1

Biblioteka

PROSVETA

Dek London

ZOV DIVLjINE

Ureuje

ivorad Stojkovi

PROSVETA BEOGRAD

2

Naslov originala

JASK LONDON

THE CALL OF THE WILD

ZORICA DESPI

3

UZ LONDONOV "ZOV DIVLjINE"

Pisac ove knjige, Don Grifit London (1876 1916), zavrio je svoj

pustolovan i plodan ivot u etrdesetoj godini, kada je za sobom imao sedamnaest

godina knjievnog delovanja, i oko pedeset knjiga romana, pria i drugih radova. Pa

ipak, Alfred Kazin, jedan od njegovih kritiara, kae da bi najbolja pria koju bi Dek

London napisao, bila pria o njegovom ivotu.

Oca se jedva seao, ali je iz detinjstva zauvek poneo trag tekog siromatva

svoje porodice. Sav njegov kasniji ivot je otimanje od bede. Ve dosta rano bavio se

raznim poslovima: u svojoj desetoj godini prodavao je novine na ulici, onda se

zaposlio u fabrici konzervi sa zaradom od deset centi dnevno, a zatim je radio u

perionici, tovario ugalj i gusario.

Ropski rad u fabrici nije pogodovao njegovoj nemirnoj i nestalnoj prirodi.

enju za lutanjem po moru i nezavisnim ivotom podsticali su mu i njegovi

poznanici, krijumari opijuma, s kojima je provodio slobodno vreme u zalivu San

Franciska. U svojoj esnaestoj godini, pozajmivi trista dolara, nabavio je mali

jedrenjak sa kojim je i sam krijumario po zalivu. Ubrzo zatim, da bi upoznao obe

strane obalskog ivota, odluio je da se sa svojim brodom prijavi patrolnoj slubi i da

uestvuje u hvatanju krijumara.

Godinu dana posle toga krenuo je za Japan kao obian mornar. Taj dugi put,

uz naporan pad, nije mu doneo nita i on, po povratku, pokuava da se prihvati nekog

ozbiljnijeg posla. Ponovo poinje da padi u fabrici ovoga puta u fabrici jute, koju

je isto tako odmah omrznuo kao i nekada fabriku konzervi. Bio je i u zatvoru, osuen

zbog cvoga skitalakog ivota. Sa osudom, koja mu se inila krajnje nepravednom i

neosnovanom, on je u zatvoru poeo da buntovno razmilja o postojeem drutvu i, u

icto vreme, da cve vie uvia besciljnost svog dotadanjeg ivota. Rezultat svega toga

bila je reenost da ui i da se pripremi za studije. Uio je vrlo vredno i, posle dve

godine docpeo je bio na Kalifornijski univerzitet. U to vreme je otpoeo sa pisanjem

eseja i pria zasnovanim pa linom iskustvu, ili na onom to je dotle bio proitao.

4

Nekoliko takvih pria bilo je objavljeno u kolskim i lokalnim listovima, ali on,

u borbi za uspeh, ve u toj meri postaje nestrpljiv da prekida zapoete studije. Zlatna

groznica u Klondajku odvlai ga sa univerziteta, jer je odlazak na zamrznuti Sever

bio i suvie primamljiv za oveka eljnog da brzo doe do novca i da ih sipa u krilo

svoje sestre. Sa Severa nije doneo zlatni prah, ali je prikupio neto mnogo

dragocenije cvoje utiske u dnevnikim belekama, iz kojih je jednog dana i nastala

knjiga Zov divljine.

Glavna linost ove knjige jeste jedan pas. Zove se Bak, a junak Londonove

prine je ne samo po tom to se o njemu ovde najvie govori, ve i po tome to on, kao

cve glavne linosti u romanima, ima svoje detinjstvo, cvoj zaviaj, ivot pun dogaaja

i podviga, i najzad, jedan krupan preokret koji njegovu sudbinu ini uzbudljivom. Jer,

Bak je poen na toplom Jugu, a na zamrznuti Sever ga je dovela ljudska glad za

zlatom. Njegov ivot se tada sasvim menja, ali on cve tekoe snosi ne samo strpljivo,

ve i sa nekim razumevanjem. Od momenta kada ga njegov gospodar spasava od

smrti, on pokazuje najplemenitije osobine zahvalnosti i odanosti. Dek Londonov Bak

poctaje stvarni junak u svom samopregornom oseanju dunosti i vezanosti za

oveka; pisac tu ivotinju uzdie kao primer ovenosti meu ljudima na tom Severu,

koji ukleto robuju svojoj pohlepi i uzajamno se satiru.

Ali, kada Baku umire gospodar, u njemu se odigrava itava ivotna drama.

Poto je ostao sam, bez oveka, svoga spasioca, kome je bio najverniji prijatelj, u

naem psu se kidaju cve veze sa sredinom u koju je, doveden, zapao. Oseajui u sebi

iskonski zov divljine, Bak se vpaa ivotu svoje prave prirode. Iz Londonovih beleaka

sa Severa, vidi se da je on tamo odicta sreo jednog pca koga je iz doline Santa Klare

doveo sin nekog cydije, pa se moe verovati da je itava ova pria o Baku zasnovana

pa istinitom pievom doivljaju. Pravom umetniku, kakav je bio Dek London, to je

samo doprinelo da njegov roman *Zov Divljine* deluje tako snano, uzbudljivo, i, ppi

tom, neposredno. Otud knjiga koju italac ima u ruci spada ne samo u najpopularnija

ve i najbolja dela ovog amerikog pisca iji je pustolovni ivot toliko mnogo

pomogao njegovom knjaevnom stvaranju, ali ije knjievno stvaranje i slava nisu

mogli pomoi njegovom istroenom ivotu.

Zorica Despi

5

I

PUT U DIVLjINU

Skitaki nagon iz davnina

Niti dugih navika kov;

Iz dubokog, zimskog sna i mira

budi se nanovo predaka zov.

Bak nije itao novine pa nije ni mogao znati za nevolju koja je pretila njemu i

svakom psu jakih miia i dugog, toplog krzna, koji bi se zatekao na itavoj duini od

moreuza Pjudit do San Dijega. Jer su ljuli, kopajui po arktnkoj tmini, naili na neki

uti metal, a onda su razne parobrodske i transportpe kompanije naveliko razglasile to

otkrie, tako da je hiljade ljudi pohrlilo na Sever. Njima su bili potrebii psi jakih

miia za teak rad, i dobrog krzna za polarni mraz.

Bak je iveo u velikoj kui, u sunanoj dolini Santa Klare, na takozvanom

imanju sudije Milera. Kua je bila nedaleko od druma, zaklonjena drveem kroz

koje se nazirala prostrana senovita veranda to je opasivala sve etiri strane kue.

Prilazilo joj se krivudavim, ljunkovitim stazama preko velikih travnjaka, natkriljenim

kronjama visokih hrastova. Zadnji deo imanja bio je jo prostraniji od prednjeg.

Velike tale sa dvanaestak priljivih konjuara i deaka, red lozom obavijenih kuica

za poslugu, beskrajan niz drugih urednih kueraka, venjaka, zelenih panjaka,

vonjaka i jagodnjaka. Osim toga nalazio se tu i crpni ureaj za arterski bunar i veliki

betonirani bazen u kome su se deca sudije Milera brkala u jutarnjim asovima i

osveavala u topla popodneva.

6

Na tom velikom posedu vladao je Bak. Tu se rodio, i proiveo etiri godine

svoga ivota. Bilo je na imanju sudije Milera i drugih pasa. Nije ni moglo da bude bez

njih na tako ogromnom prostoru, ali oni nisu skoro nita znaili. Dolazili su i odlazili,

iveli u natrpanim tenarama, ili neprimeeni boravili u skrovitima kue, kao Tuts,

japanska pudlica ili Izabel, meksika goludravka neka udna bia koja su retko

pomaljala nos ili stupala nogom na zemlju. Pored njih, bilo je i foksterijera, bar

dvadesetak, koji su pretei tektali na Tuts i Izabel kada su izvirivale kroz prozore, a

titila ih je itava legija posluge naoruane metlama i pajalicama.

Ali Bak nije bio ni kuni pas ni pas iz tenare. itavo je kraljevstvo bilo

njegovo. On je uskakao u bazen ili odlazio u lov sa sudijinim sinovima; pratio je Moli

i Alisu, sudijine kerke, u dugim veernjim ili ranim jutarnjim etnjama; u zimske

veeri leao je kod sudijinih nogu pored razbuktale vatre u biblioteci; nosio je sudijine

unuke na leima ili se valjao sa njima po travi, pratio ih u stopu u njihovim

pustolovinama na esmi u dvoritu, pa ak i dalje do konjunice i jagodnjaka. Pun

gordosti i dostojanstva prolazio je pored terijera, a Tuts i Izabel skoro da nije ni

primeivao, jer on je bio kralj kralj nad svim onim to gmie, puzi i leti na imanju

sudije Milera, ubrajajui tu i ljude.

Elmo, njegov otac, ogromni bernardinac, bio je nerazdvojni drug sudije

Milera, a po svemu sudei, Bak je trebalo da ga nasledi. On nije bio toliko veliki

teio je samo sto etrdeset funti jer je njegova majka ep bila kotski ovarski pas.

Pa ipak, kada se na sto etrdeset funti doda dostojanstvo, koje je poticalo od opteg

ugleda i dobrog ivota, priliilo mu je da se ponaa kraljevski. Jo kao tene i tokom

sve etiri godine iveo je ivotom presienog aristokrate; ponosio se sobom, bio . je i

samoljubiv kao to ponekad bivaju seoski plemii zbog svog izuzetnog poloaja. Ipak

se nije pretvorio u razneenog sobnog psa. Lov i slina uivanja u prirodi branili su ga

od sala i jaali mu miie; a njemu, kao pripadniku vrste koja uiva u hladnom

kupanju, ljubav za vodom bila je pravo okrepljenje i sredstvo za odravanje zdravlja.

Tako je iveo pas Bak u jesen 1897. godine kada je trajk u Klondajku

privukao ljude iz itavog sveta na zamrzli Sever. Ali Bak nije itao novine, a nije znao

ni da je Manuel, jedan od batovanovih pomonika, bio veoma nezgodan poznanik.

Manuel je imao jedan ukorenjeni porok. Voleo je da se kocka na kineskoj lutriji. Sem

toga, postojala je kod njega i jedna kobnija slabost verovao je u neki svoj poseban

7

sistem; to ga je sasvim sigurno vodilo u propast. Za igranje po jednom sistemu treba

imati dosta novaca, a nadnica batovanovog pomonika nije bila dovoljna ni da

prehrani enu i brojno potomstvo.

Sudbonosne noi Manuelove izdaje, sudija se nalazio na sastanku u Drutvu

proizvoaa suvog groa, a deaci su se zabavljali organizovanjem atletskog kluba.

Niko ga nije primetio kada je sa Bakom proao kroz vonjak i krenuo samo u etnju,

kako je Bak verovao. Osim jednog jedinog oveka, niko ih nije ni video kako stiu na

malu elezniku stanicu, zvanu Koled Park. Taj ovek je porazgovarao neto sa

Manuelom: a zatim je zazveao novac.

Mogao si da zamota robu, grubo ree stranac; na to je Manuel prebacio

dvostruko, debelo ue oko Bakovog vrata ispod ogrlice.

Ti samo pritegni konopac i to e biti dovoljno, ree Manuel dok je stranac

mrmljao neto u znak odobravanja.

Bak je primio ue sa mirnim dostojanstvom. Zaista, bila je to za njega

neuobiajena predstava: ali nauio je da veruje ljudima koje poznaje i da im priznaje

zasluge za mudrost koja je prevazilazila njegovu sopstvenu. Kada su se krajevi ueta

nali u rukama stranca, on je pretei zareao. Hteo je samo da oglasi svoje

nezadovoljstvo, verujui, u svom ponosu, da e to za njih da znai i naredbu. Ali na

njegovo iznenaenje, ue se stee oko vrata i skoro mu zaustavi dah. U nastupu

razjarenosti on je jurnuo na oveka, koji mu je osujetio napad na pola puta, epao ga

za guu i vetim okretom bacio ga na lea. Tada se ue pritee jo nemilosrdnije, a

Bak se uzalud besno borio sa isplaenim jezikom dok su mu se iroka plea silno

nadimala. Nikada u svom ivotu nije doiveo neto tako gnusno, i nikada nije bio do

te mere besan. Ali snaga ga je izdavala, oi su mu se zastaklile, nije ni bio svestan

kada je na dati znak voz krenuo i njih dvojica ga ubacili u furgon.

