DRŽAVNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU

DEPARTMAN MATEMATIČKIH NAUKA

ISTORIJA MATEMATIKE, FIZIKE I INFORMATIKE

Seminarski rad: SOKRAT

Student: Mentor:Muhović Amela, 17-003/12 Prof. Sabahudin Mekić Erović Ilda,

Novi Pazar, mart. 2013. god.

Sadržaj1 Uvod.........................................................................................................................................3

2 Biografija - Sokrat (469-399 p. n. e.).......................................................................................4

3 Optužba..................................................................................................................................10

4 Odbrana Sokratova.................................................................................................................11

5 Sokratove škole......................................................................................................................14

5.1 Megarska škola...............................................................................................................14

5.2 Kinička škola...................................................................................................................15

5.3 Kirenska škola.................................................................................................................16

6 Sokratski dijalog.....................................................................................................................18

6.1 Izreke...............................................................................................................................19

7 Zaključak................................................................................................................................20

8 Literatura................................................................................................................................21

2

1 Uvod

Pošto Sokrat (Atina, oko 470-399. g.p.n.e.)nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu. Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život. Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.

3

2 Biografija - Sokrat (469-399 p. n. e.)

Sokrat se rodio u atičkom selu Alopeke ,severoistočno od Atine, 469.Godine pre n.e. Od oca je naučio vajarski zanat, ali ga je napustio, jer mu je neki "unutrašnji glas" govorio da treba da se preda istraživanju samoga sebe i drugih ljudi. Prema tome, i on je, kao i sofisti, čoveka učinio središtem svoga istraživanja. Sokrat se u tolikoj meri posvetio duševnom radu, da je zanemarivao sve telesne potrebe. Išao je i zimi i leti bos, uvek je nosio istu odeću, a i inače je živeo veoma skromno. Imao je troje dece, koje mu je rodila žena Ksantipa. Nikada nije putovao van rodnoga grada, osim ako ga je morao ostaviti zbog neke dužnosti.Iz njegova života poznata su dva slučaja kada se, vršeći javnu službu, pokazao posebno karakternom osobom. Kada se sudilo atinskim vojskovođama koji zbog oluje nisu mogli pokupiti niti poginule niti preživele Atinjane nakon bitke kod Arginusa 406. godine pre n. e. , Sokrat se kao predstavnik pritana (odbora pedesetorice članova Veća pet stotina), koji su upravo tada vršili upravnu službu i upravljali narodnom skupštinom, jedini uzalud protivio smrtnoj osudi. Drugi put dobio je poziv od tridesetorice tirana, koji su svoje protivnike nemilosrdno proganjali i ubijali, da kao jedan od petorice određenih dovede sa Salamine nekoga Leonta, kako bi se nad njime mogla izvršiti smrtna kazna.Sokrat se nije pokorio naređenju, te ga je samo pad tirana poštedeo teških posledica. Kao i ostali Atinjani, provodio je Sokrat veći deo dana na trgu. Zalazio je u radionice, vežbališta i privatne škole sofista. Na svim tim mestima, pa i na ulici, upuštao se u razgovor sa svakim ko je želeo da razgovara. Tako je dolazio u kontakt sa ljudima, koji su se razlikovali po godinama, položaju, zanimanju, nadarenosti i znanju. Raspravljao je obično tako što bi postavljao pitanje, kao da želi nešto naučiti, a onda je koristeći se tuđim odgovorom dolazio do toga da je otkrivao neznanje onim a koji su mislili da znaju. U društvu svojih poštovalaca pretresao je niz etičkih pitanja, pobijao je sofistički skepticizam,tj. sumnju u mogućnost pravoga spoznavanja, i dokazivao da postoji samo istina, dobro i vrlina, a to čovek može i mora spoznati. Otkrivajući ljudima neznanje i ne odobravajući demokratsko državno uređenje zamerio se Sokrat mnogima i svojim raspravljanjem stekao je mnogo neprijatelja. Mnogi su ga smatrali sofistom i prebacivali mu da se bavi ispitivanjem prirode, da poriče postojanje bogova i kvari mladež govorničkom veštinom. Osim toga, njegova tvrdnja da u sebi oseća nešto božansko, koje ga odvraća od zla, potkrepila je spomenuto mišljenje, pa ga je i Aristofan u svojoj komediji „Oblakinje “ već davno pre zvanične optužbe ismejao kao glavnog sofistu. To javno mnenje pridonelo je mnogo neraspoloženju protiv Sokrata, a sigurno je na optužbu protiv njega uticalo i lično neprijateljstvo pojedinih ljudi. Tako je u 70. godini svoga života doveden Sokrat na sud. Glavni tužilac bio je Melet, neznatan pisac

4

tragedija, a uz njega su potpisali tužbu kožar Anit i retor Likon. U tužbi su teretili Sokrata da ne veruje u bogove u koje veruje država, a uvodi nova i demonska bića, te nadalje, da je kriv zato što kvari mladež. Kao kaznu predlagali su smrt. Čini se da je glavni cilj tužilaca bio to da Sokrata prisile na bekstvo iz Atine i spreče mu dalji rad. Sokrat nije iskoristio mogućnost da pobegne, kako si to već pre njega učinili Anaksagora i Protagora, već se pojavio pred sudom, premda je znao da mu preti smrtna opasnost. O tome kako se Sokrat branio i držao pred sudom doznajemo iz Ksenofontovog spisa Odbrana Sokratova. Sokratov učenik Platon napisao je takođe spis pod istim naslovom. Platonova Odbrana, međutim, nije istorijski sasvim verna, ali nam ipak daje pravu sliku Sokratovog života i karaktera te iznosi pred nas tačan smisao svega što je Sokrat pred sudom govorio, jer je i sam Platon prisustvovao suđenju. Kada je Sokrat završio svoju odbranu, predsedavajući suda, koji se sastojao od 501 člana, pozvao je porotnike da glasaju. Kod glasanja o krivici glasalo je protiv Sokrata 281 član porotnoga suda. Dakle, proglašen je krivim sa 31 glasom većine. Po atinskom zakonu, i optuženi je imao pravo da predloži za sebe visinu kazne. Kad je Sokrat predložio za sebe da mu se doživotno daje hrana o državnom trošku i da plati kaznu od jedne mine, odnosno 30 mina, za koju svotu jamče njegovi prijatelji, palo je kod drugog glasanja protiv njega 80 glasova više. Tako je osuđen na smrt sa 361 glasom. Izvršenje smrtne kazne odloženo je za 30 dana, jer je upravo dan pre osude otišla na ostrvo Delos svečana atinska lađa. Dok se ta lađa nije vratila natrag u Atinu, odnosno dok se nisu završile Delske svečanosti, nije se smela vršiti nikakva smrtna kazna. Kada se lađa vratila, Sokrat je ispio otrov i umro 399. godine pre n. e. Sokrat je svojom spoljašnjoću bio toliko primetan da su svi o njemu govorili i svi ga poznavali, pa i svako dete. Bio je srednjega rasta, odebeo, širokih ramena, na kojima se dizala velika ćelava glava s visokim čelom, sa širokim pljosnatim nosom, i sa dubokim i buljavim očima. Hodao je bos, otrcana odela, jeo malo, ali zato uvek tražio hleb života i njime se hranio. Međutim, šta se sve krilo iza te čudnovate i neobične spoljašnje pojave. Njegov spoljašnji izgled bio je bedan, njegov unutrašnji svet raskošan: nigde se pojava i suština toliko ne razilaze kao u njegovom slučaju. Onako bosa i slabo obučena svi su ga ismejavali, ali on je sve mirno podnosio. To što su ga i pisci komedija u svojim delima ismejavali, prokomentarisao je u skladu sa svojom filozofijom: “Ako izvrgavaju ruglu naše greške, činiće nam dobro; a ako ne, onda to nema nikakve veze sa nama”. Spolja ružan, a opet neodoljivo privlačan za svakoga ko ima duše i duha, doživio je i to da je Platonov brat Glaukon javno tražio da ga treba uzeti za ukras države. Čak i jedan zgodni, raskalašni i prevrtljivi Alkibijad, taj genije raskalašnosti, u jednom času priznaje da je Sokrat toliko plemenit da se pred njim stidi, što mu se nije desilo ni sa jednim čovekom koga je u životu upoznao. Jer on je jedini čovek od kojeg sam iskusio da se nekoga stidim. Znajte da njemu ništa nije stalo do toga da li je neko lep, ni da li je neko bogat, ni da li ima kakvu drugu odliku koju gomila uzima za sreću. On smatra da sva ta dobra nemaju nikakve vrednosti, ali on to ne kaže, nego svoju ironiju i svoju šalu na račun ljudi vrši kroz cijeli svoj život. Sokrat je živeo u siromaštvu, jer je shvatio da je njegov životni poziv da postavlja pitanja, a ne da zgrće bogatstvo. Kad mu je bogati sugrađanin ponudio nekoliko robova kako bi njihovim radom mogao da stekne veliki prihod, on je to odbio. Ovo dokazuje da je bio siromah iz principa, a ne iz nužde. Kad bi pozvao na ručak bogate ljude, a njegova žena se stidela zbog

