос грешкама и неспоразумима, комбинација покрета отпора и савезничких влада била је знатан чинилац у добијању рата. Допринос европском моралу такође је био велики. Радио-пропаганда је постала једно од најефикаснијих помоћних оружја у рату.

Револуција на југоистоку

Ниједна од Хитлерових европских држава није ратовала само са идејом да победи Немачку и да се врати у предратне околности. Незадовољство прошлошћу се простирало широм континента. Неки народи су желели да измене своје предратне институције, неки пак да их задрже. Тако је рат против Немаца и Италијана био испресецан грађанским ратовима, чији су корени лежали у предратној прошлости. Норвешка, Данска и Холандија су прижељкивале обнову својих монархија и парламентарних институција. У Белгији је краљ оптужен да је сарађивао са Немцима, па је на послератним изборима остварио мањи успех од очекиваног, те је абдицирао. У Источној Европи - скретање улево. Комунисти и њихова идеја о насилној револуцији се проширила у земљама које су биле у савезу са Немачком, тек након што су биле уздрмане сама Немачка и владе под њеном заштитом. У многим земљама значајнији је био утицај руске силе него покрети отпора. Пољска избегличка влада из Лондона, плашила се народне револуције и Руса. Њена идеја је била да сачека да се Руси и Немци међусобно истроше, а да онда уз помоћ Британаца и Американаца успоставе предрани режим. Отпор Немцима је био обесхрабриван, јер народни устанак сличан Титовом у Југославији није био пожељан. Створена је Тајна или Домовинска армија (АК), од стране лондонске владе, а обухватала је и социјалистичке групе и десничарске, сељачку партију, док су неке лево оријентисане остале по страни од АК, која је постала јача након што је Стаљин крајем 1943. почео да јој шаље оружје. Те године је дошло до војних успеха руске армије, као и до сељачког устанка у источној Пољској где је Химлер желео да створи чисту немачку колонију ( старих Бургунда).

18

У Грчкој и Југославији је дошло до грађанског рата; у Грчкој крајње неуспешан, а у Југославији потпун и успешан. Након кратких немачки ратова против Грчке и Крита, краљ и његова влада побегли су у Египат и оставили иза себе проосовинску марионетску владу, која је била убеђена да је рат завршен у корист Немаца. Земља је била подељена на немачку, италијанску и бугарску окупацију. Ван градова су почеле да се формирају герилске групе по брдима, махом републиканске и лево оријентисане. Неки од њих су били комунисти, мада су у почетку мало значаја придавали комунизму. Видели су шансу да преобликују грчку политику. Рат је вође Комунистичке партије затекао у затвору, неке у изгнанству, али су се они у наредне три године припремали за преузимање власти. Створили су Народноослободилачки фронт (ЕАМ), који је постао основни симбол грчког отпора окупатору. Њихов циљ је био да поставе своју организацију као природног наследника окупатора и оснују владу ослобођене Грчке. Препреке њиховом циљу биле су законита влада, као и други патриотски покрети отпора. Уз то, и Британци су се појавили на сцени како би саботирали путеве Осовине за снабдевање Северне Африке. Британска војна мисија (касније англо-америчка) доносила је сметње, али и могућности. Вођа ЕАМ-а и других отпора били су колебљиви по питању вођења рата против окупатора јер су одмазде биле веома сурове. Но, и поред окупаторских снага, глад је убила највећи број Грчка током рата. Још један разлог за избегавање сукоба са окупаторима било је и трошење снаге и енергије која је битна за одлучујућу битку када се окупатори буду повукли. Британци су имали оружје и злато, које су нудили уколико се уништи железнички вијадукт Горгопотамус. Дошло је до сарадње два главна ривала - ЕЛАС и ЕДЕС - први и последњи пут; уништене су италијанске трупе, а Британци су срушили мост. На будуће прилике битно је утицала и капитулација Италије септембра 1943. године. Ово је значило доминацију ЕЛАС-а јер су они држали области које су биле по италијанском окупацијом. Наметнули су се ЕДЕС-у, наговорили једно способног некомунистичког вођу, Стефаноса Сарафиса, да постане врховни командант. У јулу 1943. дошло је до формирања заједничког штаба, те су комунисти убудуће више бринули о избегличкој влади и њиховим снагама, него о својим ривалима у Грчкој. Вође ЕАМ-а су имале намеру да изазову раздор војним и политичким врховима у избеглиштву и одложе што више краљев повратак. Краљ се сложио да питање монархије стави на референдум после рата. Черчил га је саветовао да одбије захтев ЕАМ-а за места у влади. Дошло је до судара противничких група, али ЕДЕС је опстао, рат се наставио, а овај преурањени покушај довео је до коначног пораза ЕЛАС-а. ЕАМ је у марту 1944. основао привремену владу у Грчкој и тако формално поставио изазов избегличкој влади. Влада у Каиру се услед побуна и оставке премијера распала. ЕАМ је послао представнке на конференцији у Либану коју је сазвао нови премијер Папандреу, желећи да створе коалицију избеглишчке владе и организације отпора. Као резултат преговора, створена је нова влада која је укључивала и комунисте. Касније, у октобру, по повлачењу Немаца, Папандреу и колеге су прешле у Атину и изгледало је као да су он и Британци преузели власт од комуниста. Но, ЕАМ је под контролом имао већи део Грчке изван главног града, па је у децембру (вероватно по Титовом савету) изнео нови захтев за влашћу. Стаљин је сматрао да грчки комунисти нису вредни помоћи и да Грчку треба препустити Черчилу, ради добијања одређених рука у Румунији. ЕАМ је нападао снаге ЕДЕС-а (које су Британци евакуисали на Крф) и преузео контролу над целом Грчком, осим неколико мањих острва и центра Атине где су били Британци. ЕЛАС међутим није био обучен за регуларно, већ само за герилско ратовање, а међу вођама је дошло до поделе на оне који су били за коалицију и оне који су били за преврат. Прешли су у офанзиву која је остала упамћена по свирепости комуниста. Архиепископ Атине је био наименован за регента док су Британци поразили ЕАМ и преговарали о примирју. Када су марта 1946. ројалисти остварили велики успех на изборима, краљ Ђорђе II је позван да се врати у земљу. Комунисти су се тада побунили уз помоћ Албаније, Бугарске и Југославије, и нису побеђени до 1949. када је грчка армија запечатила њихову судбону. Једна од низа разлика између грчког и југословенског поректа отпора била је та што се у Југославији појавила руководећа личност, Јосип Броз Тито. Ниједан борац народног отпора у окупираној Европи није ни изблиза стекао такву славу (сем Де Гола). Помогли су му слабост и раздор међу његовим политичким непријатељима у земљи, нереди, као и страна помоћ - британска и америчка, и у мањој мери руска. Тито се борио са непријатељем током рата, није чекао. Ова његова политика довела га је у сукоб са главном фигуром из покрета отпора, Дражом Михаиловићем. Јосип Броз је маја 1941. прешао из Загреба у Београд, а партизани су имали штаб у Ужицу где су држали и фабрику оружја и штампарију. Британија је касније пришла Титу јер је сматрала да може бити много кориснији од Драже. Англо-америчка помоћ је стизала у виду наоружања, што је Немце приморало да током рата Југославију држе под оружјем уместо да управљају њом преко посредничких влада. Британија је приморала краља Петра да наименује новог премијера, Ивана Шубашића, који је у децембру 1944. отишао у Југославију и закључио споразум са Титом. Овај споразум је предвиђао стварање

19

привремен владе и парламента, који је обухватао предратне парламентарце и чланове комунистичког већа. Привремена влада основана је у марту, са Титом на челу. Југославија је постала комунистичка и независна држава.

Француска

Војном слому Француске 1940. претходио је слом саме репбулике. Тада је Виши, привремено, преузео улогу републике. Тридесете године обележила је парламентарна нестабилност, јачање непарламентарних снага и неуспешни покушај да се заустави даљи распад неспособне владе. Политичке партије у Трећој Републици биле су многобројне, слабе, младе и неспособне да се удруже. Уништење радикала, који су били главна мета оптужби за корупцију и неспособност, значила би уништење парламентарног система. Били су подељени на леве и десне групе, од којих је свака прижељкивала другу врсту коалције. Леон Блум је успео да створи Народн фронт који је обухватао све од комуниста до радикала; после победе на изборима, маја 1935. године. Блум је створио владу у нади да ће извести друштвену и економску реформу, али безуспешно. Ова влада била је Народни фронт само по имену, јер су њој доминирали радикали. Блумова администрација је још више повећала опасност од избијања грађанског рата у Француској. На улицама су се већ чули повици Боље Хитлер, него Блум! Мрзели су га јер је заступао друштвену правду и јер је био Јеврејин. Француска иако је имала једну од највећих армија на свету и највећи банкарски салдо, била је узнемирена и песимистична, а то је показала и блиска веза између друштвене и војне слабости. Велима смртност, слаб пораст становништва, број регрута је био све мањи, ситуација је била лоша и на демографском и на економском плану. Влада је морала да тражи изворе новца ван пореза који би оптеретили сељаке и ситне произвођаче, а који су били главне присталице тих партија. Како је слаба корист била од немачких репарација, влада се окренула позајмицима и неуравнотеженом буџету. Уследили су незаинтересованост и пацифизам, посебно међу ратним ветеранима и онима који су требали да буду настављачи ратничког сталежа. Зато је мобилизација 1939. прихваћена са одбојношћу. По Вишију, за слом 1940. целокупну кривицу сносе парламентарци Треће репбулике, посебно њихово лево крило. Примирје је склопљено на захтев генерала Вегана и Петена, који су доминирали у последњим кабинетима и последњим данима Треће Републике. Пораз армије је био много више него само војна ствар, јер је отварао могућност револуције, а генерали су осећали да је њихова дужност да сачувају армију како би спречили револуцију. Идеја је била да се напуштањем борбе очува држава и да се обезбеди независно место у оквиру Новог поректа, да се ублажи немачка окупација. Генерали су капитулирали и пристали да оснују нову владу, која је покривала једну трећину Француске, као и да плате немачке окупационе трошкове. Петен је био шеф и симбол новог режима. Стекао је славу код Вердена 1916. и суочен са побуном, показао је хуманост тако што је одликовао оне који су се добро понели, а није убио оне који нису. Од 1921. до 1931. био је потпредседник Савета рата и на тај начин предодређен да постане врховни командант уколико дође до рата. Иако је био стар, био је у одличном физичком стању. Виши себе није сматрао пасивним режимом који док траје рат чува Француску од спољних непријатеља. Виши је само питање главног града сматрао привременим. Виши је спроводио позитивне и револуционарне полутике које је требало да трајно трансформишу Француску. Пуну моћ да управља на основу декрета - Петен је задобио као шеф државе. Уставна револуција била је углавном дело Пјера Лавала који ће напослетку бити и главни жртвени јарац вишијског режима. Он је наговорио посланике да признају легитимност и пуну власт нове владе и на тај начин је променио природу државе којом ће Петен управљати. Државу су и даље представљали Сенат и Народна скупштина, али су се они састајали само онда када их је сазивао Петен, који у ствари није имао такву намеру. Демократија и грађанска слободе су убрзо укинуте, синдикати су распуштени, а политичке партије забрањене. Независност је изгубило и правосуђе. Они који су остајали у служби морали су да положе заклетву на верност Петену. Нови закони су донели одређене измене; људи су могли бити осуђени за неку ствар која када је учињена није представљала никакав прекршај, такође изведени на суд и осуђени због свог мишљења или само зато што се виђају са неким особама које су биле против власти. Виши је био антисемитски расположен и строже дефинисао Јевреје него Нирнбершки декрети Трећег Рајха. Антисемитизам је био више заснован на религији и национализму него на расизму као код Хитлера. Јеврејин није могао да буде асимилован у француско друштво, али је допуштено Јеврејима који су рођени у Француској, ако су се борили за Француску, могу постати, крштењем у крви, Французи пре него

20

Јевреји. Први антисемитски закони објављени су у октобру 1940. године. Сви Јевреји су отпушени из државних служби, просвете, са високих положаја индустрији, штампи, радију итд. Закони који су штитили расне и религиозне мањине били су повучени. Национални мотиви Вишија нису се ограничили само на Јевреје. Сви странци и сви они чији су очеви били странци посталис у неподобни за државну службу. Здраво тело је ишло испред здравог духа - сва деца у основној школи морала су да имају 10 сати недељно физичко васпитање. Жени је место било у кући, а њен задатак рађање деце. Петенов Виши је био реакционарна, ауторитарна, католичка и шовинистичка корпоративна држава. Виши је постао сабиралиште свих антирепубликанских и антипрогресивних снага које су привлачиле пронемачки и пронацистички настројене Французе. У спољним пословима, Виши је био принуђен да сарађује са Немачком. Пошто је положај председника био укинут, Петен је био шеф државе. Он је себи доделио пуно право да именује министре, државне службенике, власт у оквиру законодавства, буџета и финансија, контролу над оружаним снагама и право на склапање споразума. Могао је да уведе ванредно стање, али не и да објави рат. За Лавала, сарадња са Нецима није представљла ништа шокантно јер је он већ дуго био присталица фран-нем. савеза, са разлику рецимо од Бартуа који је био за француску политику савезништва са Русима. У лето 1940. године, Француска је и даље представљала значајан фактор у равнотежи европских сила, пре свега због прекоморских колонија. Немачки и француски војни заповедници су водили озбиљне разговоре о заједничким операцијама у Африци којима би повратили колоније које су прешле на страну Де Гола и којима би у француске руке прешле британске колоније. Но, Хитлер није био за сарадњу са Француском. Петен је отпустио Лавала децембра 1940., више због његових претензија него његове политике. Дарлан је још даље отишао у сарадњи са Немцима, те је у мају 1941. потписао читав низ протокола; Француска би пружила већу помоћ и ратни материјал Али Рашида у Ираку, уступила Немцима луке и железнице у Тунису, као и дакарски аеродром и луку. Петен је одбио и његову политику и сменио адмирала са његово високог државног положаја (заменик премијера). Петен подједнако није желео ни да уђе у рат на страни савезника. Рузвелтов амбасадор је током 1941. убеђивао Французе да рат није готов и да ће га Хитлер изгубити, да би наредне године Рузвелт преко тајне мисије убеђивао Вегана да пошаље француске трупе у Северну Африку у заједничку акцију савезничких снага. Петен је чак запретио да ће француске снаге у Мароку и Алжиру спречити искрцавање англо-америчких трупа. Неколико недеља касније, Британци су освојили француску колонију Мадагаскар, да би спречили ово острво да падне у јапанске руке. Ово је огорчило Виши и створило могућност даљег зближавања Француске и Немачке. Хитлер је затражио да Петен објави рат, а како је он то обдио, Немци су окупирали целу Француску и преузели луке у источном Алжиру и Тунису. Дарлан је наредио француским бродовима да заплове према Африци, а генерал Алфонс Жуен је наредио да се пружи отпор Немцима и Италијанима који су освајали Тунис. Петен је имао све мање утицаја. Касније је априла 1944., позван у Париз да присуствује одавању поште жртвама савезничког бомбардовања и био је срдачно примљен. Лавал је са титулом премијера поново дошао на власт априла 1942. и на њој остао до августа 1944. године. Поред тога, био је и министар ун. и иностраних послова. И даље је веровао да Француска може да се погађа са Хитлером. Међутим, Хитлер је био заинтересован за француска колонијална потраживања, и није имао разлога да се погађа. Временом је постао толико заокупљен немачким економским захтевима да је испао главни кривац за све злочине Вишија и био брзо неправедно осуђен и погубљен. Према уговору о примирју, Француска је требало за сваки дан окупације да исплати 300 милиона франака. Ова сума покривала је трошкове немачке окупације северне зоне, а када се окупација проширила, сума је подигнута на 500 милиона франака. После савезничког искрцавања у Нормандији 1944. трошкови су нарасли на 700 милиона. Наравно, све ове суме далеко су премашивале стварне трошкове окупације. Лавал је задовољавао и немачке захтеве за радном снагом. Немце је гледао као на одбрану од комунизма, а надао се да ће овом нагодбом давати раднике, а ослободити ратне заробљенике. Иако су многи пронашли уточиште у шумама, преко 640 000 радника је послато на рад у Немачку (више од руских радника и заробљника). Виши се показао неспособним да окриви своје политичке непријатеље за слом 1940., а није успео ни да заштити становнике. Иако није постојала никаква алтернативна влада, Виши се није показао способним да управља Француском. Централно место у покушају да се за пропаст Француске окриви републикански режим заузимало је суђење (19.феб. 1942.) Даладјеу, Блуму и Гамлену у Риому. Главни проблем било је француска неприпремљеност за рат, пропуст армије да користи додељене кредите, неефиканост у коришћењу оружја.