Kada se osvestio, prvo je shvatio da ga boli jezik i da se trucka u nekom

prevoznom sredstvu. Promukli pisak lokomotive, prilikom nekog ukrtanja, otkrio mu

je gde se nalazi. Ranije je esto putovao sa sudijom tako da mu ovaj oseaj vonje u

furgonu nije bio nepoznat. Otvorio je oi u kojima je sevao neobuzdan bes otetog

8

kralja. ovek se baci na njegov vrat ali je Bak bio bri od njega. Vilice se sklopie na

ruci i ne popustie sve dok mu jo jednom sva ula ne otkazae.

Spopada ga tako pa gubi svest, ree ovek skrivajui povreenu ruku od

konduktera koga je privukla buka. Gospodar ga alje po meni u San Francisko. Neki

uveni veterinar odande misli da e moi da ga izlei.

to se tie tog nonog putovanja njega je taj ovek nadugako prepriavao

u maloj sobi iza krme na obali San Franciska.

A za sve to dobijam samo pedeset dolara, vajkao se on. Ne bih to ponovo

uradio ni za hiljadu u gotovom.

aka mu je bila zavijena krvavom maramicom a desna nogavica razderana od

kolena do lanka.

A koliko dobija onaj drugi? interesovao se krmar.

Stotinu, bee odgovor. Ni za paru manje nije hteo, svega mi.

To znai sto pedeset, izrauna krmar, pa da zna i vredi toliko.

Otmiar razveza krvavi zavoj i pogleda svoju razderanu ruku. Ako ne

pobesnim...

Ma nee pobesneti, zavrie ti na vealima, nasmeja se krmar i dodade:

Pomozi mi sada dok ne krene sa svojim prtljagom.

Oamuen, sa nepodnoljivim bolom u grlu i jeziku, polumrtav Bak je

pokuavao da se suprotstavi svojim muiteljima. Bacili su ga na zemlju i davili ga

neprestano dok nisu uspeli da turpijom skinu teku metalnu ogrlicu na njegovom

vratu. Odvezae ue i ubacie ga u neki sanduk sa reetkama.

Tu je leao cele te mune noi, pothranjujui svoj gnev i povreeni ponos.

Nikako nije mogao da shvati ta sve to znai. ta su hteli ovi strani ljudi od njega?

Zato su ga ovako sabijenog drali u tom uzanom sanduku? Nije znao razlog, ali ga je

muilo neodreeno oseanje bliske nesree. Skakao je nekoliko puta u toku noi kada

9

su se vrata otvarala, oekujui da ugleda sudiju ili bar deake. A uvek bi ugledao

izbuljeno lice krmara, koje je zurilo u njega pri bledoj svetlosti lojanice. I svaki put

se veseli lave, koji je treperio u Bakovom grlu, pretvarao u besno zavijanje.

Krmar ga nije uznemiravao, a sa svitanjem uoe etiri oveka i pokupie

sanduk. Opet neki muitelji, zakljui Bak, neke odrpane i upave prilike; juriao je i

besneo na njih kroz reetke. Oni su se samo smejali i bockali ga tapovima, koje je on

hitro doekivao zubima sve dok nije shvatio da su oni ba to i eleli. Zbog toga se

zlovoljno oprui i ostavi da mirno prebace sanduk u vagon. Tada su on i sanduk u

kome je bio zarobljen poeli da prolaze kroz mnoge ruke. Prvo su se elezniki

inovnici starali o njemu; prebacivali su ga u drugi vagon; onda ga je kamion vozio

zajedno sa mnogim kutijama i paketima; vozio se parnom skelom; zatim je parnu

skelu zamenio velikim eleznikim skladitem, sve dok ga konano nisu strpali u

vagon brzog voza.

Dva dana i dve noi vukao se taj vagon na repu lokomotive, i dva dana i dve

noi Bak niti je jeo niti pio. Besno je doekivao eleznnke inovnike, i reao dok su

mu se oni svetili zadirkivanjem. Kada se bacao na reetke sav uzdrhtao i zapenuao od

besa, oni su mu se podrugljivo smejali. Reali su i lajali kao odvratni psi, maukali,

pljeskali rukama i kukurikali. Sve je to bilo glupo, znao je, i zato je jo vie vrealo

njegov ponos, i bes je u njemu sve vie rastao. Glad mu nije toliko smetala, ali se

mnogo muio zbog vode i e mu je raspaljivala srdbu do grozniavog bunila. U

stvari, kako je bio napetih nerava i veoma razdraljiv, zlostavljanje ga je bacilo u

groznicu, koju su jo podstakli i njegovo zapaljeno grlo i oteen jezik.

Teila ga je samo jedna stvar: ue mu nije bilo na vratu. Ta injenica im je

davala nezasluenu prednost; sada kada je bez njega, pokazae on ve njima. Nee mu

vie nikada namai drugo na vrat. U to je bio siguran. Dva dana i dve noi nije jeo ni

pio, a u toku tih muenja nakupilo se u njemu toliko besa da je zlo ekalo svakoga ko

mu se prvi suprotstavi. Sa zakrvavljenim oima preobrazio se u pravog pobesnelog

avola. Toliko se izmenio da ga sudija ne bi uopte poznao; a elezniki inovnici eu

sa olakanjem odahnuli kada su ga na stanici Sitl skinuli sa voza.

etiri oveka su ga oprezno prenela iz vagona u malo, visokim zidovima

opasano dvorite. Neki snaan ovek u crvenom demperu izie i potpisa knjigu

10

koijau. Bak je slutio da je to sledei muitelj pa je besno nasrnuo na reetke. ovek

se zlokobno nasmeja i donese sekiru i batinu.

Neete ga sada valjda pustiti? upita koija.

A to da ne, odgovori ovek, zamahnuvi sekirom da otkuje sanduk.

Ona etvorica, koja su donela sanduk, razbeae se za tren oka i popee se na

visoki zid, da sa sigurnog mesta posmatraju prizor.

Bak je nasrtao na drvo koje je pucalo, zabadao zube u njega, cepao ga i borio

se sa njim. im je sekira udarala sa spoljne strane, on je doekivao iznutra, reao je i

urlikao gonjen divljom eljom da izae, a ovek u crvenom demperu je sasvim mirno

nameravao da ga pusti.

Eto ti sada, crvenooki avole, ree on kada je otvor bio dovoljno veliki da

Bak moe da proe. U isto vreme zameni sekiru batinom u svojoj desnoj ruci.

Bak je zaista i liio na crvenookog avola kada se je nakostreene dlake,

zapenuen, sa ludakim besom u zakrvavljenim oima ustremio da jurne. Pravo na

oveka usmerio je svojih sto etrdeset funti besa, nabijenih muenjem tokom ovih

dveju noi. U skoku, ba kada su mu eljusti bile spremne da epaju oveka, oseti

udarac koji ga zaustavi i on samrtniki stisnu zube. Prevrnuo se i udario o zemlju

leima i bokovima. Nikada ranije nije osetio udarce batine, i nije shvatao ta se to

deava. Sa reanjem, koje je delom liilo na lajanje, a vie na urlikanje, skoi na noge

i vinu se kroz vazduh. I opet dobi udarac, koji ga sravni sa zemljom. Ovoga puta je

shvatio da je to batina, ali njegov ludaki bes nije znao za opreznost. Juriao je

desetak puta i uvek je batina odbijala njegov skok i bacala ga na zemlju.

Posle jednog strahovito estokog udarca, posrnuo je suvie oamuen da bi i

dalje juriao. Zateturao se, krv mu je liptila iz nosa, usta i uiju, njegovo divno krzno

bilo je natopljeno i zamrljano krvavom sluzi. ovek mu je priao i udelio jo jedan

strahovit udarac u nos. Sve to je do sada izdrao nije se moglo uporediti sa ovim

estokim bolom. Razjareno urliui skoro kao lav, on se jo jednom baci na oveka.

Ali ovek, premestivi batinu iz desne ruke u levu, uhvati ga hladnokrvno za donju

11

vilicu i poe da ga cima. Bak opisa puni krug u vazduhu i zapoe drugi, ali tada tresnu

o zemlju glavom i prsima.

Nasrnuo je i poslednji put. ovek mu je pripremio silan podmukli udarac, koji

je namerno uvao za kraj i Bak se sklupa i pade, izgubivi potpuno svest.

Ovaj se ne ali sa psima, kaem vam ja, ree oduevljeno jedan sa zida.

Radije bih svaki dan krotio konje a nedeljom i po dva puta, odgovori

koija, koji se pope u kola i potera konje.

Baku se povratila svest ali ne i snaga. Leao je gde se sruio i posmatrao

oveka u crvenom demperu.

Odaziva se na ime ,Bak, ree ovek za sebe, ponavljajui krmarevo

pismo, koje ga je obavetavalo o poiljci sanduka i njegove sadrine. E, pa dobro,

Bak, junae, nastavi ovek blagonaklonim tonom, imali smo malu guvu, a najbolje

to moemo da uinimo je da se na tome stvar svri. Nauio si gde ti je mesto, a ja

znam svoje. Budi dobar i sve e biti dobro. Bude li rav, isterau ti te bubice iz glave.

Razume li?

Dok je govorio, gladio je bez straha glavu koju je maloas tako nemilosrdno

udarao i, mada se Bakova dlaka kostreila na svaki dodir ruke, izdrao je to bez

protesta. Kada mu je ovek doneo vodu udno je pio, a kasnije se naklopio na veliko

pare presnog mesa, sve komad po komad, iz ovekove ruke.

Pobedili su ga (znao je to), ali ga nisu slomili. Uvideo je, jednom zasvagda, da

se ne moe meriti sa ovekom koji ima batinu u ruci. Dobio je lekciju koju nikada u

svom ivotu nije zaboravio. Ta batina je znaila otkrie za njega. Ulazio je u carstvo

iskonskog zakona, i stigao je do pola puta. injenice ivota dobile su suroviji izgled; i

dok im se hrabro suprotstavljao, budila se u njemu skrivena pronicljivost njegove

prirode. Kako su dani prolazili, pristizali su drugi psi, u sanducima, na uzicama, neki

pokorno, neki opet buntovno sa urlikom kao to je i on doao; svi bez razlike,

posmatrao ih je, podvrgavali su se volji oveka u crvenom demperu. I svaki put, dok

je gledao surovu predstavu, Baka je lekcija pogaala kako treba: ovek sa batinom je

zakonodavac, gospodar koga treba sluati, mada se ne treba neminovno i povinovati.

12

to se tie poniznosti, Bak nikada nije mogao da se osea krivim, iako je video i

potuene pse kako se uvijaju oko oveka, mau repom i liu mu ruku. Video je i

jednog nepomirljivog i neposlunog psa, koji je najzad bio ubijen u borbi za prevlast,

S vremena na vreme dolazili su neki stranci, uzrujano razgovarali i na sve

mogue naine se ulagivali oveku u crvenome demperu. Tada bi novac prelazio iz

ruke u ruku, a stranci odvodili sa sobom io jednog ili vie pasa. Bak se pitao kuda su

to odlazili, jer se nikad nisu vraali; strahujui od budunosti, svaki put bi se radovao

kad bi ga mimoili u izboru.

Najzad je doao red i na njega u vidu omanjeg, smeuranog oveka koji je

govorio nekim iskvarenim engleskim sa prostakim uzvicima koje Bak nije

razumevao.

Do sto avola! uzviknuo je kada mu je pogled pao na Baka. Silan je ovo

pas! Koliko trai?

Tri stotine, a i to je kao poklonjeno, brzo odgovori ovek u crvenom

iemperu. To je ionako dravni novac i ti nee nita uariti, je'l da. Perolte?

Perolt se nasmeja. S obzirom da je, zbog neobino velike potranje, cena

psima skakala u nebesa, to nije bila prevelika suma za tako lepu kvotinju. Kanadska

vlada nee izgubiti, niti e njene poiljke biti sporije prenoene. Perolt je bio dobar

poznavalac pasa i im je ugledao Baka, znao je da se takav nae jedan u hiljadu

Ili jedan u deset hiljada, pomisli on.

Bak vide kako novac pree iz ruke u ruku i nije se iznenadio kada je Rukdova,

dobrodunog njufaundlandskog psa, i njega poveo mali smeurani o vek. Tada je

poslednji put video oveka u crvenom demperu, a kada su Rundov i on sa palube

Narvala bacili pogled na Sitl koji se udaljavao, bio je to i zadnji pogled na topli Jug.