5

oskudnog jela, on bi rekao: “Ne mari ništa, jer ako su razumni, oni će se s tim pomiriti, a ako su nevaljalci, nećemo se brinuti za njih”. Govorio je da neki ljudi žive da bi jeli, dok on jede samo zato da bi živio. Kao što je u dobrom društvu bio govorljiv i veseo, tako je u rđavom bio priseban i oprezan. Prvi je među sugrađanima uočio da je bolje biti dobar nego imati sva dobra ovoga sveta. Govorio je takođe da se čudi koliko se vajari mermernih kipova trude da kamen učine takvim da potpuno liči na čoveka, a da se ne trude nimalo sami za sebe da ne postanu slični kamenu. Krasile su ga divne lične vrline, koje treba razumeti kao norme za svakog drugog čoveka. Sokrat nije nikakav politički vođa, ne zahteva da ga neko sledi, jer svako ima mogućnost da bude neponovljiv. Ne osniva nikakvu stranku, jer onaj ko ima svoje mišljenje odstupa od mišljenja svake stranke – i tako opet ima sve protiv sebe. Ono o čemu stranke govore, njega prosto ne zanima, jer to što stranke govore nije u bitnoj vezi sa istinom. Kad je morao da bira, on je lični interes podređivao opštem dobru. Ne čudi što su ga jedni obožavali i slavili (Platon, Ksenofont...), a drugi ismejavali i ponižavali (Aristofan u svojim komedijama, pre svih). Bio je filozof svakodnevnog života, ali život nije živeo na svakodnevan način. Iz Atine nikad nije putovao, osim kad je morao da pođe u rat, ali se ipak pročuo i izvan svoga grada, jer da nije tako, ne bi njemu hrlili radoznalci iz drugih krajeva. Nije obavljao važne državne poslove, jer je hteo da ostane nezavisan u duhu i životu. Povremeno je obavljao građanske dužnosti, ali se nije borio za bilo kakav položaj. Nije voleo ljude od moći i vlasti, pa je odbijao da od njih primi poklon i da dođe na njihove dvorove. Ako se svemu tome doda i njegovo hrabro držanje u peloponeskom ratu (stekao je odličje za hrabrost, ali ga je odbio; kad su svi bežali sa bojišta, on se mirno povlačio, okrećući se povremeno da bi se odbranio, ako bi ga neko napao), časno vršenje političkih dužnosti (ne iz želje već iz obaveze) i čvrst stav u odnosu na glas većine (mase) koja greši, onda je Sokrat bio prva ličnost starog sveta i bez druženje i prijateljstva sa moćnim ličnostima. Sokrat se hrabro borio na bojištu, ali je u svom dvorištu gubio bitku sa svojom ženom Ksantipom, koja ga nije samo psovala, nego i prljavu vodu na njega izlivala (Ne kazah li ti da Ksantipa, kad grmi, donosi kišu- mirno kaže prijatelju Sokrat). Kad su ga pitali da li čovek treba da se ženi ili ne, odgovorio je: “Šta god da uradiš, kajaćeš se”. Često je raspravljao na trgu, gde se osećao kod kuće, jer u svojoj kući nije nalazio razumevanja za svoj način mišljenja i razumevanja: on je svoju široku dušu rasuo po trgovima božanskog polisa! Atina mu je prirasla za srce i dušu. U petom veku pre nove ere, bila je ne samo središte političke već i duhovne moći. Iako je živeo u zlatno doba grada-državice, doživeo je kako joj moć i slava zalaze poput sunca. O tome Hegel: “On je doživio vrhunac sjaja Atine i početak njenog propadanja; on je uživao u njenom najdivnijem procvatu i osetio početak njene nesreće”. Sokratova mladost pada u vreme velikog procvata i sjaja Atine i u vreme kad su se u Atini prvi put pojavili predstavnici jonske filozofije, pa se i on, žudan višeg obrazovanja pridružio kao učenik jednome od njih, Arhelaju iz Mileta. Iz jedne bleške Ijona Hijanina, koji je u svojim “Putnim uspomenama“ zapisao da je Sokrat s Arhelajem putovao na ostrvo Sam, god. 441 /40, vidi se da je Sokrat u vreme kad je Ijon pisao te uspomene već bio poznata ličnost. Sokratu su bile poznate kosmološke teorije velikih sistematičara Heraklita, Empedokla, Demokrita, zatim učenje Diogena iz Apolonije, Alkmeona iz Krotona i najzad Anaksagore iz Klazomena, čiji je spis „O prirodi“ sam čitao i proučavao.