21

Ово суђење доживело је неуспех јер је Виши био само последње уточиште за оне који су одговорни за војну неспособност републике, моралну неприпремљеност, дефетизам. Ауторитет Вишија био је умањен и чињеницом да му је недостајала моћ да заштити француске грађане од Немаца, док је с друге стране подстицао немачка злодела. Полиција Вишија је помагала немачку полицију, а администрација и судови Вишија су прогресивно били прилагођивани захтевима окупатора. Виши је од Немаца усвојио застрашивање као начин управљања. Јавност је још у ранијим фазама исказала неприврженост Вишију. Новине су протестовале против све већих уступака Немцима, поздравиле југословенску револуцију. Коначна осуда Вишија лежи у чињеници да је на сваког Француза погинулог у борбама 1940. долазио по један цивил као жртва. Виши је био само сателит немачком Новог поретку и судбина му је била да постане јалов и привремен. Парола јединство Француске је била бесмислена јер није постоајала ни морална уједињеност, поред физичке удаљености. Од самог почетка је долазило до супротстављања Вишију. Демобилисани људи из поражених француских армија нису престајали да Немачку сматрају својим непријатељем. Писање по зидовима, уништавање пропагандних постера, ширење побуњеничких ставова. Де Гол је ван Француске окупио остатке армије, неопредељене поданике француке прекоморкс еимперије и користио снагу својих личности и својих уверења ради стварања новог француског режима чију ће власт прихватити сви који се боре против Немачке. Он је сматрао да рат није готов и да ни са Француском ништа није готово. Први Де Голов задатак био је да придобије поверење што већег дела Француске Империје, а други да придобије пажњу свих осталих. Индокина, Средњи Исток и Северна Африка су се определили за Виши. Де Гол је најпре морао да ојача сопствене снаге, створи следбенике у Француској и покаже да су га главни Хитлерови непријатељи прихватили као свог савезника. Становништво Сен Пјер ет Миклона је од пада Француске било подељено на мањину која је била на власт и опредељена за Виши и већину која се определила за Де Гола. Сама колонија обухвата групу острва јужно од Њуфаундленда. Била је од стратешког значаја јер је била недалко од ушћа Сент Лоренса и могла се као подморничка база употребити у нападима на конвоје и као извор информација о кретању бродова. И Њуфаундленд и Канада су отуживани да имају планове да присвоје ова острва, а Вашингтон је топло препоручивао Канади да их анектира. У октобру 1941. Де Гол је са Идном започео разговоре о деголистичком преврату. Идн је био за, али се осетио обавезним да обавести Отаву и Вашингтон, који је био против. Рузвелт је био непријатељски настројен према Де Голу. Мизелије је напао острва, на задовољство Британије и Канаде, а велики бес Рузвелта. Покушао је да убеди канадску владу да пошаље војску ради преотимања колоније, што је погоршало односе Отаве и Вашингтона. Свргавање са власти Вишија у колонији било је у интересу савезника. Британија је оптужена да је са Де Голом спремила заверу против САД. Де Голови генералштабови одбацивали су идеју о масовном устанку и на њега нису гледали са одушевљењем, али се овај став променио 1942. када се деголизам у целини окренуо улево услед реакција према ставовима Вишија и као израз симпатија према руском отпору Немцима. Главни задатак отпора био је да се оживи и учврсти све оно што је најбоље у француском духу, да би се створио нужни предуслов за акције против непријатеља. Пораз Немачке је представљао само један степеник у низу револуције у општим француским ставовима до - коначни циљ - револуције у структури францускиг друштва и политике. Када су Немци ушли у Париз и друге француске градове, дочек је био мање више пријатељски. Французи су хтели да ураде на Виши желећи да покажу да он не служи Француској, већ немачким интересима. Виши је стартовао са великом предношћу јер је нашироко било распрострањено гледиште да за пропас Француске треба окритиви парламентарце. Основни узрок одбојности биле су саме делатности Вишија, а и поједини догађаји су убрзали јављање отпора: нпр. увођење принудног рада. Са слабљењем положаја Вишија, јачао је утицај Де Гола, у којем је била оличена алтернативна влада, а почетком 1942. један број група покрета отпора одлучио је да прихвати Де Голово вођство. Front National се залагао за непосредију акцију, чак и по цени одмазди које би ојачале антинемачко расположење. Крајем 1941. Де Гол је у Француску послао Жана Мулена, једног од својих најбољих људи, чији је први задатак био да се уједине сви покрети на југу, да би се тако Виши сасвим искључио као снага која би могла да буде од значаја у будућности. Комунисти су крајем 1942. прихватили Де Голово вођство, а марта 1943. сви покрети отпота су се ујединили у један, маја 1943. у Паризу, где је Де Гол признат са народног вођу Француске. Де Гол је сада располагао већим снагама што је ојачало његов положај међу западним и источним савезницима. Ипак, односи између француског покрета отпора и западних савезника нису били најбољи. Вође отпора су отуживали британску и америчку владу због тога што им је придавала споредни значај, слала мање оружје и опреме него што је могла и што су бомбардовали циљеве у Француској не водећи рачуна о страдању невиних цивила. Америчка влада је покрет отпора сматрала недовољно поузданим, па није смела ни да му даје праве информације.

22

Рузвелт је јула 1944. признао de facto привремену CNR владу, а октобра је признао и de jure, мада се и поред тога противио да Де Гол присуствује састанку на Јалти. Деловање квазивојних група у оквиру француског отпора је ојачаено од 1943. године. Оне су оргаинзоване у областим под окриљем CNR-а, а обухватале су 50-100 људи, а неке веће и преко 500 (до 1000). Оружје су углавном добили од Американаца и Британаца. Почетком 1944. године њихова укупна снага достигла је 30 000 људи. Истовремено је опште веровање да се ближи дан повратка савезника на континент. Отпор је погрешно проценио да ће истовремено са искрцавањем на северу савезничке трупе стићи да би извели заједнички напад на Немце, окупио 3-4 хиљаде људи и започео битку. Борбе су трајале недељу дана. Борбе су трајале недељу дана, Немци су имали губитке, али су на крају победили. Неколико дана пре искрцавања у Нормандији, окупљене снаге у Веркору су 13. јула започеле борбе које су трајале 41 дан. Две немачке дивизије су успеле да изађу на крај са побуњеницима. Ова акција изазвала је и оштра неслагања у привременој влади на релацији Де Гол - комунисти. Комунисти су били за то да се устаници подрже из ваздуха и оптужили Де Гола за издају покрета. Де Гол је одговорио избацивањем из владе члана који је био задужен за авијацију. Ипак, отпор је имао успешну улогу у коначној победи над Немцима. Покрет је брзо мобилисао 200 000 војника који су ометали Немце у употреби француских железница, уништавали минска поља, ометали комуникације обарањем стабала, крчиле поља, збуњивале немачку команду ширењем гласина, ометали немачке ЅЅ дивизије да стигну до Нормандије, приморале на предају 20 000 Немаца итд. Де Гол је стигао у Париз 25. августа, дан пошто се немачки гувернер предао генералу Жаку Леклерку. Већ је направио припреме за преузимање власти у земљи. Био је опрезан, због комуниста и њиховох утицаја у департманима. Ипак, Де Гол је, услед одбијања САД да призна владу или иступи против Вишија, сматрао да савезници у Француској желе да успоставе војну владу као што су већ урадили на Сицилији. Због тога је наименовао префекте који су били спремни да преузму власт чим би локалне власт Вишија побегле пред инвазијом или покретом отпора. Де Гола је бринуло и јединство француског народа. Није био присталица мишљења да се француско друштво може учинити здравим одстрањивањем малигних елемената. У марту 1944. суђено је првом министру Вишија, Пјеру Пишеу, који је погубљен као издајник, а потом је Филип Анрио јавно убијен усред дана. Де Гол је осуђивао освете, а чистке сматрао непотребним, јер ће пре затровати него оздравити француско друштво. Но, извесне одмазде су биле неопходне, те је створен посебан врховни суд са задатком да саслуша главне окривљене. Међу онима којима је овај суд судио, био је и Петен. Петен је помилован и заточен у тврђаву на острву Је, на западној француској обали. Де Гол је као шеф привремен владе Француске себи поставио исти задатак који је поставио и 1940. године; да осигура и очврсти положај Француске као велике силе. Желео је да Француску сврста у Велику тројку. Овај циљ је формално био постигнут када је Француској признат једнаки статус са Великом тројком у управљању Немачком и одређено стално место у Савету безбедности Уједињених нација. Но, Француској је и даље била потреб(н)а посебна улога којом би одржала овај једнаки статус. Де Гол се и даље надао да би Француска могла да посредује између Англосаксонаца и Руса и да истовремено створи и руководи европском групом која би обухватала земље Бенелукса, Шпанију, Италију и делове Немачке, као и саму Француску. (Но, структура покрета се почела распадати под притисцима мирнодопске политике и када су комунисти покушали да преобликују послератну свепартијску владу. Де Гол је решио да се повуче почетком 1946. и остави партије да без њега изводе своеј маневре. Међутим, и комунисти су крајем следеће године били истиснути из кабинета. Касније је побуна у Алжиру 1958. довела Де Гола поново на чело Француске како би спречио пропаст и спровео до крај своје прекинути план)

Савез против Осовине

Након пада Француске, Британија се нашла у тешкој ситуацији, озбиљно угрожена од немачке инвазије. Неки британски државници су сматрали да је излаз споразум са Хитлером, али њихово мишљење није делио Черчил. Ипак, Черчил је био премијер тек неколико недеља, па се његово мишљење није морало схватити као одлучујуће. Међутим, британска, тј. Черчилова одлучност, тешко да би зауставила Хитлера да није острвског положаја и империјалне прошлости. Као острвска држава, Британија је могла да парира и добије на времену, док је империјална прошлост обезбеђивала базу на Средњем истоку, као и људство и материјал. Рачунало се на дивизије из Индије, Аустралије, Канаде, Јужне Африке, Новог Зеланда. Тако је Хитлеру већ 1940. претило много људи са различитих страна, пре свега са Средњег истока. Мусолини је нападом на Грчку и Грацијановим нападом у пустињи отворио други фронт. Черчилов проблем после пораза Француске био је како и са ким да се врати на континент. Постојала су два начина; да се Француска врати у борбу или да се Британија врати на ударну удаљеност од Немаца

23

преко Балкана. Енглези су држали Египат, те им је југоисточни део Европе био добро познат простор. Међутим, када су британске снаге избачене из Грчке и са Крита, а Хитлер освојио југоисточну Европу, Британци у Египту су морали да одустану од размишљања о угрожавању Немаца било где на континенту. Но, Хитлеров напад на СССР одвукао је велики део трупа на источни фронт, што је учинило отпоре покрета могућим и отварајући изгледе Британцима за повратак на континент, било кроз врата која је отварао француски покрет отпора, било нападима на ослабљене немачке снаге на западу. Касније, када је Хитлер објавио рат САД-у, повратак је постао све извеснији и масовнији. Хитлер је тиме навукао више непријатеља на себе. Главни савезници су били САД, СССР и Британија. Америка и Британија су били сагласни, међутим између Американаца и Руса владало је неповерење, удаљеност, размимоилажење у погледу послератних циљева. Савез који је поразио Немачку, обликовале су околности, а не људи, јер је многима тридесетих година ближи био Хитлер него Стаљин, тј. комунизам. Уз то, СССР је био слаб савезник, те многи нису видели у томе никакву корист. Међутим, када је Хитлер напао Совјетски Савез, савез имеђу истока и запада био је логична последица. Рат на два фронта Хитлер није могао да добије. Стаљин је страховао од пораза, те је слао апел за материјалну помоћ, мада је страх у великој мери нестао после битке за Стаљинградом, а потпуно ишчезао после руских победа у лето 1943. године. Стаљин је маја 1943. распустио Коминтерну, упозоривши Тита да треба пригушити антимонархизам док се рат не заврши. Иако су нарасле потребе партнера за одржавањем савезништва, оно није било ни дубоко ни хармонично. Једина спона био је антигерманизам. Са Стаљинове тачке гледишта, проблем Пољске био је проблем западних граница Совјетског Савеза. Споразумом са Хитлером 1939. стекао је половину Пољске. Пошто је Велика Британија желела да се бори за Пољску, Стаљин је натерао Черчила да се у англо-руском споразуму унапред унесу послератне границе СССР-а. Черчилов главни циљ био је да мотивише Стаљина за рат, а није могао да прича о послератном изгледу Европе, а још мање о Пољској због кршења англо-пољског споразума из 1939. године. Августа 1941. на бојном броду поред обале Њуфаундленда, Рузвелт и Черчил потписали су документ који је постао познат као Атлантска повеља. Намењен је декларацији ратних циљева. За Рузвелта је Атлантска повеља била подједнако важна као Вилсонових Четрнаест тачака. Био је то документ који је изнео основе по којима би требало изградити нов и правичнији свет. Черчил и Рузвелт су се овим документом одрекли сваког територијалног ширења, истакли право свих народа да по својој вољи бирају себи облик владавине, осудили сваку територијалну промену супротну вољи народа, заложили се да сви народи имају равноправан приступ светској трговини и сировинама, слободу кретања морима, општу безбедност. Надали су се да ће и Стаљина придобити да потврди декларацију, но он је само дао магловите изразе одобравања и то преко руског амбасадора у Лондону Ивана Мајског. Стаљинови послератни циљеви су подразумевали и припајање делова Немачке, али још увек није био у прилици да инсистира. Англо-руски споразум из маја 1942. није садржао никаква јемства у вези са послератним границама, те је Стаљин оставио ствар да мирује до Техеранске конференције 1943. године. Стаљин је тражио отварање другог фронта још 1941., а Черчилова жеља да помогне била је искрена, међутим и он и његови савезници су били скептични јер је стање у СССР било слично као и у Француској, те нису видели сврху узалудне помоћи. Черчил је био склон да одговори на руске потребе, али је његова стратегија била усмерена више на борбе на Средњем истоку, на одбрану Британске империје, као и на бојазан од спајања Немаца и Јапанаца. Своја обећања је морао крајње пажљиво да процењује. Рузвелт је био мање опрезан, па су Руси почели Британију да посматрају као препреку одлучнијој и издашнијој америчкој помоћи. Почетком 1942. Рузвелт је најавио да би у Европи до краја године требало отворити други фронт, па је одлучено да у јесен дође до инвазије у Француској, уколико било Руси било Немци покажу знаке исцрпљености. Британци се нису противили, мада су били убеђени да инвазија 1942. не долази у обзир. Черчил је сумњао и у окупљање значајне војне силе у Енглеској и током 1943., а камоли годину дана раније. Упркос губитку Сингапура у фебруару и Тобрука у јуну, Черчилова позиција није била угрожена; имао је пуну контролу над војним командантима, био цивилни врховни заповедник, господар свог кабинета и парламента, ауторитет који ниједан британски премијер никад раније није имао. До 1943. било је тешко пребацивати америчке трупе у Европу због подморница, али и због недостатка бродова и захтева рата на Пацифику. Крајем 1942. у Европи је било само 170 000 америчких војника (огромна већина у Северној Африци), наспрам раније планираних 500 000. Рузвелт је током рата био суочен са два стратешка проблема; захтеви пацифичког у односу на европско ратиште и алтернативно учешће у којем би америчка сила могла да се нађе у другом плану. До Минхена, САД нису имале планове за борбу против Немачке, већ само магловите и уопштене планове за борбу против Јапана. Минхен је стимулисао размишљања о новим проблемима и новим