Perolt je poveo njega i Rundova na donju palubu i predao ih tamnoputom dinu po

imenu Fransoa, Perolt je bio francuski Kanaanin, a Fransoa francuskokanadski melez

i, dva puta crnji. Bila je to nova vrsta ljudi za Baka (bilo mu je sueno da jo mnoge

sretne), i mada nije oseao nikakvu naklonost, u njemu je raslo neko potovanje za

13

njih. Shvatio je brzo da su Perolt i Fransoa pravini ljudi, tihi i nepristrasni u deljenju

pravde, a suvie dobri poznavaoci pasa da bi iko mogao da ih izigra.

Na donjoj palubi Narvala, Bak i Rundov su se pridruili dvojici drugih pasa.

Jedan od njih je bio veliki, sneno beli pas sa picbergena, koga je odande poveo neki

kapetan kitolovac, a koji je kasnije pratio i geoloka istraivanja u Barensovom moru.

Bio je ljubazan, ali nekako izdajniki, sa osmehom na licu smiljao je

podmukle trikove, kao na primer kada je ukrao Bakovu hranu jo kod prvog obroka.

Bak je jurnuo da ga kazni, ali Fransoa zafijuka biem kroz vazduh zakaivi pravo

prestupnika; i poto Baku nita drugo nije ostalo, on poe da gloe kost. Fransoa se

lepo poneo, zakljui on, i melezov ugled poe da raste u Bakovim oima.

Onaj drugi pas nije nastojao da se zblii sa njima, ali nije pokuavao ni da

potkrada doljake. Bilo je to neko sumorno, mrzovoljno bie i stavljao je jasno do

znanja Rundovu da jedino eli da ga ostave na miru, ili ak i vie od toga : da e

biti nevolje ako ga ne puste na miru. Zvao se Dejv, jeo je i spavao, ili zevao u

meuvremenu, nita ga nije zanimalo, ak ni kada je Narval proao kroz moreuz

kraljice arlote, kada se brodi ljuljao, tonuo i ponovo izbijao na povrinu kao

orahova ljuska. Bak i Rundov su se uzbuivali i skoro divljali od straha, a Dejv bi

samo podigao glavu kao da ga sve to gnjavi, udostojio bi ih jednim ravnodunim

pogledom, zevnuo i opet zaspao.

Danima i noima brodi se trzao uz neumorni ritam propelera i mada su svi

dani bili slini, Bak je shvatao da je vreme postajalo sve hladnije. Najzad, jednoga

jutra propeler se zaustavi a Narval preplavi atmosfera uzbuenja. Osetio je Bak, kao i

drugi psi, da predstoji neka promena. Fransoa im je stavio ogrlice oko vrata n poveo

na palubu. Zakoraivi na hladno tle Bakove ape zapadoe u neto belo, kaasto,

nalik na blato. On poskai natrag frkui. A to belo je padalo i odozgo. On se stresao,

ali jo toga popada po njemu. Radoznalo onjui, onda liznu. See kao vatra, a u

sledeem trenutku nestaje. Bio je zbunjen. Pokuao je opet, i opet isto. Posmatrai su

se grohotom smejali, on se stideo, nije znao zbog ega. U stvari bio je to njegov prvi

susret sa snegom.

14

II

ZAKON BATINE I ZUBA

Bakov prvi dan na obali Deja bio je prava mora. Svaki trenutak ispunjen

okom i iznenaenjem. Otrgli su ga iznenada iz jezgra civilizacije i prebacili u srce

praiskonske sredine. Nije ovo vie bio dokoni, suncem obasjani ivot u kome se

besposlii i dosauje. Ovde se nije znalo za mir i odmor, a sigurnosti ni za trenutak.

Bila je to neprestana zbrka i akcija, a svakog trenutka ivot i udovi bili su u opasnosti.

Morao je da bude oprezan, jer ovi psi i ljudi nisu bili gradski psi i ljudi. Svi su odreda

bili divljaci, koji ne poznaju druge zakone osim zakon batine i zuba.

Nikada ranije nije imao prilike da vidi da se psi bore ovako kako su se ovi

kurjaci borili, i njegovo prvo iskustvo donelo mu je nezaboravnu pouku. Bilo je to,

dodue, iskustvo drugoga, inae, kako ne bi ostao iv, ne bi mogao njime ni da se

koristi. Rundov je bio rtva. Bili su smeteni pored nekog stovarita grae, kada je

Rundov na svoj prijateljski nain hteo da se priblii jednom eskimskom psu velikom

kao pravi vuk. Rundov je bio dva puta vei od njega. Bez ikakvog upozorenja, samo

jedan skok kao munja, metalno kljocanje zuba, korak unazad isto tako brz i lice

Rundova osta razderano od oka do eljusti.

Bio je to vuji nain borbe napasti i ukloniti se, ali i vie od toga. Trideset

ili etrdeset eskimskih pasa dotralo je na mesto borbe, zatvorilo krug oko onih koji

dele megdan; mirno i napregnuto su ekali. Bak nije razumeo tu njihovu napregnutost,

niti je shvatio zato se stalno oblizuju. Rundov jurnu na svog protivnika, koji ga jo

jednom napade n poskoi u stranu. Njegovo sledee jurianje doekao je ovaj svojim

prsima na jedan udan nain i oborio ga. Nikada vie nije Rundov stao na svoje noge.

15

Taj trenutak su ekali eskimski psi. Ustremili su se na njega, reei i tekui, a on

natkriljen masom telesa zapita u samrtnnkom ropcu.

Sve se to odigralo tako brzs i neoskivano, da js Bak bio zaprepaen.

Primetio je da je pic isplazio svoj crveni jezik kao da se smeje; video je da Fransoa

zamahuje sekirom i utrava meu pse. Pored njega bila su jo tri oveka sa batinama, i

oni su mu pomogli da ih rastera. To nije dugo trajalo. Dva minuta posle Rundovljevog

pada i zadnji napada bio je oteran. A pas je leao oputeno bez znaka ivota na

krvavom, ugaenom snegu, bukvalno raskomadan, dok je nad njim tamnoputi melez

strahovito psovao. Ta scena je esto uznemiravala Baka u snu. Dakle, tako se bore.

Nema potene borbe. Jedan pad, i svreno je s tobom, dobro, pobrinue se on da mu

se to ne desi. pic je opet isplazio jezik i smejao se, a od tog trenutka Bak ga je

strano i beskrajno omrzao.

Jo se nije ni povratio od udara koji mu je nanela tragina smrt Rundova, kada

ga doeka drugi. Fransoa mu namesti kaieve i konopce. Bile su to uzde, onakve

kakve su kod kue konjuari stavljali konjima. I kao to je ranije video da rade konji, i

njega su tako uposlili, da vue Fransoa na sankama do ume na kraju doline i da se

vraa sa tovarom drva. Mada mu je ponos bio silno povreen to su ga pretvorili u

tegleu ivotinju, bio je isuvie mudar da bi se opirao. Pokorio se i vukao to je bolje

mogao, iako mu je sve to bilo novo i udno. Fransoa je bio strog, zahtevao je krajnju

poslunost, koju je postizavao svojim biem; Dejv, ve iskusan u vui, zubima je

ispravljao Bakove pogreke, grickao ga je za slabine kad god bi Bak skrenuo. pic je

bio voa, isto tako veoma iskusan, i kada nije uvek mogao da se doepa Baka, otrim

reanjem bi izraavao negodovanje ili veto prebacivao svu svoju teinu na uad da bi

Baka naterao da ide kako treba. Bak je lako uio i, pod zajednikim starateljstvom

svoja dva lruga i Fransoa, upadljivo js napredovao. Pri povratku u logor znao je ve

dobro da treba da stane na uzvik ho i da krene na poziv napred, da se na

okukama blago okree i da se uva rudnjaka kada su ih ia nizbrdici natovarene

saonice udarale u pete.

Tri odlina psa, ree Fransoa Peroltu. A taj Bak vue kao lud. Obuiu ga

brzo, kao nikoga do sada.

16

Tog popodneva Perolt, koji se urio da krene zbog poiljke, vratio se sa jo

dva psa. Zvao ih je Bili i Do, dva brata i dva prava eskimska psa. Iako od iste majke,

razlikovali su se kao dan i no. Bilijeva jedina mana bila je krajnja dobrodunost, dok

je Do bio sasvim drugaiji, mrzovoljan, uvuen u sebe, sa veoma zlim oima i stalno

je reao. Bak ih je drugarski prihvatio, Dejv ih nije ni primeivao, a pic je odmah

poeo da napada prvo jednog pa drugog. Bili je dobronamerno mahao repom, a onda

pobegao kada je shvatio da je dobronamernost bila uzaludna, lanuvi (jo uvek

dobronamerno) kada su mu se picovi otri zubi zarili u slabine. Ma koliko veto pic

kruio oko njega, Do se hitro okretao na zadnjim apama i uvek ga doekivao,

nakostreene dlake, zabaenih uiju, reei i zavijajui. Sa eljustima koje su se brzo

sklapale, sa oima koje su se demonski sijale bio je olienje ratobornog uasa.

Toliko je on strano izgledao da je pic morao disciplinovano da se povue; a da bi

prikrio svoj poraz, okrenuo se miroljubivom Biliju koji je sve vreme cvileo, i oterao

ga u logor.

Pred vee, Perolt je osigurao jo jednog psa, starog eskimca, dugakog,

mravog, sa oiljcima na licu od mnogobrojnih borbi i sa jednim okom, koje je

upozoravalo na hrabrost i nametalo potovanje. Zvao se Soleks, to znai Ljutko. Kao

i Dejv, i on nije traio nita, nije davao nita i nita nije ni oekivao: ali kada je polako

i odmereno stupao meu njih, ak ga je i pic ostavljao na miru. Imao je jednu

osobenost, koju je Bak na nesreu morao da otkrije. Nije voleo da mu se prilazi sa one

strane na kojoj nije imao oka. Bak se sasvim sluajno ogreio, i njegovo prvo saznanje

donelo mu je razderano rame do kosti, tri ina dubine. Od tada je Bak izbegavao tu

stranu i njihovo prijateljstvo nije vie nita remetilo. Soleksova jedina i vrlo jasna

elja, kao i kod Dejva, bila je da ga puste na miru. U stvari, svaki je od njih imao i

ivljih ambicija, za koje e Bak tek docnije saznati.

Te prve noi Bak je imao da rei problem spavanja. Osvetljeni ator je toplo

delovao posred ove snene ravnice. Kada je on, sasvim prirodno, uao u ator Perolt i

Fransoa su ga tako zasuli psovkama i raznim posuem da mu je trebalo vremena da se

povrati od zaprepaenja, a onda je posramljen izaao u hladnu no. Duvao je hladan

vetar i otro tipao i nagrizao ranu na njegovom ramenu. Legao je na sneg i

pokuavao da zaspi, ali od silnog mraza poe da drhti i ustade. Bedan i neutean

tumarao je kroz logor, da bi samo shvatio da je jedno mesto hladnije od drugog.

17

Ponegde su ak divlji psi juriali na njega, ali on bi nakostreio svoju grivu i reao

(brzo je uio) tako da su ga oni putali da mirno nastavi svoj put.

Najzad se setio neeg. Vratie se da vidi kako su njegove kolege to reavale.

Na njegovo iznenaenje svi su oni nekuda nestali. Nastavio je da luta, traio ih je i

opet se vraao. Da nisu u atoru? Ne. To nikako ne moe da bude, inae ne bi njega

onako izbacili. Gde su onda mogli da se sklone? Sputena repa i drhtei, sav

izgubljen, besciljno je kruio oko atora. Odjednom mu tle nestade pod prednjim

nogama i on potonu. Neto se komealo pod njegovim nogama. Tre se unazad reei,

sav nakostreen i uplaen od nevidljivog i nepoznatog. Ali ga kratko prijateljsko

cviljenje odvai i on krenu da ispituje. Do nozdrva mu dopre topal dah i tu, sklupan,

udobno je leao Bili. On zacvile moleivo, poe da se previja i uvija da bi pokazao

dobru volju i nameru, ak liznu Bakovo lice svojim toplim vlanim jezikom.

Jo jedno saznanje. Znai tako se to reava. Pun poverenja Bak izabra mesto i

uurbano, sa ono malo preostale snage, poe da kopa rupu za sebe. Za tren oka toplina

njegovog tela ispuni skrovite i on zaspa. Prethodni dan bio je dug i veoma naporan i

on je spavao duboko i udobno, mada je nekoliko puta zareao i kostreio se muen

tekim snovima.