6

Obaveštenja o učenjima tih mislilaca dobio je od svog učitelja. Iz Ksenofontovih „Spomena“ vidi se da se Sokrat držao teološkog načela po kome je ceo svet delo božanskoga uma, koji sve stvara radi određena cilja, a tako je mislio naročito Anaksagora. Međutim, nije kosmološka filozofija prirode bila središte Sokratova proučavanja, nego etika, za koju je dobio podsticaj od Arhelaja, jer se već i on bavio etičkim pitanjima, te je naročito proučavao ljudski život i bavio se pitanjem pravednosti i zakona. Iz „Spomena“ vidi se i to da je poznavao starije pesništvo, naročito Homera i Hesioda. Rado je posećivao pozorište, i to samo onda kad su se davali novi komadi Euripidovi, koji su za njega bili vrelo najdubljeg poznavanja ljudske prirode, jer su bili puni moralnih i psiholoških problema. Ali glavno tlo na kojem je ponikao Sokratov krug misli bila je sofistika. On će je, u isti mah i usavršiti i savladati. On će je moći savladati samo tim što će njena učenja brižljivo i smotreno proučiti i što umnu snagu čovekovu neće stavljati u službu materijalnog uspeha po svaku cenu, nego u službu pravilnoga mišljenja i delovanja na čvrstoj moralno-religioznoj osnovi. Sokrat je znao vrednost stvari, ali stvari za njega nisu imale vrednosti. Poznata je ona anegdota sa gradske pijace kada su ga pitali šta tu radi, a on odgovorio : “Posmatram bez koliko stvari mogu da živim”. Smatrao je jedinom pravom vrednošću upoznati sebe. Upoznao je dosta moćnih ljudi, ali je moćnim smatrao samo onoga ko je kadar da savlada sebe. To da ništa nema ulazi u pojam njegove slobode. Njegova nesebičnost bila je stalni izvor pohlepi bogatih, i zato im nije bio po volji. Državnim poslovima Sokrat se nije aktivno bavio, i to su mu uzimali za zlo, ali je besprekorno ispunjavao ono što su mu naređivale građanske dužnosti. Iz njegovog političkog života poznata su nam dva slučaja u kojima je on, braneći pravdu, volio i da se izvrgne opasnosti nego li da se, u strahu da ne izgubi glavu, ogreši o svoju savest pristajući uz one koji su donosili nepravično rešenje. Godine 406. odneli su Atinjani kod Arginuskih ostrva sjajnu pobedu nad spartanskom mornaricom. Preko sedamdeset spartanskih brodova bilo je što zarobljeno što potopljeno. Atinjani su izgubili dvadeset i pet brodova. Kako se bitka bila daleko od obale, mnogi vojnici nisu mogli da se spasu i našli su smrt u talasima. Komandanti koji su određeni da pokupe mrtve i da spasu vojnike sa razbijenih brodova nisu mogli da izvrše naređenje zbog oluje koja se digla posle boja, i preko četiri hiljade nesrećnika, među njima dve hiljade atinskih građana, poginu u moru. Zato atinska skupština, podsticana od rodbine stradalih, osudi komandante naprečac na smrt. Atinjani će se kasnije pokajati i doneti rešenje da se oni koji su narod prevariii optuže u skupštini, ali zato Sokrata, koji ih je nekad dobro savetovao, neće više ceniti. Drugi slučaj. kad je aprila godine 404. prestao peloponeski rat, zavlada u Atini oligarhija, i ona izabere Tridesetoricu da napišu zakone. Na čelu su im bili Harikle i Kritija, nekadanji Sokratov učenik. U pocetku su postupali blago, ali kad su se osilili, stali su lišavati imanja, proterivati iz zemlje, čak i nemilosrdno ubijati sve one koji su bili pristalice oborene demokratije. Ovima je pripadao neki Leont, ugledan građanin sa Salamine. Kako nije mogao da gleda zulume i nasilja što ih je vršio teroristički odbor Tridesetorice, on pobegao iz Atine. Odbor pošalje po njega pet građana, među njima i Sokrata, po svoj prilici zato što su mislili da Sokrat kao učitelj Kritijin pristaje uz njih. Mada je inače oštro kritikovao demokratiju, Sokrat nije hteo da bude slepo oruđe krvave Tridesetorice, i jedini se nije pokorio njihovu naređenju, i samo pad tirana sačuvao mu je glavu. Pomenuti primeri

7

Sokratova građanskog ponašanja pokazuju njegovu neustrašivu postojanost, i oni su, u isti mah, najpouzdanija svedočanstva o njegovoj ličnosti i njegovom karakteru, a ovi su isto tako važni, kao i njegovo učenje, ako ne i više. Takvu postojanost pokazivao je Sokrat i kao vojnik. O njegovom junaštvu kod Deliona Alkibijad kazuje ovo: “Tu sam ja bio na konju, a ovaj (tj. Sokrat) pešak pod teškim oružjem. Pošto se vojska već rasula, povlačio se i on i s njime Lahet, i ja se namerim na njih, i čim sam ih video, odmah im doviknem da se ne boje, i kažem da ih neću ostaviti. Pre svega, koliko je on Laheta prevazilazio prisustvom duha, zatim činilo se bar meni, Aristofane da, zaista kao u onom tvom stihu, i ovde hodi svojim putem kao i ovde, i ponoseći se i bacajući pogled naokolo, spokojno pogledajući i na prijatelje i na neprijatelje, tako da je svako i iz daljine mogao videti da će se taj čovek, dirne li ga ko, junački braniti. Zato se i povukao nepovređen i on i njegov pratilac, jer u ratu gotovo i ne diraju u one koji se tako drže, nego progone samo one koji beže glavom bez obzira”. Isti Alkibijad ističe Sokratovu izdržljivost i kod Potideje: “Pre svega, prevazilazio je u vojničkim naporima ne samo mene nego i sve ostale. Kad god bismo bili prinuđeni da nede zaostanemo i, kao što se to dešava na vojsci, da budemo bez hrane, ništa nisu bili ostali prema njemu u otpornoj snazi. U podnošenju zime - jer onde su ljute zime - činio je čuda, naročito jednom kad je bio izvanredno jak mraz, te svi ili nisu uopšte izlazili ili, ako bi ko izašao, obukao bi čudo haljina, i obuo se, i umotao noge u pustinu i u ovčije kože, a ovaj je među njima izlazio u onakvoj odeći kakvu je i ranije obično nosio, a bos išao je po ledu lakše nego drugi obuveni. A vojnici su ga gledali popreko, jer su mislili da ih prezire” . Pored neustrašive postojanosti, uzdržljivosti, atinski mudrac odlikovao se kao izvanrednom osobinom i svojim samozatajivanjem, tj. sposobnošću da svoju ličnost žrtvuje velikoj stvari, pa da sasvim uđe u dušu drugog čoveka, da gleda njegovim očima, oseća njegovim srcem i misli njegovim razumom. Na taj način mogao je upoznati ne samo pogrešne sklonosti nego i dobre impulse drugih ljudi i pronaći mesto gde treba da otpočne vaspitanje. Imao je, dakle, vrlinu pravog vaspitača, a to je on bio više nego otkrivač istina. Zatajivanjem svoga znanja on bi i najprkosnije slušaoce primoravao da uvide ništavost svoga znanja i da se najzad s punim poverenjem otvaraju pred njegovim očima, kao cvetne čašice pred sunčevim zracima. “Čuo sam, Sokrate - kaže Menon, mladi tesalski plemić, Gorgijin učenik - još prije nego sam se s tobom sastao, da se gradiš kako ništa ne znaš i činiš druge da ne znaju. I sada, kako mi se čini, baješ i vračaš i uveravaš tako da čovek postaje pun neznanja. Iako već moram da se ugledam na tebe čini mi se da ti po licu i po drugom ličiš na onu pljosnatu morsku ribu, jer i ona svakoga ko joj se primakne i ko je dodirne čini uzetim. Nešto slično, čini mi se, ti si sada i meni učinio. I zaista uzet sam i na duši i na telu i ne znam šta da ti odgovorim. Pa ipak sam ko zna koliko puta mnoge govore o vrlini govorio, i to pred mnogim ljudima i, kao što mi se čini, veoma dobro, a sad ne znam uopšte da kažem šta je”. To samozatajivanje išlo je ponekad do potpunog zaboravljanja samog sebe: “Zamislio se nešto u ranu zoru - kaže Alkibijad, i stajao je onde (tj. u logoru kod Potideje) na istom mestu razmišljajući, i kad mu nije polazilo za rukom da to reši, nije s mesta odlazio, nego je i dalje stajao ispitujući. I već je bilo podne, ljudi su to primećivali i u čudu jedan drugom kazivali da Sokrat od rane zore onde stoji i o nečemu razmišlja. Na kraju, kad je bilo veče po večeri, neki Jonjani izneli su svoje prostirače napolje - jer je tada bilo leto - i jedni su spavali u