24

ратиштима, тако да су априла 1939. начелници штабова, суочени с могућношћу рата на два фронта, привремено одлучили да прва буде Европа. Хитлер је амерички рат учинио ратом на два фронта од самог његовог почетка, јер је три дана после Перл Харбора објавио рат САД-у. Америка се запањујуће брзо опоравила од Перл Харбора и већ после победе на Коралном мору и Мидвеју била је у стању да пређе у офанзиву. Пацифички команданти били су Нимиц и Даглас Макартур. Черчил је успео да придобије Рузвелта за свој план главног англо-америчко искрцавања у северозападној Африци („Торч“), чиме би спојили снаге са британском армијом у Западној пустињи и тиме Медитеран учинили сигурним за савезнике. У августу је Черчил пошао у Москву на свој први сусрет са Стаљином да би му објаснио и добио потврду своје стратегије. Стаљину се допао Черчил, али не и његови планови. За Британце је рат у Африци био више од рата, док су га Американци и Руси сматрали споредним. Американци су битке у источном Медитерану гледали као битке за спас Британске империје, а битке у западном као битке за спас Француске империје, а они нису у рат како би спасавали или обнављали империје. И Американци и Руси су сматрали да постоје много важније ствари од онога што се догађало у Северној Африци и пристајали су само на највећи могући окршај у Европи и то што пре. Американци и Руси су били за акцију пешадије, док је Черчил веровао у победу бомбардовањем. Американци су почели да сумњају да их је Британија преварила својим прикривеним намерама. „Торч“ је претворио у озбиљно искушење. Јануара 1943. Черчил и Рузвелт су се састали у Казабланки и сложили да је њихово главно оружје у том тренутку против Немаца било бомбардовање. Поново су се састали у Вашингтону, маја исте године, и одлучили да учине нешто више у западном Медитерану после заузимања Сицилије. Међутим, остала је недоумица где напасти; Сардинија и Корзика, Калабрија, него друго место... Инвазија на сицилију (јула месеца) била је узрок пада Мусолинија, одвела је савезнике у инвазију италијанског комна, али им није предала Италију у руке и практично отклонила све изгледе за искрцавање у Француској пре 1944. године. У међувремену, Руси су у јуну 1943. добили битку за Курск, још значајнију победу од Стаљинграда. У години пре „Оверлорда“ западни савезници имали су на уму три операције, али нису могли да их све спроведу јер су све захтевале бродове и возила за искрцавање; 1) искрцавање на италијанско копно и освајање Рима; 2) искрцавање на Андаманска острва у Бенгалском заливу да се освоје Суматра и Малаја; 3) искрцавање у Додеканезу, што је био један од Черчилових омиљених планова. Черчил је такође желео и Турску да уведе у рат. Черчил је сматрао да се бродови који ће пребацити војску до Додеканеза, могу искористити после у операцији „Оверлорд“, јер уколико се пошаљу у Индијски океан, неће стићи да се врате на време у Медитеран. Ово је превагнуло у корист плана Додеканез, међутим он се испоставио као промашај. Одлаган је, са недовољно снага да се супротставе италијанским трупама које су биле ојачане немачким гарнизонима. Заузета су нека околна острва (Кос, Лерос, Самос) на кратко, Немци су заробили 900 савезничких и 3000 италијанских војника и стрељали официре који су прешли на страну Британаца. Турска је остала неутрална до краја фебруара 1945. године. Черчил је био задовољан постигнутим у Северној Африци, јер је био свестан да ће оно што се уради на западном фронту бити више америчка заслуга. Зато се трудио и око Италије која је била и британско ратиште. Он је сматрао да Американци не могу имати толику осетљивост на однос снага на старом континенту, па га је бринула доминација Руса последње године рата и то што то није бринуло Рузвелта. Први састанак три лидера Велика алијансе није одржан све док није осигурана руска победа на Истоку и док није испољена америчка надмоћ над Британцима на Западу. Током рата у Европи, одржана су само два таква састанка: У Техерану новембра 1943. (трајао 4 дана) и у Јалти фебруара 1945. (трајао осам дана). Пре Техерана, Рузвелт и Черчил имали су низ састанака. Черчил се са Стаљином састао једном, а Рузвелт ниједном. У америчкој штампи је истицано убеђење да Стаљин није ништа бољи од Хитлера. Западни савезници су се плашили да ће се Стаљин задовољити протеривањем Немаца и потписати сепаратни мир, док се Стаљин тражио од савезника да се држе обећања да ће отворити други фронт 1943. године. Под тим подразумевао је снажна искрцавања на континент, која би одвукла велики део немачке армије са Истока. Стаљин је дуго одбијао да се састане са савезничким лидерима док се не изнесу неки специфични и конкретни ставови на тим састанцима. Крајем 1943., пристао је на састанак у Техерану. Други фронт је престао да буде услов руског опстанка због пар јаких и важних руских победа на домаћем фронту. Током 1943. Стаљин је раскинуо са привременом пољском владом која је имала седиште у Лондону. Односи са том владом успостављени су после Хитлерове инвазије на СССР споразумом који су у Лондону потписали генерал Владислав Сикорски у име владе и Иван Мајски. Споразумом је предвиђена „амнестија“ свих Пољака у СССР-у и стварање пољске армије на руском тлу. Пољаци у Совјетском Савезу нису били нимало одушевљни борбом раме уз раме са својим традиционалним и недавним

25

непријатељем. Руси су оптужили Пољаке да су прекршили споразум Сикорски-Мајски јер нису одмах послали своје дивизије на фронт. Било је јасно да ће Руси ослобођење Пољске од Немаца обавити сами. Черчил је нудио Пољацима немачке територије на западу, али они нису пристали да се померају. Стаљин је желео да створи нову пољску владу која ће признати руску контролу. Сикорски је погинуо сепембра 1943. у авионској несрећи. Његов наследник, Миколајчик, увиђао је потребу за споразумевањем са Русима. Тако је Стаљин био у ситуацији у Техерану да натера Черчила да призна да је Пољска њему на располагању. Ипак, договорено је да пољско питање треба оставити за касније. Стаљин је у Техерану има и других захтева; пола Источне Пруске, трећину италијанске флоте, Курили, јужну половину Сахалина, слободну луку Дајрен, а заузврат је прихватио Рузвелтов план о слабљењу Немачке њеним дељењем на пет сегмената и стављањем Рура, Сара, Хамбурга и Килског канала под интернационалну контролу. Сложио се да приступи светској организацији и сарађује у Европској саветодавној комисији у дискусијама о немачком питању и обећао да ће се укључити у рат против Јапана чим Немачка буде поражена. Све ове ствари решене су у току једног дана. Остала три дана посвећена су више војним него политичким темама и пословима. Главни исход био је да ће западни савезници извршити инвазију на Француску у мају 1944. године. Рузвелт је желео да успостави добре везе са Стаљином како би га придобио за рат против Јапана и учешће у светској организацији која је требала да замени Лигу народа. Стаљин је пристао на ово, а намеравао је да задржи оно што је добио пре Хитлерове инвазије од Финске, три балтичке земље, Пољску и Румунију и да успостави руски утицај у Бугарској. Одлучујући глас у савезништву више није био британски, већ амерички. Стаљин није показивао интересовање за западну Европу, само је захтевао обнову Чехословачке и Аустрије и помињао могућност деобе Италије. Рузвелт је желео да потчини Стаљина и управља њиме као што му то иде са америчким политичарима, али је Стаљин, упркос томе што је био најстарији, био здрав, човек неубичајеног типа за Американце, веома моћан да би га потчинио Рузвелт, који је био слабог здравља, такорећи умирао је на Јалти. Непосредни стратешки закључци Техеранске конференције били су да англо-америчке армије у Италији напредују према Хитлеровој Готској линији (између Пизе и Риминија). Ако буде потребно, „Оверлорд“ може да се одложи за месец дана, али да кад трупе дођу до Готске линије, даље операције у Италији биће потпуно подређене захтевима „Оверлорда“. То је значило да би врховни командант на Медитерану, фелдмаршал сер Харолд Александер требао да остави одређен број дивизија за „Анвил“, што је значило да оне треба да ступе у дејство истовремено са „Оверлордом“. Нико није ни помишљао шта би се могло десити уколико Готска линија не буде достигнута пре него што дивизије одређене за „Анвил“ буду морале да напусте ратиште да би се придржавале времена предвиђеног за „Оверлорд“. Немци су толико задржали англо-америчко напредовање кроз Италију да је Александер морао да затражи поништење захтева за „Анвил“. Британски начелници штабова су га подржали, амерички су били љути, али су се сложили да му треба дозволити да задржи своје дивизије до заузимања Рима. Али Рим је био заузет само два дана пре почетка операције Оверлорд, 6. јуна, због чега „Анвил“ одложен за средину августа, није ништа допринео овом одлучујућем искрцавању у Другом светском рату. С друге стране, успех Оверлорда показао је да је „Анвил“ чак непотребан. Александер је лише шансе да напредује даље према Дунаву што је био његов план, који је подржавао Черчил, тако да се медитеранска стратегија једноставно изгубила. На источном фронту Руси су 1944. имали читав низ важних победа над Немцима. Америчка инвазија на Француску извшена је без јачег отпора немачких подморница. Немачки контранапад у новембру у Арденима је привремено одлижио фазу слома немачке моћи. Операције на Истоку и Западу су биле олакшане сталном потребом Немачке да се брани на више фронтова. Ипак, акције источних и западних савезника биле су независне, али корисно подударне, додуше и врло мало координиране. Тако је савезничка корпорација више размишљала о послератном стању него вођењем рата. Октобра 1944. године, Черчил је поново отишао у Москву на свој други састанак са Стаљином (други без Рузвелта, који је био заузет изборном кампањом за четврти председнички мандат). Черчил је сада био много забринутији за судбину Источне и Централне Европе, због неспособности западних савезника да спрече Русе у наметању комунистичког поректа земљама преко којих су прелазиле њихове армије. Покушао је д се нагоди са Стаљином по питању источних територија, не желећи да му понуди нешто на Западу. Сложили су се да у свим земљама треба да постоји заједничка контрола сва три савезника, али да степен интересовања не мора да буде једнак и да може да варира од државе до државе; нпр. руски интерес у Румунији 90%, у Мађарској и Бугарској 80%, у Југославији 50%, а у Грчкој 10%, док би остатак држао запад. Пољска није била на списку, јер су обојица мислили да је пољско питање решено у Техерану. Стаљин је признао пољски народноослободилачки комитет, групу комуниста и прокомуниста Пољака, за

26

привремену владу Пољске са седиштем у Лублину и опозицији влади у Лондону. Варшавски устанак и његов неуспех је елиминисао оружане снаге у Пољској на које су се ослањали лондонски Пољаци. Три лидера састала су се поново на Јалти фебруара 1945. године. О Пољској се кратко причало; њена граница са СССР је била утврђена, град Лвов одређен да припадне Русима, али границе на западу су биле отворене. Све што је остало од пољског питања искључено је са конференције и остављено је да о томе одлучи комитет тројице, који је требао да се састане у Москви. Конференција није била ништа прецизнија ни о питању остатка Европе. Прихваћена је уопштена декларација којом се обећавају слободни избори. Стаљин се сложио да Француска треба да има окупациону зону у Немачкој и место у савезничкој Контролној комисији која је требало да управља Немачком. Рузвелт и Стаљин су се сложили око независне Монголије, руског удела у експлоатацији манџуријске железнице и руске поморске базе у Кини. Поред Пољске, од значаја за совјетског лидера била је и ратна штета. Руси су желели да је наметну као казну, Американци и Британци су је сматрали надокнадом цивилне штете и сматрали да она треба да буде плаћена ван немачке текуће производње и тек пошто се немачком народу осигура минимум животног стандарда. Противили су се осиромашењу Немачке. Стаљин се надао да ће поред редовне ратне штете, осигурати и плаћење током наредних 10 година у немачкој радној снази која ће радити на обнови Совјетског Савеза, као и преузимање око 80% очуване немачке тешке индустрије. Међутим, на конференцији нису донете коначне одлуке о ратној штети, али је Стаљин успео да суму од 10 милијарди долара забележи за будуће преговоре. На Јалти је Стаљин одустао од политике комадања Немачке, вероватно јер је веровао у одлазак америчких трупа из Европе, што би му отворило прилику да оствари доминацију над целом Немачком. Када је конференција на Јалти завршена, руске армије биле су на Одри и Дунаву, а западне на Рајни. Велика алијанса је добила рат у Европи. Рузвелт је умро 12. априла, а његов наследик био је Хари Труман, који је учествовао на још једној конференцији, јула у Потсдаму, где се разговарало о рату у Азији, али и о миру у Европи.