Probudila ga je graja u logoru koji je ustajao. U prvi mah nije znao gde se

nalazi. Sneg je napadao u toku noi i potpuno ga zavejao. Sneni zidovi su ga sabijali

sa svih strana i zapljusnu ga silan talas straha straha koji oseaju zveri pred

zamkom. Taj znak ga natera da se vrati na itav svoj ivot, na ivote svojih predaka,

jer on je bio pripitomljeni pas, nepravedno pripitomljen, koji iz svog linog iskustva

nije mogao da zna za zamke, niti za strah. Svi miii mu se instinktivno zgrie, dlake

na vratu i ramenima se nakostreie i sa divljim krikom baci se uvis, u bletavi dan,

podiui itav oblak snega oko sebe. Kada se doepao tla, ugledao je snegom

pokriveni logor, koji se prostirao pred njim, i shvati gde se nalazi i priseti se svega to

je preiveo od trenutka kada je krenuo u etnju sa Manuelom, pa do jame koju je sebi

iskopao prethodne noi.

Fransoa ga vikom pozdravi. ta ti rekoh? viknu on Peroltu. Taj Bak veoma

brzo ui.

18

Perolt ozbiljno klimnu glavom. Kao kurir Kanadske vlade, koji nosi vane

poiljke, eleo je da sebi obezbedi najbolje pse i injenica da je stekao Baka inila ga

je neobino srenim.

Za nepuni sat jo su se tri eskimska psa prikljuila zaprezi, tako da ih je bilo

ukupno devet; ne proe ni etvrt sata, svi su bili upregnuti i lelujava zaprega je jurila

prema Deja Kanjonu. Bak je bio zadovoljan to je krenuo i mada je posao bio veoma

naporan, uvideo je da nema nekog naroitog razloga da ga prezire. Iznenadio ga je

zanos koji je nadahnjivao itavu zapregu, a koji je i na njega polako prelazio;

naroito su ga udile promene na Dejvu i Soleksu. U zaprezi su bili sasvim drugi psi.

Sva njihova pasivnost i ravnodunost je nestala. Bili su brzi i vredni, brinuli se za

dobar ishod vue, estoko se uznemiravali zbog svega to je moglo da uspori

napredovanje, bilo to odlaganje ili neka zbrka. Izgledalo je da je taj napor u zaprezi

predstavljao najvii izraz njihovih bia, smisao ivota, jedinu stvar koja im je pruala

radosti.

Dejv je bio rudnjak pas uz same saonice, ispred njega je vukao Bak, zatim

Soleks; ostali su se nizali ispred njih, sve jedan po jedan do prednjaka, a to mesto je

zauzimao pic.

Baka su namerno postavili izmeu Dejva i Soleksa da bi mogli da ga

obuavaju. Sposoban uenik, a oni sposobni uitelji, nisu mu nikada dozvoljavali da

dugo grei koristei za uenje svoje otre zube. Dejv je bio ispravan i veoma mudar.

Nikada ne bi ugrizao Baka bez razloga, a nikada nije propustio da to uini kada je bilo

potrebno. Kako mu je Fransoa sa svojim biem potpomagao, Bak je shvatio da e

jevtinije proi ako odmah ispravi pogreku nego da se protivi. Jednom, za vreme

kratkog zastoja, kada se zapetljao u konopce i zbog toga za kratko vreme odloili

polazak, Dejv i Soleks poletee na njega i primerno ga kaznie. Konopci se jo gore

zamrsie, ali je od tada Bak strogo vodio rauna da mu se to vie ne dogodi; i pre nego

to se dan zavrio, on je tako savladao svoj posao da su njegovi drugovi prestali da ga

kinje. Fransoa je sve ree fijukao biem, a Perolt ga je ak poastvovao: paljivo mu

pregledao noge.

Bila je to naporna vonja itavog dana uz kanjon, kroz Oviji Logor, pored

Terazija i kroz umu, preko gleera i snenih nanosa od po stotinu stopa visine, zatim

19

preko ilkotskog Razvoa koje lei izmeu slane i slatke vode i pretei uva tuni i

usamljeni Sever. Ili su bre pored jezera, koja su se nizala jedno za drugim i

isnunjavala kratere ugaenih vulkana. Kasno te noi stigli su u ogromni logor na vrhu

jezera Benet, gde su hiljade kopaa zlata gradili amce u oekivanju da se led otopi.

Bak iskopa rupu za sebe i spavao je snom iscrpljenog pravednika, ali ga suvie rano

izvukoe u hladnu tamu i zajedno sa drugovima upregoe u saonice.

Toga dana prevalili su etrdeset milja po utabanom snegu; sutradan i nekoliko

sledeih dana probijali su sami stazu i sa mnogo vie napora postigli manje. Po

pravilu, Perolt bi iao ispred zaprege i svojim krpljama gazio sneg da bi olakao njima

pozadi. Fransoa je upravljao sankama, ponekad bi njih dvojica izmenjali mesta, ali ne

esto. Perolt je urio i ponosio se svojim poznavanjem leda, a takvo poznavanje bilo

je neophodno, jer je jesenji led tanak, a na brzacima ga ak nije ni bilo.

Dani su se nizali jedan za drugim, Bak je radio u zaprezi. Podizali su logor

skoro uvek po mraku, a praskozorje ih je zaticalo na stazi sa miljama za sobom. Logor

su uvek postavljali poto bi ve pao mrak, pojeli po pare ribe, i uvukli se u sneg da

spavaju. Bak je uvek bio mrtav gladan. Funta i po osuene ribe, njegov deo, kao da je

svakog dana padao u bezdan. Nikad mu nije bilo dovoljno i zbog gladi je stalno patio

od greva. Drugim psima, zbog toga to su teili manje i bili ve priviknuti na ovakav

ivot, jedna funta bila je dovoljna da ih odrava u dobroj kondiciji.

Ubrzo je prestao da bude probira; izgubio je odliku svog ranijeg ivota. Jeo je

odmereno, dok nije uvideo da njegovi drugovi im zavre svoj deo prelaze na njegovu

porciju. Nije mogao da je odbrani. Dok bi se on izborio sa dvojicom ili trojicom,

hrana je ve iezavala u guama drugih. Da bi to ispravio, jeo je njihovom brzinom, a

toliko ga je glad muila da je bio spreman da uzme i ono to mu ne pripada.

Posmatrao je i uio. Kada je video kako Pajk, jedan od novih pasa, vet zabuant i

kradljivac, prepredeno krade pare slanine, dok je Perolt bio okrenut leima, Bak je

odluio da ve sutradan to isto ponovi dva puta, odvukavi itavu komadinu. Digla se

velika uzbuna, ali na njega ak ni sumnja nije pala, a Dab, nezgrapni eprtlja, koga su

uvek uspevali da uhvate, bi kanjen za Bakovo nedelo.

Ta prva kraa pokazala je da je Bak u stanju da se odri u toj neprijatnoj

severnjakoj sredini. Pokazala je i njegovu prilagodljivost, njegovu sposobnost da

20

prihvati i promenjene uslove, jer bi nedostatak tih sposobnosti sigurno znaio brzu i

uasnu smrt. Pored toga, to je znailo i propadanje ili razbijanje njegove moralne

linosti, jalov posao i optereenje u ovoj nemilosrdnoj borbi za opstanak. To je

odgovaralo atmosferi ljubavi i drugarstva na Jugu, gde se potovala privatna svojina, i

lina oseanja; ali na Severu, gde su vladali batina i zub, samo bi se ludak obazirao na

takve stvari, pa ukoliko bi ih i primeivao, bio bi osuen na siguran. neuspeh.

Nije to Bak izmislio. On je samo bio promuuran, i nesvesno se priuio na nov

nain ivota. Nikada nije pobegao iz borbe, bez obzira na njen ishod. Ali batina

oveka u crvenom demperu ulila mu je daleko osnovnijei iskonskije principe.

Civilizovan, mogao je nekada i da pogine za neki moralni princip, recimo da odbrani

bi sudije Milera; njegovo potpuno udaljavanje od civilizacije ogledalo se u

sposobnosti da izbegava moralne principe, pa ak i da im uzmie. Nije krao da bi se

time uveseljavao, nego zato to su mu creva krala. Nije krao javno, nego kriom i

lukavo iz potovanja prema batini i zubu. Ukratko, sve to je radio bilo je lake uraditi

ba tako nego drugojaije.

Razvijao se (ili nazadovao) brzo. Miii su mu ovrsli kao gvoe i postao je

neosetljiv za obian bol. Postigao je i unutarnju i spoljnu razboritost. Jeo je svata, ma

kako gadno i nesvarljivo to bilo; a kada je ve jednom progutao, stomani sokovi su

upijali i najsiuniji deli hrane; krv je to raznosila do krajnjih delova tela i pretvarala

u najtvre i najotpornije tkivo. Izotrili su mu se i vid i ulo mirisa, a sluh se razvio do

takve otrine da je ak i u snu uo najslabiji um i raspoznavao da li je taj um vesnik

dobra ili zla. Nauio je da izgrize led koji se skupljao izmeu prstiju, kao i da razbija

led na vodi, da bi ugasio e. Dizao bi se na zadnje noge, a ukruenim prednjima

udarao u led. Odlikovao se naroitom sposobnou da nanjui vetar i da ga predvidi za

itavu no unapred. Iako je vazduh bivao bez daka, on bi kopao jamu pored drveta ili

obale, a vetar koji je kasnije neizbeno nailazio zaticao ga je dobro zatienog i

udobno smetenog.

Nije se on samo iskustvom uio, nego su dugo uguivani instinkti poeli da

oivljavaju. Generacijama sticana pripitomljenost naputala ga je. Nekim nejasnim

putevima vraao se u poreklo svoje vrste, u vreme kada su hajke divljih pasa krstarile

iskonskim umama i klanjem dolazile do svoje hrane. Nije mu predstavljalo tekou

da u borbi razdire, kida ili da protivnika rani brzim vujim ujedom. Tako su se borili i

21

njegovi zaboravljeni preci. Ubrzavali su navikavanje na stari nain ivota, i sve one

stare smicalice, koje su oni utisnuli u potomstvo svoje vrste, postajale su i njegove.

Primao ih je bez mnogo napora i bez razmiljanja, kao da su mu uvek bile svojstvene.

A kada bi u tihim hladnim noima uperio svoju njuku prema zvezdama i zavijao

dugo i kao pravi vuk, to su njegovi preci, pomrli i u pepeo pretvoreni, kroz njega i

kroz vekove zavijali i podizali njuke prema zvezdama. Njegovo zavijanje bilo je i

njihovo, i ozvuavalo je njihov bol i sve ono to su tiina, studen i tama izazivali u

njima.

I tako, kao primer da je ivot orue u tuim rukama, drevna pesma je brujala u

njemu i on se vraao svome rodu; vraao se jer su ljudi pronali uti metal na Severu,

jer plata batovanovog pomonika Manuela nije mogla da podmiri sve potrebe

njegove ene i mnogobrojne izdanke sline svome ocu.

22

III

PRAISKONSKI NAGON ZVERI

Jak praiskonski nagon zveri tinjao je u Baku, i pod surovim uslovima ivota u

zaprezi postajao je sve snaniji. Ali je ipak pritajeno jaao. Njegova novosteena

lukavost uila ga je ravnotei i savlaivanju. Isuvie je bio zaokupljen

prilagaavanjem novom ivotu da bi mu sve to prijalo, a borbu ne samo da nije

zapodevao nego je izbegavao kadgod je mogao. itav njegov stav bio je promiljen.

Nije upadao u prenagle i brze akcije; ak i u estokoj mrnji koju je oseao prema

picu, uzdravao se od svakog napada.

S druge strane, verovatno to je u Baku nasluivao opasnog protivnika, pic

nije proputao nijednu priliku da upotrebi svoje zube. esto je skretao sa svoga puta

da gurne Baka i uporno nastojao da zapodene kavgu, koja je mogla da se zavri samo

pogibijom jednog od njih dvojipe.

Jo na poetku putovanja umalo da nije dolo do tog sukoba, ali ih je omeo

jedan neobian sluaj. U smiraj dana zaustavili su se na pustoj i turobnoj obali Jezera

Le Bar; a pomrina i meava, vetar koji je sekao kao usijan no primorali su ih da

lutaju i da trae mesto za logor. Gore nije moglo da im se desi. U pozadini se dizala

ogromna stena, a Perolt i Fransoa su morali da zaloe vatru i da prostru opremu za

spavanje na samom zaleenom jezeru. ator su ostavili u Deju, da bi lake putovali.