8

hladovini, a drugi su pazili na njega hoće li preko noći stajati. A on je stajao dok je zora svanula i sunce granulo, zatim se pomolio suncu i otišao”. Ta nepomerljiva zadubljenost pokazuje da mu je duh toliko vladao telom da ga ono nije moglo pomesti u razmišljanju i umovanju. Kad je jednom prilikom – priča Apolodor u „Gozbi“ - polazio s Aristodemom na gozbu Agatonu, svom prijatelju, izuzetno u sandale obuven i doteran, zaostajao je za Aristodemom razmišljajući, tako da je ovaj sam otišao, a on stigao tek usred jela. Smatra se da je Sokrat već u svojim dvadesetim godinama težio ka tome da se od kosmoloških spekulacija Jonjana okrene ka samom čoveku, čini se da je on svoj put u filozofiju započeo izučavanjem kosmoloških teorija Istoka i Zapada u filozofijama Arhelaja, Diogena iz Apolonije, Empedokla i drugih. Teofrast potvrđuje da je Sokrat zbilja bio član škole Anaksagorinog nastavljača u Atini – Arhelaja. U svakom slučaju, Anaksagorina filozofija je razočarala Sokrata. Posle zbunjujućeg iskustva sa raznim međusobno nesaglasnim filozofskim teorijama, Sokrat je, u pocetku, bio ozaren iznenadnim svetlom koje je našao u onom odeljku Anaksagorinog spisa gde se govorilo o Umu kao o uzroku celokupnog prirodnog zakona i reda. Oduševljen tim mestom, on je započeo da proučava Anaksagoru, u nadi da će kod njega naći objašnjenje o tome kako Um deluje u svetu, uređujući sve stvari radi onog boljeg. Međutim, našao je da je Anaksagora uveo um, u stvari, samo da bi obezbedio dalje odvijanje vrtložnog kretanja. To razočaranje je uputilo Sokrata na vlastito istraživanje, na napuštanje filozofije prirode koja, činilo se, nije vodila nikuda osim u zbrku. Sokratovo „preobraćenje“ koje ga je konačno učinilo ironičnim filozofom morala, izgleda da je bilo posledica poznate zgode sa delfijskim proročištem. Herofont, odani Sokratov prijatelj, zapitao je proročište da li postoji neki čovek mudriji od Sokrata, i dobio je odgovor da takvog nema. To je navelo Sokrata na razmišljanje, pa je zaključio da je bog proročišta nazvao njega najmudrijim čovekom zbog toga što je spoznao svoje vlastito neznanje. Tada je on svoje poslanje shvatio kao traganje za postojanom i pouzdanom istinom, istinskom mudrošću, i kao obraćanje svakom čoveku koji bi pristao da ga sluša. Ma koliko priča o proročištu može da izgleda čudno, njen sadržaj, po svoj prilici, počiva na stvarnom događaju, jer je malo verovatno da bi Platon u Sokratova usta stavio čistu izmišljotinu u jednom dijalogu koji je, očevidno, trebalo da da istorijski prikaz suđenja filozofu, a posebno zbog toga što je „Apologija“ nastala u vreme kada su mnogi, koji su znali pravo stanje stvari, još bili u životu. Za Sokrata se može reći da je okrenuo stranicu grčke misli od prirode prema čoveku: antropologija potiskuje komologiju! Antropologija stavlja čoveka u središte sveta, a ne Since, Mjesec, Zemlju... Sva znanja iz kosmologije, geologije, meteorologije, astronomije, medicine itd. ne mogu mu ništa reći o tome kako treba da živi i šta treba da radi sa svojim životom. Kad se govori o prirodnim pojavama, Sokrat ili ćuti ili odgovara škrto. „O Atinjani, ja nemam nikakvog udela u prirodnim nagađanjima“. Sokrat je dobro poznavao svoje duhovne prethodnike, što znači da je bio sjajan poznavalac i filozofije prirode. Priča se da mu je Euripid dao da pročita nešto od Heraklita i o Heraklitu, pitajući ga za mišljenje, a Sokratov odgovor je bio: „Ono što sam razumeo izvrsno je; a mislim da je tako i ono što nisam razumeo: samo je zato potreban delski ronilac da dođe do dna. Sokrat dovodi u pitanje Demokritov stav da je „čovek ono što svi znamo“, pokazujući i dokazujući da bi svako trebao da se zapita o sebi samom, da se pojavi interes za samog sebe, a to je moguće jedino ako se ljudski

9

duh, koji je do tada bio obuzet onim što je najudaljenije (nebo, zvijezde, planete) okrene onom što mu je najbliže – pitanjima iz svakodnevnog života. „Čovek poznaje svet onoliko koliko sebe poznaje: to jest njegova dubina mu se raskriva u meri u kojoj se čudi sebi i svojoj složenosti“. Sokratu nije stalo da upozna stvari oko sebe, već da spozna sebe. U čoveku postoji nešto što nadilazi ili prevazilazi prirodnu uslovljenost, nešto natprirodno, a to je njegova kultura. Čovek više sebe ne doživljava kao deo prirode, već kao kovača vlastite sreće. Samo čovek, između svih drugih bića, može da stvara sebe drukčijeg nego što je od prirode dat: u tome može ići u pravcu ostvarenja najboljih i najgorih mogućnosti! Sve su stvari dovršene, samo je čovek nedovršen. Ako on nije dovršeno biće, onda ni govor o njemu nije i ne može biti okončan. „Sa Sokratom su započeli virtouzi života“.

3 Optužba

Sokrata kao kritičkog mislioca dugo je branila prosveta Periklova vremena, dok pad Atine, na kraju peloponeskog rata, nije rešio njegovu sudbinu. Tadašnju socijalnu i ekonomsku bedu, koja se sručila na atinsku državu u desetogodišnjoj agoniji posle 413. god., demagozi su uzeli kao 'kaznu božiju’, zato što je omladina tobože postala bezbožna, drska i razuzdana i nije poštovala zakone, roditelje, otadžbinu, bogove. Omladinu su, govorilo se, rđavim putem poveli razni sofisti, koji su potkopavali u njoj religioznost, rušili autoritet roditelja i trovali ljubav prema otadžbini, a najviše Sokrat, glavni sofist i ispitivač nebeskih stvari, koji ju je poučavao bez honorara i time je lakše pridobivao za sebe. Doduše, niko u njemu nije video sofista od zanata. Ali, kako se on razumijevao u sve sofističke veštine i voleo da svoju dijalektičnost pokazuje u paradoksima i da ono što je po sebi veoma razumljivo okreće u njegovu suprotnost, lako se došlo do toga da su njegovu dijalektiku pomešali sa sofističkom besedničkom dovitljivošću koja je slabiji govor umela da učini jačim. Osim toga, i Sokrat je, kao sofisti, neprestano govorio o vrlini, o pravu i pravednosti, o državi i državnim stvarima. On je govorio da ne treba paziti na to koliko je kome godina, nego koliko je pametan, i zbog te izjave prekorevali su ga da buni sinove protiv nerazumnih roditelja. Sokrat je imao i ličnih neprijatelja, jer dokazivati ljudima da ne znaju ništa jeste najnepodesniji poziv koji ko može izabrati. Na stvaranje neraspoloženja prema njemu uticalo je i javno mnjenje, koje se ogledalo u tadašnjoj komediji. Tako se krivica celog društva slegla na njega. Najviše se okomila na njega demokratska stranka, koja je god. 403, posle pada Tridesetorice, ponovo zavladala i htela da sofističkom obrazovnom radu, koji je najviše krivila za bedu poslednjih godina, učini kraj uklanjanjem onoga koga je smatrala njegovim glavnim predstavnikom. Sokrat je kao etičke ideale postavio mudrost, pravednost, pobožnost, razboritost i hrabrost, a ljudska stada ne mare za takve ideale niti, uopšte, imaju visokih duhovnih težnji. Ma koliko njegov dijalektički manir i protreptičko-elenktički postupak bili izvanredno vešto primenjivani, on se izlagao opasnosti da njegove namere ne budu pravilno shvaćene. Sve su to bili razlozi da se on optuži. Atinski demagozi i atinski revolucionar nisu se razumeli, njihove težnje i njihova mišljenja morali su se sukobiti, i tako je Sokrat postao žrtva umnog ispitivanja i postavljanja novog etičkog ideala. Tri građanina zaista su i optužili Sokrata.