Чишћење Северне Африке

Разлог због којег се Други светски рат проширио на Африку, био је то што су Европљани (Италијани и Британци) већ били тамо. Италијани су у источној Африци стварали империју, истовремено док су Британци окупирали Египат. Француска је држала Алжир, тако да је цела Северна Африка, од Атлантика до Црвеног мора била под европском влашћу током рата. За Европљане је Африка била поприште ратних сукоба и простор за надметање. Систем владавине у Египту био је игра из три угла, између Британаца, краља и националистичког покрета Вафда. Прави владари били су Британци од 1882., док је ту био и краљ Фарук, последњи потомак албанске линије Мохамеда Алија, који је желео да влада и буде краљ, али су га ометали Британци и Вафд. Вадф је основао Заглул-паша, био је националистички покрет више класе који је желео да се ослободи краља и Британаца. Фарук је напустио владу Вафда након пунолетства, а решио је да распусти политичке странке, те се Вафд удружио са Британцима против краља, али је ово носило са собом и проблем оцепљења неких угледних припадника покрета. Једни су били за то да затраже помоћ Британије, док су се други противили томе и били за савез са Италијанима и Немцима, британским непријатељима. Када је рат почео, Египат је изненада прекинуо дипломатске односе са Немачком и предузео даље пробританске кораке, као што је контрола египатских лука и увођење цензуре, али су немачке победе у Европи и улазак Италије у рат изазвали питање да ли би двосмисленија политика била мудрија. Египат је прекинуо дипломатске односе са Италијом, али је обећао да неће улазити у рат са њом, осим уколико Италијани не нападну Египат. Египат је повукао своје трупе са западних граница како би избегао инциденте. Британци су и даље били моћни у земљи, те су сменили владу и поставили нову пробританску. Сменили су и начелника штаба египатске армије, по цену обећања да ће Британија откупити значајне количине египатског памука. Када је Вејвел зауставио италијанско надирање у Египат крајем 1940., пробританска политика је поздрављена као успешна. Међутим, када су Италијани са Немцима прешли границу, поново је било актуелно и друго политичко гледиште; изнети су захтеви да се британске трупе и опрема повуку из Каира и Александрије. Фебруара 1942. после народних демонстрација у Каиру и свађе са краљем, пробританска влада поднела је оставку. Убрзо потом британски тенкови и пешадија ушли су на територију краљевске палате јер Фарук није желео да задржи пробританску владу. Краљ је попустио. Плашио се да задржи пробритансу владу у тренуцима успона Ромела, те је прихватио вођу Вафда, Нахаса. После рата, Вафд је блокирао британске покушаје да се обнове преговори о англо-египатском савезу без Вафда у влади. Ово је Британију одржало

27

у извесном повлашћеном положају, али је тај успех био кратког века, јер је 1952. радикалнији националистички покрет Нагиба и Насера угасио Вафд и ослободио се краља и Британаца. Британија је осигурала основе за кампање следеће године. Први се покренуо Ромел. Ушао је у Киренаику из Триполитаније почетком 1942. и отворио низ ратишта у пустињама Северне Африке, што га је довело скоро до Нила и Суецког канала, пре него што је одбачен до Туниса. Након тога, предао је команду и вратио се у Немачку да се одмори и опорави, где се побунио протви фирерових ставова и био убијен. Ромел је у пустињском рату био доминантна фигура. Био је одличан заповедник што је показао и у нападу на Француску 1940. када је водио оклопну дивизују од Мезе до Ламанша. У пустињском рату, раздаљине су биле велике, снаге мале. Људе је мучила врућина, пешчане олује су биле главни непријатељ за одржавање оружја и опреме, док су људи на мору рескирајући прелаз преко Медитерана, живели у ишчекивању подморничког или ваздушног напада. Почетком 1942. обе стране су се припремале за главни напор. Черчил је саветовао Окинлека да нападне први јер је Британији требала победа како би избалансирала поразе на Далеком истоку; Сингапур је пао, Јапанци су узели Бурму. Британске снаге су на Средњем истоку ратовале на три правца; против Ромела, који је напредовао према Египту, против немачких армија, које су силазиле са Ирана и против Јапанаца на истоку. И у Индији је претила опасност; из Бурме и прек Авганистана и Ирана. Ипак, први је напао Ромел и прешао преко египатске границе. Пошто је Ричи главни део снага стационирао на северном (обалском) делу, Ромел је напао на југу. Ромел се једном приликом нашао и у опасној замци јер је једну своју јединицу изложио ваздушном нападу док је непокретна чекала долазак горива. Спасла га је његова сналажљивост и несналажљивост противника. Ниједан британски командант није мислио да би Торбук издржао дугу опсаду јер његова одбрана није била у стању да то уради јер није имала тенковско наоружање. Ипак, Окинлек је одлучио да покуша да га задржи и у њему оставио гарнизон од 35 000 људи. Ромел је напао 20. јуна, а Торбук је пао већ сутрадан. Цео гарнизон је био заробљен, као и огромне количине горива, возила и другог материјала. Окинлек је преузео команду над Осмом армијом, а почетком јула је поразио немачке и италијанске снаге у Првој битки за Аламејн. Положај Велике Британије на Медитерану био је угрожен озбиљним поморким губицима које су јој нанеле немачке подморнице, док су Италијани пробили одбрану Александрије. У фебруару је један британски конвој уништен у покушају да се пробије до Малте. Блокада Малте је настављена док је Ромел водио битке са Ричијем и Окинлеком. У јуну је учењен покушај да се истовремено униште конвоји са истока и запада. Над самом Малтом вадзушне борбе постале су све жешће и учесталије. Опсада је прекинута догађајима у Африци. Ти догађаји били су коначан пораз немачко-итал. оклопне армије, од којих је бика код Ел Аламејна била централни догађај. Черчил није знао како да притиснуте Русе и Стаљина убеди у потребу инвазије у Африци, а не у Европи, као никако да Рузвелту објасни да је најбоље концентрисати савезничке снаге у Африци и убедити Стаљина у све то. Желео је да пре пута у Москву обиђе афрички фронт и увери се у стање ствари, међутим није понео лепе утиске. Закључио је да је Окинлек неспособан да остане командант, да долази до слома морала у енглеској војци, те је команда армије припала Монтгомерију (јер је Гот погинуо у авионској несрећи). На крају августа, Ромел је учинио последњи очајнички покушај да изађе на Нил, али га је у дводневној бици код Алам ел Хаифе потукао Монтгомери. Дошао је и крај доминацији Осовине у ваздуху, док је на земљи немачким и италијанским тенковима претила несташица горива. Ромел је враћен кући, а Монтгомери притиснут да што пре крене у против напад, на шта је он запретио оставком. Желео је најпре да потпуно поврати морал Осме армије, у чему га је подржавао генерал Александер. Када је 24. октобра, почела друга битка код Ел Аламејна, Монтгомери је имао војску од скоро 200 000 људи, преко 1000 тенкова, и наспрам себе немачко-италијанску војску од око 100 000 људи и 500 тенкова. После недељу дана завршена је борба. Монтгомери је имао добар план заваравања, изненадио непријатеља и оствари вешто замишљену и изведену победу. Ромел је побегао, а Осма армија се упутила према западу кроз Киренаику и Трополитанију у Тунис, како би се спојиле са савезничким англо-америчким снагама. Ипак, дошло је до сукоба између савезничких снага и оних које је оставио Ромел, како би задржале бар део Африке и спречиле британске и америчке снаге да затворе ово ратно поприште. Англо-америчку инвазију на северозападу Африке („Торч“), предложио је Черчил Рузвелту на састанку августа 1941. године. Ни амерички ни британски команданти нису били одушевљени отварањем новог фронта у Африци, чак су пре били и за пацифичке акције уколико је искрцавање у Европи било тешко оствариво. Ова британска акција била је замисао да се очисти Медитеран. Наредни планови - инвазија на Сицилију и искрцавање на италијанско копно следили су прагматично.

28

Алфонс Жуен је, након што је изашао из немачког заробљеништва, постављен за врховног команданта у Северној Африци. Рузвелт је желео да придобије Французе за инвазију, те је желео да придобије представнике Вишија у Алжиру, а деголисте искључи из игре. Америчке и британске армаде пловиле су ка местима искрцавања на атлантској и медитеранској обали Марока и Алжира. Најисточнија тачка искрцавања била је 15 миља источно од Алжира. Инвазија на северозападну Африку упознала је јавност са једном од главних фигура рата, Двајтом Ајзенхауером. Немачка реакција на инвазију у северозападној Африци била је окупација јужне Француске и Туниса, као и покушај да се зарови француска флота у Тулону. Међутим, флота је сама потопила не желећи да послуша Дарланово наређење и заплови према Африци, као ни да падне у немачке руке. Немци су искористили то што су савезници решили да се не искрцавају источно од Алжира те су окупирали Тунис са Италијанима. Англо-амерички покушај да се заузме Тунис је пропао, јер су Немци довлачили нове трупе морем и ваздухом. На истоку је Осма армија 13. новембра заузела Тобрук и 20. новембра стигла до Бенгазија. У фебруару 1943. Ромел је прешао границу између Триполитаније (Либије) и Туниса, стално праћен од Монтгомеријевих претходница, које су се утврдиле на линији Марет. Ромел се нашао између две ватре, а најпре је ударио на Американце северно од себе и нанео им брз пораз на прелазу Касерина, а потом је покушао да заузме положаје претходнице и одбаци Монтгомерија до Киренаике или до Египта. Међутим, до његових наређења и планова дошао је Монтгомери, захваљујући одличним обавештајцима, па је стигао на време и одбио Ромелов напад. Ромел је поново враћен кући. Ова битка није окончала рат у Северној Африци, али га је одлучила. Спајање савезничких снага са истока и запада је извршено и туниски мостобран који су Немци и Италијани држали пола године, коначно је пробијен. Крај борби донео је британску окупацију над италијанским колонијама, а Египат је још неко време био под политичко-војном контролом. У северозападној Африци су биле француске власти, америчке и британске војне команде, султан од Марока и беј од Туниса, као и националистички покрети њихових земаља и Алжира. Са савезничким армијама стигло је на хиљаде копија Атлантске повеље за коју су Арапи чули, а сада могли и сами да је читају. Алжирци су донели нов устав. У Мароку је Рузвелт лично интервенисао. Султан Мохамед V је након састанка са Рузвелтом у Казабланки почетком 1943. сматрао да ће САД обновити мароканску независност. И у Мароку и у Тунису водио се сукоб око распореда моћи између француских и локалних власти. Француска је на крају морала да се одрекне статуса протектора и прихвати потпуну независност.

Крај фашизма

Савезничка победа у Северној Африци није била крај рата, већ само битка за контролу Медитерана и обезбеђивање пута за повратак на континент. Инвазија у Сицилији била је логичан наставак, због њеног значаја (аеродроми и безбедан пролаз Медитераном). Черчил и Рузвелт су се, јануара 1943. године у Казабланки, сложили да снаге које су окупили у Северној Африци треба да буду искоришћене у инвазију на Сицилију. Инвазија је започела 10. јула, након што је заузето мало острво Пантеларија. Немци су заварани - мртво тело са лажним планом акције бачено је у море како би стигло до шпанске обале јер ће Шпанци вероватно дати Немцима те папире (као спрема се напад на Сардинију). Мусолини није веровао Сицилијанцима, није желео да их наоружа. Савезници су почели напад из ваздуха. Спустили су се на шест тачака дуж југоисточне обале испод Сиракузе. Одустало се од америчког плана искрцавања у Палерму и Катанији. У првом таласу искрцало се 160 000 људи, 600 тенкова и 14 000 возила. Њих је подржавала флота од 750 бродова и авијација са преко 4000 авиона. Искрцавања нису наишла ни на какав отпор. Трећа армија америчких снага, са генералом Патоном, стигла је до Месине 17. августа околним путем, нешто пре Британаца који су ишли краћем, али тежим путем, уз источну обалу. Био је то крај операције искрцавања. На острву је успостављена војна влада - острво је поново држала мафија. Нестанак Мусолнија са сцене, омогућило је поново оживљавање мафије и гангстеризма. Мафиози из САД су за неколико месеци постали легална сицилијаснак влада. Освајање Сицилије најавило је пораз Италије, али савезницима није обезбедило победу над Немцима на том тлу. И даље се сматрало да је офанзива у северној Француској пресудна за слом Немачке. Италијани су били ужаснути ратом, почели су штрајкови због дизања цена и тешких услова рада, основни захтев радника - мир. Мусолини је фебруара 1943. покушао да се заштити, тако што је смакнуо Ћана и Грандија који су били антинемачки расположени, а можда и спремали заверу против њега. После сицилијанске инвазије, Мусолини је био приморан да се бори на италијанском тлу са готово милион војника ван земље -

29

највише их је било на Балкану, потом на источном фронту и у Француској, плус заробљених којих је било бар 200 000. Одбрана Италије је захтевала опозив трупа из СССР, као и немачка појачања. Мусолини је знао шта треба да ради, али се није усуђивао. Саветници су преувеличавали податке о савезничким армијама, наговарајући га да тражи примирје. Мусолини се састао са Хитлером 19. јула у Фелтру, где Хитлер није дао Бенитију да дође до речи, на шта је овај полудео и одговарао ћутањем. Фашисти су се бојали за себе и свој режим, јер се везивање за Хитлера показало погубним. Довело је до рата, понижења и пораза који је претио опстанку фашизма. Мусолини није био у стању да раскине савезништво. Морао је да се склопи нови савез, јер је то био једини начин да се без последица повуче из старог. Велико фашистичко веће састало се 24. јула 1943. године, први пут од избијања рата. Присуствовало је 28 особа. Гранди је предложио да се краљ врати на место врховног команданта, оштро нападајући Мусолинијево вођење рата. Гласањем је дучеу изгласано неповерење. Мусолини је отишао на састанак са краљем који га је одмах отпустио са положаја, а након тога бивши премијер је ухапшен и одведен амбулантним колима. Није се опирао, као да није имао живаца да учествује у свему томе. Мусолнија је на челу владе заменио маршал Петро Бадољо, који је од некада велиек присталице фашизма, постао одан монархији. Краљ и Бадољо су желели да изађу из рата, али нису знали како да то изведу, а да се Италија не претвори у немачку окупирану зону. Окренули су се преговорима; Италија ће да капитулира, ако се савезници искрцају ан италијанско тло, што северније, најбоље у Ђенови. И нека изврше падобранску операцију освајања Рима. Разговори Бадољо-савезници вођени су најпре у Лисабону, па у Мадриду. Савезници су лако освојили јужну Италију, смакли Мусолинија из рата, створили базу за бобмардовање Немачке и приморали Хитлера да одлучи да ли ће напустити Италију или послати трупе и тиме ослабити западни фронт. Савезници су потом прешли у Калабрију. Пут ка Риму био је отворен. Преговори са Бадољом су били закључени; акт је потписан 3. септембра. Немци су одмах окупирали Рим, краљ је побегао у Бриндизи. Италијанска флота је кренула ка Малти, где је извршена и формална предаја Италије 29. септембра. Следећег месеца, 13. октобра, Италија је објавила рат Немачкој. Немци су очекивали савезничко искрцавање у близини Рима, комбиновано падобранским операцијама, па су по Ромеловој стратегији повукли снаге јужно од Рима, иако је Кеселринг имао другачије замисли. Осма армија је лагано напредовала према северу, а Немци су се повлачили. Искрцавање у Таранту било је, такође, неометано. Рано ујутру, 9. септембра, почео је главни напад у Салерну где су се искрцале три англо-америчке дивизије под командом Марка Кларка. Уз помоћ падобранских јединица успео је некако да савлада противника и избегне повлачење. Народ Напуља се дигао против Немаца и борио три дана до доласка савезника 1. октобра, трпећи ужасне репресалије. Напуљ је био савезничка прва стационарна тачка на дугом путу на север. Хитлер се сада окренуо стратегији држања централне, поред северне, Италије. Створио је нову линију, 30км северно од Напуља. Ухапшени Мусолини је најпре држан на острву Понца, па потом на острву Ла Мадалена, да би касније био премештен на Гран Сасо. Потом је био киднапован 12. септембра од стране ЅЅ официра, Отоа Скорценија, и у малом авиону пребачен у Немачку, одакле је пребачен у Италију, као шеф нове владе, која никада није достигла ни моћ ни признање. Људи су били и против краља и против Бадоља и против Мусолнија. Желели су да се реше фашизма. Зато су многи сицилијанску експедицију гледали као почетак ослобођења, а не освајања. Када су Немци кренули да долазе, пружен им је отпор на 3-4 тачке дуж северне границе. Савезници су напали Рим из ваздуха, убивши тако преко 1000 људи. Бадољо и краљ су напустили Италију септембра, Мусолинија су одвели Немци да образује нову владу. Период неизвености и разочарања између јула и септембра 1943. праћен је другим периодом који се протезао од догађаја следећег месеца до немачке евакуације Рима у јуну 1944. године. До краја године регуларна италијанска армија борила се на страни англо-америчких снага. Због спорог напредовања савезника кроз Италију, већина Италијана нашла се под немачком окупацијом. Људи су бежали су у брда. Углавном су били противници Мусолинијеве политике. Временом су нарасли у прави антифашистички народни покрет који је имао и политички циљ - општенародни устанак. Покушај дизања револуције и преузимања власти у земљи од стране републиканаца, социјалиста, комуниста, либерала, римокатолика. Заједничка парола - Обнова. Основали су заједнички комитет - Комитет националног ослобођења (CLN), који су сматрали будућом владом Италије. Две групе су се посебно истакле; комунисти и Партија акције. Стварале су се нове и обнављале старе партије, избеглице су се вратиле. Одржан је конгрес у Барију јануара 1944. године, где је затражена абдикација краља. Черчил им се супротстављао и упућивао своје представнике у Италији да стану уз краља и Бадоља, међутим Британци у Италији, ближи току догађаја него Черчил, подстицали су оживљавање демократске политике.