Nekoliko balvana, koje je nanela voda, obezbedili su im vatru, ali ona je najzad

propala kroz led i ostavila ih da veeru pojedu u mraku.

Bak je iskopao sebi sklonite pod jednom stenom. Ona je bila tako udobna i

topla da je nerado napustio kada je Fransoa delio ribu koju je najpre otkravio nad

23

vatrom. im je zavrio svoju porciju vratio se jami. U meuvremenu neko je ve

zauzeo. Jedan lave pun upozorenja stavio mu je do znanja da je pic taj prestupnik.

Do sada je Bak izbegavao svau sa svojim neprijateljem ali ovo je prevrilo svaku

meru. Riknu zver u njemu. Jurnu na pica tako besno da su se oboje iznenadili,

naroito pic, jer ga je dosadanje iskustvo sa Bakom uveravalo da je njegov

protivnik jedan neobino stidljiv pas, koji je zahvaljujui samo svojoj teini i veliini

neto uspevao.

Fransoa je isto tako bio iznenaen kad su dva psa sklupana izletela iz jame, i

nasluujui povod svae doviknu Baku: Dr' ga, Bak, pokai jednom tom dripcu.

I pic je bio raspoloen za borbu. Besno je urlikao od oduevljenja i obigravao

oko Baka oekujui povoljnu priliku da kidie. I Bak, koji je isto tako bio oran i

obazriv, vrebao je zgodu da napadne. Tada se desilo ono neoekivano, jedan dogaaj

koji je njihovu borbu za prevlast odgodio za daleku budunost, onda kada za sobom

budu imali mnogo preenih i ispaenih milja u zaprezi i u radu.

Peroltova psovka, odjek udarca batine po nekoj koatoj grbai, i bolno

skianje objavili su poetak urnebesa. Nanjuivi logor neke dlakave prilike,

izgladneli eskimski psi, iz nekog indijanskog sela osamdeset do stotinu njih

odjednom preplavie predeo. Uvukli su se dok su se Bak i pic borili, a kada su

Fransoa i Perolt jurnuli meu njih sa velikim motkama, oni su pokazali zube i

uzvraali napade. Izbezumio ih je miris hrane. Perolt spazi jednog kako zari glavu u

kutiju sa hranom. Udari ga jako motkom po rebrima, a kutija sa hranom pade na

zemlju. Za trenutak, dvadesetak izgladnelih divljaka poe da grabi hleb i slaninu.

Udarali su po njima nemilice. Oni su reali i zavijali pod kiom udaraca dok su se

ludaki borili za poslednju mrvicu hrane.

Kada su psi iz zaprege zaplaeni pourili u svoja sklonita, divlji napadai

jurnue na njih. Bak nikada nije video takve pse. Izgledalo je kao da e kosti da im

probiju kou. Bili su to samo kosturi, pokriveni nabranom prljavom koom, sa vatrom

u oima i penom na ustima. Ludilo od gladi uinilo ih je uasnim, nepobedivim. Niko

nije mogao da im se suprotstavi. Kod prvog juria, psi iz zaprege se uspee uz stenu.

Baka saletee tri divljaka i za tren oka razderae mu glavu i ramena. Nastala je

zastraujua buka. Bili je plakao kao i obino. Dejv i Soleks, sa kojih je kapala krv iz

24

bezbroj rana, borili su se'jedan pored drugog. Do je kljocao zubima kao avo.

Njegovi zubi su se sklopili oko prednje noge jednog divljeg eskimskog psa i slomiln

je. Pajk, zabuant, jurnu na opavu ivotinju i polomi joj vrat brzim ujedom i trzajem.

Bak epa za grlo jednog zapenuenog napadaa i krv iknu iz vratne ile. Topli ukus

krvi podstaknu ga na jo jai bes. Baci se na drugog i u isto vreme oseti kako se u

njegov vrat zarivaju neiji zubi. Bio je to pic koji je podlo napadao sa strane.

Perolt i Fransoa prvo raistie prostor oko svoga logora, onda pojurie da

spasu pse. Divlji talas izgladnelih zveri kotrljao se pred njima, i Bak se oslobodi

protivnika. Ali samo za trenutak, jer su ova dvojica morala da se vrate da opet

spasavaju hranu, a eskimci su ponovo navalili na pse. Bili, kome je strah ulio hrabrost,

jurnu kroz obru divljaka i pobee preko leda. Pajk i Dab su trali za njegovim

petama a ostali za njima. Kad se i Bak pripremao da pojuri, primeti krajikom oka da

je pic spreman da ga napadne sa oiglednom namerom da ga obori. Ako bi se

jednom naao pod ovolikom masom eskimaca, nita ga ne bi spaslo. Zato skupi snagu

i odbi picov napad, onda polete preko jezera.

Docnije kada su se njih devetorica preivelih sakupili, poee da trae zaklon

u umi. Iako ih niko nije gonio, bili su u alosnom stanju. Svaki je imao etiri do pet

rana, a neki su bili i veoma ozbiljno povreeni. Dab je bio ranjen u zadnju nogu; Doli,

poslednji eskimski pas, pripojen zaprezi u Doji, imao je razderano grlo; Do je

izgubio jedno oko; a dobroduni Bili sa jednim raskomadanim uvom plakao je i

skiao celu no. Kada su u zoru oprezno odgegali do logora, videli su da su razbojnici

otili i da su Perolt i Fransoa jako neraspoloeni. Nestala im je poslednja zaliha hrane.

Divlji eskimski psi su pregrizli uzde i atorsko platno. U stvari, pojeli su sve to je

moglo da se pojede, i nita im nije izmaklo. Pojeli su i par Peroltovih cipela od

jelenske koe, kone delove zaprenog remenja pa ak i bi. Fransoa se prenu iz

alosnog razmiljanja da bi pogledao svoje ranjene pse.

E, moji prijatelji, ree on blago, moda ete n pobesneti od ovih ujeda.

Moda e svi pobesneti, prokleti bili! ta ti misli, Perolte?

Perolt zatrese glavom sumnjivo. etiri stotine milja ga je delilo od Dausona i

teko bi podneo da besnilo izbije meu njegovim psima. Dva sata psovanja i krpljenja

i uzde su dobile svoj oblik, a ukrueni od rana psi su krenuli probijajui se s mukom

25

kroz najtei deo prtine koji su ikada sreli, a i najteim delom puta to im je ostao do

Dausona.

Reka Trideset Milja iroko se prostirala i njena brza voda prkosila je mrazu a

samo kod virova i na mirnim mestima zadravao se led. Da bi se ireli tih trideset

uasnih milja trebalo im je est dana napornog tegljenja. Zaista su bile uasne, jer je

svaka stopa predstavljala opasnost po ivot i pasa i ljudi. Perolt, koji je iao napred i

izviao, dvanaestak puta je propadao kroz led i spasavao ga je samo dugi tap koga je

on tako drao da preprei rupu koju bi njegovo telo napravilo. Cia je jo trajala,

termometar je pokazivao pedeset stepeni ispod nule; svaki put kada je propao kroz

led, morao je da loi vatru i da sui odeu da bi nekako ipak ostao u ivotu.

Nita ga nije moglo obeshrabriti. Zbog svoje upornosti bio je i izabran za

vladinog glasonou. Nije uzmicao pred opasnou, odluno je, od ranog jutra do

mraka, izlagao svoje sitno smeurano lice mrazu i borbi. Hodao je obalom po ivici

leda koji se lomio i pucao pod nogama, ne pomiljajui da zastane. Jednom su i

saonice propale sa Dejvom i Bakom, i skoro smrznute su ih izvukli napolje. Kao i

obino spasla ih je vatra. Pokrivao ih je prilino debeli sloj leda a Fransoa i Perolt su

ih terali da tre oko vatre da bi se otkravili, i u toj trci vatra ih je ak i oprljila.

Jednom drugom prilikom, pic je propao i povukao celu zapregu sve do Baka,

koji je, odupirui se prednjim nogama o klizavu ivicu leda to je na sve strane pucao,

vukao itavom snagom unazad da ih spase. Iza njega Dejv je snano vukao a i

Fransoa je teglio iz petnih ila.

Jo jednom se ledena ivica raspukla i jedino su se mogli spasti penjanjem uz

stenu. Perolt se uspeo nekim udom, dok se Fransoa molio da se udo desi; i poto su

sve kaieve opreme sastavili u jedno dugako ue, poeli su da diu pse na vrh stene,

jednog po jednog. Fransoa se zadnji popeo, posle eaonica i tovara. Tada su poeli da

trae neko zgodno mesto za silazak, a mogli su sii opet jedino pomou konopca. No

ih je ponovo zatekla na reci sa etvrt milje preenog puta u toku dana.

Kad su stigli do mesta Hutalinkva i do vrstog leda, Bak je bio pogpuno

iscrpljen. Ostali psi su se nalazili u slinom stanju. Da bi nadoknadio izgubljeno

vreme, Perolt ih je gonio od jutra do mraka. Prvog dana su preli trideset i pet milja do

26

Big Salmona; idueg dana jo trideset i pet milja do Litl Salmona, a treeg dana

preavi etrdeset milja dospee u blizinu FajvFingersa.

Bakove ape nisu bile tako vrste i otvrdle kao noge eskimskih pasa.

Omekale su tokom mnogih pokolenja, od onog dana kada je neki ovek iz peine ili

sa reke pripitomio i poslednjeg divljeg pretka. itavog dana hramao je od bolova i

im su se ulogorili, on je pao kao protac. Iako gladan, nije se ni pomerio da uzme

svoju porciju ribe, tako da je Fransoa morao da mu je donese. Osim toga, Fransoa mu

je trljao noge itavih pola sata posle veere a rtvovao je i vrhove svojih mokasina da

bi napravio etiri naglavka za Baka. Bilo je to veliko olakanje i Bak je jednog jutra

ak izmamio osmeh na izboranom Peroltovom licu, jer je Fransoa zaboravio da mu

navue naglavke, pa je Bak leao sa sve etiri noge uvis i nije hteo da se pomeri s

mesta bez njih. Kasnije su i njegove noge ovrsle, i iznoena obua mu nije vie bila

potrebna.

Jednog jutra dok su se uprezali u mestu Peli, Doli, koja nikada nije bila nimalo

nametljiva, iznenada pobesne. Poela je otegnuto da zavija kao vuk, a od tog zavijanja

srce se paralo i psi se kostreili od straha. I Doli jurnu na Baka. On nije nikada ranije

video pobesnelog psa i nije imao razloga da se boji besnila; ipak, osetio je da je to

neto uasno pa pobee u panici. Jurio je napred a Doli na svega jedan korak iza

njega, daui i sva zapenuena. Niti je ona mogla da ga sustigne, toliko je on

pomamno jurio, niti je on mogao da joj utekne, toliko je bila besna. On projuri kroz

poumljeni deo ostrva, spusti se do niih predela, pree kanal pun santi leda, dohvati

se drugog ostrva, pa treeg, zavi unazad prema glavnom delu reke i u oaju poe da

ga prelazi. Iako se nije osvrtao, oseao je njeno brektanje za leima. Fransoa ga dozva

sa daljine od etvrt milje i on udvostruenom brzinom jurnu natrag, jo uvek samo za

korak izvan opasnosti. Bolno dahui verovao je svim svojim biem da ga jedino

Fransoa moe spasti. Melez, drei sekiru u pripravnosti, zveknu njome po glavi

pobesnelu Doli u trenutku kada je Bak kao munja projurio pored njega.

Bak se zatetura prema saonicama, pade iscrpljen, bespomoan, bez daha. To je

bila prilika za pica. On jurnu na Baka, i dva puta zari zube u bespomonog

neprijatelja i razdera meso do kosti. Fransoa ga oinu, a Bak je uivao posmatrajui

batine kakve niko od pasa do tada nije dobio.

27

Pravi avo, taj pic, primeti Perolt. Jednog dana e ubiti ovog Baka.

Bak je kao dva avola, prihvati Fransoa. Posmatram ja tog Baka i siguran

sam, sluaj ti mene, da e ga jednog dana spopasti pakleni bes i da e da skrcka ovog

pica pa e samo da mu ispljune kosti na sneg. Sigurno, kaem ti ja.