10

Glavni tužilac bio je formalno neznatni tragičar M e 1 e t, a pored njega potpisali su tužbu kožar A n i t i retor L i k o n. Glavni protivnik bio je u stvari Anit, bogataš i veoma uticajan demokratski reakcionar, koji se sa Sokratom sukobio naročito onda kad je ovaj njegova sina pridobio za više duhovno obrazovanje, a on je hteo da mu sin produži kožarske poslove. Glavni cilj tužiocima bio je da Sokratu ometu dalji rad. Kako u optužnicu nisu mogli da unesu političke motive, i to zbog amnestije iz god 403., uzeli su u pomoć religiju, pa su optužbu doneli u ime države, jer je za nju šteta ako se ruši religija i kvari omladina. Parnica je, dakle, bila državna, i to za bezbožnost. Optužnica je glasila ovako: „Ovu optužbu podnese i zakletvom potvrdi Melet, sin Meletov iz Pita, protiv Sokrata, Sofrortiskova sina iz Alopeke: kriv je Sokrat što ne veruje u bogove u koje veruje država, a uvodi druga nova bića demonska, a kriv je i što omladinu kvari. Predlažem smrt”. Kazna je bila velika, ali se Sokrat mogao spasti bekstvom, kao Anaksagora i Protagora, jer takav je običaj uopšte praktikovan, i to su od njega očekivali. Međutim, iako je znao da mu preti opasnost, on je došao glavom pred sud da se brani. Nije mario da veštački sastavi odbrambenu besedu, i na savete prijatelja da se brani kićenim rečima odgovorio je da se za odbranu spremao ceo svoj život, jer zaista nema bolje odbrane nego što je častan život i zaslužna prošlost.

4 Odbrana Sokratova

Kako se Sokrat ponašao pred sudom, o tome nas obaveštava Ksenofontov sačuvani spis Odbrana Sokratova. Kao što je već rečeno, pod istim naslovom napisao je spis i Platon, Sokratov jevanđelist, koji je, pored mnogobrojnih Sokratovih pristalica i prijatelja, i sam suđenju prisustvovao. Ako u njegovu stilisanom spisu i nije sve istorijski verno, ipak je u njoj najbolje dan pravi duh i smisao onoga što je Sokrat pred sudom govorio, i zato ćemo Sokratovo držanje pred njim prikazati po tom spisu. Najpre su govorili tužioci, Melet kao glavni s malo uspeha, zatim Anit i Likon. Anit je naročito naglasio da je Sokrat mogao da i ne dođe na sud, ali kad je već došao, treba ga bezuslovno osuditi, jer ako bude oslobođen, omladina će se zanimati njegovim učenjem i sasvim se iskvariti. Bez naročitog pripremanja, Sokrat se branio spokojno i nesavitljivo, ozbiljno i šaljivo, s ironijom prema tužiocima, ali svagda sa samosvešću čoveka koji se klanja samo istini i sa uverenjem da je pravda na njegovoj strani. Nije se ponašao kao optuženik, nego kao učitelj sudija, koji je svoj dolazak pred sud upotrebio da pred stotinama slušalaca objavi svoj socijalno-politički zavet. U prvom i najopsežnijem delu svoje odbrane, Sokrat se najprije brani od javnoga mnjenja, jer na njemu je osnovana optužnica: on se nikad nije bavio stvarima i pojavama ispod zemlje i na nebu, i ko mu to pripisuje, taj ga meša s prirodnjakom kakav je, na primer, Anaksagora. A ko mu pripisuje kako se neistinita i nepravedna stvar može da prikaže kao istinita i pravedna, taj ga ne razlikuje od sofista. Njega se ne tiče ni jedno ni drugo. Zatim objašnjava kako je ovakvo javno mnjenje moglo da nastane. Ono je nastalo samo zato što je Herefont, njegov prijatelj, uputio bogu u Delfima pitanje ko je mudriji od Sokrata i dobio odgovor da niko nije mudriji od njega. Da utvrdi šta je bog hteo da kaže svojim odgovorom, on je obilazio državnike, pesnike i zanatnike i pokazivao im da ne znaju ono

11

što misle da znaju. Naposletku je došao do zaključka: bog je oglasio Sokrata za najmudrijega zato što on jedini zna da ništa ne zna. To ga nije uverilo da čovek ne može ništa znati nego da obično ne mari znati. Zato se svim žarom posvetio tome da ispita svoje i tuđe znanje. Tako se u građana stvorilo mišljenje da on sve zna, jer inače ne bi mogao pokazivati da oni ne znaju. Stoga su veoma mnogi na njega omrzli i stali ga oblagivati da kvari omladinu učenjima sofista: pravi razlog nesu iznosili na svetlost, a svako je u ono doba lako verovao da i on uči isto što i toliki drugi. Omladina se ugledala na njega, pa se i ona stala baviti ispitivanjem ljudi, i otuda se razvilo uverenje da je pokvarena. Prelazeći na samu optužnicu, Sokrat se najpre brani od optužbe da kvari omladinu. Pitanjima koja upućuje Meletu on dokazuje da Melet uopšte ne zna šta je vaspitanje i da niko pametan ne može najerno kvariti svoje učenike. Ali, i kad bi to i bila istina da Sokrat kvari omladinu, on bi to mogao činiti samo nenamerno, a u tome slučaju ne bi zasluživao optužbu i osudu, nego savet i opomenu. Optužbu da odriče bogove Sokrat pobija na taj način što Meleta primorava da tu optužbu pojača do tvrđenja kako Sokrat uopšte ne veruje u bogove. Tako Sokratu polazi za rukom da pobije tu tačku optužbe: on veruje u bogove i demone, i ove smatra za decu bogova; a kad veruje u decu, mora verovati i u roditelje. U produženju optuženik daje suštinu svoga političkog postojanja, i taj deo predstavlja vrhunac njegove odbrane. On kaže, ako ga i osude, on neće biti poslednji, i neka i ne misle da on želi da bude oslobođen osude ako smatraju da je zaslužio; neka ga osude, on se smrti ne boji, jer vrši dužnost i stoji na mestu koje ne može ostaviti. Nije se smrti bojao ni onda kad je stavljan na mjesta gde se može poginuti, pod Potidejom, pod Amfipoljem i kod Deliona. A zašto da se i boji smrti na položaju na koji ga je sam bog postavio? Kad bi ga sud i hteo osloboditi pod uslovom da napusti svoj posao, on ne bi na to pristao. On odaje poštu sudijskoj predusretljivosti, ali će se više pokoravati bogu nego njima, i dokle god bude u njemu daha i snage, neće prestati baviti se ispitivanjem istine i građane savetovati i poučavati. Osuđujući njega, oni osuđuju sebe. “Jer, ako mene pogubite, nećete lako naći drugoga meni slična, koga bi, ako je malo i smešno reći, bog baš poslao gradu na vrat kao na konja koji je, doduše, velik i plemenit, ali baš zbog veličine pomalo spor, i zato mu je potrebno da ga neko kucka ostrugom. Tako, eto, čini mi se, bog je mene gradu dodelio kao takva čoveka, koji će vas bez prestanka po ceo dan, bacajući vam se svugde na ramena, podsticati, i nagovarati, i koriti svakog pojedinog. Ovakav drugi, dakle, neće vam se lako roditi, sugrađani moji, nego ako me poslušate, pošteđećete me. Vi ćete se, možda, ljutiti, kao dremljivi kad ih bude, pa me udariti i, slušajući Anita, lako pogubiti, i zatim ćete ceo ostali život neprestano spavati, ako se bog za vas ne postara i pošalje vam koga drugoga”. Svojim životom i radom on dokazuje protivno onome što tvrde tužioci i javno mnjenje: radio je za dobro građana, pokoravajući se državnim zakonima, božjem pozivu i glasu svoga srca; odbacio je sve prijatnosti života i zapustio svoju domaću privredu, samo da bi druge mogao “podsticati” na vrlinu. Na kraju, se poziva na sjajno svedočanstvo svojih drugova i prijatelja i njihove rodbine. Neće plakati za milost, jer to nije ni lepo, ni pravedno, ni bogu pristupačno. Kad je Sokrat završio svoju odbranu, pozvao je predsednik porotu da glasa. Prema broju glasova kojima je osuđen, čini se da je Sokrat imao uspeha. Od pet stotina i jednog glasa bilo ih je samo dve stotine i osamdeset za to da je kriv, a oslobodilo ga je dve stotine i dvadeset; da je za njega pao još