30

Када је Рим пао, краљ је пребацио своју власт на сина, а Бадољо поднео оставку. Краљ још није абдицирао. Учинио је то 1946., а Умберто је постао краљ, додуше само на месец дана. Монархија је срушена плебсцитом. Нови премијер постао је Иваное Бономи, свима прихватљиво решење за краћи рок. Његова влада трајала је годину дана. У северној и централној Италији одвијала се најзначајнија партизанска активност. Став савезника према партизанима био је променљив. Черчил је био наклоњен герили која је исцрпљивала Немце. Ипак, био је против националног устанка, јер би то могло да изазове грађански рат. Савезници су додуше имали разумевања за устанак у Југославији јер је био окренут против њиховог непријатеља и подржавали су га, али не и онај у Италији. После пада Рима, партизанско ратовање у провинцији је појачано, као и саботаже специјалних група у градовима. Дошло је до серије штрајкова у северним градовима, које су достигле врхунац марта 1944. штрајком који је захватио цео север и трајао 8 дана. Италијански партизани су постали многобројни као било који покрет отпора у Европи. До средине 1944. имали су 100 000 бораца, са реалним шансама да удвоструче снагу. Партизани су успели да убију/ране/заробе 50 000 Немаца, али су и њихови губици били тешки (35 хиљада мртвих, 20 хиљада рањених). Међу страдалима било је и цивила, а не треба заборавити ни депортоване Италијане. Приближавањем зиме 1944. постало је јасно да ће рат потрајати и у 1945. години. Генерал Александер је решио да у новембру не преузима даље акције, што је саветовао и партизанима. Партизани су били огорчени; нису могли да иду кући јер ће бити ухапшени, сумњали су да савезници хоће да их лише сваког удела у наношењу пораза Немцима, а није им се допао ни начин (наредба) на који им је ово саопштено. Временске прилике биле су додатна мука за партизане јер је зима 44/45 била оштра и хладна. Ипак, одлучили су да не прекидају операције до коначног ослобођења Италије. У априлу су се дигли нови градови; у Ђенови је заробљено 9000 Немаца, а заробљен је и Мусолини, који је сазнао да Немци иза леђа преговарају са савезницима, па је побегао ка швајцарској граници. Но, партизани су га ухватили 27. априла и стрељали сутрадан са његовом љубавницом. Њихова тела изложена су на градском тргу у Милану.

Хитлерови немачки непријатељи

Многи Немци су мрзели Хитлера и пре него што је почео рат, да би након неуспеха стекао још више непријатеља. Завере против њега коване су и пре рата, али их је током рата било све више. Желели су да га смене, али су касније схватили да могу да га се отарасе једино убиством. У заверама је обично учествовала војска, јер је једино она могла да изведе пуч, а потом је завереника била и из редова ЅЅ. У почетку су то били антинацисти који су хтели да га смене, а касније нацисти који су желели да заузму његово место. Хитлерова повезаност са армијом била је одлучујућа у његовом преузимању власти и спровођењу спољне политике. Још пре рата се разочарао у официре и изгубио поверење у њих, што је довело до стварање Вафен ЅЅ. Хитлерово савезништво с армијом учвршћено је 1934. распуштањем ЅА и војничком заклетвом, али није праћено потпуно искреинм односом којем се Фирер надао. Армија му није дозвољавалда се осети да је у њеним редовима. Хитлер није схватао да су генерали, као и већина професионалаца, опрезни и конзервативни. До 1938. учинио је армију незадовољном, па је одлучио да промени њене врхове и изглед који му се чинио сувише дефанзивним и без борбеног духа. Две године касније, ЅЅ је покушао да га одвуче у заверу против армије, али је он то одбио, но други пут је пристао. Бломберг је морао да оде (оженио се проститутком); предложио је за свог наследника Геринга, али Хитлер није пристао, с примедбом да је овај превише лењ. Укинуо је Бломбергово место и створио Штаб мешовитих служби (OKW), под генералом Кајтелом. Овај корак није био нимало популаран у армији. Убрзо потом, Хитлер се ослободио и Фрича. Њега је оборио ЅЅ. Оптужен је био да је педерчина масна, иако није био. Иако је дао оставку, колеге официри су захтевали да му се суди. Међутим, оптужба је срушена, а Фрич је враћен на положај. Септембра 1939. рањен је близу Варшаве, а умро је под чудним околностима. Код армије су случајеви Бломберг и Фрич изазвали револт, али ништа нису урадили сем што су послали мемораднум против стварања OKW. Фрича је наследио генерал Валтер фон Браухич. До тог времена, официри су боље упознали Хитлера и нацисте и све их мање волели. Армија је одобрила Хитлеров долазак на власт јер је од новог режима очекивала извесне предности и погодности за себе. Била је антисемитска, мада не толико као нацисти. Међутим, Хитлерова политика, спремност да ризикује ратове за које су генерали сматрали да их не могу добити, изазвали су гнушање и узнемирили многе официре. Ипак, није било јасно шта треба учинити. Официри су показивали високо осећање дужности према својој земљи и почели да верују да Хитлер=пропаст. Пошто по природи нису завереници, наставили су да служе Хитлера, иако су га мрзели.

31

Хитлер их се није бојао јер је знао да се грозе издаје, нарочито против вође државе. Они су мрзели Хитлера убицу, али нису желели да сами постану убице његовим смакнућем. Ипак постојали су изузеци; нпр. начелник штаба армије, генерал Лудвиг Бек, веома цењен и запажен официр. Августа 1938. Хитлер га је пензионисао, знајући да Бек спрема заверу против њега. Бек је то радио јер је фирерову спољну политику сматрао погрешном и да води рату за који Немачка није била спремна, те зато треба да буде склоњен. Бек је имао приступ свим старијим официрима (Улрих фон Хасел, Карл Герделер, Вилхелм Канарис, Ханс Остер...). Ова група је покушала да наговори Британију да изврши напад на Хитлера, после чега би га они ухапсили под оптужбом да је водио земљу у самоубилачки рат. Но, британска влада је одбила овај предлог, па се група генерала нашла немоћном. Британци су сматрали да ће спољна политика и Хитлера и Бека бити иста, те нису имали потребе да бирају између њих. Генерали су били спремни, али не за то да учине први потез ка збацивању Хитлера. Отпор према Хитлеру јавио се и међу студентима и у клеру; на стотине свештеника, римокатолика, протестаната, послато је у концентрационе логоре и убијено. Опозиција је постојала и међу бившим политичарима из средње класе Вајмарске Репбулике, као и међу социјалистима распуштених синдиката. Комунистичка опозиција је била друге врсте - шпијунирање за СССР. Постојале су и групе млађих људи, припадника виших класа, који су у почетку били за Хитлерово хапшење и суђење. Многи су страдали у собама за мучење и на губилиштима. Све те групе биле су у стварности неефикасне, мада нису биле, као што се веровало у Лондону, више немачке него антинацистичке. Гестапо је вероватно знао о свим њиховим активностима, али није сматрао потребним да учини нешто више осим да их држи на оку. Један од најодлучнијих антинациста, генерал фон Вицлебен смењен је 1941. уочи почетка „Барбаросе“, предострожности ради. Два британска обавештајна официра су ухваћена новембра 1939. Десио се инцидент са бомбом у Минхену, а Хитлер је мислио да је ово масло Гестапоа, али да је у све умешана британска обевештајна служба. Са избијањем непријатељства, завере у армији постале су теже. Одбојност армијских официра према завери била је увелико појачана ратом, а како је рат ишао лошим током, а Руси били све ближи и јачи, револт код куће био је непожељнији. Поред тога, рат је смањио број официра који су били у стању да изведу такву акцију. Браухич и Франц Халдер нису могли да ураде ништа, те су одустали. Завереници су се надали војном преврату, који би био увод у обарање Хитлера. Циљ групе је био да се ослободе Фирера и да се преговара са Британијом и Француском и тако заврши рат. Мир, али без обнове Чехословачке уз задржавање оног што је Хитлер освојио ту и у Пољској. Рат је направио пукотине у нацистичкој партији. Рудолф Хес је отишао у Шкотску маја 1941. Развио је план за придобијање Британије за заједничку акцију против СССР. Веровао је да постоји античерчиловска влада која чека да крене у акцију. Касније је осуђен на доживотну робију, јер га је ментално здравље спасило вешала. Још веће и значајније било је Химлерово незадовољство. Скупио је приватну армију од неких 30 дивизија 1942. године и почео да преговара са западним силама уместо да настави рат на два фронта. У мају 1942. бискупу Чичестера, Џорџу Белу, пришао је једане немачки хришћанин и рекао како у Немачкој постоји отпор према Хитлеру и замолио га да то пренесе британској влади. План је био да Хитлера сруши ЅЅ, а онда и армија. Бискуп је ово пренео, али је ефекат изостао. Британска влада је сумњала да нацисти ово користе како би започели преговоре који би довели до компромисног мира који би их оставио на власти у Немачкој или да изазову неслагање између западних савезника и СССР. Јануара 1943. у Казабланки, Рузвелт је предложио, а Черчил пристао да треба објавити да је једини прихватљив завршетак рата безусловна предаја Немачке, Италије и Јапана. Ни после рата ни током њега није изнесена тврдња да би западни савезници могли да победе Немачку ако би немачке армије биле ослобођене ангажовања на Истоку. Једини алтернативни савезник који је долазио у обзир били су антинацисти у Немачкој. Али било је мало разлога да се верује да ће Хитлер бити срушен чистом побуном или да ће нацизам бити елиминисан ако Хитлер буде убијен. Немачки антинацисти нису били никаква замена са Совјетски Савез. Иако је постојао страх да ће декларација о безусловној предаји обесхрабрити Хитлерове противнике код куће, она ипак није угасила немачко супротстављање Хитлеру. Заверници у армији су били убеђени у нужност убиства Хитлера, уместо државног удара који би га само склонио из канцеларије. Генерал Хенинг фон Тресков радио је на томе да завереници дођу на кључна места. У авион који је Хитлера из Смоленска враћао у Немачку стављена је бомба, али није експлодирала. Последњи месеци 1943. извршено је бар још пет покушаја убиства Хитлера, али су сви били безуспешни. Онда је настала пауза до чувеног и замало успешног покушаја 20. јула 1944. године, када је Штауфенберг унео бомбу у актовки у Фирерову салу за конференције у његовом штабу у Источној Пруској, ставио је под сто и одлетео за Берлин где су Бек, Вицлебен и други официри чекали да преузму

32

град. Али Хитлер је само лакше повређен. Иако је Штауфенберг по слетању објавио како је Хитлер мртав, после пар телефонских позива утврђено је да није. У Берлину је настала збрка; почела су хапшења и контрахапшења по наређењима одоздо. Штауфенберг и још тројица су одмах стрељани. Тресков се на руском фронту самоубио тако што се запутио ка борбеним линијама непријатеља. Главни епилог овог покушаја атентата био је покољ многих часних људи. Од 1938. до 1944. завереници против Хитлера тражили су помоћ споља, посебно од Британије, сигурни да без ње не могу успети. Како је нису добили, појавила се теза да су Британци можда могли да спрече рат, а сигурно да га скрате. Но, нема чврстих закључака у вези са овом тврдњом. На крају, постојала је одбојност не само према завереницима него и према свим Немцима. Ниједна влада није кренула у рат да уништи нацизам, већ да заустави Хитлера, тј. територијалне експанзије Немачке. Завереници нису могли да нађу спољне савезнике, иако су били антинацисти, јер су уједно били и Немци. Хитлер је на крају умро од сопствене руке. Од 1943. сви његови главни потчињени размишљали су како да заврше рат који не може да буде добијен, сви сем њега. Био је опседнут продужавањем рата, без обзира на право стање ствари и реалну слику на фронтовима. Водио је све безнадежније операције, издавао бесмислена наређења армијама. Његови сарадници су покушали најпре убеђивањем, а потом и завером, да склопе мир с једним или другим делом Велике алијансе. Рибентроп је био за мир са СССР-ом, а Гебелс га је црнио кад год је стигао и могао. Инвазија у Нормандији учврстила је редове оних који су желели сепаратни мир са Немачком, будући да су схватили немогућност борбе на два фронта и известан пораз на Истоку ако се не предају на Западу. Химлер је погрешно претпоставио да би западни савезници могли да прихвате њега као замену за Хитлера и најбоље решење за завршетак рата.

Битка на мору

Иако је Британија опстала 1940., опасност од пораза није уклоњена. Наредних година дошло је до кризе током које је увоз хране, оружја и сировина за индустрију пао на ниво који је могао довести до пораза. Поред тога, дошло је до оскудације у бродовима, што је био велики губитак јер су они били прекопотребни и за различите намене. Бродоградилишта су била застарела и неефикасна, а губици током првих 9 месеци рата огромни - 150 теретних бродова. Ово је надокнађено заробљавањем или изградњом нових бродова. Међутим, увоз је опао и јер се мали број страних бродова усуђивао да приђе британским лукама; британски бродови су ишли заобилазним путевима, што их је успоравало; владала је оскудица чврстих валута за које се могла куповати роба итд. Већ 1941. увезено је 20 милиона тона мање терета, да би се следеће године ситуација још више погоршала. Потрошња је премашивала увоз до 1942. када је смањена због опасности од даљег пораста незапослености и опадања морала становништва. Мало боље је било током 1943., да би се дефицит опет јавио 1944. године. Постојале су две критичне фазе у бици на мору; прва је уследила када је Хитлер освојио Западну Европу, а друга после Перл Харбора. Оба догађаја су утицала на погоршање положаја Велике Британије; због извора за снабдевање, посебно хране. Перл Харбор је довео до појаве друге кризе тиме што је повећао обавезе америчких бродова против којих су немачке подморнице започеле успешни рат. Јужноафричке луке биле су крцате бродовима који су били у потрази за склоништем или поправком или који су били на путу за Среди исток. Британска влада је откупљивала половне бродове у било ком делу света у којем је до њих могла доћи, али је овај извор пресушио крајем 1940. Остале су још само САД. Но, америчка бродоградња није била у ништа бољем положају од британске. У мају је Рузвелт наредио да се набаве теретни бродови за Британију, али не само за њу. Тако су Британци били истовремено и одушевљени и разочарани. Крајем 1941. године, Перл Харбор је разбио наде да ће америчка помоћ бити повећана. Иако је дошло до повећања производње, она није била довољна да задовољи америчке потребе. Морали су да буду надокнађени губици из Перл Харбора, док су на источној обали немачке подморнице наносиле губитке и америчкој флотили. Када је дошло до велике англо-америчке инвазије у Северној Африци, Британија је морала да позајми бродове САД-у за превоз трупа, теретне продове и практично све танкере који су коришћени у оквиру ове операције. У другој половини 1942. САД су позајмљивале бродове Британији, али у скромном обиму. Британски захтеви су бивали све већи јер су у прекоморским земљама имали двоструко више војника него Американци. Све у свему, главни проблем Британије био је што није могла изградњом да покрије број потопљених бродова.