Od tada, nastade otvoreni rat meu njima. pic kao prednjak i priznati

gospodar zaprege oseao je da od tog udnog junjaka preti opasnost njegovoj vlasti.

A Bak mu je stvarno bio udan, jer od mnogih pasa sa Juga koje je on poznavao,

nijedan nije mogao dostojno da se prilagodi ivotu u logoru i u zaprezi. Svi su bili

mekuci, umirali od rada, mrazeva i izgladnelosti. Bak je bio izuzetak, jer je samo on

mogao da se odri i da se po snazi, surovosti i lukavstvu meri ak sa eskimskim

psima. Bio je on i vlastoljubiv pas, a injenica da je batina oveka u crvenom

demperu izbila iz njega svu slepu odvanost i nepromiljenost u borbi za prevlast,

inila ga je jo opasnijim. Bio je prepredeniji od ostalih pasa i sa velikim iskonskim

strpljenjem prieljkivao je svoj trenutak.

Neizbeno je moralo doi do sukoba oko prevlasti. Bak ga je eleo. elela ga

je njegova priroda jer ga je obuzela ona nerazumljiva strast za radom u zaprezi i

putovanjima ona strast koja do zadnjeg daha prikiva pse za akciju, koja ih mami da

radosno umiru u amovima, a kida im srca ako ih odvoje od zaprege. Tom strau se

odlikovao Dejv, zadnji u zaprezi, Soleks kada je teglio svom snagom; ta strast ih je

proimala kada su polazili iz logora, i od zlovoljnih i naduvenih ivotinja pretvarala ih

u portvovana, oduevljena, ambiciozna bia; ta strast ih je bodrila itavog dana a

naputala ih je tek u jami, u logoru nou, da bi utonuli u sumorni nemir i

nezadovoljstvo. Ta strast gonila je pica da kanjava pse kada su greili ili remetili

red u zaprezi ili se krili u vreme prezanja. Ta strast je i uinila da se pic boji Baka

kao mogueg voe. A odatle je poticala i Bakova strast.

On je otvoreno ugroavao vlast voe. Jednoga dana naao se izmeu ggaca i

nekih zabuanata kada je pic hteo da ih kazni. A to je namerno uinio. Jedne noi

sneg je mnogo napadao, a ujutru Pajka, zabuanta, nigde nije bilo. Sklonio se u svoju

jamu, jednu stopu ispod snega. Fransoa ga je dozivao i uzaludno traio. pic je bio

uasno besan. Besneo je kroz logor, njuio i otkopavao svako mogue mesto reao je

tako uasno da je Pajk drhtao u svom skrovitu.

28

Kad se Pajk najzad pojavio na zemlji, pic jurnu na njega da ga kazni a Bak

besno ulete meu njih. Bilo je to sasvim neoekivano i tako dovitljivo izvedeno da

pic podskoi unazad i pade. Pajk, koji je kukavno cvokotao, skupi svu hrabrost kod

takve otvorene pobune i jurnu na svog oborenog vou. Bak, koji je potenu igru kao

pravilo ve davno zaboravio, stuti se na pica. Ali Fransoa, prigueno se smejui

njihovom sukobu, nepokolebljiv u deljenju pravde, donese svoj korba i udari po

Baku svom snagom. To nije uspelo da odvue Baka od oborenog protivnika, sve dok

se u ovu igru nije umeao i deblji kraj korbaa. Poluonesveen od udaraca, Bak se

povlaio a korba je udarao po njemu dok je pic estoko kanjavao Pajka, estog

prestupnika.

Sledeih dana, to su se vie pribliavali Dausonu, Bak je nastavljao da

posreduje izmeu pica i prestupnika; radio je to veto i obino kada Fransoa nije bio

u blizini. Bakova pritajena pobuna izrodila je i pojaala optu neposlunost. Jedino se

Dejv i Soleks nisu meali ali ostali psi, nije se znalo ko je gori. Stvari nisu vie tekle u

redu. Neprestano su se bockali i svaali. Iza uestalih neprilika uvek je stajao Bak. I

Fransoa je imao pune ruke posla jer je stalno strahovao od te borbe na ivot i smrt za

koju je znao da e se odigrati ranije ili kasnije; esto su ga nou agori svae i razdora

meu drugim psima dizali iz postelje, bojei se da je to obraun izmeu Baka i pica.

Zgodna prilika nikako da iskrsne a oni stigoe do Dausona jednog sumornog

popodneva. Velika borba je jo uvek predstojala. Tu su naili na mnotvo naroda i

bezbroj pasa, koji su svi vredno radili. Izgledalo je da ih neki nepisani zakoni gone da

rade. Po itav dan vukli su duge zaprege goredole uz glavnu ulicu a i nou su se

mogli uti njihovi praporci. Teglili su drvo za brvnare, drvo za ogrev, prevozili do

rudnika i radili sve one poslove koje su u dolini Santa Klare obavljali konji. Bak je

sretao i pse sa Juga, ali su ostali uglavnom bili eskimski psi. Svake noi, obino u

devet, dvanaest ili u tri izjutra, izvodili su svoju nonu popevku, tajanstveno i jezovito

pevanje kome se Bak sa zadovoljstvom pridruivao.

Sa severnom hladnom svetlou iznad glava ili sa zvezdama koje podrhtavaju

u ledenoj noi, sa ukoenom i smrznutom zemljom pod snenim pokrivaem, ovo

pevanje eskimskih pasa moglo je da znai prkoenje ivotu; ali kako je to bilo setno,

otegnuto zapevanje sa polujecajima, liilo je vie na sam ivot. Bio je to glasom

izraeni bol bitisanja. Bila je to stara pesma, stara kao i samo poreklo jedna od

29

prvih pesama tek nastalog sveta, iz vremena kada su pesme bile tune. Sadravala je

jade nebrojenih pokolenja, jadikovanje koje je tako udno uznemiravalo Baka. Kada

je on tuio i cvileo od bola ivota, bio je to i:stari bol njegovih divljih predaka, strah i

tajanstvenost tame i studeni, jedini razlog za takvo oseanje. To to je takvo zapevanje

moglo da uzbudi Baka, dokazivalo je i njegovu spremnost da se kroz doba vatre i

krova nad glavom vraa do skrivenih poetaka ivota, do doba jadikovanja.

Posle sedam dana provedenih u Dausonu spustili su se niz strmu obalu pored

Baraka na Jukonski put i krenuli natrag u Dajiu i Slanu Vodu. Perolt je nosio poiljke

jo hitnije od onih koje je doneo; osim toga, uhvatio ga je radni elan i nameravao je da

ovom prilikom pree rekordni put godine. Nekoliko stvari su mu ile na ruku. Odmor

od nedelju dana povratio je i pse i oni su se nalazili u odlinom stanju. Put koji su

prevalili, kasniji putnici su utabali. Osim toga policija je uredila da se na svake dvetri

milje postave skladita hrane za pse i ljude. Tako je Perolt krenuo s lakoom.

Stigli su prvog dana u Siksti Majlz, to je znailo ezdeset milja trke; drugog

dana su napredovali uz reku Jukon prema Peliju. Takva sjajna vonja kotala je

Fransoa velikih napora i muka. Podmukla pobuna koju je predvodio Bak razorila je

jedinstvo zaprege. Nije vie izgledalo kao da jedan pas vue saonice. Bakov podstrek

dovodio je buntovnike do svih moguih sitnih ispada. pic nije vie predstavljao vou

koga su se bojali. Nekadanji uasan strah je nestao i oni su smatrali da su jednaki i

prkosili njegovoj vlasti. Jedne noi, Pajk mu je ukrao pola ribe i progutao pod

Bakovim pokroviteljstvom. Jedne druge veeri, Dab i Do su se borili sa picom i

naterali ga da se prvi okane kazne koju su zasluili. ak se i dobroduni Bili promenio

i nije vie moleivo cvileo kao ranije. Kad god bi se Bak pribliio picu, reao je i

zloslutno se kostreio. Ponaao se u stvari kao pravi siledija, i epurio se pred samim

picovim nosem.

Opadanje discipline odraavalo se i na odnose meu psima. Svaali su se i

gloili vie nego ikad, tako da je logor ponekad liio na pravu ludnicu. Jedino su Dejv

i Soleks ostali isti, mada su neprestane prepirke i njih razdraivale. Fransoa je

izgovarao udne varvarske psovke i od besa udarao bespomono po snegu i upao

kosu. Bi je stalno fijukao meu psima, ali je bilo slabe koristi od toga. im bi

okrenuo lea oni bi opet poinjali. titio je pica svojim biem dok je Bak titio

itavu zapregu. Fransoa je znao da je Bak vinovnik sveg zla, a Bak je i mislio da on to

30

zna, ali je bio dovoljno pametan da ga nikada ne uhvate na delu. Predano je vukao u

zaprezi, jer mu je rad stvarno priinjavao radost; ipak mu je priinjavalo vee uivanje

da seje razdor meu svojim drugovima i da mrsi uad.

Na uu reke Tahkine, jedne noi posle veere, Dab naie na zeca, ustremi se i

promai ga. U sekundi itava zaprega jurnu. Na stotinu jardi od njih nalazio se logor

severozapadne policije sa pedesetak pasa, sve sami eskimci, koji se pridruie hajci.

Zec pojuri niz reku, zavi kod nekog malog potoka pa u zamrzlo korito. Trao je lako

po snegu a psi su s mukom krili put za njim. Bak je predvodio hajku od ezdeset

snanih pasa kroz mnoge zavijutke, ali nikako nije mogao da ga stigne. Zec je trao

polegnuto, strasno ciei i svojim divnim telom u skokovima odmicao po bledoj

meseini. Skok po skok, nalik na neko bledo privienje, zec je grabio napred.

Buenje starih nagona, koje u datim trenucima odvodi ljude iz bunih gradova

u ume i polja da bi ubijali olovnim zrnima izbaenim pomou hemijskog dejstva,

strast za krvlju, radost ubijanja sve je to Bak oseao samo jo daleko prisnije. Jurio

je na elu opora, gonio divlju ivotinju, ivo meso, da je ubije svojim zubima i da

svoju njuku zamoi do oiju u toplu krv.

Postoji neki zanos koji obeleava vrhunac ivota a posle koga se ivotna linija

sputa. Paradoks ivota i jeste u tome da taj zanos dolazi ba onda kada je bie u

najveem naponu snage, a on se pojavljuje i predstavlja neto van ivota, zaborav na

ivot oko sebe. Taj zanos, taj zaborav na ivot javi se umetniku, sakupi sve u njemu i

izbija iz njega kao oganj; javi se vojniku, kada opijen borbom na bojnom polju ne zna

za milost; javio se Baku koji je predvodio hajku, i sa starim vujim urlikom leteo za

hranom to je jo iva i bei pred njim po meseini. Ozvuio je dubine svoje prirode,

delove koji su dublji i od njega samog i koji vode nazad u samu utrobu vremena.

Nadvladala je ista ivotna nabujalost, talas plime u njegovom biu, savrena radost

svakog posebnog miia, zgloba i ile. Sve to nije bila smrt, sve to js bilo uareno i

neobuzdano izraavao je njegov pokret, dok je leteo likujui pod zvezdama i preko

lica mrtve, nepokretne materije.

pic, hladan i proraunat ak i u svom najviem zanosu, napustio je opor i

presekao uzan pojas zemlje gde je potok napravio jedan zavijutak. Bak nije znao za tu

preicu i dok je jurio okukom a ledeno privienje zeca proletalo pred njegovim oima,

31

opazi jo jednu veu priliku kako skae sa obale pravo na putanju zeca. Bio je to pic.

Zec nije mogao da skrene i kada su mu picovi beli zubi slomili vrat u letu, pisnuo je

prodorno kao to bi riknula progonjena zver. Na taj pisak, na krik ivota to se

survava sa najvie take u zagrljaj smrti, itav opor za Bakovim petama satanski

zaurla od radosti. Bak nije ni glasa pustio. Nije se zaustavio. Jurnuo je na pica, i

jurio pored njega rame uz rame. Skoro mu je dodirivao vrat. Valjali su se po snegu

sitnom kao prah. pic brzo stade na poge kao da nije ni bio oboren, razdera Bakovo

rame i odskoi. Dva puta mu kljocnue zubi kao elina eljust zamke i dok se

povlaio da nae vre uporite, kezio se i reao.