12

trideset i jedan glas, dobio bi većinu od dve stotine pedeset i jednoga glasa i bio oslobođen. Zatim se prešlo na glasanje o visini kazne. Po atinskom zakonu, optuženik je po izrečenoj presudi imao pravo da i on sa svoje strane predloži kaznu. U drugom delu Odbrana, Sokrat izjavljuje da ga presuda nimalo ne uzbuđuje, jer ona je u stvari njegova pobeda, i razlaže kako ništa nije skrivio, nego je, naprotiv, svojim požrtvovanim radom zaslužio doživotnu hranu u Pritaneju. Ali, ako već treba da za se predloži kaznu, on samo na molbu prijatelja predlaže trideset mina hrane, jer za toliko oni jamče, dok bi sam od svoga najviše mogao da plati jednu minu. Zatim je porota ponovo glasala, i to za predlog ili Meletov ili Sokratov. Utisak koji je Sokrat mogao ostaviti u sudijama drugim predlogom već je unapred uništen prvim: hranom u Pritaneju. Taj predlog uvredio je sudije toliko da ih je kod glasanja o kazni osamdeset više bilo protiv njega negoli kod glasanja o krivici. Tako je osuđen na smrt. U trećem delu, dakle posle izrečene kazne, Sokrat je malo uporniji i sudije, koje su ga osudile, kori i opominje: svojom presudom oni su na grad navukli sramotu, a da su samo još koju godinu pričekali, smrt bi njega ovako stara ionako svalila u grob. A varaju se ako misle da su se sada oslobodili njegova neprijatnog ispitivanja. Biće ih više koji će to isto činiti; on ih je dosad zadržavao, ali poslije njegove smrti neće ih niko više ustaviti. Za one koji su ga optužili kaže da su od istine zaslužili “žig nevaljalstva i nepravednosti”. A one koji su glasali za njegovo oslobođenje teši i sokoli: on je spokojan, jer mu unutrašnji glas ništa ne zamera, a na onom svetu nada se samo boljemu. Jer šta je smrt? Ili je kao san u kome čovek ništa ne sniva ili seoba bogu. Ako je san, onda je ona blagodat, jer celo ovo vreme nije nimalo duže nego jedna takva noć. Ako je, pak, seoba na drugo mesto, gde ne kroje pravdu atinske nazovi sudije, nego prave sudije, Minoj, Eak, Radamant i Triptolem, i gde borave oni koji u svome životu behu pravedni, onda to nije loša seoba. Tu bi se sastao s Orfejem, Musejem, Hesiodom, Homerom, pa s Palamedom i Ajantom Telamonovim, s Agamemnonom, Odisejom i Sisifom i hiljadama drugih i provodio bi onde svoj život istražujući i ispitujući, kao ove na zemlji, ko je od njih mudar, i ko misli da je, a nije. “S njima se onde razgovarati i biti s hjima u društvu i i s p i t i v a t i ih, to bi bilo neizmerno bogastvo”. Sokrat, dakle, i život posle smrti zamišlja kao produženje svoga ispitivačkog posla na zemlji, kao besprekidan duhovni megdan. Poslednja Sokratova želja, u neku ruku testament, jeste želja neka s njegovom decom postupaju onako kao što je on postupao s njima, tj. neka ih opominju i kore ako vide da se brinu za sve pre nego za dušu. “Ali vrijeme je već da odlazim — ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna nego sam bog”. Time se i završava Odbrana Sokratova, jedno od najuzvišenijih djela svjetske književnosti.

13

5 Sokratove škole

Sokratske škole moderni je naziv za pravce u antičkoj filozofiji koji su razvijali Sokratovo učenje ili posebne aspekte njegova učenja. Sokrat nije osnovao nikakvu određenu školu niti je oko sebe okupljao bilo kakvu povezanu zajednicu učenika, svakako ne u onom smislu u kojem će to učiniti Platon u svojoj Akademiji ili Aristotel u svom Likeju.Sokratovi učenici i prijatelji su prema svojim sklonostima nastavili da

produbljuju pojedine aspekte učenja svog učitelja. Tako su se tokom vremena formirale takozvane sokratovske škole. Najznačajnije od njih su megarska, kinička i kirenska.

5.1 Megarska škola

Osnivač Megarske škole bio je Euklid iz Megare koji je smatrao da se elejskom pojmu bića može pridati sadržaj ako se biće identifikuje sa sokratovskim pojmom dobra; u svakom slučaju, pokazalo se da nije uspeo da prevlada apstraktnu prazninu parmenidovskog principa. Odredio je dobro kao jedino postojeće, večno, jednako sebi, premda ga ljudi različito nazivaju; različite vrline tumačio je jednom jedinom vrlinom koja samo menja nazive a ta vrlina je znanje koje je identično s bićem (kao kod elejaca); odbacivao je biće svega osim dobra. Sve to nije pomoglo ni razvoju etike ni razvoju teorije saznanja već samo svedoči o produženju besplodne dijalektike sofistike koja zadržava elejski smer. U oblasti etike megarani nisu uradili skoro ništa; jedino Stilponu (380-300), koji je na kraju postao vođa škole, pripisivana je etička teorija; on je spojio megarsku dijalektiku i etiku kinika i time je uticao na osnivača stoičke škole - Zenona. U metafizici megarani su se ograničili na utvrđivanju jedinstva sveg postojećeg i svojim dokazima sledili su argumentaciju elejaca. Ono što je istinski doprinos megarske škole sastoji se u razvijanju sofističkog umeća - eristiké. Njihovo apstraktno učenje o jedinstvu postojećeg imalo je za posledicu skeptički pogled na sva pojedinačna saznanja a isto tako i negativni odnos spram učiteljske delatnosti. Za Euklida kažu da je u opovrgavanju protivničkih stavova koristio poseban postupak: nije napadao pretpostavke nego je dokazivao apsurdnost zaključaka (deductio ad absurdum). Ovde treba još jednom pomenuti Stilpona (koji je smatrao da na osnovu principa identiteta nijednom subjektu ne treba pripisati predikat koji je od njega različit), kao i Eubulida i Aleksina koji su bili veoma popularno tzv. "začarano zaključivanju" u kome sve mislivo i uzajamno isključujući odgovori na pitanja moraju u sebi sadržati protivrečnost (najpoznatiji su sofizmi: lažljivac, rogati, gomila...).