33

До преокрета у бици на мору дошло је у зиму 42/43. Подморнице су биле побеђене,а Луфтвафе елиминисан из ове битке 1942. године. Подморнице су имале најбитнију улогу у потапању савезничке флоте јер су уништиле две трећине од укупног броја бродова (британске, савезничке и неутралне флоте). Подморнице из Првог светског рата су биле тако близу победе, да је Британија после рата покушала да их укние међународним споразумом. Ипак, Немци су Други светски рат дочекал са малим бројем подморница. Немачки адмирал Карл Дениц је био против изградње великих бродова јер је за то било потребно време, већ је сматрао да је боље створити три стотине подморница које ће исцрпети и поразити Британију. Ипак, Хитлер није прихватио овај план, тако да је Дениц на почетку рата располагао са свега 39 подморница спремих за акцију. Британска краљевска морнарица је морала да осујети напад на мору и одржи важне стратешке путеве на Медитерану. Краљевска морнарица је озбиљно оскудевала у крстарицама. Британска морнарица је углавном стварана ради учествовања у великим поморским акцијама у сукобима са тешким и великим бродовима, где би она због своје тежине и прецизности артиљерије остваривала победе. Међутим, поморске битке у Другом светском рату добијали су авиони, а Британија је имала мали број авиона одговарајућих за операције на мору. С друге стране, увидела је да Немци много брже постављају мине него што она може да их извади. Уз то, фалила су јој и торпеда. Ипак, њена морнарица је опстала јер су и непријатељи имали мане, можда још веће. Черчил је нагласак стављао на трагање и уништавање непријатеља и на заштиту трговачких бродова. Био је против конвоја јер би их непријатељ лакше уочио, а сматрао је да појединачни бродови могу лакше да узврате напад уколико су нападнути. Далеко од тога да је био у праву. Све до средине 1943. године Немци су могли да читају британске поморске шифре које су им откривале положај бродова и конвоја. Битка на мору је почела после пада Француске. Јавио се проблем заштите трговачких бродова. Савезници су имали недовољан број бродова за пратњу, мали број извиђачких авиона, неодговарајућу обавештајну службу и лошу опрему за откривање и уништавање подморница. До краја 1941. у просеку су са конвојима ишла два брода. Подморнице су могле лагано да патролирају по површини јер је владала оскудица у извиђачким авионима. Губици у бродовима који су пловили за рачун Британаца - око 1300 бродова, и нису могли бити надокнађени. Следеће године били су још гори, а подморничка флота се увећавала. Неколико месеци касније, када су амерички бродови скоро сасвим повучени из регуларне службе у пратњи бродова ради задатака на Пацифику или ради инвазије у Северној Африци, подморнице су константно наносиле тешке губитке. Имале су и нову тактику; једна је била трагач и сингализирала положај конвоја и онда су се остале груписале и нападале ноћу. Слабост ове тактике је била што су савезници могли да одреде положај подморница преко трагача својих ослушних служби. Ипак, успех тактике је био задовољавајући. У Лондону је основан Противподморнички комитет, од британских и америчких официра и техничара, коме је председавао сам Черчил, а задатак је био да нападају градилишта подморница у Немачкој и подморничке базе у Француској. Резултати напада су били маргинални, али се равнотежа на мору мењала са појавом већег броја пратећих бродова, авиона великог радијуса и када су почеле да се користе нове детекционе справе против подморница. Дошло је до драматичног и одлучујућег преокрета у рату шифара и кодова. Подморнице су нападане, није се чекао њихов напад, угрожавали су их нове врсте дубинских бомби. Ипак, подморнице су начиниле још један подвиг када су у марту потопиле 32 брода уз губитак само једне подморнице. Међутим, ово је био њихов последњи успех. За извесно време сасвим су се повукле са Атлантика. Створене су нове подморнице, али су њихови губици пратили производњу, да би током 1944. број уништених подморница премашио савезничке губитке у трговачким бродовима. Каснија фаза рата подморница вођена је истовремено са битком у водама Арктика, у којима су немачка подморница и Луфтвафе заједничким снагама спречавали превоз савезничке помоћи Русима. Неке од подморница и бродова: Бизмарк, Тирпиц, Шарнхорст, Гнајзенау, Принц Еуген, Луцов итд. „Трипиц“ је био најмоћнији брод (после Бизмарка) у рату на Атлантику. Није учествовао ни у једној бици. Британски адмиралитет је страховао од његово одласка на Атлантик, али знало се да уколико крене, пре или касније ће морати да оде у Сен Назер. Ово су искористили Американци и послали свој разарач „Кембелтаун“ прерушен у немачки брод и напуњен експлозивом, који је експлодирао дан након што је упловио у Сен Назер. Када је требало послати помоћ СССР-у, преко вода Арктика, договорено је да уколико дође до ситуације (немачког напада) да мора да се бира, онда пратња треба да напусти трговачке бродове и да се она спашава. У почетку није било проблема, те је 12 конвоја стигло на одредиште без већих проблема. Черчил је почетком 1942. обећао по три конвоја на свака два месеца. Конвој је требао да се растури уколико би дошло до било какве претње од напада непријатељских бродова.

34

Немци су конвој опазили 1. јула, а ваздушни напади су почели 4. јула, када су потопљена 4 брода. Дошло је до катастрофе - 24/35 бродова је отишло на дно - што је проузроковало паузу. Током 1943. није запловио ниједан конвој. Није сва помоћ СССР-у ишла овим путем. Главни пут је водио кроз Иран. У септембру 1943. британске мини подморнице су напале „Трипиц“ у његовом сидрилишту у Трондхајмском фјорду и избациле га из акције на шест месеци. Међутим, британски адмиралитет није смео да дозволи да овај број још увек постоји јер је то представљало велику претњу, макар он био и неактиван. Први напади ланкастера су га озбиљно оштетили, али не и потопили, да би га други дефинитивно уништио. Од тада су само још Американци и Јапанци на Пацифику борбу за доминацију на мору и испод њега. Кључна питања у оквиру битке на мору била су да ли ће Британци добити довољно хране, сировина и оружја да би могли да наставе са борбом, као и питање пребацивање трупа преко мора. Немци су 1941. најближи били победи на мору, а чак ни 1943. услед неколико пораза нису били ни близу уништења. Изгубили су, не због недостатка адута, него зато што су их касно употребили (моћан торпедо, са разорном моћи и немогућност да се лоцира). Подморнице су биле јаке, неосетљиве на дубинске бомбе, али њихов проблем је био што су морале да излазе на површину и буду у вези са базом, те су лако откривале свој положај. Не треба заборавити ни значај британског радара.

Победа СССР-а

Хитлер није успео да савлада Британију, али се надао у победу на мору, док је с друге стране имао план да сруши СССР за шест месеци. Међутим, не само да није успео, већ се рат одужио на више година. Хитлер се ослањао на своју војну машину у намери да уништи непријатељеву способност да пружи отпор. Освојио је трећину совјетских индустријских капацитета, а друга трећина је била под ватром немачких армија и авијације. Продуктивност СССР-а је била озбиљно смањена. Рат у Совјетском Савезу је по свему био другачији од свих осталих ратова током Другог светског рата. Иако је Стаљин користио све могуће адуте да избегне рат са Немачком, преузео је низ корака на индустријском плану како би спремио државу за рат. Крајем 1938. је укинио одсуство из фабрике и предупредио прекомерни пад производње. Када је избио рат, руске оружане снаге почеле су да износе велике захтеве за људством, а губици током рата су били огромни - од 200 милиона људи, сваки десети човек је умро пре него што је рат завршен. Жене су чиниле половину радне снаге у индустрији, док су у пољопривреди биле још заступљеније. Око половине сељака је било регрутовано за војну службу, тако да је обрађивање земље спало на жену, децу и старце. СССР није 1941. био индустријска сила какве су биле Немачка или Британија, или као САД, али је био на путу да то постане. Главни индустријски центри били су око Москве и Лењинграда, у Украјини и Донском басену. Казахстан је после Урала пружио највећи допринос руским ратним напорима. Дошло је до премештања индустрије те се гвожће копало у Сибиру и Кузбасу. Године 1942. је производња оружја премашила предратни ниво производње, да би потом наставила да расте на истоку, док се индустрија на западу државе опорављала брзо након протеривања Немаца. Поново су рудници, електричне централе, производња тенкова и авиона, почеле да буду веће, а убрзо су превазишле предратни ниво. Живот у Совјетском Савезу за време рата био је не само ужасан, него и тешко издржљив. Милион људи је умрло од глади. Довољно хране било је само за војнике и раднике у ратној индустрији. Производња прехрамбених производа је практично одговарала потребама армије. Цене су нагло расле током рата, радни дан је продужен, а одмори сем једног дана у недељи, укинути су. Седмодневна радна недеља (1 дан слободан на 7 радних) уведена је 1940. године, а радни дан је трајао 8 сати. (Стаљин је 1943. поново основао Свети синод руске православне цркве и дозволио му да изабере патријарха и отвори богословије) Брзо напредовање 1941. донело је Немцима велику територију са којих становништво још није успело да побегне. Убрзо су створене групе ради напада на немачке јединице и комуникације, ради прикупљања важних обавештења и освете над свима који су сарађивали са непријатељем. Неке од ових група биле су сасвим уништене, а влада је током 1942. успела да тим групама наметне известан степен организације и вођства. Немци су надали немачке комуникације и заостала појачања, нанели су им тешке губитке. Немачко одвођење у ропство, слање у логоре и принудни рад, натерали су пуно људи да приђу партизанима и боре се, а не да чекају злу судбину. Партизана је средином 1942. било око 150 000, а најјаче упориште била је Белорусија, због шумовитог погодног терена. Брјанск је био база одакле су се операције шириле у Украјину. дину дана касније, процењено је да их има 200 000, а примили су опрему из обновљених совјетских фабрика, укључујући и минобацаче и артиљерију, радио станице. Пред краја рата, партизани су прелазили у друге земље као претходница руских армија.

35

Партизански покрет имао је и политичку сврху. Немци су окупирали делове СССР-а који су обухватали око 70 милиона становника, а Стаљин је желео да у тим областима сачува неки траг присуства совјетске државе. Партизански покрет је тако служио као подсетник да влада СССР и даље постоји. Постојао је и део совјетских грађана који је сарађивао са Немцима или службовао по њиховом влашћу. Неверица у Татаре, Чечене, Калмуке и друге мањине, па их је милиондепоротвано са Кавказа у зиму 19/44. пошто су били оптужени да да сарађују са окупатором. Немци су се трудили да оснују и активне руске борбене јединице (РОНА - руска народноослободилачка армија) које ће се борити против партизана. Ова јединица је касније преобраћена у ЅЅ дивизију Камински. Учествовала је 1944. године у гушењу Варшавског устанка. Друга руска формација на немачкој страни била је Руска ослободилачка армија (РОА), која је представљала више симбол него армију, украс који ће да изазове масовно антисовјетско расположење у СССР-у. Хитлер је размишљао 1944. да све своје руске формације преточи у армију под команом Власова, којег је признао за шефа руске владе у избеглиштву. Тако је Власов 1945. постао заповедник две дивизије са укупно 50 000 људи, која је послата на Источни фронт и претрпела тешке губитке. У мају су нове јединице са Власови кренуле на прашки фронт и тамо се придружиле Чесима против Немаца. Руси су касније ухватили Власова и обесили га. Одлучујући догађаји на ратишту, биле су тешке и напорне борбе за Стаљинград које су се водиле зиме 1942. и велика тенковаска битка око Курска у јулу 1943. године. Хитлер је упрксо неуспеху из прошле године, 1942. имао план да очисти Крим, освоји Стаљинград и Лењинград и окупира Кавказ до турске границе. Крим је освојен у мају, али без Севастопоља који је пао у јулу након 250 дана одолевања. Луфтвафе је и даље био ненадмашан у ваздуху, иако су Руси имали више авиона. Немачко напредовање се успорило; Стаљин је 1. јула наредио да се више не препуштају територије Немцима. Немци су успели да стигну до нафтних поља у Кавказу, као и до Волге крајем августа. Али је кључни чвор било освајање Стаљинграда. Битка за Стаљинград се показала као једна од најславнијих епизода рата. Стаљин је сменио Тимошенка и уместо њега поставио Гордова. У августу је Жуков са посебним овлашћењима послат на овај фронт. Што је јачао немачки притисак, то се југозападни фронт делио на два „фронта“: стаљинградски тј. донски и југоисточни, касније назван стаљинградски. Овим другим командовали су генераал Јеременко, Рокосовски, а најпознатија личност на руској страни био је генерал Чујков. Немачком армијом командовао је генерал Фридрих. Од средине септембра град је постао поприште борби, а његове главне грађевине тактички објекти који су понекад дневно и по педесет пута прелазили из руке у руку. Луфтвафе је имао дневно двапут више полетања него Руси. У новембру је шеста армија била опкољена. Хитлер је отпустио врховног команданта армије, генерала Халдера, а (лично је преузео команду над групом армија А на Кавказу) на његово место поставио је генераа Курта Цајцлера. Хитлер је упркос упозорењима да су немачке снаге исцрпљене одбио да повуче војску и одустане од напада на Стаљинград. Уместо тога, послао је румунску 3. и 4. армију као појачање, као и неке пољске дивизије Луфтвафеа. Руси су напали 19. новембра, разбили обе румунске армије за непуна два дана, а створен је велики јаз између 6. армије и Италијана и Мађара. Хитлер није одустајао од планова, верујући да може победити, уздајући се у нови тенк „тигар“ који тада још увек није био у употреби, док Луфтвафе није могао ништа да учини. Крајем новембра, Манштајн је преузео контролу над групом армија Б (армија Дон), а његова офанзива кренула је 12. децембра и његове трупе су стигле на 35км од 6. армије. Ни он ни Паулус нису смели без Хитлера да нареде 6. армији да крене у пробој. Стога је средином децембра судбина 6. армије била запечаћена. Руси су 8. јануара понудили Паулусу часне услове предаје, док га је Хитлер унапредио у фелдмаршала и наредио да не попушта. Град се претворио у нешто незамисливо; најкрвавија и најжешћа борба рата вођена је међу рушевинама изгорелих или запаљених зграда. Паулус је био опкољен, а до коначне капитулације је дошло 2. фебруара када је заробљено 91 000 Немаца, уз једног фелдмаршала и 24 генерала. Током опсаде умрло је 70 000 Немаца, многи од глади и хладноће, а неки су се и самоубили. Руси су први пут код Стаљинграда показали материјалну снагу која ће надвладати немачке армије 1943. и 1944. године. После Стаљинграда дошло је и до квалитативне промене у рату у СССР-у. Ова битка је уништила веровање да немачке армије не могу бити потучене. Био је ово јак војни ударац немачкој армији, а у руској је победа подигла морал. Све ово одразило се и на Хитлера и убзало његов физички и ментални пад. Његов говор и рукопис показивали су последице Паркинсонове болести, распад нервног система који делује на моћ схватања. Годину дана касније, постао је дрхтав, сумњичав према генералима, презрив