Bak je odmah shvatio. Doao je trenutak, borba na smrt. Dok su reei

obigravali jedan oko drugog, uiju zabaenih unazad. vrebajui priliku za napad, Baku

se uini da mu js taj irizor poznat. Izgledalo mu je da se setio svega ume

pokrivene snegom, zemlje i meseeve svetlosti i borbenog zanosa. Nad belinom i

tiinom mudrovala je tajanstvena mirnoa. Ni najslabiji daak u vazduhu nita se

nije kretalo, ni listi nije zadrhtao, jedino se vidljivi dah pasa lagano dizao i nestajao

negde u ledenom vazduhu. Tada ovi psi, u stvari pripitomljeni kurjaci, za tili as

zavrie sa zecom; onda prioe i okruie ih puni iekivanja. Bili su mirni, oi su im

svetlele a dah se lagano dizao. Baku ovo nije bilo ni novo ni udno ovaj prizor

starih vremena. Bilo je kao da je uvek tako bilo, kao po nekom utvrenom redu.

pic je bio iskusan borac. Od picbergena, po celom Arktiku pa preko Kanade

i Barensovog mora, on je borbom uspevao da nadjaa i pobedi sve mogue pse. Bak

se odlikovao estokim besom ali nikada i slepim. U elji da ugrize i uniti nikada nije

zaboravljao da i neprijatelja goni ta ista elja. Nikada nije juriao dok nije bio

spreman da se odupre juriu; nikada nije napadao dok nije prvo odbranio napad.

Bak se uzalud trudio da zarije svoje zube u vrag ovog velikog belog psa. Kad

god su zubi pokuavali da prodru do mesa, uvek bi udarali u nicove zube. Zubi su

udarali u zube, a njuke postale iseene i krvave. Bak nije mogao da prodre kroz

odbranu svoga neprijatelja. Pade u vatru i zasu pica bujicom juria. Stalno je

pokuavao da se doepa sneno bele gue gde je ivot kucao tako blizu povrine, ali

ga je pic svaki put doekivao zubima i odskakao. Meutim, Bak je opet juriao

toboe prema grlu, a onda bi iznenada povlaio glavu i savijao se da bi udario pica

32

ramenom kao ovan, da ga obori. Ali umesto toga, kod svakog takvog pokuaja

Bakovo rame bivalo je razderano, dok je pic lagano odskakivao u stranu.

pic nije imao povreda, a Bak je krvavio i teko disao. Borba je postajala

oajnika. itavo vreme tih, vuji krug ekao je da dovri psa koji padne. Kako je

Bak poeo da se zanosi a pic neprestano da juria na njega, on je jedva uspevao da se

odri na nogama. Jednom pade i itav krug od ezdeset pasa krenu napred; ali on se u

skoku uspravi a krug se povue i nastavi da eka.

Bak je imao jednu veliku osobinu matu. Borio se instinktom a mogao je

isto tako da se bori i glavom. Jurio je kao da pokuava onaj stari trik ramenima, ali u

zadnjem trenutku spusti se na sneg i njegovi zubi epae picovu prednju levu nogu.

Slomljena kost je krckala a beli pas je stajao pred njim na tri noge. Tri puta je Bak

pokuavao da ga obori, pa kad ne uspe, ponovi trik i slomi prednju desnu nogu.

Uprkos bolu i bespomonoj situaciji pic je ludaki pokuavao da se odri. Primetio

je kako se utljivi krug uagrenih oiju sa isplaenim jezicima i srebrnastom parom

koja se dizala oko njega zatvara, kao to je esto viao sline krugove da se zatvaraju

nad njegovim pobeenim neprijateljima u prolosti. Samo ovoga puta on je taj

pobeeni.

Nije bilo nade za njega. Bak je bio neumoljiv. Milost pripada sredinama sa

blaom klimom. Pripremao je poslednji napad. Krug se toliko suzio da je oseao dah

eskimaca na svojim bedrima. Video ih je iza pica i sa dve strane kako se spremaju na

juri, oiju uperenih u njega. Nastao je kratak predah. Svaka ivotinja bila je

nepokretna kao da se pretvorila u stenu. Samo je pic podrhtavao i kostreio se dok je

antao napred i nazad i reao sa stranom pretnjom, kao da hoe da zaplai smrt koja

mu je lebdela nad glavom. Tada Bak skoi i odskoi i punim udarcem ramena udari u

picovo rame. Tamni krug se pretvori u mrlju na snegu obasjanom meseinom i pic

je nestajao pod tom mrljom. Bak je stajao i posmatrao Bak pobednik. Pobedio je

iskonski nagon zveri, koji je uinio da on u tome ak i uiva.

33

IV

KOME PRIPADA VOSTVO

A, ta ti ja rekoh, pravo sam kazao da je taj Bak avo i po.

Tako je govorio Fransoa sledeeg jutra kada je video da pica nema i da je

Bak sav izranjavljen. Privukao ga je vatri da bi pri svetlosti pregledao rane.

Taj pic se pakleno borio, ree Perolt dok je posmatrao otvorene isekotine i

rane na Baku.

A ovaj Bak se borio dva puta gore, odgovori Fransoa. Sada emo bar

dobro ii. Nema vie pica, i sigurno je da nee vie biti nevolje.

Dok je Perolt raspremao logorske stvari i tovario ih na saonice, Fransoa je

prezao pse. Bak se namesti tamo gde bi pic, voa, trebalo da stane; ali Fransoa, ne

primetivi ga, dovede Soleksa na to mesto. Po njegovoj oceni, Soleks bi bio najbolji

voa. Bak besno jurnu na Soleksa, odgurnu ga i stade na njegovo mesto.

E, ej, stani, uzviknu Fransoa udarajui ga veselo po bedrima. Gle ti ovog

Baka. Ubi pica pa misli da on treba da preuzme njegov posao. Goni se, viknu on ali

Bak ni da mrdne.

Fransoa ga epa za potiljak iako je on pretei reao, odvue ga na stranu i

smesti Soleksa. Starom psu, Soleksu nije se sve ovo svialo i jasno je stavljao do

znanja da se boji Baka. Fransoa ostade uporan, ali im se okrenuo, Bak opet pomeri

Soleksa, koji nije ni eleo da ostane na tom mestu. Fransoa se naljuti.

Udesiu ja tebe. ekaj samo, viknuo je i dokopao teku batinu.

34

Bak se seti oveka u crvenom demperu i lagano se povue; nije ni pokuavao

da se ubaci na to mesto kada je Soleks bio doveden. Kruio je oko batine, reao

ogoreno i besno, motrio kako bi mogao da je mimoie ako je Fransoa baci na njega,

jer je znao kako stvari stoje kada je batina u pitanju.

Fransoa je nastavio svoj posao, pa pozvao Baka da ga upregne na staro mesto

ispred Dejva. Bak uzmae dvatri koraka, Fransoa poe prema njemu a Bak se povue

jo dalje. Fransoa baci batinu mislei da se Bak nje plai. Bak se javno bunio. Nije on

hteo samo da izbegne batinanje, hteo je da postane prednjak. Na to je imao prava,

zasluio ga je i nee se zadovoljiti manjim.

Perolt doe u pomo. Jurili su ga skoro itav sat. Bacali batinu na njega. On je

izmicao. Psovali su njega i njegove pretke i sve ono to e doi posle njega do

poslednjeg pasjeg pokolenja, i svaku dlaku na njemu i svaku kap krvi iz njegovih

vena; on je jedino reanjem odgovarao na psovke i drao se van njihovog domaaja.

Nije pokuao da pobegne, vrteo se po logoru, jasno pokazujui da e se vratiti.i biti

dobar, ako se udovolji njegovoj elji.

Fransoa sede i poe da se ee po glavi. Perolt pogleda na sat i opsova. Vreme

je letelo i ve su itav sat izgubili. Fransoa se jo uvek ekao po glavi. Onda zavrte

glavom, nasmeja se snishodljivo na kurira koji slee ramenima pokazujui na taj nain

da su pobeeni. Fransoa ode do Soleksa i pozva Baka. Bak se nasmeja onako kako se

psi smeju ali jo uvek na odstojanju. Fransoa skide ue sa Soleksa i odvede ga na

njegovo staro mesto. Psi su stajali upregnuti u saonice u jednom nizu, spremni za

pokret. Za Baka je postojalo jedno jedino mesto na elu zaprege. Fransoa ga pozva

jo jednom a Bak se jo jednom nasmeja ali ne prie. Baci tu batinu, naredi Perolt.

Fransoa poslua a Bak dokasa sa pobednikim osmehom i zauze mesto na elu

zaprege. Stavie mu remenje, sanke krenue i jurnue niz drum pored reke, a Fransoa i

Perolt su trkali za njima.

Fransoa je uvek visoko cenio Baka, avo i po kako je govorio o njemu, ali

sada dok je dan tek osvajao shvatio je da sve te hvale nisu bile dovoljne. Bak je

namah preuzeo dunost voe; tamo gde je trebalo neto proceniti, i brzo smisliti i

35

dejstvovati, on se pokazao bolji ak i od pica kome Fransoa jo nikada nije naao

ravna.

Bak je naroito vodio rauna da njegovi drugovi ive i rade po prapisanim

zakonima divljine. Dejv i Soleks nisu ni primeivali promene u vostvu. Nije to bio

njihov posao. Oni su imali samo da rade i to da se iznuravaju u zaprezi. I sve dok ne

bi bili direktno umeani, nisu se ni osvrtali na ono to se dogaalo. Po njima bi ak i

dobroduni Bili mogao da vodi, samo ako odrava red. Ostali psi koji su postali

rasputeni zadnjih dana picovog vostva, iznenadili su se sada kada je Bak nastojao

da ih dovede u red.

Pajk, koji je vukao za Bakovim petama, i koji nikad ni gram svoje teine nije

prenosio na prsni remen, nego samo onoliko koliko je morao, bio je nekoliko puta

dobro prodrman zbog lenosti. I pre nego to je dan minuo, on je vukao bolje nego ikad

u svom ivotu. Prve noi u logoru ak i mrzovoljni Do dobi lekciju ono to pic

nikada nije uspeo da uradi. Bak ga prosto pridavi svojom teinom i poe da ga napada

zubima sve dok ovaj nije prestao da se opire i poeo moleivo da skii.

Stanje meu psima se odmah popravilo. Uspostavila se nekadanja solidarnost i

opet su svi psi u zaprezi vukli kao jedan. Kod Rink Rapida pridruie im se jo dva

eskimska psa Tik i Kuna. Fransoa se zaprepastio kojom je brzinom Bak uspeo da ih

dovede u red.

Nema na svetu ovakvog psa kao ovaj Bak, govorio je on. Nikada nee ni

biti, vredi on brat bratu hiljadu dolara. ta veli na to, Perolte?

Perolt je klimao glavom u znak odobravanja. Postigao je rekord i svakoga

dana sve je bolje ilo. Put je bio u odlinom stanju, utaban i vrst, bez novih padavina

sa kojima bi se trebalo boriti. Nije bilo suvie hladno. Temperatura je iznosila pedeset

stepeni ispod nule i tako je ostala itavog puta. Perolt i Fransoa su se smenjivali a psi

su i dalje jurili i samo na kratko zastajali.

Reka Trideset Milja bila je uglavnom pokrivena ledom i oni za jedan dan

preoe toliki deo puta za koji bi im nekada trebalo deset dana. U jednom zamahu

preoe ezdeset milja od jezera Le Bar do brzaka Hors Repids. Preko jezera Mar,

36

Tagi i Benet (dugih sedamdeset milja) jurili su takvom brzinom da se jedan od

gonia iji je red bio da tri pored saonica morao da privezuje konopcem za saonice.

Poslednje noi druge nedelje stigli su na beli klanac i spustili se niz padinu ka moru i

svetlostima Skagveja i brodova koji su im bili pod nogama.

Bio je to rekordan put. U toku tih etrnaest dana dnevno su proseno prelazili

po etrdeset milja. Tri dana su se Perolt i Fransoa epurili glavnom ulicom Skagveja i

nisu mogli da udovolje silnim pozivima da svrate na pie jer je zaprega bila stalno u

centru panje i divljenja raznih poznavalaca pasa i gonia. Kada su tri ili etiri

zlikovca sa Zapada zbog kraa po gradu bila izreetana, interes javnosti pree na

druge idole. Tada su stigla zvanina nareenja. Fransoa pozva Baka, obgrli ga i

zaplaka se nad njim. Bio je to zadnji Bakov susret sa Fransoom i Peroltom. Kao i

ostali ljudi i oni su zauvek iezli iz Bakovog ivota.