14

5.2 Kinička škola

Kiničku školu je osnovao Antisten iz Atine(440-368) (u početku učenik Gorgije) koji je nakon smrti Sokrata otvorio školu u Kinosargu u Atini. Ona je svoju veliku popularnost stekla zahvaljujući originalnoj ličnosti Diogena iz Sinope (404-323) koji je zbog falsifikovanja novca morao da pobegne iz svog rodnog grada da bi u Atini praktikovao filozofiju Antistena. Treba još pomenuti Krateta, savremenika Stilpona, koji je razdelio svu svoju imovinu kako bi se mogao posvetiti kiničkom načinu života, zatim njegovu suprugu Hiparhiju, bogatu i učenu, koja je s njim negovala kinički način života i njenog brata Metrokla o kome svedočenja imaju isključivo anegdotski karakter. Kao što su megarani postojećem pripisivali isključivo dobro, tako je za kinike jedinstveni sadržaj i cilj života bila vrlina i s elejskom isključivošću su odbacivali sve druge ciljeve. Ako su i smatrali da se vrlina sastoji u znanju, oni su najveći značaj pridavali praktičnoj strani - dobrim postupcima i sistematskom sprovođenju moralnih pravila u život; naučnim zahtevima pripisivali su značaj samo u onoj meri u kojoj su služili ostvarenju etičkih ciljeva. To je, uostalom, bila posledica i toga što je s obzirom na gnoseologiju Kinička škola stajala na tlu sofističkog skepticizma. Objašnjavajući bit stvari pomoću određenja, Antisten je sledio Sokrata, ali se kasnije, razvijajući svoje stavove, približavao Gorgijinoj tvrdnji da je nemoguće pripisivati nekom subjektu predikate različite od njega te da su mogući samo stavovi identiteta. Odredljivo može biti samo ono što je složeno, dok se sve prosto (pojedinačno) može odrediti samo pomoću njegovog naziva kojim se ne može dosegnuti suština stvari. Tako je kinička teorija saznanja završila u skepticizmu pa je Antisten zastupao sofističko shvatanje o nemogućnosti protivrečnosti. Ovo sofističko ograničavanje saznanja granicama jednostavnih naziva, kao nominalizam, dobilo je polemičku dimenziju istupanjem protiv teorije ideja. Za Antistena i Diogena postojali su samo pojedinačni predmeti, dok su rodni pojmovi bili reči bez sadržaja. Smatrajući da se logički ne može odrediti suština predmeta već samo čulno, za stvarno su priznavali samo ono što se može dosegnuti rukama. Ovo je uticalo na njihovo učenje o vrlini: vrlina je dovoljna da bi se zadovoljio nagon za blaženstvom; vrlina nije samo najviše već i jedino dobro, jedino sredstvo za dostizanje sreće. Osim ovog duhovnog dobra koje nije podložno spoljnim uticajima, kinici su odbacivali i prezirali sve ostale vrednosti koje su cenili drugi ljudi. Jedino vrlina ima vrednost i jedino porok treba izbegavati - sve ostalo je beznačajno, indiferentno. To je razlog što su kinici prezirali bogatstvo, raskoš, slavu, čast, čulnu nasladu i patnju; sledeći ovu misao do kraja, oni su prezirali i svaku radost, stid i običaje, porodicu i otadžbinu. To je razlog što nam je sačuvano mnogo anegdota (posebno o Diogenu), a malo ozbiljnih razmišljanja. Osnovna misao kinika bila bi u tome da pojedinac zavisi jedino od sebe i da mudrac, ovladavši vrlinom koja se sastoji u samodovoljnosti, stoji nasuprot ogromne mase glupaka. Da bi što manje zavisio od spoljnih dobara, mudrac do krajnosti ograničava svoje potrebe: što manje želja to više sreće. Isto tako slobodnim oseća sebe mudrac i spram društva: može da sagleda društvene predrasude i zato ga ne obavezuju ni običaji, ni moral, ni zakoni. Mudracu koji poseduje vrlinu civilizacija nije potrebna i on je se odriče. Sofističko suprotstavljanje prirode i zakona (phýsis - nómos) pretvara se u princip: sve što je stvorio čovek smatra se neprirodnim i izlišnim te kinici propovedaju povratak prirodnom stanju koje oslobađa od opasnosti što ih donosi kultura kao i njena dobra.Ako se danas neki teoretičari4 okreću kiničkoj filozofiji, to je delom zasluga i cinizma koji se nalazi u temelju savremene politike. Reč je o sasvim određenoj filozofiji života koja je sâm život smatrala nečim daleko važnijim od pisanja knjiga. Da li je Diogen iz Sinope napisao Politiku i sedam parodija na tragedije, to je manje važno od anegdota5 koje govore o njemu. Svojim postupcima je zgražavao svoje

15

sugrađane; nazivali su ga psom, što je on s ponosom prihvatao, ali Aleksandar je rekao "da nije Aleksandar voleo bi da je Diogen", a najlepša hetera antičkog sveta Mnesareta, zbog bledoće kože prozvana Frina, činila mu je ono što drugima, normalnim građanima, nije ni za pare. Diogen živi na kraju helenske epohe; on svet više ne shvata tragično i nije melanholičan; njegovo oružje je smeh; on prezire sve ono što njegovi savremenici vide kao izraz visokih vrednosti; boreći se protiv svakog društvenog konformizma, odbacuje stid. U svetu gde slučajnost obesmišljava svako planiranje i gde stari poredak postaje tesan a politika jedina prava opasnost, Diogen sebe određuje kao građanina sveta jer je otadžbina uveliko izgubljena.Na njegovom tragu biće nekoliko stoleća kasnije neuspeli skulptor, retor, potom satirički pisac eseja na moralne teme, savremenik velikog rimskog istoričara i cara Marka Aurelija -Lukijan iz Samosate (120-180).

5.3 Kirenska škola

Potpunu suprotnost sumornoj vrlini kinika je kirenska filozofoja puna životne radosti. Njen vođa je Aristip iz Kirene (435-360) koga je u mladosti u Atinu privukla Sokratova slava. Pred kraj života u svom rodnom gradu je osnovao školu; njegovo učenje oslanja se na Protagoru, kao što se Antistenovo oslanja na Gorgiju. Aristip je razvio relativizam Protagorine teorije opažanja u jednu izuzetnu teoriju osećanja. Čulno opažanje svedoči samo o našim sopstvenim stanjima /tà páthe/ a ne o predmetima koji ta osećanja izazivaju i koji su nedostupnisaznanju. Naše znanje tiče se samo promena u našem sopstvenom biću i samo to je i važno za nas. Osećanja, kojima saznajemo sopstvena stanja uvek su istinita. Zato su se kirenjani skeptički odnosili prema prirodnjačkim istraživanjima. Sledeći Protagorin individualizam kirenjani tvrde da svako može znati samo sopstvena osećanja.Osnovno pitanje kirenjana (kao i mladih kinika) bilo je pitanje u čemu se sastoji blaženstvo. Zato oni, istražujući duševna stanja, istražuju samo osećanje zadovoljstva i nezadovoljstva. Kao što je Protagora teoretske sadržaje opažanja objašnjavao različitim kretanjima, tako su i kirenjani nastojali da osećanja objasne iz različitih kretanja u kojima se nalazi onaj koji ta osećanja ima: laganom kretanju odgovara zadovoljstvo, a brzom nezadovoljstvo; spokojstvo se postiže odsustvom zadovljstva i nezadovoljstva. Na osnovu ove tri mogućnosti postoje: prijatna, neprijatna i srednja stanja. Kako uvek treba težiti zadovoljstvu, to znači da je zadovoljstvo (hedone) jedini cilj (télos) svih naših želja -blaženstvo, najviše dobro. Ono što donosi zadovoljstvo to je dobro, ono što stvara nezadovoljstvo to je loše; sve je ostalo - indiferentno. Hedonizam je odgovor na pitanje o sadržaju pojma dobra; na to pitanje Sokrat principijelno nije odgovorio; Aristip vrlinu identifikuje sa sposobnošću uživanja i vrednost nauke bila bi u tome da ona priprema čoveka za istinska zadovoljstva. Istinsko uživanje postiže se samo posredstvom phrónesis; za to je neophodan razum koji oslobađa od predrasuda i uči kako da se koristimo dobrima života na najrazumniji način. Na taj način mudrac dolazi do uverenosti u sebe samog koja mu ne dozvoljava da se zadovolji nezadrživim tokom spoljašnjeg sveta; to znači da i u uživanju mudrac mora biti svoj gospodar i gospodar onog što ga okružuje. I Kirenjani i Kinici nastojali su da čoveka oslobode od toka svakodnevice: prvi su zahtevali vladanje nad uživanjem a drugi sposobnost samoodricanja; Aristip je prvo smatrao težim no drugo. Naspram kinika koji se udaljavaju od sveta, kirenjani slikaju ideal mudraca kao svetskog čoveka koji uživa u životu, ceni telesna zadovoljstva, duhovne radosti, bogatstvo, ugled i promišljeno koristi predmete i ljude, a da pri tom u svom uživanju nikad ne želi nemoguće, dok u manje srećnim trenucima ume da sačuva mir, spokojstvo i vedrinu duha.Izdvajanje individuuma iz života karakteristično je ne samo za kinike već i za Kirenjane; to se posebno manifestuje u