36

према својим борцима, све више показујући неспособност да прихвати пораз. Његова енергија, одлучност, меморија, дар за детаље, брзина...све је било уништено. Порази групе армија Б у зиму 1942/43. године су групу армија А изложили ризику да у целини буде одсечена на Кавказу. Руси су планирали да напредују од Дона до Доњеца и да се окрену на ушће реке Дон. Отопљење у марту је донело олакшање за Немце, који су поново освојили Харков. Немачка армија се и даље држала иако њени губици нису могли да се надокнаде. После средине 1943. неке јединице су морале да буду послате у Италију, на Балкан и на Запад. После борби у пролеће 1943. Руси су држали Курск, 160км јужно од Орела и 160км северно од Харкова. Немци су кренули у напад 5. јула тако што је Клуге ударио са севера, а Манштајн са југа. Две групе армија, којима су командовали Рокосовски и Ватутин биле су подржане резервном групом армија под Коњевом. Клуге је брзо био приморан на дефанзиву, док је Мајнштајн на југу био успешнији на почетку, те су позване Коњевљеве резерве у помоћ Ватутину. Последица је била највећа тенковска битка рата, а завршена је руском победом 12. јула. Немачка офанзива је пропала. Била је то последња значајна офанзива у рату. Руси су извели контранапад, освојили Орел и Харков и проширили борбе дуж целог фронта од Балтика до Црног мора. Кијев је освојен у новембру. Битке за курску избочину су Хитлера коштале пола милиона људи, а са овим неуспехом нестале су и све могућности да се избегне тотални пораз. Оно што је уследило било је повлачење. Руске армије су сада биле бројније од немачких. Немачки тенк „тигар“, који је ушао у употребу претходне јесени, и „пантер“ нису донели очекивану супериорност у тенковском рату. Руски тенкови „Јосиф Стаљин“, Т 34 и Т 70 су по квалитету били једнаки немачким, а руска производња је премашила немачку. Хитлер је и даље одбијао да пристане на повлачење, желећи да задржи Румунију, Бугарску и Мађарску у рату, а Турску да прикључи непријатељу. Нова руска зимска офанзива, започета у децембру, ослободила је Лењинград опсаде почетком 1944. године, одсекла немачке армије на Криму и довела Русе до Карпата. Хитлер је отпустио Мајнштајна, Румунија је пала у марту. Главни руски напад очекивао се у Украјини и група армија Центар је уништена за неколик недеља. Северно од ње, група армија Север, која је бранила Естонију и Летонију, била је одсечена јер су Руси напредовали према мору западно од Риге. У августу је председника Финске Ритија заменио фелдмаршал Манерхајм, а примирје је потписано у септембру. Финска је морала да плати обештећење, преда поморску базу Поркала на коришћење СССР-у наредних 50 година, додели Русима и војну помоћ док траје рат против Немаца. Руси су потиснули немачке трупе све до Норвешке, а онда су због лошег времена операције прекинуте. У Украјини је дошло до зимске офанзиве 1943/44. године. Руси су послали 179 дивизија под командом маршала Жукова и маршала Васиљевског. Битка је имала за циљ да доврши ослобођење Украјине и настави са напредовањем у Пољску. Немачке армије су се распале за три недеље; једна је опкољена код Бобрујска, друга код Минска. Немци су изгубили 350 000 људи. Руси су прешли руско-немачку границу из 1939. Док су се Немци повлачили из СССР-а у Пољску, заповедник пољске Домовинске армије (АК), генерал Тадеуш Бор-Комаровски је наредио својим људима да нападају Немце, а не Русе, али да се не прикључују руским армијама. Касније је наредио да се градови које су напустили Немци окупирају и бране од Руса. Руси су ове територије прогласили својим, одбили да признају АК као регуларну војску, а пољски Комитет народног ослобођења признали су за привремену владу Пољске. Британска влада је наредила устанак у Варшави како би спречила Русе да преузму водећу улогу у Пољској. Устанак је почео 1. августа, а Руси су били надомак Варшаве. Стигли су до Висле 28. јула и формирали два мостобрана јужно од града почетком августа. Али су током јула претрпели тешке губитке, били исцрпљени и једва одржавали ове мостобране. Немачки противнапади су их на појединим секторима потиснули и до 100км. Стаљин није имао намеру да Пољаке третира као савезнике, већ да их освоји, али на начин на који неће угрозити свој савез са САД и Британијом. Успео је јер је био у Пољској, а оне нису. Варшавски устанак је трајао од 1. августа до 2. октобра. Пољаци су освојили пола града, нанели губитке немачком гарнизону, али нису успели да га униште. Немци су консолидовали своје положаје и постепено се ширили док нису поново преузели град. Губици на пољској страни износили су 200 000 људи, а 90% Варшаве је уништено. Руске копнене снаге су успешно напале предграђе Прага 10. септембра и неколико дана потом покушале да пређу Вислу и створе неколико мостобрана, али су због снажног немачког отпора морале да се повуку. Поновно освајање Варшава представља један од последњих нацистичких успеха. Руси су освојили главни град Пољске 1. јануара 1945. године. АК је растурен. Руси су повратили Украјину, ушли у Румунију и Пољску и наметнули један незгодан проблем осталим немачким савезницима: Бугарској, Словачкој и Мађарској. У Румунији је основана нова комунистичка влада под руководством Петру Грозеа. Румунија је морала да ратификује губитак територија до којих је СССР дошао 1940., али јој је обећано да ће јој бити враћене

37

оне које је присвојила Мађарска (али не и Бугарска). Морала је да плати обештећење и да се бори против Немачке. У Бугарској, влада се прогласила неутралном, али није успела да спречи руску инвазију и објаву рата. Са новом владом, била је приморана да у септембру објави рат Немачкој. Истог месеца, руске трупе ушле су у Југославију. Заједно са Титовим партизанима ослободили су Београд октобра, а онда повукли. Словаци су, као и Пољаци, подигли устанак када су се руске армије приближиле. Словачка је била немачки савезник, али је октобра 1943. цела једна дивизија прешла Русима, док је у источном делу земље буктао партизански рат. Земља је 1944. била у стању опште побуне. Армија од 65 000 људи сукобила се с Немцима, намеравајући да се прикључи руској војсци. Руси су тешко прешли Карпате и тек средином октобра су ступили на словачко тло. За то време, Немци су спалили 60 села и побили много побуњеника. У Мађарској је регент Хорти, био присиљен да покуша да напусти савез са Немцима. Хорти је веровао Хитлер може сачувати Карпате и Трансилванију и задржи Русе што даље од Централне Европе, али му је пад Румуније показао супротно. За Хитлера је Мађарска била од изузетног значај, јер би губитак Мађарске значио и отворен пут Русима ка Бечу. Стога је преузео Мађарску и послао Ота Скорценија да киднапује Хортија. Скорцени је освојио будимпештанску тврђаву, Хорти је побегао, али је потом одведен у Немачку. Будимпешту је крајем 1944. опколио маршал Малиновски, а град се предао 12. фебруара 1945. године. Хортијева дуга владавина је окончана, а Мађарска је изгубила своју независност.

Масовно бомбардовање

Застрашивање непријатеља је основно и вероватно најстарије оружје рата, изгладњивање - ударање тамо где највише боли, а масовно бомбардовање је најсавременији начин да се истовремено уништи и његов морал и његова економија. Нова средства су била општеприхваћена у Дугом светском рату. Ваздушни напади су укључивали убијање огромног броја невиних цивила. Почетком рата, Велика Британија и Француска су обећале (Рузвелту) да ће бомбардовање ограничити само на строго војне циљеве под условом да то чине и Немци. Али било је нејасно шта је војни циљ, а и значење му се мењало. Постојало је размишљање да не може бити дозвољено да се убијају људи у својим домовима. Главни циљ напада био је на индустрију, комуникације и морал становништва, да се непријатељ примора на предају чак иако његове снаге нису претрпеле неки већи пораз. Пораз у фабрикама и домовима требало је да преузме место пораза на бојном пољу - то је била стратегија. Блокада на мору није била овако револуционарно оружје, за разлику од авијације и бомбардовања. Теорија да прецизно бомбардовање може одлучити рат. Америчка авијација је била најмоћнија од свих бомбардерских сила пре краја рата, али је РАФ био први који је набавио и користио тешко наоружане четворомоторне бомбардере. Дневно бомбардовање се показало као неуспешно почетком рата. Бомбардери су тешко погађали циљ и ноћи, када су непријатељски ловци малтене немоћни. Харис је у фебруару преузео команду, а његове снаге биле су спремне да изведу масовне нападе у оквиру ограниченог домена и у марту је Команда бомбардерске авијације имала задатак да нападне дрвени и лако запаљиви град Либек, који је био слабо брањем, а било му је лако прићи с мора. Ово је био први борбени задатак ланкастера. Уследила су четири напада на Росток, такође на Балтику, априла месеца. Испровоцирани су немачки контранапади у Енгелској на Бристол и Ексетер, а у мају је Команда узвратила нападом 1000 бомбардера на Келн. Материјална штета није била толико велика колико допринос моралу војске и цивила. Напад је шокирао Немце и оставио утисак на савезнике, покрете отпора и неутралне. Немачка одмазда била је неефикасна. Касније, исте године ефикасност Команде појачана је формирањем посебно увежбаних и опремљених јединица „трагача“ који су претходили сили бомбардера и лоцирали њихове циљеве. (Бомбардовање Рура са мале висине) Есен је напало 1000 авиона, али је ово био последњи пут да је Команда у ваздух послала толики број авиона ради једног напада пре 1944. године. Москито, направљен средином 30-их, постао је све запаженији, један од најбољих авиона рата, који је имао и брзину и домет и могућност да носи две тоне тешке бомбе. Почетком рата Немачка је поседовала радар који је био прецизнији од британског, али мањег домета. Бомбардерске акције из 1942. успеле су да поразе немачку ноћну одбрану, али 1943. ситуација се окренула и немачки ноћни ловци су могли да ударе јако као по дану. Током неколико месеци није било јасно ко побеђује. Берлин је за четири месеца претрпео 16 великих ноћних напада, уз дневно америчко бомбардовање. Причињена је огромна штета, која је затварала школе, приморавала људе на сеобе, уништила скоро пола градске индустрије. Хамбург је био нападан и дању и ноћу у јулу/августу 1942. што је убило преко 50 000 људи, а милион иселило из града. Половина кућа је уништена, а половина оштећена.

38

Ипак, ни у једном од градова није дошло до опадања морала. Команда бомбардерске авијације није успела да заустави немачку индустрију. Нови немачки авионски радар, лихтенштајн продужио је ноћним ловцима домет и наносио све веће губитке Команди који су постали неподношљиви у једном тренутку. На конференцији у Казабланки јанура 1943., Рузвелт и Черчил су се сложили да је стратешко бомбардовање оружје против Хитлера и начин да се пружи помоћ Стаљину. Први амерички напад на Немачку био је 17. августа 1942. са 18 авиона. Главно америчко оружје био је авион летећа тврђава начичкан топовима и митраљезима, погодан за борбу са непријатељским ловцима. Међутим, немачки ловци су изашли на крај са овим авионима, па су Американци сматрали да би бомбардовање имало смисла тек када се униште фабрике ловаца у Немачкој. Наредни напади донели су велике губитке. Амерички P 51 (мустанг) је био опремљен да превали потребну раздаљину, а да не изгуби много на брзини или на способности. Немачка радна снага је крајем рата почела се смањила за ¼. Овај пад није ублажен ни запошљавањем жена, као ни укључивањем заробљеника у производњу или довођењем снаге из освојених земаља. Шпер је успео да одржи немачку авионску индустрију упркос великим оскудицама и жестоком бомбардовању, али је она више стварала квантитет него квалитет. Производња авиона је достигла врхунац 1943., а онда опет опала, да би у јесен 1944. премашила све рекорде. Индустрија је 1944. стављена под нову управу. Шпер и Милх су увелико смањили производњу бомбардера и увели 72-часовну радну недељу са повећаним платама и бољим условима рада, саградили нове фабрике под земљом и обезбедили бољу одбрану старијим фабрикама. Команда је крајем 1944. бацила четири пута већи товар бомби него у том периоду. Производња је опала испод потреба, фалило је гориво за авионе. Једини фронт који се још држао био је морал становништва у Немачкој. То је било дело Јозефа Гебелса, министра пропаганде. Он је за немачки морал урадио исто колико Шпер за ратну индустрију. Гебелс је путем радија ширио пропаганду, а код Немаца је имао великих успеха пре рата, а и током масовних бомбардовања. Користио је спортске приредбе, погребе, фестивале, све јавне догађаје. Прављени су и кратки нацистички документарни филмови. Значај штампе. Величао је Хитлера, правдао његов напад на СССР као превентиву руском нападу, инсистирао је на бруталности Словена, правио је извештаје о победи итд. Од 1942. морао је да се прилагоди све мањим немачким успесима, великим поразима у Русији и тешким бомбардовањима немачких градова, капитулацији 6. армије. Највећи проблем за Гебелса било је масовно бомбардовање. Започео је једну антидефетистичку кампању, али није могао да спречи опадање немачког расположења, али је успео да спречи да се оно окрене против валде. Наименован је за опуномоћеника тоталногр рата 1944. године, увео је продужавање радног времена, укинуо забаву, школе, универзитете, одвраћао је људе од тога да схвате да је све безнадежно. У стварању коначне процене, допринос бомбардера поразу Немачке био је веома битан у последњим фазама рата. Ипак, немачке армије су судбоносно поражене од Руса 1943., а у то време је напад бомбардера тек почео и није нанео никакве одлучујуће штете до 1945. године. Авијација са атомским наоружањем је могла да добије и одлучи рат, али такве авијације није било у Европи (Америка - Јапан). Остаје питање за које време је бомбардовање скратило рат.

Западни фронтови

Америчке и британске армије ступиле су на тло Европе у Италији у септембру 1943., а у Француској јуна 1944. године. У Италији су стигле све до Рима, два дана пре инвазије у Француској, иако су се надали да ће у Риму бити пре краја године. Отпор није био италијански већ немачки и њиме је заповедао Кеселринг, који је припремио три одбрамбена положаја јужно од Рима. И Кларк и Монтгомери полако су напредовали, а јаке кише су биле немачки савезник. Нису успели да отворе ниједан пут за Рим, мада су преузели италијанске аеродроме, што им је донело могућност да одатле нападају циљеве Немчкој, Северној Италији, Аустрији, Румунији. Почетком 1944. обновљен је напад у правцу Рима фронталним ударом на линију Густав и истовременим искрцавањем код Анција на западној обали. На истоку, армија није учинила никакав значајан напредак. Почетно искрцацање 22. јануара је прошло без отпора, а пут ка Риму био је отворен, међутим генерал Лукас је био опрезан, уздражан и увек песимистички настројен, па је оклевао и чекао. То је искористио Кеселринг како би организовао одбрану. Када су кренули 30. јануара у офанзиву, губици англо-америчких снага су били огромни. Морал и самопоуздање су опадали, мада их Немци нису скроз одбацили и поразили. Тако су и једни и други пропустили своје шансе. Тих дана бомбардован је и манастир Монте Касино, што је било доста спорно и некорисно јер Немаца није било ни у манастиру ни у његовој близини; није уништен, немачке снаге нису одвраћене од Анција.