Neki kotski melez preuze brigu oko Baka i njegovih drugova i u drutvu

dvanaestak drugih zaprega krenue natrag napornim putem prema Dausonu. Nije sada

bilo lako juriti, niti su uspevali da postignu dobro vreme iako su svakog dana naporno

radili i vukli teak teret; bio je to niz potanskih zaprega koji je nosio poruke iz

itavog sveta ljudima koji su traili zlato nadomak Severnog pola.

Bak nije bio srean ali je podnosio sve i ponosio se radom kao Dejv i Soleks, i

starao se da njegovi drugovi, ponosni ili ne, obavljaju dobro svoj posao. Bio je to

jednolian ivot koji se odvijao sa tanou neke maine. Svi su dani bili isti. Svako

jutro u odreeno vreme izlazili bi prvo kuvari; loili vatre. Onda se dorukovalo. I

dok su jedni rasturali logor, drugi su uprezali pse i kretali na put itav sat pre

praskozorja. Uvee se logor postavljao. Jedni su razapinjali ator, drugi sekli drva i

borove grane za leaje, trei su donosili vodu ili led za kuhinju. Pored ostalog posla

hranili su pse. Za njih je to bio dogaaj dana, iako su i vreme posle veere prijatno

provodili, dok su se odmarali po logoru sa drugim psima kojih je bilo sada jo stotinu.

Meu njima je bilo izvrsnih boraca, ali tri borbe sa najeim psima donele su Baku

prvenstvo, tako da je svako njegovo kostreenje i pokazivanje zuba znailo za njih da

treba da mu se sklone s puta.

Bak je od svega najvie voleo da drema pored vatre; zadnje noge bi podvio a

prednje bi ispruio i uzdignute glave dremljivo posmatrao plamen. Nekad bi se

37

prisetio kue sudije Milera u obasjanoj dolini Santa Klare sa betoniranim bazenom za

kupanje, i Izabele, meksike goludravke i Tutsa, japanskog kuenceta. Ali se

najee seao oveka u crvenom demperu, Rundovljeve smrti, velike borbe sa

picom ili nekih dobrih stvari koje je pojeo ili bi voleo da jede. Nije alio za domom.

Sunana dolina bila mu je daleka i gubila se, a uspomene nisu imale nikakvu mo nad

njim. Daleko snaniji su bili spomeni njegovog naslea koji su uinili da neke stvari

koje nikada ranije nije video izgledaju poznate. Instinkti, koji su bili samo seanja

njegovih predaka pretvorena u navike, i potpuno zamrli u njemu, izotrili su se i

oiveli.

Ponekad, dok je tako uuren leao i gledao sanjivo u vatru, inilo mu se da

je plamen pripadao nekoj drugoj vatri i da on lei pored te vatre i gleda u nekog

drugog i drukijeg oveka od ovog meleza kuvara koji se nalazio pred njim. Taj

drugi ovek je imao krae noge i due ruke sa vlaknatim miiima i vorovima a ne

ovako okrugle i nabrekle kao ovaj. Kosa mu je bila duga i zamrena a elo zabaeno

unazad odmah iza oiju. Izgovarao je neke udne rei, a izgleda da se mnogo bojao

mraka iako je neprestano buljio u njega. U ruci koja je dopirala skoro do ispod kolena,

stezao je tap sa privrenim tekim kamenom na kraju. Nije bio sasvim go, iskrzana

i vatrom opaljena koa sputala se ispod ramena, a po telu guste dlake. Na nekim

mestima, na prsima i ramenima i na spoljnoj strani ruke i bedara bio je toliko kosmat

da su ta mesta liila na debelo krzno. Nije stajao uspravno ve mu se telo od kukova

naginjalo napred a noge malo savijale u kolenima. Bilo je udne elastinosti i gipkosti

u tome telu, skoro kao u make, i iva opreznost nagovetavala je da ivi u stalnom

strahu od neeg vidljivog i nevidljivog.

Neki put je pak taj kosmati ovek skupljen leao pored vatre i spavao sa

glavom meu nogama. Tada su mu laktovi bili na kolenima, a dlakave ruke vie glave

kao da hoe da je zatiti od kie. Iza vatre, kroz tamu koja je sve obavijala, Bak je

video mnoge svetlucave ike, dve i dve, uvek po dve za koje je znao da su oi velikih

zveri to jure za svojim plenom. Mogao je jasno da uje njihovo promicanje kroz

rastinje, kroz no. Dremao je tu kraj vatre pored obale Jukona leno trepui, a od

umova i prizora iz nekog drugog sveta podilazili bi ga marci i dlake bi mu se

kostreile od lea pa do ramena i uz vrat. Poinjao bi da cvili tiho i potiteno ili da

rei, a kuvar bi tada viknuo: Ej, ti Bak, probudi se. Onda bi taj drugi svet nestajao, a

38

pred njegovim oima pokazao bi se ovaj stvarni svet. On bi ustajao, zevnuo i

protegnuo kao da se probudio.

Bilo je naporno vui potanski vagon i taj teak posao iscrpljivao je pse. Bili

su omrali i dospeli u bedno stanje kada su stigli u Dauson, i odmor bar od nedelju ili

deset dana svakako bi im dobrodoao. Ali odmah posle dva dana sputali su se niz

obalu Jukona do Baraka, natovareni silnim poiljkama koje su ile u itav svet. Psi su

bili zamoreni, vozai su gunali, a da bude jo gore, sneg je neprekidno padao. Staza

je bila trona, trenje vee a vua veoma teka za pse; gonii su bili puni razumevanja i

inili su sve to su mogli da ivotinjama olakaju napore.

Svake veeri prvo bi namirili pse. Psi su veeravali pre njih i nijedan od

gonia ne bi krenuo na spavanje pre nego to pregleda noge svojih pasa. Pa ipak, psi

su gubili snagu. Od poetka zime preli su hiljadu osam stotina milja vukui

pretovarene sanke; a hiljadu osam stotina milja sa takvim naporom moralo je da ostavi

traga i na najizdrljivije. Bak je sve podnosio, starao se i da ostali psi dobro rade,

odravao red iako je i on bio veoma umoran. Bili je plakao i cvileo u snu svake noi.

Do je bio mrzovoljniji nego ikad, a Soleksu se nije moglo prii ni sa jedne strane,

one sa okom ili bez njega.

Dejv je nekako najtee podnosio. Neto nije bilo u redu sa njim. Postao je

veoma natmuren i razdraljiv i im bi stizali u logor, odmah bi traio svoje sklonite a

gonii su morali tamo da mu donose hranu. im bi se oslobodio zaprege, ne bi ustajao

sve do jutra u vreme prezanja. Kada bi ga prilikom iznenadnog zaustavljanja ili

polaska gurnuli, on bi jauknuo od bola. Goni ga je pregledao ali nije mogao nita da

pronae. Svi su se gonii zabrinuli za njega. Razgovarali su o tome za vreme obeda ili

puei lule pred polazak na poinak, a jedne veeri su ak odrali i savetovanje.

Doveli su ga do vatre, pregledali i pipali sve dok nije jauknuo od bola nekoliko puta.

Neto mu u stomaku nije bilo kako valja; nekakvo lomljenje kostiju, ali gonii ipak

nisu mogli da pronau uzrok njegovom bolu.

Kad su stigli do Kasijar Bara on je toliko bio slab da je stalno posrtao. kotski

melez ih zaustavi da ga izvue iz zaprege i da upregne Soleksa na njegovo mesto.

Hteo je da se Dejv malo odmori i da tri pored saonica. Iako bolestan, Dejv je bio

oajan to su ga ispregli, gunao je i reao dok su privrivali uad, a tuno je

39

zacvileo kada je ugledao Soleksa na onom mestu na kome je on tako dugo sluio. Iz

ponosa prema radu u zaprezi i prtini, iako smrtno bolestan, nije mogao da podnese da

drugi pas obavlja njegov posao.

Kada su saonice krenule, probijao se kroz meki sneg pored puta, napadao

Soleksa zubima, juriao na njega i pokuavao da ga odgurne, nameravajui da se

ubaci u zapregu izmeu Soleksa i saonica, a sve to vreme je neprestano tuio i cvileo

od bola. Melez je pokuao biem da ga otera; ali uzalud, a goni nije imao srca da ga

jae udara. Dejv je odbijao da mirno tri na repu zaprege, jer je to hodanje bilo lako;

nastavljao je da probija stazu kroz sneg pored puta, to je bilo veoma teko i do te

mere ga je iznurilo da je najzad pao i ostao da lei zavijajui alosno dok je dugi niz

saonica lelujavo prolazio.

Sa poslednjim ostatkom snage uspeo je da se dotetura do saonica, da se probije

kroz sneg kada se zaprega zaustavila, i da zauzme svoje mesto pored Soleksa. Voza

se za trenutak zadrao da pripali lulu od oveka koji je iza njega vozio. Vratio se i

poterao pse. Psi krenue bez ikakvog napora, okrenue glave i zastadoe iznenaeni. I

voza je bio iznenaen, jer se saonice ne pomakoe. On pozva drugove: Dejv je

pregrizao oba Soleksova konopca i stajao ispred saonica na svom starom mestu.

Oima je preklinjao da ga tu ostave. Voza je bio sasvim zbunjen. Njegovi

drugovi su priali o tome kako pas moe da presvisne od bola ako mu se uskrati posao

koji ga je u stvari i unitio, i priseali se primera kako su psi, prestari za rad ili

povreeni, umirali to im nisu dali da dalje vuku. Smilovae se, jer su znali da e Dejv

ionako da ugine, i hteli su da ga smrt zadesi u zaprezi, zadovoljnog i spokojnog. Tako

ga ponovo upregoe, vukao je ponosno kao i pre iako je vie puta i protiv svoje volje

jauknuo od unutarnjeg bola. Nekoliko puta je pao; zaprega ga je vukla, a kad su sanke

prele preko njega, poeo je da hramlje na zadnjoj nozi.

Izdrao je tako ceo put do logora, gde mu je voza napravio mesto pored vatre.

Osvanuo je suvie slab da bi mogao da putuje. U vreme prezanja pokuao je da se

dotetura do svog mesta. Grevitim naporom uspeo je da stane na noge ali posrnu i

pade. Tada je gmizao polako prema drugovima koje su uprezali. Povlaio je unapred

prednje noge i trzajem vukao telo, pa ponovo pomerao prednje noge, zatim trzaj, da bi

se pomakao svega nekoliko ina. Snaga ga je naputala, i poslednji pogled njegovih

40

drugova naao ga je kako lei i dahe u snegu i enjivo gleda za njima. Sluali su

njegovo alosno zavijanje sve dok nisu zamakli iza umovitog pojasa pored reke.

Tu se povorka zaustavi. kotski melez se vrati istim stopama do logora. Ljudi

su zautali. Zau se revolverski pucanj. Melez se urno vraao. Zamahnu biem,

praporci veselo zazveae, saonice krenue niz stazu. Bak je znao kao i ostali psi u

zaprezi ta se odigralo iza umovitog pojasa pored reke.

41

V

NAPORI VUE I PUTOVANjA

Posle trideset dana od odlaska iz Dausona, pota stie u Skagvej sa Bakom i

njegovim drugovima na elu. Psi su se nalazili u alosnom stanju, premoreni i

iscrpljeni. Bakovih sto etrdeset funti teine spali su na sto petnaest. Ostali njegovi

drugovi, iako laki po teini, izgubili su i vie od njega. Zabuant Pajk, koji se itavog

ivota pretvarao da mu je noga povreena, sada je prvi put ozbiljno hramao. I Soleks

je hramao, a Dab se muio sa uganutom plekom.

Svi su patili od nogu. Izgubili su gipkost i prestali da skakuu. ape su se

teko sputale na stazu, tela su podrhtavala pojaavajui time zamor od dnevnog

putovanja. To nije bilo nita ozbiljno, oni su prosto bili mrtvi umorni. Nije to bio

zamor koji nastaje posle nekog kratkog i prekomernog napora od koga se snaga

povraa ve posle nekoliko sati; bio je to zamor od laganog ali neprestanog

iscrpljivanja koje je trajalo mesecima. Nisu mogli da se oporave jer nisu imali

rezervne snage. Bila je sva utroena, i zadnji njen deli. Svaki mii, svako vlakno i

svaka elija dotueni zamorom. Postojao je razlog za to. Oni su prevalili dve i po

hiljade milja za nepunih pet meseci, a u zadnjih hiljadu i osam stotina milja imali su

samo pet dana odmora. Kad su stigli u Sk