16

njihovoj ravnodušnosti spram života u državi. Aristip je voleo lutalački život sofiste koji ga je oslobađao učešća u državnim poslovima. Teodor je svojom otadžbinom nazivao svekoliki svet, a patriotsko samopožrtvovanje glupošću nad koju se mudrac mora uzdići; svi ovi stavovi u saglasju su s kiničkim i izraz su dekadencije grčkoga duha. Epoha grčke prosvećenosti potkopala je naivno uverenje u mogućnost čovekovog saznanja i tako zaustavila razvoj istraživanja prirode. Nauci je pretila opasnost da izgubi svoj ugled i upravo zadobijenu samostalnost u pripremi za praktični život. S druge strane, krug naučnih radova sve se više širio pa su od preovlađujućeg značaja bila psihološka istraživanja; fizici su se pridružile logika i etika.Osnovni pojmovi psihičkog života našli su se u istoj ravni s pojmovima fizičkog postojanja. Došlo se do saznanja o značaju subjekta u formiranju čovekovog pogleda na svet; istraživanje pojmova otkrilo je suštinu naučnih zahteva koja je formulisana kao zakon podvođenja pojedinačnog pod opšte. Došlo se do svesti otome da nauka ne može pružiti zadovoljstvo ako čoveka ne nauči tome da razume određenje njegovog života u odnosu na spoljni svet.

17

6 Sokratski dijalog

Sokratski dijalog ili sokratska metoda -- to je postupak kojim je Sokrat prenosio filozofiju svojim učenicima. Kad bi, šetajući Atenom, naišao na nekog tko bi s njime htio razgovarati -- Sokrat ne bi krenuo s dosadnim predavanjem. Naizgled je to običan razgovor između dvije osobe, ali s jednom bitnom razlikom: Jedan od dva sugovornika je učitelj, a drugi učenik.Učitelj ne smije biti netko tko učeniku želi "utuviti u glavu", a isto tako učenik ne smije biti pasivni slušatelj. Prvi postavlja pitanja, a drugi odgovara. Ne mora se nužno slagati, on može zauzeti i potpuno suprotan stav i braniti ga. Na kraju netko pobjeđuje: Pobjeđuje onaj tko je imao uvjerljivije argumente. Kako je učitelj onaj tko zna više, vjerojatno je da će on biti taj pobjednik. Bitno je da u učeniku nastane "Heureka efekt", odnosno osjećaj da je odjednom shvatio bit. Učitelj mora svojim pitanjima učenika voditi do toga.

Sokratova tri sita za tračeve i priče o njegovim prijateljima

Jednog dana potraži Sokrata neki čovek i reče:

“Znaš li šta sam sve čuo o tvome prijatelju?“

“Trenutak.“ odgovori Sokrat. “Pre nego mi ispričaš, voleo bih da prođeš jedan brzi test. Da li si to što mi želiš reći prosejao kroz tri sita?“

“Tri sita?“

“Da.“ odgovori Sokrat.

“Pre nego ispričaš neke stvari o drugome, dobro je da uzmeš malo vremena i proseješ ono što želiš reći. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li proverio da li je istina ono što mi želiš ispričati?“

“Ne, pa i nisam. Nisam video, samo sam čuo kako pričaju.“

“Dobro! Ne znaš da li je to istina“

„Probajmo ponovo. Pokušajmo prosejati drugačije. Sada ćemo uzeti sito Dobrote. Dakle, ono što mi želiš ispričati o prijatelju, je li nešto dobro?“

“Ne, baš je suprotno! Čuo sam kako se tvoj prijatelj loše poneo.“

“Dakle,“ nastavi Sokrat, “želiš mi ispričati loše stvari o prijatelju, a nisi siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuće!“

18

„Još uvek možeš proći test, jer je ostalo još sito Koristi. Je li korisno da mi ispričaš sve što je moj prijatelj uradio?“

“Korisno? Pa i ne, ne verujem da bi ti to moglo koristiti.“

“Dakle,“ zaključi Sokrat, “ono što mi želiš ispričati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zašto bi mi onda pričao? Ne želim ništa znati od onoga što si mi hteo ispričati, i tebi će biti bolje da sve to zaboraviš.“

6.1 Izreke

Bolje je znati malo a korisno, nego mnogo a nekorisno.

Moj savjet je da se oženite. Ako nađete dobru ženu, bićete srećni, a ako ne, postaćete filozof.

Jedina prava mudrost je u saznanju da ništa ne znaš.

Brak je nešto zašto se čovek uvek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi.

Knjige su hladni, ali pouzdani prijatelji.

Lenji nisu samo oni koji ne rade, već i oni koji mogu da rade bolje.

Iskustvo je najbolja škola, samo je školarina vrlo skupa.

Ako čovek želi pomaknuti svet, mora prvo pomaknuti sebe.

Neistražen život nije vredan življenja.

Treba se više bojati ljubavi žene nego mržnje muškarca.

19

7 Zaključak

U društvu svojih poštovalaca pretresao je niz etičkih pitanja, pobijao je sofistički skepticizam,tj. sumnju u mogućnost pravoga spoznavanja,i dokazivao da postoji samo istina, dobro i vrlina, a to čovek može i mora spoznati. Otkrivajući ljudima neznanje i ne odobravajući demokratsko državno uređenje zamerio se Sokrat mnogima i svojim raspravljanjem stekao je mnogo neprijatelja.Sokrat je postao prva žrtva čovekove fanatične težnje za istinom. Kad je bio osuđen, sam on niti je hteo da moli za milost niti je hteo da beži iz tamnice, jer bi time sam sebe izdao, razorio delo svog života, porekao svoju misiju i prestao da bude ono što je on hteo da bude, savestan Atinjanin. Sokrat je sudijama proreka o da će ih po njegovoj smrti, stići mnogo teža kazna nego ona kojom su njega ubili. Atinski revolucionar, Sokrat, za sva vremena doneo je istinu da je vrlina sve u životu, jedina nerazrušiva osnova ljudske sreće. Sokratov pogled na život i savlađivanje života imaju trajnu aktuelnost.Sokrat na kraju nije bio pogubljen zbog religije, koja je bila navedena kao formalni razlog za to što neveruje u bogove u koje veruje država, već je bio politički razlog.Kasnije je bila uviđena greška koja je napravljena nad Sokratom, ali se ništa nije moglo promeniti. Atinski revolucionar za sva vremena, doneo je istinu da je vrlina sve u životu, jedina nerazrušiva osnova ljudske sreće. Njegov značaj ne leži samo u moralnoj jačini nego i u specijalno istorijskoj misiji njegove ličnosti, a ta misija je bila za ono vreme nužna, i u tome je atinski revolucionar jedinstven.

20

8 Literatura

21