39

Савезнички напад је настављен 15. марта уз тешко артиљеријско и авионско бомбардовање које је град Монте Касино претворило у кланицу. Немци су ипак одбранили средиште града, те је пут за Рим оставо затворен. Линија Густав се држала, а између ње и Рима биле су још две линије одбране. Што се ближила инвазија у Француској, борбе у Италији су постајале споредније не доносећи ништа значајно. Ипак, Кеселринг се повукао и немачке трупе су напустиле Монте Касино 17. маја. Кеселринг је напустио Рим пошто га је прогласио отвореним градом и створивши нову одбрамбену линију преко Тразименског језера и Готску линију у Тоскани. Кларк је ушао у Рим два дана пре „Оверлорда“. Харолд Александер је имао план да намами немачке дивизије на италијанско ратиште и да форсира Готску линију до тренутка када би кренуо лево ка Француској/десно ка Аустрији. Одвојио је део својих снага за инвазију у јужној Француској (операција „Анвил“ или „Драгон“), која је била допунска операција у оквиру Оверлорда. Ипак, „Анвил“ се показао као непотребно појачање Оверлорду. Кеселринг се повлачио по плану и у августу задржао савезнике код Готске линије до јесењих киша када му је блато притекло у помоћ. Черчил и Александер су се и даље надали да ће кренути на Беч, али Американци нису желели да пошаљу појачања за ово (другоразредно) ратиште. Победа у Италији 1943. је измакла, а победа 1944. је била бесмислена и није се одступало од тога да победнички удар треба да се изведе искључиво у Француској. Новембра 1943. године Ромел је послат на команде у северној Италији и инспекцију обланих упоришта на Западном фронту од Денкерка до Бретање. За то време савезници су већ одлучивали о подручју на којем ће се искрцати, али Немци за њихову одлуку нису знали. Сматрали су да ће прећи Канал на најужем месту и искрцати се источно од Соме или ће се искрцати западно до Соме, у Нормандији. Најјача линија немачке одбране била је Па де Калеу, где је фелдмаршал фон Рундштет (врхвони командант Запада) сматрао да ће инвазија бити извршена. Ипак, до пролећа, скоро сви су веровали да ће удар бити у Нормандији, али су очекивали и неки лажни напад или накнадне операције у Па де Калеу. Поред тога где ће бити инвазија, Немци су се сукобљавали и око тога како је треба дочекати. Рундштет је сматрао да нема шансе да се спречи искрцавање, већ да треба непријатеља одбацити назад на море. Ромел је сматрао да када савезници једном стекну упориште у Француској, више не могу бити потиснути. Предложио је спречавање инвазије минирањем обале и сукобљавањем са непријатељем пре него што пређе виталних 100 метара између мора и заклона. Хитлер је дао Ромелу команду, али је инсистирао да се јаке снаге задрже источно од Соме. Припреме на савезничкој страни биле су потпуне и темељне. Прелиминарно планирање је било завршено у Казабланки почетком 1943. године. Упознати су терен, препреке, водене лније, стање путева, смишљени су лажни напади, планови за уништавање нагазних мина, као и прилагођавање гусеничких возила песковитом терену. Главни заповедници били су генерал Двајт Ајзенхауер, као врховни командант, маршал авијације Артур Тедер, потом генерал Валтер Бедел Смит. Ту су били и Монтгомери, Бредли, Демпси итд. Милион и по Американаца је превезено преко Атлантика са комплетном опремом и храном и стационирано у јужној Енглеској. Флота је бројала преко 5000 бродова, а авиона је било 7500 за подршку авијацији + 3500 бомбардера. У два сата ујутру, 6. јуна, први падобранци су у авионима прешли Канал и спустили се неколико километара иза плажа, а у зору је пет одвојених група стигло до плажа. Претходница, 20 000 људи из ваздуха и 70 000 са мора, од укупне снаге од два милиона војника доведених из десетак земаља које је требало искрцати у Францукој током следећа два месеца. У циљеве првог дана спадао је и Каен. Срећа је била подељена. На најзападнијој плажи Американци су освојили циљеве са малим губицима, али је друго америчко искрцавање било права катастрофа са великим губицима. На источном крају лнијие Британци су доспели на 6,5км од Каена, али нису успели да уђу у град. Следећа фаза укључивала обухватала је два задатка; ојачавање снага и продор у Француску. До 18. јуна на копно је пребачено 629 000 људи, али следећег дана наступила је јака олуја која је трајала пет дана и нанела велике штета пловилима и „малберију“. Монтгомери, који је заповедао свим копненим снагама у северној Францукој у почетним фазама, планирао да се заједно са британским и канадским снагама сукоби са Немцима на својој левој страни, а Американце на десној упути ка југу како би опколили Немце. План је успео. Сен Лоа је освојен 18. јула, а истовремено су Британци и Канађани били задржани код Каена, који су заузели тек 19. јула иако су били више од десет дана пре тога у граду. Задатак да побољша положај Немаца добио је Клуге, који је наследио Рундштета и Ромела. Рундштета је отпустио Хитлер, а Ромел је био избачен из акције када је на његов аутомобил пао авион. Клуге је 7. августа почео напад на Мортен, желећи да пресече Патонове комуникације. Напад је одбила америчка

40

1. армија под генералом Хоџесом. Британци су кренули са северозапада а Канађани са севера. Заузели су Фалез, Клуге је био отпуштен, а 60 000 немачких војника је било заробљено или убијено. Битка за Нормандију је била окончана и савезничке снаге су се шириле по читавој Француској. Клуге је извршио самоубиство, а потом и Ромел. Нови врховни заповедник фелдмаршал Модел успео је да извуче неке од опкољених снага у Нормандији. У Паризу 15. августа чланови париског ослободилачког комитета решили су да се дигну на оружје; комунисти су били за акцију, а некомунисти за одлагање и чекање савезничких снага. Дато је наређење становништву за ослобађање главног града. Дошло је до уличних борби између Немаца и припадник отпора. Договорено је примирје, али је Хитлер наредио да се град уништи (бомбардовањем). Де Гол је тражио да се француска 2. армија генерала Жака Леклерка пошаље напред, јер Паризжани тешко да би могл сами да савладају Немце и сачувају град. У устанку је погинуло 1500 Паризжана, а два пута више било је рањено. После малог оклевања, прихваћен је Де Голов захтев и Леклерк је 24. августа ушао у Париз. Генерал фон Холтиц је занемарио фирерово наређење и пердао се Леклерку. Де Гол је 25. августа стигао у париз да би преузео власт Француск у Градској већници. Од краја августа 1944. савезничко напредовање је било успорено. Ајзенхауер је преузео команду на бојном пољу у северној Француској. Мислио је да може да одржи корак дуж целог фронта са залихама које је имао, иако му је Монтгомери говорио да је то немогуће. Последње дана августа Монтгомери је заузео Амијен, северно од Париза, прешао Сому и за мање од недељу дана заузео Брисел и Антверпен. Немци су припремали Зигфридову линију (Западни зид) која је штитла немачку границу од Швајцарске до Холандије. Монтгомери је предлагао да удари на север из Белгије ка Холандији, а не ка Руру, желећи да опколи преостале немачке снаге у Белгији и западној Холандији и изненади противника. Требало је да падобранци освоје низ мостова преко важних водених путева дуж линије север-југ (Арнхем-Нијмвеген-Ајндховен), а онда би уследила одлучујућа битка према Арнхему. Ипак, даље напредовање ка Арнхему спречиле су мине и отпор Немаца који су брзо повезали своје редове. Британска падобранска дивизија је запала у невоље. Одбрана моста код Арнхема је била толико јака, да је одлучено да се британска дивизија спусти 13км даље. Немачке снаге на овом подручју су биле потцењене. Поред тога, Немци су дошли до плана целе операције након рушења једрилице једног америчког војника. Немачки отпор је изненадио Британце, ситуација је постала конфузна, те су Британци кренули у локална повлачења. Мост у Арнхему су држали Немци до априла 1945. Неуспех код Арнхема пружио је Немцима последњу шансу да учврсте линије ван својих граница. Након пада Антверпена и Лиона, Хитлер је позвао Рундштета и дао му задатак да задржи оно што је остало од Белгије, Холандије и Зигфридове линије, мада је имао и амбициозније планове. Последња значајна немачка офанзива у рату почела је 16. децембра 1944. године и изазвала велико изненађење. Захваљујући ћутању радио-станица и магли, Немци су непримећено окупили велику групу армија са 1000 тенкова и напали. Ајзенхауер је био изненађен, јер су савезници били навикнути на потпуна и прецизна обавештења, па је поставио све трупе северно од места немачког удара. Немачка напредовања ипак нису била тако велика као што је планирано. Рундштет је 22. децембра размишљао о обустављању напада. Немачки напад није успео, али је изазвао непријатан шок за савезничку обавештајну службу. У јануару је Хитлер обуставио офанзиву на Западу. Надао се број победи, после којег би кренуо у масовни противнапад на Русе, али су га победили савезничка супериорност у ваздуху, слаба сарадња између његових снага и ново оружје, близински детонатор. Битка за Ардене била је америчка победа под британским заповедником. Крај напада на Арденима, поклопио се са мањим нападом у Алзасу који је почео 31. децембра. Ова операција је довела до свађе између Ајзенхауера и Де Гола, о којој постоји више верзије, па и Черчилоа. Де Гол је био против тактичког повлачења из Страсбура већ је наредио Де Латру да брани град. Черчил је морао да дође у Француску да изглади ове неспоразуме. Страсбур није био евакуисан. Руси су 12. јануара отпочели нову офанзиву, а Хитлер је морао да пребаци део својих оклопних снага на Исток да би могао да им се одупре. Од 6. јуна, Немци су изгубили око 750 000 људи у Француској.

Распадање

Изненађујуће је да је рат потрајао до маја 1945. године. Хитлер више није имао армију способну да настави борбу. Недостатак горива, авијације, регрутовање ратних заробљеника итд. Немачка није успела да створи најстрашније оружје Другог светског рата - атомску бомбу. Фау 1, 2, 3 - млазни авион без пилота, ракета, далекометни топ. Ово оружје, било је последње Хитлерово офанзивно средство. Утврђени положај у Алпима, где је Хитлер планирао своје последње упориште, никада није саграђен, те Фирер никада тамо није ни отишао.

41

Први фронт који је отпао био је италијански. Предаја свих немачких снага у Италији закључена је 1. маја. Уследили су чудни догађаји; Немци су хапсили једни друге, док није стигла вест да се Хитлер самоубио. На главним фронтовима немачке армије су и бројно и материјално биле надвладане. После повлачења 1944. Хитлер се надао да ће одржати источни положај на Висли, а западни на Рајни. Но, Руси су лако прешли Вислу и опколили немачке снаге у Источној Пруској и прегазили Померанију и Шлезију. Потом су освојили Будимпешту. На западу су немачки заповедници покушавали да одбране фронт и не препусте ништа источно од Рајне, а били су ослабљени пребацивањем целе панцер-дивизије у Мађарску после неуспеха арденске офанзиве. Савезници бомбардовали Дрезден 13. и 14. фебруара и убили преко 135 000 људи, док су индустријски циљеви само овлаш погођени, а железница само на кратко избачена из употребе. Једна америчка јединица је прешла Рајну 7. марта преко моста код Ремагена. Ипак, западне снаге нису кренуле на Берлин јер је у договореној подели Немачке на административне зоне, Берлин био у руској зони. По том плану и договору у Техерану (о оснивању комисије), Немачка је требала да буде подељена на три зоне - британску (северозапад), америчка (југозапад) и руску (исток). Руси су били веома задовољни споразумом по којем су добили 40% Немачке и њен главни град. Из овог није следило да западне снаге неће наставити напредовање ка Берлину све док траје рат. Монтгомеријеве и Бредлијеве групе армија прешле су Рајну треће недеље марта. Монтгомери је командовао канадским, британским и америчким армијама, а на југу је француско-америчком групом управљао Деверс. Руси су 28. извели свој први ваздушни напад на Берлин. Ајзенхауер је на велико изненађење препустио Стаљину Берлин, иако је политички значај тог града био велики. На југу су Американци напредовали ка Чехословачкој, а Ајзенхауер је био ближу Прагу од Руса. Стаљин му је допустио да иде само до Плзења. Праг се подигао против Немаца. Први Руси су ушли у Праг 9. маја. Рокосовски је кренуо од Варшаве према Гдањску, Жуков је кренуо на Берлин, а Коњев је ишао кроз Шлезију, такође желећи да дође у Берлин. Последња препрека била је Одра. Стаљин је наредио Жукову да прво очисти Померанију од непријатеља. Стаљиново одлагање напада на Берлин објашњено је другим разлозима. Није желео да освоји Берлин, што је било само питање дана, већ да опустошени СССР обезбеди од западних савезника. Није смео да освоји Берлин док су савезничке снаге биле са погрешне стране Рајне, јер би му то донело превелику доминацију у Немачкој. Тај положај би могао да изазове антируски савез, што њему није требало. Иако је веровао Рузвлету да планира да се повуче из Европе, ипак је био опрезан. Коначни удар одложен је за април. Напад је почео 16. априла и у њему је учествовало 2,5 милиона људи, преко 6200 тенкова и 7500 авиона, против милион људи, 1500 тенкова и 3300 авиона. Дуготрајни отпор Немаца био је немогућ, а 22. априла Руси су се борили на улицама Берлина. Дошло је до спајања војски Жукова и Коњева, а генерал Кребс, Хитлеров последњи начелник штаба армије, по инстукцијама Гебелса и Бормана, потражио је Чујкова да би затражио примирје. Хитлер је последње вече свог живота провео у бункеру у центру Берлина са љубавницом Евом Браун. Са њима су били Гебелс, његова жена деца, лекар, кувар итд. Хитлер је престао да верује у победу у рату и саопштио Кајтелу да ће се убити, а такође и Шперу сутрадан. Геринг је одмах затражио да наследи Хитлера, што је било и логично, али је разбеснело Фирера у том тренутку те је нардио да се овај ухапси и лиши команде Луфтвафеа. Хитлер је био још беснији према Химлеру који је на своју руку предложио капитулацију, па је наредио и његово хапшење. У ноћ 28/29. априла, Хитлер се венчао са Евом Браун и повукао како би написао своја два последња документа. Његов тестамент се бавио стварима личне природе; антијеврејство, оптуживао немачи официрски сталеж за све што је пошло наопако, именовао Деница за председника и врховног команданта оружаних снага, Гебелса за канцелара. Отровао је Еву и пуцао на себе, а њихова тела су била спаљена по датим инструкцијама. Гебелс је такође пресудио својој жени, деци и себи. Дениц је 2. маја послао адмирала Фридебурга Монтгомерију да преговара о предаји, а овај је то одбио, а представници сва три рода војске Рајха су 7. маја стигли у Ајзенхауеров штаб у Ремсу и тамо се, у присуству америчких, руских, британских и француских официра (али не и самог Ајзенхауера) безусловно предали руској команди. Следећег дана ратификован је документ о предаји у руском штабу у немачком главном граду, Берлину, уз присуство виших официра четири главне победничке стране.

42